U članu 3, koji definiše pojmove u ovom zakonu, pojavljuje se pojam „ozbiljni, neželjeni događaji“. U nekim konsultacijama koje smo imali sa ljudima koji se bave ovom oblašću oni kažu da u našoj terminologiji, ni medicinskoj, a ni pravnoj, ovakav termin „ozbiljni, neželjeni događaji“ ne postoji i da je on verovatno posledica prevoda sa nekog drugog jezika na kome su neke definicije korišćenje. Smatrali smo da reč „ozbiljni“ treba da se obriše i da ostane samo definicija „neželjeni događaji“.

Vlada nije prihvatila ovaj amandman sa nekim obrazloženjem da je ta reč potrebna da bi dodatno napravila razliku između događaja koji mogu da se desi, vezano za ovaj proces biomedicinski potpomognute oplodnje. Kroz te konsultacije su nam ljudi skrenuli pažnju da se ti termini u medicini kod nas ne koriste. Smatramo da bi bilo bolje da je ovaj i sličan amandman, koji, takođe, traži reč u nekom kasnijem članu brisanje reči „ozbiljan“, Vlada prihvatila. Hvala.

Član 15. ima naslov – Izdavanje dozvole za delatnost biomedicinski potpomognute oplodnje. Zakon predviđa da Uprava za biomedicinu daje dozvolu za obavljanje ove delatnosti centrima, ali i banci. Banka je Predlogom zakona jedna, na nivou Republike Srbije, i ono što je suština našeg amandmana je da tu dozvolu za rad, odnosno eventualno oduzimanje, izdaje ministar.

Ne slažemo se sa obrazloženjem u odbijanju ovog amandmana koje kaže da je načelo efikasnosti i ekonomičnosti postupka ono što je bolje, odnosno što daje Upravi za biomedicinu nadležnosti i za izdavanje dozvole za banke, s obzirom da je ta banka jedna jedina institucija, predviđena ovim zakonom, na nivou Republike Srbije.

Smatramo da zbog važnosti, tu dozvolu i da prati njen rad, treba da bude zadužen ministar, a ne Uprava. Kažem, razumemo zašto za centre radi Uprava za biomedicinu, s obzirom da se radi o više centara, privatnih, državnih, kako god, koji će raditi, ali, banka je jedna jedina i smatramo da zbog toga u zakonu treba predvideti da dozvolu za njen rad, odnosno eventualno oduzimanje, daje ministar. Zato se ne slažem da je u ovom slučaju opravdan princip ekonomske efikasnosti i ekonomičnosti. Hvala.

Kao što se član 15. bavi izdavanjem dozvole, tako se član 16. bavi oduzimanjem dozvole. Kao što smo predložili u članu 15. da dozvolu za rad banke treba da daje ministar, ovde smo predložili da tu dozvolu takođe i može i treba da uskrati ministar.

Ne slažem se sa stavom ministra je Uprava za biomedicinu ta gde sede stručnjaci, pa oni su dovoljno kvalitetniji da to procene i rade, odnosno ne mislim da oni nisu dovoljno kvalitetni i stručni. Upravo mislim da je zbog važnosti banke, i sami ste govorili malopre koja je uloga banke i u čemu se ona razlikuju od uloge centara po ovom zakonu i zato mislim da je potreban taj jedan viši stepen angažovanosti države i učešće ministra.

Znači, nije sporno da i Uprava za biomedicinu na dnevnom nivou ili u skladu onako kako je ovde zakon predvideo, proverava nacionalne standarde kvaliteta da li se ispunjavaju kada ih donese ministar, kako piše zakon. Ovim amandmanom smo predvideli da i to ministar predloži Vladi upravo da bi dali jednu dodatno ozbiljnost celoj ovoj stvari.

Zato smatramo i još jednom ponavljam, ne slažemo se sa mišljenjem Vlade da treba da bude isti nivo i za centre i za banku upravo zato što se, kako ste rekli u banci čuvaju donatorski biomaterijal. Šta će se desiti ako se uskrati recimo, dozvola za rad nekoj banci, šta se dešava sa tim zamrznutim ćelijama? Gde one idu? Ko ih preuzima, u kojoj proceduri, da li su one ugrožene upravo zbog nekog propusta u radu?

S obzirom na osetljivost teme i možda višegodišnji rad banke zbog nečijeg nemara ili ne znam ni ja čega da propadne, potrebno je učešće ministra, jer to podrazumeva i veću odgovornost u radu same banke. Hvala.

Mi smo dodali stavove u članu 19. koji predviđaju da zdravstveni radnici i saradnici koji rade na poslovima biomedicinske potpomognute oplodnje imaju pravo na uvećanu platu u skladu sa koeficijentima koje određuje ministar nadležan za poslove zdravlja. Vlada je odbila taj amandman i rekla je da je to tema Zakona kojim se uređuje sistem plata zaposlenih u javnom sektoru. Načelno se slažemo sa tim.

Ideja je bila da skrenemo pažnju kroz ovu raspravu na potrebu da se zdravstvenim radnicima i saradnicima koji učestvuju u ovoj i sada i u skladu sa novim zakonom će učestvovati, da se obrati posebna pažnja da se njihove zarade sa posebnim koeficijentima dodatno nagrade tamo gde ima potrebe zato što sam ovaj proces zahteva, da kažem, postoje određeni vremenski intervali kada se nešto radi i kada se pristupa ćelijama. Posle nekog vremena dešava se da oni koji rade sa tim materijalom moraju zbog potreba medicinskih, bioloških da rade to van standardnog radnog vremena. Kao što postoje u interventnoj kardiologiji ili u drugim granama medicine posebni koeficijenti, smatramo da treba i u ovom slučaju da ministar odredi posebne koeficijente.

Slažemo se da nije mesto tome u ovom zakonu, ali hteli smo da iskoristimo ovu priliku da skrenemo pažnju na to da i činjenica, da kao što je i ministar sam rekao, da nemamo mi sada mnogo stručnjaka koji mogu ovo da rade i da se potrudimo da zaustavimo taj jedan negativan trend koji imamo u poslednjih nekoliko godina, da više od 1.000 ljudi, odnosno lekara svake godine zatraži od Komore potrebnu dokumentaciju kako bi mogli da nastave da rade van granica Srbije, da je potrebna aktivna politika ministarstva i da ukoliko želimo da ovaj zakon zaživi, da rezultate moramo, da razmišljamo i o zaradama onih koji će raditi po zakonu. Hvala.

U članu 21. mi smo smatrali da treba da se nađu, znači u zakonu, a ne u podzakonskom aktu, da se tačno kaže da testiranja koja su opisana u stavu 1. moraju da obuhvate genetsko ispitivanje čiji je cilj identifikacija genetičkih osobina ili postavljanje dijagnoze bolesti, odnosno dobijanje genetičke informacije o prisustvu određene bolesti, kao i testiranje prisustva bolesti zavisnosti.

Mislimo da je vrlo važno da jedno ovakvo testiranje se obavi kako bi se obezbedio što kvalitetniji i bezbedan proces biomedicinski potpomognute oplodnje. Mislimo da ono što piše u obrazloženju za neprihvatanje ovog amandmana je da će cela ova materija biti regulisana podzakonskim aktom, da kažem, za nas nije dovoljna i smatramo da ovaj deo, gde se ne nabraja taksativno koje su te vrste testiranja, ali govori o potrebi genetskih ispitivanja, kao i testiranje na prisustvo bolesti zavisnosti, daje jedan put, jednu smernicu na koji način treba da se definiše ova oblast podzakonskim dokumentima, tako da smatramo da je potrebno da ovo bude deo zakona, a da se dodatno razradi i tačno navede koja su to testiranja, da se eventualno kroz vreme dopunjuje, bude deo podzakonskih dokumenata, ali da jedna ovakva definicija treba da bude i u zakonu.

Hvala.

Mislim da ovo naše rešenje neograničava sve ove slučajeve koje ste rekli da mogu da se dese u budućnosti, ali daje neku smernicu. Znači, da se navede tačno, moraju i ta genetska istraživanja da se rade i istraživanja na bolesti zavisnosti. Mislimo da to široko ostavlja ceo taj prostor za ovo što ste vi govorili, posebne slučajeve, kako se bude kretala nauka u svetu, da je to moguće, ali da je bitno naglasiti u zakonu i dati neke minimalne limite samim zakonom.

Možda najkontroverznija stvar ovog zakona je surogat materinstvo i o tome smo najviše govorili, i poslanici Poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke, Narodni pokret Srbije, u načelnoj raspravi, kao i mnogi drugi poslanici, a to je suština i ovog amandmana.

Naime, član 49. u tački 18. zabranjuje kao jednu od zabranjenih aktivnosti u delatnosti biološko medicinski potpomognutoj oplodnji definiše surogat materinstvo. Iskoristiću ovu priliku jer, jednostavno, takva je naša poslovnička mogućnost, da još jednom ponovim argumente zašto smatramo da je pogrešna bila odluka Vlade da ovim zakonom zabrani surogat materinstvo, da argumenti koje smo čuli od strane ministra nisu za nas bili dovoljno ubedljivi i nisu prihvatljivi.

Smatramo da ne može biti argument da zbog straha od eventualnih zloupotreba i komercijalizacije surogat materinstva mi odustanemo od jedne mogućnosti koja jednom broju parova u Srbiji može da pruži priliku da se ostvare kao roditelji i da imaju svoje potomstvo.

Još jednim želim da ponovim da postoje različite prakse u svetu. Postoje zemlje koje dozvoljavaju surogat materinstvo, postoje zemlje u kojima ono nije dozvoljeno i to je činjenica – 12 od 28 zemalja Evropske unije dozvoljava. To su Velika Britanija, Grčka, Bugarska, u Belgiji i Holandiji je dozvoljen altruistički surogat, odnosno surogat kao dobročiniteljski čin i koji nije zasnovan na komercijalnoj osnovi. Surogat materinstvo dozvoljeno je i u Rusiji, Ukrajini, Makedoniji, SAD i još u brojnim zemljama.

Ponavljam još jednom, mislim da suština svakog zakona, pa i ovog, treba da bude da ako postoji neka mogućnost za građanina Srbije da se stvori mogućnost da se nešto dobro i lepo desi u njegovom životu, mi treba kao narodni poslanici koji donose zakone da omogućimo i stvorimo uslove da se ostvari ta mogućnost, a da na osnovu svog onog znanja koje imamo, sve eventualne zloupotrebe, mogućnosti i manipulacije sprečimo jasno definisanim zakonskim pravilima koja mogu da se menjaju i usavršavaju na osnovu iskustava i na osnovu svega onoga što se dešava u svetu. Ne treba da kažemo – mi smo nemoćni, plašimo se zloupotrebe i nećemo nešto da radimo.

Nažalost, ovo nije prvi put da iz Vlade Republike Srbije čujemo jednu ovakvu poruku. Nije direktno vezana za zdravstvo, vezana je za stanje u sportu, gde je predsednik Vlade govorio – ja nemam snage da se izborim sa privatizacijom klubova, pa se od toga odustalo. Država nema snage da se obračunava sa huliganima u sportu, pa se od toga odustalo. To je jedan loš princip, jedna loša poruka i nažalost u ovom zakonu se ona ponavlja.

Surogat materinstvo i pitanje ovakve vrste zabrane je pitanje da li je ona u skladu sa Ustavom? Da li na ovaj način onemogućujemo Ustavom zagarantovano pravo građanima Republike Srbije da se ostvare kao roditelji, samo zato što se plašimo zloupotreba? Ima dovoljno prakse danas u svetu da krenemo, u ovoj situaciji kada stalno govorimo o problemu lošeg demografskog stanja u Srbiji, na koji sve način možemo sa tim da se izborimo, da kažemo ovde, gde imamo jednu mogućnost koja je moguća, po medicinskim uslovima, koja je moguća po ovom zakonu, on ga opisuje, praktično ceo taj postupak koji bi bio sproveden u slučaju surogat materinstva, on se opisuje u ovom zakonu, ali se, zbog te specifičnosti da žena koja na kraju iznese trudnoću, odriče tog deteta koje izađe iz nje – da mi odustanemo? Mislim da nemamo pravo da odustanemo i mi kao narodni poslanici, ni ova Vlada, ni svaka druga Vlada.

To stanje nadam se samo da ne pravdamo činjenicom da je tako bilo i u prethodnom zakonu, jer je to bila 2009. godina. Pa, valjda smo kao društvo napravili neki korak napred u odnosu na 2009. godinu? Jer, ako tada nije bilo mehanizama, da li ih imamo danas? Smatramo da je ovakva zabrana u ovom zakonu jedno odustajanje na mestu gde to ne treba da se desi.

Naš predlog je da se obriše ova zabrana, a da se pitanje surogat materinstva definiše, da li posebnim zakonom ili tim građanskim zakonom koga čekamo svi zajedno, ne znam ni ja više koliko godina, mnogo duže od pet godina koliko je mandat ove Vlade, ali ga čekamo već dovoljno dugo. Ali, ako ne može tim zakonom, može poseban zakon, ne bi to bio bog zna kako dugačak zakon, dvadesetak članova verujem da bi pokrilo sve mogućnosti.

Ponavljam još jednom – pozivam Vladu da prihvati ovaj amandman, da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Nije to nerešivo. Postoje zemlje koje, pre svega govorim o mogućnosti altruističkog surogata, da se raznim ograničenjima spreči komercijalizacija u ovoj oblasti, izborom surogat majki, definisanjem odnosa između davalaca reproduktivnog materijala i žene koja treba da iznese tu trudnoću.

Postoje prakse, postoje dobre prakse, naravno da postoji i komercijalna upotreba ovog instituta i problemi koji su se pojavili, ali mislim da odustajanje nije hrabro, nije pravedno. Pozivam Vladu da se uhvati u koštac sa ovim problemom, da ne odustane sada na ovom koraku. Ideja da će to biti rešeno nekim drugim zakonom, bojim se da će biti sprečena zabranom koja se nalazi u ovom zakonu, da će neko sutra reći – pa, zabranjeno je to ovim zakonom, ne možemo o tome ni da razgovaramo u Građanskom zakonu. Pogrešan je put.

Pozivam kolege da ohrabrimo Vladu da prihvati ovaj amandman, obrišemo ovu zabranu, a onda svi zajedno, ako nema mogućnosti u Vladi, mada verujem da ima dovoljno stručnih ljudi i ljudi koji mogu da iskoriste sva ona dobra iskustva koja postoje vezano za surogat materinstvo, da ovaj institut zakonski regulišemo, a ne da ga zabranimo. Hvala.

Želim da se osvrnem samo još na nekoliko stvari koje su rečene u ovoj raspravi. Čitajući obrazloženje ministre, ovog zakona i ovaj deo koji govori o javnoj raspravi koja jeste sprovedena u februaru mesecu 2016. godine, nisam našao ni jednu jedinu reč na temu surogat materinstva.

Znači, ovde u ovome što je nama poslato ne piše da se o tome razgovaralo. Onda ste vi rekli u svom izlaganju da jeste to bila tema i da je zauzet stav da se u ovom trenutku zbog mogućnosti zloupotreba ne ide u dozvoljavanje instituta surogat materinstva.

Niste tada govorili o tome u načelu, ali vi sada evo, ponavljate, mi ne znamo koji su bili sve stavovi, mi kao poslanici, makar ne možemo iz ovog obrazloženja koje nam je poslat uz zakon, da vidimo koji su sve stavovi bili izneti. Činjenica jeste, vi ste rekli, zakon stoji od 16. decembra u proceduri, nije bilo drugih predloga. Ja sam rekao, mi nismo imali mogućnosti čak i mislimo da može ovim zakonom da se definiše sve što je vezano za surogat materinstvo.

Znači to, evo rekao je i kolega, treba da dotakne i porodični zakon. Nalazi se u tom građanskom zakoniku, odnosnom njegovom nacrtu koji stoji već dugo u nekoj javnoj raspravi. Smatramo da je loše da ovde i dalje stoji zabrana. Znači, smatramo da je loša poruka koju država šalje ako ovde ostane zabrana. Smatramo da će loše da deluje za buduću raspravu o tome da li treba ili ne treba da se dozvoli surogat materinstvo u Republici Srbiji, ako u ovom zakonu stoji zabrana. Biće argument onih koji su možda protiv toga iz ne znam kakvog razloga, pa sad tamo je to zabranjeno, pa nećemo o tome da razgovaramo. Često se dešava u nekoj diskusiji da se takvi argumenti koriste.

Zato smatramo i suština ovog amandmana je da se samo obriše ova tačka i kasnije se obriše i član 66. koji definiše surogat materinstvo kao krivično delo, da se to obriše iz ovog zakona, a da vidimo koji su to načini i na koji način može i treba da se dozvoli u Srbiji surogat materinstvo. Hvala.

Stav 1. člana 50. govori o, član 50. generalno govori o čuvanju semenih ćelija, neoplođenih jajnih ćelija i embriona, a stav 1. govori da muškarac, odnosno žena koji prema saznanjima savremene medicinske nauke preti opasnost da će ostati neplodni, mogu da Centru BMPO-a, odnosno banci pismeni pristanak daju svoje reprodukcione ćelije na čuvanje.

Naš amandman je da se briše ovaj deo o potrebi da postoji saznanje savremene medicinske nauke da preti opasnost. Prvo, zato što je to dato preširoko i menjaće se, kao što vi kažete. Danas se neke stvari znaju, nekad ne možemo da znamo. Nekad u nekim slučajevima može da se desi tragedija da čovek ili žena preko noći izgubi mogućnost reprodukcije, usled neke nesreće ili nečega i smatramo da mogućnost da svoje ćelije reproduktivne stave na čuvanje, može da se omogući svakom punoletnom građaninu Republike Srbije, bez ovog zahteva da je ograničenje da postoji neko saznanje.

Ukoliko govorimo o tome da nam je želja da što više dece se rađa u Republici Srbiji, da se što više ljudi u Srbiji ostvari kao roditelji, da nema potrebe, ni smisla ovakve zabrane i da će se sve ono u praksi verovatno i ne znam, zaobilaziti.

Ako neko želi, ja razumem taj deo kritike, neko će reći – time ćemo motivisati ljude u Srbiji da odlažu roditeljstvo, pa svoje zdravo reproduktivno tkivo koje je zdravije i u boljem stanju kada imaju 20 i 25 godina zamrznu, da bi ga koristili za možda desetak godina da time pomažemo odlaganje roditeljstva, ali mislim da stvaramo uslove da više ljudi budu roditelji u nekom trenutku. Neki ljudi zbog razloga sa koji mi možemo da se složimo ili ne, odlažu svoje roditeljstvo.

U Srbiji, nažalost, to su najčešće ekonomski razlozi. Nemogućnost da se zaposle kao mladi, da imaju pristojan život, da žive samostalno, kasnije se stupa u brak, kasnije se zasnivaju zajednice i to roditeljstvo se sve više i više odlaže. To je činjenica, a medicinska struka zna da je biološki materijal u tom mlađem životnom dobu kvalitetniji i sa njim su rezultati veštačke oplodnje bolji.

Mislim da nema potrebe da stoji ovo ograničenje, da je rešenje koje mi predlažemo, a to je da svako može da da svoj reproduktivni materijal i da zamrzne i da se taj reproduktivni materijal čuva onoliko koliko ta osoba želi i da je to bolje rešenje, da je bolje rešenje i za promociju donatorstva o kome govori ovaj zakon, jer će ljudi možda više razmišljati o tome, pa ako se odluče da čuvaju za sebe, možda se odluče i da poklone u banku svoj materijal kako bi ovaj zakon i ostvario jednu od svojih namera koje ima.

Pozivam vas, ne razumem ni obrazloženje ovo pisano za odbijanje, jer je upravo ono što mi želimo, a to je zato što smatramo da svako ko želi da zamrzne svoj reproduktivni materijal, može i treba da ima jasnu mogućnost po ovom zakonu. Da to ne bude više u sivoj zoni, danas u nekim ustanovama to može da se uradi, u nekim ne može. Sami ste rekli jedan od ciljeva ovog zakona je da ustanovi pravila koja će da važe u svim ustanovama koje se ovim bave, da će uvesti jedinstvenu praksu na nivou Republike Srbije. Smatramo da ako ovo ograničenje ostane, možda ćemo neke ljude zbog ne znam ni ja čega, možda se nekome desi u životu što ne može da se predvidi i ne spada u ovu kategoriju saznanja savremene medicinske nauke, da ćemo ih uskratiti za to pravo da budu roditelji. Hvala.

Ja bih se složio sa ministrom da je prihvaćeno ovo naše rešenje. Ne vidim razlog da stoji ovo ograničenje - može ukoliko ima saznanja savremene medicinske nauke da preti opasnost. Upravo je suština našeg amandmana da se to obriše, da to može svako i da se to jasno kaže. U slučajevima, naravno, gde postoji to saznanje trebalo bi da bude obaveza lekara da skrene pažnju i da motiviše pacijenta da zbog tih indikacija medicinskih koje postoje, koje se pojave, to uradi obavezno, odnosno da ga motiviše da to svakako uradi.

Ne znam, ja tumačim ovaj zakon, moram da priznam, kao ograničenje, da ne može svako, nego da može samo onaj koji ima saznanja da će u nekom trenutku u budućnosti biti ugroženo njegovo zdravlje na ovaj način. Dobro, možda različito tumačimo zakon, to jedino mogu da prihvatim, ali se nadam da u ovom slučaju ja nisam u pravu, mada samo čitam ono što piše u zakonu, a ne ono što vi govorite.

I u ovom članu govori se o roku u kome se čuvaju semene ćelije, jajne ćelije i rani embrioni. Taj rok se propisuje na pet godina. Ono što smo mi tražili, to je da se obriše taj rok od pet godina jer, koliko sam ja upoznat, ne postoji ni jedan medicinski dokaz da to čuvanje medicinski nije moguće duže od pet godina.

Tako da, nije nam jasno zašto je ovaj naš amandman odbijen, pogotovo zato što se kaže da je rok utvrđen da se čuvaju reproduktivne ćelije u periodu reproduktivnog doba žene neophodnog za rađanje. Ne znam zašto je sad to definisano samo tim rokom od pet godina? Kad se uđe u proces, možda će on trajati i duže od pet godina, možda će, upravo ono što često govorite ovde, razvoj medicine dozvoliti, kao što je sad ovde granica pomerena sa 40 na 42 godine, da se možda pomera još dalje u neku budućnost, tako da mislim da nema potrebe da stoji ovo ograničenje od pet godina.

Dobro je što je prihvaćen ovaj amandman. Time se suštinski i zakonski omogućava ono što se govorilo u načelnoj raspravi, a to je da reproduktivne ćelije, tkiva i embrioni mogu slobodno da se izvoze i uvoze u Republiku Srbiju. Našim amandmanom ovaj deo izvoza, da tako nazovem, odnosno da se uputi van Republike Srbije, u ustanovu koja je registrovana za postupke obavljanja biološki i medicinski potpomognute oplodnje nije bio predviđen, a naš amandman je to predvideo. Drago mi je da je Vlada to prihvatila. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Kolege poslanici, verujem da neki od vas, ukoliko su slušali u ovom mandatu predloge koje iznosim na početku svake sednice redovnog zasedanja za izmenu i dopunu dnevnog reda, znaju o tome o čemu se radi u ovom zakonu. Naravno, svaki put ste odbili da ovu tačku uvrstite u dnevni red, ali ja smatram da je moja obaveza da u ovih tri minuta, koliko imam po Poslovniku, predložim dopunu dnevnog reda sa ovom tačkom, pre svega u želji da građanima Srbije pokažem da postoji i druga politika u odnosu na onu politiku koju sprovodi Vlada Republike Srbije, da nismo svi isti i da nas iz opozicije brinu problemi građana, ali da za te konkretne probleme imamo i rešenja, a ne samo praznu priču koju imamo od Vlade Republike Srbije.

Tako i ovaj zakon. U predlogu piše da se porez na dohodak građana smanji sa 10% na 9%. To je minimalno smanjenje, ali bi trebalo da bude početak rasterećenja poreza i doprinosa koji se isplaćuju na plate zaposlenih u Republici Srbiji. To rasterećenje je nešto što se najavljuje svih pet godina koliko ova Vlada upravlja životom svih građana Srbije. Do sada nije urađeno apsolutno ništa, taj porez ni za jedan jedini promil nije promenjen. I pored najava da će se to desiti, svake godine više puta, kad god smo imali neku rekonstrukciju ili nove izbore, nove ministre, dolazili su ministri i premijer, jedan, drugi, treći, u svojim ekspozeima govorili su o tome da će se krenuti sa rasterećenjem poreza i doprinosa na plate. To se nijednom još nije desilo.

Mi predlažemo ovo smanjenje iz razloga zato što je izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi deo sredstava koji od poreza na plate zaposlenih ostaje lokalnim samoupravama smanjen, povećan je prihod budžeta Republike Srbije za nekih pet milijardi i ovo smanjanje je upravo negde u tom iznosu. Trebalo bi pre svega da rastereti privredu, one koji prave dodatnu vrednost, one koji zapošljavaju ljude. To bi im omogućilo nove investicije, možda minimalno povećanje plata, ali bi pokazalo jedan trend koji bi promenio trend da Srbija jedino po čemu je konkurentna u Evropi u odnosu na naše susede su niska primanja, neto primanja zaposlenih.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Kolege poslanici, prethodni zakon i ova dva zakona i ovaj drugi zakon, rešenja u njima su međusobno uslovljena i povezana. Kada bi bilo sreće da o njima raspravljamo, mogli bi u skladu sa Poslovnikom i da objedinimo raspravu, a ne suprotno Poslovniku, kao što se dešava na svakoj sednici Narodne skupštine.

Ponoviću, finansiranje lokalne samouprave, Zakon koji smo promenili u oktobru mesecu, tada je ovde rečeno da lokalnim samoupravama ne treba nekih pet, šest milijardi dinara, koliko su dobijali od poreza na zarade koji je ostajao lokalnim samoupravama i tada je smanjeno sa 80%, odnosno 70%, u slučaju grada Beograda, za četiri, odnosno šest posto. Taj iznos je stavljen u budžet Srbije, koji je po svim najavama i pričama i tada i poslednje dve godine stalno u plusu, sve do poslednjeg dana godine, a onda svaku godinu ipak završimo sa određenim deficitom. Ako je već budžet u plusu i ima više para, mi predlažemo da se ovo smanjenje anulira time što će se vratiti iznos lokalnim samoupravama na onaj procenat koliki je bio, a da se poreska stopa ukupna, to je onaj prethodni zakon, umesto sa 10% optereti 9%.

Krajnji efekat na budžete lokalnih samouprava bi bio nula, odnosno ne bi bilo nikakve promene, oni bi radili sa onim budžetima koji su, kako su nam ministarka lokalne samouprave i ministar finansija to objasnili u oktobru mesecu, sa punim srcem i zadovoljstvom prihvatili smanjenje od tih pet milijardi dinara. Znači, one bi ostale na istom, ali bi se stvorila mogućnost u budžetu Republike Srbije da se smanji, ponovo ponavljam, opterećenje na zarade, da se smanji porez na zarade sa 10 na 9%, što bi omogućilo privredi i dalo jedan mali minimalni, ali pozitivan signal u kom smeru Srbija želi da ide dalje, želi da promeni tu lošu sliku gde je jedina konkurentna prednost Srbije u odnosu na druge zemlje jeftina radna snaga. To se više i ne krije.

Predsednik Vlade odlazeći rekao je da je on srećan kada čuje da Vlada Republike Rumunije povećava minimalnu zaradu u svojoj zemlji jer će tada srpski radnici biti još bedniji u odnosu na rumunske radnike, pa da ćemo onda imati više investicija. Mi mislimo da je to loša politika i da je ovo jedan od načina da se ta loša politika promeni.

Hvala, poštovani predsedavajući.

Kolege poslanici, ovo je takođe jedan zakon koji se direktno tiče građana Republike Srbije. Ideju smo dobili čitajući izveštaj Svetske zdravstvene organizacije koja je proglasila epidemiju gojaznosti na svetskom nivou. Po svetskim merilima, broj gojazne dece je porastao u svetu sa 2,6% na 4,9% i to je bio jedan od osnovnih razloga za proglašenje ove epidemije, a kao jednu od mera koju je Svetska zdravstvena organizacija predložila svim vladama je uvođenje posebnog poreskog opterećenja, odnosno akcize na zaslađena pića.

Nažalost, situacija u Srbiji je dramatičnija u odnosu na ove brojeve. Ja sam našao nekoliko tekstova. Kaže – učestalost gojaznosti kod dece u Srbiji je povećana pet puta. Kaže da je svaki četvrti učenik gojazan, jedan tekst, drugi tekst kaže da je svaki peti učenik u Srbiji gojazan. U svakom slučaju, ovi brojevi su dramatični. Mislim da je potrebno da država Srbija reaguje, da reaguje na način na koji su reagovale brojne vlade u EU i u svetu, i u Meksiku gde je tu uvedeno poresko opterećenje od 10% još 2013. godine, u Mađarskoj gde je uvedeno 2011. godine, što je imalo, između ostalog, za efekat da je za 20% smanjena potrošnja veštački zaslađenih pića, a da je za preko 25% povećana potrošnja prirodnih voćnih sokova.

Druga ideja ovog zakona nije da se ova sredstva, a tu se isto radi, po nekoj gruboj proceni, o nekih pet milijardi dinara godišnje, nije da služi samo za popunjavanje budžeta i stvaranje lažne slike o navodnom suficitu u budžetu države Srbije. Naša ideja je da se ta sredstva iskoriste za edukaciju mladih ljudi o štetnosti brze hrane, loše ishrane, korišćenja ovih pića, kao i da se omogući da deca imaju makar jedan zdrav obrok dnevno tamo gde je to moguće. Kada se kaže – „pa nemamo para“, ovo je način da se do tih para dođe, ali nažalost Vlada odbija. Iako je ministar rekao da on načelno nema ništa protiv, on ovu inicijativu nije prihvatio, a verovatno je nije prihvatio zato što je bio počasni gost na izveštaju o poslovanju „Koka-kole“ u Republici Srbiji, gde se pridružio pohvalama i hvaljenju ove internacionalne kompanije o njihovim rezultatima rada u Srbiji, koji nisu sporni, ali nažalost imaju negativne posledice po građane Srbije.