Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, sa vašim saradnicima, želim pre svega da izrazim zahvalnost gospodinu ministru Vujoviću, koji je rekao jednu reč koja je uvek odzvanjala i u političkom programu Srpskog pokreta Dveri, a drago mi je da je potvrđena sa tako visokog ministarskog mesta.
Ne znam da li ću ga tačno citirati, ali od prilike je rekao - naša preduzeća su uznemirena, naša domaća preduzeća su uznemirena, jer ne mogu čak da ostvare da učestvuju na konkursima u sopstvenoj zemlji, odnosno na neki način su diskriminisana, onemogućena, stavljena u drugi plan i na svaki drugi način diskriminisana u sopstvenoj državi, u trci sa stranim bankama, multinacionalnim kompanijama, međunarodno monetarnim fondovima i svim drugim vidovima monopola koji je od strane stranaca zavladao našom državom.
Hvala vam gospodine ministre na tome, to je važno priznanje za Srbiju i nadam se važno otrežnjenje za Vladu Republike Srbije, koja će u narednom periodu staviti mnogo veći akcenat na domaću privredu, na domaću ekonomiju i nju staviti u prvi plan, odnosno na interese stranaca i strane monopole u Srbiji, koji su zavladali ne samo domaćim bankarstvom, trgovinom, nego evo kao što vidimo i mnogim drugim segmentima našega društva.
Takođe, se zahvaljujem gospodinu ministru, što je izabrao, rekao bih bolju stvar danas da bude ovde sa nama, a ne da učestvuje u ovom rialiti šou, pod novim nazivom „niška kasarna“ koji je danas počeo u Nišu i koji se ovako lepo uklapa u ove rialiti programe o kojima smo juče pričali.
Međutim, za razliku od njega, očito rialiti šou mnogo više voli od ministarke Mihajlović, koja umesto da je bila danas ovde sa nama da odgovara na sva ova pitanja, pre je izabrala da bude u rialitiju u Nišu. Ona je, zapravo bila mnogo odgovornija da večeras ovde nama odgovara na sva ova naša pitanja. Koja su to sve naša pitanja ovde? Evo, kratkog zaključnog preseka za danas.
Šta je ovde nesumnjivo utvrđeno, da je interes Republike Azerbejdžana apsolutno zaštićen ovim sporazumom o zajmu. A šta su sve problemi naše ugovorne strane? Problem je sam način finansiranja u kome očito mi nismo dobro zaštitili naš ekonomski interes. Problem je kvalitet radova, to smo valjda svi priznali, svi vidimo i svima nam je jasno. Problem je stručni nadzor, najveći problem srpskog urbanizma, srpskog građevinarstva, srpskog inspekcijskog nadzora, nestručan nadzor, odsustvo nadzora i uopšte jedna katastrofalna inspekcijska, nadzorna i stručna politika svim izvođenjima infrastrukturnih radova u Srbiji.
To je i na ovom ovako skupom i važnom projektu prosto neverovatno da možemo da čujemo jednog ministra koji nam kaže da nije ni bilo nadzora, ili nismo ni raspisali konkurs za nadzor ili nismo ni odredili nadzorni organ. Za 300 miliona evra niste odredili nadzorni organ. Za 30 centimetara vam je veći sloj asfalta. Čekajte ljudi, da li je to moguće? Zar je moguće da u ovoj državi na ovako kapitalnom infrastrukturnom projektu neko ne vrši nadzorni inspekcijski posao.
Rokovi, penali za kašnjenje u rokovima, kolika je zastupljenost domaćih roba i usluga i ono što je naravno takođe rak rana svih naših velikih kapitalnih investicija u Srbiji, a to su završni okončani obračuni na kojima se tek vidi koliko je šta koštalo, da li je do kraja isplaćeno i ko se sve tu i koliko ugradio?
Dakle, mnogo stvari smo mi ovde danas mogli da vidimo, mnogo je stvari isplivalo na površinu. Vidimo i kontinuitet da tako kažem, pogrešnog rada od prethodne do ove vlasti i to je ono što mislim da i jeste jedna konstata.
Čuli smo da je neko u svoje vreme asfaltirao i skidao kajmak, znamo i da danas neko i čuli smo da asfaltira i skida kajmak i kod ove vlasti i činjenica je da tome u Srbiji jednom mora da dođe kraj. Ne mogu u Srbiji da asfaltiraju partijski drugari, kumovi, prijatelji, rođaci ili ne znam kakve kriminalne družine o kojima je ovde danas bilo reči, već treba da asfaltiraju profesionalci, prave firme koje se time bave, a ne da zapravo partije asfaltiraju puteve u Srbiji i na lokalnom i na regionalnom i na nacionalnom nivou.
Mnogo je danas ovde isplivalo važnih stvari. Još jednom se zahvaljujem gospodinu ministru što nam je pomogao da identifikujemo ključnu rak ranu našeg društva.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Imam pre svega obavezu da kažem da je predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, Maja Gojković, bila u potpunosti u pravu kada je rekla da Aleksandar Vučić lično nije kriv za uvođenje rijaliti šoua u Srbiji. On ima jednu drugu vrstu odgovornosti, a to je što je on usavršio rijaliti šoue u Srbiji na jedan viši nivo.
Šta je zapravo problem u ovoj čitavoj našoj današnjoj debati vezanoj za REM? To što je zaista tačno da su neki prethodni režimi, i tu oni snose punu odgovornost, uveli ove nakaradne televizijske programe, uz prećutnu podršku REM-a, i da praktično niko nije stao protiv ovako ozbiljnog nemorala na našim najgledanijim televizijskim sadržajima. Ali, nije baš da nije niko. Recimo, časopis „Dveri srpske“ još 2007. godine, odmah po emitovanju prvog serijala „Velikog brata“, objavio je poseban broj časopisa „Veliki brat ili tehnološki totalitarizam“, u kome smo na osnovu iskustava svetskih stručnjaka pokazali o kakvoj vrsti moralnog pada i medijske prostitucije se radi. Znači, imamo apsolutno moralno pravo, jer deset godina u kontinuitetu govorimo protiv ovog medijskog zla i poroka.
Šta je zapravo problem? Mi se zaista danas ovde jesmo složili da je to nešto što ne treba da bude u udarnim terminima na našim najgledanijim televizijama, ali je činjenica da je SNS na vlasti u poslednjih četiri godine i da je ona imala mogućnost da utiče da ovakvi sadržaji ne budu više deo naših televizijskih programa. Jer, ne zaboravite, te privatne televizije koriste javno dobro države Srbije, koji se zove etar, i ne mogu da rade šta hoće u svoje komercijalne svrhe. Država ima apsolutno pravo da ih zaustavi u širenju nemorala, medijske prostitucije, promovisanju nasilja, pornografije i svega drugoga što ruži i krši javni moral. Vi to, dakle, niste uradili. Ja čak mislim da ste vi na određeni način i pothranili nastavak jednog takvog sadržaja na našim medijima. Mislim da imam možda i najupečatljiviju anegdotu koja govori o toj vašoj ulozi.
Naime, kada je Aleksandar Vučić gostovao u jednoj emisiji na televiziji „Hepi“, pitali su ga u režiji ove televizije da li…

Ne znam zašto me prekidate? Jel ne sme da se pomene ime Aleksandar Vučić u ovoj Skupštini?

Ovo je veoma važna anegdota da bih pojasnio…

Vrlo je kratka anegdota, ali je vrlo sadržajna i upečatljiva.
Dakle, kada mu je režija ove televizije napomenula da će nastupiti sledeći raspored programa: ide prvo rijaliti šou „Parovi“, pa idu reklame, pa ide gostovanje Aleksandra Vučića, pa ponovo reklame, pa ponovo rijaliti šou „Parovi“, on je rekao istorijsku rečenicu - Ne, nego „Parovi“, ja, pa „Parovi“. To je, dakle, medijska politika Srpske napredne stranke i očiti dokaz da vi podržavate rijaliti šou i da vi svoj politički rijaliti šou, one vanredne konferencije za medije, državne pučeve, tu svu propagandu koju po svim tim televizijama prosipate neprestano, zapravo idealno uklapate između dve epizode rijalitija „Parovi“.
Dakle, vi ste deo tog televizijskog programa. Idu „Parovi“, pa propaganda SNS, pa „Parovi“. Znači, vi želite jednostavno da u tu publiku, otupljenu od takvih nemoralnih i besmislenih sadržaja, praktično upumpate svoju propagandnu poruku i na taj način ostvarite zapravo uticaj koji vam je politički bitan.

Zahvaljujem, gospođo predsedavajuća.
Nemam problem otvoreno da kažem da sam protiv te ere kapitalizma o kojoj vi govorite, ere profita, ere potrošačke civilizacije, ere neokolonijalizma, u kojoj zapravo sve suverene nacije i države treba da budu, praktično, zloupotrebe stranih multinacionalnih kompanija. Da, ja sam protiv toga. Uopšte me ne interesuje takva prvobitna akumulacija kapitala bogatih država sveta koje hoće još malo da se obogate na račun siromašenja naših građana.
Da, jesam za državnu intervenciju u medijima. Da, jesam da država može da interveniše tamo gde je ona, zapravo, nekome dala mogućnost da posluje. Znači, javno dobro, državni etar, neko je zakupio, koristi, dobijajući nacionalnu frekvenciju. Naravno da država može uvek da mu oduzme tu nacionalnu frekvenciju. Naravno da može da mu isključi program. Naravno da može da mu kaže – može rijaliti šou programi, ali posle ponoći. Budite komercijalni posle ponoći. Ili, može rijaliti šou programi, ali ćete biti dodatno oporezovani, pa uzimajte te pare i budite komercijalni i radite šta god hoćete, ali ćemo barem da vam to debelo naplatimo, pa ćemo to da vratimo u budžet, pa ćemo od toga istim tim televizijama domaćim da ponudimo konkurse na kojima ćemo da im finansiramo neke druge sadržaje koje mi kao država želimo da promovišemo – zdrave stilove života, porodične vrednosti, bilo koje druge vrednosti koje zapravo treba da budu u tim programima, kulturno-obrazovne, istorijske programe, da ne mogu da se stidim kada sednem uveče da gledam televiziju sa decom i da nemam šta da gledam sa decom na toj televiziji.
Znači, država ima interes da prave vrednosti dođu na pravo mesto u ovom društvu i država treba da interveniše kada neko krši prave vrednosti i promoviše lažne vrednosti. Nemam problem ni sa jednim privatnikom da mu intervenišemo tamo gde on misli da može da menja i vređa javni moral ovog naroda. Hvala.

Hvala, gospođo predsedniče.
Dakle, zaista smatram da gospodin Marko Đurišić mora da zna jednu važnu stvar, a to je da šef poslaničke grupe SNS gospodin Martinović ima obavezu dnevne doze pohvale najvećeg sina svih naroda i narodnosti koji se ne zove Josip Broz Tito, već Aleksandar Vučić.

Hvala vam.
Dakle, ono što može biti zaključak, barem što se tiče poslaničke grupe Dveri u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda jeste da je REM, kao Regulatorno telo za elektronske medije, praktično izbegao da vrši sve svoje najvažnije funkcije iliti namerno izbegao da vrši sve svoje funkcije, u dosluhu sa svim vladajućim režima od osnivanja REM-a do danas. Dakle, nikada nije obezbedio ravnopravan medijski tretman za sve izborne učesnike. Nikada nije stao na put medijskom prostakluku zvanom rijaliti šou. Ono što je, naravno, posebno dramatično, dozvolio je ukrupnjavanje medijskog monopola stranih televizijskih emitera i narušio konkurenciju domaćih televizijskih kanala.
Najbolji primer je upravo današnje gašenje SOS kanala iz kablovske mreže SBB, iza koje stoji bivši šef CIA-e Dejvid Petreus. Zaista se postavlja ozbiljno pitanje šta jedan bivši šef CIA-e radi u medijskom prostoru Srbije. Ko mu je omogućio da vršlja po medijskim sadržajima Srbije i da na ovaj način praktično ubija konkurenciju domaćih emitera, pomažući strane sportske kanale i favorizujući strani medijski kapital?
Ono što je ovde svakako bilo vredno pomena jeste i uloga RTS-a. Radio-televizija Srbije koja nam je u dva dana skupštinskog zasedanja prekinula direktne prenose ovog našeg skupštinskog rada, što je skandal nad skandalima. Radio-televizija Srbije koja praktično ukida bilo kakve polemičke emisije, gde bi uopšte bilo bilo kakvog sučeljavanja vlasti i opozicije. Mogu da vam navedem jedan lični primer. Evo, punih je šest meseci od nedavno održanih vanrednih republičkih izbora, a nijedan predstavnik Srpskog pokreta Dveri, poslaničke grupe Dveri nije uživo gostovao ni u jednoj emisiji RTS-a. Valjda je normalno da jedna nova parlamentarna politička opcija koja je prvi put ušla u Narodnu skupštinu makar bude pozvana jednom, da eventualno građani Srbije čuju šta ona ima da im kaže.
Gledao sam, primera radi, hrvatsku državnu televiziju, već sutradan veče posle završenih izbora svi oni koji su ušli u novi Hrvatski sabor, odnosno njihovi predstavnici, gostovali su na državnoj televiziji. Predstavnici Dveri, evo i šest meseci posle izbora nijednom uživo nisu gostovali na RTS-u.
Ako se, gospodine Martinoviću, slažemo da nešto ne valja na tom RTS-u, hajde zajedno da to menjamo. Evo, slažu se i radikali, nema Šešelja, vi kukate da vas napada RTS, mi smatramo da apsolutno cenzuriše rad Dveri i gostovanje predstavnika Dveri, hajde da nešto menjamo po pitanju takvog javnog medijskog servisa, koji očito radi u nečijoj tuđoj funkciji, ne znam čijoj onda. Možda bivšeg šefa CIA-e Dejvida Petreusa. Ne znam zaista čiji je onda Javni medijski servis Srbije, ako nije javni medijski servis Srbije i ako mi koji smo dobili poverenje građana nemamo mogućnost da se na njemu pojavimo.
Što se tiče čuvenih kandidata, pa dovoljno je da napomenem samo kandidate „Jukoma“ gospodina Milana Antonijevića, koji zaista ima besprekornu biografiju. Studirao je 11 godina Pravni fakultet u Beogradu, imao je jedan veoma uspešan završni rad na temu „Upotrebe demokratije za mir u Srbiji“, pretpostavljam da se misli na NATO bombardovanje, angažovan je uvek bio oko Svetske banke i Soroševog Fonda za otvoreno društvo, ali ni malo slučajno, pazite njegovu genijalnu političku karijeru. Prvo je bio član Odbora za ljudska prava LSV-a od 2008. do 2012. godine, pa je onda bio član Odbora za ljudska prava DS od 2013. do 2014. godine i kao logičan kraj njegove karijere imenovan je za člana Saveta Vlade Republike Srbije za praćenje primene Akcionog plana za borbu protiv diskriminacije u Vučićevoj Vladi 2015. godine.
Znači, to je otprilike slika kadrova SNS, od LSV preko DS do SNS. U tom smislu, naravno, mogu da se složim sa gospodinom Vladimirom Đukanovićem da nikad ne bih glasao za bivši kadar G17 plus, kao što je jedan od ovih kandidata, ali onda, gospodine Đukanoviću, niste smeli glasati ni za ministarku Zoranu Mihajlović koja je bila savetnik Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića u istom tom G17 plus, čime se jasno vidi vaša neprincipijelnost. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Tema smederevske „Železare“ bi bila sigurno interesantna kada bismo je apsolvirali još od titoističke Jugoslavije i genijalnih komunističkih kreativnih rešenja gde treba postaviti određeno industrijsko postrojenje koje apsolutno nema nikakve logike ni smisla da se baš tu nađe, pa preko svih ovih kupovina iz dosovskih vremena, do ovog najnovijeg. Ali, za mene lično, odnosno za Dveri je najinteresantnije da na ovom primeru pokažemo svoje autentično tumačenje stranih investitora. Jer, ne bi bilo ispravno reći, kao što se to nekada može čuti, da su Dveri protiv svih stranih investitora. Prosto, to nije tačno. Dveri su samo protiv loših stranih investitora, tj. stranih investitora koji rade direktno na štetu naših domaćih ekonomskih interesa.
Ovo je zato dobra prilika da pokažem tu razliku šta je za nas, iz našeg ugla gledano, našom ekonomskom politikom viđeno razlika između dobrog i lošeg stranog investitora.
Generalni problem koji vidim u ovoj čitavoj problematici jeste taj inače servilni odnos države Srbije prema stranim investicijama i stranom investitoru kao nekom Bogom danom rešenju koje će rešiti sve naše probleme ovoga sveta u ekonomiji.
Nikada nismo smeli da priđemo bilo kakvim alternativnim ekonomskim rešenjima o kojima su Dveri više puta govorile, računajući od primarne emisije i strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se ulaže u domaću proizvodnju, pokretanje velikih infrastrukturnih radova, masovno zapošljavanje i samim tim povratak svih tih sredstava kroz poreze i doprinose u državni budžet. Recimo, nijedna vlada nije imala snage u neko novije vreme da se opredeli za jednu od ovih klasičnih ekonomskih, monetarnih, finansijskih mera za pokretanje domaće proizvodnje. Uvek se išlo linijom manjeg otpora, odnosno linijom propagande da su strane investicije rešenje svih naših problema.
Postoje, dakle, dobri i loši strani investitori, dobre i loše strane investicije. Da vidimo razliku između njih. Mi smo u Srbiji strane investitore počeli da doživljavamo kao neke zaštićene bele medvede koje niko ne sme da dovede u pitanje. Njima se klanjaju kada dođu ovde u Srbiju svi, od predsednika države do predsednika opština. Njima se otvaraju vrata, pred njima se kleči. Njima se daju svi uslovi za investiranje, njima se daje besplatno građevinsko zemljište, besplatni priključci za struju, vodu i gas, oslobađaju se od poreza, niz drugih podsticajnih mera im se daje, do onih čuvenih deset, petnaest ili koliko hiljada evra po svakom novootvorenom radnom mestu.
Često mi zapravo izgledamo kao neko ko podržava bogate strane firme koje dolaze u Srbiju i na neki način mi ih finansiramo od naših para iz našeg budžeta. Koji je naš interes u svemu tome? Da li naši domaći privrednici imaju takvu šansu kao što ima strani investitor u Srbiji? Gde su oni dobili besplatno građevinsko zemljište? Gde su oni dobili besplatan priključak za struju, vodu ili gas? Kada su dobili oslobođenje od poreza?
Kada su oni dobili neke ovako značajne, krupne i velike podsticaje za zapošljavanje? Dakle, neravnopravan tretman stranog i domaćeg investitora. Da ovde ne govorim i o investitorima iz rasejanja, o našim Srbima iz rasejanja koji i te kako imaju ozbiljan kapital, ali nikada nisu tretirani kao ozbiljni investitori koji bi eventualno mogli da dobiju neke takve podsticaje kakve dobijaju ovi, recimo, takozvani strani investitori.
Kakav je taj za nas iz Dveri problematičan strani investitor? To je onaj koji ovde dolazi, ne da bi razvijao našu domaću ekonomiju ili da bi gledao naš domaći interes, on sebično gleda isključivo svoj interes profita. On ovde dolazi da bi preuzeo monopol na našem tržištu, da bi ubio konkurenciju domaćeg proizvođača, da bi vezao svoje dobavljače iz svojih zemalja porekla iz kojih dolazi taj strani investitor, a ako može i ako ova država to dozvoljava, nažalost često dozvoljava, da da što niže plate, da ne da nikakva radnička prava i da iznese što je moguće veći profit iz naše države. Njegov interes je jasan, ali nije interes domaći, srpski u svemu tome uopšte vidljiv.
Posebno kada uzmete u obzir onu, po našem mišljenju, maksimalnu završnu zloupotrebu priče o stranim investitorima, a otkrili smo je na više primera na jugu Srbije, a evo imamo sada i sudske epiloge da smo bili u pravu, a to je da su određeni strani investitori toliko drski da svoje poslovanje u Srbiji lažno knjigovodstveno prikazuju sa gubitkom, kako ne bi platili čak ni porez na ostvarenu dobit u Srbiji, već različitim knjigovodstvenim i drugim mahinacijama svoj profit praktično iznose u inostranstvo preko svojih majki firmi, a da ovde ne ostavljaju ništa za porez.
Međutim, postoje i dobri investitori. Primer kineskog investitora jeste primer koji mi podržavamo. Kada mi imamo interes da dovedemo stranog investitora? Onda kada mi nemamo tu tehnologiju, onda kada mi ne možemo da se takmičimo u toj branši, onda kada mi nemamo svoju domaću proizvodnju u toj oblasti, onda kada nemamo kapacitete da mi razvijamo tu sferu privrede. Tamo gde imamo domaćeg proizvođača, gde imamo kapacitete, gde imamo perspektivu, gde možemo da se razvijamo, tu ne dovodimo stranog investitora, jer će on da ubije našu domaću konkurenciju. Dovodimo tamo gde nemamo savremenu tehnologiju i tamo gde mi ne možemo u toj sferi da se na pravi način razvijamo.
Taj dobar strani investitor vezuje naše domaće dobavljače, a ne samo svoje dobavljače iz zemlje porekla tog investitora. Trebalo bi da taj dobar investitor i reguliše poštena primanja zaposlenih, da poštuje radnička prava, da poštuje naloge inspekcija za rad, za zaštitu životne sredine i druge stvari koje bi trebalo da poštuje valjda svaki privrednik u ovoj državi, a ne samo domaći. To je ono na šta mi najčešće ukazujemo, na duple standarde prema stranim i domaćim investitorima. Domaćim investitorima se šalje inspekcija rada, inspekcija zaštite životne sredine, pa ovo, pa ono. Strani investitor je, rekao bih, nisu pod podjednakom lupom naših inspekcijskih organa, kao što su to naši domaći privrednici.
Dakle, u svemu ovome, naravno, kada je investiranje u pitanju ima i politike, odnosno geopolitike. Mi lično smatramo da naši dokazani prijatelji sa zapada nisu baš uvek idealni strani investitori u našoj državi. Uvek kada ovde dođe neki MMF, kada dođe neka Svetska banka, kada dođe ne znam ko, obično pored raznih ekonomskih tema se ispostavljaju politički zahtevi. Mi nemamo taj problem sa našim istinskim prijateljima sa istoka, a ne ovim lažnim sa zapada koji su nas bombardovali, koji nam oduzimaju Kosovo i Metohiju, itd.
Naši istinski prijatelji sa istoka nikada nas politički ne ucenjuju. Sa njima zaista pričamo o ekonomiji. Da li uvek napravimo najbolje aranžmane, da li to uvek u našem interesu, a treba da bude u obostranom interesu? To je pitanje. Možemo da diskutujemo i na ovom primeru „Železare Smederevo“ i na bilo kom drugom primeru, ali je činjenica da su ruske i kineske investicije, ako može uopšte tako da se kaže, po nas i našu državu dobronamernije od zapadnih, dobronamernije uvek, jer jednostavno ne vuku za sobom nikakav politički pritisak.
Zapadne institucije, poput MMF-a ili ne znam kakvih drugih međunarodnih monetarnih institucija, uvek vezuju i određene političke pritiske, ucene ili ne znam kakve druge naloge – morate da povećate cenu struje, morate da prodate „Telekom“, morate ovo, morate ono. Zašto bi oni nama određivali šta mi moramo u sopstvenoj državi? Ovde imamo jasan interes, interes je obostran, za kineskog partnera da uđe ozbiljno na evropsko tržište koje ga interesuje, da nastavi u jednoj izuzetno važnoj strateškoj privrednoj i svetskoj grani, da bude jedan od lidera, a naš interes zaista jeste da rešimo jedno pitanje koje zaista ni jednoj vlasti nije bilo niti će biti lako rešivo, pitanje ogromnog broja radnika koji tamo rade, pitanje problema koje bi zatvaranje jednog takvog strateškog preduzeća reflektovalo na njegove dobavljače, na firme koje rade u toj branši u Srbiji, itd, itd.
Dakle, ovo je po našem mišljenju onaj dobar primer iz koga se vidi kako strani investitor treba da bude dobrodošao u Srbiju i mislim da smo od ranije mogli da imamo malo više sluha za ruske i kineske investicije, a ne da mislimo neprestano, pa i do dana današnjeg često, da je zapad jedina strana sveta. Nije zapad jedina strana sveta. Postoji istok, sever i jug i čini mi se da je ovaj novi multipolarni svet koji se rodio pre nekoliko godina doneo konačno i za Srbiju i za srpski narod neke nove šanse, da ne moramo više da zavisimo samo od ucena, pritisaka, ekonomskih uslovljavanja sa zapada, već i da na nekim drugim, posebno istočnoj strani sveta, možemo da nađemo partnere kako bi mogao naš narod i država da prežive. Takvu, da tako kažem, geopolitičku orijentaciju, koja ne gleda samo na zapad, već gleda gde su naši nacionalni, državni, ekonomski interesi, pa bilo koja strana sveta to da bude, jeste nešto što će uvek imati podršku Srpskog pokreta Dveri. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Evo, privodeći kraju ovu našu današnju vrlo interesantnu raspravu, a vama svakako hvala na mogućnosti da se govori šire od same najosnovnije teme koja je bila u ovoj tački dnevnog reda, želeo bih da istaknem još jedno autentično tumačenje koje jeste iz ugla politike Srpskog pokreta „Dveri“, a u vezi je sa ovom temom.
Mislim da smo danas postigli jedan izuzetno važan konsenzus u Skupštini Srbije koji može biti značajan za geopolitičku budućnost naše države, a to je da zapad definitivno nije više jedina strana sveta. Posle 16 godina pogubnog puta Srbije u Evropsku uniju, kada se verovalo da jedino na zapadu postoji smisao života, konačno su naši političari otkrili da postoje i druge strane sveta i da svet više nije unipolaran i da Amerika nije jedina svetska i da Evropska unija nije najmoćnija u ne znam kakvim sve vidovima, već da postoje i neke druge države sveta koje su postale sve ozbiljnije - i vojno i politički i ekonomski i na svaki drugi način. To je jedno veliko otkriće srpske politike, na koje smo, naravno, ukazivali godinama unazad.
Ali, dobro je da srpski političari konačno otkrivaju postojanje i nekih drugih integracija izuzev evropskih. Tako pored Ruske Federacije, koja sigurno može biti najbolji ili barem strateški partner broj jedan i u političkom i u ekonomskom i vojno-bezbednosnom smislu za Srbiju, postoji, recimo, Carinska unija oko Rusije, pa postoji Evroazijski ekonomski savez, pa postoje zemlje BRIKS-a, pa između njih pomenuta Kina, koja je, evo, konačno i dobrodošla sa svojim investicijama u Srbiji.
To nama govori da se pred nama stvara jedan novi multipolarni svet u kome će srpski narod i država moći da pronađu svoje interese i na drugim stranama sveta. Ovaj pogubni put u EU po svaku cenu ne mora biti naš jedini put, a posebno ne ovako evrofanatičan i nenormalan kako je izgledao poslednjih 16 godina, gde smo zarad tog pogubnog puta u EU žrtvovali svaki nacionalni, državni i ekonomski interes.
Dakle, evo nekih načina kako bismo mogli da na drugi način zapravo pronađemo naše interese u savremenom svetu. Imate već jedno duže vreme poziv ruskog predsednika Vladimira Vladimiroviča Putina da krenemo u razgovore i dogovore sa Evroazijskim ekonomskim savezom i da ostvarimo neke nove iskorake u pravcu izlaska na ogromno tržište evroazijskih integracija.
Zašto ništa ne radimo po tom pitanju? Da li zato što nas EU ucenjuje da ako želimo u EU ne možemo ići daljim putem u evroazijske, ekonomske ili neke druge integracije? Da li ćemo takve ucene dobiti kada su u pitanju kineski investitori? Pa, evo nećemo moći na ovakav način dalje da sarađujemo sa kineskim investitorima, jer jednostavno neko iz EU će staviti rampu, kao što je stavio rampu na Južni tok. Znači, ne možete da sarađujete sa Rusijom, čak i ako je to u vašem ekonomskom ili energetskom interesu, jer to nije u interesu EU, njenih, a posebno američkih multinacionalnih kompanija, koje zapravo drže monopol i na evropskom tržištu.
Dakle, ovo je jedno izuzetno važno pitanje i zato je poslanička grupa Dveri apsolutno orijentisana u pravcu podrške ovim geopolitičkim i ekonomskim alternativama. Znači, dosta nam je te prazne priče EU nema alternativa, dosta nam je tih famoznih pritisaka, ucena i maltretiranja sa zapada, dosta nam je tih uslovljavanja da moramo ovo ili ono da bismo dalje išli tim putem. Evo, jednostavno ne želimo, vraćamo to u vašu ulaznicu u EU u koju nas nikad niste istinski ni pozvali, već samo koristite to za razne vrste ucenjivanja Srbije i uništavanja naših nacionalnih, državnih i ekonomskih interesa.
I da tu budemo opet u duhu ovoga autentičnog tumačenja, nemamo mi iz Dveri ništa protiv saradnje sa EU. Mi samo nećemo da budemo članovi EU. Ne vidimo interes za Srbiju u svemu tome. Ako u bilo kom drugom smislu saradnja sa EU ima obostrani interes i za Srbiju i za Evropsku uniju, nemamo ništa protiv. Ali, da nas neko ucenjuje 16 godina, a možda još 16 godina, možda još 116 godina kao Tursku ili ne znam koga drugog, ne vidim da to ima ikakvog smisla i da mi naše vreme, naše resurse i naše planove za budućnost treba da trošimo na tako pogubne evropske integracije. Sa druge strane nam se nude neke alternative koje sami priznajete i te kako mogu biti korisne za nas.
Dakle, mislim da iz svega ovoga možemo da zaključimo jednu veoma jednostavnu stvar, da smo za ovih 16 godina ovog pogubnog puta Srbije u EU uložili toliko energije i toliko državnih resursa, u ove alternativne ekonomske i strateške ideje, sigurno bi nam bilo bolje, nego što je to danas. Da imamo ministarstvo za saradnju sa Kinom ili Rusijom ili zemljama BRIKS-a, da imamo kancelariju za evroazijske integracije, da imamo toliko državnih resursa usmerenih na saradnju sa tim državama, koliko smo 16 godina usmerili i bacili za džabe u saradnju sa EU. Sigurno bismo imali više ovakvih investitora i više ovakvih dobrih projekata i više ovakvih zajedničkih ekonomskih interesa. Da smo ranije prepoznali da nam je recimo jedna Belorusija ili jedna Kina ili Rusija mnogo bliža od nekih zapadnih prijatelja koji su nas bombardovali, možda bi te njihove investicije ranije dolazile ovde u Srbiju.
Dakle, to je nešto što mislim da je jedan od najdragocenijih zaključaka naše današnje diskusije, da smo shvatili, dakle, da Sunce ne izlazi na zapadu nego na istoku i da mi mnogo veći interes za svaku vrstu saradnje od političke, preko ekonomske do vojno bezbednosne, imamo na istočnoj nego na zapadnoj strani sveta.
Zato je ovaj primer Železare Smederevo toliko karakterističan i značajan, jer govori o tome da ne moramo uvek da budemo poslušnici zapada, da ne moramo uvek da radimo za interese zapada, da nije više taj svet toliko zapadni svet i da zapad sada određuje sve što će se dešavati na ovome svetu, već da postoje neke druge velike svetske sile, koje su nama prijateljske za razliku od zapadnih zemalja i da bi zaista bilo izuzetno glupo od strane našeg državnog rukovodstva da zanemarimo tu činjenicu.
Ono što je moja zamerka našem državnom rukovodstvu, ono još uvek nije prionulo ovim geopolitičkim alternativama već i dalje neguje evrofanatizam i ovo je pogubni put Srbije u EU i pristaje na ucene iz EU da mi zapravo ne smemo da mnogo više razvijamo našu saradnju sa Rusijom, sa Belorusijom, sa Kinom, sa zemljama BRIKS-a, jer će neko da nam ispostavi neku novu rampu na tom katastrofalnom putu Srbije u EU. Zato je veoma važan trenutak u čitavoj Evropi danas kada brojni evropski narodi zapravo kritikuju Brisel, kritikuju tu briselsku administraciju, kritikuju taj pritisak na nacionalne države, na oduzimanje suvereniteta, na nametanje ne znam kakvih naredbi iz Brisela. To neće više gotovo nijedan evropski narod.
Pogledajte političku scenu u Evropi i videćete da danas jačaju upravo političke opcije slične Dverima i ovim idejama za koje se Dveri zalažu. Opcije koje su evroskeptične, koje su protiv ovakvog Brisela, koje su za povratak nacionalne države, nacionalnog suvereniteta, nacionalne ekonomije, nacionalnog identiteta. To vam je danas politički trend u Evropi. Vi ste gospodo Naprednjaci danas nazadni u evropskom političkom smislu. Vi ste i dalje evrofanatici, a zapravo je danas evropska moda novi patriotizam, povratak nacionalnoj državi, kritika Brisela. Vi morate malo više da pratite evropske trendove. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, bez obzira koji je vladajući režim bio na čelu Srbije od formiranja ovog regulatornog tela za elektronske medije, ranije RRA, sadašnjeg REM-a, oni su uvek bili instrumentalizovani u političku funkciju i nikada nisu vršili svoj posao, i to je ono što je osnovni problem koji naša poslanička grupa Dveri ima sa radom ovog državnog tela.
Zašto tek sada se biraju novi članovi, jer prosto, najbolje je ostaviti one članove koji su se pokazali kao sluge svih režima. Najbolje bi bilo ne menjati uopšte one koji su tako dobro služili prethodnom režimu, tako dobro služe i ovom režimu. Opet, oko ovih novih koje treba sada izabrati, da vidimo ko može da izvrši veći uticaj, da li bivši, da li sadašnji režim, ali da u svakom slučaju oni ne budu nezavisni i stručni, već instrumentalizovani u političke funkcije.
Dveri su apsolutno protiv ovakvog rada ovog državnog regulatornog tela i navešću nekoliko ključnih razloga. Prvi je njihov odnos u dosadašnjim izbornim kampanjama, i 2012. i 2014. i 2016. godine, kada je ovo državno telo izgubilo svaki smisao postojanja. Naime, oni treba da obezbede ravnopravan medijski tretman u izbornom procesu svih učesnika u izborima. Oni to nikada nisu uradili, ni 2012, ni 2014. ni 2016. godine.
Na sve naše prijave, na sve naše zahteve da se obezbedi ravnopravan medijski tretman su se oglušili. Uvek im je izgovor bio potpuno besmislen, da tek rade analizu i da će posle izbora biti poznata konačna analiza tretmana svih izbornih učesnika na medijima. Posle izbora ta analiza više nije relevantna niti bitna niti može da utiče na rezultate izbora. Dakle, REM bivša RRA toleriše neravnopravan tretman svih medijskih učesnika.
Naravno, da je SNS na poslednjim izborima imala preko 60% prisustva na medijima, a svi ostali učesnici izbornog procesa 40%. E, to ne može, zato postoji REM koji će da kazni one medijske emitere koji ne poštuju ravnopravnost svih izbornih učesnika u izbornom procesu. To nikada nije uradio REM, nikada nikoga nije ozbiljno kaznio. Nikada nikoga nije isključio iz emitovanja. Nikada nikome nije zabranio emitovanje programa iz prostog razloga što neravnopravno tretira izborne učesnike, a obavezan je da ravnopravno tretira.
Da ne govorim o tome kako političari sa vlasti neposredno zloupotrebljavaju državne funkcije u izbornoj kampanji. Mislite da ih je REM nekada opomenuo, da ih je nešto kaznio, da im je zabranio. Naravno, da ne. Dakle, imamo situaciju u kojoj se REM neposredno stavlja u funkciju izvršne vlasti, a evo sada šest meseci posle izbora, još uvek nemate izveštaj ovog regulatornog tela za elektronske medije o nedavno održanim izborima. Čak i posle šest meseci nisu sposobni da podnesu izveštaj da li je bilo ili nije bilo, a svi znamo da nije bilo ravnopravnog medijskog tretmana svih izbornih učesnika.
Sve naše prijave jednostavno su odbačene pod ovim besmislenim izgovorom. Da ne govorim da smo, recimo, 2014. godine na izborima izbačeni iz one debate na RTS i da su pravo da učestvuju imali samo parlamentarne stranke. Zamislite, tek te besmislice. Ne postoje parlamentarne stranke kada je parlament raspušten. Svi smo podjednaki izborni učesnici koji predamo deset hiljada potpisa i podjednako pravo imamo da budemo ravnopravno tretirani na medijima. Nikada to nije poštovano. Uvek su stranke na vlasti imale više od 50% medijskog tretmana, a svi ostali na kašičicu.
Drugi problem sa ovim regulatornim telom jeste ignorisanje svih ozbiljnih inicijativa da se stane na put ovim katastrofalnim rijaliti programima koji promovišu prostituciju, nasilje, pornografiju i sve druge gluposti ovog sveta. Još 29. marta 2013. godine tražili smo zabranu pet rijaliti šoova zbog vređanja javnog morala, skaradnosti, promocije pedofilije, medijske prostitucije kao i ruženja svih tradicionalnih vrednosti u Srbiji. U pitanju su u potpunosti nemoralne emisije „Veliki brat“, „Farma“, „Preljubnici“, „Luda kuća“ i „Trenutak istine“. Mislite da je tadašnji RRA ikada reagovao. Ili kada smo 16. aprila 2015. godine ponovili ovaj zahtev i tražili od RRA da kazni televizije koje puštaju programe poput rijalitija „Parovi“. Naravno da ni tada, ovaj takozvani REM ništa nije reagovao.
Dakle, oni stoje iza rijaliti šouova. Oni im dozvoljavaju emitovanje, oni pothranjuju, promovišu, podržavaju emitovanje ovih najskaradnijih mogućih programa u najudarnijim televizijskim terminima. Jesu li nekada nekoga nešto kaznili, isključili, zabranili, ili pomerili emitovanje posle ponoći ili, ono što smo uvek predlagali, dodatno ih oporezivali zbog ovih kič i šund programa, pa makar da od toga imamo neke koristi, pa da taj novac uložimo u finansiranje kulturno-obrazovnih programa, školskih programa, sportskih programa i svega onoga drugoga, što treba da bude pravi porodični program na našim medijima. Ne, nego treba rijaliti šouovi da budu u najudarnijim terminima na našim medijima. Zašto? Da bi se zaludela ova nacija, da bi se raspametilo ono malo što nam je ostalo pameti, da bi se skrenula pažnja sa ključnih državnih problema, da se ne bi razgovaralo o vlasti i o njenom učinku ili neučinku i njenim rezultatima ili odsustvo rezultata, nego da bi „Parovi“, „Farma“, „Veliki brat“, „Trenutak istine“ bile teme koje će biti u dnevnim novinama, sutradan nakon emitovanja u velikim elektronskim medijima.
Dakle, da li neko sistematski pothranjuje rijaliti šouove da bi oni zabašurili ozbiljne teme u ovoj državi ili neko možda zapravo toleriše ukrupnjavanje medijskog monopola stranih emitera na našem tržištu? Da li mi, kao što je svojevremeno Crnjanski tridesetih godina govorio da mi postajemo kolonija strane knjige, danas možemo da kažemo da mi postajemo poput kolonija stranih medijskih sadržaja, da mi gubimo domaće medije i da postajemo kolonija ukrupnjenog stranog medijskog programa?
Evo, da vas informišem, ako niste upoznati, da od sutra kablovski operater SBB, koji drži više od 60% tržišta u Srbiji, izbacuje iz svog programa naš domaći televizijski SOS kanal, koji jedini u Srbiji ozbiljno prati domaći sport. Time, naravno, pravi monopol za strane sportske kanale, ubija praćenje domaćeg sporta i naravno da REM na to ne reaguje, kao što REM ne reaguje, i to je možda najskandaloznija stvar koju želim da kažem u vezi sa ovom državnom institucijom, a to je da ona toleriše emitovanje prekograničnih kanala, poput, recimo, Foksa, Animal planeta, Diskaverija, Historija ili drugih, koji ovde imaju svoje ispostave u Srbiji, ovde uzimaju domaće reklame i naplaćuju te reklame i ovde ih emituju, ali ovde nikakav porez ne plaćaju, jer se vode kao prekogranični kanali.
Da li može bilo koji domaći operater da ne plaća porez za emitovanje o oglašavanje? Naravno da ne može, biće kažnjen. Strani prekogranični kanali mogu da ne plaćaju porez u Srbiji i da krše Zakon o oglašavanju i to toleriše REM.
Dakle, REM ne radi svoj posao. Evo, da budem veoma precizan. Iako je Zakon o oglašavanju stupio na snagu, on se ne poštuje. Hiljade tv-spotova domaćih kompanija se i dalje svakodnevno naknadno ubacuje u programe koji se reemituju u mrežama srpskih operatera. Međutim, vreme je da se postavi pitanje – zašto za kanale čija su sedišta u zemljama EU i Amerike, a reemituju se u Srbiji, ne važe srpski zakoni, a važe, recimo, za kineske ili ruske kanale?
Dok se domaći emiteri grče iz dana u dan da opsluže brojne domaće poreske obaveze, propise i regulative, za čije i najmanje prekoračenje dobijaju drakonske kazne i zabrane emitovanja, dotle prekogranični kanali ubiraju ekstra profit naplaćujući emitovanje domaćih reklama i spotova bez bilo kakvih poreskih obaveza prema Republici Srbiji, dok REM spava.
Domaće televizije koje su značajne za informisanje građana i punjenje budžeta nemaju ravnopravne uslove privređivanja, jer kršenjem ovog zakona prekogranični kanali su u dominantnoj monopolskoj poziciji. Dakle, ponovo su interesi stranaca u Srbiji u prvom planu.
U mreži SBB-a od 12. oktobra, kao što sam već rekao, ostaće jedva nekoliko domaćih kanala, ali neće biti domaćeg sporta, čime neko praktično ostvaruje monopol na našem medijskom tržištu. Gde je tu zaštita interesa države Srbije da stimuliše i razvija sport i sportske aktivnosti i zdrave stilove života, pre svega kod mladih? Dakle, SOS kanal 20 godina vodi kampanje protiv droge, pušenja, za fizičko i mentalno zdravlje nacije. Da li je to razlog da bude isključen iz SBB sistema?
Očigledno je prisustvo sukoba interesa i postojanje nelojalne konkurencije ako na mreži u čijem je vlasništvu šest kanala Sport kluba eliminišete direktne konkurente, kao što su, recimo, Arena ili Sos kanal.
Zašto REM ne ispunjava svoje zakonske obaveze? Da li će se oglasiti drugi državni organi? Da li vlast ima kakvu ulogu, gospodine Martinoviću u ovome ili ne? Ko toleriše ovu vrstu ukrupnjavanja stranog monopola u sferi medija koji preovlađuje i u pisanim i u elektronskim medijima i čime naša domaća medijska scena jednostavno na taj način dolazi u drugi plan da vi ne možete prosto da budete prisutni na sopstvenom medijskom tržištu?
Znači, strani mediji vrše neku vrstu kolonijalizacije našeg medijskog prostora i država to dozvoljava. Dakle, kako onda da imamo poverenje u bilo kog novog kandidata? Da li je taj novi kandidat ovde pred nama ikada izložio neki svoj plan rada ili šta on uopšte želi da radi ili kakve bi možda nove ideje mogao da ponudi?
Uostalom, da li tu ima bilo kakvih novih kandidata, ako je jedan kandidat bio, recimo, primera radi, gospođa Snežana Stojanović Plavšić, državni sekretar Ministarstva za kulturu i informisanje u vreme Mlađana Dinkića i poslanik URS-a, članica Odbora za kulturu i Programskog saveta RTS-a u vreme te vlasti, kakav je to novi kandidat i šta on novo donosi u REM, ili možda neki visoki funkcioner Čankove LSV? Čak za jednog kandidata postoji i da je trenutno član SDS Borisa Tadića, što ne znam da li je tačno, ali bio bi red da se potvrdi. Radi se o Goranu Pekoviću.
Dakle, ne vidim zašto bismo mi uopšte podržali izbor ovakvih kandidata koji su ili predstavnici bivšeg ili su bliski sadašnjem režimu ili, što je još verovatnije, rade za gazde oba režima, za strance, pošto i bivši režim i sadašnji režim su uvek gledali više strane, nego domaće interese, pa su tako stranci zapravo i vladali osnovnim sferama našeg društva – privredom, medijima i drugim ključnim segmentima upravljanja Srbije.
Dakle, REM ne radi svoj posao, REM služi vlastima, REM u izbornom procesu ne štiti interese ravnopravnosti svih medijskih učesnika, REM ne štiti porodične televizijske programe od nasrtaja rijaliti šoua i promocija svega nakaradnog, kiča, šunda i nemorala, REM ne oporezuje ili ne kažnjava ili ne juri prekogranične kanale koji ovde zloupotrebljavaju svoju poziciju i ostvaruju prihode, a ne plaćaju porez ovoj državi. REM gubi svaki smisao i svaku svoju funkciju i svaki ovaj izbor bilo kog ovog kandidata, ako se nastavi ovakva praksa, nema nikakvog smisla, jer je REM izgubio smisao. Mi ovde treba da dovedemo u pitanje poslovanje jedne tako besmislene institucije koja jednostavno ne vrši ni jednu svoju funkciju.
Da li je moguće da mi imamo izbore u Srbiji u kojima pobednik na izborima, naravno, gospodin Aleksandar Vučić, nije sporno da je pobedio na tim izborima, ali nije izašao ni na jedan direktan televizijski duel sa bilo kim iz opozicije već punih pet godina? Ljudi, da li je to normalno? Kako se zove ta sloboda medija? Kako se zove ta demokratija u kojoj taj veliki lider i tako moćan državnik i tako veliki pobednik na izborima ne sme da izađe ni na jedan direktan televizijski duel ni jednom opozicionaru nikad i nigde?
Pazite, nemojte sada da branite Aleksandra Vučića, nema potrebe. On je sam rekao u emisiji „Ćirilica“ – izaći ću sam protiv svih opozicionih lidera na duel. Naravno, opet je prekršio svoje predizborno obećanje i nije izašao.

Hvala što ste me podsetili. REM ima veze sa tim što bi obaveza REM-a bila, ako bi on radio svoj posao kako treba, da reguliše izbornu materiju tako da obezbedi kvalitetne televizijske duele učesnika na izborima, da obezbedi reklamiranje bez troškova, o državnom trošku na državnim nacionalnim frekvencijama i da podstakne tu vrstu dijaloga, polemike, suprotstavljanja i sučeljavanja između vlasti i opozicije, a ne da praktično omogućava vladajućem režimu, sve jedno ko, sada je SNS upotrebila 60%, možda je DS prošli put upotrebila 70% medijskog prostora. Dakle, sve imamo u izveštajima REM-a, ali kada? Šest meseci posle izbora, kada su izbori prošli, formirana nova Vlada, onda se seti neki OEBS, onda se seti neki REM da kaže da su izbori medijski gledano bili neregularni, da nije bilo ravnopravnog tretmana učesnika na izborima i naravno da su izbori u tom smislu bili krajnje neregularni.
Dakle, Srpski pokret Dveri će na svaki način tražiti ukidanje ili potpuno preimenovanje stavljanja u drugu funkciju ovako obesmišljenog državnog Regulatornog tela za elektronske medije. Oni služe vlastima, oni služe interesu stranog kapitala ovde, oni ne rade za naše domaće, ekonomske i medijske interese. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, mislim da imamo dosta vanrednu situaciju u našoj državi i naravno da ono što ću danas pitati je i te kako važno za rad i nas narodnih poslanika i naravno uputiću to predsedniku Vlade Republike Srbije, gospodinu Aleksandru Vučiću, jer mislim da bi sve drugo bilo gubljenje vremena.
Pre svega, tiče se naravno, ove najnovije u nizu ucena iz EU kojom se eto na jednom jedinom primeru tako lepo i slikovito vidi kako nas EU ucenjuje po pitanju da se moramo odreći jednog od naravno ogromnog dela naše imovine na Kosovu i Metohiji. Zaista, se danas postavlja pitanje da je možda to zapravo motiv zbog čega nam se toliko otima Kosovo i Metohija sve vreme zbog ogromne imovine i ogromnog bogatstva kojim raspolažemo na Kosovu i Metohiji.
Nisam siguran, i to je zapravo poenta moga pitanja, da tako važna tema kao što je tema Kosova i Metohije i ucena iz Brisela može da ostane samo na Vladi Republike Srbije. Zato je moje pitanje za predsednika Vlade, pa i za predsednika Skupštine - da li hitno treba da imamo vanrednu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije i da zauzmemo zajednički stav po pitanju ovakvog ucenjivanja iz Brisela? To je toliko sada jedno alarmantno pitanje. Radi se o imovini države Srbije na Kosovu i Metohiji, ne samo, dakle, telekomunikacionoj imovini, nego i „Trepči“, a naravno i svemu onom drugom što se trenutno ne pominje, a što je takođe u proceduri otimanja od strane tzv. „šiptarskih“ institucija u Prištini i zaista mislim da je prioritet da ova tema dođe na dnevni red Skupštine.
U svakom slučaju tražim od predsednika Vlade Republike Srbije, Aleksandra Vučića, da nam hitno odgovori na pitanje kako će država reagovati na ove najnovije ucene iz Brisela?
Druga stvar se tiče takođe alarmantne situacije u Republici Srpskoj. Dakle, sve većih pritisaka na političko rukovodstvo Republike Srpske, sve većeg broja pretnji predsedniku Republike Srpske i isto pitanje odnosi se na predsednika Vlade Republike Srbije u pravcu toga da li ćemo i kako konačno stati u direktnu i otvorenu zaštitu interesa Republike Srpske i njenog političkog rukovodstva kojim se preti sankcijama i koje se na drugi način želi izolovati?
Potpitanje u vezi sa Republikom Srpskom jeste pitanje u vezi sa ovom farsom u koju gledamo na brojanju glasova u Srebrenici i da li bi mi kao država trebalo da reagujemo pre nego što se desi neki oblik izborne krađe, neko falsifikovanje izborne volje građana Srebrenice ili šta već se namerava da bi se zaustavilo, da tako kažem, preuzimanje vlasti u Srebrenici od strane pobednika na izborima, naravno Srbina, što je za njih kao što smo već toliko puta čuli sporno?
I, treća stvar koja zaista, mislim da se oko toga svi slažemo, ovih dana je doživela jedan svoj svojevrsni vrhunac jeste migrantska kriza. Kada ćemo mi kao Narodna skupština Republike Srbije raspravljati o opasnostima koje donosi migrantska kriza, o svemu onome što se dešava u poslednje vreme kada imamo u vidu da je sam premijer rekao da ne zna šta da radi sa više hiljada migranata koji su se zadesili u našoj državi, a koji su već počeli da pljačkaju, da pokušavaju da siluju, da šetaju po državi kako hoće i rade šta hoće? Mislim da dolazimo u jednu veoma opasnu zonu i da bismo mi kao Narodna skupština Republike Srbije trebalo da imamo jednu sednicu na temu i da ovu temu zaista stavimo u vrh naših prioriteta.
Prosto, svi ste svedoci koliko je to ključna tema u svim evropskim institucijama, koliko je to tema o kojoj raspravljaju svi na nivou Evrope i pojedinačnim državama i na nivou EU i na svetskom nivou, naravno jedino ta tema nije tema Narodne skupštine Republike Srbije. I, u tom smislu to je moja molba i za predsednika Narodne skupštine.
Mi ćemo kao poslanička grupa u svakom slučaju inicirati tu temu na različite načine, ali jeste zaista molba da Narodna skupština Republike Srbije, a zašto da ne, takođe predsedniku Vlade Republike Srbije da čitav njegov kabinet bude ovde sa nama i da zajednički raspravimo šta nam je činiti po sve opasnijim posledicama migrantske krize po bezbednost građana Srbije. Hvala vam.

Hvala poštovani predsedavajući.
Ići sudiji, trebalo bi da znači, ići pravdi. Naša narodna poslovica kaže – da pravda drži zemlju i gradove, još „Dušanov zakonik“, da ne treba suditi u strahu od cara nego po pravdi i zaista ovo jeste tema od velike osetljivosti i izuzetnog značaja za našu državu.
Drago mi je da ovde vidimo predstavnike Državnog veća tužilaca i Visokog saveta sudstva, da vidimo ko su ti ljudi koji stoje iza najvažniji pravosudnih funkcija u ovome društvu, koji zaista imaju ogromnu odgovornost kada ovakvim činom biraju nosioce najviših pravosudnih funkcija i time opredeljuju neku sudbinu pravosuđa u Srbiji za neki naredni period, a kasnije nakon tri godine to i potvrđuju ko je, da tako kažem, opravdao poverenje ili ne.
Ono što, naravno, mogu da govorim iz ugla opozicije i da kritikujem svaki predlog koji dolazi u Narodnu skupštinu Republike Srbije, ali mislim da to u ovom slučaju jednostavno ne bi bilo pošteno. Nije lako postaviti se u ovom slučaju i ja ću se potruditi u ovom svom kratkom izlaganju da ukažem koje su to specifičnosti.
Sa jedne strane, ova procedura deluje zaista kao jedina ispravna procedura. Zaista, vi kao neki nezavisni organ treba da date te predloge, imate iskustvo, imate znanje, znate praksu na terenu, dali ste ljude, predložili ste ljude iz pravosuđa, na taj način je ispoštovana nezavisnost sudstva i na svaki drugi način jednostavno to bi trebalo da bude procedura mimo politike i mimo političara, i nije normalno u krajnjem da mi ovde biramo ko treba da bude nosioc najviših pravosudnih funkcija, kada vi sigurno bolje znate i možete da ocenite njihov rad, jer svakodnevno neki ljudi sa njima rade i oni, da tako kažem, mogu najbolje da ih ocene.
I, zaista iz tog ugla gledano trebalo bi podržati, jer je struka o struci se izrazila i na neki način predložila one koji trebaju da naslede struku. Taj ugao gledanja je jedan. Drugi ugao gledanja je naravno, ono naše negativno iskustvo koje mi u Srbiji imamo sa pravosuđem.
Pre svega, partijski uticaj na pravosuđe, a onda jedan drugi uticaj koji možda nije dovoljno pomenut, a koji vredi pomenuti, a to je tzv. rodbinsko kumovski uticaj na pravosuđe. I, to je jedna tema koja je i te kako bolna i nešto slabo primećena, a koliko izlečena u našem pravosuđu, to bi tek bila tema za diskusiju.
Naravno da iz tog ugla gledano, ja mogu iz ugla Dveri da navedem brojne, da tako kažem, probleme koje smo imali sa pravosuđem. Odbačene krivične prijave za izborne krađe iz 2012. godine, odbačene krivične prijave za antiustavno delovanje po pitanju Briselskog sporazuma, naše razne krivične prijave vezane za visoko-tehnološki kriminal, gde se neko lažno predstavlja u naše ima na internetu, što sve nikada nije dobilo nikakav epilog.
Mogu da podsetim javnost i na razne druge stvari koje su obećavane, posebno od strane SNS koja je toliko poznata po lažnim predizbornim obećanjima da će se izboriti sa korupcijom, a evo pet punih godina nemamo nijednu pravosnažnu presudu po pitanju korupcije, niti se danas u zatvorima Srbije nalazi jedan jedini čovek koji je opljačkao ovu državu prethodnih 25 godina.
Pa, koliko je to godina potrebno SNS da se završi bilo koji postupak? I, dokle će pod izgovorom nezavisnosti sudstva da zastarevaju postupci, da nema pravosnažnih presuda, da se obaraju tužbe itd?
Dakle, jednostavno mnogo priče, a malo rezultata. Ono što, želim takođe dodatno da istaknem, jeste da imamo slučaj, recimo, da se i u svoje vreme i u ovom domu Narodne skupštine podizala neka robijaška odela poput, recimo, robijaškog odela za Mlađana Dinkića, od strane sadašnjeg predsednika Vlade Aleksandra Vučića, pa ne videsmo da je iko ikada procesuirao ekonomskog ubicu Mlađana Dinkića, koji je direktno na uništenje naših domaćih banaka i privreda.
Dakle, čini mi se da je politika SNS u pravosuđu, zapravo nastavljač u mnogo čemu politike DS i da su kadrovi DS i te kako dobro došli kadrovskim rešenjima SNS, da tu postoji jedan ozbiljan kontinuitet.
U ostalom ne vidim zašto se ne rešavaju toliki slučajevi koji se ovde pominju, kada ste već pet godina na vlasti. Mislim da je tu Rasim Ljajić, zaista bio pošten kada je pre neki dan rekao da je Aleksandar Vučić pravi petooktobarac i nastavljač 5. oktobra, možda i vrhunac 5. oktobra.
Ono što želim ovde još da istaknem, jeste da, dakle mi ovde želimo da pohvalimo nekoliko stvari, što nisu favorizovani polaznici pravosudne akademije, jer je to bio način da se partijski, posebni i podobni kadrovi instaliraju u tužilaštvo i sudova. Ne smemo dozvoliti takvu vrstu forsiranja kursista i poslušnika, već nam trebaju ljudi koji su upravo iskustvo stekli u pravosuđu i samim tim njih i treba favorizovati što je ovde dobra stvar.
Treba obratiti pažnju i na činjenicu da je u pravosuđu rasprostranjena pojava nepotizma i favorizovanja srodnika, o čemu sam govorio i sa tim bi trebalo da se prestane. Dveri ne žele porodične pravosudne klanove, već stručne, dostojne i hrabre sudije i tužioce. Moramo birati nove kadrove u pravosuđu i podmlađivati strukturu, jer je poznato da u ovom trenutku ima sudova i tužilaštva koji su preopterećeni poslom, a u njima nema dovoljno sudija i zamenika tužilaca za postupanje.
Sa druge strane, u beogradskom pravosuđu imamo konstantnih haosa sa izmetanjem i preseljenjima, što sve utiče na nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva. Sada kada biramo nove sudije i zamenike tužilaca, moramo voditi računa i o tome u kakvim uslovima se radi, tj. kakve su sudnice, kabineti i sve ono što treba da predstavlja osnovne uslove za rad ljudi u pravosuđu.
Pitanje zarada u pravosuđu, je takođe, posebno pitanje, a ovde Dveri podržavaju sve stavove pravosudnih sindikata i strukovnih udruženja koja su usmereni na poboljšanje njihovog položaja, a posebno na jačanje kapaciteta pravne države, jer ne sme više partija da sudi, odnosno članska karta, već pravo.
Dveri su takođe zabrinute zbog uvođenja novih pravosudnih profesija javnih izvršitelja, javnih beležnika, čime se nadležnost sudova sužava, tarife i troškovi povećavaju, sve na štetu građana Srbije, što je posebna tema.
Posebno smo zabrinuti, istaći ću na kraju još dve stvari. Posebno smo zabrinuti zbog pritiska pojedinih medija na sudove i tužilaštva, čime je već stvorena ambijent gde javnost maltene presuđuje, gde se reaguje emotivno, umesto da se u odgovarajućim postupcima utvrde pravno relevantne činjenice od strane nadležnih državnih organa, pojedini mediji optužuju i presuđuju.
Posebno pitanje predstavljaju slučajevi kada su tužilaštvo i sudovi faktički privatizovani od privatnih privrednih društva, pa je tako postojao veliki broj predmeta u kojima tužilaštvo štiti interese i uteruje dugove, recimo za privredno društvo „Dajners klub“ d.o.o koje je dugi niz godina izdavalo platne kartice iako nije poslovna banka. Zašto tužilaštvo nije iniciralo postupak za neovlašćeno izdavanje takvih kartica i da li možda neke sudije i tužioci možda imaju neki „vip“ status u „Dajners klubu“?
Konačno, možda i najosetljivije pitanje, treba prekinuti sa praksom da se u suđenja u Srbiji, u rad pravosuđa mešaju strane ambasade, posebno SAD i Nemačke i posebno u pogledu specijalnih tzv. sudova za ratne zločine, za organizovani kriminal. To je nešto o čemu ovde mora da se progovori. Zaista je ispoštovana procedura. Verujemo da je ispoštovana i stručnost, nemamo dovoljno poverenja jer smo imali mnogo negativnih iskustava iz prošlosti.
Da li smo dovoljno stručni da sve ovo ocenimo, da li treba da vam damo blanko poverenje, dokle ćemo kočiti izbor, da li bismo time možda kočili izbor novih sudija i tužilaca, što je neophodno za rad pravosuđa, ako bismo u ovom trenutku bili protiv ili tražili povlačenje vaših ovakvih odluka. Kako da vam verujemo, ko će da odgovara za to ako budete imali propuste u radu, to je veliki broj pitanja na koja u ovom trenutku nema odgovora. To je nešto što će naravno biti predmet dodatnog izlaganja naše poslaničke grupe.

Za razliku od vas i Aleksandra Vučića, gospodine Martinoviću, ja nisam sveznajući, već naravno da koristim sve ono što znaju i ostali poslanici i stručni savet iz srpskog Pokreta Dveri i uvek ću ovde biti glasnogovornik mnogo pametnijih ljudi od mene i mnogo stručnijih ljudi od mene, konkretno recimo za ovu oblast.
Drugo važno pitanje jeste – ko je uopšte bivši režim ovde u ovom Domu Narodne skupštine? Pa vi, gospodine Martinoviću, ste uzeli Gorana Vesića koji je verovatno bio onaj koji je napunio dugim cevima Skupštinu Grada Beograda 5. oktobra. Dakle, vi ste uzeli kandidate žutih, vi ste uzeli nosioce tog propalog režima da danas vode Grad Beograd i vi nekome pričate o DS. Pa koliko imate danas kadrova DS u vašim redovima? Ili vi recimo se usuđujete, što mislim da je posebno drsko i bezobrazno, da vređate jednu od najumnijih Srpkinja sveta prof. dr Jasminu Vujić samo zato što ne podržava SNS, već podržava Dveri? Vi da govorite nekome o stranim agentima koji ste prijatelj sa Toni Blerom, sa Hilari i Bilom Klintonom, koji se kunete u prijateljstvo osvedočenih srbomrzaca, ratnih zločinaca i kriminalaca.