Zahvaljujem.
Da zaključim. Nad ovim studentima, a to nije mali broj, ako je tačan podatak da je njih 2000 izvršena je jedna velika „reforma obrazovanja“ koja nije bila ništa drugo nego eksperiment po zapadnjačkim uzorima bez ikakvog obzira na tradicije naše prosvete.
Pozvao sam se na citat gospodina Martinovića iz njegovog radikalskog doba kada je i on tvrdio ono što ja sada tvrdim da je ta reforma katastrofalna i da je treba poništiti i ukinuti. I slažem se sa njim.
Da bismo se makar malo odužili ljudima koji su služili za eksperiment nekakvim soroševim stipendistima, psiholozima i pedagozima koji su vodili naša ministarstva prosvete od 2000. godine pa kasnije red je da im barem damo mogućnost da produže svoje studiranje bez novog upisa, bez promene studijskog programa, a sve to omogućava u naredne dve godine ovaj amandman.
Mislim da sam vam na veoma plastičan način veoma jasno bez ikakvog političkog momenta na neki način pokazao zbog čega treba i time da zaokružimo ovu raspravu tako što ćemo sprečiti bilo kakvu diskriminaciju bilo koje grupe studenata.
Ispravili smo jednu stvar vašim predlogom izmene i dopune zakona koju je Vlada predložila, koju smo svi podržali. Ispravili smo drugu potencijalnu diskriminaciju ovim amandmanom, evo neka je i Martinovićev, koji ćemo svi podržati. I da sada ispravimo i ovu treću potencijalnu diskriminaciju prema studentima koji su upisali 2006. i 2007. godine jer su oni bili žrtve ove bolonjske reforme koja je katastrofalna po srpsko visoko obrazovanje.
Apelujem na vas iz vladajuće većine da ovo shvatite ovo kao dobronameran predlog i da pomognemo grupi od 2000 studenata da imaju ista prava kao i oni koji su studije upisali daleko pre njih i koji nisu bili žrtve nikakvog eksperimenta u visokom obrazovanju. Nadam se da ćete podržati ovakvu ideju bez obzira što dolazi iz redova opozicije.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Ja sam zaista duboko zainteresovan da otkrijemo ko je onda kriv za tu bolonjsku reformu, jer ovako će ispasti da svi peru ruke i da niko od aktera na političkoj sceni Srbije nema veze sa Bolonjom i nije kriv za Bolonju. Dakle, ako nije kriva DS ili Zoran Živković, da vidimo ko je onda kriv i da vidimo zašto posledice tako loših bolonjskih reformi nismo u potpunosti ispravili, a video sam i citirao sam i mišljenje uvaženog kolege Aleksandra Martinovića, koji se u potpunosti sa mnom slaže, ako nije promenio mišljenje za ovih četiri-pet godina, da je ta Bolonja katastrofa i da je treba ukinuti.
Ovde zapravo kao problem o kome govori gospodin Živković mogu da navedem jednu drugu stvar, a to je da smo mi, zahvaljujući takvoj bolonjskoj reformi visokog obrazovanja, izgubili akademsku i svaku drugu intelektualnu odgovornost naših studenata i od tog vremena nismo u Srbiji imali jedan ozbiljan studentski protest na bilo koju ozbiljnu nacionalnu državnu ili političku temu. Znači, tako su dobro studente zabavili bolonjskim kolokvijumima i raznim drugim stvarima, da vi imate deset generacija koje se nisu umešale ni u jednu ozbiljnu političku, društvenu, državnu i nacionalnu temu.
Ne sećam se generacija srpskih studenata pre Bolonje koji nisu bili aktivni da kažu svoj stav kada je pitanje Kosova i Metohije, kada je pitanje bilo koje druge velike nacionalne političke i državne teme. Od kada je krenula reforma bolonjskog procesa, od tada srpski studenti nemaju politički stav, od tada srpski studenti ne prave demonstracije protiv vlasti, od tada srpski studenti brinu samo o obrazovanju, pod znacima navoda, a zapravo su na svaki drugi način oterani od bavljenja bilo kakvom društvenom odgovornošću, što je uvek bio jedan od smisla studiranja i veoma se cenio stav studenata.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovani ministre sa vašim uvaženim saradnicima, poštovani narodni poslanici, meni je izuzetno drago da smo čuli ovde neke nove kreativne ideje u Narodnoj skupštini Republike Srbije koje su došle iz redova poslanika vlasti, da se razmišlja i o ukidanju ovih televizijskih prenosa skupštinskih zasedanja, jer očito treba zabraniti i ovaj poslednji glas opozicije koji još u Srbiji može da se čuje. Naravno, nadamo se, niti ćemo dozvoliti da do tako nečega dođe.
Ono što sigurno brine ogroman broj građana Srbije jeste stanje u kome se danas nalazi srpsko obrazovanje i ne samo danas, nego godinama i decenijama unazad. Posebno je dramatičan materijalni status prosvetnih radnika u Srbiji koji je zaista ponižavajući, najobrazovaniji sloj našeg stanovništva ima plate koje su ispod republičkog proseka. To samo govori o tome kako se ceni obrazovanje u ovoj državi, odnosno koliko se ne ceni prosveta i prosvetni rad onih koji provode maltene više vremena sa našom decom nego što to mi kao roditelji činimo.
Veliki je problem i narušen je autoritet naših učitelja, nastavnika i profesora koji su pod ovom poplavom tzv. dečijih prava ili ne znam, prava roditelja došli u situaciju da se više ništa ne pitaju i da se praktično plaše roditelja i dece u nastavnom procesu. Od svega toga što je zaista ponižavajuće i uvredljivo i za decu i za nastavno osoblje najveći problem predstavlja odnos prema prosveti koji je decenijama unazad takav da je prosveta predmet eksperimentisanja uživo i eksperimentisanja u kome nema kraja.
Još od čuvene škole igrice Gaše Kneževića, do danas traju pokušaji da se reformiše naše obrazovanje koji su najčešće pod udarom zapadnih reformističkih ideja i koji zapravo niti su u duhu naše prosvetne tradicije, niti imaju smisla za naše nacionalno obrazovanje i vaspitanje.
Prošli smo veliki put od Gaše Kneževića do ukidanja imena škole „Svetog Save“ za sedam miliona arapskih dolara, prolazimo veliki put od svih pedagoških i psiholoških reformi koje je naše obrazovanje trpelo od vremena DOS do vaše ideje gospodine ministre, koja mi definitivno nije jasna, da roditelji treba da ocenjuju nastavnike.
Zaista ne vidim kako će roditelji da znaju šta se to i kako radi na nekom času i otkud njima pravo da ocenjuju ljude koji su prošli neku metodiku nastave i položili neke ispite i magistrirali i doktorirali negde da bi bili prosvetni radnici. Da li je to na osnovu nekih informacija koje će im đaci davati, pa treba roditelji da ocenjuju njihove učitelje, nastavnike i profesore?
To nema smisla, reforma obrazovanja u Srbiji je krahirala i ono o čemu mi danas govorimo je jedan izuzetno dobar primer. Deset godina je Bolonje u Srbiji, možemo da konstatujemo da je bolonjski proces reforme visokog obrazovanja u Srbiji doživeo svoj kraj i krah i da je hitno potrebno menjati postojeći Zakon o visokom obrazovanju i temeljno preispitati vrednost i ciljeve i rezultate bolonjskog procesa u visokom obrazovanju.
Mi ovde treba da obratimo pažnju upravo na te efekte. Treba da obratimo pažnju na rezultate te bolonjske reforme koja je definitivno ostavila negativne posledice po srpsko školstvo. Razlozi su različiti i ta generalna kritika Bolonje može da krene od uvođenja ocenjivanja izradom tekstova preko svake mere, prevelikog značaja seminarskih radova i kolokvijuma, raznih nametnutih suvišnih i nepotrebnih izbornih predmeta, ukidanjem diplomskog rada ili magistarskih studija, uvođenja master strukovnih studija i generalne degradacije, posebno doktorskih zvanja i ovog bujanja nekakvih doktora nauka, plagijatora i svega drugoga, što nije toliko čudno kada vam je predsednik države kupio diplomu ili kada su vam ministri plagirali doktorske radove, onda ne treba da čudi ni što je čitava nacija u transu kupovine diploma i izmišljenih, kupljenih i plagiranih doktorata.
Ovim se kompletnim bolonjskim procesom definitivno snižava nivo znanja u Srbiji, dovodi do jedne ozbiljne degradacije i zvanja i znanja i danas smo u toj situaciji da više ne znamo zapravo kuda ide naše obrazovanje. Najbolji dokaz tome je što smo za ovih 15 godina velikih zapadnih reformi našeg obrazovanja promenili verovatno i 15 ministara prosvete.
Ja ne znam, gospodine ministre, vi biste trebali znati taj podatak, koji ste vi po redu ministar u poslednjih 15 godina? Da li ministre prosvete menjamo na svakih šest meseci, na godinu dana? Kakva je tu reforma moguća sa takvim smenama ministara? Da li svaki ministar kreće iz početka? Ko se tu na koga nadovezuje? Ima li tu ikakvog kontinuiteta i smisla? Evo, i vi ste, već ne znam da li drugi, treći, peti ministar u ovih pet godina vlasti SNS, što je dobar dokaz da SNS nema pojma šta će sa srpskim obrazovanjem. Jer, da su oni imali bilo kakvu ideju iz one famozne bele knjige koju su zaboravili da su ikada napisali, oni bi stavili jednog ozbiljnog ministra i taj ozbiljan ministar bi za ovih pet godina već sproveo reformu obrazovanja. Ovako, vi sada morate iz početka. Ili, možda vi nećete iz početka? Možda vi uvažavate vašeg prethodnika Srđana Verbića, koji ne znam zašto je smenjen ako je bio dobar? I ne znam zašto nastavlja da radi u vašem ministarstvu ako je bio dobar? Znači, nije imalo razloga smenjivati dobrog ministra. Niti ima razloga ostavljati u ministarstvu lošeg ministra koga ste smenili. Ali, to je sada već kadrovska politika SNS, da ne ulazim u to.
Govorim vam o nečemu potpuno drugom. Govorim vam o jednom diskontinuitetu srpske prosvete u odsustvu jasnog plana, u odsustvu stručnjaka koji su ozbiljno uključeni u reformu obrazovanja i nametanju zapadnog modela obrazovanja koji se Srbiji nameće već 15 godina.
Evo, recimo, da bismo mi doneli ove izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, mi moramo, kao što ovde Vlada nama predlaže, da imamo tzv. izjavu o usklađenosti Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju sa propisima EU. Za mene je to najobičnija nebuloza. Ne vidim zašto bismo mi naš Zakon o visokom obrazovanju usklađivali sa bilo čijim propisima van ove države? Jel ovo „banana država“? Jel ovo neka kolonijalna država? Jel ova država nema pravo da donese svoje zakone, da svaki zakon u republičkoj Skupštini mora da ima izjavu usklađenosti sa propisima EU. Ja protestujem protiv toga.
Protestujem protiv nametanja zakona sa strane, protestujem protiv prepisivanja zakona sa zapada koji se nameću ovome društvu i državi, protestujem protiv neusklađivanja tih zapadnih i evropskih zakona sa našom pravnom tradicijom, sa našom istorijom, sa našom kulturom, sa našim identitetom, sa našim nacionalnim interesima i svim drugim, što zapravo treba da bude u prvom planu, a ne Evropska unija. To je naš problem ovih 16 godina, što je Evropska unija u prvom planu, a naši nacionalni i državni interesi, naš identitet, naše nasleđe, naše tekovine, su jednostavno gurnute u drugi plan.
Imamo mi ozbiljne prosvetne sindikate, gospodine ministre. Naši prosvetni sindikati ne brinu samo o materijalnom statusu, što jeste jedna od važnih obaveza sindikalnih aktivnosti, nego izuzetno brinu o ozbiljnosti reforme obrazovanja u Srbiji.
Ja bih vam preporučio da pogledate niz ozbiljnih dokumenata koje je uradila Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije, koji su veoma ozbiljno, u nizu okruglih stolova, se posvetili temi reforme obrazovanja. To su ljudi koji su svaki dan u klupama, ljudi koji svaki dan drže dnevnike, ljudi koji svaki dan rade sa decom i oni bolje znaju obrazovanje od teoretičara iz EU, od nevladinih organizacija, od pedagoga i psihologa koji reformišu naše obrazovanje.
U konkretnom prevodu na ove izmene i dopune Zakona, to znači da mi ovde, recimo, kao prvi problem s kojim se suočavamo, imamo situaciju da ova zakonska izmena dolazi kasno. Fakulteti su već, ako sam u pravu, a voleo bih da me u tome demantujete, ovo je najveća zanimljivost ove naše današnje rasprave, dobili dopis da rade kao da su izmene Zakona usvojene. Vi me demantujte ako nisam u pravu.
Šta to znači? Upis u novu školsku godinu je počeo 1. oktobra. Danas je 18. oktobar i biće završen, ili je završen, do usvajanja ovog zakona, po preporuci da se radi po predlogu zakona. Ovo je jedna genijalna zakonodavna novost u istoriji srpskog parlamentarizma i zakonodavstva. Od sada, gospodine Martinoviću, SNS će ući u istoriju prava kao jedan genijalni pronalazač jednog novog pravnog instituta koji se zove – raditi po predlogu zakona koji će tek da uđe u skupštinsku proceduru.

Zar nisam pohvalio ove pravne iskorake SNS? Nije dobro kad ih kritikujem, nije dobro kad ih hvalim, stvarno ne znam kako da se ponašam?

Da se vratimo onda na ono o čemu je već bilo ovde reči, mada je ovo zaista genijalna stvar da se postupa po Predlogu zakona. Možda će tako SNS da uredi sve oblasti našega društva i po predlogu zakona koji će nekad ući u proceduru da se već funkcioniše u Srbiji? To bi bio jedan simpatični način za uvođenje totalnog jednopartijskog sistema.
U svakom slučaju, mi ovde imamo i druge probleme. Već smo čuli o problemima onih koji su na magistarskim i doktorskim studijama po tzv. starom sistemu i ne vidim zašto su oni diskriminisani da se i njima ne može produžiti studiranje, odnosno postdiplomsko studiranje kao i drugima?
Ima još jedan problem koji možda nije dovoljno primećen, a to su studenti koji su upisani po Bolonji od 2006, znači, 2006, 2007, 2008. godine i koji imaju pravo po zakonu i odluci Univerziteta da završe četvorogodišnje studije za devet godina, što je takođe isteklo 1. 10. još prošle, 2015. godine. I tu se takođe našlo veoma kreativno rešenje, koje otprilike glasi da se konstatuje prestanak njihovog statusa studenata a onda se oni ponovo upisuju, uz priznavanje svih položenih predmeta. Dakle, i na ovaj način bolonjci postaju večiti studenti. Mogu da završavaju studije do beskonačnosti, odnosno, ove godine, recimo, upisuju svoju 11. godinu studiranja. I tako su administrativnom merom zadržali status večitih studenata.
Međutim, što po ovim izmenama i dopunama Zakona, mi smo u tom pravcu intervenisali jednim amandmanom, sada se praktično diskriminišu ovi studenti koji su upisani po Bolonji. Zašto se mogu produžiti studije onima koji su upisani po starom, a ne mogu se produžiti studije onima koji su upisani po Bolonji? Odnosno, oni se teraju na ovaj reupis, što znači novo plaćanje, što znači novi indeks, što znači novo zarađivanje za fakultete. Zašto bi oni bili materijalno diskriminisani u odnosu na stare studente? Ako dozvoljavate starim studentima da može da im se produži studiranje za dve godine, molim vas da prihvatite naš amandman i da dozvolite svim studentima koji su upisani po Bolonji od 2006. godine da mogu takođe da produže svoje studiranje, bez novog upisa i novog indeksa.
I ono što smo takođe ovde konstatovali i primetili jeste da mi predlažemo princip – ili da svima izađete u susret, ili da nikome ne izađete u susret. Prosto, to bi bila elementarna pravda i poštenje, a ne ovako selektivno, jednima izlazite u susret i produžavate studiranje, a drugima to ne omogućavate.
Zaključak priče je da neblagovremeno donosite ove izmene i dopune zakona, kasnite više od 18 dana, uvodite novu pravnu praksu koja postupa po predlogu zakona u skupštinskoj proceduri, što je zaista genijalan izum, niste ovde pred nas izašli sa ozbiljnim zakonskim izmenama ovog već sada krahiranog bolonjskog procesa u Srbiji, što je dokaz da SNS za pet godina nema nikakvu ideju o srpskom obrazovanju, jer ne bi nekoliko puta u Vladi menjala ministre, i uvodite diskriminaciju među studentima, izlazite u susret jednoj grupi studenata, a ne izlazite u susret drugoj grupi studenata. Za vas je, naravno, verovatno najvažnije da ste vi ovde dali izjavu o usklađenosti ovoga nacrta zakona sa propisima EU, jer je to ovoj Vladi očito najvažnije. Evropska unija je preča ovoj Vladi od interesa srpskih studenata, srpskih majki, porodilja, domaćih privrednika i svega drugoga što smo mogli da čujemo ovih dana od predsednika Vlade, koji se još nije izvinio za one neviđene uvrede svim srpskim majkama i porodiljama, koje je optužio da uzimaju pare za rađanje dece.
To je zaista nešto što do sada nije viđeno. Ja vas molim da Narodna skupštine Republike Srbije više nikada ne dozvoli Vladi Republike Srbije da daje određene naredbe, direktive, preporuke bilo kome u ovoj državi da postupa po predlozima zakona. Neka ovo bude poslednji zakon po kome će se postupati pre nego što je donet u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, vi ste do sada pokazivali tolerantnost i korektnost u davanju replika. Pozivam se na član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine, koji jasno kaže u stavu 2. – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu ili političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe.
Zašto ja nisam mogao da se javim za pravo na repliku, iako sam optužen od gospodina Martinovića da sam nekada nekoj ženi lomio ruku, što nikada u životu nisam radio? Zato što ste vi njemu omogućili da se u okviru povrede Poslovnika bavi replikom. Zato je sada prirodno da i meni omogućite ili da u okviru ove povrede Poslovnika njemu repliciram ili da mi date pravo na repliku.
Dakle, zaista je sramno da vi dozvolite predsedniku poslaničke grupe SNS da iznosi takve neistine, laži i klevete kakve je upravo rekao, a da ga ne upozorite. Znači, da sam ja ikada ikome lomio ruku, vi biste to sigurno zabeležili kamerama i eksploatisali u čitavoj javnosti. A, vi ste, gospodine Martinoviću, odustali od sopstvenog predloga anketnog odbora o istraživanju izborne krađe, čime ste priznali da je sve to bila laž i foliranje od strane SNS. Da tu ima iole istine, pa vi biste pohrlili da se napravi anketni odbor i da se dokaže da sam ja radio bilo šta, izuzev što sam se bunio protiv izborne krađe, a to mi nikada nećete zabraniti. Uvek sam se bunio i uvek ću se buniti protiv svake izborne krađe koju je uradila bilo koja vlast, pa i vaša.
U tom smislu, mislim da je zaista korektno ili da svi imamo pravo na repliku ili da svi imamo pravo da u okviru povrede Poslovnika repliciramo i da se uvede ta praksa i da se poštuje za obe strane. Hvala.

Hvala veliko, gospodine predsedavajući, ovim ste pokazali da sam bio u pravu kada sam rekao da sednice vodite na jedan korektan i parlamentaran način.
Ono što želim, ovde zaista, ovako ozbiljno da popričamo, jeste da li možemo da tolerišemo ovakvu vrstu laži i kleveta i falsifikata. Prosto, zaista, nijedan narodni poslanik koji je u svom životu digao ruku na jednu ženu ne bi smeo da sedi u domu Narodne skupštine, počevši od mene ili bilo koga drugog ko je to ikada uradio. Ako je to dokazano, ako za to postoji dokaz, upravo zato što ste takvu vrstu laži koristili u predizbornoj kampanji objavili smo snimak onoga što se desilo u podrumima izborne komisije gde smo iz četiri različite kamere pokazali šta se zaista tamo desilo i gde se ne vidi nikakvo nasilje, već najobičnije protivljenje izbornoj krađi i lopovlucima od strane člana predsedništva SNS.
Dakle, ovu stvar smo mogli da rešimo na jedan vrlo elegantan način, a nema razloga da je rešavamo na ovakav način. Vi ste predložili anketni odbor koji je trebalo da utvrdi okolnosti iz izborne noći i sedišta RIK. Vi ste kao vladajuća većina odbili da na dnevni red stavite formiranje anketnog odbora koji je predložio Aleksandar Martinović. Vi ste odbili sopstveni predlog i time ste dokazali da je sve to bila farsa, laž i korišćenje u političkom marketingu, u onoj izbornoj nedelji kada smo vam dokazali da ste pokrali izbore. Da je suprotno vi biste potrčali sa zadovoljstvom da formiramo anketni odbor i da dokažete da sam ja bilo šta nezakonito radio tamo. Vi ste odbili da to dokažete, znači, nemate dokaze i odbili ste ono što smo mi predložili da se formira anketni odbor i da se istraži prava izborna krađa. Znači, plašite se istine o izbornoj krađi.

Poštovani gospodine predsedavajući i drage kolege, zaista sam bio u pravu kada sam govorio o tome da imamo fabrikovanje doktora nauka u našem društvu. Jedan od takvih izfabrikovanih je očito i gospodin Aleksandar Martinović koji ne poznaje osnovne stvari iz izbornog prava. Izbori nisu gospodine Martinoviću bili završeni u izbornoj noći, do proglašenja konačnih rezultata, do ponovljenog glasanja na određenom broju biračkih mesta izbori nisu gotovi. Vi ste i dalje bili izbornoj kampanje, gospodine Martinoviću. Ta kampanja je trajala sve do tzv. drugog kruga ovih vanrednih parlamentarnih izbora koji se desio naknadno i samim tim ste imali potrebu da vršite kampanju i nakon završenog da tako kažem prvog kruga.
Dakle, bio sam vrlo tačan i precizan kada sam rekao da se vaša izborna, predizborna, kako god hoćete kampanja nastavila i u izbornoj noći. Vi ste morali da nađete način da izađete iz pokušaja izborne krađe. Način na koji ste pokušali da izađete iz pokušaja izborne krađe koju ste nesumnjivo učinili ispuštanja najmanje tri opozicione izborne liste ispod cenzusa da biste vi dobili više narodnih poslanika, učinili ste tako što ste izmislili nekakvo nasilje u RIK. Da vi imate i jedan dokaz toga, pa sve televizije, počevši od vašeg Pink-a kao propagandnog centra svakodnevno 24 sata bi emitovali to izvrtanje ruku da ono postoji. Da ste za 18 godina Dveri našli jednu mrlju na našoj biografiji ona bi se vrtela po ceo dan u „Informeru“ u Pink-u. Nema toga i vi imate samo klevete i laži i podmetanja.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre i kolege narodni poslanici, mislim da ova tema visokog obrazovanja u Srbiji je svakako značajna, ali ima nešto mnogo značajnije od toga, a to je jedna tema koju je danas načeo predsednik Vlade RS, gospodin Aleksandar Vučić, a to je pitanje, gospodine ministre, koliko ste vi noći noćili u Niškoj kasarni i da li ste ostali dovoljno dugo tamo i da li ste se vratili u hotel…
(Poslanici dobacuju.)
Ne razumem. Nisam ja pokrenuo tu temu, nego predsednik Vlade koji je rekao da su ga svi ministri napustili i da niko više nije ostao sa njim u kasarni i da nema uslova i da svi hoće kadu…

Neka ove 24 sekunde budu posvećene pismu koje smo dobili od studenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Ane Cvetić koja traži upravo ono o čemu smo vam govorili, da i bolonjci upisani 2006. 2007. i 2008. godine dobiju mogućnost produženja i da omogućite, odnosno podržite amandman kojim bi zapravo i oni bili tretirani kao i stari studenti, a ne terani da se iznova ponovo upisuju i plaćaju troškove novog upisa. Hvala.

Veliko hvala, predsedavajući.
Razumem ja traume Srpske napredne stranke. Razumem da nije lako kada Dveri dokažu da je moguće pobediti SNS kada ih pobedimo na deset biračkih mesta u Čačku, kada osvojimo 25% glasova na lokalnim izborima i kada smo im tamo najjača opozicija i kako dokazujemo kako će izgledati uskoro Srbija kada ojača opozicija Srpskoj naprednoj stranci.
Naravno da treba taj virus zaustaviti i sprečiti da se taj čačanski virus pobune protiv SNS prenese dalje po Srbiji. Međutim, to je nemoguće zaustaviti. Prosto, rađa se nova opozicija Srpskoj naprednoj stranci, Dveri učestvuju u stvaranju te nove opozicije, idemo krupnim koracima ka tome da građani Srbije shvate da postoji alternativa SNS i da se ne plaše svih pretnji, svih laži, svih kleveta, svih podmetanja i svega onoga što doživljavamo neprestano svi, kada se usudimo da iskritikujemo njegovo vrhovno božanstvo i veličanstvo Aleksandra Vučića.
Ljudi, ne plašite se. Vučić je običan čovek, kritikujte ga, budite slobodna opozicija, recite šta mislite. Nisu ti naprednjaci ništa posebno. Jesu malo ojačali, imaju mnogo para, uzeli su sve medije, kradu izbore, sve to znamo, međutim, nije to ništa strašno. Bilo je i pre njih takvih bahatih vlastodržaca, pa ih, evo, danas više nema i gotovo ih niko ne pamti. Tako će i naprednjaci proći. Treba se samo tome opoziciono suprotstavljati, treba biti hrabar, ne treba se plašiti ni Aleksandra Vučića ni bilo koga drugog. To je taj čačanski virus koji jednostavno muči Marka Parezanovića i Srpsku naprednu stranku.
Razumljivo je da ono što se dešava u Skupštini grada Čačka njih posebno boli, zato što je takva vrsta opozicionog rada koji je tamo prisutan pelcer opozicije za čitavu Srbiju. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Mislim da je zaista vreme da odgovorim na ovu još jednu od čuvenih kleveta iz redova SNS, koja se neprestano ponavlja, kako se tobože Dveri nudile naprednjacima u Čačku.
Prvo, to ne postoji. Nikada se nije desilo. Naprotiv je SNS pozivala Dveri na konsultaciju o formiranju vlasti nakon ovih izbora i mi smo se, naravno, na te konsultacije odazvali, ali su se oni opredelili i da prave jednu tanku većinu sa SPS i da nastave da vladaju Čačkom na onaj način kako su vladali i do sada. Prosto, ne žele da promene ništa u Srbiji i u Čačku. Žele da idu utabanim stazama koje smo već videli u vladavini nekih drugih pre njih, i to je ono što je osnovni problem SNS. Ništa vi novo na srpsku političku scenu niste doneli i to je vaš problem sa Dverima. Ne pristajete da se u Srbiji nešto zaista promeni.
Znači, vi na rečima ste veliki u borbi protiv korupcije, a nema zakona o ispitivanju porekla imovine. Veliki ste u rečima, u bilo kom drugom pogledu, ali nema vaših konkretnih dela. To je problem SNS. Pet godina ste na vlasti. Nemate rezultate i dalje se pozivate na vrlo loš režim prethodni, nikako da se naviknete da ste vi na vlasti, mnogo vam više prija opozicija i kada nekoga drugog kritikujete, a nimalo ne vam ne prija kada vas neko kritikuje.
To je ono na šta morate konačno da se naviknete. Vi ste gospodo naprednjaci vlast. Vi ste predmet kritikovanja. Vi morate da slušate opoziciju koja vas kritikuje. Opozicija je dobila podršku građana Srbije da bi imala ova Skupština Srbije ozbiljnu opoziciju koja će vas kritikovati i ne možete vi da se ponašate kao da opozicija ne sme da se čuje. Naravno, da opozicija mora da se čuje i da vi morate da naučite da poštujete opoziciju, u krajnjem možete da naučite nešto od opozicije. Opozicija je često i konstruktivna i daje vam veoma konkretne predloge koje vi ne prihvatate samo zato što dolaze iz opozicije.

Hvala, poštovani predsedavajući, privodeći kraju ovu našu, rekao bih, plodonosnu i dobru raspravu na ovu izuzetno važnu temu, želeo bih da možda izvučem par zaključaka koje naravno, dolaze iz ugla poslaničke grupe Dveri i mogu biti nešto što može biti, naravno, tek početak nekih ozbiljnih razgovora, kada nadamo se, ministar ispuni svoje obećanje i donese u ovu Skupštinu jedan mnogo ozbiljniji, reformisani zakon o visokom obrazovanju.
Mislim da nisam čuo danas ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije neke velike branioce i zagovornike Bolonjske reforme našeg visokog obrazovanja. Na sve kritike koje su se čule o Bolonji nije bilo puno onih koji su se javili da je brane. Nadam se da je to dobra vest da imamo konsenzus oko toga da Bolonja nije ispunila svoju ulogu i misiju i da Bolonja treba definitivno i temeljno da se reformiše i da će ove suštinske izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju upravo ići u pravcu da isprave sve one nepravilnosti koje su bolonjske reforme donele u naše visoko obrazovanje.
Druga stvar koju se nadam, valjda postigli konsenzus, da ne bi smelo da se tako radi jeste da se u određenim institucijama ovog društva i države postupa po predlozima zakonskih rešenja, kao što su u ovom slučaju postupali fakulteti koji su počeli upis večitih studenata po predlogu ovog zakona.
Nikoga ne vređamo, nego upravo konstatujemo da se krši zakon. Ne može nijedan organ u državi Srbiji postupati po predlogu bilo kog zakona, kao što su fakulteti u Srbiji počeli da upisuju studente kao da smo mi ovaj zakon doneli pre 20 dana, a još uvek ga nismo doneli.
Dakle, nadam se da vladajuća većina ubuduće neće pribegavati ovako kreativnom tumačenju pravnog sistema i da nećemo više postupati u državi Srbiji dok zakoni nisu stupili na snagu, to bi trebalo da bude drugi zaključak današnje rasprave.
Treća stvar koju mislim da je izuzetno važna, nisam gospodine ministre nekako još uvek prisustvujući ceo dan ovoj raspravi, uspeo da dokučim šta je vaš stav po pitanju diskriminacije određenih studenata, pa vas molim da u vašoj završnoj reči dobijemo onako direktan odgovor na to pitanje.
Vi ste ovde ispoštovali jednu kategoriju studenata, one studente koji su upisali studije po starom sistemu, pre donošenja Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine, i to smo svi rekli da. I, svi se slažemo, i to nije sporno. Ali imaju još dve kategorije studenata koje nisam razumeo šta je vaš stav, a mi se zalažemo da i oni moraju biti ispoštovani da ne bi bilo diskriminacije. Prvi su studenti koji su po starom upisali postdiplomske studije, dakle, koji su još uvek na magistarskim i doktorskim studijama i koji, nisam vas razumeo, će moći, ili neće moći da te svoje studije nastave, odnosno završe, odnosno i njima će biti produžen rok. Molim vas da se to jasno i glasno izgovori sa vaše strane, bez obzira da li jedno ili drugo, da znamo.
Drugo se odnosi na takođe diskriminisanu kategoriju, već sam pomenuo pismo, mogu sada na kraju i detaljnije da pročitam, koje se tiče studenata koji su upisali po bolonjskom sistemu 2006, sedme, osme, a koji su takođe diskriminisani da fakulteti donose odluke da ih teraju na novo upisivanje studija, samim tim na dodatno plaćanje troškova. Zašto i oni ne bi mogli dobiti dodatan rok za završavanje studija kada su upisali kasnije od ovih studenata 2006. godine. Dakle, oni su noviji studenti, da tako kažem, a nemaju prava na produžetak studija, za razliku od ovih starijih koji imaju to pravo. Dakle, prosto ta diskriminacija ne bi smela da se vrši.
Moj zaključak u tom smislu jeste da, vi ministre možda jeste novi, ali Vlada nije nova. Ovo je Vlada kontinuiteta SNS, koja gazi već petu godinu vlasti u ovoj državi i očito je da SNS ne zna šta će sa našim obrazovanjem, pa je tu vlast da vlada našim obrazovanje davala SPS, pa nije bila zadovoljna, pa je davala „sorošu“, odnosno izvinjavam se Srđanu Verbiću, pa nije bila zadovoljna, pa sada daje vama iz sektora privatnog obrazovanja računajući da ćete vi rešiti kao što će gospodin Zukorlić rešiti jer je valjda obrazovanje toliko bitno za SNS da potkusurujete svoje koalicione partnere dajući im skupštinske odbore za obrazovanje. Toliko vi pokazujete koliko je vama bitno obrazovanje kada ga vi delite u koalicionim šemama i kombinaciji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, uvažene kolege narodni poslanici, želeo bih danas da nizom veoma konkretnih pitanja otvorim u našoj Narodnoj skupštini izuzetno važnu temu preseka stanja statusa Srba u regioni i rasejanju.
Moje pitanje sa željom da dobijem niz izuzetno važnih obaveštenja za dalji rad naše poslaničke grupe jeste upućeno ministru spoljnih poslova Ivici Dačiću.
Dakle, pre svega me interesuje – kakvo je stanje Srba u regionu, njihovih ljudskih, nacionalnih, manjinskih, verskih i svakih drugih prava? Upravo zato što odgovore na ova pitanja dobijamo pismenim putem želim da dobijem jednu ozbiljnu pismenu analizu ako Ministarstvo spoljnih poslova se time uopšte ozbiljno bavi, kakvo je dakle stanje Srba u regionu? Da li oni mogu da dobijaju dvojna državljanstva ovde u Srbiji? Da li imaju obezbeđenu nastavu na srpskom jeziku u tamošnjim državama?
Da li se poštuje uopšte tamo naš jezik, naše pismo? Da li imamo bilo kakve medije na srpskom jeziku koji služe za obaveštavanje naših sunarodnika u bivšim jugoslovenskim republikama? Kakav je njihov status u tamošnjim državama? Da i imaju uopšte status nacionalne manjine, konstitutivnog naroda ili nemaju nikakav status?
Kako uopšte stojimo u bivšim jugoslovenskim republikama i okolnim zemljama u okruženju, posebno kada se uzme u obzir reciprocitet koji bi trebalo da se poštuje, a definitivno se ne poštuje jer pripadnici nacionalnih manjina u Srbiji imaju izuzetno dobre uslove za poštovanje svog nacionalnog identiteta i svojih uopšte manjinskih politika i to nije sporno. Sporno je što se naša vlast, što se naša država, što se Ministarstvo spoljnih poslova ne angažuje da naši sunarodnici u njihovim matičnim državama imaju ista takva prava.
Zato me zanima – kako žive Srbi u Sloveniji? Zašto oni tamo nemaju status nacionalne manjine dok deset puta manje Slovenaca to ima u Srbiji? Kako žive Srbi u Hrvatskoj? Kako žive Srbi recimo u Albaniji?
Vidimo ovih dana izuzetne susrete između Edija Rame i Aleksandra Vučića, ali niko neće da kaže da je Srbima u Albaniji zabranjeno da se prezivaju na – ić, da nemaju uslove za osnovnu zaštitu nacionalnog identiteta i da u svom tom našem velikom prijateljstvu sa Albanijom bi premijer nekad mogao da se seti i statusa Srba u Albaniji koji su zaista obespravljeni pod albanskim režimom u Tirani.
Naravno, slična je situacija u Crnoj Gori. Slična je situacija u bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji.
Želimo da čujemo prosto svuda u okruženju, BiH, Federaciji BiH jedan jasan i precizan izveštaj, odnosno obaveštenje o statusu Srba u okolnim, posebno bivšim jugoslovenskim republikama.
Opet isto pitanje za istog ministra spoljnih poslova jeste – kakvo je stanje i status u ovoj državi Srba u rasejanju? Mogu li da dobiju olakšanije državljanstvo kako je u svom ekspozeu najavio predsednik Vlade? Kada će im konačno biti olakšano biračko pravo, jer više stotina hiljada, a možda i od miliona Srba širom dijaspore glasa jedva nekoliko hiljada, što valjda svima vama ne predstavlja nikakav problem, a očito je da vi onemogućavate glasanje Srba u dijaspori?
Takođe nas interesuje – kakav je status investitora iz rasejanja? Da li oni imaju bilo kakve povoljnosti od ove države kada žele da ulože i da se vrate i da ulože svoj kapital?
Kakav je status dopunskih škola? Ima li dopunske škole u inostranstvu? Ima li učenika? Da li su raspisani konkursi koji su trebali da budu raspisani ove godine za sva ona udruženja Srba u regionu i rasejanju koja imaju dobre i konkretne projekte za razvoj i očuvanje recimo nacionalnog identiteta u rasejanju?
Zašto već godinama ne funkcioniše Skupština Srba u regionu i rasejanju koja je ustavno, odnosno zakonski ustrojena u ovoj državi i zašto je njen predsednik u v.d. stanju već godinama unazad?
Da li neko, zapravo, sa vrha ove vlasti želi da onemogući funkcionisanje ove Skupštine? Da li je zapravo problem svih problema o kojima ovde govorimo, što smo ukinuli Ministarstvo za dijasporu i Srbe u regionu, potom ukinuli Kancelariju za dijasporu i Srbe u regionu, a dve godine nije izabran direktor Uprave za dijasporu pri Ministarstvu spoljnih poslova? Kada će biti izabran ovaj direktor? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre sa svim vašim saradnicima, drage i poštovane kolege narodni poslanici, po pitanju ove tačke dnevnog reda, kada se uopšte govori o temi autoputa od Beograda, pa da kažemo sredinom Srbije, preko zapadne Srbije ka Crnoj Gori, postoji samo jedna nesporna stvar, a to je da nam je ovaj autoput preko potreban. Sve drugo je sporno i o tome ću govoriti.
Za sve građane Srbije koji žive posebno na prostorima zapadne Srbije ovaj autoput je životno pitanje. Kad kažem životno pitanje, to često biva u bukvalnom smislu ove reči, dakle, pitanje života i smrti, odnosno pitanje preživljavanja svih onih koji putuju Ibarskom magistralom, koja odnosi toliko ogroman broj života na godišnjem nivou.
Kakav je odnos gotovo svih vlasti prema zapadnoj Srbiji u poslednjih više od pola veka, zaista je vredno da se podsetimo. Još iz komunističkih vremena zapadna Srbija, kao neki bastion antikomunizma, bila je u zapećku i bila je na svaki način tretirana kao neki zaboravljeni deo Srbije. Dovoljno je da napomenem možda i sastav aktuelne Vlade Republike Srbije u kojoj su svi ministri iznad Save i Dunava i nema nijednog ministra ispod Save i Dunava, kamoli iz Zapadne Srbije. Takav je bio odnos i prema ovome autoputu, godinama i decenijama unazad.
Dakle, zapadna Srbija, posebno, rekao bih, Raška oblast, jednostavno je zaboravljena od države Srbije. To nije samo odnos ove vlasti. To je odnos praktično svih vlasti u prethodnih mnogo, mnogo decenija. Tamo nema investicija, tamo nema novog zapošljavanja, tamo nema rešavanja putne infrastrukture, tamo nema ministara ili, da tako kažem, važnih državnih funkcionera u Beogradu. Jednostavno, zapadna Srbija, posebno, opet ponavljam, Raška oblast, posebno status srpskog naroda, interesa države Srbije u Raškoj oblasti je uvek bio doveden u pitanje.
Konkretno, dobro je ovde rečeno od strane jednog kolege narodnog poslanika da EU, da Svetska banka, da nijedni ti famozni naši zapadni partneri nisu imali interes za ovu deonicu autoputa, vrlo interesantno. Naravno da nemaju interes za one deonice autoputa koje su od interesa srpskog naroda i države.
Znači, ovaj autoput je žila kucavica srpskih integracija, povezivanja između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Upravo Raška oblast je tromeđa, ključno saobraćajno čvorište između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore. Pa, zašto bi Svetska banka i EU imale interes da povezuju srpski narod na Balkanu? To je naš državni interes, koji kao što vidite kasni decenijama i decenijama. I, na kraju, kada se na jedvite jade došlo uopšte do rešavanja pitanja ovog autoputa, onda je napravljen jedan zajam između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžana, koji je po mišljenju srpskog pokreta Dveri problematičan po mnogo osnova. Šta ovde nije sporno? Ovde nije sporan interes Republike Azerbejdžan kao zajmodavca. Njima svaka čast. Oni su ljudi napravili takav sporazum kojim mogu da se ponose.
Oni, pre svega, nama daju kredit u visini od 300 miliona evra na 15 godina sa kamatom od 4%. Znači, to je prvi osnov po kome oni dobro zarađuju. Svaka čast. To nije jedini osnov po kome oni zarađuju, jer bilo bi normalno da negde, ako nemamo sopstvena sredstva, da se zadužimo da bismo uopšte mogli da izgradimo autoput koji nam je potreban.
Problem je u tome što 51% izvođenja radova oni zapravo prisvajaju za sebe, tj. azerbejdžanska kompanija „Azvirt“ sprovodi, zapravo, izvođenje radova na ovome autoputu, a koliko je to 51% od izvođenja radova, da li je to polovina od ovoga kredita koji dobijamo? Oni zapravo vraćaju sebi, upumpavaju ljudi u sopstvene resurse, u sopstvenu zaradu i time zarađuju mnogo više od onih 4% kamate. Znači, svako ko tvrdi da je ovo mala kamata ili da je povoljan zajam zapravo falsifikuje istine. Nije istina. Mnogo je veća kamata kada se uzme u obzir koliko ova azerbejdžanksa kompanija zarađuje i koliko oni zapravo sami sebe kreditiraju. To je pametna država. Ona jednostavno kreditira svoju domaću privredu, svoj izvoz i zarađuje na nama, što je naravno njihov interes.
Postavlja se pitanje, naravno, šta je ovde naš interes? Imamo situaciju da po ovom ugovoru, odnosno Sporazumu Republika Azerbejdžan može da obustavi isplatu uvek kada nije zadovoljna načinom funkcionisanja izvođenja radova, finansijskih dokumenata koji reguliše ove isplate i sve ostalo. Takođe, ova azerbejdžanska kompanija može da nam ponudi bilo koju cenu radova koje izvodi. Dakle, može da nas ucenjuje visinom ovih radova, cenom i svega drugog što je njihov interes, da oni opet finansijski prođu što bolje u ovom sporazumu. Opet kažem, njima svaka čast, pitanje je naše pregovaračke strane da li je naš domaći ekonomski interes ovde branjen na pravi način. Našim podizvođačima se daju oni rizičniji, teži, jeftiniji poslovi, a njima oni lakši i skuplji poslovi. Tu su pronašli svoj interes.
Naravno, oni uzimaju ekstra profit u čitavoj ovoj realizaciji. Ukinute su carine na uvoz robe iz Azerbejdžana. Oni naplaćuju, kao što je slučaj sa kamenim agregatom koji naplaćuju 35 evra po kubnom metru, iako on košta otprilike 21 evro. Ne plaćaju PDV, ni druge poreze ni na kakve transakcije u vezi sa ovom aktivnošću. Kada sve to saberete to nije 4% kamate, već je mnogo, mnogo veći ekstra profit koji Azerbejdžan izvlači iz ovog sporazuma, što je naravno njihov logičan ekonomski interes.
Imaju oni tu i neka politička uslovljavanja u ovom sporazumu, tipa da moramo biti u članstvu Svetske banke ili, ne znam, MMF-a i ne znam kojih međunarodnih monetarnih institucija, i ako nismo, opet će, kao u nekim drugim slučajevima, kada nisu zadovoljni, ovaj sporazum biti ukinut, odnosno moraćemo odmah da pristupimo isplati svih preostalih rata i kamata. Naravno, uslovljavaju nas da ne možemo uzimati robu i sarađivati sa bilo kojim zemljama sa kojima Azerbejdžan nije u dobrim diplomatskim odnosima ili ih uopšte nema. Šta to govori? Da ljudi znaju da naprave međunarodni sporazum koji je apsolutno u njihovom interesu, koji perfektno štiti sve njihove interese. Zaista im se mora odati apsolutno priznanje da ljudi znaju da rade svoj posao.
Ovde se postavlja pitanje – da li naša država… Ovde se naravno radi o bivšem režimu Borisa Tadića, ali vidimo da i ovaj režim ide utabanim stazama vlasti DS, pogotovo ni u jednom ključnom strateškom pitanju se ne razlikuje od politike DS-a, a po potvrđivanju ovakvih sporazuma vidimo i da se u ekonomskom smislu apsolutno naslanja na pravac kada je DS vodila ovu državu. Da li je ovde zaštićen naš ekonomski interes?
Tu želim da poentiram u sledećem razmišljanju. Naravno, da treba naći izvor finansija za finansiranje ovakvih krupnih infrastrukturnih radova, kao što je izgradnja autoputa. Da, svi se slažemo, neophodan nam je taj autoput. Istina, država ga je decenijama unazad stavljala u drugi plan, jer je zapadna Srbija i Raška oblast morala biti zaboravljena, ali dosetili smo se da bi možda imalo smisla i da zapadna Srbija ima normalan autoput. Dosetili smo se da bi možda imalo smisla da se bolje infrastrukturno povežemo sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom, ali onda se postavlja pitanje – odakle nam pare, odakle nam finansije za ove radove?
Logično je da će prvi izvor finansija, koji će pasti na pamet, biti međunarodni zajam, međunarodno kreditiranje, itd. Evo, i sadašnjem ministru finansija postavljam to pitanje – da li je ovo bio jedini mogući način finansiranja izgradnje ovog autoputa, da li je ovo bila jedina adresa na koju smo se mogli obratiti za ovaj zajam, da li može zajam da se uzme na nekim drugim stranama sveta, da li ima nekih drugih zajmodavaca, da li bi oni bili možda povoljniji, da li bi izvlačili manji ekstra profit, nego što je to Azerbejdžan izvukao iz svega ovoga? Drugo pitanje, gospodine ministre, a koje je ključno, da li smo mi mogli ovo da finansiramo iz sopstvenih prihoda?
Tu dolazimo do one najveće tabu teme svih vladajućih režima u poslednjih 15, 16 godina, odnosno posle 5. oktobra, a to je tabu tema primarne emisije, odnosno strogo kontrolisanog štampanja državnog novca koji se nikada ne daje ni u kakvo zatvaranje budžetskih rupa, u bilo kakvu potrošnju ili bilo šta drugo što izaziva inflaciju, već isključivo u domaću proizvodnju, u velike infrastrukturne radove, u domaće banke i u sve ono što treba da pokreće proizvodnju, zapošljavanje i punjenje našeg budžeta.
Da li smo, gospodine ministre, mi mogli da štampamo naš novac, odnosno državne obveznice koje bi otkupljivala Narodna banka Republike Srbije koje bi potom bile isplaćivane iz budžeta, kao što vraćate i ovaj kredit, gospodine ministre, i koji bi samim tim pokrenule taj finansijski krvotok unutar našeg sistema? Zašto mi to verovatno nismo mogli? Zato što smo imali iz 2012. godine i kasnije uslovljavanje od strane MMF-a da se zabrani NBS da otkupljuje državne obveznice. Opet ponavljam, ovde se ne radi o finansiranju budžetskog deficita ili potrošnje, što bi dovelo do inflacije, već ulaganja u izgradnju infrastrukture i razvoj privrede što bi direktno vodilo povećanju BDP, punjenju budžeta kroz porez na plate radnika, PDV i drugi prihodi iz kojih bi se vremenom vraćala sredstva koje iz primarne emisije obezbeđuje NBS. Tu ne bi bilo ekstra profita za nijednog stranca. Tu bi sav ekstra profit, odnosno jedan lanac finansijskog funkcionisanja ostao u ovoj državi. Mi štampamo pare, mi plaćamo naše građevinske firme, te građevinske firme plaćaju naše radnike, za rad tih radnika se plaćaju porezi i doprinosi, ti porezi i doprinosi ulaze u budžet, te firme ulaze u ovaj budžet kroz svoja poreska izdvajanja i, na kraju, se taj budžet puni i okreće čitav lanac finansijskog funkcionisanja, koji je ekonomski interes ove države.
U ovom sporazumu ja vidim isključivo ekonomski interes Republike Azerbejdžan. Ne vidim ekonomski interes Republike Srbije, i to je problem koji Srpski pokret Dveri ima sa svim post petooktobarskim režimima, koji su zapravo uvek između stranog i domaćeg ekonomskog interesa u prvi plan stavljali interese stranaca, Svetske banke, MMF-a, raznih međunarodnih monetarnih fondova ili stranih multinacionalnih korporacija.
Mislim da je došlo krajnje vreme, gospodine ministre, da ozbiljno razmislimo o alternativnom ekonomskom modelu. Neoliberalizam je poražen na nivou čitavog sveta. Sve države sveta se vraćaju sopstvenim ekonomijama, sopstvenim valutama, ukidanju valutnih klauzula, domaćem bankarstvu, investiranju iz domaće štednje i svemu onome što je klasična ekonomija, rekao bih, na koju su se razvile sve države sveta koje su se ikada u istoriji razvili.
Zaboravite, gospodine Vujoviću, strane investicije, zaboravite ovakve sporazume koji su u interesu stranaca. Hajde malo da vidimo naš domaći ekonomski interes. Imamo još puno posla. Imamo još puno stvari koje treba da završimo na ovome putu saobraćajnih srpskih integracija, na ovome putu stvaranja jednog značajnog saobraćajnog čvorišta u Raškoj oblasti između Srbije, Republike Srpske i Crne Gore.
Takođe, da se tu nadovežem na kolegu koji je pominjao tu veoma značajnu dilemu da li nastavak ovog kraka auto-puta ka Crnoj Gori treba da ide preko Pešterske visoravni, što je možda kraće, ali sigurno nije pametnije ili preko Zlatibora i Zlatara zašto postoji ogroman interes, kako razvoja domaćeg turizma Zlatibora, Tare i Zlatara, tako broj vozila koji je mnogo veći, koji će saobraćati tim putem, deset opština Zlatiborskog okruga, koji će biti povezani, Aerodrom „Ponikve“ koji će biti uključen u civilni saobraćaj na toj trasi auto-puta, jeftinijih troškova održavanja putne infrastrukture u zimskom periodu nego sigurno na Pešterskoj visoravni, velikih snežnih nanosa koji su karakteristični za Peštersku visoravan, koji mogu biti problem funkcionisanja auto-puta, dok Peštersku visoravan treba ispoštovati na drugi način: formiranjem nacionalnog parka, ulaganjem u domaću poljoprivredu i, naravno, krakom auto-puta koji bi bio okrenut ka Pešterskoj visoravni.
Dakle, mnogo je ozbiljnih tema koje su preostale u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda i mislim da apsolutno naša poslanička grupa ne može podržati ovo potvrđivanje Sporazuma o izmenama i dopunama Sporazuma o zajmu sa Vladom Republike Azerbejdžan, jer u svemu ovome ne vidimo naš domaći ekonomski interes.
Kada gospodine ministre budete obezbedili da ekstra profit ostaje u ovoj državi, kada zaposlite domaću građevinsku operativu, kada stavite u funkciju domaće banke, kada stavite u funkciju Narodnu banku Srbije, koja neće više služiti interesima MMF i Svetske banke, nego će služiti našem domaćem ekonomskom interesu, tada ćete dobiti podršku Dveri za neke slične inicijative.
Nama su auto-putevi potrebni, ali auto-putevi treba da se grade u našem domaćem ekonomskom interesu. Hvala.