Dame i gospodo, nije ovo dovoljan argument, što kaže gospodin ministar, da je ovo odranije napravljen zakon. Gospodine ministre, vi ste tu da pravite bolje zakone. Međutim, vi nas sve vreme vučete ka Evropi. Ovaj zakon nas vraća u Aziju, gospodine ministre.
Za nešto čega smo se ranije stideli, što smo uvek kritikovali, sklapanje ovakvih brakova, vi jednostavno dajete zeleno svetlo, da zet i tašta mogu da sklope brak. Niste imali u vidu, kada ste čitali i pravili taj član, da ste i vi nečiji zet, gospodine ministre. Na taj način, podržavanjem sklapanja ovih brakova, gospodine ministre, mi branimo bolesnu naciju. Treba da nam se rađaju ne znam kakva deca u takvim brakovima.
Što se tiče sudskih postupaka oko nasledstva, penzija, postoje drugi mehanizmi da se naslede penzija i ostala imovina. Nikako ne podržavam da vi imate neki alibi, da se vadite da je zakon pravljen ranije i da ste vi to sada samo prepisali. Prema tome, to je jedna dodatna vaša sramota što niste uradili nešto bolje, ako je bilo loše u prošlosti. Hvala.

Dame i gospodo, mnogo puta se čulo kako mi poslanici SRS sa ove govornice žučno kritikujemo mnoge agencije koje su do sada osnovane. Jedan od primera je takođe Zakon o energetici, gde imamo tri agencije.
Smatramo da su to suvišne institucije i da se više koriste za zapošljavanje partijskih drugova, familije, pranje para. To je osnovna delatnost svih tih agencija koje rade.
Hteo bih da kažem i to da bismo mi podržali osnivanje agencija kada bismo znali da bi bio smanjen broj zaposlenih u ministarstvima. Međutim, na taj način, osnivanjem agencija samo gomilamo taj birokratski aparate, dupliramo ga i, prema tome, tu zaista ne vidimo neki veliki dobitak od osnivanja agencija.
Posebno kada se govori o samostalnosti javnih agencija mora se priznati da javne agencije nemaju samostalnost. Jedan od primera je Agencija za privatizaciju, gde je gospodin Cvetković bio direktor Agencije i apsolutno je bio u direktnoj sprezi sa gospodinom Vlahovićem, tako da su mnogi radnici ostali bez posla zbog tih ljudi koji su više trgovali u svom ličnom interesu nego u interesu naroda i države. Za to, naravno, niko nije snosio nikakve odgovornosti, niko nije uhapšen.
Posebno je sam Vlahović više puta govorio da je on jedini ministar iz zemalja u tranziciji koji nije uhapšen; a trebalo je odavno, da smo mi na vlasti svakako da bi to bilo.
Takođe, finansiranje javnih agencija – opet navodim primer Agencije za privatizaciju, zato što znamo da su glavni izvor prihoda za finansiranje agencija u stvari korisnici usluga, a to su kupci, da li naši domaći tajkuni ili iz inostranstva, uglavnom oni su glavni finansijeri te Agencije za privatizaciju. Pošto sam član Odbora za privatizaciju, iz nekih izvora sam čuo da gospođa Prokopijević prima stranke za 30 hiljada evra i to je ulaznica za dogovor o sklapanju kupoprodajnog ugovora.
Postavljanje direktora je apsolutno mrtvo slovo na papiru. Zna se kako to ide – partijskim putem, i to je jedini način kako se bira direktor preduzeća. Takođe, hteo bih da kažem da je jedna od glavnih delatnosti svakako zapošljavanje partijskih drugova, familije i ostalih i da niko nema apsolutno neku posebnu svrhu.
Hteo bih vama, gospodine ministre, da predložim jednu specijalnu agenciju, recimo da to bude agencija za prodaju srpskih velikana. Predlažem vam da direktor te agencije bude Havijer Solana, a predsednik upravnog odbora neka bude Karla del Ponte. Članovi bi bili Boris Tadić, Vuk Drašković, Miroljub Labus, Rasim Ljajić i Čanak.

Amandman na član 243. koji je podnela gospođica Nataša Jovanović, a bilo je baš dosta diskusije, i vrlo kratko bi da kažem i da se osvrnem na nekoliko članova, na član 155, 158, 189. i 243. Tvrdim da su ta četiri člana najbitnija u celom zakonu, a svi ostali članovi ovog zakona su šminka; član 155, o kome smo dosta govorili, govori o rešavanju viška nezaposlenih (u EPS-u i ostalim javnim preduzećima), član 158, govori o otkupu minulog staža, takođe,  i član 189. (gde se radi o otpuštanju radnika) i član 243. govori o učešću Vlade u potpisivanju ugovora.
Ti članovi koje sam nabrojao zaista rešavaju kompletnu situaciju i ključni su u ovom zakonu. Ovom prilikom bih hteo da kažem da cenim i uvažavam kolege iz SPS-a, SPO-NS, koji su, takođe, podneli jedan broj pristojnih amandmana o ovom zakonu i treba svi "ozbiljno" da shvatimo da gospodin ministar ne dođe u situaciju da povuče ovaj zakon, jer bi time najveću štetu i kaznu naneo našim radnicima u javnim preduzećima i svim zaposlenim u privatnom sektoru.
Zato još jednom apelujem sa ove govornice na sve – ne morate baš ovaj put da čekate gospodina Aligrudića, kako on stisne dugme, tako svi vi ostali. Pokušajte da ga ubedite, pre samog dana glasanja, da podržimo ove amandmane kako bismo došli do jednog veoma korektnog i poštenog zakona. Hvala.

Dame i gospodo, amandman na član 243.  koji je podnela gospođica Nataša Jovanović, svakako da je ...
(Predsednik: Taj amandman je posle, sada govorimo o amandmanu gospodina Mrvoša na isti član.)
... ista je suština amandmana, samo što je jedna reč izmenjena, koja govori o neophodnosti da Vlada učestvuje u zaključivanju kolektivnog ugovora, pored reprezentativnih sindikata i reprezentativnih poslodavaca. Neophodno je da i Vlada učestvuje kao tripartitni partner u odlučivanju i u zaključivanju kolektivnog ugovora.
Dakle, ovde se jasno vidi da Vlada hoće da poturi kukavičje jaje poslodavcima i sindikalcima, da oni sami odlučuju o sudbini radnika. Međutim, neophodno je da Vlada uzme učešće, jer, naravno da je Vlada najveći garant u zaključivanju kolektivnog ugovora. Prosto rečeno, pregovarali bi Karić, Smiljanić i Lalović. To su sadašnji predstavnici ove tri strane, koji bi zaključili kolektivni ugovor, naravno, da bude bolje za radnike Srbije.
Međutim, gospodin Lalović je više puta rekao da nas amandmani SRS i SPS vraćaju u prošlost. Moram da naglasim član 179. koji govori o devet načina na koje može da se da otkaz radniku.
Taj član 179. je najvažniji i posle njega ovaj 243, koji najveću zaštitu daju radničkoj klasi.
Svakako da ta konstatacija o vraćanju u prošlost nema smisla. To me vraća na onu priču gospode iz DS, koji kažu da, ako promenimo Zakon o radu, navodno, na taj način ćemo poterati strane partnere koji su veoma zainteresovani za našu privredu.
Prema tome, ne možemo mi njima da poklonimo teško stečene fabrike koje su naši očevi i dedovi gradili, a uz to da im damo besplatnu radnu snagu i da oni mogu da razvijaju svoj biznis u Srbiji, a mi doživotno da budemo njihovi robovi. Znači, kako ministar Lalović govori, mi sada treba tim krokodilima da budemo žrtve. Gospodo, ovi krokodili koje pominje ministar Lalović, oni ne puštaju suze u odnosu na one prave krokodile koji puštaju suze kada čvrsto stegnu svoju žrtvu u čeljust.
Prethodni govornik je pomenuo sumnjivost predstavnika sindikata. Ono "Mile i Lale", to smo videli u sinoćnjoj emisiji na Prvom programu RTS-a. Ima očitih primera, od 2000. godine naovamo, predstavnika sindikata.
Jedan od njih je Vranuša, koji je držao vatrene govore na svim lokalnim i državnim televizijama, branio, udarao se po grudima, štitio interese radnika. Ta prethodna vlast je našla metod kako da ga smiri, a to je da ga odmah postavi u Upravni odbor EPS-a. Tako je i prethodni ministar, vođa radničke klase, postavljen za ministra za rad i zapošljavanje. Takođe i sadašnji ministar je tako došao.
Znači, od 2000. naovamo vlast ima jasan cilj kako primiriti i ugušiti sve pobune; na taj način što će podeliti njima dobre funkcije, visoke plate i udri po radnicima, vi ste oštećeni, vi ste ovakvi, onakvi – a svoj džep u prvom planu.
Zato hoću da kažem da ima i daleko boljih primera. To su sindikati u TENT, u TE "Kolubara", gde predstavnici sindikata obezbeđuju svojim radnicima idealne uslove i za letovanje i za zimovanje, posebno invalide rada smeštaju u banju.
Imao sam još nekoliko zanimljivih pitanja za gospodina ministra, ali pošto nije prisutan, toliko o amandmanu.

Dame i gospodo narodni poslanici, imam jednu obavezu u ime mojih kolega iz Kolubare, iz EPS-a, kada već govorimo o članu 158. da navedem primere šta se radi u EPS-u trenutno.
Oni su naime pre mesec-dva dana ponudili radnicima EPS-a otkup radnog staža ili otpremninu, da se za prvih deset godina radnog staža ne plaća ništa, a za drugih deset odredili su neku mizernu cenu otkupa rada, tako da je to jedna prevara u odnosu na ovaj predlog zakona koji imamo pred nama, a koji govori da se prvih deset godina jedna trećina dohotka isplaćuje radnicima. To je očigledno jedna prevara kako bi se jedan broj radnika prevario.
Od 2000. godine naovamo kruži priča o višku radnika u EPS-u. To sam jednom prilikom govorio, da ta konstatacija nije tačna iz razloga što je tu jedan broj privatnih preduzeća, peru na određen način pare i kategorično tvrdi da nema viška radnika, a ovo restrukturiranje koje se već sprovodi u EPS-u, Kolubara već oseća te probleme, svima nam je jasno da je to prvi korak ka privatizaciji.
A radi se o tome da su jedan deo preduzeća iz EPS-a već izdvojili, kao što je Kolubara "Građevinar", kao što je Kolubara "Univerzal". Desilo se u Kolubari "Građevinar" da nijedan radnik nije hteo da potpiše taj ugovor o raskidu, o resturkturiranju.
Znači, radnici su osetili da je to jedna vrsta prevare jer oni njima nikakvu garanciju ne daju da mogu da imaju pristojnu zaradu, nikakvu garanciju ne daju, a za to vreme su se pojavila dva privatnika, koji su već ušli sa njima u poslovnu saradnju i već izvesna zaduživanja tu postoje, što znači da su ti privatnici već stavili šapu za otkupljivanje tog preduzeća, tako da će ti ljudi da se nađu jednog dana na ulici bez zaposlenja, bez ikakvog socijalnog programa.
Ti isti radnici su mene zvali na taj zbor koji su organizovali. Međutim, gospoda koja su sada na vlasti, direktori, jednostavno nisu smeli, zabranili su moje prisustvo jer su znali da sam član Odbora za privatizaciju i da ću mnoge stvari da iznesem na videlo.
Prema tome, hoću da kažem da gospodin ministar koji naziva veliki broj radnika u EPS-u, taj višak radnika, parazitima. Kaže - imamo veliki broj parazita u EPS-u. To je sramota od gospodina ministra, pogotovo i kada se uzme u obzir da je on bio vođa sindikata, kao i onaj prethodni Miki Polutka, kako su ga zvali. To su ljudi koji su se više bavili privatnim biznisom nego zaštitom radničkih interesa.
Takođe, apelujem na sindikat, kada smo već kod ovog člana 155, da ipak tu poslodavac ne bi trebalo da pravi sam program o daljem restrukturiranje, nego da moraju da učestvuju i predstavnici sindikata. Dalje, sva buduća restrukturiranja koja se spremaju u Srbiji naići će sigurno na velike probleme, tako da još jednom prilikom hoću da apelujem na sve sindikate da maksimalno uzmu učešće oko formiranja samog zakona, da kažu svoju reč. Podneli su jedan broj amandmana i da nađu svoje mesto kako bi što bolje zaštitili interese radnika.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 179. je zaista najvažniji član u ovom zakonu. A zašto? Zbog toga što se ovde direktno govori na koji način treba da budu zaštićeni radnici od otkaza.
Ovde od svih ovih navedenih devet pozicija fali samo jedna, koja je bila u važećem zakonu, to je političko delovanje radnika na poslu i to je bila jedna od stavki na koji način poslodavac može da da otkaz radniku.
Mi ovim predlogom, ovim članom 179. koji je najvažniji u ovom predlogu zakona, ne pravimo nikakvu zaštitu za radnika. A zašto? Ako pogledamo tačku 1) ako zaposleni ne ostvaruje rezultate rada, odnosno nema potrebna znanja, da li tu treba bilo kakvo mišljenje, jer radnik koji radi pet ili 10 godina na radnom mestu, normalno da je svih tih godina i da i dalje stručno zadovoljava na istom tom radnom mestu.
Međutim, ako je posao fizičke prirode, ako je fizički oslabio, treba zaštititi njega još više kao invalida rada. Takođe tačka 7) ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora; malopre sam govorio da radnici "Kolubare", dakle, "Građevinar", niko nije potpisao aneks ugovora; a zašto: zato što su shvatili prevaru, i vi sada možete da kažete da su otpušteni sa posla, a radi se o oko 500 do 600 radnika, a to je oko 400 porodica.
Prema tome, ponavljam da ovaj član 179. apsolutno ništa nije bolje urađen nego što je bio prethodni, a najvažniji je u ovom zakonu.
Molim vas da zaista podržite ovaj amandman na član 179. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ispred poslaničke grupe SRS podneo sam amandman na član 118. Predloga zakona o radu.
Naime, ovde se govori o naknadi troškova gde imamo četiri stavke, a to je prevoz javnog saobraćaja u vrednosti 50% se plaća, što nije adekvatno i smatram da je do sada praksa bila da se plaća prevoz radnika. Zatim, ovde ste lepo predvideli da se vreme provedeno na službenom putu u zemlji, posebno tačka 3) - za vreme službenog puta u inostranstvo, to ste predvideli za naše ambasadore, naše ministre i ostalu bulumentu, koji putuju u inostranstvo, da imaju devizne dnevnice, takođe i smeštaj i ishrana za radnike koji se nalaze na terenu.
Međutim, ovde sam dopunio tri tačke - 5, 6 i 7, gde tačka 5. govori o toplom obroku, tj. ishrani na radu, što su uvek imali radnici; zatim za regres za godišnji odmor i 0,5% za minuli rad za svaku punu godinu radnog staža. Ovom prilikom želim da apelujem na vladajuću većinu da ispoštuje ove tri stavke, jer, koliko znam, uvek su naši radnici imali i topli obrok i regres, a i minuli rad se plaća.
Dakle, apelujem na sindikate da uzmu direktnog učešća kada je u pitanju statut preduzeća i da se obavezno pridržavaju ovih triju tačaka, o čemu sam već govorio, znači - ishrana ili topli obrok, regres i minuli rad.
Obratio bih se gospodinu predsedavajućem, pošto nije predsednik Skupštine tu, a i vladajućoj većini, da pokrenete inicijativu da zaista nema smisla zbog svih ovih dešavanja da nas ovako olajava naša dnevna štampa i da nas naziva svim i svačim, i zamolio bih da zaštitimo ovaj parlament od takvih insinuacija, i da se vrati Zakon o informisanju koji je gospodin Vučić u svoje vreme imao. Toliko i hvala.

Dame i gospodo, amandman na član 53, koji je podneo gospodin Đorđević, govori o prekovremenom radu i ovde je navedeno da je četiri sata dnevno moguće da radnik radi prekovremeno, što znači ukupno 12 časova. S time bih se složio ako je u pitanju naporan fizički rad.
Međutim, imamo kompleksne sisteme, kao u elektroprivredi, gde je recimo potrebno više dežurstvo nego sam fizički rad, tako da smatram da ovo predloženo rešenje ne stoji, iz razloga što se kaže osam časova nedeljno može ukupno da radi prekovremeno, znači da to ne bi bilo u skladu sa sistemima kao što je elektroprivreda.
Takođe, hteo bih da apelujem na sindikate, pre svega mislim na sindikate u EPS-u i u manjim preduzećima, ne mislim na Čanka i Smiljanića, koji su korumpirani sindikalci i koji rade za Karića i ostalo društvo. Hteo bih da im skrenem pažnju da utiču na formiranje statuta preduzeća i da maksimalno zaštite radnike u tom pogledu, posebno kada je u pitanju prekovremeni rad.
Navešću primer u elektroprivredi, gde su recimo radnici obavezni da ustanu u bilo koje doba dana ili noći, u obavezi su da izađu na neke intervencije i da dođu na radno mesto. Vrlo često njima se uopšte ne plati taj prekovremeni rad, a često čak ne mogu ni da uzmu slobodno vreme da iskoriste odrađene sate, tako da su tu često nezadovljni i često se dešava, kada dođu da ih zovu na intervencije, obično pošalju suprugu na vrata da kaže da nisu kod kuće. Možemo da zamislimo ako se desi neka havarija koja iznosi neke velike sume, za neko mizerno plaćanje par sati prekovremenog rada, da se tu izuzetno krupne greške prave.
Juče je gospodin ministar pominjao izvesne krokodile, koji kada gutaju svoje žrtve puštaju suze. Gospodo, zaista nisam veće krokodile video nego na Odboru za privatizaciju, gde naši tajkuni koji su pokupovali budzašto preduzeća jednostavno dođu cinično, tako se ponašaju, a tu dolaze radnici koji preko 30 godina radnog staža imaju u svojim preduzećima, a koji su sada ostali na ulici bez parčeta hleba. Oni plaćaju, podmićuju, da ne kažem koga i u kom ministarstvu, i na taj način kupuju budzašto. To su primeri "Jugoremedije", "Gorice" i ostalih preduzeća. To ćemo kada bude tačka zakon o privatizaciji, pa ćemo mnogo opširnije na tu temu.

Dame i gospodo narodni poslanici, bezbroj puta mi poslanici SRS-a smo insistirali na donošenju ovog zakona o radu, kao i zakona o privatizaciji.
Jednom prilikom za ovom govornicom sam u decembru govorio da je neophodno da dođe do izmene Zakona o radu. Poslanik iz DS-a, gospodin Stanimirović, rekao je sledeće - izmenom Zakona o radu bismo oterali strane partnere koji su rešili da ulažu u našu privredu i na taj način mi bismo ugrozili dalji razvoj naše privrede, što znači po teoriji DS-a mi treba naše fabrike, koje su naši očevi i dedovi gradili dobrovoljnim radom, sada da poklonimo stranim investitorima, kako bi oni ovde razvijali svoju privredu, svoju ekonomiju i još da im usput damo i obespravljenu i jeftinu radnu snagu, kako bi oni bili praktično gazde, a mi njihove doživotne sluge.
Hoću da kažem da će i sindikati u narednom periodu izuzetno važnu ulogu igrati, a kakvi su nam sadašnji reprezentativni sindikati, vidi se da do sada nisu pomogli da se reše nikakvi slučajevi. Pre svega, gospodin Smiljanić, Čanak i ostali, i hteo bih da iskoristim ovu priliku da apelujem na radničke sindikate širom Srbije da pokrenu inicijativu da takve smene, jer obično takvi ljudi koji traju malo duže vremena, oni se sa poslodavcima dosta zbliže i više ne razmišljaju o radnicima i radničkoj klasi.
Što se tiče ovog predloga zakona o radu i te kako je bolji nego prethodni, jer prethodni je bio katastrofalan, više nas je podsećao na feudalizam nego na kapitalizam.
Ne bih hteo da komentarišem zakon koji je 2001. godine donesen, a taj isti DOS, koga su radnici Kolubare doveli na vlast, oni su njima vratili na taj način što su obespravili radnike i poslodavcima dali maksimalna ovlašćenja tj. direktorima preduzeća.
Kada je reč o radnicima koji su zaposleni kod naših privatnih preduzetnika, ovih novokomponovanih kapitalista, mora se reći da su veoma obespravljeni i da veliki broj nije prijavljen na birou za socijalno i penziono, a takođe imaju mizerne plate, što najbolje pokazuje činjenica ako krenemo po našim trgovinama i ugostiteljskim objektima gde su ljudi maksimalno šikanirani.
Kada je reč o obavezama i pravima direktora, mora se priznati da su direktori često u dogovoru sa sindikatima, tako da tu radnici nisu zaštićeni i da bi trebalo u narednom periodu da radnici biraju časne i poštene ljude koji će zastupati njihove interese i gde direktori neće da se mešaju u sva moguća poslovanja u preduzećima.
Kada je reč o diskriminaciji prilikom zapošljavanja, hteo bih da vam kažem, gospodo iz ministarstva, da to pribeležite. Ima zanimljiva stvar, jer moj otac je radio u Austriji i poznat mi je njihov način zapošljavanja, mada ovaj zakon to ne reguliše, ali u nekom budućem zakonu o zapošljavanju trebalo bi da se razmišlja, jer radnik koji je zainteresovan za posao, on preda svoja dokumenta, adresu, telefon i time se kod nas sva priča završava.
Međutim, u Austriji, gospodo, oni vrše kontakt sa biroom za zapošljavanje i zovu telefonom i poštom dostavljaju, i radnici koji dobijaju ponudu imaju kontakt, a bilo za zapošljavanje, imaju kontakt sa gradom i opštinom, i pozivaju zainteresovane. Kod nas je stara praksa dugogodišnja, zna se, zapošljava se partijski, rodbinski i da ne nabrajam još kakve načine kod nas zapošljavanja imamo.
Kada je reč o učešću zaposlenog, član 14, u dobiti u ostvarenoj poslovnoj godini, kod privatnog sektora moramo da kažemo da je to samo teorija, to stoji na papiru i to u praksi nikada neće zaživeti, i toga smo svesni. Međutim, navešću primer iz elektroprivrede, gde godinama imamo praksu, i kada se ostvari poslovni višak i prebaci se plan godišnji, direktori i njemu bliski saradnici dobiju po dve-tri plate viška, a radnici nikada nisu imali priliku da dođu do tog dinara.
Član 53, a kada je reč o prekovremenom radu, ovde stoji da radnik može svega četiri sata prekovremeno da radi, a to je sasvim normalno, jer ko je izložen fizičkim aktivnostima normalno je da ne može više od 12 časova raditi. Međutim, ima postrojenja, a posebno u elektroprivredi, a gde sam zaposlen, gde je i više dežurstava nego samog aktivnog rada. Prema tome, ovaj član mora da pretrpi izvesnu izmenu.
Jedna od naših bolnih stvari je višak zaposlenih, koji se već od 2000. godine pa naovamo intenzivno priča, a glavni cilj te priče o višku radnika je da se dogodi kod radnika strah i da ne mogu da se organizuju, i nikako ne mogu da deluju na vlast i na promenu vlasti, pa su oni od 2000. do današnjeg dana u jednom strahu, svakodnevno strahuju idući na posao i razmišljajući da li će tog dana biti proglašeni tehnološkim viškom ili na neki drugi način, koja sve ovlašćenja ima poslodavac ili direktor u državnom preduzeću, da budu otpušteni.
Kada je reč o restrukturiranju ovih naših velikih preduzeća, kao što je EPS, NIS, železnica, tu će sindikati i te kako važnu ulogu igrati, a ovaj zakon će, naravno ako prihvatite i naše mnogobrojne amandmane, ima ih preko 40, biti jako pristojan i na taj način sindikati, primenjujući ovaj zakon koji će biti donesen, i te kako će moći da zaštite prava radnika.
Kada je reč o otpuštanju ovde, član 179. ima tačku 1) i tačku 7) koje nikako ne mogu da budu primerene principu otpuštanja. Tačka 1) kaže, nema potrebno znanje i sposobnost. Znači, ako je radnik već duže vremena na tom radnom mestu nemoguće da nema neku stručnu sposobnost. Može fizički da bude nesposoban, a što znači invalid, i onda tada još veću zaštitu treba da ima i od sindikata i od poslodavca. Tačka 7) kaže, ako odbije zaključenje aneksa ugovora.
Mogu da navedem jedan primer iz "Kolubare", gde se jedan deo EPS-a u ovom restrukturiranju izdvaja, i tu, praktično, u "Kolubari" nijedan radnik "Građevinar"-a nije hteo da potpiše aneks ugovora, jer se jasno vidi da je to čista podvala i prevara radničke klase. Prema tome, ne mogu takvi radnici da budu otpušteni.
Kada je reč o naknadi štete, a o kome govori član 163, treba biti iskren i reći da ima stvarno u nekim preduzećima gde stvarno radnici nepažnjom izazovu neke veće havarije, a do sada to nije bila praksa, i da ima kažnjavanja. Treba biti revnostan i reći da tu treba dosta, a što se tiče discipline na samom radnom mestu, i ovaj zakon da govori.
Na kraju, pošto me ograničava vreme poslaničke grupe, da kažem da mi, srpski radikali...

... ove silne donacije da smo imali kao demokrate, mi bismo sigurno uložili mnogo više u privredu i mnogo manje bi se slilo u privatne džepove, kao što su to uradili Tadićeva Demokratska stranka, koji grade butike, voze luksuzne automobile, prave vile itd. Hvala.

Dame i gospodo, u jučerašnjem kratkom obraćanju ministar je rekao da je Slovenija, naime, zabeležila izvanredne rezultate sprovodeći medijaciju, takoreći posredovanje. Međutim, kod nas, moramo priznati, to ne može da prođe, zbog toga što kod nas u pravosuđu vlada haos, javašluk itd. Sigurno da ova medijacija - posredovanje neće moći da se sprovede u našem pravosuđu.
Takođe, ovde bih rekao da je više narodnih poslanika SRS veoma studiozno, od člana do člana reklo dosta o ovom zakonu; između ostalih, tu su gospodin Jojić, Sreto Perić, oni su veoma studiozno, od člana do člana, objasnili ovaj zakon. Izneću samo par nekih svojih viđenja i komentara u vezi sa nekim nepravilnostima koje mogu da se događaju prilikom ovog procesa.
Radi se o samom izboru posrednika. Tu vidim jednu nepravilnost, a to je sama osoba koja treba da se odabere, a više gledano politički i moralno, nego od struke. Ovde je neophodno da čovek bude iz struke da bi ovaj proces mogao da ima efekat.
Takođe, ovde postoji sumnja da može, recimo, posrednik da zloupotrebljava svoj položaj i da na određeni način, sa advokatom koji zastupa jednu od strana, manipuliše, odugovlači i da taj spor na kraju proglasi neuspelim, tako da bi se u tom slučaju možda više trgovalo nego realno sprovodilo. Samim tim, postavlja se pitanje ko će u stvari da vrši kontrolu tog posrednika.
Postavlja se pitanje troškova. A zna se da su uslovi da bi se ovo obavljalo dobrovoljnost, jednakost i hitnost. Takođe, radi se o tome da za 30 dana ovaj proces treba da se završi i taj posrednik može (pošto se tu dosta dobro plaća, po advokatskoj tarifi) da odugovlači taj proces i da to bude maksimalno mesec dana, i na kraju pitanje je ishoda samog procesa.
Kada je u pitanju spor između siromašnog i bogatog, tu takođe posrednik može da vrši određene manipulacije, tako što će tog ko je siromašan, a možda i naivan u tom samom procesu moći eventualno da izmanipuliše i da ga ubedi da možda neku manju svotu i nadoknadu primi, da bi ispoštovao tu proceduru i da bi se završio sam proces.
Ovde se postavlja pitanje, ako gledamo sa političke strane, u ovom slučaju Solana bi mogao da bude posrednik između gospodina Koštunice i Borisa Tadića i da pokuša da njihove političke nesuglasice izbalansira. Takođe, ako gledamo sa političke tačke gledišta, Vuk bi mogao da bude posrednik između Srbije i Zapada, ali ovde su u pitanju i sami troškovi, pa bi verovatno Vuk tu veću nadoknadu koristio od samog Zapada. Hvala, i toliko.

Dame i gospodo narodni poslanici, već juče i danas u načelnoj raspravi o zakonu o železnici veoma dosta je rečeno, a u stvari bilo je tu i iscrpnih i čisto studioznih govora, kao gospodin Stamenković i ovaj prethodni govornik koji je govorio juče isto veoma stručno o ovom zakonu. Ne bih nešto posebno da govorim o ovom zakonu, nego iz nekog svog ugla, a posebno kada je reč o daljoj perspektivi naše železnice.
To se odnosi na železničku prugu koja je otprilike pre 100 godina započeta, a to je pruga Valjevo - Loznica. Naime, radi se o ukupnoj kilometraži od 68 kilometara, a od toga ima 20-tak tunela, nešto više mostova i ta investicija je koštala oko 140 miliona evra, a rok izgradnje planiran je na dve godine.
Naime, ta investicija bi bila veoma važna za Srbiju, a između ostalog zbog toga što bi naši mašinski kompleksi i nekadašnji giganti, kao Fabrika vagona Kraljevo, kao MIN, tu zaposlili negde oko 30.000 radnika.
Međutim, cilj ovog zakona je da se dovedu strani investitori koji bi dovezli svoju opremu i tako bi bila zapostavljena i naša industrija u ovom smislu.
Jedan od naših perspektivnih problema, a to je takođe železnički čvor Beograd i "Prokop", a o kome je gospodin ministar govorio. Naime, trebalo bi ovaj parlament da ima veću moć i Vlada Srbije, pa da ubedimo gospodina Bogdanovića i Vladu Beograda da te investicije pokrenemo, a svakako da ima grad Beograd dovoljno jak budžet za ove investicije koje se traže po pitanju beogradskog železničkog čvora.
Cilj stranog investitora je da infrastrukturu koju mi obezbedimo samom izgradnjom pruga koriste kao put, a mi bismo praktično ulagali u tu infrastrukturu i uložili naša lična sredstva. Kada je reč o samoj elektrifikaciji železnice, treba istaći i to da je daleko isplativije graditi pruge na električni pogon, a samim tim 2010. godine planira se da će nam faliti negde oko 700 megavata električne energije, a što bi bilo veoma zanimljivo da se pokrene izgradnja "Kolubara B", tako da bismo uklopili jednu od tih kapitalnih investicija u sve naše planove koji se planiraju u narednom periodu.
Takođe, hteo bih da kažem da je veoma loše što se planira po ovom zakonu i svim ovim planovima Vlade da se otpusti 3.000 radnika. Naime, to je ipak za naše društvo veliki broj radnika i treba tim ljudima obezbediti socijalni program. Žao mi je što gospodin ministar nije prisutan da postavim nekoliko pitanja, tako da ću ovaj moj govor skratiti i toliko od mene.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da ovaj član 113. predloga gospođe Vjerice Radete treba dobro razmotriti i treba prihvatiti taj amandman.
Međutim, hteo sam da iskoristim priliku da gospodinu ministru postavim pitanje. U ovom zakonu se pominje energetska efikasnost i korišćenje energenata, obnovljivih prirodnih energenata, pa hoću da postavim pitanje da li može da se desi, a dosta mi je sumnjiv ovaj zakon, da sutra možda ti inspektori kažu da termoelektrane vrše veliko zagađenje, pa recimo, da kažu da će, kada bude u planu da se gradi neka termoelektrana, dati prioritet termoelektrani na butan, na zemni gas. Znači, da li će tu biti termoelektrana i ugalj ugrožen, na taj način što hoću da kažem da cena uglja, kao energenta, je daleko najniža. Juče sam naveo primer u načelnom govoru za Termoelektranu Tent B na Ušću, gde savršeno filteri funkcionišu. One hemikalije, opasne materije koje se koriste u pogonu, da su pod veoma dobrom kontrolom i da se po svim svetskim standardima rukuje sa njima.

Dame i gospodo narodni poslanici, oštećenje ozonskog omotača, alarmantna situacija u atmosferi i poremećaj klime naveli su mnoge svetske stručnjake da se ozbiljno počnu baviti ovim problemima, tako da su mnoge države u svetu već uveliko poodmakle u rešavanju ovih problema po pitanju ekologije i zaštite životne sredine.
Donošenjem ova četiri zakona činimo prvi ozbiljan korak u daljem rešavanju naših problema vezano za ekologiju, tj. za zaštitu životne sredine.
Sredina u kojoj ja živim, opština Lazarevac, jeste industrijski grad sa velikim koeficijentom zagađenosti i tu imamo veliki problem, posebno kada su u pitanju izduvni gasovi, zagađenost vazduha, a radi se o Velikim Crljenima i Vreocima. Gospodine ministre, primetio sam da veoma pažljivo pratite ovo, pa bih vas zamolio da pribeležite neke stvari vezane za Lazarevac. Uskoro ćete imati posetu udruženja građana, tj. Ekološkog društva iz Lazarevca. Oni već duže vreme pokušavaju da naprave kontakt sa Vladom i niko nije saslušao njihove probleme.
Pored te zagađenosti naveo bih jedan primer TENT B u Obrenovcu na Ušću. Savršeno funkcionišu njihovi izduvni filteri koje postavljaju na dimnjacima, tako da je to jedan primer kako treba savesno rukovati izduvnim gasovima, a što nije praksa u mnogim fabrikama u Srbiji, što znači da je u pitanju ne samo siromašno društvo u kome se nalazimo, nego je u pitanju faktor čovek koji nesavesno i neodgovorno rukuje tim velikim kompleksima fabrika.
Hteo bih da kažem nešto o ugroženosti voda, posebno pijaće vode. Znamo da se u seoskim sredinama gde se koriste površinski bunari, korišćenjem raznih herbicida, đubriva zagađuje zemljište i na taj način slivanjem vode u bunare se nanose veliki problemi, tako da ljudi u manjim sredinama piju zagađenu vodu i izlažu se velikom zdravstvenom riziku na taj način.
Hteo bih da kažem vezano za "Kolubaru", potrebno je u atmosferi što više kiseonika, jer su se desile velike količine ugljendioksida i na taj način je došlo do poremećaja klime, potrebno je pošumljavanje, o čemu smo govorili u prvoj tački dnevnog reda. Navešću primer površinskih kopova "Kolubare" gde imamo oko 200 hektara zemljišta gde su prošli bageri i ostavili pustoš iza sebe, a tu su ranije bili neki privatnici koji su imali zadatak da vrše rekultivaciju tog zemljišta. Oni su parkirali svoje stare mašine i uzimali ogromne pare od elektroprivrede, tako da sada imamo preko 200 hektara nerekultivisanog zemljišta, čime bismo veliki doprinos dali u daljem pošumljavanju tog terena i te oblasti.
Takođe, hteo bih da kažem vezano za pošumljavanje, govorili smo o očuvanju šuma. Veoma je zabrinjavajuće neplansko sečenje šuma i tu treba baciti poseban akcenat na očuvanje šuma i neorganizovanu seču.
Kada je reč o opasnim materijama, hteo bih da kažem da je ta oblast zakonski veoma dobro regulisana, po svetskim standardima ADR, gde je zaista taj zakon dobro urađen, samo što mi imamo jedan izvestan problem što smo ipak siromašno društvo i što se tiče rukovanja i transporta tih opasnih materija ne možemo svim tim zahtevima u svim segmentima da odgovorimo, ali ono što je najbitnije, smatram da za sada to dobro funkcioniše.
Jedan od najvećih problema u našoj zemlji je zračenje. Više puta je pominjano i bombardovanje Srbije 1999. godine, uz pomoć i podršku DS. Naveo bih još jedan strašan primer koji sam lično video svojim očima u Bratuncu, gradu pored Ljubovije, pored Drine. Bio sam 1994. godine na tom groblju gde mi je majka sahranjena i posle šest meseci sam otišao na to isto groblje i doživeo sam nešto strašno kada sam video preko 500 novih grobova. U tom momentu sam mislio da su prenele te izbeglice neke svoje mrtve. Međutim, to je, u stvari, za pola godine preko 500 ljudi umrlo upravo iz okoline Sarajeva, upravo zbog posledica zračenja. Kako i na koji način regulisati to? Da li će nekada neko za to odgovarati i kojim zakonom te ljude kazniti?
Što se tiče monitoringa i intenzivne kontrole zračenja i uopšte zagađenja životne sredine, to je jedan od dobrih predloga u ovom zakonu i naravno da to treba podržati. Međutim, ne smatram da je adekvatno samo informisanje, da to bude jednom u dve godine, da ovaj parlament jednom u dve godine informiše javnost o količini zagađenosti sredine. Mislim da bi bilo najbolje da to bude jednom godišnje, izveštavanje, da se obaveštava javnost.
Takođe, hteo bih da kažem na koji način najbolje možemo da sprovedemo sve ove mere, a to je jačanje svesti kod samih ljudi, obrazovanjem i vaspitanjem kako mlađih generacija, tako i starijih i rigorozno sprovođenje ovih zakona, koji su dosta pristojni, dobar je predlog, takođe i aktivnije učešće samih lokalnih struktura u svemu ovome.
Hteo bih, na kraju, da postavim pitanje kako se može Srbija zaštititi od zračenja i od DS, takođe, to je kao jedan ekološki problem i gospodina koji ima tri mladeža i dva padeža, a nije političar.

Dame i gospodo, na član 23. Predloga zakona o državljanstvu Republike Srbije podneo sam amandman ispred poslaničke grupe SRS. Vrši se zamena reči tako što se "može biti primljeno" zamenjuje rečima "prima se".
Izgleda kao gramatička izmena, međutim veće značenje ima kada se kaže - može biti. To je jedan malo širi pojam, tako da bi mnogo preciznije i mnogo bolje bilo da se prihvati ovaj amandman, a odnosi se na raseljena, izbegla i prognana lica koja su masovno ratovima u bivšoj Jugoslaviji proterana, tako da bi se izbegla duga procedura davanja državljanstva, gde se od šest meseci, godinu, pa i dve čeka na državljanstvo Republike Srbije. Naše ljude ćemo time svrstati u normalne građane Republike Srbije i neće biti građani drugog reda, kako je to do sada bivalo.
U ovom slučaju do sada nije bila kriva administracija, na šta se narod najviše žalio. U stvari, kriv je zakon ovakav kakav je bio. Prihvatanjem većine amandmana SRS ovaj zakon će zaista biti pravi.
Uz ovaj amandman rekao bih još par reči, da smo u javnosti izloženi velikim pritiscima, ovaj parlament. Već nekoliko puta sam skretao pažnju predsedniku parlamenta i da iskoristim prisustvo gospodina ministra da kažem da bi bilo zgodno u nekom doglednom dnevnom redu da stavimo na dnevni red jednu tačku gde ćemo raspravljati, baš mi koji odlučujemo o svim bitnim pitanjima u državi, da zaštitimo ovaj parlament, zaštitimo vojsku i policiju, gde imamo stvarno velike pritiske od centara moći koji žele da obezvrede ovaj parlament i najveće zakonodavno telo države.