Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, stalno postavljam pitanje zašto se Srbija neprestano zadužuje kada mislim da može da potraži svoje pare.
Vi imate istorijsku šansu da ono što nije uradio Mlađan Dinkić svojevremeno uradite vi sada, a to je da se nastavi put traženja para na Kipru.
Nekoliko puta sam postavio pitanje oko davanja garancije, zbog čega je donet zakon na prethodnom zasedanju, „Marfin popular banci“.
Pitao sam vas da li ste proverili ko je ta banka, da li je to „Cyprus popular bank“, da li je to „Laiki banka“, da li je to ista ona banka gde su bile one fantomske „Anteksol'', ''Braunkort“ i ostale fantomske firme pre kojih su odlazile naše pare na Kipar?
Okolnosti su se promenile, pre svega na Kipru su se okolnosti promenile. Tasos Papadopolus više nije predsednik Kipra, Aksentios Aksentiu više nije guverner Narodne banke Kipra, Kikos Lazarides više nije direktor „Cyprus popular“ odnosno „Laiki banke“. Oni koji su na Kipru štitili i sprečavali da se otkrije trag našim parama, vama je to smešno, četiri milijarde dolara tamo je negde i danas. Dinkić je to bio otkrio, slavodobitnički obznanio i onda zaćutao. Vi imate šanse da nastavite traženje tog novca.
Takođe, treba da proverite na koji način je formirana Nacionalna štedionica, zašto su ugašene četiri banke, da li je Beogradska banka i danas u mogućnosti da radi i funkcioniše, kakva je uloga u privatizaciji Nacionalne štedionice famozne „Evroaksis banke“ iz Moskve, ko su njeni akcionari, ko je kupio Nacionalnu štedionicu, kojim parama, da li možda kreditom koji je u stvari iz deviznih rezervi ove zemlje. Pozabavite se nečim na čemu bi vam bila zahvalna čitava nacija, jer se to neprestano skrivalo, ćutalo, muvalo i muljalo. Zato kažem da imate istorijsku šansu. Pitajte Republičkog tužioca ili večitog, V.V.D., to je večiti vršilac dužnosti, Slobodan Radovanović, šta je sa krivičnim prijavama protiv Mlađana Dinkića i drugih za kiparske pare. Da li je Ubpok najzad završio tu istragu? Zašto se o tome ćuti? Zašto se to skriva? Zašto se to ne obelodanjuje? Gde su naše pare? Ovde molimo, plačemo, kukamo, uzimamo nekakve besmislene kredite, a pare ovih građana i ove zemlje stoje.
Radi vaše informacije, u Okružno tužilaštvo u Beogradu 19. decembra 2003. godine stigao je kompletan dosije sa svim mogućim finansijskim transakcijama na relaciji Beograd – Nikozija u vremenu od 1989. do 2000. godine, samo neko to treba da radi. Upitajte se gde su otišle pare od prodaje Delta banke Banci Inteza. Da li je plaćen porez na dodatu vrednost? Nije. Zašto je Dinkić podizao čaše sa šampanjcem, trebalo je da se raduje ministar finansija Kipra.
Hajde malo se pozabavite tim stvarima pa će biti naših para dovoljno da podmirimo svoje potrebe, a ne svakog dana da sklapamo neke kredite i da se iznova sve više i više zadužujemo. Naša deca moraće da otplaćuju to, niko to ne dobija gratis.
(Predsednik: Vreme.)

Dame i gospodo narodni poslanici, pre četiri godine u režiji jednog čoveka, Mlađana Dinkića, pokrenuta je afera "Pancir".
Vlasnik proizvodnje Milan Dragić našao se u pritvoru, stavljen na stub srama, firma ruinirana i proglašeno je da je to pljačka veka.
Postupak je započet u Okružnom sudu u Beogradu, nastavljen pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu, čini mi se da će se završiti pred mirovnim većem mesne zajednice Elemir. Traženo je da se čitav pretres audio i video snima i odbijen je taj zahtev.
Inače, ovo je pitanje za ministra pravde, a ona će ga proslediti predsedniku Vrhovnog suda. Valjda bi bilo korektno da svi građani Srbije vide šta se događa u predmetu koji je pljačka veka i da čovek koji je oglašen krivim i stavljen na stub srama, i ako je kriv, ode u zatvor i tamo ispašta svoje grehe.
Ako nije kriv, da se više nikad ne dogodi da neki novi baron Minhauzen upre prst u nekog čoveka zbog unutrastranačkih ili unutarpartijskih obračuna, zbog želje da se preuzme monopol nad nečim što je velika vrednost neke imovine ili zbog želje da se pomogne jednom tajkunu, oligarhu, ili kako se već nazivaju, da on preuzme monopol nad nečim što predstavlja imovinu ogromne vrednosti.
Kad već pominjem Mlađana Dinkića, pitanje za ministra pravde, sa željom da dobijem odgovor od Republičkog tužioca ili nadležnog okružnog tužioca, šta se dešava sa moje dve krivične prijave, od kojih je jedna podneta maja 2005. godine, a druga maja 2007. godine?
Obraćao sam se u nekoliko navrata gospodinu Slobodanu Radovanoviću, koji je tada bio specijalni tužilac za organizovani kriminal, a sada je vršilac dužnosti republičkog tužioca. Odgovarao mi je da su obe prijave prosleđene UBPOK i da očekuje da dobije izveštaj UBPOK. Znamo ko je pre godinu dana bio na čelu UBPOK, ali pitam šta se dešava danas?
Svaka krivična prijava može da bude ili procesuirana ili odbačena, jedino što ne može, to je da stoji u fioci. Da li stoji u fioci zato što je u pitanju čovek koji je sada potpredsednik Vlade ili o čemu se radi? Nema veze kako se on zove, ovo je paradigma nečega što ne sme da se događa, da neko pod pokroviteljstvom vlasti može da bude izuzet od krivičnog progona. Naravno, ponavljam, prijava može da bude odbačena ako nema dovoljno elemenata da se ona procesuira, samo ne može da stoji u fioci.
Treće pitanje za ministra za Kosovo i Metohiju, a donekle i za ministra pravde.
U vreme prethodne vlade bila je pokrenuta inicijativa da se radi pomoći našim prognanicima sa KiM u sudovima preko stručnih saradnika njima pomogne da napišu tužbe protiv odgovarajuće opštine na Kosovu i Metohiji, protiv privremenih institucija samouprave, odnosno tzv. vlade Kosova, Unmik i Kfor. Ljudima je oduzeta, odnosno uništena imovina.
Oni su sad prognanici, oni su građani drugog reda, a niko nije platio naknadu štete za onaj njihov znoj i suze i njihovu imovinu koja je ostala na Kosovu i Metohiji, kako pokretnu, tako i nepokretnu.
Dobio sam od jednog stručnog saradnika Opštinskog suda u Obrenovcu, to nije važno, a ima ih po svim sudovima u Srbiji, obrazac jedne takve tužbe.
Pitam šta se s tim događa i ko će ovim ljudima da plati njihovu imovinu i da nadoknadi štetu koja im je prouzrokovana, jer oni žive životom građana drugog reda u nekakvim sabirnim centrima ili u nekakvim udžericama bez minimuma uslova za normalnu egzistenciju čoveka, građanina Evrope u 21. veku?

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da rasprave o amandmanima bez prisustva nadležnog ministra definitivno nemaju nikakvog smisla.
Ovde je uvedena neka nova parlamentarna praksa i gospođo predsednice apelujem na vas da utičete da to ne postane definitivna i konačna praksa, jer je prisustvo ministara neophodnije kad se raspravlja o pojedinostima i o amandmanima, ako već imaju preča posla, onda bolje da ne prisustvuju raspravi u načelu. Sada se odlučuje o definitivnoj verziji zakonskog teksta.
To znači nipodaštavanje poslanika i ignorisanje parlamenta, omalovažavanje Narodne skupštine i onda, s druge strane, imate potpuni praktično prestanak televizijskih prenosa. Ne znam šta se danas desilo, danas su glavne borbe petlova u Vijetnamu - zašto se to ne prenosi preko programa RTS-a? Jer je Skupština postala predmet za zabavu dokonih u neke noćne sate, u vreme prvih petlova i noćnih vampira. To više nema nikakvog smisla. Jer čitava ova polemika ne bi se vodila na ovaj način da je prisutan ministar zdravlja, uz sav respekt i poštovanje gospodina Čiplića, njegova tačka tek treba da dođe na dnevni red.
Ovako se poslanici upinju da dokažu argumentima, obrazlože i opravdaju svoje stavove, a nema ko da ih sasluša. Onda se to pretvara u potpuno besciljnu polemiku i za to, gospođo predsednice, vi snosite odgovornost.
Upozorite Vladu, koja je bila spremna neprestano da proziva parlament, da je parlament ovakav ili onakav. Pre neki dan je, u vašem prisustvu, gospodin Bradić dao sebi za pravo da kaže da treba da se civilizuje parlament. Ministar kulture, koji je do te mere nekulturan da sebi dozvoli da iznese takav stav. To u načelu.
Što se tiče teksta zakona u ime Demohrišćanske stranke Srbije mislim da mi treba da budemo što liberalniji kada je zakonska regulativa u pitanju u ovoj oblasti, zbog sijaset stvari, zbog nekih naših tradicionalnih, balkanskih mitova, rezervi, zidova, blokada itd. Hajde da pokažemo jednu dozu liberalizma u domenu i oblasti gde nam je on neophodan, i zbog nataliteta i zbog svega onoga o čemu inače neprestano se ovde polemiše i priča. Dakle, smatram da treba da pokažemo visoku dozu liberalizma i fleksibilnosti.
Takođe smatram da ovde treba redukovati pravo izvršne vlasti, Vlade, nadležnog ministra da on bude arbitar. To jednostavno nema smisla. Ovo treba da bude afirmacija jedne specifične vrste ljudskih sloboda i prava. Ako će tu afirmaciju svojim birokratskim aktima da sužava, reguliše i definiše ovaj ili onaj ministar, onda je to antipod samoj ideji zakona i onda tome treba da se stane na put.
To je stav Demohrišćanske stranke Srbije i moj lični stav, uz još jedan apel na vas - da se generalno prizove pameti ova vlada, koja se valjda bavi nadvlačenjem konopca, raspravama i polemikama kako će se izglasati ovaj pogubni, antidemokratski, antievropski i anticivilizacijski zakon o informisanju i koja će sledeća ucena ili ultimatum Mlađana Dinkića biti na dnevnom redu?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, smatram da je zakon o uređenju prostora i izgradnji pomalo megalomanski po obuhvatu, ali i manipulativan i demagoški po cilju delovanja.

Predlagači su ga proglasili kao zakon za opštu korist svih građana Srbije i to više liči na nekakvu predizbornu političku kampanju nego na realne vrednosti jednog zakonskog predloga. Da vidimo koje su to opšte koristi za građane Srbije?

Prvobitno je bilo predstavljeno da je osnovni cilj zakona uređenje procedure, pojačanje odgovornosti i veća efikasnost kod dobijanja građevinskih dozvola, a sve u cilju brže gradnje, smanjenja korupcije i većeg pristupa stranih investitora, uz napomenu - da nigde u Evropi ne postoji termin, bolje rečeno, korupcionaški mehanizam dobijanja prava korišćenja - samo u Srbiji.

Odjednom taj cilj nije više primaran, nego je primaran cilj - legalizacija nezakonite gradnje. Legalizacija je opet demagoška priča, po kojoj čak postoji milion nelegalnih objekata i da će ovaj zakon sve da reši i da legalizuje sve. To je naravno u sferi ne samo demagogije nego rekao bih alhemije.

U Srbiji svaka porodica ima prosečno tri člana, što znači da tri miliona građana Srbije živi u nelegalnim objektima ili bolje rečeno polovina populacije Srbije - to je laž, to nije istina, to je jedan apsurdan podatak.

Recimo, prema poslednjem popisu stanovništva u Srbiji, na primer u Beogradu, ima 50.000 praznih stanova poznatih vlasnika.

Onda se istovremeno medijski manipuliše sa stalnim nedostatkom bar 150.000 stanova, uprkos činjenici da u Beogradu postoji 558.000 stanova za milion i po stanovnika.

Plašim se da je to priča o takozvanom investitorskom urbanizmu i da je to mehanizam - za pranje prljavih para, a ne za brižno zbrinjavanje beskućnika.

Verujem u dobre namere predlagača, ali, ponavljam, neke cifre, neki podaci, neke najave su u sferi megalomanije i u sferi demagogije, čak bih rekao politikanstva. Vi imate dokaz - izjave agencija za nekretnine, razne njihove podatke, po kojima postoji specifično tržište nekretnina, gde je dominantno plaćanje u kešu.

Svi znamo da je to tako, a nije preko bankarskih kredita i preko bankarskih računa. To je temelj, po vrednosti, najveće korupcije u ovoj zemlji. Mislim da o tome treba voditi računa, a ne pričati da je to pre svega u interesu svih ili većine građana Srbije.

Uostalom, postavlja se pitanje zašto legalizacija nije izvršena do sada? Upravo zbog prisutne korupcije. Još jedan detalj koji meni pada u oči.

Ovaj zakon predstavlja nastavak, odnosno dovršetak nacionalizacije, a ne afirmaciju prava na restituciju.

Oli Ren je juče rekao Borisu Tadiću, ono što vam pričam godinama, da je zakon o restituciji preduslov za ulazak u EU. Ovaj zakon o tome ne vodi računa - o pravima starih vlasnika, o pravima vlasnika nacionalizovane imovine.

Tim povodom podneo sam desetak amandmana. Ne znam kakav je stav Vlade. Nisam dobio nikakav odgovor o tome, ali imajući u vidu kako je izvršena nacionalizacija za potrebe Nacionalnog parka Mokra Gora i za u stvari lične potrebe najvećeg spasioca srpstva Nemanje Kusturice, čini mi se da će i onaj trend koji figurira u ovom zakonu, kada su u pitanju stari vlasnici, samo biti nastavljen.

Gospođo predsednice, podnosilac sam amandmana na član 96. Kako prvo član 98, pa se vraćate na član 96? Pročitali ste član 98.

Uvaženi gospodine ministre, nisam uveren u jasnoću vaše argumentacije, uz sav respekt prema vašoj porodičnoj genezi, koja je slična onome što je doživela moja porodica. Moj deda je bio proglašen za državnog neprijatelja i doneta je bila presuda, osuđen je bio na smrt streljanjem, pa kasnije na zatvorske kazne.
Prvo, neadekvatna je argumentacija da je vaše ministarstvo pre drugih ministarstava podnelo jedan predlog zakona. Valjda Vlada treba da deluje kao jedinstveni organizam, u potpunoj korelaciji, u potpunoj koheziji, a ne da se pojedina ministarstva ponašaju kao zasebna nebeska tela?
Drugo, kada pominjete bivše jugoslovenske republike, sve one su donele odavno zakone o restituciji ili denacionalizaciji, ili vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, uključujući i Republiku Srpsku - jedino nije Srbija. Pitanje restitucije je prethodno pitanje zakonu koji vi predlažete.
Znači, postoji neki redosled i tako se stvari rešavaju. Uzalud vaša dobra volja kada bude predlagan zakon o restituciji ako tada vlasnicima više ne bude imalo šta da se vrati. Ovim zakonom, znam da to nije vidim ni vaša volja, ni vaša namera, konzervira se postojeće stanje i nastavlja se nepravda prema ljudima koji su bili žrtve nacionalizacije, u korist raznih vajnih biznismena, tajkuna, oligarha i onih koji gospodare dobrim delom Srbije, a to je građevinsko zemljište - u centrima raznih gradova u Srbiji.

Gospodine ministre, vi ste sada ušli u koliziju između vaša dva objašnjenja i argumentacije. Zašto onda ne prihvatite amandman kolege Gojkovića i moj amandman, koji su celishodniji i racionalniji?
Mi samo tražimo da se nacionalizovano građevinsko zemljište, gde su građani, po Zakonu o prijavljivanju nacionalizovane imovine, podneli prijavu, ne može otuđiti, ne može dati u zakup, ne može opteretiti. Kako sada može eksproprisano, a ne može nacionalizovano? To je pravni nonsens.
Ovo govorim najdobronamernije. Ako već pokazujete dobru volju za nešto niti je vaša obaveza, niti vaša krivica.
Meni nije ni jasan stav ove vlade, ministar Đelić apriori kaže - nema ništa od restitucije, to je izjavio 9. maja na Dan Evrope, jasno, glasno, prkosno, odlučno, jer nema para.
Gospođa Dragutinović kaže - biće do kraja godine. Vi kažete da imate dobru volju. Oli Ren kaže Borisu Tadiću - ako preferirate da uđete u EU, donesite zakon o restituciji. Šta onda restitucija znači ako tajkuni uzmu sve?
Ovo govorim u ime DHSS, koja je pre šest godina podnela Predlog zakona o denacionalizaciji, ponovila to 6. marta ove godine, ali u ime brojnih udruženja za povraćaj oduzete imovine i u ime hiljada i hiljada ljudi koji najzad iščekuju da neka pravda bude uspostavljena, na koju čekaju 60 ili više godina. Ne vidim šta je tu jeres, da se samo zabrani otuđenje, opterećenje, davanje u zakup imovine koja je nacionalizovana i po zakonu od strane građana, kao takva, prijavljena. Hvala.

Gospodine ministre, biću slobodan da vam repliciram. Niste u pravu, ali pokušaću kao profesionalac, neko ko se godinama bavi stvarnim pravima na nekretninama da vam objasnim zašto niste u pravu.
Prvo, nije tačno da su ljudi prijavljivali bilo šta i da sam mogao da odem i da prijavim da sam vlasnik Knez Mihailove ulice i da je ona mojim precima nacionalizovana. Nije tačno. Ljudi su morali uz prijavu da dostave pravni osnov. To je jedna stvar.
Druga stvar, čak nezavisno od toga, u katastru, u zemljišnim knjigama postoje zbirke isprava i za svaku nepokretnost vidite šta je, kakva je bila njena pravna sudbina pre sadašnjeg statusa i vidite da je bila – čekajte, ako sam nešto radio i radim, to znam – predmet nacionalizacije.
Mi ne pretendujemo ovim amandmanom da se mimo zakona o restituciji vrati oduzeta imovina, nego pretendujemo samo da ona ne može biti otuđena.
Ispade da se žurilo sa ovim zakonom, da se sve što je atraktivno u centrima gradova brže-bolje otuđi i optereti pre nego što bude donet zakon o restituciji. Tako ispada, ne govorim da je to vaša namera, ali tako ispada.
U čemu je greh, u čemu je jeres da nacionalizovana imovina ne može biti predmet, da pojednostavim, nacionalizovano građevinsko zemljište ne može biti predmet otuđenja, opterećenja i nikakvih vidova presije nad vlasništvom?
Ovde, kad stavljate na tas pravo ranijih vlasnika, odnosno njihovih naslednika nad raznim tipovima koji su na ko zna kakav način došli do tih atraktivnih lokacija, ispada da su ovi drugi u prednosti. Može se, to je samo pretpostavka, to je prezumpcija, praesumptio iuris tantum, čak oboriva pretpostavka, ali u svakom slučaju videće se da li je predmet nacionalizacije ili nije, ali ne može da se otuđi i optereti. To je suština amandmana.

Suština amandmana je više pravno-tehničke prirode, umesto jedne, po nama, rogobatne formulacije ''može se utvrditi pravo na konverziju prava korišćenja na neizgrađenom građevinskom zemljištu'', mnogo je celishodnije reći - uspostavlja se pravo svojine na neizgrađenom građevinskom zemljištu. To je suština.
Nadovezujući se na ono što je već rečeno o amandmanu 96, interesuje me, pošto je sada to u modi očigledno, u poslednje vreme je bila velika polemika u vezi sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, da li su sa odredbama ovog predloga zakona o uređenju prostora i izgradnji upoznate odgovarajuće institucije Saveta Evrope, pogotovo u pogledu odredaba koje se u korelaciji sa restitucijom.

Suština amandmana je da se pravo svojine na izgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini priznaje ranijem vlasniku, odnosno njegovom nasledniku, zadužbinama i udruženjima građana koja su od nacionalnog značaja.
Da potpuno skratim i pojednostavim, suština je između ostalog što bi se ovom izmenom omogućila primena pravosnažnih izvršnih rešenja o rehabilitaciji lica koja su po obuhvaćena odredbama Zakona o rehabilitaciji u delu koji se odnosi na oduzeto zemljište.
Da skrenem pažnju da je na to ukazao i Ustavni sud marta ove godine.

Moram da ukažem da postoji mišljenje Republičkog javnog pravobranilaštva od 3. jula ove godine, koje je ukazalo na praksu neosnovanog upisa prava korišćenja na zemljištu primenom člana 19. stav 2. Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima, te na taj način neosnovano bogaćenje pojedinaca na račun Republike Srbije, na teret Republike Srbije, posebno u slučajevima kada su u pitanju objekti malih površina koji se nalaze na zemljištu ogromne površine.
Svedoci smo pojedinih TV polemika u poslednje vreme, da neki tajkun kupi firmu koja ima, recimo, par stotina kvadrata na zemljištu od nekoliko hektara zemlje u centru grada ili u blizini centra grada. Onda stekne enormnu dobit, dođe do neosnovanog obogaćenja u milionima i milionima evra. Imali smo nekoliko dramatičnih slučajeva u Beogradu tim povodom.
Znači, treba onemogućiti tako nešto, ministre, vi me ne slušate, i ostaviti samo da se može koristiti zemljište pod zgradom i za elementarnu redovnu upotrebu zgrade, a ne za bogaćenje tajkuna.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, prvo pitanje je za predsednika parlamenta.
Zašto se u poslednje vreme praktično ukidaju televizijski prenosi popodnevnih zasedanja Narodne skupštine, u vreme kada građani praktično jedino mogu da prate sednice Narodne skupštine? Da li je to, na mala vrata, ukidanje televizijskih prenosa?
Zašto je RTS otkupila prava da prenosi biciklističku trku Tur de Frans? To je lepo i poštujem Lensa Armstronga, i Kontadora, i Valverdea, i pratim biciklističke trke. Ali, tom strategijom, na taj način, RTS će da otkupi televizijska prava za – kriket, polo, trke pasa, takmičenja kamena s ramena.
Ispašće i ispada – da je sve to važnije od televizijskih prenos parlamenata, na čijem dnevnom redu su izuzetno značajni zakoni iz oblasti informisanja, pravosuđa, školstva, zdravstva, ekologije, urbanizma itd. koji životno odlučuju o egzistenciji mnogih ljudi u ovoj zemlji.
Radi se, dakle, praktično o ukidanju televizijskih prenosa, odnosno ponovno traženje odgovora na pitanje od ministra ekonomije i regionalnog razvoja ili ministra opšte prakse Mlađana Dinkića. Privatizacija „Prve iskre“ Barič i kriminalu u vezi s tim. Radi se o kriminalu.
Pozivam i tražim istovremeno odgovor ministra Dačića, koji je istine radi jedan od retkih ministara koji je i odgovorio na postavljena pitanja i postupio po postavljenim pitanjima – praktično je jedini koji je to uradio.
Ilustracije radi, jedan od pogona „Prve iskre“ Barič privatizovao je i kupio čovek koji je osuđen na sedam godina zatvora. Gde je gospođa Džinić? Kada su završene sve te privatizacije nje nigde nema. Tražim od ministra Dačića da se pozabavi privatizacijom „Prve iskre“ Barič i da se pozabavi odgovornošću ljudi iz Agencije za privatizaciju.
Drugi primer je privatizacija Drvne industrije „Bora Marković“, od nje zavisi i živi hiljadu ljudi, a znate ko je kupio – čovek koji je nedavno uhapšen kao član ove mafije, ne znam kako se zove ta mafija, za pesak i šljunak? Pretvorio je drvnu industriju u šljunkaru i sve je zaraslo u trnje i korov. Tu takođe molim za odgovor, mada je na neki način odgovorio na to i ministar Dačić.
Ti ljudi, kao likovi iz pripovetke Laze Lazarevića „Sve će to narod pozlatiti“, tumaraju od nemila do nedraga, odgovora nema – sve je pokradeno, sve je opljačkano i to je privatizacija na način Agencije za privatizaciju i Mlađana Dinkića.
Treće pitanje je za ministra ekologije. Ponovo je došlo do akcidenta na pepelištu Termoelektrane B na Ušću. Odjednom, kao da ljudi žive u Sahari, pepeo se podigao, došlo je do zamračenja sunca u po bela dana, a dobijem odgovor – da su vrednosti u granicama normale, a pepeo ušao u zamrzivače. Ljudi na ovoj temperaturi od 30 i više stepeni zatvaraju se u kuće, lepe selotejpom prozore, ne znaju više šta da rade. Tražim odgovor na to pitanje.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ime DHSS podržaću Predlog ovog zakona, jer se njegovim usvajanjem izlazi iz začaranog lavirinta ad hok međunarodnih krivičnih sudova ili tribunala i sve one primedbe na koje je s pravom ukazivano kada je Haški tribunal u pitanju na ovaj način se faktički otklanjaju.
Moram da podsetim na genezu međunarodnih krivičnih sudova i na činjenicu da do sada nije postojao stalni međunarodni krivični sud. Najpre, za suđenje nacističkim ratnim zločincima je bio formiran ad hok sud ili Tribunal u Nirnbergu, pa za japanske ratne zločince u Tokiju, pa za Vijetnam je bio formiran Raselov komitet, pa za ratne zločine na prostorima bivše Jugoslavije i Ruande u Hagu, a u toku je i formiranje ad hok komiteta za zločine u Somaliji.
Međunarodni krivični sud smo praktično prihvatili Zakonom o potvrđivanju Rimskog statuta 2001. godine. On je stekao pravo građanstva u ovoj zemlji. Sada se reguliše samo procedura. Prednost je stalnog Međunarodnog krivičnog suda ili Rimskog suda, kako se često naziva, što će ne samo materijalni deo, koji je uglavnom regulisanom ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava rata, nego i procesni deo sada biti regulisan definitivno.
Svi tribunali koje sam pomenuo imali su različitu proceduru. Donošena su posebna pravila i onda je tu bilo puno haosa. Nije bilo standardnog procesnog regulisanja regulative postupanja pred ovim tribunalima. Sada će to biti slučaj.
Sve one opravdane rezerve koje su mnogi narodni poslanici, mnoge javne ličnosti i političke stranke iskazivale prema Haškom tribunalu, koji je često imao političku aromu, političku obojenost i često prisutnu selektivnost, demonstrirajući selektivnu pravdu, sada će biti otklonjene.
U pogledu procedure koja se rešava ovim zakonom postoje određeni standardi koje su prihvatile zemlje koje su pristupile ovom sudu, ratifikujući Rimski statut.
Postoje određeni standardi u postupanju i verujem da se predlagač držao tih standarda kada je predložio rešenja koja figuriraju u ovom zakonu. Mogu da kažem da je možda celishodnije da predstavnika Republike Srbije u skupštini država članica na predlog Vlade imenuje parlament, a ne da to čini Vlada, jer znamo kako Vlada funkcioniše po onom principu povuci-potegni iščupaše repu.
Pitanje je gde je tu Mlađan Dinkić, pa da u datom trenutku on ne uceni Vladu, da on imenuje našeg predstavnika u skupštinama država članica Međunarodnog krivičnog suda, verovatno podsvesno plašeći se i tog suda. Šalu na stranu, mislim da to treba da odluči parlament.
Inače sam povodom buduće rasprave pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu krajnje dobronamerno predložio da možda predsednik Republike Srbije bude medijator jedne zajedničke sednice parlamenta i Vlade, na kojoj bi bili i predstavnici univerziteta, verskih zajednica, Akademije nauka, srpske zajednice sa KiM i naši eksperti koji će nas zastupati pred Međunarodnim sudom pravde, da se jednostavno čujemo, ne ulazeći u pravničke finese koje će stručnjaci zagovarati pred Međunarodnim sudom pravde, ali zbog nečega što će sutra biti adut za neke političke stranke da prigovaraju dobrim namerama naših predstavnika u Međunarodnom sudu pravde.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, uložio sam dva identična amandmana, a nikakav odgovor nisam dobio, identičan u smislu sadržaja.
Ne znam zašto se pravi gradacija i razlika između osoba muškog i ženskog pola. Pretpostavljam da je to zato što nema uslova u nekim ustanovama u kojima treba da se izdržavaju kazne, ali to ne može da bude u zakonu. Ne može da se pravi ustavna razlika između građana po osnovu razlike u polu, to nigde ne postoji. To vam govorim iz prakse.
Dvadeset posto ljudi kojima se sudi za organizovani kriminal su žene i uopšte mi nije jasno otkud ideja muškog pola. Možete imati većeg kriminalca ženu od svih muškaraca.
Kada sam već uzeo reč, pošto sam sticajem okolnosti u to vreme bio ministar pravde sa mojom ekipom, mi smo tvorci specijalnog suda i tužilaštva za organizovani kriminal, odgovorno vam tvrdim da iako je to najrespektabilniji deo pravosuđa, da je to postao manir da se sve i svašta proglašava za organizovani kriminal.
Pola tih ljudi kojima se služi kao članovima kriminalne grupe, to nije ni u nadležnosti realnoj nekog opštinskog suda, pa da vi vidite te face koje ne znaju ulicu same da pređu. Neke žene, šefovi računovodstva, blagajnice u nekim firmama, nemaju blage veze s mozgom i sada su one članovi ove ili one mafije, ove ili one kriminalne grupe.
To nije ideja zakonodavca. Na taj način se diskvalifikuje i potpuno devalvira institucija organizovanog kriminala koja to podrazumeva i u zapadnom svetu, odakle smo mi na neki način i preuzeli neke odredbe, budući da su neki oblici i forme kriminala tamo već imali dugu tradiciju.
(Predsednik: Vreme.) Zahvaljujem. Izvinite. Pošto sam propustio vreme za sličan amandman, malo sam prekoračio.
Dakle, jesam za humanost prema osobama ženskog pola, ali ne može se ta gradacija praviti veštački u Predlogu zakona.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, institucija postavljanja poslaničkih pitanja ima efekte jedino ako se na ta pitanja dobijaju odgovori.

Vlada ili pojedini ministri nedavanjem adekvatnih odgovora pokazuju da ne poštuju parlament, da ignorišu parlament, da uopšte nemaju nikakav osećaj odgovornosti prema izabranim narodnim poslanicima i njihovim pitanjima. Zato često dolazite u priliku da ponavljate ta pitanja, ako ne zbog neodgovornih ministara, onda zbog građana koji to slušaju.

Po treći put ću postaviti pitanje – kada će građanima Srbije na ime besplatnih akcija biti isplaćeno po hiljadu evra, jer to je gromoglasno najavljivano uoči prethodnih izbora, a onaj ko je to učinio očito ne poštuje građane Srbije, za koje, po njemu, važi poruka ona stara – ne lipši magarče do zelene trave?

Ponavljam i pitanje ovog puta ministru poljoprivrede u odnosu na ono što sam juče pominjao oko rasprave o budžetu – kada će početi jedna nova era poštovanja seljaka, zemljoradnika, poljoprivrednih proizvođača, ljudi koji su u Srbiji danas očito građani drugog reda?

Podsetiću još jednom da je Srbija svoje mesto među evropskim državama i narodima još u drugoj polovini 19. veka imala zahvaljujući etnosu svojih seljaka.

To je bila prva seljačka demokratija u Evropi. Srbija je tačno pre 100 godina imala pozitivan spoljnotrgovinski bilans sa SAD, zahvaljujući izvozu agrarnih proizvoda.

Danas od svega toga nema ništa. Seljaci moraju da obezbede pare za seme, za đubrivo, da obrade svoje zemljište, pa onda da gledaju u nebo da li će biti kiše, suše, mraza i ako na kraju nešto proizvedu, to treba da prodaju. To je njihovo suočavanje sa državom, sa neodgovornom vlašću, i onda sledi prosipanje mleka i malina, i sečenje višanja, i nema otkupnih cena ni za šta, ni za pšenicu i onda se ignorišu njihov znoj, njihovi žuljevi, njihova nada i njihova budućnost.

Takvom politikom čini mi se da će se sela pretvoriti u rezervate, a zemljoradnici u Indijance. Postavio sam ministru ekonomije više pitanja u vezi sa kriminalnim privatizacijama, poput privatizacije "Prve iskre" u Bariču, gde imate na delu očigledan kriminal.

Nekada gigant, koji je zapošljavao preko sedam hiljada ljudi, danas je zarastao u trnje i korov. Nijedna obaveza iz ugovora nije ispoštovana. Jedan od pogona "Prve iskre" kupio je kriminalac koji je osuđen na sedam godina zatvora. A onda se vraćam na drvnu industriju "Bora Marković", koju je otkupio drugi kriminalac, koji se sada nalazi u pritvoru, jer je uhapšen kao deo neke mafije. To su privatizacije u Srbiji.