Podsetite gospodu koja mi dobacuju sada, gospođo predsedavajuća, da mi daju priliku da govorim.

Mene ne možete tom vašom logomanijom uopšte da zaustavite. Verujte, ovde sam pokazala da znam šta radim, da umem da govorim i branim amandmane...

Ha, ha, a kako mislite da me zaustavite?

Eto, eto, sada ste najbolje pokazali ko ste, šta ste i kakvi ste...

Meni je drago samo što direktni prenosi još uvek idu i što stvarno Srbija može da vidi ko sedi iza mojih leđa i ko stoji, odnosno sedi ovde sa leve strane.

Pa mogu o amandmanu, ako mi dozvolite da progovorim nešto. Ako ste završili? Ako je gospođa predsedavajuća završila, evo ja ću pokušati da amandman na član 18. gospodina Srboljuba Živanovića dodatno obrazložim.

Ovo je jedna novina. Član 88a - u koji je Vlada upala upravo zbog onoga što mi intervenišemo od člana 15. pa evo sve do 18. tvrdeći da je ministar prosvete taj (iako u njega nemamo nikakvog poverenja, ali on je tu još samo koji mesec pa ide, doći će neki drugi) koji mora da imenuje direktora škole, i onda uopšte ne bismo imali potrebu da imamo neko v.d. stanje koje može, iz ovog člana se vidi, da traje u nedogled.

Jer, u prvom stavu se kaže da vršioca dužnosti direktora škole postavlja školski odbor do izbora direktora, a najduže na šest meseci. Ako vršiocu dužnosti direktora škole istekne mandat, a školski odbor ne izabere direktora škole po raspisanom konkursu, vršioca dužnosti direktora postavlja ministar prosvete. Znači, opet na kraju on odlučuje a stvara se ovde privid; imamo nekoga na koncu koga će ministar prosvete stalno da povlači, da kaže - ima da radiš ovako ili onako inače ode ti pre nego što treba da odeš, ili - doći će neko drugi. Uslovi za izbor, prava, obaveze i odgovornosti direktora škole odnose se i na vršioca dužnosti direktora.

Molim vas, potpuno nepotrebno v.d. stanje, ZUR-ovska zaostavština, ponovo ulazite u neku terminologiju koja je prevaziđena (Predsednik - vreme) i to je ono zbog čega vas neprestano podsećam da niste reformisti. Vi ste dekadentni.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 26. najbolje pokazuje koliko je ozbiljan predlagač, a to nije Ministarstvo prosvete, iako je ministar u jednom obraćanju rekao  - i predlagač, i Vlada Srbije u celini; proći će mu mandat, a neće shvatiti da je predlagač zakona Vlada, a ne Ministarstvo, da Ministarstvo priprema nacrt zakona, pa ga daje u toj formi Vladi, a Vlada utvrđuje predlog i dostavlja nama, narodnim poslanicima.
Sam Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnoj školi ima 37 članova. Vlada nam je dostavila 10 svojih amandmana na taj predlog zakona i onda još povukla dva amandmana. Da li to dovoljno pokazuje da Vlada ne zna šta radi, šta hoće u ovako važnoj materiji. A, narodni poslanici poslaničke većine dali su nam tri minuta da obrazlažemo amandman i ukupno 27 minuta poslanicima SRS da govore o oba ovako važna zakona.
To pokazuje neozbiljnost predlagača, a sam član 26. koji se odnosi na član 120. postojećeg Zakona o osnovnoj školi, u stvari najbolje pokazuje koliko predlagač nije znao šta hoće. Savet roditelja i dalje postoji, kao što je postojao i do sada. Ako vidimo koja mu je uloga, njemu je i dalje savetodvana uloga. Znači, to je i dalje jedno savetodavno telo; to je izbrisano iz postojećeg zakona; onda su obrazložene njegove nadležnosti, koje su iste kao što su bile i do sada; pa i sastav saveta roditelja bio je takav što je iz svakog odeljenja svakog razreda škole ulazio po jedan predstavnik roditelja; i naravno, način rada saveta roditelja uređivao se i do sada statutom škole.
Ovde je, naravno, trebalo da bude više od pet članova zakona, jer je predlagača interesovalo samo to ko će birati direktora i kako će biti sastavljen školski odbor. Apsolutno ga nije interesovalo ništa drugo u vezi osnovne škole. Nastavnike, učitelje, profesore u srednjim školama, nas kao roditelje i đake interesuje ono što je Vlada Srbije obećavala, a to je viši nivo obrazovanja, bolja tehnička opremljenost škola, veće plate i smanjenje, redukcija programa za našu decu, a Vlada je obećala da će to biti bar za 30%.
Pošto se ne bavi tako važnim, krucijalnim stvarima, bavi se nekim formalnim stvarima.

Zaista se ne bih javljala da obrazlažem ovaj amandman, s obzirom da je moj kolega Mirčić dao sasvim korektno obrazloženje, imajući u vidu stav i program Srpske radikalne stranke, ali sam htela da ukažem na još jednu činjenicu koju je on propustio.
To je da kada Vlada propisuje mogućnost izbora verske nastave ili ovog drugog alternativnog predmeta koji se naziva - građansko vaspitanje, već u sledećem članu predlagač, Vlada Srbije, kaže da udžbenike i druga nastavna sredstva za versku nastavu odobrava ministar prosvete i to na usaglašen predlog tradicionalnih crkava i verskih zajednica, u skladu sa zakonom. Misli se na ovaj zakon. A, šta je sa udžbenikom za ovaj drugi predmet - to ostaje da nagađamo. Verovatno treba opet ministar da ga odobri ili postoji neki drugi organ u okviru Ministarstva ili Vlade; nama poslanicima je nejasno, a pretpostavljam da je i Vladi nejasno.
Ono što je Srpskoj radikalnoj stranci bilo važno to je zaista da se ovim zakonom potencira koje su to verske zajednice, tradicionalne verske zajednice, koje treba taksativno nabrojati ovim zakonom i koje imaju mogućnost da drže versku nastavu u školama i da na taj način eliminišemo mogućnost da u školski sistem uvođenjem verske nastave uđu i neke pseudohrišćanske sekte (neki ih nazivaju malim verskim zajednicama), koje ne samo da nisu tradicionalne u Srbiji, već su i veoma opasne, destruktivne.
Nemojte da zaboravite da ulaze na mala vrata i da smo mogli u štampi da pročitamo da je ovaj Nejbor, čuveni diplomata, odnosno agent CIA, koji se sa Perišićem na Ibarskoj magistrali sastao, takođe pripadnik jedne vrlo opasne sekte, čiji se članovi nazivaju pentakostalci. Malo nas je i čulo za njih, ali ima i nazarećana, adventista i vidimo da vrlo agresivno nastupaju po bilbordima u Beogradu, pogotovo adventisti. Što se tiče etičko-humanističkog sadržaja jednog predmeta, koji treba našu decu da uči etici i humanizmu, mislim da treba pre svega da se pozabavimo programima svih nastavnih predmeta u našim školama i ako hoćemo da budemo iskreni priznaćemo da što je stepen obrazovanja viši, odnosno škola, to je nama obrazovanje lošije.
Možemo da se pohvalimo izuzetno dobrim učiteljskim kadrom, pa i nastavničkim kadrom, odnosno osnovna škola je mnogo bolja od srednje škole; odnos nastavnik-učenik, nastavnik-roditelj i roditelj-učenik, mnogo je bolji u osnovnoj školi nego u srednjoj školi. Ja sam zaista uvek izuzetno uvažavala profesorsku profesiju i ne bih volela da mi profesori zamere, ali dešavaju se čudne stvari u poslednjih godinu-dve dana u našim školama, pogotovu u srednjim školama. Ima dece koja i te kako trpe zbog toga što su recimo...
(Predsedavajuća: Četiri minuta.)
Izvinjavam se, završavam, samo još jedna rečenica. Izuzetno trpe zbog toga što su im roditelji recimo politički aktivni. Moje dete je jedno od te dece, bilo je i fizički maltretirano i stvarala se jedna takva negativna klima oko tog deteta, pa se pitam da li kroz sve predmete, da li kroz edukaciju profesora ili na koji način bi trebalo da utičemo da pre svega razvijamo te humanističke i etičke principe kod profesora, koji bi onda to preneli na našu decu.
Možemo mi taj predmet da nazovemo i lepo vaspitanje, kako god hoćete, ali ako je okruženje takvo kakvo jeste, a loše je okruženje, neće ta deca mnogo štošta iz ovog predmeta naučiti. Zbog toga se mi zalažemo da se ovo iz zakona briše, znači da nema alternative verskoj nastavi, a da se pretresu svi programi, pogotovu društvenih nauka koje naravno treba za osnovu da imaju etičko-humanističke sadržaje pre svega.

Dame i gospodo, ovo je još jedan pokušaj da, nakon što niste prihvatili amandman na član 6, prihvatanjem ovog amandmana date mogućnost Zakonodavnom odboru da interveniše i da prosvetni savetnik - koji bi po našem mišljenju trebalo da bude jedini stručan za to i naravno kompetentan da oceni da li neki nastavnik svojim obrazovno - vaspitnim radom ne ostvaruje cilj i zadatke obrazovanja i vaspitanja - bude taj koji će od direktora tražiti suspenziju nastavnika do okončanja disciplinskog postupka, ukoliko on još uvek postoji po Zakonu o javnim službama, odnosno Zakonu o državnoj upravi, jer ne bi trebalo to tek tako ostaviti samo direktoru.
Postavlja se pitanje, ko je sada nadležan za pokretanje disciplinskog postupka i pretpostavljam da će to biti regulisano statutom, Zakonom o državnoj upravi, Zakonom o radnim odnosima u državnim organima ili Zakonom o javnim službama, svejedno.
Dosta je preširoka formulacija člana 73. da bi ona ovakva opstala, a ne mari da Ministarstvo bude upoznato preko prosvetnog inspektora da do ovakvih slučajeva dolazi u školi. Na taj način bi prosvetni inspektor, odnosno Ministarstvo znalo šta se u pojedinim školama događa, pogotovo što ste ostali pri tome da prosvetni inspektor ocenjuje rad škole ili doma učenika, a ne ono što smo mi amandmanski tražili, da se ocenjuje rad nastavnika, odnosno nastavnog osoblja. To bi bila jedna logičnija definicija. Ovakvih slučajeva sigurno ima puno u praksi i ne samo da su učenici povređeni na ovaj način, nego i mnogi nastavnici.
U kolektivima, naravno, ima puno politizacije, puno podele po partijskoj osnovi, simpatijama profesorskog kadra prema pojedinim političkim partijama i i te kako su ugroženi i oni, a naravno da se to sve onda prelama preko leđa samih učenika, koji bivaju i prozivani zbog politike ili zbog prihvatanja određene političke opcije. Setimo se koliko je to poslednje dve godine uzelo maha, a da ne pričam o godinama pre toga, jer su zaista DOS i sve političke partije u okviru DOS-a i te kako znale da iskoriste težak ekonomski položaj prosvetnih radnika da bi, pre svega preko njih, indoktrinacijom mladih i najviše korpusa mladih, uspele da izvedu revoluciju 5. oktobra.
To je ono što bismo mi želeli da, pre svega u školama za koje smo svi zainteresovani, potpuno izbacimo politiku iz školskih klupa. Sumnjam da ćemo na ovaj način uspeti, jer će sve to ostati u krugu škole, a Ministarstvo neće imati nikakvu sliku o tome.

Dame i gospodo, poslanički klub SRS podržaće ovaj amandman poslanika Nešovića iz praktičnih, kao i  razloga stimulacije i nagrade tih nastavnika, učitelja i profesora koji su spremni da putuju od mesta stanovanja i po 50 kilometara, pa da pešače po sedam, osam kilometara da bi došli u školu u kojoj ima pet ili deset đaka.
Postoji jedno selo, Kamenica, na 50 kilometara od Kragujevca prema Milanovcu, prevoz je do jednog mesta od koga još četiri kilometra mora da se ide peške do škole da bi učitelj održao nastavu u toku dana. Sada vi vidite koliko vremena taj učitelj provede u toku dana da bi održao četiri ili pet časova dnevno.
Zaista bi trebalo da bude interes društva da posle izvesnog broja godina takvog mukotrpnog rada, koji je ništa drugo nego entuzijazam jer se radi za iste novce, nagradi time što kada taj učitelj konkuriše na upražnjeno radno mesto koje mu je bliže mestu stanovanja ipak ima neki prioritet, jer je dokazao i pokazao kakav je učitelj i koliko mu je stalo do obavljanja svog posla.
Naravno, mislim i na nastavnike koji bi možda mogli tu platu i da zarade tako što će davati privatne časove, a eto, žele i vole da budu u razredu sa decom ili im je to poziv. Takođe moramo da priznamo da je danas nastavnički poziv zaista entuzijazam i ljubav prema deci, više nego mogućnost da se materijalno opstane od tog posla. Hvala.

Ministar se pozvao na Ustav, a to je jedna opšta odrednica, pa ću pročitati ceo član 35. Ustava. Postoji u svakoj civilizovanoj zemlji, svako ima pravo na rad, to nije diskutabilno - jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešća u upravljanju i svakome je pod jednakim uslovima dostupno radno mesto i funkcija. Nema tu ništa problematično što bi neko, ko ispunjava sve uslove za zasnivanje radnog odnosa na nekom drugom mestu kao i drugi kandidat, imao neki prioritet zbog toga što je duži niz godina radio pod otežavajućim uslovima.
Setite se kada smo donosili Zakon o sudijama, šta smo sve sudijama koji rade u nekim sredinama gde nema dovoljno kadra dali: pa stan, pa veća plata, pa ne znam šta. Ako je i ministar na čelu jednog organa uprave, što onda njemu auto, što onda njemu službeni stan, što njemu neki posebni uslovi, ako hoćete da tako tumačimo Ustav. Pogrešno ga tumačimo. Ne bi se kršio Ustav ovim što bi Vlada prihvatila ovaj amandman, a ne bismo došli u situaciju da nam se škole zatvaraju, kao što se zatvaraju zbog toga što nema nastavničkog kadra koji je spreman da pod ovakvim uslovima radi u udaljenim područjima.

Srpska radikalna stranka je podnela amandman na ovaj član koji će moj kolega obrazložiti, ali izašla sam za govornicu da razbijem izvesne, da kažem, principijelne razlike koje iz usta ministra neprestano slušamo kada je autonomija u pitanju. Jednostavno, reči - autonomija univerziteta, apsolvirali smo kada smo govorili o Zakonu o univerzitetu, i to se potpuno nakaradno tumači.
Sada hoćemo na potpuno nakaradan način da govorimo i o autonomiji osnovnih, a verujem i srednjih škola; kada se bude o tome govorilo ministar će govoriti na isti način. S druge strane, konstatujemo da je to javna služba koja ne može biti autonomna od države, pogotovu kada se radi o imenovanju i izboru direktora. Recite mi sad, ministre, da li je veći interes države da se meša u izbor direktora jednog javnog preduzeća, bez obzira čije je to javno preduzeće, lokalne samouprave ili države Srbije, pa Vlada Srbije tu imenuje direktora, a kada je u pitanju direktor srednje ili osnovne škole, u kojoj ima 1.600 do 2.000 đaka, 200-300 zaposlenih, onda država nema interesa da se u to meša, nego to prepušta nekim samoupravnim organima; i sad je to kao autonomija, što će se nastavnici na nastavničkom veću izjašnjavati ko će im biti direktor.
I, onda, kada u školi nešto ne funkcioniše, kada su nastavnici nezadovoljni, ministar kaže - idite kod direktora, sami ste ga birali, kako vam je tako vam je, Vlada Srbije vam nije kriva, niti vam je ministar za to kriv. Vlada Srbije neće na sebe da preuzme nikakvu odgovornost i pod firmom autonomije u stvari hoće da uvede anarhiju u osnovne i srednje škole, a u univerzitete smo to nažalost već uveli donošenjem Zakona o univerzitetu.
Pozivam sve građane Vršca i okoline da u petak u 15,00 časova na centralnom trgu dođu na miting Srpske radikalne stranke, na kome ćemo govoriti o svim ovim pogubnim potezima Vlade Srbije.

Htela sam samo da prokomentarišem jedan deo ovog amandmana koji se odnosi na dodavanje stava da direktor škole treba da se razreši i ako zaključi ili otkaže ugovor o davanju na korišćenje ili o zakupu školskog prostora bez saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije ili ako nezakonito postupa u obavljanju proširenih delatnosti škole.
Svedoci smo da se u našim i osnovnim i srednjim školama iznajmljuju ne samo fiskulturne sale nego i učionice za neke dodatne aktivnosti koje donose profit školi. Nužda zakon menja, što kaže naš narod, pa su se škole u nestašici novca za ono osnovno što treba da imaju - a to je barem kreda, a bilo je godina kada nisu mogli čak u školama da kupe ni dnevnike, iako se zna čija je obaveza i ko treba da finansira tu osnovnu materijalnu potrošnju - dovijale na raznorazne načine. U isto vreme kada Vlada ne prihvata ovakav amandman, čujemo od ministra prosvete da u javnost izlazi sa tvrdnjama i sa porukama roditeljima i kaže, umesto da kupite parfem učiteljici od 100 maraka, dajte bolje 100 maraka u onaj fond koji je sada propisan ovim zakonom, pa će škola tim sredstvima, naravno na transparentan način, da raspolaže. Trebalo bi ova vlada konačno i svi u DOS-u da se odluče šta hoće.
Hoćemo li mi roditelji sami da finansiramo školu ili će država da preuzme to na sebe. Ako smo mi već kao roditelji, kao poreski obveznici platili sve ono što država od nas traži, ako je osnovna škola besplatna, škola treba da dobije od države sve ono što joj je potrebno da bi delala. Za vas, gospodine ministre, kao ministra prosvete, moram da vam kažem da ste danas u više navrata grubo prekršili osnovna neka pravila srpskog jezika i koristili neke reči kao što je recimo - ispoštovati. Molim sve učenike i svu javnost koja nas gleda da ne uzima zdravo za gotovo tu reč. Ona apsolutno u srpskom jeziku ne postoji, bez obzira što je to ministar prosvete izrekao.
Za vas, gospodine ministre, jedno matematičko pitanje jer ste se osvrnuli na moju diskusiju kada smo u načelu govorili o ovom zakonu, rekavši da je očigledno da je neko moje dete išlo 15 godina u osnovnu školu, jer sam tvrdila da sam 15 godina član saveta roditelja. Postaviću vam jedno logičko matematičko pitanje, a to je otprilike na nivou deteta iz četvrtog razreda osnovne škole: ako roditelji imaju troje dece, pa je jedno na prvoj godini studija, drugo na drugoj godini srednje škole, a treće u petom razredu, koliko je u kontinuitetu roditelj dolazio na roditeljske sastanke u tu osnovnu školu? Reći ću vam ja sada, da vi ne biste računali, 16 godina. Tada sam rekla 15, ali to je 16 godina. Međutim, kako stvari stoje, gospodine ministre, možda će moja deca morati po osam godina u srednju školu. ...

... kako sada stvari stoje u DOS-ovskim školama.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa pažnjom sam slušala izlaganje ministra prosvete, koji je nemuštim jezikom, malo mucajući, teško izgovarajući malo složenije reči, pokušao da nam približi projekat koji je Vlada stavila pred Narodnu skupštinu, vezan za tako važnu oblast kao što je osnovno i srednje obrazovanje. Od reformi nema ni "r", ima samo ona tri "d", koja su naravno pod znacima navoda, koja je ministar čitavo jutro spominjao, odnosno od podne pa nadalje, jer je do podne verovatno sadio platane u Tašmajdanskom parku.
Vratila bih se na jednu izjavu ministra, vezanu za programe osnovnog i srednjeg obrazovanja, jer to je ono što nas pre svega tišti u Srbiji, i na status prosvetnih radnika. Ove izmene zakona ne da ne mogu da se nazovu reformskim, nego predstavljaju puko zamajavanje srpske javnosti i ove narodne skupštine, koja će izgubiti dane i dane, a za rezultat nećemo imati gotovo ništa ili ćemo imati još goru situaciju u prosveti nego što je imamo danas.
U avgustu mesecu 2001. godine, najavljujući neke novce koji treba da stignu iz inostranstva za finansiranje naših osnovnih i srednjih škola (ali ovde se potencira srednjih stručnih škola, jer neće Evropa da ulaže u naše gimnazije, ne trebaju Evropi školovani kadrovi u Srbiji koji se pripremaju za studije, nego manuelna radna snaga i naravno što manje obrazovanog kadra), između ostalog komentarišući i to i programe u koje će se taj novac ulagati, ministar kaže - mislim da će se koplja najviše lomiti oko istorije. Neću da se mešam u rad komisije, jer ne želim da pravim reformu prema liku Ministarstva, već prema liku stručnjaka. U tu komisiju su ušle obe škole istorijskog mišljenja koje kod nas postoje i koje su vidljive u Srbiji, konzervativna i liberalna. Nadam se da će oni međusobno dovoljno da se "posvađaju" i da će iz toga da izađe jedan zdrav program i da Ministarstvo neće morati nikakav sudija da bude. Verujem da će se iz svega napraviti jedna mala internacionalizacija srpske istorije, da ostane srpska istorija, ali da procenat njenog učešća u celokupnoj istoriji bude nešto manji. Želeo bih da damo jedan signal da nismo centar sveta, već da smo samo deo mozaika.
Dakle, i ovde, kao kada smo govorili o univerzitetu, vidimo da se ministar zalaže za internacionalizaciju, a mi srpski radikali zalažemo se za to da naša deca učeći istoriju nauče da ih je Žak Širak bombardovao, a da ih Žan-Mari Le Pen nije bombardovao i da je prijatelj srpskog naroda. Nadamo se da će takve snage i da će Žan-Mari Le Pen biti jedan od prvih koji će pobediti na predsedničkim izborima i pokazati da je koncept globalizacije prošlost, a da dolazi vreme desničarskih snaga.
(Predsednik: Molim vas da se vratite na temu dnevnog reda.)
Što se tiče člana 1. Zakona o osnovnoj školi (ja ću komentarisati pre svega Zakon o osnovnoj školi, jer su identične promene i u jednom i u drugom), već u članu 1. vidimo da je prepisana odredba člana 13. Ustava Republike Srbije, u kojoj stoji da su građani jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku zaštitu pred državnim i drugim organima bez obzira na rasu, pol, rođenje, jezik, nacionalnu pripadnost. Naša vlada u svakom zakonu pokušava da već u članu 1. prepiše neku od naših ustavnih odredaba, kao da su je oni smislili, ali to su, dakle, ustavna opredeljenja, deo našeg ustavnog poretka koji već postoji.
U školama, kao i svim drugim državnim institucijama, naravno, ne sme se dozvoliti samopolitičko organizovanje, ali to nije nikakva novina, to je postojalo i u starom zakonu, bez obzira što se u poslednjih nekoliko godina i te kako to zloupotrebljavalo i to upravo od ove nove vlasti koja je i profesore, koristeći njihovu tešku ekonomsku situaciju, odnosno niske plate, nezadovoljstvo, koristila zloupotrebljavajući njihov položaj, i decu, naravno, izvodivši ih na ulice za čisto političke potrebe, a ne neke sindikalne, kako bi se to moglo eventualno očekivati.
U našoj državi postoji 1.239 osnovnih škola, 524 srednje škole. Ne znam da li ministar zna da ne postoji nijedna srednja škola u Srbiji koju bi mogla da pohađaju hendikepirana deca koja su mentalno očuvana, već da takva deca moraju, ako hoće da se dalje školuju, da odu čak u Podgoricu. Koliko to košta roditelje, o tome ne vredi ni pričati. To bi bilo nešto što se moglo očekivati da ova vlada uradi, da se tim problemom pozabavi, ako su neki novci za te potrebe stigli ili će stići.
U članu 2. propisano je da Ministarstvo prosvete vrši upravni i stručno-pedagoški nadzor i u okviru njega vrši, pod tačkom 3) je to navedeno: "vrednovanje kvaliteta rada škola". Pitam sada ministra kako to, koji je to način, šta je svrha, šta je posledica? Da li postoji neka posledica, recimo, ako ministar ode u Gimnaziju "Sveti Sava", pa kaže - ovo je ogledna škola, a posle dva meseca kaže - ovu školu treba zatvoriti. To je upravo to. To je jedna široka odredba koja sigurno u praksi neće značiti ništa.
Ne može da se ocenjuje škola, može da se ocenjuje nastavnik. Postoji prosvetni inspektor koji je dovoljno stručan da proceni da li je određeni nastavnik dobar pedagog, da li ima uspeha u radu ili nema, da li treba da snosi izvesne konsekvence ili ne, a ne da ostavlja direktoru da vodi, navodno, neki disciplinski postupak; jer, gospodine ministre, disciplinskog postupka više nema po Zakonu o radu, već bi direktor samo morao, nakon što obavesti tog prosvetnog inspektora, da sprovede u delo ono što mu on naloži, ako hoćete da stvarno imate prosvetnog inspektora koji ima neka ovlašćenja.
Kod nas, doduše, u poslednje vreme čujemo da po srednjim školama deca ocenjuju profesore. Sve se okrenulo naglavačke. Ali, nije ni to slučajno. Znate, tu se glumi sad neka demokratija, pa se tu sada postavljaju neka pitanja - ko je od profesora realan u ocenjivanju, ko politizuje čas, na koji način. Tu se u stvari dobije jedan pregled, jer deca uglavnom i neće da lažu i nemaju potrebe da lažu, pogotovu ako je to anonimno, ali zato direktor škole ima kompletan pregled kakvi su mu profesori i može da preduzima odgovarajuće mere. Neću da pričam o kriznim štabovima, čula sam da se jutros o tome govorilo, u svim ovim školama. Malo je direktora koji su opstali na svojim mestima; uglavnom je to išlo po partijskoj osnovi.
Da vam iskreno kažem, mi srpski radikali smo u potpunosti protiv ovog koncepta izbora direktora škole. Ako školu i obrazovanje finansiraju građani ove države, naravno, preko nas narodnih poslanika biraju Vladu Srbije, mora neko da bude odgovoran za funkcionisanje osnovnog i srednjeg obrazovanja. Ko je taj? To je Vlada Srbije i, naravno, ministar prosvete. Nemojte da se krijemo iza nekih školskih odbora i da ostavljamo sve njima ili lokalnoj samoupravi ili nekom tripartitnom organu, školskom odboru koji će da bira direktore. To je vraćanje unazad, s tim što je još više iskrivljeno samoupravljanje.
Prvo, postavlja se pitanje kako ćete da izaberete ona tri roditelja koja će biti u tom školskom odboru? Po kom principu? Kolektiv će izabrati tri predstavnika koja će biti u školskom odboru, lokalna samouprava će izabrati tri (kada je reč o osnovnoj školi, a kada je reč o srednjoj i nema svoje predstavnike), pa ako je kolektiv protiv predloga školskog odbora, a već ima svoje predstavnike u školskom odboru, šta će se dogoditi - lom u samom kolektivu, jer će jedan deo kolektiva biti protiv onoga što misle ona trojica koje su već delegirali u taj školski odbor da o tome odlučuje. Znate, i kada je univerzitet bio u pitanju, govorili smo vam da je to samo bekstvo od odgovornosti. Odgovornosti, ako hoćete vlast, morate da se prihvatite.
(Predsednik: Gospođo Pop-Lazić, upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Koristim i drugih deset minuta.
U starom članu 16, članu 6. izmena i dopuna zakona, propisuju se ovlašćenja prosvetnog savetnika, kome, po našem mišljenju treba dodati još jedno ovlašćenje, a to je da može da predloži direktoru škole privremeno udaljenje nastavnika u slučajevima koji su predviđeni ovde u članu 73, jer on bi trebalo da vrednuje kvalitet rada nastavnika i samim tim predloži i meru koju će direktor samo sprovesti.
U članu 9. treba izvršiti preciziranje koje su to tradicionalne crkve i verske zajednice. Ne možemo to da ostavimo ovako nedorečeno i da se to tumači kako je kome milo. Vi ste u jednom svom aktu, čini mi se, već nabrojali koje su to crkve. Mi smo amandmanom pokušali to da ispravimo u samom zakonu, da odredba tog člana zakona bude sasvim jasna, i nabrojali smo tu Srpsku pravoslavnu crkvu, Islamsku zajednicu, Katoličku crkvu, Slovačku evangeličku crkvu a.v, Jevrejsku zajednicu, Reformatorsku hrišćansku crkvu i Evangelističku hrišćansku crkvu a.v. Dakle, izvršeno je preciziranje kako bi bilo onemogućeno sektama da se preko verske nastave ubace u naše škole.
Takođe, verska nastava uvedena je Uredbom Vlade kao fakultativni, sada u izmenama zakona vidimo i kao izborni predmet. Ne mislimo da je to dobro. Treba to da ostane kao fakultativni predmet. Ono na šta želimo da skrenemo pažnju, to je da verska nastava jednostavno nema alternativu. Ne može građansko vaspitanje, kako ga sada zovete, a može da dobije i neko drugo ime, ali je u pitanju nastava etičko-humanističkog sadržaja, da bude alternativa verskoj nastavi. Jednostavno, etičko-humanistički sadržaji moraju da budu prožeti kroz programe svih predmeta koji se u školi izučavaju. Jednostavno, tu nema dileme. Ako smo humano društvo, ako nas interesuju etički principi, ako hoćemo da tako obrazujemo svoju decu, onda i na času fizičkog vaspitanja, likovnog, muzičkog, da ne govorim o književnosti i istoriji, treba da postoji etičko-humanistički sadržaj.
Znate, pogledala sam čitanku za prvi razred osnovne škole i prosto sam bila iznenađena da, pored tolike naše bogate narodne književnosti, imamo jednu albansku narodnu priču. Da li je zaista bilo potrebno intervenisati u tom smislu, što se tiče srpskog jezika za decu prvog razreda osnovne škole?
Da ne govorimo o nekim dopisima ministra Gaše Kneževića koji su išli ka gimnazijama, o preporukama da se izbace određeni, i to vidno nacionalni književnici, a da se za lektiru ubace neki koji su za nas potpuno marginalni.
U članu 15, već sam napomenula ali hoću da potenciram, jer to amandmanski mora da se izmeni, ako je ovo usklađivanje sa Zakonom o radu, a rečeno je u ekspozeu ministra da su ove izmene zakona posledica donošenja Zakona o radu i omnibus zakona, disciplinskog postupka, ministre, nema, i u takvom slučaju mora na drugačiji način da se reaguje.
O posebnom fondu škole bih htela sasvim kratko nešto da kažem i o savetu roditelja, koji vi ovde spominjete kao da nikada nije postojao, a savet roditelja (evo, koliko školujem svoju decu, a to je već 15 godina) uvek je postojao i u srednjim i u osnovnim školama. Imala sam to zadovoljstvo da više puta budem član jednog takvog saveta roditelja, a vi sada to kao neku inovaciju uvodite ovim zakonom.
Što se tiče posebnog fonda škole, vi ste, ministre, rekli jednom da je bolje da umesto parfema učiteljici roditelji daju po 100 maraka u taj fond škole i na taj način pomognu školi da reši neka od svojih važnih pitanja, vezano za održavanje škole i tome slično.
Naši predlozi koji su dati u amandmanima idu pre svega ka tome da izbor direktora mora da bude u ingerenciji Vlade Srbije, odnosno ministra prosvete, ali na predlog lokalne samouprave.
Molim vas, ako smo lokalnoj samoupravi dali odgovarajuće nadležnosti i obaveze oko osnovnog obrazovanja, onda mora da bude ekskluzivno pravo lokalne samouprave da ona predloži ministru prosvete, znači da odbornici u skupštini opštine, poznajući sredinu, poznajući školu, ljude u školi, predlože kandidata za direktora koji bi se naravno birao po osnovu konkursa, a ministar bi morao da bude taj koji će to činiti.
Dakle, ministre, sve ono što ste rekli - centralizacija, politizacija, niska demokratičnost - ostaje i dalje ovim zakonom. Očekujemo, mada se, iskreno rečeno, ne nadamo od vas da ćete uspeti da napravite bilo kakav pomak nabolje, ni u programskom ni u organizacionom smislu u osnovnim i srednjim školama. Hvala.