Dame i gospodo narodni poslanici, član 102. definiše izbor i razrešenje rektora univerziteta i predviđa da je to u nadležnosti saveta univerziteta, a da kandidate za rektora predlaže nastavno-naučno, odnosno nastavno-umetničko veće fakulteta i instituta u sastavu fakulteta.
Treći stav ovog člana je protivrečan sam sebi i prilično konfuzan, u praksi praktično nesprovodljiv, jer kaže da kandidate za prorektora predlaže kandidat za rektora iz reda redovnih profesora. U praksi će se desiti da postoji više kandidata za rektora. Ko će od tih kandidata za rektora predložiti prorektora?
Poslanički klub SRS je svojim amandmanom, sledeći koncepciju i poštujući Ustav Republike Srbije, pre svega član 58. koji kaže da su svojina i rad osnove upravljanja i učešća u odlučivanju, predložio da rektora univerziteta imenuje i razrešava osnivač; prorektora univerziteta imenuje i razrešava rektor, jer su to njegovi neposredni saradnici, u praksi imamo prorektora za nastavu, za finansije; a prorektor student se imenuje iz reda studenata na period od dve godine. Po nama, treba do kraja sprovesti koncept po kome univerzitetom upravlja osnivač.
Gospodine ministre, u obrazloženju Predloga zakona, iako ste juče u više navrata žargonskim jezikom branili ovaj zakon, a to govori o vašem nivou obrazovanja i kulture, u jednom momentu kao profesor Pravnog fakulteta rekli ste, braneći stav Vlade - zakonodavac je hteo to i to. To već ne možemo da vam oprostimo. Zakonodavac je Skupština Republike Srbije, a ne Vlada Republike Srbije. Kakav ministar, takav i Predlog zakona.
Ali, u obrazloženju zakona, gde se, naravno, napada Zakon o univerzitetu iz 1998. godine i gde se tvrdi da je njime ukinuta autonomija univerziteta iako, naravno, pogrešno tumačite autonomiju univerziteta, kažete da je osnivač univerziteta i fakulteta bila Vlada. Nije Vlada, nego država Srbija. Univerzitete i fakultete finansiraju građani ove države, puneći budžet ove države. Oni svoje pravo odlučivanja prenose na nas, narodne poslanike i posredno preko nas na Vladu. Zato Vlada u ime građana, praktično, treba da upravlja univerzitetom kao jednom institucijom od nacionalnog značaja. Zbog toga je vaš koncept i prilaz uređivanju upravljanja univerzitetom pogrešan.
Ako pogledamo čitav ovaj zakon, koji je prilično kontradiktoran i nedorečen, videćemo da niste mnogo toga menjali u odnosu na zakon iz 1998, ali ste se vratili, kada je u pitanju upravljanje, na 1992, pa i mnogo godina unazad. Kažete da je to jedna od pogubnih novina, jer su ranije univerziteti i fakulteti bili samostalna pravna lica bez izrazitih upravljačkih ovlašćenja Vlade. Ko će, kada se ovaj zakon donese, ako se donese, upravljati univerzitetima i fakultetima? Ko će biti kriv ako univerziteti i fakulteti ne budu radili onako kako treba, ako zaposleni, odnosno profesori budu nezadovoljni, ili ako studenti budu nezadovoljni? Vlada je oprala ruke, ona više nije odgovorna za stanje na univerzitetu. Da li je to rektor - nije ni rektor. Da li je to dekan - nije. To su kolektivni organi, saveti univerziteta ili saveti fakulteta. Tamo gde je kolektivna odgovornost, znamo iz prakse, nema odgovornosti.
Zato, gospodo profesori i gospodo studenti, da znate da ubuduće možete da se bunite koliko hoćete, niko vam neće biti kriv do ove skupštine koja je ovakav zakon donela, ako ga donese.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SRS, kao što ste već čuli iz izlaganja mojih kolega, tražila je brisanje poglavlja sedam Predloga zakona o univerzitetu i u okviru toga, po proceduri, svakog člana, i 115. i 116. i 117, koji se odnose na savet za razvoj univerzitetskog obrazovanja, iz razloga što nam i sam predlagač u obrazloženju nije rekao zašto se uopšte Vlada odlučila da osnuje jedan ovakav savet, za koji ne možemo da kažemo da je bilo kakav organ, jer to nije. On iz samog naziva očigledno ima neku savetodavnu funkciju, pa je to neki pomoćni organ Ministarstva prosvete. Takođe, iz naziva vidimo da bi trebalo da utiče na razvoj univerzitetskog obrazovanja.
Iz člana 118, koji govori o nadležnostima ovog saveta, mi vidimo da to u stvari nije to, jer pod tačkom - 1) "utvrđuje predlog uslova za početak rada i obavljanja delatnosti univerziteta, odnosno fakulteta". Šta je to? To su oni minimalni tehnički uslovi koje mora da ima. Recimo, zgrada budućeg fakulteta, broj profesora ili broj fakulteta da bi se osnovao univerzitet i tome slično, a to je sve regulisano nekim drugim podzakonskim aktima ili će Vlada morati da donese takve pravilnike.
Pod tačkom - 2) "utvrđuje materijalni položaj univerziteta i fakulteta i učešće univerzitetskog obrazovanja u društvenom proizvodu". Sve to Vlada može da dobije od organa univerziteta i nije morala iz tog razloga da obrazuje ovakav jedan savet. Pod - 3) "razvoj i kapaciteti univerzitetskog obrazovanja". Takođe stručna služba Ministarstva prati kapacitete univerziteta i pojedinih fakulteta, u neposrednom kontaktu sa rektorima ili dekanima. Ovo je zaista potpuno deplasirano da se jedan organ, ako tako uopšte može da se nazove, koji više predstavlja, lepo je primetio gospodin Tomislav Nikolić, savet mudraca, bavi ovako mizernim stvarima.
Ono što je najvažnije, a što bi ovaj savet trebalo da radi, to je ono što stoji u članu 13. ovog zakona - "daje saglasnost na elaborat o opravdanosti osnivanja fakulteta ili univerziteta, ukoliko osnivač nije Vlada". Mi smo, ako se sećate, dali amandman i na ovaj član, smatrajući da privatni osnivači, privatna pravna lica i fizička lica treba da budu u istom položaju kao i država kada je osnivač fakulteta ili univerziteta, pa ako ona ne mora da podnosi nikakav elaborat ili ne pravi elaborat, da to ne treba da uradi ni taj koji ima novac i ima mogućnosti da osnuje fakultet ili univerzitet.
Imajući u vidu ko će sačinjavati ovaj savet, što je rečeno, u članu 116, može se desiti da to budu isti mudraci kao oni što trenutno sede u Saveznom ustavnom sudu, čije odluke će sigurno biti predmet istraživanja pravnika koji drže do struke; taj sud je na zahtev SRS i još nekih podnosilaca, razmatrao da li pojedine odredbe Zakona o ekstraprofitu mogu da bude retroaktivne i doneo odluku da nema odluke.
Ubeđena sam da će mnogi naši pravnici da se pozabave takvim jednim stavom najvišeg suda u ovoj zemlji, koji je sebi dozvolio da donese odluku da nema odluke. Ko je to, ko u ovoj državi može da ima odluku, ako nema recimo ustavni sud? Eto, takve mi ljude imamo u ustavnom sudu, a verovatno će, nažalost, slični biti rektori i dekani. Malo je onih koji su, poput 50 profesora Pravnog fakulteta, digli glas protiv donošenja neustavne Uredbe o izručenju, bivšeg predsednika ove države Haškom tribunalu.

Dame i gospodo narodni poslanici, za ministre prosvete koje je Srbija u svojoj istoriji imala, kao što su Stojan Novaković, Ljubomir Nenadović, Svetozar Pribićević, sigurno se nije postavljalo pitanje da li je univerzitet nacionalna ili anacionalna institucija. On je za njih bio nacionalna institucija, od nacionalnog značaja.
Danas, u vreme DOS-a i u vreme kada za ministra imamo prof. dr Gaša Kneževića, on je anacionalna institucija, a dokaz za to je izjava ministra prosvete, koja glasi ovako, citiram je zbog moguće opomene: - "Moj prvi radni dan na poslu u Ministarstvu protiče u savladavanju mentalnog problema da ovu državu počnem da osećam kao svoju", kaže ministar prosvete. On se oseća kao stranac i vrši tu visoku funkciju.
Pre nedelju dana, možda nešto više, rektor Mariborskog univerziteta posećuje Kragujevački univerzitet, tu potpisuju povelju o saradnji, a pre potpisivanja povelje taj rektor Mariborskog univerziteta kaže kako novi zakon, koji treba da se donese u Srbiji, u stvari treba da bude uslov za to da univerzitet bude anacionalan, kao što je to i kod njih u Sloveniji. Šta mi imamo da sarađujemo sa takvim univerzitetom i sve se to naravno radi pod potkroviteljstvom našeg ministra i Vlade Srbije.
Samo vi cokćite, ali to se dešavalo i to će ostaviti posledice na našu decu i mlade ljude, koje univerzitet treba da vaspitava i obrazuje. U obrazloženju zakona se kaže da se ovaj zakon, misli se na postojeći zakon iz 1998. koji se napada, pokazao kao veoma slobodan instrument za nasilje, kojem su pribegli pojedini dekani postavljeni od Vlade i kao pogodan instrument za progon studenata, nastavnika i saradnika univerziteta.
Slažem se, od 5. oktobra upravo je tako i da smo znali da ćete vi doći na vlast, verujte nikada takav zakon ne bismo ni predložili, ni doneli. Gde su dokazi za to? Evo, potpis našeg uvaženog ministra profesora Kneževića od 30. oktobra 2000. godine, uz izraze osobitog uvažavanja piše rektorima univerziteta Republike Srbije i kaže - ukoliko ste posle 5. oktobra 2000. godine sproveli proceduru internog imenovanja v.d. dekana fakulteta, molimo vas da o tome obavestite ovo ministarstvo u roku od 24 časa.

Govorim o primeni postojećeg zakona, a vi ako ne razumete problematiku to je vaš problem.
Ukoliko to niste učinili, piše ministar, morate to da uradite u roku od pet dana. Ovo nije po zakonu, postojećem zakonu o univerzitetu, ali kaže - ukoliko ne postupite po gornjim nalozima ministar će biti primoran, iako nevoljno, da se koristi svojim ovlašćenjima iz člana 123. postojećeg Zakona o univerzitetu, koji govori o tome da dekana fakulteta imenuje i razrešava osnivač.
Čas mu zakon odgovara, čas mu zakon ne odgovara. Vidite kakva je to ličnost i koja je to, u stvari, dvojna politika. Takođe, rektorima, 13. novembra - molim vas da na vašim fakultetima formirate reprezentativne komisije, sa ciljem preispitivanja svih odluka o unapređenjima, reizborima, izborima i otkazima, koje su donete od strane vaših dekana, od momenta stupanja na snagu sada aktuelnog Zakona o univerzitetu.
Dalja procedura izbora, unapređenja ili reizbora nastavnika i saradnika...

... imala bi se odvijati u skladu sa stavom zauzetim od strane kolegijuma rektora, dana 10.novembra 2000. godine; a to su oni krizni štabovi, koji su u to vreme stvarani.
A pod tačkom 3. kaže - ukoliko neko iz stare upravne strukture fakulteta sprečava vaš rad, uskraćujući svoj deponovani potpis, molimo vas da nam se obratite hitno, telefonom, kako bi vam ovo ministarstvo pomoglo u rešavanju problema.
I, ko govori ovde o teroru? Gde je još dokaz za teror? Mnogo smo o tome pričali, i knjige smo napisali, kako je Gašo Knežević, koristeći i zloupotrebljavajući svoju funkciju, oterao prof. dr Vojislava Šešelja sa Pravnog fakulteta.

Pa znam da vas ne interesuje, ali naravno da javnost interesuje. Ko danas hara, vlada univerzitetima u Srbiji - Građanski savez Srbije i Demohrišćanska stranka; Vojin Dimitrijević, Slobodanka Turajlić, koja je u isto vreme i na čelu tog tzv. AOM-a, i pomoćnik ministra, Vojin Dimitrijević, navodno ekspert za međunarodno javno pravo, za koga svi znaju (nego ovi KOS-ovci nemaju vremena da se malo i njime pozabave) da je bio glavni oficir za vezu, 5. oktobra, sa CIA-om.
Malo sam prekoračila vreme, ne bih svojim kolegama da uzmem vreme, ali verujte, tema mi odgovara, mogla bih bar jedno 15 minuta da pričam.

Pa to vi mislite, vi nikada ne znate šta je tema u ovoj skupštini.

Dame i gospodo narodni poslanici, protivustavno i protiv Poslovnika Narodne skupštine dva dana raspravljamo o Polaznim osnovama za preuređenje odnosa Srbije i Crne Gore, naravno post festum, nakon što je on potpisan. Bilo bi normalno da smo u obliku predloga odluke tih polaznih osnova raspravljali prvo ovde u parlamentu, a onda ovlastili ljude koji su za to kompetentni da te polazne osnove i potpišu.
Ovako imamo jedan privatni sporazum Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice, Miroljuba Labusa, Filipa Vujanovića i Havijera Solane. Meni, pravo da vam kažem, više liči na sporazum Zorice Radović i Ružice Đinđić, koje su na osnovu šaputanja na jastuku pokušale da želje svojih supruga pretoče u jedan ovakav dokument.
Nama je ovde predsednik Vlade rekao da nije ni sam bio upoznat sa ovim dokumentom, sve dok ga Havijer Solana nije doneo u Beograd. Lepo je od njega što je to priznao i u svom ekspozeu neprestano govorio u svoje ime. Ja lično mislim - kaže Zoran Đinđić. Gospodine Đinđiću, briga nas šta vi kao Zoran Đinđić, građanin, razmišljate i mislite. Nas interesuje šta vi kao predsednik Vlade mislite, jer ste vi predsednik Vlade jedne države u veoma teškim istorijskim okolnostima i snosite odgovornost za sva politička zbivanja u zemlji i, naravno, za budućnost te zemlje.
Batić je govorio ono što Zoran Đinđić misli, a ne sme javno da kaže. Jedino je gospodin Labus javno rekao da se ovim dokumentom verifikuje postojeće stanje, odnosno obrazložio to politikom svršenog čina. Ništa novo ni na Istoku, ni na Zapadu, kod nas takođe politika svršenog čina uvek na kraju završi u jednom dokumentu. Međutim, ono što je jasno, to je da je za vas ovo u stvari već ustavni akt, odnosno da mišljenje koje ova skupština formuliše ili neki zaključci, ukoliko se uopšte budu formulisali, ne predstavljaju nikakvu obavezu ni za koga. Otuda je ovo jalova rasprava, ne služi ničemu i očigledno je samo gubljenje vremena. Vi ste akt potpisali, delegiraće oba parlamenta predstavnike za ustavnu komisiju i doneće se ta nakaradna ustavna povelja.
U samom ovom dokumentu već govorite o državnoj zajednici u okviru koje Srbija i Crna Gora potpisuju sporazum o principima preuređenja svojih odnosa i zaboravljate pri tom na član 1. Ustava Savezne Republike Jugoslavije, koji jasno kaže da je Savezna Republika Jugoslavija suverena savezna država zasnovana na ravnopravnosti građana i ravnopravnosti republika članica. Dakle, još uvek federacija, još uvek republike članice, a ne državne zajednice.
Zatim predviđate ustavnu povelju kao najviši pravni akt državne zajednice Srbije i Crne Gore. Iako se ustavnim aktima obuhvataju samo ona pitanja koja uobičajeno predstavljaju materia constitutione, znači osnovne odredbe o državnom uređenju, državnim organima, odnosima tih državnih organa, osnovnim pravima i slobodama, međusobne odnose i nadležnosti, način promene Ustava, sada nas vraćate korak unazad na ustavnu povelju, koja kao najviši pravni akt predstavlja u ustavno-pravnoj teoriji detaljistiku ustavnog teksta.
Mi već iz ovih polaznih osnova vidimo da to neće biti slučaj i da se ta ustavna povelja neće baviti detaljno svim onim stvarima kojima najviši pravni akt jedne države treba da se bavi. Postavlja se, naravno, pitanje - šta je ova monstruozna država, koju vi ovde pokušavate, ovim polaznim osnovama, da formirate, da li je to konfederacija, da li je to unija, realna, personalna, ili nešto sasvim treće, a očigledno je ništa ili sve to zajedno.
Konfederacija kao savez nezavisnih država; države članice ne prestaju da budu samostalni subjekti međunarodnog javnog prava; zajedničke organe konstituišu po principu konsenzusa; najviši organi izvršne vlasti država članica, a kada je u pitanju realna unija, koja se stvara ugovorom država članica, koje u nadležnost zajedničkih organa prenose poslove odbrane, finansija, spoljne politike; najčešće, to vam je poznato pretpostavljam, unije predstavljaju prelazno rešenje između konfederacije i federacije, a mi imamo već federaciju.
Znači, opet idemo korak unazad, i možda sve to zaista ne bi ni bilo ni tako čudno, ni nemoguće, u nekoj drugoj državi, ali ne u ovoj našoj, u kojoj živi većinski jedan te isti srpski narod.
Znate, moramo da imamo u vidu trendove modernog svetskog poretka, modernog sveta. To su tri osnovna trenda - razaranje individue, razaranje porodice i razaranje nacije. Kako se razara individua - čovek, pojedinac, treba samo da radi, da troši i da sluša ono što mu je namenjeno.
Kada se razara porodica, razaraju se porodični odnosi i društveni odnosi, jer je porodica institucija društva, a što se tiče nacije i jednog od ključnih formi opstanka nacije, to je nacionalna država, ali otvorena prema drugim nacionalnim državama; i kao što niko ne može da bira porodicu u kojoj će se roditi, naravno, ne može da bira ni naciju kojoj pripada. Pripadnik jedne nacije može da odbaci svoju naciju, ali je on onda odrođen od nacije kojoj pripada i predstavlja otpadnika.
Zaključak bi bio sledeći - ovaj akt koji ste nam dostavili je akt o razaranju države, kvazipravni akt, ovo je lično usaglašavanje stavova pojedinaca koji su se slučajno našli na određenim visokim funkcijama, i u saveznoj državi, i u Republici Srbiji, i u Republici Crnoj Gori. Traži se vreme, potrebno je još tri godine da Milo Đukanović dokrajči svoje separatističke ideje.
Samo vas, gospodo, pitam - zašto, kada već raspolažete svim medijima u Srbiji, kada vam je na raspolaganju televizija, kada su vam na raspolaganju novine, kada kontrolišete obrazovanje, od osnovnog,pa do univerzitetskog, zašto ne uložite napore, zašto vam nije palo na pamet da pokušate da utičete na javno mnjenje, tako da je naš nacionalni interes da mi gradimo unitarnu državu sa Crnom Gorom i, naravno, da sve ostale srpske države, srpske zemlje jednoga dana ponovo budu u sastavu te srpske države. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanički klub SRS podneo je amandman na član 4, koji ću ja obrazložiti, pre svega zbog toga što smo i u načelnoj raspravi potencirali da se zalažemo za podršku svakom detetu, bez obzira na materijalno stanje porodice, a naravno za dodatne stimulacije porodica sa decom čija je socijalna situacija takva da to zahteva i naročito dece koja su hendikepirana ili ometena u razvoju.
Zbog toga smatram da je ovo ključni amandman koji bi mogao da ispravi ovu nepravdu, ukoliko zaista želimo da utičemo na populacionu politiku u zemlji i da onda svaki roditelj ima pravo na roditeljski dodatak, bez obzira na to da li je prvo, drugo, treće, četvrto ili peto dete. Jer, ne zaboravite, mnogi roditelji odustaju od roditeljstva zbog ekonomskih prilika u kojima se nalaze, nerešenog stambenog pitanja recimo, bez zaposlenja su i tome slično ili preskoče ono fertilno doba kada je najzdravije rađati. Ako krenu sa 35 godina da rađaju, naravno odluče se samo za jedno dete koje mi ovim zakonom ne stimulišemo.
Amandmanom na član 4. smo predložili da ovi prihodi koji utiču na ostvarivanje prava predviđenih ovih zakonom, a to su naknada zarade za vreme porodiljskog odsutva, odsustva radi nege deteta, roditeljski dodatak i dečji dodatak, da ti prihodi to kao najvažniji, utiču na ostvarivanje prava za podršku materijalno ugroženim porodicama sa decom, porodicama sa decom koja su ometena u razvoju i dece bez roditeljskog staranja, a utvrđuju se ovako kako je i predlagač predvideo u prosečnom mesečnom iznosu na osnovu ostvarenih prihoda u prethodna tri meseca kada je podnet zahtev.
Vidite, roditeljski dodatak, koji ovde izgleda nešto značajnija cifra, jednokratno je davanje. Za drugo dete 50.000 dinara. A vi svi znate, ili ste roditelj, ili ste bake i deke, koliko košta samo kada jedno novorođenče dođe u kuću da pokupujete sve to što vam treba; pa još ako je zimski period, ako plaćate struju ovako kako je mi plaćamo - ako je račun 3.500 dinara, ako ste toliko potrošili, vi na kraju platite 7.700 jer vam obračunavaju angažovanu struju, znači ukradu vam to i dodaju porez onaj od 20% - pa će uglavnom roditelji te pare potrošiti za to da dodatno zagreju decu ili malo dete onoliko koliko treba, a neće uticati na to da to bude bitna pretpostavka da država pokaže zahvalnost roditeljima i da ceni to što su se odlučili da rode još jedno dete.
Ja shvatam ovaj roditeljski dodatak kao jedan takav čin države: hvala vam što ste izrodili još jedno Srpče, što nas ima više za jedno, dvoje ili stotine u toku jednog dana. Ne znam da li je omaška, čini mi se da nije, ali kod ovih prihoda koji se nabrajaju ovde u članu 4. u stavu 1. tačka 2) podtačka (4) imamo i materinski dodatak, koga više nema, kao i (5), naknadu za tuđu negu i pomoć. Znate, vi ste ovde kod obračunavanja ukupnih prihoda, na osnovu kojih roditelji imaju pravo na recimo dečji dodatak, ovde u članu 2, rekli ko se sve smatra porodicom, odnosno da porodicu u smislu ovog zakona čine roditelji, staratelji, hranitelji, usvojioci i deca, kao i srodnici u prvoj liniji, a u pobočnoj do drugog stepena srodstva.
Mnogo je porodica u našoj zemlji, mnogo je mladih ljudi koji ne mogu da se osamostale i koji žive sa svojim roditeljima. Ti roditelji najčešće imaju bedne penzije, ali i te bedne penzije utiču na ta ukupna primanja, na osnovu kojih se naravno onda smanjuje broj korisnika dečjeg dodatka. Još ako su bolesni, pa imaju naknadu za tuđu negu i pomoć, to je nešto značajnije za njih, ali oni imaju i trošak za tu tuđu negu i pomoć, to ne može onda da bude kriterijum da budu roditelji kažnjeni da nemaju pravo na dečji dodatak. Da ne govorim o naknadi za telesna oštećenja i o ovoj otpremnini u slučaju prestanka potrebe za radom, o kojoj je govorio gospodin Tomislav Nikolić. Zbog toga vas molim da malo porazmislite o amandmanu na član 4, da ga Vlada prihvati i da tako ispravimo nepravdu, ukoliko hoćemo da postignemo cilj, koji je navodno samim nazivom zakona ovde postavljen, a to je - Predlog zakona o finansijskoj podršci porodica sa decom.
Tvrdim da se ne podržavaju porodice sa decom, već eventualno porodice koje su socijalno ugrožene, i to restriktivno. Bilo bi dobro da nam je predlagač u obrazloženju rekao koliko to porodica sada koristi ovo pravo i da bismo to mogli da uporedimo nakon donošenja ovog zakona. Tvrdim da će rashodi Vlade, tj. budžeta za ove namene biti manji, da porodice neće imati bitnu podršku donošenjem ovog zakona.

Dame i gospodo, obrazloženje koje je Vlada dala odbijajući ovaj amandman odnosi se na nedostatak sredstava u budžetu. Kažu da je nemoguće to pokriti sredstvima budžeta, koji smo mi, tj. vi, skupštinska većina ovde, usvojili. Da vas podsetim samo - u toku rasprave po omnibus zakonu, kada smo govorili da su to ogromni troškovi za državu, vi ste nas podsećali na to da postoji rebalans budžeta i da možemo da očekujemo rebalans budžeta. Zašto iz ovog razloga ne možemo da računamo na taj rebalans budžeta, pogotovo što propisujete zakonom da će pravo na roditeljski dodatak imati deca rođena tek od 1. juna ove godine, znači za polovinu godine, i može da se napravi neka projekcija koliko je to dece.
Ponovo potenciramo, ako je ovo populaciona mera, a ministar neprestano govori da je to populaciona mera, onda ne treba praviti razliku između prvog, drugog, trećeg ili svakog narednog deteta. Svako dete je podjednako važno i treba stimulisati roditelje na rađanje. Prema tome, ono što sam rekla obrazlažući i svoj amandman na član 4) - roditeljski dodatak treba da bude akt zahvalnosti države što građani doprinose na taj način ostvarivanju nacionalnog interesa broj dva u ovoj zemlji, a to je borba sa belom kugom.

Gospođo predsedavajuća, molila bih vas da, pre nego što izložim svoj stav po pitanju Predloga zakona o izmenama i dopunama  Krivičnog zakona, utvrdite kvorum. Očigledno je da nema 126 poslanika u Skupštin, a dokaz za to su i kartice Čedomira Jovanović i Dejana Mihajlova u poslaničkim jedinicama.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka smatra da je sasvim besmisleno da danas Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o izmenama i dopunama Krivičnog zakona. Srbiji ne treba krivični zakon. Nama zapravo ne treba nikakav zakon, jer mi imamo Čedomira Jovanovića. Ionako se uvek, kada su u koliziji Čedomir Jovanović i bilo koji zakon, primenjuje Čeda. Nije više uopšte reč o Čedinoj zebri u Čedinoj ulici. Reč je o najtežem krivičnom delu....

... krivičnom delu ubistva. Ubijanje je zabranjeno, osim ako ste rođak Čedomira Jovanovića.

Vi budite strpljivi, pa ćete videti da govorim o temi. Rođaci Čedomira Jovanovića imaju pravo da sasvim slobodno ubijaju.

 Upućujem vas na član 77. Ustava Republike Srbije koji vam to zabranjuje. Pucaju, pucaju Čedini rođaci, meci fijuču na sve strane....