Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8587">Gordana Pop-Lazić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, da se podsetimo da je ovaj zakon u obliku uredbe, odnosno  predsednik Republike je tada, u vreme rata, 5. maja doneo uredbu koja je posle pretočena u zakon, sa ovom sadržinom, u nameri da se sredstvima solidarnosti reše problemi viška zaposlenih i onih kojima su radne organizacije bile postradale tokom bombarodvanja.
Ovde smo čuli Čedomira Jovanovića kako lamentira nad prošlošću i kaže da treba staviti tačku na sve to, da je to bilo preveliko opterećenje za naše zaposlene, bilo je negativnog odijuma u javnosti, javnost traži da se ovaj zakon ukine. To jednostavno nije tačno. Ako nešto krasi naš narod, onda je to osećaj solidarnosti u muci. U vreme rata, kada smo imali ogromne troškove, koje sam rat, po sebi, iziskuje, ovo je bio jedini način da se pomogne onima kojima je pomoć bila potrebna.
Međutim, treba reći da je plata svakog zaposlenog bila progresivno opterećena dnevnicom solidarnosti i da nisu svi jednako morali da odvajaju od svojih plata za ove namene. Da li ćemo se naći u ovakvoj situaciji ili nećemo, to je nešto što mi ne možemo unapred da znamo, jer se nismo svojom voljom ni tada 24. marta našli u takvoj situaciji. Stvarno je bespredmetno da o tome neko ovde raspravlja, u bob ne možemo da gledamo. To uglavnom zavisi od volje drugih, a ne od naše volje. Da se mi pitamo, sigurno ne bismo sebe dovodili u ovakvu sitauciju.
Moram da napomenem da je poslanički klub SRS-a predložio ukidanje ovog zakona još u prethodnom sazivu Skupštine i da je ta tačka dnevnog reda uvršćena u dnevni red poslednje sednice Skupštine u prethodnom sazivu, ali da nije došla na red za raspravu, i da je Skupština nakon toga raspuštena. Mi smo smatrali da teret treba prebaciti sa naših građana na one koji su štetu napravili, odnosno na one koji su dužni da nam ratnu štetu plate. To je bio razlog zbog koga smo tražili ukidanje ovog zakona. Sada smatramo da zakon treba ukinuti, ali da se ratne štete nikako ne treba odricati. Zaista osuđujemo Ministarstvo inostranih poslova i Saveznu vladu i neke iz Republičke vlade, koji apsolutno ništa ne čine da se ta ratna šteta naplati. Niko nema pravo da se nje odrekne, a to što Goran Svilanović, kao neko ko je sam sebi dao za pravo da na godinu dana odloži traženje naplate ratne štete od Međunarodnog suda pravde u Hagu, je sramota za ovaj narod.
(Predsedavajuća: Gospođo Pop Lazić, nije tema dnevnog reda ratna šteta. Molim vas da se vratite na temu.)
Uopšte, Ministarstvo inostranih poslova je došlo u ruke očigledno srbomrzaca koji ne rade u interesu ove države i ovog naroda.
Dame i gospodo narodni poslanici, interesantno je da smo imali odlaganje rasprave po ovoj tački dnevnog reda, jer ministar Joksimović nije mogao da prisustvuje sednici onog dana, kada je ta tačka dnevnog reda bila na redu, ali pokazuje svoje potpuno neinteresovanje za ovo o čemu mi danas govorimo time što je napustio sednicu Narodne skupštine. Ne znam šta je to bilo preče, nego da bude prisutan i ukrsti argumente sa nama, narodnim poslanicima.
Ono što bismo mi kao poslanici mogli da istaknemo, mislim na argumente protiv ovako predloženog zakona, potpuno su isti argumenti koje smo isticali u raspravi po tačkama dnevnog reda koje su se ticale Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o radnim odnosima, Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju i da vas podsetim to su kritike na ovako visoke osnovice na koje se obračunavaju porezi i joše neke zamerke koje ću kasnije potencirati u toku svog izlaganja.
Ministar nas je u svom izlaganju podsetio da smo 1990. godine po glavi stanovnika imali 200 dolara priliva u zdravstveni fond. Danas je to samo 30 dolara. Ipak, ne možemo da prenebregnemo činjenicu da se poslednjih 10 godina država nalazi u ratnom okruženju, da je bila pod sankcijama i da je bila pogođena agresijom, pa smo i u tim uslovima išli na smanjenje stopa doprinosa, ako se sećate, sa 126 na 96%, tražeći način da privredi ostavimo što veći prostor za obnavljanje proizvodnje, jer smo znali da ako privreda nije zdrava ne vrede nam nikakve stope, mogu da budu i 200%, mi ih ne možemo naplatiti i ne možemo taj fond popuniti.
Zaboravili smo i na veliki broj izbeglica koje su za ovih 10 godina došle u Srbiju i koje su, sve redom, dobile zdravstveno osiguranje, odnosno zdravstvenu pomoć i negu, bez obzira što nisu imali zdravstveno osiguranje. Sada se Vlada Srbije nije usudila da poveća stope doprinosa za zdravstveno osiguranje, već pribegava drastičnom povećanju osnovice za obračun i uplatu doprinosa. Mnogi poslodavci neće biti u stanju da do 30. u mesecu uplate ovako visoke doprinose za prethodni mesec, a obaveza je da to urade čak i ako nisu isplatili zarade, pa se postavlja pitanje da li Vlada Srbije želi da uništi granu na kojoj sedi, a to je privreda.
Naravno da smo svi zainteresovani za to da stanje u zdravstvu bude bolje, da plate zaposlenih u zdravstvu budu veće, da zdravstvene ustanove budu opremljene potrebnim aparatima i opremom, ali reći ću vam kako to danas, za vreme DOS-ove vlasti i DOS-ove Vlade, izgleda. Šta se dešava u zdravstvu? Direktor jedne bolnice u Beogradu odlazi u SMIP i traži pomoć od pristigle novčane pomoći iz inostranstva. Kaže, trebaju mu inkubatori, a odgovorno lice u SMIP-u kaže - pare nemoj da tražiš, pare dođu i odu, ne zna se kud nestanu. To govorim zbog toga što i mi narodni poslanici ovde ne znamo šta se dešava sa novcem koji dolazi. Ovde je neko spomenuo 12,7 milijardi dolara koje su došle u ovu svrhu i očekujemo da ćemo jednog dana saznati gde su otišle. Rečeno je tom istom direktoru - reci šta ti konkretno od opreme treba, ima dobrih ljudi u inostranstvu, naših ljudi, koji će to dobaviti, ali pare ne daju, jer pare nestaju.
Nije ovaj zakon dakle garancija da će se ubrati veća sredstva po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje. Sredstava će biti manje, jer privreda je u mnogo goroj situaciji nego što je to bila tokom prošle godine, recimo. Garancija za to može biti samo veća uposlenost, veće plate i ulaganje u privredni oporavak zemlje, a ne vidim da ste preduzeli ijedan korak ka tome. Zato je greška ove vlade što je na dnevni red prvo stavila poreske zakone i zakone iz radnog i socijalnog zakonodavstva, umesto predloga zakona koji bi omogućili konsolidaciju privrede.
Moram da dodam da je veoma mali broj zemalja u Evropi koje uopšte imaju utvrđen porez na lekove i ortopedska pomagala, a i one koje imaju te stope, one ne dostižu nivo veći od 6 do 7%, a kod nas je to 20%. To je ono što je neizdrživo za naše uslove. Stalno okrivljujete neku prošlu vlast i nalazite neke razloge lošeg stanja u nečemu što je prošlo. Verovatno ima dosta toga što je bilo loše, ima dosta propusta, ima i objektivnih i subjektivnih nedostataka, međutim sada materijalnu osnovicu za funkcionisanje zdravstva obezbeđujete vi i niko drugi. Budžet je veći četiri puta nego što je bio prošle godine. Doduše, imate na počektu iskazan deficit od 40 milijardi, kako ćete ga popuniti vaša je briga, na kraju godine videćemo šta ste uradili, ali tada više nećete moći da se izgovarate na nešto što je bilo u prošlosti.
Gospoda iz Vlade bave se onim što im nije u nadležnosti i umesto što smišljaju zavere, prisluškuju jedni druge, stvaraju afere iako afere ne postoje i čim im neko uđe u trag, odnosno čim u njihovom okruženju nađu nekog za koga može da se veže neki kriminal, odmah ga smenjuju sa funkcije. U ovom slučaju su to uradili sa Vukom Obradovićem, a ko je sledeći vrlo brzo ćemo videti. Kopajte vi po tuđim dosijeima, gospodo, plašite narod, narod je već dovoljno uplašen. Verujte, vide koliko ste beskrupulozni i koliko ste spremni na razne niskosti i represije.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, ovako se obraćam svima vama, sem jednom gospodinu koji sedi ovde u četvrtom redu, drugo sedište, koji je bio toliko slobodan da meni u mojim godinama u nekoliko navrata kaže nešto što bi Meho Omerović ovde ponovio, ali ja zaista ne mogu. To govori očigledno o njemu samom najviše, a ja ga ničim nisam provocirala da tako nešto kaže...
Ovo je zgrada Skupštine i ovi hodnici, pa prema tome, svako ima pravo da kaže ono što misli i što mu se dešava u Narodnoj skupštini.
Jeste i koristim priliku da kažem i ono što se dešava dok drugi poslanici ovde govore za ovom govornicom. Ostali vređaju poslanike.
Mi smo u raspravi u načelu pokušali da ubedimo Vladu, doduše Vlade ovde nema, ona ima preča posla, pretpostavljam da Vladan Batić traži izgubljeni hekler, a to i nije tako mala šteta, danas čovek i hemijsku olovku kada izgubi, on se nasekira, a kamoli kada izgubi hekler. (Glas iz sale: Amandman.) Ne znam kome govorimo, jer nema ko ovde od predstavnika Vlade da se izjasni eventualno po ovim amandmanima.
Evo, moja namera je bila da se član 3. ovog predloga zakona, nakaradnog zakona, briše, da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada Republike Srbije. To sam obrazložila time da Vlada preuzima našu zakonodavnu ulogu, iako je ona izvršni organ. Čuli smo već u raspravi u načelu argumente da ovako ne bi trebalo u zakonu o platama da stoji, a pravo da vam kažem mislim da kompletan zakon potpuno gubi smisao da njegov naziv bude - predlog zakona o platama u državnim organima i javnim službama.
On bi možda mogao da nosi naslov predlog zakona kojim mi stavljamo u nadležnost Vladi da donese neki zakon, pošto zakon ne može, uredbu o platama u državnim organima.
Nemamo poverenja ne samo u ovu vladu, nego u bilo koju vladu da van parlamenta odlučuje o svim parametrima vezanim za osnovicu, za platne razrede, za koeficijente ovako važnih službi kao što su državni organi, kao što su javne službe, gde radi preko 400 hiljada ljudi. Bojim se da ova rešenja, koja su predviđena ovim zakonom,dovode do toga da ćemo imati negativnu selekciju kadrova, da ćemo imati migraciju kadrova iz onih manjih sredina u veće, a nismo imali mogućnost da o tome govorimo, jer nismo imali u zakonu sve ono što ovaj zakon treba da sadrži. Znači, na osnovu čega bi se određivala osnovica, od čega ona zavisi, kada će se ona i zbog čega menjati, koji su to platni razredi, kako će neko napredovati iz jednog platnog razreda u drugi, kako da pobegnemo od te uravnilovke i destimulacije bolji rezultat.
Sve je to ono što nedostaje ovom predlogu zakona da bi on bio stvarno dobar zakon, a ne ovako jedan šuplji materijal koji praktično samo predstavlja osnov da Vlada putem neke svoje uredbe sve to reguliše, iako nema ni po Ustavu, ni po Zakonu o Vladi ovlašćenja. Koliko će biti zadovoljni naravno oni koji su zaposleni i u državnim organima i javnim službama, imaćemo prilike da vidimo, ali je šteta zaista da oni koji se zalažu za neko modreno zakonodavstvo Skupštini Srbije dostavljaju ovakve predloge zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o braku i porodičnim odnosima ima samo dva člana, odnosno menja dva stava jednog člana, a u drugom članu piše kada zakon stupa na snagu.
Predlagač zakona nam je dao ustavni osnov za donošenje ovog zakona i on je sadržan u članu 29. koji kaže da porodica ima posebnu zaštitu i da se brak i odnosi u braku i porodici uređuju zakonom. Roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o podizanju i vaspitanju svoje dece, a deca su dužna da se staraju o svojim roditeljima kojima je potrebna pomoć.
Problematika braka i porodičnih odnosa je danas do te mere, ovako kako je zakonom regulisana, prevaziđena, u ovako otežanim ekonomskim i socijalnim uslovima, da smo prosto zaboravili šta to čuva našu porodicu, a šta je razara.
Nismo učinili napor, odnosno Vlada nije učinila napor da predvidi neke nove načine i modele zaštite porodice a pre svega dece u porodici, koja su vrlo često i zlostavljana i na ivici gladi i otežano pohađaju nastavu i ponekad vrlo teško stižu do svojih škola, jer roditelji nemaju novaca za prevoz i slično. Ako se još dođe u situaciju da se brak razvede, pa jedan od roditelja mora da daje izdržavanje, postavlja se pitanje šta je to što je optimum, što tom detetu može da obezbedi neke elementarne uslove za život i dalje školovanje.
Nije ni ovaj procenat koji je ranije postojao od 15 do 50% bio prilično velik i nije omogućavao onom roditelju koji je dobio starateljstvo nad detetom da može da se na najcelishodniji način brine o detetu. Uvek taj drugi roditelj i ta primanja drugog roditelja, nedostaju. Ko ima porodicu i takvo iskustvo vrlo dobro zna šta to znači.
Međutim, u ovim uslovima, kada je veliki broj ljudi nezaposlen, kada mnogo njih očekuje otkaz, pitam se, uopšte, da li će i davalac izdržavanja, ma koliko to želeo, moći da izdvoji bilo šta za svoje dete koje treba da izdržava. Čak da sud i odluči da to bude 22%, što je maksimum po Predlogu ovog zakona od mesečne zarade, da li i to uopšte nešto znači.
Pokušala sam, pošto smo malo vremena imali pre prelaska na ovu tačku dnevnog reda, da to simuliram, pa, recimo - roditelj koji ima platu od 3.200 dinara, ako mu se obračuna po stopi od 22% da treba da daje izdržavanje jednom detetu, to je 704 dinara. Ako prelazimo na bruto zaradu, a bruto zarada je ono što je nekad bila neto zarada plus dodaci za topli obrok, a znamo koliki su, 1.049 dinara, naknada za prevoz 341 dinara, to je 4.590 dinara, a 22% je onda 1.000 dinara. Ako je dvoje dece u pitanju davalac izdržavanja od tih 4.590 dinara treba da da za izdržavanje dvoje maloletne dece ili dece koja su na redovnom školovanju 2.200 dinara. Šta mu ostaje za život - 2.300 dinara.
Uslovi su takvi, plate su tolike kolike su. Teško je očekivati u ovim uslovima da i davalac izdržavanja i primalac izdržavanja može od tih sredstava i da preživi, elementarno da preživi, a ne da se redovno školuje i normalno intelektualno i fizički stasava.
Smatram takođe da obrazloženje koje je predlagač ovde dao, da samo zbog toga što prelazimo sa sistema neto zarade na bruto zaradu treba ići na smanjenje koje je duplo, čak 60% manje, jer 60% nije uvećanje od neto zarade do bruto zarade, ne drži vodu. Nešto drugo iza toga stoji. A šta? Očekujem da će nam predstavnik Vlade ovde objasniti.
Sve u svemu, ovakvi zakoni kao što je ovaj, masa drugih koje smo dobili i koji su u skupštinskoj proceduri, pokazuju da Vlada neće da se uhvati ukoštac, da nije sposobna za to, ni sa jednim ozbiljnim problemom u društvu nego da se bavi marginalnim stvarima i sada imamo taj paket zakona. Počeli smo od poreskih, pa preko ovih iz radnog i socijalnog zakonodavstva. Ovo je jedan od tih, ali mislim da nije nađena prava mera koliko treba da bude to izdržavanje i mi smo u tom smislu podneli nekoliko amandmana, pokušavajući da utičemo na Vladu da u ovom trenutku rešimo taj problem. Ali, porodično zakonodavstvo svakako zahteva mnogo više od strane Vlade, da se pozabavi tim problemom.
Naša deca, na žalost, nisu zaštićena od strane današnje vlade na pravi način. Dešava nam se da u sistemu obrazovanja škole samo dobiju raspis od aktuelnog ministra Gaše Kneževića koji kaže - iz gradiva za prvi ili drugi razred gimnazije izbaciti "Slovo ljubve", despota Stefana Lazarevića, ili "Korene" Dobrice Ćosića. Kakve su mu namere jasno je svima koji se u to iole razumeju, a kakvu generaciju ova vlada želi da stvori govori ova činjenica sama za sebe.
Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pitanje za gospodina predsednika - hoće li meni da izrekne opomenu ako kažem da je DOS najgori ili ako kažem da ćete izgubiti sledeće izbore?
Čuli ste, predsedniče, čuli ste. Nećete da mi izreknete opomenu.
To izgleda jedino gospođa Mićić može da uradi. Ja sam vas već jednom molila da sa svojim potpredsednicima ustrojite jednoobraznu praksu, tako da mi ne gledamo u bob ko predsedava i šta treba da kažemo, šta ne treba, šta možemo, šta ne možemo. Mi uvek govorimo istinu, samo izgleda gospođi Mićić to malo više smeta, nego vama, jer su onaj deo DOS-a koji je zaista naj, najgori.
Pa ja hoću, upravo govorim o dnevnom redu - šta se dešava u ovoj skupštini, vidi se pred licem javnosti, u direktnom prenosu. A šta se dešava u Vladi Srbije, očigledno ne može da se vidi u direktnom prenosu, nego možemo da čitamo samo iz DOS-ovih novina, koje su pod kontrolom Zorana Đinđića, da se vodi jedna haranga protiv Vuka Obradovića. Očigledno je čovek, radeći na poslovima kao predsednik jednog tima, uleteo u zabran Zorana Đinđića, Dušana Mihajlovića ili Vladana Batića, pa ga se sada treba rešiti.
Gospodine predsedniče, da li se oni Vama smeju, da li se poslanici Vama smeju, gospodine predsedniče? (Iz sale: Ne, vama.)
Govorim upravo o onome što je na dnevnom redu danas. Novine su pune onoga što se dešava u Vladi Srbije. Očigledno da ministri danas ovde nisu prisutni i ne samo danas, ali je meni danas postalo jasno zašto nisu ovde. Oni ne mogu da se disciplinuju da svi u isto vreme budu ovde, a jedni drugima ne smeju da okrenu leđa, jer ne znaju šta se iza brda valja i šta će ko kome u odsustvu da učini. Prema tome, nemojte očekivati da ministri uopšte posećuju ovu skupštinu.
Mi treba da radimo tako da pojedinim zakonima samo dajemo ovlašćenja Vladi, koja će u ime nas donositi neke podzakonske akte, pa tako potpuno protivustavno dozvoliti da ona bude taj zakonodavni organ, a mi ovde, tj. vi, skupštinska većina samo ste neko ko će pritiskati dugmiće. Mi, srpski radikali, ne pristajemo da budemo ti koji će samo pritiskati dugmiće onako kako Vlada svira i kako bi želela da svira. Mi smo ovde došli da razmišljamo i da u ime naroda kritikujemo ono što Vlada radi, onoliko koliko mesta kritici ima. (Glasovi iz sale: Tema.)
Govorim o zakonu, gospodine predsedniče,  ne znam kako ne shvatate.
Ja mogu da imam 10 minuta uvod.
Govorim o temi, govorim o zakonu. (Glasovi iz sale: O kom zakonu?) Pre svega, nije istina da ova problematika do sada nije bila regulisana zakonom. Postoji Zakon o radnim odnosima i on reguliše način isplata plata radnicima u državnim organima i javnim službama. Nije ni bilo neophodno donositi poseban zakon, ali ako se Vlada već usudila da da takav jedan predlog zakona na razmatranje,  onda svakako nije smela to da uradi na ovaj način.
Mi kao parlament ne smemo da dozvolimo da ostavimo Vladi da utvrđuje i koeficijente i platne razrede i da slutimo kako će to ona da učini. Osnovno što treba ovakav jedan zakon da sadrži to je upravo to - koji su to koeficijenti, koji su to platni razredi i o njima bi trebalo da naša rasprava teče. Ne o tome šta sve sadrži plata zaposlenih ili ko će utvrditi tu platu, odnosno Vlada ili funkcioner koji rukovodi državnim organom ili predsednik Republike ili nadležno telo Narodne skupštine itd. Na osnovu kojih parametara, kojih koeficijenata, to mi ovde ne vidimo. Ovo je jedan prazan zakon.
Neverovatno je da se Vlada usudila da ponizi parlament do te mere, da mu uputi ovakav jedan zakon. Mi smo u više navrata bili ovde poniženi. Poniženi smo mi i prisustvom većine ovde prisutnih poslanika. Ponižena je Srbija mnogima koji sede u ovoj dvorani. (Iz sale: Tema.) To je problem o kojima će građani odlučivati na nekim narednim izborima. Ovaj predlog zakona mora da se povuče iz procedure, inače nema nikakvog smisla.
Dame i gospodo narodni poslanici, podnela sam amandman na član 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, u tom smislu što sam tražila da se visina novčane naknade utvrđuje u iznosu od 70%, a ne kako je predlagač ovde naveo - 60%.
Zbog čega? Mislim da sam vrlo mali procenat uvećanja predložila, zbog toga što se ranije prosek izračunavao na osnovu poslednje plate, isplaćene pre nego što je došlo do slučaja nezaposlenosti, a sada se uzimaju u obzir poslednja tri meseca, pre nastupanja slučaja kada prestaje radni odnos radniku po ovom osnovu.
Znači, da će njegova prosečna plata, na osnovu koje mu se i kasnije određuje nadoknada, biti još manja, znači, polovina od onoga koliko je bilo ranije. Malopre nam je ministar izneo ovde dve cifre i rekao, pored ostalog, obećavajući da više neće da lažu, a lagali su, puno i u izbornoj kampanji, a lažu i sada i rekao, da je to ranije bilo 4.260 dinara, a sada 6.502 dinara. Kako ste vi došli do ove cifre od 4.260 dinara, gospodine ministre, nadam se da ćete izaći, pa ćete mi objasniti. Jer, zakon je apsolutno jasan i kaže da se novčana naknada utvrđuje ovako kako smo rekli u stavu 1, u procentu od 60% od prosečne zarade ostvarene za poslednja tri meseca, ali ne može biti veća od 80% prosečne neto zarade po zaposlenom, ostvarene u privredi Republike, prema poslednjem objavljenom podatku, niti niža od 40%. Ako je prosečna zarada 4.260, neka je najviše ovih 80%, onda je to negde oko 3.600 dinara i to je ono što najviše radnik može u ovakvom slučaju da dobije.
Međutim, mene još jedna stvar buni. U stvari, ne znam da li ste nas sada slagali vi, ili su slagali oni koji su u ime Vlade dali obrazloženje na ovaj moj amandman, pa kažu, između ostalog - predloženim rešenjem obezbeđuje se približno isti nominalni iznos novčane naknade, u odnosu na dosadašnje zakonsko rešenje. Približno isti, znači tu od 100 do 200 dinara, gore - dole, a vi ovde sada tvrdite da je to 2.300 dinara više. Vidim da vam stručne službe pomažu i objašnjavaju o čemu se radi, pa kad vam objasne, molim vas, izađite za govornicu da objasnite i nama. Hvala.