Imam pravo.

Kolega Marinkoviću…

Kolega Marinkoviću, dozvolite samo, budite jednom tog demokratskog kapaciteta, pa da tu striktnu primenu Poslovnika primenite na poslaniku, nekom poslaniku vlasti. Ružno je da to radite na nama iz opozicije. Evo, kada ja završim, recite da posle toga nema više.
Kaže kolega da ćemo mi da se takmičimo pred građanima Srbije u dokazivanju ovog ili onog, hoćemo naravno, sve ovo vreme i sve ove godine ovde provodimo upravo objašnjavajući građanima Srbije koje su mane ove vlasti, šta je ono što mi, kao neko ko želi da učestvuje u budućoj vlasti, nudimo narodu. Mi ne znamo drugi izraz. Ako je nesporno za „Behtel“ iz budžeta Srbije uzeto 300 miliona evra više nego što je bilo trebalo. Mi zaista, evo, naš ograničeni mozak, nema drugog izraza nego oteto iz budžeta. Evo, ne znamo drugi izraz. Prosvetlite nas pa nam vi kažite koji drugi izraz da koristimo.
Govorite o uspesima Vlade o minimalcu koji je veći duplo neko pre 10 godina, pa i vi ste bili duplo mlađi tada. Ne možete, minimalac je 30.022 dinara. Minimalna potrošačka korpa 37.000. Kažete preskočili ste tu magičnu brojku. Mi samo pitamo, dajte tu magičnu brojku kako da se nadomesti tih 7.000 dinara da bi se ta minimalna potrošačka korpa zadovoljila. Evo, samo, ovom rečenicom završavam. Ta zarada kad bude tih 500 evra o kojima ste toliko priča, najavljujete dve godine. Strpite se malo, pa kad bude pohvalite se. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, da opet nekom ne bi palo na pamet da kaže da mi srpski radikali pričamo o aktuelnim temama zato što je to popularno i na način kako je to popularno, ja ću najpre da zarad javnosti, pre svega, pročitam tačku 43. programa SRS, koji se odnosi na pravo na obrazovanje.

Pravo na obrazovanje predstavlja pravo građana da stiču obrazovanje, počev od osnovnog do najvišeg i da na taj način obezbede puni razvoj svoje ličnosti, ali i doprinesu podizanju opšteg nivoa državne zajednice kojoj pripadaju.

Srpska radikalna stranka bi pravo na obrazovanje garantovala ustavnim normama po kojima bi građani imali pravo i mogućnost da pod jednakim uslovima, utvrđenim zakonom, stiču znanja i stručnu spremu na svim nivoima obrazovanja u svim vrstama škola i drugim ustanovama za obrazovanje.

Preispitaćemo sistem dualnog obrazovanja. Nećemo zatvarati škole u selima, bez obzira na broj dece koja se školuju. To je doprinos razvoju srpskog sela. Osnovno i srednje školovanje mora biti besplatno i obavezno za sve učenike. Državni univerziteti moraju biti dostupni svima pod jednakim uslovima, a svršenim srednjoškolcima mora se omogućiti upis na fakultet bez prijemnih ispita, na osnovu sklonosti i rezultata postignutih tokom školovanja. Redovno studiranje na državnim univerzitetima mora biti besplatno do poslednjeg stadijuma akademskih zvanja. Školovanje mora biti dostupno svima pod istim uslovima.

Srpski radikali se zalažu za ukidanje školovanje po bolonjskom sistemu, koji se pokazao kao neuspešan i neefikasan. Dolaskom na vlast ponovo ćemo implementirati tradicionalno obrazovanje na svim nivoima, ukinuti PDV na udžbenike, knjige i nastavna sredstva.

Srpski radikali takođe će sprovesti detaljan plan reorganizacije celokupne mreže osnovnih i srednjih škola i formirati komisiju koja će ispitati validnost fakultetskih diploma i magistarskih i doktorskih disertacija svih državnih funkcionera za koje se posumnja da su na nezakonit način došli do stručnih zvanja.

Ovo sam pročitala da biste videli da sve ovo što smo i prethodnih dana pričali na temu obrazovanja je samo ono što je program SRS. Naravno, od slučaja do slučaja. Govorimo ono što je aktuelno i branimo pravo na obrazovanje svima.

Kada su u pitanju ovi tzv. stari studenti, vi ste ministre Šarčeviću 12. avgusta 2019. godine, to je nedavno bilo, izjavili da stari studenti neće dobiti još jednu šansu da fakultete završe prema programu po kojem su i upisali pre zvaničnog uvođenja Bolonje 2005. godine.

Vi ste rekli – mora se već jednom preseći, već sam im dva puta činio uslugu, vi ste im činili uslugu ličnu, i pokretao pitanje produžetka roka, nema šanse da sada to učinim ne zato što sam baksuz čovek, već jednostavno više nema uslova za studiranje po starim programima, jer nema više ni profesora koji će gradivo da predaju i ispituju ih.

Dakle, ministre Šarčeviću, ako je tačno ovo što ste rekli 12. avgusta, onda se mi sada pitamo kada su se za manje od mesec dana stvorili uslovi za koje ste tada tvrdili da ih nema ili je tada bilo uslova, ali vama se nešto nije htelo da se bavite time, pošto ste već dva puta, kažete, činili uslugu tim ljudima?

Onda su ti tzv. stari studenti tražili prijem kod predsednika Republike i predsednik je na jednoj konferenciji rekao da će se naći rešenje za njihove probleme i vi ste onda potpuno zaboravili na ovo što ste rekli i mi danas raspravljamo o Predlogu zakona koji nije dobar, jer ne rešava problem suštinski i trajno.

Mi srpski radikali smo 23. avgusta, znači nakon ove vaše izjave, 2019. godine izdali saopštenje gde smo napisali: SRS zahteva od Vlade Republike Srbije da svim studentima koji to žele omogući da nastave studije po programu po kojem su ih započeli. Univerziteti su dužni da svima obezbede odgovarajuće uslove za nastavak studija po starim programima, bez obzira kada su započeli studije. Student ima pravo da studira do kraja života po uslovima po kojima se upisao na fakultet i niko ne sme to pravo da mu uskrati. Ministarstvo i univerziteti nemaju pravo da ulaze u razloge dužine studiranja, jer je to neotuđivo pravo svakog građanina. Studenti koji nisu na redovnim studijama plaćaju svoje školovanja i to mora da im se omogući.

Srpska radikalna stranka upozorava nadležno ministarstvo i Vladu na član 71. Ustava Republike Srbije koji svakom garantuje pravo na obrazovanje i propisuje da svi građani imaju pod jednakim uslovima pristup visokoškolskom obrazovanju. Izbor fakulteta i dužina studiranja je lična stvar svakog pojedinca.

Naravno, medijima, pošto ste vi rekli da nema šanse da će se raspravljati o tome, ovo naše saopštenje nije bilo bitno, kao i inače što se naša saopštenja ne objavljuju, a mi, evo, radi javnosti sada da podsetim, srpski radikali reagujemo na sve aktuelne situacije u državi, u društvu, ali mediji su ovo naše saopštenje … od osam dnevnih novina, samo u dve je bila kratka rečenica ubačena u sred nekog teksta, kao – radikali podržavaju stare studente.

Sada malo šire da objasnimo od ovog saopštenja, jer je sada prilika da govorimo detaljnije o ovome.

Svim narodnim poslanicima su se obraćali ti tzv. stari studenti. Pisali su nam mejlove i ja sam u ime SRS odgovorila svima. Možda sam nekoga izostavila. Ako jesam, evo izvinjavam se. Dobijali smo mejlove i od studenata koji studiraju po bolonjskom sistemu.

Mi želimo da vam skrenemo pažnju, podneli smo i amandmane i zaista bi bilo dobro da ih usvojite, sve kolege koje su govorile, a i vi ste valjda napomenuli, da već godinama Narodna skupština krajem septembra ima istu muku - ili se raspravlja o bodovima "bolonjaca", ili se raspravlja o produžetku roka starim studentima i nikako taj problem da se reši jednom za svagda. A tako mora da se reši.

Ako ne prihvatite naše amandmane i ako ovaj problem ne rešimo trajno, ministre, opet će neki ministar za dve godine morati da dođe pred Narodnu skupštinu sa istim ovakvim predlogom. Jer, nema toga ko sebi sme dozvoliti, nema te vlasti koja sebi sme dozvoliti da ikome uskrati pravo na obrazovanje.

Mi smo u ovim mejlovima koje smo dobijali od tih studenata mogli da pročitamo i vrlo potresne priče zbog čega nisu završili ranije fakultete, od smrtnih slučajeva u porodici, do bolesti, slabovidosti, vrlo teškog materijalnog stanja koje ih je nateralo da moraju i da rade, do mnogo lepih događaja, da su formirali porodice, dobili decu, pa se onda jednostavno fokusirali na taj drugi deo svog života i, eto, došlo vreme, hoće da završe studije. Mi to pravo njima moramo kao država da omogućimo.

Između ostalog, zašto sam pročitala deo programa SRS koji se odnosi na obrazovanje? Baš zato što smo mi precizno rekli šta je suština. Da se poštovalo ono što sam sad pročitala i što mi stalno tvrdimo, da ne trebaju ni prijemni ispiti, ni maturski ispiti, da se kroz te ispite ne sme omalovažavati višegodišnje učenje koje je prethodilo tim ispitima i ti ispiti ne mogu ni biti merilo stvarnog i realnog znanja tog učenika, odnosno budućeg studenta. Mi kažemo da svakom mora da se omogući da upiše fakultet pod istim uslovima i dokle god je redovan student, do najviših akademskih znanja, mora da se školuje o trošku države, odnosno na budžetu, kako se to popularno kaže.

Oni drugi koji ne završe već prvu godinu, mogu o svom trošku da studiraju dokle god žele. Vi, odnosno univerziteti, fakulteti, utvrđuju iznos školarina i mi o tome ovde ne govorimo. Ne govorimo o tome da li je školarina mala ili velika, da li može da se plaća na rate ili ne može, govorimo o tome da svakome ko je upisao fakultet po određenom programu mora biti omogućeno da fakultet završi po tom istom programu. Naravno, ponavljam, školarinu mora da plaća jer nije redovan student.

Da li takvih ima tri hiljade, četiri hiljade, deset hiljada, apsolutno je nebitno. Može da ih bude i jedna hiljada i stotina i deset i samo jedan. Ni jedan jedini građanin Srbije ne sme biti uskraćen za mogućnost da završi fakultet, ako želi da ga završi. Žao mi je što ste vi rekli da nemate tehničkih mogućnosti, ali, srećom, za desetak dana uspeli ste sve to da prevaziđete, te tehničke uslove. Uslove imamo, ali, dajte da jednom o tome ozbiljno razgovaramo. Mi smo, ne znam koliko to već traje, deset, petnaest godina unazad, svaki put smo ministrima govorili - dajte da ovaj problem rešimo trajno. Zašto bismo mi svake godine ili svake druge godine pričali na istu temu, a ishod je uvek isti - izmena zakona, produženje roka.

Naš predlog je, iskazan kroz amandmane, da se ovaj rok ne ograničava, već, znači, bukvalno da svako može da završava studije do roka dokle on hoće.

Šta je motiv nečiji da studira duže, dugo, predugo, šta je za koga dugo, to je njegova lična stvar. Čuli smo ovde od nekih kolega koji su govorili da neki od tih ljudi možda nikada neće ni raditi u struci sa tom fakultetskom diplomom koju žele da dobiju, imaju svoje neke već privatne poslove, rade nešto drugo, itd. I sad, mi treba da se pitamo - a što on baš hoće da završi fakultet? Pa, eto, hoće.

Znate, neko može da studira iz hobija. Nikakvu potrebu nema realno da završi fakultet, studira iz hobija, pa, kad uhvati vremena, spremi ispit pa ide da polaže, pa onda to traje puno godina, prosto, čovek želi da u toku svog života ima fakultetsku diplomu. I što bismo sad mi ili vi ili bilo ko to pravo nekome uskraćivali i taj njegov hobi koji on lepo plaća na bilo koji način dovodili u pitanje?

Mi želimo zaista, ne samo zbog ovih studenata koji su nam se sad obraćali, svima nama, ne samo zbog tih ne znam koliko hiljada trenutno takvih studenata, mi želimo i zbog njih i zbog tih "bolonjaca" takozvanih, o kojima ću takođe reći nekoliko rečenica, mi želimo da se sistemski problem reši. I ne vidim ni kolege koji će glasati za ovaj predlog zakona, nisam čula nikad nijednu primedbu u smislu da se nešto prigovara ni tim studentima, ni vama što ste došli sa ovim predlogom zakona. Znači, postoji volja da se glasa za ovaj predlog da se rok za studiranje tim tzv. starim studentima produži za dve godine.

Mi samo predlažemo nešto što će pojednostaviti i njihov život i život univerziteta i Vladi i Narodnoj skupštini, nešto što će uskratiti da raspravljaju još jedanput o istoj stvari. Jer, i za dve godine, kada dođe ovaj zakon na dnevni red, opet ćemo pričati istu priču. Opet ćete vi ili neki drugi ministar da kaže da to više ne može, dosta je više i nemojte, molim vas, i molim kolege koji su u tom smislu ovde govorili, ili sam možda pogrešno razumela, nemojte da prebrojavate te ljude. Ponavljam, jedan ili sto jedan ili deset hiljada jedan, svi građani Srbije imaju ista prava i ta prava moraju da im se omoguće.

Kada su u pitanju ovi studenti koji studiraju po tzv. bolonjskom sistemu studiranja, oni su već oštećeni činjenicom da studiraju po tom nakaradnom sistemu. I vi ste sami ovde pre neki dan, ministre, rekli da je to čedo koje se rodilo pa mora da se ljulja, a mi smo vam i tada rekli, a i sada kažemo - ne mora sve da se ljulja, vlast je tu radi u interesu građana i da ono što je prethodna vlast rodila, ako nije dobro, mora da promeni. Ali, ovo je linija manjeg otpora, sve što je zatečeno vi kažete, ne mislim vi lično nego ova sadašnja vlast, ništa, mi ćemo kad se desi problem, mi ćemo da kažemo da su krivi ovi drugi, oni su to uveli, a zašto mi nismo promenili, pa, eto, mi poštujemo pravni poredak. To su priče za malu decu. Pravni poredak se poštuje ako se poštuju prava svih građana Srbije, ako se poštuje Ustav i ako vlast radi u interesu i države i svakog građanina koji u državi Srbiji živi.

Dakle, „bolonjci“ tzv. su, ponavljam, oštećeni činjenicom da studiraju po tom nakaradnom sistemu i mi smo imali takođe ovde u nekoliko navrata da najpre oni izađu, štrajkuju, protestvuju, pa onda se opet ovde menja zakon. Sad više, povećava im se, smanjuje broj bodova, to je vrlo teško uopšte shvatiti o čemu se tu detaljno radi, nije ni bitno.

Bitno je da njihov problem sada može da se reši bez izmene zakona. Oni traže, ministre, a mi poslanici SRS tražimo od vas da se uputi ta preporuka od strane Ministarstva univerzitetima i fakultetima, da se ti ljudi ne vraćaju unazad kroz taj reupis, kako im se preti.

Znate li kakve situacije imamo? Imamo situacije da čovek ima još samo jedan ispit da položi i da završi fakultet, eventualno diplomski ako fakultet ima i diplomski.

E sad, pošto je isteklo to neko vreme, on mora da vrši reupis i da umesto tog jednog ispita, naravno mora da plaća novu školarinu, nove ispite, itd, on dobija nekih 12 novih ispita. Sa tih 12 novih ispita on zapravo potpuno prelazi u drugu struku i tako može do sudnjeg dana.

Zato mi od vas tražimo, ministre Šarčeviću, da budete odgovorni, da pokažete da ste dostojni te funkcije, da prihvatite sve amandmane SRS ili bar onaj jedan ključni koji obuhvata sve ovo što smo govorili i da se reši problem tzv. starih studenata tako što će se ukinuti taj rok od dve godine za koji ti studenti moraju da završe fakultet. To mora biti bez roka.

Kada smo govorili na jednoj od sednica o sudijama, pa smo pričali kako birate za sudije neke ljude koji su studirali 10, 12 godina, onda ste imali opravdanje vi iz vlasti da su oni, eto, imali ovaj ili onaj razlog, pa su studirali duže, itd, a sad kada je ovo u pitanju, onda nemate isto to razumevanje. Naravno, svako ko zapošljava nekoga vodiće računa o tome i koliki mu je prosek u toku studija i koliko godina je studirao i zbog čega je studirao ovoliko ili onoliko, ali to nije naša tema i to je stvar svakog tog pojedinca.

Ponavljam, tražimo od vas, ministre, da prihvatite amandmane SRS, da se rok za završetak studija potpuno ukine i da kao Ministarstvo prosvete date preporuku vezanu za ove bolonjce i da se i njima na izvestan način produži taj njihov rok i da svako može da studira onim tokom koji je sam izabrao. Oni, ponavljam, koji to rade redovno, završavam, kolega Milićeviću, još ovu rečenicu, rade o trošku budžeta, a oni koji to rade i studiraju duže, bilo po Bolonjskom ili starom tzv. sistemu, studiraju o svom trošku, nek im je sa srećom, koliko god žele.

Član 27, gospodine Arsiću.

Ja sam samo želela da podsetim narodne poslanike da govorimo o Predlogu zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Već nekoliko sati, prateći rad ovde, imala sam, s vremena na vreme, utisak da su neki poslanici pomešali papire, da su govorili o nekoj drugoj temi. Neki o onome što je bilo u petak, pa su koristili taj papir, neki o nečemu što će tek biti u okviru ovog rebalansa budžeta itd.

Naravno, nemamo mi ništa protiv širine u raspravi. Naprotiv, za to se uvek zalažemo, ali nekako bilo bi primereno, ne znam da li je nastavljen prenos, pošto dugo inače nismo u prenosu, ali ako jesmo i ako neko od tih zainteresovanih ljudi gleda ovu sednicu, a zainteresovani su svi studenti koji očekuju da im se produži rok za završetak studija. Mislim i na ove Bolonjce i na ove tzv. stare studente. Ljudi će imati utisak da to uopšte nije na dnevnom redu, da se ovde priča o nekim sasvim desetim stvarima.

Evo, hvalite ministra Šarčevića kako je u roku od 20 dana promenio mišljenje od – nema šanse da se produži rok do – evo, produženja roka. Imate vi šta da hvalite, ali dajte kroz raspravu bar neku naznaku da se radi o ovom Predlogu zakona.

Pogledajte dobro te papire sa kojih čitate, da vidite tačno šta vam piše. A sada i ja da iskoristim i da podsetim da mi kroz ovaj zakon tražimo da se produži rok i za bolonjske studente i da se na neodređeno vreme produži rok za završetak studija za ove tzv. stare studente. Hvala.

Ne tražim da se izjasni Narodna skupština u danu za glasanje.

Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o patentima i da se prisetimo koliko je malo vremena i na koji način je ministar resorni obrazlagao ovaj predlog zakona i nažalost, očigledno i komentari danas narodnih poslanika koji će podržati ovaj zakon, patente vide samo kao neki izvor prihoda, a tako ih reguliše i zakon.

Da li se isplati nekom poslodavcu da otkupi, uslovno rečeno, patent svog zaposlenog ili ne, a patent se uopšte ne gleda kao intelektualna svojina, a to je zapravo suština i kroz ovaj zakon je, pre svega, trebalo zaštititi intelektualnu svojinu svakog onog ko je vlasnik nekog patenta, svakog onog ko je izumeo nešto što može biti trenutno od manje ili veće koristi u tom ekonomskom smislu.

I, sada ovde se hvale poslanici nekim velikim umovima i naučnicima iz naše prošlosti. Naravno, ništa tu nema sporno, ali, šta se dešava u sadašnjosti? Koliko je mladih ljudi, evo čitamo, maltene dnevno medijima koliko je mladih ljudi koji se bave naukom, koji su izumeli neka nova dostignuća, koji su bili spremni da svoje patente ponude u Srbiji, ali, u Srbiji uglavnom za takve stvari nema razumevanja.

Nema razumevanja ni za nauku, ni za intelektualnu svojinu i problem ovoga zakona jeste što se na pravi način ne bavi patentima, što ih zapravo ne doživljava kako intelektualnu svojinu, nego ponavljam samo kao neki izvor prihoda, pa ako neko izumi nešto od čega poslodavac može brzo da zaradi i još mu računa kroz ovaj zakon, da li je to izumeo u radnom vremenu ili van radnog vremena, kao da čovek naukom može da se bavi pet ili sedam sati dnevno, a kada ode kući onda više nije naučnik i ne bavi se tim.

Ovim stvarima se ljudi bave 24 časa i zato ovaj zakon nije dobar i zato ovaj amandman i ostali naši amandmani i zaista bi bilo dobro i ovaj i ovaj sledeći zakon da se urade temeljno, potpuno novi predlozi zakona i da se intelektualna svojina u Srbiji postavi na pravo mesto. Hvala.

Popularne teme mogu se pripisati apsolutno svima osim SRS. Nikada nismo koristili popularne i populističke teme i to je zaista opšte poznato.

Mnogo toga što je gospođa Gojković sada rekla ja nisam ni pomenula. Niti sam govorila o masovnom iseljavanju, niti sam govorila o tome da Srbiju nešto više sada napuštaju ljudi nego što je to bilo prethodnih godina ili nego što će biti idućih godina. Naravno, gospođa Gojković je malo pomešala kada je govorila o toj dijaspori gde se četvrte generacije sada Srba po belom svetu rađaju, to je dijaspora, to su potomci četnika, koji su morali svojevremeno da napuste ove prostore. To nema nikakve veze sa ovim o čemu smo govorili.

Koliko država ulaže u stručnjake, u lekare, mi smo juče govorili o tome i upravo mi iz SRS smo skretali pažnju na koji način bi država mogla i šta bi trebalo da uradi da zadrži te mlade ljude, da zadrži stručnjake.

Kažete – koliko košta državu jedan lekar? A, zamislite koliko roditelje u Srbiji košta jedan lekar, pre svega one koji iz unutrašnjosti studiraju u univerzitetskim centrima, a i oni koji žive u gradovima koji su univerzitetski centri? Da li vi znate koliki su troškovi svakog roditelja ili već ko se brine o tome da finansira studenta medicine? To je zaista mnogo.

Ali, problem je u tome, i juče smo mi o tome govorili, što je neverovatno da mi danas u Srbiji imamo lekara, i to dosta lekara kod Fonda za zapošljavanje, nezaposlenih. To je taj problem. Problem je što naši mladi lekari i sada sami plaćaju specijalističke studije.

Bile su te dve akcije, juče smo to govorili, kada su zaposleni ti najbolji studenti medicine i to je odlično, ali i dalje ima mnogo završenih lekara koji su na tzv. birou rada i koji nemaju šanse zato što nemaju saglasnost ministarstva, zdravstvene ustanove da ih prime, zato što i dalje još uvek se ne pominje da će biti skinuta zabrana sa zapošljavanja u javnom sektoru. To su ti realni problemi u okviru kojih može da se govori i o problemima patenata i onih koji izumeju te patente.

Mi ovu vlast nemamo potrebe da upoređujemo sa onom prethodnom, ali smo rekli juče, a evo ponovićemo to i danas, kada vi insistirate na tome, da su oni pre vas bili mnogo lošiji od vas, ali to ne znači da je ova vlast dobra. Ne možete nas naterati da to kažemo, jer zaista ima puno mesta, uvažavajući i te objektivne razloge o kojima ste govorili, ali ima puno mesta gde može mnogo bolje i efikasnije da se radi.

Opet ste rekli – masovno iseljavanje. Nikada niko od nas nije pomenuo masovno iseljavanje. Nadamo se da masovnog iseljavanja ni iz jednog dela Srbije nikada neće biti, i to ne želimo svakako. Da neki ljudi idu tamo gde misle da im je bolje, idu, išli su i ići će, i to uopšte nije tema onoga o čemu sam govorila na samom početku ove rasprave. Jeste nedopustivo da imamo nezaposlene lekare, jer jeste činjenica da sve više lekara odlazi iz Srbije, jeste činjenica da je prosek starosti lekara u Srbiji veoma visok. Istina je, naravno, da ne može neko biti dobar lekar i dobar specijalista ako nema i značajan broj godina. Ne može se postati lekar samo završetkom medicinskog fakulteta i svi to znamo. Mora se omogućiti svakom…

Nedopustivo je da i danas lekari, mladi ljudi koji su završili medicinski fakultet volontiraju po godinu ili dve godine dana bez ijednog dinara nadoknade. Mi o tome govorimo.

Nije sporno da su napravljene dve akcije zapošljavanja lekara, dve akcije su bile, mislim jednom stotinu, drugi put 70 lekara, i to niko ne spori i niko ne kaže da je to loše. Loše je zašto se nije povelo računa da svi lekari budu zaposleni, jer ljudi iz te oblasti govore da je problem što su nam lekari sve stariji, da treba čekati, jer ovi mladi lekari koji su dobili specijalizacije, treba čekati najmanje pet godina, specijalista se ne postaje za mesec dana. Mi svi to znamo. Nije to nešto…

Nemojmo dozvoliti da neko mora sam da se dovija, da ne znam ni ja kako, da roditelji dižu kredite, prodaju nepokretnosti itd. da bi tim mladim lekarima omogućili da upišu specijalističke studije. To se i dalje dešava. Nije samo ono što smo gledali u medijima, onih 170 lekara koji su primljeni, koji su dobili specijalizacije, koji su bili najbolji studenti i to je dobro, ponavljamo, ali mora to malo da se proširi mimo onoga što se vidi na televiziji. Mi smo o tome takođe juče govorili. Postoji život u Srbiji koji se ne vidi na televiziji, koji se vidi u komunikaciji sa ljudima, koji svi mi vidimo u svom okruženju rođaka, prijatelja, komšija, koga god.

Početak ove rasprave je krenuo od Zakona o patentima i o pominjanju Vinče. Znate, u Vinči i danas problemi nisu rešeni. Predsednik naš je držao sa naučnicima iz Vinče konferenciju, mislim, negde još 2015. godine i Filip Vukajlović je bio jedan od učesnika konferencije. Problemi koji postoje u Vinči još uvek nisu rešeni. Mislim da i vi to znate. Nećemo da kažemo da se ne pokušava nešto rešiti, ali je još daleko od rešenja. Znate, napravi se pogrešan kadrovski izbor, kao što je bila ona direktorka koja je opljačkala Vinču, koja je svom nevenčanom suprugu dala enormno visoku platu, a mi ovde pričamo da li treba plaćati naučnike u Vinči. Da, naravno da treba.

Naravno da oni u Vinči rade sve što je vezano za njihov posao je vezano za nauku i naravno da i što provedu na radnom mestu i radnom vremenu jeste bavljenje naukom. Tamo su ljudi naučnici.

Samo kratko, možda pre konstatacija.

Mislim da je nesporno i gospođi Gojković i meni da u Vinči postoje problemi, kao što je nesporno da te probleme treba rešavati. Samo sam rekla da se za probleme zna od ranije i da smo ih mi isticali još 2015. godine i svakako da svako ko pokuša da reši neki problem, kao što su problemi u Vinči, a manje više znamo kakvi su, svakako da svako ozbiljan u državi će dati podršku za rešavanje takvih problema. Zato je krajnje vreme, znate, mnogo godina je prošlo od kada se zna za probleme za Vinču, od kada se promenila vlast, a problemi i dalje postoje.

Dakle, hajde da se požuri sa rešavanjem tih problema pa da podvučemo crtu i da kažemo – problemi su bili ti, ti i ti, zbog toga će odgovarati taj, taj i taj, zbog toga je odgovarao taj, taj i taj, podvukli crtu i nastavljamo dalje da se bavimo naukom u Vinči, što jeste posao tog instituta. Hvala.

Ovaj amandman smo podneli da bismo skrenuli pažnju na ovaj predlog zakona koji prema stavu poslanika SRS nije dobar.

Pre svega, ovaj zakon se ne donosi da bi se istinski i suštinski nešto promenilo u oblasti autorskih i srodnih prava zato što se ovaj zakon donosi na osnovu određenih direktiva EU. Kad god tako nešto vidimo, znamo da to ne može biti dobro za Srbiju i za naše ljude, za naš narod.

Trebalo je, ministre, da kada ste već krenuli ovaj posao, trebalo je da se donese nov Zakon o autorskim i srodnim pravima, zato što autorska prava u Srbiji nisu dovoljno zaštićena. Intelektualna svojima u Srbiji nije dovoljno zaštićena.

Mi smo svakodnevno svedoci raznih pisanja, priča, komentara o koje kakvim zloupotrebama, plagijatima itd, ali dosta toga je posledica upravo lošeg zakona i loše zaštite autora čija se dela plagiraju ili čiji se delovi dela plagiraju. Problem je naravno često i kada se plagira neki autor koji više nije živ, pa je onda pitanje ko će pokrenuti postupak za utvrđivanje plagijata, ko će se uopšte baviti tim, da li su, ako postoje članovi porodice, to u stanju da rade, da li je neko iz reda naučnika, da li mu je to došlo, da kažem, pod ruku pa da li može tim da se bavi.

Ali, mora striktno da se naglasi da je plagijat sve ono što se prenese iz dela nekog drugog autora, makar da je u pitanju samo jedna prosto proširena rečenica.

Dakle, nije plagijat samo ono delo koje je prepisano od početka do kraja. Plagijat je i delo u kojem se nalazi samo jedna prostoproširena rečenica, ako nije naveden početak i kraj te rečenice, odnosno nije označen, i ako nije navedeno ime i prezime i delo odakle je ta rečenica prepisana. To je veoma važno. Mi često čujemo u javnosti – deo nekog dela je plagiran, ovo je plagirano, ono. Dakle, ne može biti plagijat delimičan. Ako je, ponavljam, jedna prostoproširena rečenica u nečijoj knjizi, recimo, u nečijem udžbeniku, prepisana od drugog autora, a da to nije precizno naznačeno, cela ta knjiga je plagijat.

Podsetiću pre svega javnost Srbije na slučaj iz 2000. godine kada je prof. Šešelj ustanovio plagijat knjige udžbenika Stevana Lilića, tada profesora na Pravnom fakultetu, radi se o njegovom udžbeniku Upravno pravo. Nesporno je Vojislav Šešelj utvrdio da je Stevan Lilić u toj navodno svojoj knjizi, u svom udžbeniku, plagirao knjige dr Laze M. Kostića „Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije“ i Šešelj je o tome, naravno, obavestio tada Pravni fakultet, Upravni odbor, Nastavno naučno veće, Katedru za javno pravo gde je taj Lilić radio, dekana itd. Tražio je da se, naravno, provede procedura i da se Stevan Lilić ukloni kao plagijator sa Pravnog fakulteta u Beogradu. Tada je bilo dosta polemike o tome i u medijima i Šešelj je objašnjavao da ceo taj udžbenik Stevana Lilića nije plagijat, ali da postoje delovi iz dela „Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije“ Laze M. Kostića i da nisu označeni da su delovi tog dela. Naravno, to je moralo biti proglašeno plagijatom.

Šta se tada desilo? Desilo se da je vođen sudski postupak u ovom slučaju i da je pravosnažnom sudskom presudom utvrđeno da je zaista tada profesor Pravnog fakulteta Stevan Lilić plagijator. Šešelj je tada izdao i knjigu „Prljavi podli plagijator Stevan Lilić“. Ono što je bilo interesantno, nakon pravosnažnosti te presude na Pravnom fakultetu je po odluci suda, zaista, to su morali da urade, na oglasnoj tabli je mesec dana stajala ta presuda i bilo je precizno napisano da je taj udžbenik Stevana Lilaća plagijat. Ali, zamislite, on je i dalje bio profesor, on je kao plagijator nastavio da predaje, zato što ni tada, kao ni sada, ne shvata se dovoljno ozbiljno intelektualna svojina, koja mora biti najzaštićenija svojina koja postoji.

Znate, neku fizičku svojinu, neku stvar pokretnu ili nepokretnu svako od vas će braniti i pokušaće da je odbrani, a krađu intelektualne svojine često autor i ne zna da je pokraden. Rekoh malopre, moguće da je umro u međuvremenu, pa je pitanje da li će se i kada će se, kroz koliko godina će se uopšte utvrditi da je pokradena nečija intelektualna svojina.

Zato mi insistiramo na kompletnom zakonu, i baš u ovom delu, znate, ima kroz ovaj zakon, govorićemo o tome, nekih drugih stvari koje je pitanje da li jesu, ne znam, nosači zvuka itd, koliko je tu oštećen neki pevač, njemu je valjda u interesu da mu se pesma peva, niko ga nije plagirao, samo jeste država oštećena zato što je neko na crno tamo štampao neki nosač zvuka.

Dakle, ova prava, kažem u pravom smislu, intelektualan svojina mora da se zaštiti i mora u zakonu precizno, ponavljam to, da se zna, da mora jedna jedina rečenica, prostoproširena rečenica koja se citira u nekom udžbeniku, u nekoj knjizi, u nekom tekstu, u kolumni, u čemu god hoćete, mora precizno da se označi početak i kraj te rečenice, da se navede ime autora i da se navede naziv dela.

Takve stvari na taj način još uvek nisu regulisane u našem zakonodavstvu i to je zaista velika šteta i zato se dešavaju velike krađe intelektualne svojine, zato svakom može da padne na pamet da uzme nečiji udžbenik, neko naučno delo, da prepiše šta god hoće, promeni možda red reči itd. i on je sad kao neki naučnik, on je stekao neku titulu na osnovu toga itd.

Mora da se štiti ono što je najvrednije, juče smo pričali o studiranju, o obrazovanju, o potrebi podizanja obrazovanja na najviši mogući akademski nivo, a danas to potvrđujemo i kroz primedbe na ovaj Zakon o autorskim i srodnim pravima, preporučujemo Vladi da Narodnoj skupštini predloži nov zakon koji će ozbiljno štititi najozbiljniju svojinu, a to je intelektualna svojina.

Kada slušamo ministra Šarčevića, a i ne samo njega, često ministri kada razgovaraju sa narodnim poslanicima nekako u dobrom delu se saglase sa onim što narodni poslanici, govorim sada o poslanicima SRS, kažu, ali uvek ima i objašnjenje zašto to ne može da bude prihvaćeno.

Ovaj amandman konkretno nije prihvaćen zato što bi se prihvatanjem tog amandmana, ne daj bože, dirnulo u Direktivu 96/9 Evropske komisije. Dakle, ovo je sačuvaj bože.

Nešto drugo bi ovde bilo dobro da se kaže. Pominjao je ministar i bolonju i kaže – to moramo da nastavimo, rodilo se pa moramo da ljuljamo. To jednostavno nije tako. Vi ljuljate bolonju, ljuljate izvršitelje, ljuljate notare, pa što ste onda došli na vlast, kad ljuljate sve što ste zatekli. Suština je da moraju neke stvari da se menjaju, da se menjaju iz temelja.

Konkretno kada su u pitanju autorska i srodna prava, pa ne postoji neki autor, naučnik, pre svega, i na samo naučnik, koji se bavi naukom, koji napiše svoje delo da ne želi da to delo bude što je moguće više čitano, citirano, izučavano itd, ali mora biti zaštićen da niko ne sme ni jednu rečenicu da mu ukrade, nego da kaže, tu jednu prosto proširenu rečenicu počinje sa navodnicima, završava sa navodnicima i kaže ovo je citat iz knjige te i te, autora tog i tog. Naravno, zašto se neko bavi tim poslom ako ne želi da to bude što je moguće više u javnosti i sada i onda kada je to delo nastalo i da računa na to da će to delo biti citirano i posle njegove smrti itd.

(Predsedavajući: Hvala.)

Samo da završim jednim zahtevom ministru, da stvarno jednom posluša, očigledno je prilično saglasan sa nama, da povuče ovaj zakon i da jednom ovde sednemo i raspravljamo o zakonu koji zaista ima smisla.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi srpski radikali već dve decenije bijemo bitku sa predstavnicima Vlada svih režima, sa ministrima koji se bave resorno obrazovanjem i vaspitanjem sa namerom da u obrazovni sistem vratimo, pre svega, dostojanstvo i nacionalni duh.

Mi pokušavamo da i kroz amandmane i kroz raspravu, bilo koji predlog zakona da je na dnevnom red u, da skrenemo pažnju ministrima da mora da se podigne nivo akademskog obrazovanja u Srbiji, da mora da se obrati pažnja na poštovanje nacionalnih interesa, na tradiciju, istoriju, pismo, jezik. To su teme o kojima nijedno ministarstvo do sada u ovih dvadesetak godina nije vodilo računa, od čuvenog Gaše Kneževića i njegove tzv. denacifikacije sa kojom se on ponosio, svi posle njega, naravno, niko ga još nije dostigao u negativnom smislu, ali nije se ni daleko odmaklo u pozitivnom smislu i mi zaista pokušavamo da objasnimo.

Lepo je kada ministar Šarčević ovde na svakoj sednici kaže da je on patriota i zaista bi bilo dobro da… Svaki ministar mora biti patriota. Evo, dođe gospodin Đorđević i on je svakako patriota, ali zaista se podrazumeva da svaki ministar bude patriota, mada to u današnjoj Vladi Srbije nije tako.

Zaista, ministre Šarčeviću, morate taj svoj patriotizam da pokažete na delu. Ovo vežbanje sa dualnim obrazovanjem, sa ovim, sa onim, verujte, nema to veze sa suštinskim reformama. U Srbiji se ne piše ćirilica. U Srbiji se ne govori srpski jezik. U Srbiji se lažno predstavlja istorija srpskog naroda kroz udžbenike. U Srbiji se ne poštuje ništa što je tradicionalno. Ovo kada kažem, naravno, ne mislim da je to apsolutno, ali vidite koliko malo ćirilice ima, od udžbenika, preko medija, preko bilo kojeg mesta.

Žao mi je, gospodine Šarčeviću, što nećete biti u prilici da mi odgovorite na ova pitanja, ali možda neki drugi put ako još ostanete u Vladi.

Dakle, nema, srpski jezik, pravi srpski književni jezik se sve manje govori, sve manje koristi, i u ovoj Narodnoj skupštini i od strane članova Vlade i u medijima. Svaki put ponavljam medije, jer su oni nekako ključni za takve stvari. Ne razumemo kako Ministarstvo ne razume da su to suštinski problemi? Da li ćemo se mi obrazovati kroz dualni sistem ili kroz klasični, to je čak manje važno. Važno je da se generacije obrazuju, važno je da se podigne nivo akademskog znanja i akademskog obrazovanja.

Vi, gospodo, koji ste duže u Ministarstvu, verujem da se u potpunosti slažete sa ovim što mi govorimo, jer vi sami primećujete da to više nije tako. Vi sami primećujete kakvo je znanje, obrazovni nivo, akademsko znanje, mladih kolega koji dolaze da rade i Ministarstvo. Koliko vam vremena treba da možete da se pouzdate da im date neki ozbiljan posao da urade? Nema uopšte kulture, nema širine i to sve mora da se vrati u naš obrazovni sistem.

To što se takođe, vežba mala matura, velika matura, prijemni ispit, znate još se nije desilo da neki od ovih tih vaših eksperimenata prođe bez neke na početku, odnosno na kraju školske godine, bez nekog incidenta, bez neke afere zato što prihvatate nešto što vam se nametne.

Recimo, ta mala matura, mi smo o tome govorili, Vojislav Šešelj je još, mislim u junu ili julu 2015. godine, držao konferenciju, upozorio da je to taj IPA projekat koji košta 6,6 miliona evra, da ga vodi neki Danac Piter Mogenson, da iza svega toga stoji Tinde Kovač Cerović, da je tu umešan njen neki drugi, treći muž, a da sve to zapravo radi tada od njihove strane obrađeni tada ministar Srđan Verbić. Naravno, te 2015. godine šta ovi radikali pričaju? Desilo se, ispostavilo se da smo u pravu.

Zašto ja uopšte podsećam javnost na to? Zato što je sadašnji ministar Mladen Šarčević, rekao ovako: „U međuvremenu Verbić je napustio ministarsku funkciju. Početkom aprila 2015. godineusvojen je novi Zakon o udžbenicima koji će prema najavama aktuelnog ministra obrazovanja, Mladena Šarčevića, iskoreniti lovce u mutnom“. A, lovci u mutnom izašli, Boga mi, iz mutnog potpuno otvoreno love, to su finansijer Franje Tuđmana, ovaj Žužul, tu je ovaj hrvatski biznismen Žderić, tu su njihove firme „Big školstvo“, „Novi Logos“, „Klet“. Oni rade, odnosno oni štampaju, u Hrvatskoj se štampa više od 50% knjiga za naše osnovce od prvog do osmog razreda. To košta više od 30 miliona evra godišnje.

Trideset miliona evra godišnje dajemo tamo nekom Žužulu, da tim parama i dalje finansira HDZ, kao što je nekada finansirao, bio jedan od prvih finansijera Franje Tuđmana. Tamo se štampaju naše knjige i odavde dobijamo knjige, gde se piše o Jasenovcu ovako, dve rečenice - bio tamo neki Jasenovac, bez broja žrtava, bez onoga što se tamo stvarno dešavalo. Tamo se štampaju knjige sa raznim namernim štamparskim greškama koje su zapravo pogrešno unete istorijske činjenice, pored našeg Zavoda za izdavanje udžbenika.

Da li postoji jedna zemlja u svetu koja bi dozvolila da joj bar istoriju i udžbenika srpskog jezika štampa neka druga država i to neprijateljska kakva je Hrvatska, u odnosu na Srbiju? Hajde da govorimo o hemiji, fizici, nekim prirodnim naukama, usko stručnim, pa hajde da možemo da pričamo o tome, ali vi ste uradili, ljudi, nešto što nikada niko nije. Onda ovde pričate kako se reformiše obrazovanje, kako ste vi uveli ovo, kako ste vi uveli ono. Vi niste uveli ništa dobro. Ovo sve što je uvedeno je pogubno, pogubno za državu Srbiju.

Ponoviću ono što sam pre neki dan rekla, ljudi moji da li vi razumete, a verujem da mnogi razumeju, da je najveća šteta za jednu državu uništavanje generacija u obrazovnom sistemu. To je nenadoknadiva šteta. Sve drugo može da se nadoknadi i to da se napravi put koji pukne, za 10 dana zakrpiće se, i to što su oni pre vas uništili onolike fabrike, što su onolikim ljudima izdelili otkaze, i ovo što vi dajete pare strancima, ne zna se ni kako ni zašto, sve to odgovorna vlast jednog dana može da dovede u red, da se sredi korupcija, da se pozatvaraju lopovi, kriminalci. Sve može da se dovede u red jedino izgubljene generacije u sistemu obrazovanja nikada niko ne može da vrati.

Žao mi je ako toga niste svesni vi u Ministarstvu, ako toga nije svesna cela Vlada.

Šta mi dobijamo ovakvim nakaradnim obrazovanjem, poput ovog dualnog? Dobijamo formalno obrazovane, a suštinski neobrazovane ljude i to su ljudi najpodesniji za sve vrste manipulacija. To su lutkice kojima posle neko drži konce i oni rade kako im se kaže.

Mi smo, kad kažemo da smo protiv ovog zakona i da mislimo da nam taj zakon ne treba uopšte u našem obrazovnom sistemu, mi pre svega želimo da skrenemo pažnju da morate suštinski, dubinski da menjate sistem obrazovanja.

Znate, uvek me iznenadi, to sam jednom ministru Šarčeviću rekla, pitala sam ga, da li on sebe smatra obrazovanim čovekom? Rekao je – da. Da li on sebe smatra školovanim čovekom i suštinski i formalno? Rekao je - da. Evo, i ja mislim da je tako. Pa kako to on ispade i obrazovan i školovan u tom groznom sistemu koji se sada iz temelja menja? Ne mislimo mi da neke stvari ne treba menjati. Ne mislimo mi da ne treba ići u korak sa vremenom. Ne mislimo mi da ne treba da se digitalizuje sve u školama, ali nikada ne bi dozvolili da softver taj za digitalizaciju elektronskih dnevnika kupimo na sumnjivom tenderu, gde se pojavio samo jedan, opet Hrvat, i on dobija, zamislite, posao.

Mnogo je problema, mnogo više od onih da li ćemo mi po amandmanu reći promenite ovo ili ono, a vi kažete: „Baš nas briga šta kažu ovi radikali, mi nećemo da menjamo, mi smo zacrtali da to bude ovako“. Mnogo je važnije da dođe do svesti ljudi u vlasti, pre svega u Ministarstvu prosvete, obrazovanja, pa onda i u drugim ministarstvima, da dođe do svesti činjenica da moramo da se posvetimo svi zajedno obrazovanju dece od predškolskog uzrasta, do najviših akademskih zvanja.

Rekla sam ministru pre neki dan, verujte, a verujem da znate takve situacije, da deca završavaju osnovnu školu da sriču, da ne umeju da čitaju, da devojka ide u drugi razred, valjda, trgovačke škole, u ukrštenim rečima na ono pitanje – gradić u Dalmaciji? Piše – Niš. Nije sporno da je Dalmacija deo velike Srbije, ali zamislite vi tog neznanja i tog nivoa obrazovanja. U srednju školu ide, verujte, i ovakvih primera imate koliko god hoćete. Znaju samo da kuckaju po telefonu i da koriste fond od tih 12 reči koje se koriste na internet mrežama. Nastavnici, nažalost, to isto rade, nastavnici koji žele istinski da se bave obrazovanjem su duboko razočarani u obrazovni sistem zato što su direktori, samo gledaju sebe, da se ne daj Bože zamere ministarstvu, bili do juče u DS, pa onda predsednik opštine ih pozove kada se desila smena, kaže: „Znaš, ako hoćeš da ostaneš direktor, trebalo bi da promeniš stranku“. Šta da promenim, ja od rođenja, vaša naravno može.

Dakle, to je jedini motiv direktorima da ostanu na mestima direktora. Verovatno zato što se lepo uglave sa ovim Žužulom i ovim kod naručivanja udžbenika, pa kod ekskurzija itd. Ne vidim šta im je drugo motiv da po svaku cenu budu direktori, a da im u školama gotovo ništa ne funkcioniše.

Rekla sam neki dan, 55 nastavnika, pet laptopova i treba da vode elektronski dnevnik. Kako? Samo im još kažite kako. Kako da se svi uglave?

Ponavljam, i biće još reči o ovim problemima, SRS poziva Vladu Republike Srbije, ministra Šarčevića i sve vas da se konačno krene u ozbiljnu reformu obrazovnog sistema. Dakle, sve ovo što do sada radite, sve ovo što je do sada rađeno je neko zamajavanje, eksperimentisanje, slušanje naloga sa strane nekakvih evropskih direktiva itd.

Molimo vas, vratite se na naše tradicionalno učenje, na poštovanje nauke, na poštovanje srpskih nacionalnih interesa, naše istorije, našeg jezika, našeg pisma, vratite dostojanstvo i nastavnicima koji imaju velikih problema sa učenicima koji ih ne slušaju, zato što mame i tate tih učenika koji su u savetu roditelja su zapravo sve i svja u školama, zato što imaju 20.000, 50.000 dinara da okreče zbornicu.

Sve se svelo na tako jadan i nizak nivo i to će sve da nas košta propuštanjem obrazovanja generacija mladih ljudi. Hvala.

Replika se odnosi na deo izlaganja kada je ovde kolega rekao da neki narodni poslanici, a jedini narodni poslanici koji su protiv ovog Predloga zakona su poslanici SRS, ovaj zakon i ovu raspravu koriste u dnevno-političke svrhe.

Dakle, mi srpski radikali ništa ne koristimo u dnevno-političke svrhe, naprotiv, poznati smo po tome da nastupamo principijelno, pa koliko god nas to u određenom momentu i kod birača i kod građana koštalo. Nikada se nismo povijali kako vetar duva, jednostavno naš stav je da je ovaj Predlog zakona loš, da nam dualno obrazovanje ne treba, da ovaj zakon nikoga ne obavezuje. O tome smo govori i u načelnoj raspravi, o tome govorimo i po amandmanima i zastupamo svoj stav, ponavljam kao principijelan stav SRS i kao naš principijelan odnos prema obrazovanju koje je danas u Srbiji, smatramo, na žalost lošim, a bili bismo srećni da možemo da podelimo tu vašu euforiju, euforiju skupštinske većine da se ovim zakonom postiže nešto epohalno. Ni blizu toga naravno, jer ovim zakonom se neće postići ni deo onoga o čemu se ovde govori, pogotovo ne da će neko dobiti posao, da će neko nešto naučiti, da će neko nešto zaraditi.

Vi ovim zakonom činite još jedan od ustupaka ovim strancima koje plaćate da dođu u Srbiju i koliko god vi to predstavljali kao nešto što je ne znam koliko dobro, nažalost, praksa pokazuje da to nije baš tako i da im u svemu onome što smo im do sada ustupili samo još fali da im ustupimo i mlade studente, da rade za njih, za neku crkavicu koju će se oni možda smilovati da im plate, ili će posle mesec-dva dana da kažu, pošto im zakon to dozvoljava - e, nećemo više s tobom da radimo, idi traži nekog drugog poslodavca, a onda mora univerzitet da nađe novog poslodavca, odnosno ne mora nego može ako hoće, pa onda tamo na univerzitetu kažu - e, nećemo, mi smo svoj deo posla završili. I na kraju će biti - šta si radio - ništa, gde si bio - nigde.

Kroz današnju raspravu smo zaista svašta čuli od kolega koji će podržati ovaj Predlog zakona, naravno to je njihovo pravo, podržavaju Vladu, logično, prilično da podrže i zakon, ali nekako potpuno odsustvo čini mi se realnosti je danas ovde bilo prisutno.

Zapravo, dosta toga se govorilo i što nema veze sa ovim predlogom zakona, što je takođe uobičajeno, jer kroz svaki zakon poslanici vlasti treba da hvale vlast, pa onda je došlo i do nekog mimoilaženja, da ne kažem sukoba, među tim koalicionim partnerima, pa je i tu bila rasprava itd, ali to je sve što se tiče vas u okviru porodice i nema veze konkretno sa ovim Predlogom zakona, sa ovim amandmanom i sa amandmanima uopšte.

Zaista, i kada je Predlog zakona u pitanju čule su se neke vrlo interesantne stvari. Jedan kolega je govorio kako će posle, kada neko završi ovo dualno školovanje na visokim školama, da će doći kao stručnjak tamo negde kad bude nudio svoj CV i da je bolje da onda radi za punu platu, nego da radi za pripravničku platu. E sad, tu se javljaju dve stvari koje je kolega očigledno nesvesno zapravo rekao.

Ministar je rekao da ovo dualno obrazovanje svakom garantuje posao, a kolega danas kaže kad završi ovo školovanje u svom CV, kad se bude zapošljavao moći će nešto da napiše i to jeste istina. Nikome ovaj zakon, čak i kad bi nekom palo na pamet da se na ovaj način školuje, ovaj zakon nikome ne garantuje posao.

Takođe, osim toga što mu ne garantuje posao, kolega taj je rekao i da je bolje raditi kasnije, da ne radi za pripravnički platu, nego da odmah prima punu platu. Šta ćemo onda sa četiri godine? Pripravnički staž traje godinu dana i pripravnički staž se plaća 80% od ukupne plate za taj posao koji radi zaposleni koji nije pripravnik, a ovaj će umesto tu godinu dana da radi za 80%, ovaj će da bude potrčko tamo nekom gazdi u nekoj firmi i četiri godine radiće za 50%, a možda i manje, kaže ako mu snosi troškove školarine i ne znam šta, pa će možda i da mu umanji tu zaradu, koju inače može da mu plati, a ne mora, pošto u ovom zakonu ništa ne mora, ništa ne mora.

Ovaj zakon, ne znam da li ste videli, ministre Đorđeviću, u ovom zakonu niko ne mora da se školuje po ovom sistemu. U ovom zakonu nijedan poslodavac nije u obavezi da prihvati, da primi nekog studenta, u ovom zakonu nijedna visokoškolska ustanova nije u obavezi da zaključi ugovor sa nekim poslodavcem. Sve može. Pa, ko voli, nek izvoli, pa možda student hoće, ali nema poslodavca, neće visokoškolska ustanova. Možda hoće poslodavac, nema studenta, neće visokoškolska ustanova. Možda hoće visokoškolska ustanova, nema poslodavca, neće poslodavac, neće student. Dakle, apsolutno zakon koji nikog obavezuje i koji ništa ne znači.

Šta smo mi još ovde danas se onako lepo naslušali? Da, neko od poslanika vlasti kaže da danas u Srbiji samo jedan čovek zna da nama nedostaju bravari, što apsolutno nije tačno. Prvo, valjda svaki poslodavac zna da mu nedostaje bravar ako ga nema. Drugo, evo ja mogu sada da vam nabrojim pet bravara koji su nezaposleni, odnosno rade negde na crno, nemaju radni odnos, onako dobiju neki dinar, urade neku ogradu itd. Znači, ima. Taj jedan čovek nije dobro obavešten izgleda.

Šta smo još rekli? Šta smo još zapravo mogli čuti? Ovo je zaista mislim biser, prvo ministra Šarčevića, onda i kolega koji su to ponavljali za njim. Neverovatno da neko ne razmisli, da ne pročita neke podatke, pre nego što nešto kaže. Pričao je ministar Šarčević, ponavljale kolege iz vlasti kako smo mi postigli epohalne rezultate primenom Zakona o dualnom obrazovanju. Da li vi znate gospodine ministre Đorđeviću, nije vam obaveza da to znate, pitam vas ili vas obaveštavam, Zakon o dualnom obrazovanju srednjoškolskom, po kojem smo kaže ministar i poslanici vlasti, postigli epohalne rezultate. Primenjuje se od školske 2019.-2020. godine. Jel to beše ova školska godina koja je počela pre deset dana?

Ovo je neverovatno, ovo je zaista neverovatno. Hvalite se nečim, a taj zakon je prvo donet u novembru 2017. godine, od ove školske godine se primenjuje i kako je on mogao dati ili ne dati rezultate? Kako može neko uopšte znati kakav je rezultat školovanja koje će počelo pre deset dana? Ljudi, hajde malo razmišljajte, hvalite vi svoju vlast, ništa nije sporno, ali hvalite je argumentima da ne možemo na ovaj način da vam se suprotstavljamo. Naravno, mi uvek imamo načina da vam se suprotstavimo, ali prosto vam skrećemo pažnju da bi trebalo da ovo radite malo odgovornije ili ozbiljnije.

Mi smo ostali bez odgovora već više meseci na pitanje i ponovićemo ovo pitanje, ponavljaćemo ga svaki put kada su na dnevnom redu zakoni iz oblasti obrazovanja. Činjenica je i to svi danas u Srbiji znaju da bliski prijatelj, nekadašnji Tuđmanov, a danas prijatelj njegovog HDZ i bio finansijer Tuđmanovog HDZ, Ante Žužul i hrvatski biznismen, što reče malopre kolega da je Hrvatska za njega ustaška, a jeste, evo nam ustaška država, odnosno tajkuni ustaške države štampaju naše knjige. Dakle, 30 miliona evra godišnje zarađuju i oni za osnovce u Srbiji proizvode, odnosno štampaju više od 50% udžbenika. Mi o tome pričamo već godinama, od kada je to zapravo počelo i onda je ministar, i danas je rekao, da je on rodoljub i svaki put kaže da je on rodoljub i da će on razmisliti o tome i da će on predložiti ne znam šta Vladi, naravno ništa od toga što ovde obeća zapravo nije uradio, jer poslednje što je kao rodoljub i patriota obećao jeste da će formirati institut koji će se baviti analizom presuda Haškog tribunala. Evo, sada smo svedoci da iz Haškog tribunala nude dokumentaciju, ali naravno, iz naše Vlade niko ne reaguje, ministar nije formirao taj institut koji je obećao, odnosno, nije predložio Vladi ili je predložio pa je Vlada odbila. Trebao je u svakom slučaju kao patriota o tome da obavesti javnost, a pre svega narodne poslanike SRS kojima je to ovde javno obećao.

Obećao je dakle, ministar da neće više ti ustaški tajkuni da štampaju knjige srpskoj deci i ministarstvo je na neki način obavestilo škole da oni mogu da biraju izdavača, ali da ministarstvo neće snositi posledice ako se roditelji bune kod izbora tog novog izdavača. To je nešto neverovatno, čuj, roditelji se bune zato što je škola odredila nekog izdavača knjiga. Pa roditelji decu vaspitavaju, ali ih ne obrazuju, škole ih obrazuju, škole biraju udžbenike, a ne roditelji. Kako će roditelji birati udžbenike svojoj deci, to je prosto neverovatno.

Šta je posledica takvog stava Ministarstva, gospodo iz Ministarstva i dame iz Ministarstva? Posledica je to što direktor, a kad sam to rekla pre nekoliko dana, ministar je rekao da takav direktor koji je to rekao, ovo što ću sada da kažem, da takav direktor mora snositi odgovornost, a evo ja ga sad obaveštavam jedan od takvih direktora je uz njegovu saglasnost reizabran pre tačno devet dana. Tako da i ministar i svi vi morate da vodite računa kad nešto kažete da budete spremni da ćemo mi to da proverimo i da ćemo mi da vam odgovorimo na ono što ste tvrdili.

Dakle, šta sad rade škole? To da direktor škole, da bi sigurno bio reizabran, je li, mora da se dodvorava, ne vama, nego mora da se dodvorava tamo svojim funkcionerima opštinskim, jer oni ih pozovu čim zauzmu pozicije vlasti u opštini, zovu direktore škola i kažu – hajde da pređete kod nas da bi ostali i dalje direktori. To je apsolutno to, to je ovako nešto što ozbiljnom čoveku zvuči kao šala, ali nažalost to je apsolutna istina.

I sad ti direktori ovako kažu – nastavnici, a pre svega i najviše, nastavnici srpskog jezika i istorije žele po svaku cenu da deca uče pravi srpski jezik, ćirilicu, da nastavnici istorije žele da se uči naša prava, autentična istorija, da i jedni i drugi žele da kroz učenje deca se vrate u izvesnom smislu i tradiciji, ali oni su pre svega insistirali i tražili da mogu da biraju da Zavod za udžbenike radi te udžbenike pre svega i najviše iz istorije i srpskog jezika.

Onda direktori ovako kažu - možete vi, ali nama su rekli iz Ministarstva ako se roditelji budu bunili, znate, kaže direktor – ja onda nemam ništa s tim, ja neću da ja odgovaram, da meni dolaze inspektori iz Ministarstva, ja neću da odgovaram za to što vi insistirate, a šta vam fali ako su do sad deca učila po tim udžbenicima, šta vam fali da to bude i dalje. To je zaista neverovatno.

Dakle, dokle god te anomalije ne rešimo, dok ne vratimo da se udžbenici našoj deci štampaju u našoj državi, dok se ne vratimo istoriji, tradiciji, pismu i jeziku, dok ne vratimo nacionalni duh u obrazovanje, mi od obrazovanja nemamo ništa. Vi svesno ili nesvesno u Ministarstvu i ministar i ostali u Ministarstvu, svesno ili nesvesno radite tu denacifikaciju koju je započeo Gašo Knežević, koju je uredno sprovodio onaj Verbić i ona Tinde Kovačević, koja mu je bila, da li je ona bila državni sekretar ili ne znam, koja i danas u senci zajedno sa ovom Srbijankom Turajlić, preko raznih tih nevladinih organizacija koje prave neke kampove za nastavnike, koji se ismevaju nastavnicima, a oni moraju jadni tamo da budu, da prisustvuju nekakvim njihovim glupostima, zaista glupostima, jer bez tih gluposti ne mogu da dobiju sertifikat, licencu da mogu dalje da nastave sa radom.

Zaista je obrazovanje, školstvo pretvoreno u nešto čega se ozbiljan čovek ježi. Ježi se zato što, ponavljam vam ne znam koliko puta, loše obrazovanje stvara generacije kojima će neko manipulisati, a valjda nam je u interesu svima da obrazujemo mlade ljude, da dostignemo akademski nivo obrazovanja, maksimalan, kakav smo do sada imali. Mi imamo i danas profesore koji su poznati i priznati u celom svetu, a pitam vas samo koji će to profesor koji se bude po ovom dualnom obrazovanju školovao biti priznat igde i u Srbiji, a kamoli van granica države? Hvala.

Jesu, ministre Đorđeviću, oni pre vas bili lošiji od vas, ali i vi ste loši. Vi sada ovo sve što ste ispričali, kada vas slušaju ljudi koji znaju svoje sopstvene probleme i svoju sopstvenu muku, onda verovatno se hvataju za kosu i kažu – šta priča ovaj ministar?

Deset posto ili 11% nezaposlenosti, a koliko je među onima koji su skinuti sa liste nezaposlenih, koliko je onih koji su otišli na po dva-tri meseca da rade u Slovačku, Češku i Sloveniju i nemaju vremena da dođu da se prijave ovde u Nacionalnu službu zapošljavanja? Puno ima, nažalost. Evo, pitajte sve ove ljude koliko po opštinama u Srbiji takvih ima. Odu ljudi tamo lepo, i to ne rade oni za neke ozbiljne pare, rade za 500, 600 evra da bi mogli da eventualno 200 evra donesu kući. Tako se živi u Srbiji, gospodine ministre.

Vi kažete da su pohrlili mladi ljudi da se upisuju po dualnom obrazovanju u srednje škole. Znate li zbog čega se taj broj povećao? Zato što je minimalac za narednu godinu određen od 30.022 dinara. Vi se s tim hvalite, a minimalna potrošačka korpa je 37.000 dinara. I onda kažu, da, da, kolega Arsiću, 37.000, kaže vaša statistika. Mogli ste da im kažete da promene to. Vi kažete da je prekoračena, ne vi lično, magična cifra od 30.000. A kojom magijom će čovek koji prima 30.022 dinara da nadoknadi još onih 7.000 da bi živeo na osnovu minimalne potrošačke korpe?

Završavam, kolega Arsiću, samo još da kažem ministru ovo za lekare.

Vi pričate o lekarima koji nisu ranije dobijali specijalizacije. To je tačno. Znate li vi koliko sada lekara imate nezaposlenih? Znate li vi da i dalje ministarstvo ne daje saglasnost da se lekari zaposle? Jesu bile te dve akcije kada su se slikali sa ovim najboljim studentima medicinskih fakulteta, i u redu je, ali i dalje se ne zapošljavaju lekari. I dalje su lekari na birou. I dalje lekari stažiraju po dve-tri godine. O specijalizaciji mogu samo da maštaju.

Ovo vam je realno stanje, verujte. Nije ono što se na televiziji pojavilo – zaposleno 100 lekara, pa zaposleno 70 lekara. Svaka čast na tome. Ajmo malo i ono što nije na televiziji, ajmo malo ono što je u životu. Ajmo malo ono što je, kako žive ljudi koji dobijaju socijalnu naknadu, to je vaš resor. Kako žive sa invalidskim penzijama? Kako žive sa penzijama koje su 15.000 dinara? O čemu pričate vi, ljudi moji? Niko ne kaže da nije dobro.

Vi ćete sada odmah da kažete, čulo se danas ovde, mi smo protiv razvoja nekog zato što smo protiv ovog zakona. Kao što smo bili protiv gradnje Koridora, tako su nam rekli, zato što smo rekli – protiv smo leks specijalisa jer će Zorana ukrasti 300 miliona evra. I pre sedam dana dobismo informaciju u vestima – „Behtel“ dobio posao za 300 miliona evra, više nego što bi taj posao radili Kinezi, govorim o poslu na Koridoru od Preljina do Pojata.