Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Rakić, naše polazne osnove se razlikuju od vaših i vama je dozvoljeno, svakako da hvalite i do sada zakonska rešenja, kao i ono što predlažete izmene i dopune.
Mislim da se niste razumeli sa ovlašćenim predstavnikom SRS. Nije osporeno vaše pravo kao narodnog poslanika da podnesete predloge izmena i dopuna ovog zakona, nego smo mi govorili o jednom različitom tretmanu i odnosu ovog doma prema građanima Srbije. O tome ću ja da kažem nešto kasnije.
Ovo ne kažem da neće dovesti do nekih promena koje će možda imati i direktne koristi za građane Srbije. Ako ništa drugo vi to favorizujete i kažete čak da se ovde pokušava osnažiti načelo efikasnosti i ekonomičnosti. Ne treba robovati tim principima i tim načelima ako suština i sadržaj onog što ćemo imati sa ovim predlogom zakona nezadovoljava potrebe građana Srbije, odnosno ne rešava nagomilane probleme.
Potpuno sam siguran da ovakve izmene i dopune zakona ne mogu da reše brojne probleme koji stoje pred građanima Srbije, a i pred Republičkim geodetskim zavodom. Kolega Matić je istakao da je mali broj ljudi postavio jednu dilemu kada je izneo tačan broj zaposlenih u Republičkom geodetskom zavodu i rekao da li je to dovoljno, pa je rekao da nije. I tu postoje određeni problemi.
Ono što vi nazivate reformom u Republičkom geodetskom zavodu, a to je jedna posebna organizacija Republike Srbije koja vrši državne poslove, ako to ima na tom nivou problema sa brojem zaposlenih, a šta mislite kakva je situacija u nekim manjim opštinama? Ranije su neke službe imale 11, 12, 13, 15 zaposlenih, a sada to ide na jedan, dva ili tri.
Mi smo malo gledali unutrašnju organizaciju tog Republičkog geodetskog zavoda i videli smo da tu postoji šest sektora, naravno, sa različitim obavezama, odeljenja, službe za katastar nepokretnosti. Tu možda jeste najveći problem. Službe su sada zadržale mesta koja imaju status gradova, dok se u manjim opštinama to spustilo na nivo odseka, grupe, a najavljuje se da će to biti šalteri. Šalteri u kojima, otprilike, po organizaciji, po hijerarhiji se kaže zaposlenima tamo da njima nije dozvoljeno da primaju stranke. Tu će se onda pojaviti određeni problemi.
Mogu da vam govorim najmanje o deset mesta u Srbiji u kojima posle radnog vremena, isteka radnog vremena, u opštinama, u sudovima, u domovima zdravlja, nemate više nikog da vidite ili veoma mali broj tih građana. O tome mora da se vodi računa i ova Vlada mora to da podigne na nivo strategije, na nivo načela ili principa, šta hoće sa malim sredinama.
Već neke državne institucije u manjim mestima ne postoje. Imali smo reorganizaciju pravosuđa, to je bilo 2009. godine i nadalje, i možete vi kasnije da kažete, mi sada možemo da govorimo samo o ovom zakonu koji je na dnevnom redu i vi ste tu u pravu, ali mi moramo da govorimo o životima građana koji su i onda, i danas i sutra i za vekove treba da ostanu tamo gde sada jesu.
Neke mere koje će posle Vlada da preduzima, ako sad napravimo pogrešan izbor, kod lečenja neke vrste bolesti, neće dati nikakve efekte, a trošak ćemo mi imati. I šta može često da se zameri zaposlenim u katastru? Zato što je bilo od ranije puno nagomilanih nerešenih problema ili predmeta i oni sad počinju da ih rešavaju. Što bi se reklo kolokvijalno, ne dižu glavu sa tog predmeta. Ali, korisnik, građanin koji je imao potrebu da dođe u katastar, nije rešen njegov problem. On ne vidi onih osam sati efektno provedenih ili možda sedam i po ili sedam, gde zaista nema šta da se zameri zaposlenom, on vidi da njegov problem nije rešen. Ovo govorim o boljim primerima, o pozitivnijim primerima.
Ima sigurno i onih primera koji ne rade svoj posao onako kako bi trebali i nemaju ni zrno odgovornosti.
Znate da u katastru sad postoji obaveza za zaposlene da se evidentiraju da su tu, a nije merljiv rezultat rada. Onda se destimulišu oni koji su i stručni i spremni i žele da menjaju neke stvari.
Mi smo ovde kao epohalno otkriće ovog Predloga zakona rekli da više ne može da se desi da stranka ide dva puta, pokušano da mu se uruči neko pismeno, rešenje, pa on nije bio kući, pa se vratilo u poštu, pa je onda on bio dužan u roku od 24 sata da se javi tamo da bi to preuzeo. Ko je to izmislio? Jel to božija neka volja, božiji princip? Nije. Nekim aktom regulisano? Pa, to je bilo potpuno besmisleno.
Kao što sad ima smisla taj rok produžiti na jedan razuman. I inače rokovi treba da budu razumni. E, sad, razumni rokovi u Srbiji sadrže i objektivno i subjektivno. Za mene može da bude razumno da neku stazu pretrčim u nekom vremenu, za kolegu Mirčića treba manje ili više, to je sad nešto o čemu može da se vodi polemika šta je razumno, koji je novac tamo i zbog čega možda treba trčati. Ovde ne govorim o tome na takav način, nego zaista mi želimo da damo jedan doprinos kvalitetu ove rasprave, sa željom da građani Srbije osete neki boljitak.
Svakog građanina, a i mene kao narodnog poslanika, predstavnika građana Srbije, jeste pogodilo malo kad vi kažete - e, treba vama 126, da bi vi mogli neki svoj predlog da stavite na dnevni red. Pa, pokažite dobru volju, ali ne prema poslanicima SRS, nego prema građanima Srbije. Vi dobro znate da smo mi imali jedan drugi zakon, ne bih sad uopšte ni da pominjem o kojem se radi, jer je želja naša bila da se to reši na takav način, jedan drugi zakon na osnovu takođe određenog broja prikupljenih potpisa, ušao u proceduru, pa se i nazivao nekim imenima. Kao diplomirani pravnik nisam pristalica da zakoni imaju neka lična imena, jer to je potpuno nepotrebno i to sad nije ni bitno. Nije zakon ni ušao u pravni sistem Republike Srbije sa tim nazivom, ali ovaj predlog SRS da se pristupi izmenama Zakona o obezbeđenju i izvršenju je morao ovde da bude prihvaćen kao predlog, a kasnije, da li bi on naišao na 126 narodnih poslanika, podršku od 126 poslanika ili ne, to je drugo pitanje.
Još jedna stvar, da građani Srbije znaju šta ih može vrlo lako snaći, kažete vi ovde - ne mora da ide čak u katastar, u obrazloženju doduše, već da sve poslove u vezi sa upisom prava na nepokretnosti završava odlaskom kod javnih beležnika. E, to je sjajno, koleginice. Kod javnih beležnika to vam je nekako u rangu i izvršitelja. To ne kažem ja, to kažu građani Srbije i sasvim su u pravu kad to kažu. A znate zbog čega su u pravu - zbog taksi ili zbog naknada koju oni moraju da uplate. Još uvek je ono što građanin treba da plati kod državnih organa jeftinije, ja bih rekao, nekako ekonomičnije, nego što je to kod ovih organa koji su odrođeni od sistema pravosuđa u Srbiji. Ja o tome govorim vrlo često. Jednom će verovatno biti sluha da se to shvati, da mi menjamo naš pravni sistem.
Raduje me što je kolega Komlenski, eto ga tu ispred vas, rekao da bi trebalo da preispitamo i mrežu sudova i kad se pozivate na "Duing biznis listu", znači to je neki ekonomski uspeh, Međunarodna banka je rekla, odnosno Svetska banka, i pravi neki redosled od jedan do 190 i imaju neka pitanja koja treba rešiti, pa oni na osnovu toga to i ocenjuju. Ali, ovde treba da imamo u vidu da se ne odvija život, da me ne shvate pogrešno građani koji žive u ovih nekoliko velikih mesta koje ću spomenuti, Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, ne odvija se život u Srbiji samo u tim mestima, građani Srbije žive i u Varni i u Ljuticama i u Crnči i u Vrhpolju i u mnogim drugim mestima. Treba voditi računa i o njima.
Rekli ste da ste otvoreni za saradnju, da vi to hoćete da uradite, da tu nema nikakvih problema, da ćemo menjati u hodu zakonske propise. Zakoni su ozbiljna stvar. Rekli ste – podržavam, da ste napravili analizu efekata posle sprovođenja određenog zakona. To uvek moramo da imamo na umu. Zakon je nešto što mi donosimo, što narodni poslanici donose i što je moguće… ali treba uvek sagledati kakve posledice bilo koji zakon, pre nego što ga izglasamo ovde, kakve posledice ima za građane Srbije, imaju smisla i građani podržavaju samo ono što dovodi do određenog napretka i ono što stvara bolje uslove za njihov život.
Hvala vam.