Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Petar Petrović

Petar Petrović

Jedinstvena Srbija

Govori

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan iz niza amandmana koji je podnela poslanička grupa SSJ, kojim predlaže brisanje pojedinih članova.
Da pojasnim jednom uvaženom kolegi poslaniku, koji je ovde izlazio i govorio da je to besmisleno i tako dalje, da nismo mogli kao poslanička grupa da popravljamo tekst zakona amandmanima ako se u načelu ne slažemo sa njim i ako je taj zakon protivustavan i nije u saglasnosti sa mnogim republičkim zakonima, kao što se ovde čulo, sa 24 republička zakona koji regulišu razne oblasti društvenog života u Republici Srbiji.
Jedan od tih amandmana jeste i moj amandman na član 5. kojim sam predložio da se isti član briše, a radi se o zaštiti kulturnih dobara na teritoriji Republike Srbije, pa prema tome i na teritoriji Pokrajine Vojvodine. Kulturna dobra su od opšteg interesa za sve građane Srbije i mislim da mora na podjednak način biti regulisana njihova zaštita, bez obzira na kom delu teritorije Republike Srbije se nalaze.
Takođe, postoji republički Zakon o zaštiti kulturnih dobara i on reguliše način, metod, osnivanje, inspekcije, nadzor nad zaštitom kulturnih dobara na teritoriji Republike Srbije.
Međutim, mislim da je poenta u ovom zakonu i ovom članu sledeća - u ovom članu apostrofirao bih tačku 8) koja kaže da autonomnoj pokrajini treba da budu povereni poslovi da izdaje dozvole stranim državljanima za korišćenje arhivske građe i filmovane arhivske građe.
Molim vas, gde to i u kojoj državi republika spušta nivo izdavanja dozvole za korišćenje arhivske i filmovane građe na niže organe? Ko će kontrolisati da se ta građa ne upotrebi u ne znam koje svrhe?
Takođe, traži se da se imenuju članovi upravnih odbora, nadzornih i tako dalje, a posebno u tački 13. da se izdaju dozvole za premeštanje nepokretnog kulturnog dobra na teritoriji autonomne pokrajine na novu lokaciju. Ne daj bože da bude usvojen ustav republike Vojvodine, ko zna gde bi bila premeštana pojedina kulturna dobra od istorijskog značaja za srpski narod.
Iz ovih i mnogih drugih razloga predlažem vam da ovaj amandman usvojite.
Poštovano predsedništvo, gospodine predsedniče, dame i gospodo ministri, prvo mi je velika čast da mogu posle toliko meseci rada ove skupštine i nas u Skupštini da vidim da nam je Vlada skoro u kompletnom sastavu ovde, i kada bi bilo sreće da budžet i rebalansi budžeta budu češće na dnevnom redu verovatno bismo i predstavnike Vlade viđali češće.
U ime poslaničke grupe Stranke srpskog jedinstva moram prvo da izrazim veliko nezadovoljstvo, i smatram da je to uvreda za nas narodne poslanike u ovoj skupštini, što smo materijal, odnosno Predlog zakona o budžetu Republike Srbije dobili 19. decembra, na najveću srpsku slavu Svetog Nikolaja, koja je, uzgred budi rečeno, i slava Stranke srpskog jedinstva. Iz tog razloga poslanici Stranke srpskog jedinstva nisu mogli juče da učestvuju u radu ovog parlamenta i izvinjavamo se ne samo kolegama poslanicima, nego i građanima Republike Srbije.
Kada kažem da je uvreda za narodne poslanike smatram da je, ako smo već ovde izabrani od naroda da prenesemo narodno raspoloženje, narodne primedbe itd. na ovaj zakon, bilo normalno da bar imamo četiri, pet dana za razmatranje Predloga zakona o budžetu; bez obzira koliko ko sebe smatrao pametnim mislim da je za 24 sata nemoguće pogledati stavke budžeta, uporediti ih sa budžetom iz 2001. godine i dati određene, najdobronamernije predloge, sugestije da bi budžet bio bolji i da bi bio bolji život građana Republike Srbije u 2002. godini.
To neka ide kao primedba Vladi, da ubuduće ne bude takav pristup, jer smatram da je bilo bolje da smo imali nekoliko dana mogućnosti da to pogledamo, a ne da ne radimo na katolički Božić, kao što se čuje da se neće raditi 24. i 25. a da veliku srpsku slavu Svetog Nikolaja iskoristimo za budžet.
Inače, slušajući uvodi ekspoze gospodina predsednika Vlade i nekoliko ministara, verujte mi, dame i gospodo, da sam se zapitao i na kraju sam morao da pozovem moju kuću, da se malo našalim i pitam da li još uvek živim sa svojom porodicom u Srbiji, jer toliko bolje živimo u 2001. godini nego u 2000. godini, da sam jednostavno ostao zapanjen. Mislim da gospoda ministri na čelu sa predsednikom Vlade, treba da se kreću našim gradovima, našim selima, našim ulicama, da kontaktiraju malo sa građanima Srbije, pa da vide kako se to i koliko bolje živi u 2001. godini, nego što se živelo u 2000. godini. Možda neki bolje žive, i verovatno da ima nekih koji bolje žive, ali velika populacija, veliki broj građana živi lošije.
Ne mogu da govorim o svim pozicijama iz predloga budžeta, iz razloga što Odbor za ekonomske odnose i finansije Stranke srpskog jedinstva nije imao vremena, upravo zbog slave, da kao stručno telo da određene primedbe, pa ću, koliko mogu kao poslanik, da dam određene primedbe i sugestije na budžet, a one se sastoje u sledećem:
Kada je u pitanju poljoprivreda, odnosno resor Ministarstva poljoprivrede vidimo da po prvi put unazad nekoliko godina nema agrarnog budžeta. Sve je to po pojedinim tačkama drugačije spakovano, ali nema naziva agrarni budžet. Nema u Predlogu, kada već govorimo o delu budžeta koji se odnosi na resor poljoprivrede, da je predviđena stavka u budžetu da će se konačno isplatiti šećerna repa poljoprivrednim proizvođačima koji su taj proizvod predali 1997, 1998. i 1999. godine, i do dana današnjeg nemaju šećera, ni para, a vidim da je u budžetu predviđena stavka da se daje premija za proizvođače šećerne repe, premija za mleko itd. Mislim da bi to moralo da uđe u budžet za 2002. godinu.
Takođe, poznat je stav Stranke srpskog jedinstva da smo se mi uvek zalagali za bolji natalitet na selu, jer nam je selo zamrlo, i u selu nema više ko da proizvodi, domaćinstva su staračka itd. i zato smatramo da bi preko Ministarstva za socijalna pitanja, trebalo da se nađe stavka i da se obezbede sredstva na bilo koji način, da li iz donacija ili izdvajanjem iz realnih prihoda, da se svim majkama koje rađaju decu, a žive na selu i poljoprivredna proizvodnja im je osnovno zanimanje, obezbedi dečji dodatak kao i svim zaposlenim majkama.
Treće, na brzinu gledajući kolika su opredeljena sredstva za pomoć izbeglim i raseljenim licima koja se nalaze na teritoriji Republike Srbije i deleći sa procenom da u Srbiji ima oko 600.000 izbeglih i raseljenih lica, dolazimo do jedne cifre da se za ovu godinu predviđa pomoć tim licima od svega 2.000 dinara. Ako to podelimo sa 365 dana uvažene dame i gospodo, sami ćete doći do cifre koliko je to dinara dnevno. Da li ti ljudi mogu da obezbede dovoljno sredstava za sebe i svoju porodicu, ako imamo stalne priče da ćete pored ovolikog broja nezaposlenih u Srbiji, zbog privatizacije i ostalih promena koje će se dogoditi u 2002. godini, biti još više nezaposlenih lica. Mislim da ćemo se naći u stanju da će mnogo veći broj lica biti u stanju socijalne potrebe nego što je danas.
Nešto što prošle godine u budžetu nismo imali, a danas imamo dosta u Predlogu, jeste i veliki broj agencija, raznoraznih agencija, protiv kojih lično nemam ništa, ali mislim da je veliki deo sredstava u budžetu predviđen za rad tih agencija. Lično mislim, a i poslanički klub SSJ to smatra, da te agencije treba da obezbede sredstva za svoj rad na drugi način, a da iz budžeta ostvaruju minimalna sredstva za svoj rad.
Na kraju, kada su u pitanju sredstva opredeljena za rad okruga, pošto dolazim iz Pomoravskog okruga, vidim da je u predlogu budžeta za 2002. godinu predviđeno da od ukupnih sredstava, a to je 7.063.000 Pomoravski okrug treba da dobije 1.938.000, a da od prihoda zarađenih iz izvornih aktivnosti obezbedi 5.125.000 dinara. Ako to uporedimo sa drugim okruzima koji su u daleko boljem položaju, daleko razvijeniji, imaju daleko veći prosek plata, mislim da je ovo za Pomoravski okrug dosta velika stavka da mora da obezbedi sredstva sopstvenim načinom, a da iz budžeta dobija vrlo malo. Vidite neke druge okruge, kao što je, recimo, Rasinski, za koji lično mislim da je u boljem privrednom položaju nego što je Pomoravski okrug.
Na kraju svega ovoga mogu da kažem da, iz razloga koje sam izneo, poslanici SSJ ne mogu da podrže Predlog zakona o budžetu za 2002. godinu i neće glasati za njega.
Dame i gospodo narodni poslanici, SSJ je ovaj amandman podnela, i odmah moram da napomenem da je on jedan od devet  amandmana koji je usaglašen i prihvaćen od strane sindikata na razgovorima koji su bili obavljeni pre nego što je počela rasprava o Zakonu o radu. Ovaj amandman je gotovo istovetan sa amandmanom koji je podneo gospodin Nikolić i ima za cilj da samo podrži načelo ekonomičnosti postupka.
Naime, nelogično je da se po jednoj istoj stvari vode dva paralelna postupka - postupak pred sudom i postupak pred arbitražom. S druge strane, radnik koji želi da ostvari neko svoje pravo koje mu je povređeno, pravo iz radnog odnosa, sigurno mora da gurne ruku u džep, da izvadi pare i da plati nekog advokata da ga zastupa pred sudom. Šta će se desiti ako arbitraža donese odluku da je taj radnik u pravu, da li će advokat izvaditi pare i vratiti radniku? Nikada.
Dakle, SSJ ima za cilj da jednostavno zaštiti radnika i mislim da nema razloga da ovaj amandman ne bude prihvaćen, jer uopšte ne dira u tzv. reformistički kurs ovog Zakona o radu.
Stvarno mi nije jasno, kao poslaniku SSJ, zašto se tvrdoglavo želi da se ovaj amandman ne prihvati. Radi javnosti, da kažem da on ovako glasi - briše se stav 5. člana 123. i dodaju se dva nova stava 5. i 6.
Stav 5. glasi: "Dok traje postupak pred arbitražom za radne sporove, rokovi za pokretanje spora pred nadležnim sudom ne teku."
Stav 6. glasi: "Odluka o postignutom sporazumu pred arbitražom ima snagu sudskog poravnanja".
Mislim da je stvar vrlo jasna i da o ovome više ne treba voditi raspravu. I da napomenem da poslanici, kao što ste primetili, iz SSJ ne izlaze da obrazlažu sve svoje amandmane, naročito ne one koji nisu usaglašeni sa sindikatom, upravo da ne bismo gubili vreme, jer vidimo da i nema razumevanja da amandmani, koji imaju jedino za cilj da poboljšaju predloženi tekst Zakona o radu, budu usvojeni. Hvala.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već danima ovde slušamo i raspravljamo o mnogim amandmanima o kojima smo naročito mi, poslanici iz opozicionih stranaka, i delom iz pozicionih, a naročito poslanici SSJ, pokušali da ukažemo na određene nedorečenosti i maknjavosti u Predlogu zakona o radu. Međutim, nismo nailazili na razumevanje. Takođe, evo danas se konačno obistinilo ono što se danima pričalo oko tog famoznog člana 105, i na šta su ukazivali mnogi poslanici, a i poslanici SSJ. Prošlo je tako kako je prošlo. Međutim, u ovom predlogu zakona o radu nije sporan samo član 105, već i drugi članovi. Možda nepažnjom, ali jedan član je zapostavljen. Upravo je to ovaj član 109. na koji sam, ispred stranke SSJ, podneo amandman.
Da bih vas podsetio o čemu se radi u članu 109. Predloga zakona, dozvolite mi da ga citiram: "U slučaju otkaza iz člana 103. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona, zaposlenom prestaje radni odnos isplatom novčane naknade i to: 1) u visini jedne zarade - do dve godine neprekidnog rada kod poslodavca; 2) u visini jedne i po zarade - od dve do 10 godina neprekidnog rada kod poslodavca; 3) u visini dve zarade - od 10 do 20 godina neprekidnog rada kod poslodavca; 4) u visini dve i po zarade - preko 20 godina neprekidnog rada kod poslodavca".
Podneo sam amandman koji glasi: "U slučaju otkaza iz člana 103. stava 1. tač. 1) i 2) ovog zakokna zaposlenom prestaje radni odnos isplatom novčane naknade u visini jedne zarade za svaku godinu neprekidnog rada kod poslodavca". Takođe, da vas podsetim da u članu 103. u stavu 1. tač. 1) i 2) poslodavac ima pravo da zaposlenom otkaže ugovor o radu, ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezultate rada i ako nema potrebna znanja ni sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi.
Sada pitam predlagača zakona: radnik radi 25 ili 30 godina kod poslodavca; novi poslodavac koji kupi neku našu fabriku utvrdi da su ispunjeni uslovi iz tač. 1) i 2) člana 103. i da tom radniku otkaz, isplati mu, dame i gospodo, dve i po zarade - ko će tog radnika primiti na posao sa 25, 30 godina radnog staža, a on u džepu ima 25.000 ili 30.000 dinara. Gde je tu socijala, gde je tu pomoć, gde je tu razumevanje za takvog radnika? Imaćemo gro takvih radnika. Zato poslanici SSJ ni u kom slučaju ne mogu da prihvate ovakav predlog u članu 109. Mislim da se to kosi sa svim elementarnim normama socijalnog zbrinjavanja ugroženih radnika. Iz ovog i mnogih drugih razloga, poslanici SSJ neće podržati Predlog zakona o radu u celini.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman sam podneo kao diplomirani pravnik, koji je najveći deo svog dosadašnjeg radnog veka proveo upravo u radnom zakonodavstvu i u primeni radnog zakonodavstva.
I, s druge strane, ne bih možda ni izlazio povodom ovog amandmana, ali jednostavno, da me vidite i da svi u ovoj sali mogu valjda da se uvere da nisam ovaj amandman podneo kao kriminalac, ili nešto slično tome, nego kao diplomirani pravnik.
U članu 1. u stavu 2. predložio sam da se briše rečca "ili" i da se zameni rečcom "i", iz prostog razloga što smatram da pojedinačni pravni akt, a to je ugovor o radu, ne može da menja opštepravne akte, kao što je pravilnik o radu ili kolektivni ugovor.
Znači, specifičnost uvek postoji, u svakoj firmi. I kada se sa pojedinim zaposlenima zaključuju ugovori o radu ima određenih specifičnosti, koje su samo na opšti način predviđene u opštem aktu, odnosno u pravilniku o radu i u kolektivnom ugovoru. Zato mislim da je obaveza i da bi trebalo da bude omogućeno da, pored pravilnika o radu, pored kolektivnog ugovora, postoji obaveza, odnosno, ona i postoji, ali da zaključuje se i ugovor o radu.
Dakle, morali bismo da prihvatimo da moraju da postoje kolektivni ugovori, jer oni poslodavci koji to ne potpišu, krše zakone, krše Ustav i pozitivne propise ove zemlje. Neko reče ovde, da nema organizovanih sindikalnih organizacija kod pojedinih poslodavaca - u zakonu takođe stoji da tamo gde ne postoji dovoljan broj radnika da bi se organizovala sindikalna organizacija, oni mogu da se udruže sa zaposlenima kod drugih poslodavaca i da naprave zajedničku sindikalnu organizaciju, koja može da se bori za njihova prava.
Iz tog razloga ponovo apelujem da se prihvati ovaj amandman.
Dame i gospodo narodni poslanici, predložio sam da se u članu 3. posle stava 2. doda novi stav 3. koji glasi: "Inspekcija rada daje saglasnost na Pravilnik o radu". Predloženim amandmanom obezbedilo bi se da pravilnici o radu koje donose poslodavci budu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. U ovom smislu data je i moja sugestija na odgovarajuću odredbu ovog zakona.
Šta bi ovo u praksi značilo? U praksi bi značilo da bi poslodavac kada sačini predlog, odnosno kada donese pravilnik o radu, morao da ga da na uvid inspekciji rada, koja bi bila obavezna da proveri da li je taj pravilnik o radu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Na ovaj način, kada bi inspekcija dala saglasnost, onda više ne bi morala da ide na teren i da kontroliše određene odredbe pravilnika, da li se primenjuju ili ne.
Odnosno, išla bi na teren, ali bi njoj bilo lakše, ukoliko bi pregledala takav pravilnik o radu pre donošenja. Ovako, inspekcija izađe na teren i utvrdi da neka odredba pravilnika o radu nije u skladu sa zakonom ili kolektivnim ugovorom, postavi, po pravilu, rok u kome poslodavac mora da uskladi svoj pravilnik o radu, pa ponovo dolazi da izvrši kontrolu, da li je usklađeno, i tako u nedogled. Primenjuju se tu i kaznene odredbe.
Mislim da ovo ne sme i neće promeniti reformski zakon odnosno ono što zakonodavac misli da će predlogom ovog zakona reformisati a mnogo čemu će olakšati posao i poslodavcima i inspekciji rada.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u načelnoj raspravi povodom Predloga zakona o radu, između ostalog, govorio sam i o neusklađenosti određenih odredbi Predloga zakona sa saveznim Zakonom o radnim odnosima, kao i sa određenim članovima Ustava Republike Srbije.
Upravo se ovaj moj amandman na član 17, gde tražim da se posle člana 17. doda novi član 17a, koji reguliše način zasnivanja radnog odnosa (ne bih čitao ceo član), odnosno oglašavanja slobodnih radnih mesta. To sam potkrepio argumentima iz samog Predloga zakona o radu, koji u članu 13. stavu 2. kaže: "Jamči se sloboda rada, slobodan izbor zanimanja i zaposlenja i učešće u upravljanju. Svakome je, pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija".
Takođe, članom 35. Ustava Republike Srbije, između ostalog, utvrđeno je načelo da je svakome pod jednakim uslovima dostupno radno mesto. Isto je to predviđeno i članom 9. saveznog Zakona o osnovama radnih odnosa. S obzirom da sam u načelnoj raspravi gospodina ministra čuo jednu veliku novost koju nisam znao, a to je da je u ovoj državi sve moguće, to sam protumačio da je moguće da republički zakon ne bude usklađen sa saveznim, a savezna država još uvek postoji i svi se kunemo u nju. Eto, iz tog razloga sam i predvideo da se posle člana 17. doda član 17a.
Vlada u obrazloženju zašto, između ostalog, ne prihvata ovaj amandman, kaže da ni dosadašnji način oglašavanja slobodnih radnih mesta nije dao željene efekte, kao što je povećanje zaposlenosti itd. Samo bih podsetio gospodu iz Vlade, koja su napisala ovo obrazloženje, da povećanje zaposlenosti nikako i ni na koji način ne zavisi od toga da li će slobodno radno mesto biti oglašeno ili ne. Zna se kako se otvaraju nova radna mesta. Znači, trebaju nam nove firme, nova preduzeća, nova radna mesta itd, za sve to su potrebne pare, a mi u ovom trenutku tih para nemamo ili tek očekujemo da ih dobijemo.
Dakle, imajući u vidu da se u ovom trenutku kod naše kompletne privrede preko 70% (ne znam tačan procenat) nalazi u državnom ili društvenom vlasništvu, da to još uvek predstavlja većinsko učešće, mislim da ne treba davati prevelika prava i ovlašćenja poslodavcu. Postavlja se pitanje da li je direktor firme društvene, državne, u klasičnom smislu poslodavac, da li je to njegova firma, ili ga je tu neko izabrao, a dobio je apsolutnu slobodu da može da zapošljava koga hoće.
Ipak je oglas bio, i treba da bude, neko sredstvo preko koga će mnogi koji su zainteresovani da zasnuju radni odnos, ili da se zaposle, kako se to sada kaže, doći do saznanja da ima negde slobodno radno mesto za ono zanimanje koje oni poseduju.
Dao bih samo jedan primer - kako će čovek iz Vranja ili iz Subotice, bilo kog zanimanja da je, neka to budu i ona tražena vrhunska zanimanja, da zna da u Smederevu, u Jagodini, u Beogradu ima slobodno radno mesto gde se traži njegova profesija. Od toga da će poslodavac u državnoj, odnosno društvenoj firmi, da se raspita gde ima takav stručnjak, kakav mu treba da ga nađe i zaposli, drage moje dame i gospodo, još smo mi daleko. Zato apelujem da u ovom prelaznom periodu mi zadržimo rešenje koje je bilo, da poslodavac bude obavezan da oglasi slobodno radno mesto, upravo da bismo ispoštovali odredbe Ustava i odredbe saveznog Zakona o radnim odnosima.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, sistem radnih odnosa koji je od 1. januara 1997. godine uređen saveznim Zakonom o osnovama radnih odnosa i republičkim Zakonom o radnim odnosima predstavlja jedan od najznačajnijih pravnih sistema, jer od rešenja sadržanih u navedenim zakonima zavisi pravna i materijalna sigurnost velikog broja građana koji su radno sposobni i koji se nalaze u radnom odnosu.
Poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva podržaće novi republički zakon iz ove oblasti samo pod uslovom da je pripremljen na osnovu prethodnog svestranog sagledavanja važećih rešenja od strane naučnih i stručnih institucija, kako bi nova rešenja bila primerena ne samo stranim, već pre svega našim uslovima, kojima se dalje neće pogoršavati prava zaposlenih i koja će biti usaglašena sa rešenjima utvrđenim u navedenom saveznom zakonu.
Međutim, Predlog zakona o radu nije pripremljen na osnovu navedenih polazišta. U njemu je sadržan veliki broj rešenja kojima su prava radnika znatno umanjena, pa pri tom nisu saglasna sa rešenjima utvrđenim u saveznom zakonu. Ovo, verovatno, zbog toga što je jedini cilj predlagača ovog zakona da on bude prihvatljiv za poslodavca, odnosno vlasnika kapitala, što treba da doprinese jeftinijoj i bržoj prodaji društvenih preduzeća. To je, uostalom, potvrdio i ministar za rad i zapošljavanje, gospodin Dragan Milovanović, u izjavi koju je, povodom Predloga ovog zakona, dao listu "Politika", a koja je objavljena 5. juna 2001. godine.
Citiraću samo deo izjave gospodina Milovanovića: "Namera predlagača jeste da ovaj zakon bude podrška drugim zakonima, pre svega onome o privatizaciji. Radno zakonodavstvo se ovde nije godinama menjalo. Zaposleni su na papiru imali mnogo prava, ali je to u praksi bilo neostvarljivo. Stranci koji su zainteresovani za ulaganja kod nas sigurno ne bi dolazili da se propisi ne menjaju, jer žele da u potpunosti upravljaju preduzećima."
Pri tom, ministar zanemaruje činjenicu da je kod nas privatizacija tek započela i da će biti potrebno više godina dok sve društvene firme postanu privatno vlasništvo, kojima će jedini kriterijum i interes biti dobar rad radnika, a ne simpatije ili antipatije prema njima.
Šta će se dotle događati u društvenim preduzećima, kada prema predloženim rešenjima u ovom zakonu poslodavac, tj. direktor može olako da otpusti svakog radnika koji mu je nesimpatičan, posebno u firmama ispod 50 zaposlenih, nije teško pretpostaviti. Zato ne iznenađuju opravdane reakcije, tj. protesti ogromnog broja zaposlenih preko Saveza sindikata Srbije, Ujedinjenih granskih sindikata "Nazavisnost" i Sindikata zdravstva.
Ako je Vlada ocenila potrebu da se važeća rešenja u propisima o radnim odnosima menjaju, a i mi iz Stranke srpskog jedinstva smatramo da su izvesne izmene neophodne, imala je dovoljno vremena da blagovremeno dostavi inicijativu Saveznoj vladi za izmene i dopune saveznog zakona, da paralelno sa tim izmenama pristupi pripremama republičkog zakona i da ga po usvajanju saveznog zakona dostavi na razmatranje Narodnoj skupštini.
Važeći republički zakon pripremljen je tako što je uređena celina sistema radnih odnosa. Naime, ovim zakonom su preuzeta rešenja sadržana u saveznom zakonu, ta rešenja su bliže razrađena, a potpuno su uređena pojedina pitanja i odnosi koji nisu uređeni saveznim zakonom. Na taj način su jednim zakonom uređeni u celini svi radno-pravni instituti.
Međutim, u Predlogu zakona o radu zanemarena su rešenja sadržana u saveznom zakonu, odnosno niz rešenja sadržanih u tom zakonu uopšte se ne uređuje, a mnoga uređuju na način koji je suprotan odgovarajućim rešenjima sadržanim u saveznom zakonu.
Takav pristup je i u suprotnosti sa odredbama člana 115. stav 2. Ustava SRJ, prema kojima zakoni, drugi propisi i opšti akti republika članica moraju biti u saglasnosti sa saveznim zakonom.
Mnogo bih vremena potrošio da taksativno nabrajam koji sve predlozi iz Predloga zakona o radu nisu u saglasnosti sa važećim saveznim Zakonom o radu, ali ću pokušati samo sa par napomena da to dokumentujem.
Saveznim zakonom su uređena neka rešenja koja nisu sadržana u ovo predlogu zakona. Na primer, odredbama člana 9. saveznog zakona predviđena je obaveza poslodavca da potrebu za popunom slobodnog radnog mesta i uslove za obavljanje poslova tog radnog mesta prijavi organizaciji nadležnoj za poslove zapošljavanja, koja je dužna da slobodna radna mesta oglasi.
Ove odredbe preuzete su i bliže razrađene u važećem republičkom zakonu (čl. 9. i 10.), ali u Predlogu zakona koji je pred nama nisu uopšte sadržane. Ovim je povređeno i načelo sadržano u odredbi člana 13. Ustava Republike Srbije, prema kome je svakome pod jednakim uslovima dostupno svako radno mesto.
Odredbom člana 11. stav 3. saveznog zakona utvrđena je obaveza poslodavca da sa licem koje zasniva radni odnos zaključi ugovor o radu pre njegovog početka rada i da ga prijavi organizacijama nadležnim za poslove zapošljavanja i penzijskog i invalidskog osiguranja, u skladu sa zakonom.
Ova odredba preuzeta je važećim republičkim zakonom (član 11. stav 1.), ali u Predlogu zakona uopšte nije sadržana.
Odredbama člana 43. stav 2. saveznog zakona utvrđeno je da zaposlenom invalidu ne može prestati radni odnos kao "tehnološkom višku" dok ne ostvari pravo na penziju ili, uz njegovu saglasnost, jedno od prava utvrđenih ovim zakonom. Ova odredba preuzeta je važećim republičkim zakonom (član 26. stav 4.), ali nije sadržana u Predlogu zakona.
Odredbama članova 56. do 60. saveznog zakona utvrđeni su disciplinski organi i disciplinski postupak. To je uređeno republičkim zakonom, članovima 90. do 99, ali u Predlogu zakona toga nema.
Takođe, u Predlogu zakona o radu predložena su neka rešenja koja nisu u skladu sa saveznim zakonom. Na primer, odredbama člana 1. Predloga zakona, kao i drugim brojnim odredbama o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti, ugovor o radu koji zaključuje poslodavac i zaposleni izjednačen je sa kolektivnim ugovorom. Brojne odredbe upućuju na direktno ugovaranje između poslodavca i zaposlenog, a ne na dalju razradu kolektivnim ugovorom, što nije prihvatljivo, jer može dovesti radnike iste struke i sposobnosti u nejednak položaj.
Prema saveznom zakonu (čl. 1. i 3.) ugovor o radu je pojedinačan akt kojim se, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, zasniva radni odnos i uređuju prava i obaveze po osnovu rada.
Odredbom člana 26. predložena su rešenja kojima se uređuje radni odnos na određeno vreme, iz kojih proizilazi da se može zasnovati na svakom radnom mestu koje odredi poslodavac i da takav radni odnos može da traje najduže tri godine. U obrazloženju datom uz ovaj član ukazano je da je radni odnos na određeno vreme postavljen na novim osnovama, polazeći od potreba i zahteva tržišta, a da zakonom nisu utvrđeni slučajevi kada može da se zaključi ugovor na određeno vreme.
Upravo ovakvo opredeljenje je u suprotnosti sa odredbama člana 10. stav 2. saveznog zakona, prema kome se radni odnos na određeno vreme može zasnovati samo u slučajevima utvrđenim zakonom. U skladu sa ovom odredbom ti slučajevi su uređeni odredbama člana 40. važećeg republičkog zakona.
Odredbama člana 65. stav 1. tačka 4. Predloga zakona predloženo je da zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, ako odsustvuje sa rada zbog izdržavanja kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne i zaštitne mere, u trajanju do tri meseca.
Međutim, odredbom člana 32. stav 3. saveznog zakona utvrđen je rok od šest meseci za mirovanje radnog odnosa u navedenim slučajevima, što je sadržano i u odredbi člana 62. stav 1. tačka 4. važećeg republičkog zakona. I tako dalje, otišlo bi mnogo vremena da još nabrajam neusklađenosti saveznog zakona sa predloženim Predlogom zakona o radu, ali bih naveo još jednu.
Odredbom člana 103. stav 1. tač. 1. i 2. Predloga zakona predloženo je da poslodavac može bezuslovno da zaposlenom otkaže ugovor o radu ako je utvrđeno da zaposleni ne ostvaruje rezulate rada, ili ako je utvrđeno da zaposleni nema potrebnog znanja i sposobnosti za obavljanje poslova na kojima radi. Međutim, prema odredbama člana 17. i 64. stav 1. tačka 2. saveznog zakona, u navedenim slučajevima poslodavac može dati otkaz samo ako zaposleni ne prihvati raspored na drugo radno mesto koje odgovara njegovim znanjima i sposobnostima ili ako takvog radnog mesta nema.
Odredbama člana 116. Predloga zakona predloženo je rešenje prema kome poslodavac koji ima u radnom odnosu na neodređeno vreme više od 50 zaposlenih, a nemerava da otkaže ugovor o radu za više od 10% zaposlenih od ukupnog broja u toku kalendarske godine zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacinih promena, dužan je da donese program rešavanja viška zaposlenih, kao i da se program donosi u saradnji sa organizacijom nadležnom za poslove zapošljavanja.
Ova odredba je suprotna odredbama člana 44. saveznog zakona prema kojoj je svaki poslodavac dužan da sačini program ostvarivanja prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, kao i da u roku od mesec dana od dana donošenja programa obavesti sindikat i nadležnu organizaciju za poslove zapošljavanja o razlozima za prestanak radnog odnosa, broju i kategorijama zaposlenih i o roku u kom namerava da raskine radni odnos.
Dame i gospodo, sa iznetog, imajući u vidu da se sve parlamentarne stranke u Narodnoj skupštini, bar verbalno, zalažu za opstanak redefinisane savezne države, što svakako podrazumeva da se zalažu i za poštovanje saveznih zakona, nadam se da Predlog ovog zakona neće dobiti načelnu podršku.
U svakom slučaju, poslanička grupa Stranke srpskog jedinstva neće podržati ovaj zakon.
Uvaženo predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pre nego što pređem na amandmane koje sam podneo na ovaj predlog odluke o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine, hoću da kažem da sam i ja bio jedan od tih nesuđenih članova radne grupe koja je trebalo da sačini predlog novog poslovnika, ali nažalost, ja i moj kolega Lukić smo dva puta dolazili iz Jagodine do ove skupštine i ta radna skupština nikada  nije počela sa radom. Pored nas, redovno su sednicama prisustvovali i predstavnici SPS-a, jedino predstavnika DOS-a nije bilo. Kada smo gledali ovaj predlog izmena i dopuna Poslovnika, ja i moj kolega smo znali odakle vetar duva, odnosno uverili smo se zašto predstavnici DOS-a nisu želeli da dođu na zakazane sastanke radne grupe za izradu Predloga odluke o Poslovniku.
Inače, ispred SSJ-a sam podneo svega tri amandmana, želeći da kroz te amandmane koliko-toliko poboljšam tekst Predloga odluke, znajući da će većina u ovom parlamentu da usvoji ono što je predloženo.
Trudio sam se, bez obzira i na moja saznanja i na moja uverenja da ovaj predlog odluke o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine nije dobar i ne zadovoljava osnovne demokratske principe, kako Srbije, tako i Evrope, da ga koliko-toliko poboljšamo i da koliko-toliko bude demokratičnosti i demokratije u Predlogu odluke o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine.
Predložio sam da se u članu 8. izmena i dopuna Odluke doda tekst, odnosno izmeni tekst, i da novi tekst glasi da - pored predsednika i zamenika predsednika poslaničke grupe, pravo da reklamira povredu poslovnika imaju još dva predstavnika, odnosno narodna poslanika poslaničke grupe; jer, može se desiti da predsednik, odnosno zamenik predsednika poslaničke grupe ne bude prisutan u sali, u vreme kada se desi povreda poslovnika i da bi ta poslanička grupa imala koliko-toliko mogućnosti da reklamira povredu poslovnika, s tim što bi svaka poslanička grupa pred početak svake sednice, svakog dana, morala da dostavi spisak tih narodnih poslanika koji, pored utvrđenih, pored predsednika i zamenika, imaju pravo da reklamiraju poslovnik.
Smatram da se tu ništa ne gubi, čak mislim da se dobija i da se daje mogućnost svim narodnim poslanicima koji su prisutni u sali (ako ih je njihova poslanička grupa odredila) da mogu sa pažnjom da kontrolišu da li se rad na sednici odvija u skladu sa utvrđenim poslovnikom.
Takođe sam predložio da se brišu član 10. i član 11. Predloga odluke o izmeni i dopuni Poslovnika Narodne skupštine. Razlog ovog predloga je vrlo prost. Ne bih želeo da citiram Ustav Republike Srbije koji u članu 23. i u članu 124. vrlo jasno kaže kada se mogu predvideti novčane kazne i za koja dela se mogu predvideti novčane kazne. To su pre mene mnogi govornici govorili, ali ja bih želeo da skrenem pažnju na sledeće.
Poslovnik o radu ove Narodne skupštine, kao i poslovnici o radu drugih organa i tela u Republici Srbiji, kao što su poslovnici o radu opštinskih skupština, kao što su poslovnici o radu raznih upravnih odbora i slično, su, dozvolite dame i gospodo, tehničko sredstvo kojim se uređuje rad tog organa i čime taj organ jednostavno normira kako će i na koji način raditi, kako će uređivati disciplinu i tako dalje. Znači, to nije zakon kojim se propisuju novčane kazne, jer odmah iza toga mora da se propiše ko izvršava te sankcije. Ovde toga nema.
Drugo, u ovom poslovniku, odnosno u predlogu, u članu 10. i 11. nema nigde dvostepenosti u odlučivanju, a to je osnovno demokratsko pravo i demokratska obaveza da, ukoliko čovek bude kažnjen za nešto, odnosno bude mu izrečena bilo kakva sankcija, mora mu se pružiti mogućnost da zaštiti svoje pravo kod nekog nadležnog organa. Da li će to biti kod Administrativnog odbora ove skupštine ili kod nekog organa opštinskog suda ili drugog organa ove države, to je pitanje i to je trebalo predvideti u ovom poslovniku.
Treće, ukoliko ova DOS-ovska većina usvoji ovako predložena rešenja, kako naplatiti novčanu kaznu od poslanika koji nije na stalnom radu u Narodnoj skupštini? Jednostavno, ima mnogo narodnih poslanika koji ostvaruju platu na radnom mestu gde rade i tamo im je plata mnogo veća nego što je plata narodnog poslanika, tako da imaju pravo samo na paušal. Dozvolićete, paušal nije plata. Paušal je dodatak na platu, kao i mnogi drugi dodaci koji se primaju. Možda ima nekog poslanika koji prima invalidninu ili prima dečiji dodatak ili nešto slično, što sve ne čini osnovnu zaradu, ne čini platu. Jednostavno,to su primanja. Ta primanja moraju biti zaštićena.
Sa druge strane, kosi se direktno sa zakonom predlog ovakvih mera u Poslovniku, jer je u nekim pozitivnim propisima predviđeno da na platu zaposlenog, a onaj ko je na stalnom radu u Skupštini ili poslanik koji se poistovećuje sa takvim zaposlenim, može do određenog iznosa da se vrše obustava. Znači, ne može nečija porodica, zato što je on nedisciplinovan u ovoj skupštini, da ostane tog meseca bez hrane, odnosno bez prava da se obezbedi egzistencija toj porodici čiji je on hranilac.
Posebno je po meni zabrinjavajuće što se ovde čulo mnogo upoređivanja ovog predloga odluke o izmenama i dopunama odluke o Poslovniku Narodne skupštine, sa poslovnicima Francuske, Nemačke, Italije i ne znam već kojih razvijenih evropskih zemalja. Blago nama, dame i gospodo narodni poslanici, a naročito predlagači, kada smo dostigli dotle da upoređujemo Poslovnik o radu sa poslovnicima parlamenata ovih razvijenih zemalja, što gospoda predlagači ne uporediše nešto drugo sa ovim zemljama o kojima je reč.
I na kraju, ono što posebno želim da istaknem, i neka čuje javnost, na Zakonodavnom odboru jedan od predlagača poslaničke grupe koja je predložila ove izmene i dopune rekao je da su ove izmene i dopune bile kod eksperata OEBS-a i da su one dale saglasnost na ove izmene. Svaka čast i hvala.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, očekivali smo da će građani Srbije i poreski obveznici koji plaćaju rad ove skupštine u 15,30 časova, kada uključe svoje televizore, moći da počnu da slušaju raspravu po ovoj tački dnevnog reda. Kao što je predviđeno na dnevnom reda je rasprava o razrešenju, imenovanju nosilaca pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Nažalost, izgubili smo sat i po vremena u nekim raspravama, koje po meni nisu bile plodotvorne i koje nisu doprinele boljem obaveštavanju o kandidatima koje danas treba da izglasamo, odnosno da im damo poverenje, da budu nosioci pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Valjda će to građani Srbije znati da cene na izborima, koji će biti u jedno dogledno vreme.
Ja ću pokušati da vratim diskusiju upravo na tačku dnevnog reda koja je danas ovde pred nama, a to je da razgovaramo o razrešenju i imenovanju nosilaca pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Po nekom mom redosledu govoriću o onom značaju, po meni, lica koja su predložena ovde od Odbora za pravosuđe. Za one koji ne znaju, da se identifikujem, ja sam i član Odbora za pravosuđe, koji je razmatrao ove predloge koji su danas pred vama.
Na prvom mestu je predlog da se gospodin Slobodan Vučetić imenuje, odnosno da ga danas postavimo, da kažem tako, za sudiju Ustavnog suda Srbije, a na taj način što ćemo poništiti odluku ove skupštine od decembra meseca 1999. godine. Tako piše, ako se ne varam. Postavlja se pitanje, po kom to pravnom aktu mi danas govorimo i koji to pravni akt iz decembra meseca 1999. godine treba da poništimo. Taj akt ne postoji ili meni nije kao članu ove skupštine dostavljen. Postoji samo zapisnik Skupštine iz decembra meseca 1999. godine, u kome se konstatuje da je gospodinu Vučetiću prestao mandat, odnosno funkcija sudije Ustavnog suda Srbije. Posle toga, uvaženi Vučetić nije zatražio pravnu zaštitu kod bilo kog organa ove države, kod koga je mogao da vodi spor, da li radni ili ustavni itd. nije bitno, ne bih sada oko toga licitirao. Prema tome, on je u to vreme bio gde je bio, član neke nepolitičke ili vanpolitičke organizacije koja sebe naziva G-17 plus, koja opet ovog trenutka izjavljuje, bar prema štampi, odnosno piše u štampi da će biti na izborima neka politička stranka, a u tom trenutku se deklarisala kao vanpolitička organizacija.
Dakle, pitanje je da li mi danas kao Narodna skupština možemo da donesemo odluku da poništavamo akt koji ne postoji, da poništavamo konstataciju. Da li to znači da ćemo mi danas kao Narodna skupština, da se malo našalim, konstatovati da napolju pada kiša, a da će neki drugi organ, odnosno neki drugi saziv ove skupštine posle dve godine poništiti tu našu konstataciju i reći da nije padala kiša, nego je grejalo sunce. Znači, akt de fakto ne postoji.
Postoji drugi način, dame i gopospodo, da se gospodin Vučetić, koga izuzetno cenim kao vrsnog pravnika i doktora pravnih nauka izabere, ukoliko DOS-ovska većina smatra da on treba da bude sudija Ustavnog suda Srbije, a to je da ga jednostavno predsednik Republike Srbije gospodin Milutinović predloži ovom parlamentu, da ga izaberemo za sudiju Ustavnog suda i da posle toga on bude izabran.
Međutim, opet da napravim jedan mali izlet, jedan moj uvaženi kolega iz ove skupštine kaže da je pre neki dan pokušao da parkira kola ispred zgrade Predsedništva Republike Srbije, gde treba da bude predsednik Republike Srbije, a obezbeđenje mu nije dozvolilo sa obrazloženjem da treba da dođe Gradsko zelenilo da pokosi travu, jer tamo već mesecima niko ne parkira kola i izrastao je korov. Dakle, funkcija predsednika Republike ne postoji, pa valjda iz tog razloga ne može ni da dođe predlog pred ovaj organ da bi mi izabrali sudiju Ustavnog suda Srbije.
Druga funkcija o kojoj danas razgovaramo je javni tužilac Srbije. Bio sam prisutan na Odboru za pravosuđe kada je odlučivano o zahtevu gospodina Krsmanovića da se razreši funkcije javnog tužioca Srbije, odnosno republičkog javnog tužioca. Mi smo udovoljili njegovom zahtevu, razrešili ga i takođe postoji pisani dokument, gde je gospodin Krsmanović odredio da ga zamenjuje jedan od zamenika republičkog javnog tužioca, gospodin Ivanović. U međuvremenu je stigao zahtev gospodina Ivanovića da se na lični zahtev, zbog ispunjenja uslova za odlazak u penziju, razreši i on sa funkcije zamenika republičkog javnog tužioca. Međutim, u međuvremenu je stigao i novi dopis, gde je na kolegijumu Republičkog javnog tužilaštva određeno da od tri kandidata gospodin Nedić bude vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca.
Postavlja se pitanje, šta će se desiti ukoliko mi danas ne razrešimo gospodina Ivanovića funkcije zamenika republičkog javnog tužioca iz bilo kojih razloga.... gospodine ministre, zamolio bih vas, jer ste vi ipak ministar, a ja sam samo poslanik i da ja ispričam šta imam da kažem i molim vas da mi omogućite da kažem.... i da onda gospodin Nedić ne bude vršilac dužnosti republičkog javnog tužioca. Dakle, ono što je potpisao gospodin Nedić, po meni, nema pravni značaj i pravnu snagu dok mi ne razrešimo gospodina Ivanovića. To je moje mišljenje.
Kada se govori o izboru i imenovanju nosilaca pravosudnih i javnotužilačkih funkcija, ja sam i na Odboru postavljao pitanje da li je moguće da u Republici Srbiji svi predsednici opštinskih i okružnih sudova budu razrešeni iz jednog jedinog razloga - neažurnosti sudova. Da li je moguće da bar jedan od tih predsednika opštinskih i okružnih sudova bude razrešen iz nekih drugih razloga, nego su svi strpani u isti koš. Na njihova mesta dolaze drugi, protiv kojih ja i moja stranka nemamo ništa lično, jer smo se uvek zalagali, sada se zalažemo i zalagaćemo se da na mesto predsednika sudova, opštinskih, okružnih, privrednih, u Vrhovnom sudu, dođu najstručniji ljudi.
Znate kako će se, gospodo narodni poslanici, birati ti ljudi? Biraće ih kolegijumi sudija opštinskih i okružnih, jer oni najbolje znaju iz njihovih redova ko je nastručniji, ko je najsposobniji da vodi opštinski i okružni sud tog grada i tog mesta gde se bira predsednik opštinskog ili okružnog suda. Dakle, nije dato objašnjenje, i takođe, kada pogledate materijal, videćete da mnogo advokata ima koji se vraćaju u pravosuđe, uslovno rečeno u pravosuđe, na mesta predsednika sudova i predsednika opštinskih i okružnih sudova. Do ove skupštine i do zasedanja Odbora za pravosuđe bio sam ubeđen da advokati, čast izuzecima, imaju izuzetno dobra primanja, da su otišli u advokaturu iz razloga što su u pravosuđu loše plate. Međutim, sada me iznenađuju, i znači da su u pravosuđu dobre plate, i da advokati vrlo loše zarađuju, kada se mnogo advokata vraća iz advokatske profesije na mesto sudija, odnosno predsednika opštinskih i okružnih sudova. Mislim da o tome treba malo raspravljati i voditi računa ubuduće.
Sledeće, mislim, u vezi je sa gospodinom Batićem, koga izuzetno cenim, da bi trebalo gospodin Batić kao ministar pravde i lokalne samouprave da zamrzne svoju funkciju u stranci koju vodi, jer ipak odlučuje o tome ko će biti kandidat za predsednika nekog opštinskog i okružnog suda, a najblaže rečeno mora da bude malo subjektivizma, da ima malo navijanja za nekog pripadnika njegove stranke i mislim da u ovom trenutku ne bi trebalo da ministar bude taj koji će da odlučuje o tome.
Na kraju, govorim o depolitizaciji sudstva. Bar poslednjih deset dana pune su novine naslova, počev od gospođe Karamarković pa nadalje, nažalost nemam jedan dopis koji sam dobio iz opštine Svilajnac, gde kažu, citiram: "Na predsedništvu DOS-a opštine Svilajnac odlučeno je da se za predsednika Opštinskog suda Svilajnac imenuje taj i taj." Dakle, nije ni mišljenje, ni preporuka, nego odluka. Da li je to depolitizacija sudstva? Da li smo mi ti koji odlučujemo ili neki komiteti, kako se već zovu, i organi i organizacije u opštinama.
Na kraju, i time bih završio, mislim da ubuduće, kada se raspiše konkurs za predsednike bilo kog suda, da li opštinskih, okružnih, privrednih, trebalo bi doslovce da se naznači da se raspisuje konkurs za to i to mesto, da se ljudi jave na to i to mesto, da se ispoštuje procedura i na kraju, da odlučujuću reč imaju kolege i koleginice iz tih sudova, koji će da razmatraju sve prijave kandidata i da oni imaju odlučujuću reč ko će da vodi taj organ. Ipak je predsednik samo prvi među jednakima.
Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, Ustavni okvir za privremenu samoupravu na Kosovu i Metohiji, koji je sačinio Hans Hekerup, samo je još jedan korak koji čini međunarodna zajednica na čelu sa SAD-om da se ovaj deo Srbije i Jugoslavije odvoji od svoje matice i u daljem razvoju događaja pripoji Albaniji ili nekoj drugoj državi.

Iako je Rezolucijom Saveta bezbednosti 1244 garantovan teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije, ovim ustavnim okvirom Hansa Hekerupa se grubo krši navedena rezolucija i omogućava Albancima da ostvare svoje davno zacrtane ciljeve. Postavlja se pitanje, zašto međunarodna zajednica sada, kada su u Srbiji na vlast, posle decembarskih izbora 2000. godine došle one političke snage koje su imale punu podršku te iste međunarodne zajednice, ne učini korak na povratku Kosova i Metohije u ustavni i zakonodavni sistem Srbije i Jugoslavije i tako na delu pokaže da je za očuvanje celovitosti Srbije, odnosno Jugoslavije u međunarodno priznatim granicama.

Siguran sam da je razlog veoma jasan ili, kako se to danas popularno kaže, transparentan, treba do kraja sprovesti ono što je davno negde dogovoreno, a to je otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije, odnosno od Jugoslavije. Da je ovo što sam rekao tačno, najbolje i na direktan način potvrđuje Ustavni okvir Hansa Hekerupa, koji predviđa da Kosovo i Metohija ima sve atribute državnosti, a to su: svoju teritoriju, potpunu samostalnost, organe vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske, svoju zastavu, a kasnije verovatno grb, valutu, ima sada predsednika itd.

U pomenutom dokumentu Hansa Hekerupa, ni na jednom mestu, ni jednom rečenicom ne predviđa se pravo Srbije ili Jugoslavije da može, preko svojih državnih organa, da se meša u unutrašnje stvari Kosova i Metohije. Dakle, stvara se država u državi.

Posebno zabrinjava činjenica da se ovim ustavnim okvirom Srbi na Kosovu i Metohiji tretiraju kao etnička zajednica ili, preciznije i bolje rečeno, kao nacionalna manjina. Molim vas, da li je moguće da Srbin u svojoj rođenoj zemlji, na bilo kom delu svoje teritorije, odnosno teritorije Srbije, a posebno na Kosovu i Metohiji, može biti nacionalna manjina i čekati da mu neki predstavnik međunarodne zajednice, nekim pravnim aktom omogući da ostvaruje svoja građanska prava?

Ako je i od Hansa Hekerupa, i od međunarodne zajednice, mnogo je. Kad već govorimo o etničkim zajednicama, kojima je Hans Hekerup odredio na koliko poslaničkih mandata imaju pravo u Skupštini Kosova i Metohije, ne mogu a da ne pomenem jednu, koju izmišlja pomenuti gospodin, a to je zajednica Bošnjaka. Gde je, kada i kako nastala ta etnička zajednica na Kosovu i Metohiji, to sigurno ni sam Hans Hekerup ne zna, ali je navodi, iz samo njemu poznatih razloga.

SSJ smatra da je ovako predloženi ustavni okvir za privremenu samoupravu Kosova i Metohije neprihvatljiv, iz više razloga - pravnih, moralnih i istorijskih. Ni po koju cenu ovakav ustavni okvir se ne bi smeo prihvatiti. Za to nema mandat ni srpska, ni Savezna vlada, a nema ni ova skupština. Ne mogu a da se ne osvrnem na ponašanje međunarodne zajednice i njene dvostruke aršine, kada je u pitanju Kosovo i Metohija, i građani koji su živeli, i sada žive na ovim prostorima.

S jedne strane se čine maksimalni napori da se Albancima ispune svi zahtevi, a sve pod izgovorom da su od prethodnih vlasti bili ugnjetavani. Ovde ne mislim samo na vlasti u prethodnih 10 godina, nego mislim na sve vlasti koje su bile u bivšoj Jugoslaviji, od 1945. godine do sada, da su imbila oduzeta neka osnovna ljudska prava, itd.

Kako su živeli Albanci na Kosovu i Metohiji pod prethodnim vlastima, valjda najbolje govore sledeće činjenice - imali su potpuno ista prava kao i svi drugi narodi sa kojima su živeli na ovim prostorima, a to su - pravo na rad, na slobodu kretanja, na besplatno školovanje na svom maternjem jeziku, počev od osnovne škole do fakulteta, na ispoljavanje svojih verskih shvatanja itd.

S druge strane, Srbi koji su danas ostali na Kosovu i Metohiji, nemaju od navedenih prava nijedno. Da li je međunarodna zajednica omogućila da i Srbi, i drugi nealbanci, imaju ista prava kao i Albanci? Deklarativno da, praktično ne.

Šta čini međunarodna zajednica i Hans Hekerup da omoguće da se preko 350.000 Srba i nealbanaca, prognanih i proteranih, vrate na svoja vekovna ognjišta, u svoje domove, na svoja radna mesta, na svoja imanja? Oni danas žive u kolektivnim smeštajima širom Srbije, ili kod rođaka i prijatelja, u većini slučajeva bez ikakvih materijalnih uslova za život i rad, čekajući dan kada će primiti neku humanitarnu pomoć da bi preživeli.

I ovde bih napravio jedan izlet - da li je moguće da Albanci danas, i unazad nekoliko godina, traže neka nova prava. U kojoj državi su se to oni obogatili? Danas ima veoma bogatih ljudi na ovim prostorima, koji su albanskog porekla, odnosno Albanci. Nisu plaćali porez ovoj državi, a uživali su sva prava. Školovali su svoju decu, lečili sebe i članove svoje porodice, ovoj državi nisu davali ni dinar, niti su plaćali poreze, niti su plaćali struju, niti su plaćali komunalne usluge, i nijedan srpski inspektor ili neki drugi prinudni organ nije smeo da uđe u ta mesta gde su živeli Albanci, gde su bila čisto etnička albanska naselja, da pokuša da naplati ono što je državno.

I, kada je država preduzela mere da se to naplati, onda je stupila međunarodna zajednica da, Bože, zaštiti te ljude, koji su, eto, ugnjeteni i hoće država da uzme što je njihovo.

Siguran sam da Hans Hekerup to vrlo dobro zna, ali ne brine mnogo. Njemu je osnovni cilj da dosledno sprovede dobijeni zadatak, a to je da osamostali Kosovo i Metohiju, a kasnije, zna se šta dalje sledi.

Na osnovu ovoga što sam izložio, smatram da o bilo kakvoj samoupravi na Kosovu i Metohiji ne može biti ni govora, dok se i poslednji prognani Srbin i nealbanac ne vrati svojoj kući i ne omogući mu se pravo na bezbedan život.

Takođe je neophodno izvršiti valjan popis stanovništva na Kosovu i Metohiji i vratiti u svoje matične zemlje sve one koji nemaju dokaz da su državljani Srbije. Dakle, one koji su poslednjih nekoliko godina na ilegalan način došli na Kosovo i Metohiju. Samo tako bi se dobila realna i prihvatljiva osnova za neku vrstu samouprave na Kosovu i Metohiji. No, i tada, i ta samouprava, ili autonomija, morala bi da bude u okviru Srbije i Jugoslavije, gde bi važili oni zakoni i pravila, koja važe i u drugim delovima Srbije, za sve druge građane Srbije.

I da iskoristim priliku, da samo podsetim da je u SSJ juče prispelo pismo srpskog življa iz Kosovskog Pomoravlja, iz opština Novo Brdo, Kosovska Kamenica, Gnjilane, Vitina, Uroševac (ne iz ovih mesta, nego iz enklava u kojima žive), u kome se žale na neverovatan život koji oni tamo imaju. Jednostavno su zatečeni, kao da su u getu, tako da ne mogu da izađu iz tih mesta. Oni bukvalno danas gladuju.

Molim da se ovo shvati najozbiljnije, da država Srbija, preko svojih predstavnika, najozbiljnije preduzme neke korake hitno, da bi se tim ljudima pružila neka neophodna pomoć u ovom trenutku. Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je sličan amandmanu koji sam podneo na Zakon o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica. Radi se o tome da postoji pravna neusaglašenost između Zakona o javnim prihodima i rashodima i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Naime, o čemu se radi? U Zakonu o javnim prihodima i rashodima napravili smo malu izmenu u tom smislu da saglasnost na finansijski plan Zavoda daje Skupština, a u Zakonu o penzijskom i invalidskom osiguranju, postojećem, stoji da saglasnost daje Vlada Republike Srbije. Ovde se postavlja pitanje, kada je u pitanju finansijski plan, ko će sada dati saglasnost.
Mi u ovom trenutku još uvek nemamo finansijski plan Fonda PIO, a znamo da penzije kako samostalnih delatnosti, tako i zemljoradnika, tako i zaposlenih, kasne. Ako se sve to uzme u obzir, mi ne znamo koliko će u ovoj godini, prema tom finansijskom planu, biti isplaćenih penzija. Naime, evo već je maj mesec, a finansijskog plana nema. Nema ni izveštaja o radu za 2000. godinu, a prema Zakonu o javnim prihodima i rashodima, saglasnost treba da da na izveštaj o radu i na finansijski plan, Narodna skupština Republike Srbije. Prema postojećim odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, saglasnost na te izveštaje i na planove daje Vlada. U obrazloženju Vlade, zašto se ne prihvata amandman, stoji da će to u narednim izmenama zakona biti usvojeno.
Postavlja se prvo pitanje kada će sledeće izmene zakona o PIO doći na red. Imamo obećanje iz ministarstva da će to vrlo brzo doći. Međutim, evo već je polovina maja meseca. A da li ćemo izveštaj o radu i finansijski plan da dobijemo možda u junu ili julu mesecu, ili ne znam kada. Dok se ne budu usvojile te nove izmene ili novi zakon, ne znam šta ministarstvo predviđa, a pošto je ovo jedno tipično pravno pitanje, ne vidim razloga zašto se ovaj amandman ne bi prihvatio tako da u ove izmene uđe obaveza Fonda PIO da izveštaj o radu za 2000. godinu i finansijski plan, shodno Zakonu o javnim prihodima i rashodima, dostavi republičkoj Skupštini na usvajanje. Hvala.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čitajući Zakon o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica i upoređujući ga sa Predlogom zakona koji sam pomenuo, sa Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o javnim prihodima i rashodima, koji smo usvojili na prethodnoj sednici Skupštine, došao sam do saznanja, konsultujući Stručnu službu Stranke srpskog jedinstva, da postoji jedna pravna praznina u Predlogu zakona o zapošljavanju i ostvarivanju prava nezaposlenih lica, i iz tog razloga sam i podneo ovaj amandman, koji glasi: "U članu 34. stav 2. posle reči: "rada Zavoda" stavlja se tačka, a reči: "i finansijski plan Zavoda", brišu se."
Dosadašnji član 9. - 17. postaju članovi 10. - 18. U dosadašnjem članu 18. koji postaje član 19. reči: "9, 10. i 15" zamenjuju se rečima: "10, 11. i 16." Zašto? Kao što sam rekao, odredbama člana 15. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnim rashodima i javnim rashodima, koji je usvojen na prethodnoj sednici Narodne skupštine, predviđeno je da na finansijski plan i završni račun organizacije socijalnosg osiguranja, saglasnost daje Narodna skupština Republike Srbije. Međutim, odredbom postojećeg zakona članom 34. stav 2. predviđeno je da na finansijski plan Republičkog zavoda za tržište rada saglasnost daje Vlada Republike Srbije. Postavlja se jedno logično pravno pitanje, ko će dati saglasnost na završni račun i na finansijski plan Zavoda, da li Vlada ili Narodna skupština ? Ako smo usvojili u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, da to treba da radi Narodna skupština, sasvim je logično i pravno opravdano i razumljivo da treba da se usvoji da kažem, tako, novi član zakona i da uđe u Predlog o izmenama i dopunama postojećeg zakona. Meni je žao što sam ja to video i moja Stručna služba, a ministarstvo koje je nadležno i koje je davalo Predlog o izmenama i dopunama, to nije videlo, sa svojim stručnim službama. Hvala. (Aplauz Stranke srpskog jedinstva.)
Dame i gospodo narodni poslanici, Stranka srpskog jedinstva je takođe preko mene podnela amandman na član 47. stav 1. u kome tražimo da se reč "dve godine" zameni rečju: "pet godina".
Zašto? Iz vrlo prostog razloga što ima mnogo krajeva u Srbiji koji su nedovoljno razvijeni ili su uopšte nerazvijeni i smatramo da svi poreski obveznici koji ulažu u te krajeve treba da u dužem vremenskom periodu budu oslobođeni poreza na dobit, da bi Srbija bila ravnopravno razvijena.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, da smo krenuli na vreme sa popodnevnom sednicom, kao što je predviđeno po Poslovniku, verovato da bismo već sada glasali o kompletnom Zakonu o porezu na dobit.
Međutim, ne bih vraćao diskusiju. Samo bih vas zamolio da zbog javnosti izbrojite i vidite u kom procentnom sastavu su prisutni poslanici Stranke srpskog jedinstva. Ima ih 14 i svih 14 su tu. Kada bi od ostalih poslanika bilo bar 80% prisutnih u sali, ne bi dolazilo do kašnjenja i uvek bi završavali posao na vreme.
Sada mi dozvolite da pročitam predlog amandmana koji sam dao, a odnosi se na strana ulaganja. Želja Stranke srpskog jedinstva je, kao i moja, da pospešimo ulaganje stranog kapitala, jer, kao što je poznato, domaća privreda nema kapital da bi mogla da ulaže u nova preduzeća.
Obvezniku kod koga strani ulagač ulaže kapital u najmanjem iznosu od 10% u ukupnom kapitalu, ili kada obveznik posluje isključivo stranim kapitalom, umanjuje se porez u trajanju od 5 godina od dana ulaganja, srazmerno učešću stranog kapitala. Ne bih, verujte mi, izlazio na ovu govornicu da me nije pomalo iritiralo objašnjenje Vlade zašto odbija ovaj amandman.
Izmenom ovog stava Vlada kaže: "Saglasno tome, a u skladu sa poslovnim kodeksom Evropske unije, predloženo je da se ukinu poreski podsticaji kojima se posebno stimuliše strani kapital u odnosu na domaći, jer se time i domaća pravna lica dovode u nepovoljniji položaj, pa se iz tih razloga amandman ne prihvata".
Gospodo ministri, o kom poslovnom kodeksu govorite, Evropske unije? Po kom moralnom kodeksu govorite, Evropske unije? Da li je to kodeks onih što su nas 10 godina držali kao pod staklenim zvonom? Hvala.