Koristiću od predlagača. Imam vremena.

Zahvaljujem, predsedavajuća.
Jako mi je drago što je pomenuta Radio-televizija Trstenik, u kojoj je prošle nedelje, sa sve dva vozila u pratnji, došao ministar Bratislav Gašić sa saradnicima da je kupi od onih koji su dobili besplatne akcije, jer to je otprilike bila politika kako da se dođe u posed te njihove televizije.
Inače, dok je ona bila opštinsko javno preduzeće, svi su se na njoj pojavljivali, ona je pratila i poziciju i opoziciju, za razliku od sada kada je promenjena vlast, nijednu jedinu pres konferenciju, preko 20 poziva smo uputili, nisu došli da isprate. Toliko o tome.
Što se tiče moje koleginice ovde, ona prvo što je uradila po dolasku u lokalnu vlast, zaposlila je svog muža u opštinsku službu kao fotografa i kao PR kako bi mogao da je prati, da je slika koliko god bude trebalo.
Što se tiče budžeta za televiziju, da je mi nismo sačuvali, ne bi imao gospodin Gašić šta da kupi, a sada imate jedan mediji za koji ste se borili, koji je ozbiljan i profesionalan.
Budžet za poljoprivredu je, kao što i sami znate, a ne govorite istinu, jedan od najvećih u Srbiji bio tokom 2015. godine i tokom 2016. godine. Ne iznosi nikakvih dvadesetak miliona, nego iznosi 60 miliona dinara, sa vrlo jasnim programom.
Prema tome, što se tiče samog ovog zakona, ovde se govori i o medijskim radnicima i o njihovoj zaštiti i o uslovima u kojima treba …

Dobro, nemamo zakon. Evo, odgovaram samo svojoj koleginici, koja naravno, čini mi se, više voli da se bavi u ovom parlamentu Trstenikom, ali obavestiću je da ovo nije lokalna skupština, pa može da se bavi time u lokalu.

Ne, ne…

Ja samo odgovaram i rekao sam da je to istina i to su činjenice koje sam ja rekao…

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. reklamiram član 7. stav 2. – na sednici Narodne skupštine nije dozvoljeno neposredno obraćanje narodnog poslanika drugom narodnom poslaniku, korišćenje uvredljivih izraza…

Koliko imam vremena?
Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici VSS i Državnog veća tužioca mi danas živimo u zemlji u kojoj je politika iznad institucija sistema, iznad života građana i postavlja se objektivno pitanje i u objektivnost današnjeg izbora predloženih kandidata.
U prethodnim godinama imali smo prilike da vidimo rezultate u pravosuđu koji su pompezno najavljivani, menjani su ministri. Od svega toga nismo videli nikakve rezultate. Stanje se pogoršavalo i pogoršava se iz dana u dan i zato ne treba da pitamo nikoga van zemlje, ne trebamo da pitamo ni Evropu, ni svet. Treba da pitamo naše građane, one koji trebaju svoja prava da ostvare upravo u pravosuđu RS.
Primeri dokazuju da politika itekako u prethodnom periodu i prethodnim godinama utiče na pravosudni sistem i zahvaljujući uticaju na politiku vlast vodi rat i političku borbu sa političkim neistomišljenicima, reketira privredu i privrednike, zastrašuje ih, naravno, ono što je najveći problem, sprečava konkurentnost upravo u ovoj oblasti i zato se realno postavlja pitanje – da li mi biramo one koji su podobni vlasti i vladajućem režimu ili one koji su zaista najstručniji?
Želim da verujem jer živim u ovoj zemlji da ćemo izabrati najstručnije ljude i da su ovi kandidati zaista ti ljudi koji treba da obavljaju te funkcije, ali gledajući praksu i istoriju koja je učiteljica života u prethodne četiri godine ne mogu biti siguran u to.
Ako pogledate sada kako funkcioniše i najavljena borba protiv korupcije o kojoj smo slušali unazad pet godina od premijera, ljudi koji danas vrše vlast da će to biti nešto prvo što će uraditi, da će stati na red korupciji, to se svelo zaista na medijske najave hapšenja pred kamerama i veliki broj krivičnih prijava bez epiloga suda, jako malo optužnica, a presuda još manje.
Zbog toga se i postavlja pitanje – da li u ovoj zemlji treba i da postoji sud, tužilaštvo ako imamo izvršnu i zakonodavnu vlast koja tuži, koja vodi postupke, koja dokazuje i koja na kraju presuđuje?
Imamo bezbroj primera iz prakse gde su bila pompezno medijski najavljivana hapšenja i razno razna druga krivična dela od najviših organa državne vlasti. Postavlja se pitanje – ko ovde obavlja koju funkciju? Da li premijer treba da najavljuje hapšenja ili to treba da rade nadležne institucije? Da li režimski mediji treba da govore o tome kako će da bude uhapšeno 100 tajkuna i 100 političara, kako postoje dokazi za ovog ili ono ili to treba da rade institucije sistema?
Jedan od najsvežijih primera je i postupanje ili ne postupanje u slučaju Savamale, gde je suspendovan deo teritorije Republike Srbije u određenom vremenskom periodu. Šest meseci posle toga u državi u kojoj mi živimo nemamo odgovor ko je tokom noći nekog vezao, izbacio iz svog objekta i to mu porušio. Šta više da govorimo o pravosuđu i zemlji u kojoj živimo. Dok ne dobijemo odgovor na to, iako ga je premijer najavio, ali ga nije dao, ne možemo biti ubeđeni u to da se stanje u Srbiji promenilo i da postoji sistem institucije. Očigledno da ne postoji.
Moram da pomenem i veliki broj predmeta koji su zastareli. Ovih dana slušamo i o predmetu Karića i o predmetu Miloševića, da ne zaboravim i Subotića i sve ostale predmete koji su zastareli i naneli veliku štetu ne samo državi, nego građanima od kojih se finansira danas Republika Srbija.
Takođe, postoji veliki broj predmeta u kojima se ukoliko sudije nisu podobne za te predmete, oni menjaju ili se na njih vrši pritisak ili se zastrašuju, kao što smo mogli da vidimo i u predmetu protiv brata premijera, Andreja Vučića, gde je to urađeno vrlo efikasno i na jedan način koji pokazuje da pravosuđe u Srbiji može biti i efikasno, ukoliko je u interesu vlasti.
Sa druge strane, mene moji građani Trstenika i Aleksandrovca i Kruševca pitaju kada će oni moći da ostvare svoja prava na sudu u predmetima koji traju godinama, u predmetima u kojima oni ne mogu da dostignu svoju pravdu ili kada će biti kažnjeni oni za koje su obični građani podneli možda neke prijave ili neki koji su zloupotrebili određene funkcije koje su oni obavljali.
Dakle, kao što istraživanja pokazuju, 80% građana Srbije ne veruje u pravosudni sistem i to je ocena. Ova Vlada i Skupština ne treba da budu otuđeni od svojih građana i njih treba da pitaju za ocenu svog rada i kvaliteta svog rada.
Mi imamo i situaciju da su tužioci i sudije zaplašeni i zaplašeno osluškuju šta će im reći političari. Ne govorim ovo samo ja, ovo će vam reći svi oni, samo što ja govorim javno. Svi će vam ljudi to reći. Dakle, tuži se preko medija, ljudi se zastrašuju, i danas imamo jednu situaciju hroničnog straha u zemlji u kojoj živimo i u kojoj treba da vlada pravo, da živimo u zemlji vladavine prava, a ne u zemlji u kojoj se vlada bahatošću, osionošću, zastrašivanjem i zloupotrebom vlasti.
Upravo zbog svega toga, naravno, ne zbog procene naše, jer ja nisam stručan i kompetentan da procenjujem kvalitet ovih ljudi, to treba da rade institucije koje se time bave, ali učen dosadašnjom praksom ovoga režima kako se zloupotrebljava pravosuđe, pravosudni sistem i kako se ponaša sa ovim ljudima, ne mogu biti ubeđen da ovo neće biti ponovo grupa ljudi koji će biti partijski poslušnici i koji će suditi onako kako to odgovara vladajućem režimu. Zbog toga Poslanička grupa SDS i Narodnog pokreta Srbije neće glasati za ove predloge. Hvala.

Zahvaljujem.
Što se tiče opaske gospodina Martinovića na moj izborni rezultat, ja ću mu vrlo rado odgovoriti, jer sam ja bio nosilac liste u Trsteniku i borio se protiv osam stranaka na listi sa SNS i Aleksandrom Vučićem na čelu. Jedva ste uspeli, uz sve pritiske i Bratislava Gašića, vašeg bivšeg ministra i njegove medije, da me pobedite za 0,5%. Osvojili smo 36%, valjda to nešto znači, gospodine Martinoviću. Vi kad god hoćete u vaše mesto izađite, pa ćemo onda da se izmerimo ko koliko glasova ima.
Druga stvar, vi sada zapravo se krijete iza lika i dela Aleksandra Vučića i podržavate ovaj politički sistem partokratski, koji uništava Srbiju. Sada govorimo ovde o izboru na visoke funkcije sudstva i tužilaštva. Reći ću vam samo jednu stvar, za četiri godine vašeg mandata 1.334 imate oslobađajuće i odbijajuće presude. To će platiti građani Srbije iz svog džepa, a nećete vi, gospodine Martinoviću, niti vaša vlast, nego će platiti narod. Skidamo takođe sutra gradovima i opštinama pare, uzimamo penzionerima, uzimamo svima, a onda imamo zamontirane političke procese da plaćamo različite odštete. E, to je razlika između mene i vas. Kad se promeni politički sistem i kad budemo imenom i prezimenom svi stali na crtu, nećete moći da manipulišete kao što sada Belom Palankom manipulišete, jer ste imali rast sa 22% na 70% za nekoliko meseci, zastrašujući i pritiskajući ljude tamo i pričajući im laži i neistine. To je sistem. Kad promenite sistem, kad svi stanemo na crtu, onda možemo da govorimo ko je koliki rezultat ostvario.

Zahvaljujem, trošiću vreme kao ovlašćeni.
Poštovana ministarka, poštovani predstavnici ministarstva, poštovani predsedavajući, mi smo u prvom danu rasprave rekli naše argumente zašto smatramo da ovaj zakon ne treba usvojiti i da ne treba skidati, odnosno, smanjivati prihode od poreza na zarade, gradovima i opštinama u Srbiji. Ali, slušajući raspravu o Predlogu zakona došao sam do nekoliko zaključaka, a na te zaključke ukazuju argumenti koje sam slušao od predlagača pažljivo i slušao sam od poslanika vladajuće većine.
Probaću sada da jedan po jedan od tih zaključaka ponovim. Dakle, prvi zaključak je da država želi da uzme sredstva opštinama i gradovima u Srbiji, deo poreza na zarade, a onda da po zaslugama i podobnosti to ponovo daje opštinama. Šta to znači?
To znači da ulazimo u dalju centralizaciju, ulazimo u jačanje političke moći kroz institucionalnu korupciju, dajemo mogućnost da pojedinci u Vladi mogu onima koji su njima podobni ili oni koji nemaju sposobnost da bez pomoći države sa svojim prihodima normalno upravljaju svojim gradovima i opštinama dobijaju sredstva. Imali smo priliku, a o tome sam govorio prvog dana, da to vidimo prethodnih nekoliko godina, na primeru grada Leskovca, na primeru grada Niša, na primeru grada Novog Sada, na primeru grada Kragujevca, gde su stotine miliona iz budžetske rezerve, a na ime tekuće likvidnosti prebacivane tim gradovima i opštinama.
Postavlja se pitanje da li kažnjavamo građane onih opština koje su poslovale domaćinski, koje nisu imale blokirane račune, koje nemaju višak zaposlenih ljudi u svojoj administraciji, oni nisu ni tražili sredstva i nisu ta sredstva ni dobijali ili ako su ih dobijali, dobijali su u daleko manjem iznosu nego što su dobijali ovi koji su politički, partijski podobni.
Dakle, mi sa tim argumentom i sa tim zaključkom da država ponovo vraća sebi pare da bi ih delila naknadno zaista idemo ka daljoj centralizaciji, a ne kao što je i ministarka govorila decentralizaciji za koju svi treba da se zalažemo.
Drugi zaključak, koji sam izveo, jeste da se oduzimaju sredstva jedinicama lokalnih samouprava, a onda ih savetujemo kako da nadomeste ta sredstva koja su im oduzeta. Sada, postavlja se pitanje, da li postoje jednaki uslovi u svim jedinicama lokalne samouprave da ta sredstva nadomeste. Oni veći gradovi, bolje pozicionirani, sa manjim regionalnim razlikama možda će i uspeti da lakše dovedu nekog investitora koji će zaposliti više ljudi, koji će uplaćivati više poreza, pa i samim tim to nadomestiti.
Postoji pitanje da li postoji spremnost gradova i opština da ažuriraju baze podataka poreza na imovinu ili im je lakše da jednostavno podignu i promene stopu, odnosno osnovicu na obračun poreza na imovinu. One opštine i gradovi koji su to već uradili ne mogu to više da podignu. Mi smo, na primer u Trsteniku još 2013. godine ažurirali bazu, izvršili popis, šest meseci su to radili ljudi iz Nacionalne službe za zapošljavanje i izvršili popis i napravili novu i ažuriranu bazu poreza na imovinu. Mi dakle, nemamo prostora više u tom delu da te prihode nadomestimo. Postoje još gradovi i opštine, a i sami ste pomenuli, istočnu Srbiju da su gotovo sve opštine istu ili sličnu stvar uradile. Teško je sada dati nekome pravi put i smernicu kako da nadomesti ta sredstva. Ukoliko već nemamo izmenu seta Zakona o lokalnim samoupravama, ukoliko je ovo samo jedan izdvojeni deo, pitanje šta će se u narednom periodu dešavati.
Treći zaključak koji sam izvukao jeste da je bolje ili da se možda drugačije izrazim, lakše, uzeti pare od opština i od građana nego srediti stanje u EPS, „Srbijagasu“, „Železnicama“ i drugim javnim preduzećima u kojima se rasipaju državne i narodne pare na različite stvari od nabavke i kupovine viskija, pa do broja ljudi koji u njima rade, projekata koje realizuju. Nemojte da idemo samo tamo gde je lakše da se lomi nego hajde da rešavamo ono zašta i treba da se bori celo društvo, a to je da postanemo uređena država i ono za šta ste se i svi vi zalagali u prethodne četiri godine na vlasti, a to je da reformišemo javno preduzeće i da javna preduzeća više ne budu gubitaši. Od svega toga su samo ostale priče, ali smo uspeli da uradimo ovo i verovatno ćete sutra pošto imate većinu usvojiti zakon i uzeti pare opštinama.
Problem je što te pare koje uzimate opštinama ne uzimate njima nego uzimate građanima. Ne znam da li ste u stanju da sagledate situaciju, da siđete među ljude i vidite da građani Srbije, polovina njih danas nema 200 evra u svom novčaniku. To nije stanje koje je održivo i koje je izdrživo, tu se nešto mora menjati. Ne možemo menjati sa daljim uzimanjem od naroda i punjenjem centralne kase. Državna kasa ako se puni iz džepova stanovništva onda mi imamo jedan ozbiljan problem kako vidimo dalji ekonomski razvoj države.
Četvrti zaključak koji sam izvukao jeste da je zakon iz 2011. godine zloupotrebljen od strane loših, nestručnih i bahatih predsednika opština, barem tih koji se mogu svrstati u grupu, pošto sam ja prvog dana govorio o odgovornim predsednicima opština i prosperitetnim predsednicima opština. Dakle, zanimljivo je da sada jedan veliki broj predsednika opština koji su i tada bili i danas obavljaju tu funkciju, tada su bili u nekim strankama, najveći broj njih je u vladajućoj stranci, u SNS.
Sada me zanima kako to da su loši bili samo oni koji nisu iz SNS, a dobri su bili svi ti iz SNS, ili bih možda mogao drugačije da postavim stvari i da kažem da su predsednicima opština iz SNS možda davana veća sredstva iz rezerve, jer su oni politički podobni, u odnosu na ove druge.
Dakle, tu želim da ako hoćemo da budemo uređeno društvo, da se ne pravi razlika, jer svi su građani isti, bez obzira ko je za koga, kada i gde glasao. To koliko je koja stranka osvojila glasova na izborima, onaj koji je dobio mandat od naroda da vrši određenu funkciju, treba da bude potpuno ravnopravan ispred države, kao što su i oni drugi iz vladajućih političkih stranaka.
Takođe, ono što sam izvukao još kao zaključak, jeste i da imamo punu kasu para, da imamo jako veliki suficit u budžetu, da ne pogrešim ponovo, da li je 27 ili 30 milijardi, ili koliko god, koliko je premijer izneo, da to je jako dobro, da smo mi potpuno fiskalno konsolidovani, ali me zanima zašto onda ponovo sada idemo u dalje smanjenje gradovima i opštinama?
Zašto nismo poput evropske prakse rekli - hajdemo da povećamo deo javnih prihoda koji će ići na nivo lokalnih samouprava, da smanjimo onaj deo koji će ostajati u centralnoj kasi? Ukoliko smo se prethodne četiri godine konsolidovali i prethodne četiri godine imali trend da iz godine u godinu deo sredstava koji ostaje u centralnoj kasi se povećava, a koji odlazi na lokalne samouprave se smanjuje, hajdemo sada da taj trend pokažemo. To bi bio znak dobre volje i znak da ono što govorite o blagostanju u srpskoj ekonomiji, u velikim rezultatima, u smanjenju suficita i povećanju deficita, to bi tada možda moglo da se poveruje, jer bi to pokazali podaci, pokazali bi zapravo postupci koje vi sada sprovodite kroz ove zakone.
Ja vidim da mi i dalje idemo sa restriktivnim merama, što znači da mi niti smo se finansijski konsolidovali, niti zaista imamo punu kasu para, a pune džepove sigurno nemamo i to će vam reći svaki građanin. Dakle, sada, kako to možemo drugačije da postavimo u smislu rešenja problema?
Što se tiče problema tih loših predsednika opština, to ćete vrlo jednostavno rešiti promenom izbornog zakona, izbornog sistema. Neka svako izađe imenom i prezimenom i kao što izlazi na izbore za mesne zajednice, neka tako izađe i za grad i za opštinu, neka građani daju glasove onome ko je po njima najbolji, a taj onda neka ima isti tretman prema Vladi Republike Srbije.
Mi govorimo o decentralizaciji, a prvoga dana sednice moj predlog zakona je bio da se promeni zakon i predvidi finansiranje mesnih zajednica sa izdvajanjem dela poreza na imovinu kao prihod, a izvor od lokalnih samouprava da se jedan deo prenese na teritorije na kojima se stvara, na kojima ljudi žive. To je odbijeno, tako da je to još jedan argument vezan za decentralizaciju.
Što se tiče same prakse, i to je bio jedan od argumenata da to nije zabeleženo u novijoj praksi, da nisu trendovi da porez na zarade ide na lokalni nivo, već da primarno ide u centralnu kasu. Ja onda postavljam pitanje - da li najrazvijenije evropske zemlje i najrazvijenije evropske ekonomije greše kada svojim gradovima i opštinama prebacuju 50% ukupnih sredstava, odnosno pet puta više? Onda za njih ta savremena praksa ne stoji, već samo za nas u Srbiji. Dakle, mi pet puta manje od najrazvijenijih ekonomskih zemalja dajemo svojim gradovima i opštinama.
Bilo bi korektno ako bismo zaista rekli - mi imamo problem, nemamo para, moramo da uzmemo to, moramo da štedimo, kao što ste to govorili penzionerima, kao što ste govorili radnicima kojima ste smanjivali zarade, tako ste mogli reći i opštinama, a ne sa jedne strane slušamo kako nam je puna kasa, a sa druge strane i dalje nastavljamo da oduzimamo sredstva opštinama. Sveli smo ih na 9% ukupnih javnih prihoda sada sa ovom izmenom zakona.
To umanjenje prihoda će direktno negativno uticati na građane i to sam potpuno siguran i to vam kažem kao neko ko ima iskustva u lokalnim vlastima i dolazim sa lokala i svako skidanje i svaka veća nadležnost u gradovima i opštinama stvara problem u njihovom funkcionisanju.
Da ne govorim o situacijama kada se dogode elementarne katastrofe, kao što su bile poplave 2014. godine, kada je cela država bila pogođena, kada su neki gradovi i neke opštine ozbiljno bili pogođeni i dve godine je trebalo da se ti gradovi i opštine i uz pomoć države i uz pomoć EU i svih konsoliduju i pitanje je da li su se i danas konsolidovali.
Takođe, slušao sam argumente od vladajuće većine kako ćemo zahvaljujući tim sredstvima da se zahvaljujemo javnim preduzećima zato što rade svoj posao. Pa, da li treba regionalne puteve da rade preduzeće „Putevi Srbije“ ili treba da rade lokalne samouprave? Da li treba protivgradne raketa da nabavlja RHMZ ili druga nadležna institucija ili lokalne samouprave? Da li medicinsko osoblje treba da plaća Fond zdravstvenog osiguranja ili lokalne samouprave? I kada se nešto uradi na teritoriji neke jedinice lokalne samouprave, to ne znači da mi kažemo – hvala ministre, hvala premijeru što radite svoj posao ili što neko javno preduzeće, EPS, uloži u razvijanje mreže na teritoriji neke opštine, pa to je u opisu njihovog posla.
Ja ovde govorim samo o nadležnostima koje su direktno date jedinicama lokalne samouprave.
Takođe, moram da kažem da ovaj zakon svakako vodi nas u dalji problem kako državu. Ja vas molim da uvažite i argumente i ovaj amandman koji smo mi ovde podneli, ukoliko zaista smatrate da je budžet Republike Srbije konsolidovan i ukoliko smatrate da ovo neće biti preveliko opterećenje ni za opštine. Ja sam čuo da su to male pare po vašim projekcijama i argumentima, ali verujte mi, umanjiti nekome danas i 2,8% budžeta, to je velika stvar.
Vi imate primere iz prethodnih godina. Gotovo da je jako veliki broj, ako ne polovina gradova i opština u Srbiji imala blokirane račune u svojim školama, svojim ustanovama, čak veliki broj njih sami su imali blokirane račune. Oni koji nisu imali, nisu dobili nikakvu podršku. Kod mene, u mojoj opštini, u Trsteniku, nismo ni jedan jedini dan zakasnili sa platom, nijedna ustanova nije bila blokirana ni jedan jedini dan, ni budžet opštine ni jednog dana. Sve je redovno servisirano. Nemamo višak zaposlenih. Ali, nismo nagrađeni niti kao Kragujevac, niti kao Niš, niti kao Leskovac, niti bilo koji drugi grad.
Ja sada u ime tih gradonačelnika dobrih i predsednika opštine koji su odgovorni, koji su progresivni, koji znaju da se ponašaju domaćinski, vas molim da i ako usvojite ovaj zakon, u narednom periodu vodite računa više o njima, nego o onima koji su loši. Hvala.

Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, u skladu sa Poslovnikom  želim da postavim tri pitanja.
Prva dva pitanja ministru poljoprivrede, gospodinu Branislavu Nedimoviću, vezano za realizaciju IPAR programa i povlačenja sredstava, odnosno akreditacije Uprave za agrarna plaćanja.
Ovih dana samo se suočili sa time da mi nismo dobili akreditaciju. Ministarstvo je obavešteno da je ona privremeno odbijena, i ako smo čuli od premijera da je Uprava za agrarna plaćanja već akreditovana. To znači da mi nismo još uvek u stanju da povlačimo 175 miliona evra iz evropskih fondova koji su još 2014. godine odobreni Srbiji. Dakle, od 2014. do 2020. godine traje program za prve tri godine. Nismo povukli ni jedan jedini dinar.
Postavljam konkretno pitanje - kada će Ministarstvo i nadležne institucije biti spremne i kada poljoprivrednici mogu očekivati da će prva sredstva iz fonda IPAR moći da koriste i da na njih računaju?
Takođe, i na koji način će Ministarstvo obezbediti, odnosno rešiti predfinansiranje, s obzirom na to da ipak program podrazumeva da se, najpre realizuje investicija, a da posle doga se sredstva refundiraju od strane EU?
Drugo pitanje, takođe za istog ministra odnosi se na nerazvijena područja Republike Srbije, devastirana područja.
S obzirom da smo na inicijativu predsednika imali Odbor za poljoprivredu u Bujanovcu prošle nedelje i tamo smo se suočili sa problemima koje imaju poljoprivrednici u opštini u kojoj ima preko 50% nezaposlenih ljudi, tamo je otkupna cena mleka 18 dinara, pčelari dobijaju malu ili skoro nikakvu pomoć, postavljam pitanje - da li Ministarstvo poljoprivrede ima nameru i da li će biti programa za razvoj poljoprivrede u ovakvim opštinama koji imaju visoku stopu nezaposlenosti i u opštinama u kojima poljoprivreda predstavlja osnovni prihod za većinu stanovništva koja u njima živi?
Treće pitanje postavljam za Vladu Republike Srbije, i za ministarku građevine i saobraćaja, a tiče se izgradnje, odnosno plana za izgradnju Moravskog koridora, ili autoputa Pojate – Preljina.
Ja sam to pitanje postavio i premijeru prilikom izlaganja programa Vlade, jer nisam video kao prioritet da se gradi ta saobraćajnica.
Napominjem da na tom području od Pojata do Preljine živi 500 hiljada stanovnika, da taj autoput bi predstavljao žilu kucavicu tog regiona, da zbog loše infrastrukturne povezanosti u ranim godinama nismo bili u ravnopravnom položaju u borbi za domaće i strane investitore i da je neophodno izgraditi jednu takvu deonicu autoputa.
Postavljam konkretno pitanje - da li je to u planu i kada gradovi i opštine, kao i građani koji žive u ovom delu Srbije mogu na to računati?
Ja ne znam po kojim kriterijumima je veći prioritet autoput Drač – Niš, u odnosu na autoput Pojate – Preljina.
Dakle, ovih 100 kilometara za Republiku Srbiju treba da bude prioritet i on pravi trougao auto-putne mreže spajajući Koridore 10 i 11 i nadam se da će Ministarstvo i Vlada Republike Srbije staviti u prioritet izgradnju ovog autoputa, naročito zbog toga što ovih dana slušamo razne situacije o nemarnosti i neodgovornosti vezano za tunele na Koridoru 11. Na ovoj deonici autoputa budite bez brige nema nikakvih tunela, može slobodno da se gradi. Hvala.

Hvala, poštovana predsedavajuća.
Poštovane kolege poslanici, dosadašnja rasprava po dnevnom redu je pokazala nivo demokratije i parlamentarizma, generalno, jer mnogi zakoni koji su predloženi da njima bude dopunjen dnevni red tiču se svakodnevnog života naših građana i za mnoge od njih se Vlada Republike Srbije zalaže. S obzirom da poslanici vlasti nisu dobili nalog da za to glasaju, ostaje za neko drugo vreme.
Ja ću predložiti zakone za koje smatram da je neophodno izvršiti izmenu. Jedan od njih jeste zakon izmenama o dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi i tiče se formiranja mesnih zajednica.
Dakle, dosadašnja zakonska regulativa, kao i Ustav Republike Srbije predviđaju pravo građana na pokrajinsku i lokalnu samoupravu koju ostvaruju neposredno preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Međutim, taj cilj i smisao nije u potpunosti ispunjen i mesne samouprave i lokalne samouprave, prema sadašnjim zakonskim rešenjima, ne mogu biti u potpunosti adekvatno u stanju da ostvare sve one potrebe građana, i to iz nekoliko razloga. Jedan od njih svakako jeste i obavezni oblik organizovanja u mesnoj zajednici. Dakle, zakon predviđa da se mesne zajednice obavezno formiraju u seoskim naseljima, ali ne i u gradskim naseljima, kao i drugi ozbiljan problem su sredstva za rad mesnih zajednica koja nisu precizno definisana.
Zbog toga mi predlažemo izmenu u članu 8. gde se podrazumeva obavezno formiranje mesnih zajednica. Dakle, briše se reč „mogu“. U članu 72. da se mesne zajednice osnivaju i za gradska naselja. U članu 74. da mesne zajednice do 100 stanovnika mogu neposredno da donose odluke o pitanjima o kojima se odlučuje u mesnoj zajednici. Ono što je najvažnije, u članu 75. stav 1. dodaje se da se deo poreza na imovinu, koji se utvrđuje odlukom o budžetu opštine, odnosno grada preraspodeljuje na mesne zajednice, i to u iznosu od 80% mesnim zajednicama, a 20% budžetu opštine, a za gradska naselja, odnosno gradske mesne zajednice imamo 20% sredstava naplaćenih na toj teritoriji.
To bi značilo da imamo fiskalnu decentralizaciju, da mesne zajednice imaju sopstvene izvore finansiranja, imaju veći značaj i imaju veću samostalnost, kao organizacioni oblici sa kojima se građani prvi susreću u kontaktu sa državom Srbijom.
Pozivam vas da prihvatite ovo, jer mislim da je važno za sve nas koji danas živimo u Srbiji.

Zahvaljujem.
Dakle, u svetlu ovoga što se događa i sa IPAR programom, kao i sa stanjem u poljoprivredi koje je niz godina unazad katastrofalno, poljoprivrednici jedva sastavljaju kraj sa krajem i, pored toga što je to grana koja beleži suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, mi i dalje ne shvatamo da investiranjem u poljoprivredu dobijaju i država, dobijaju i poljoprivrednici, a onda govorimo o tome kako nema dovoljno sredstava za povećanje budžeta za poljoprivredu, koji je mali. Sa 250 do 300 miliona evra godišnje ne može se razvijati poljoprivreda, niti je to uspelo i jednoj od razvijenih poljoprivrednih zemalja. Dakle, ukoliko želimo da ovu granu poljoprivrede razvijamo, moramo uložiti značajnija sredstva za to. Nije argument da para nema. Argument je samo da ih mi ne raspoređujemo onako kako bi trebalo da bude, odnosno po prioritetima, ne sagledavamo tačno gde treba trošiti ta sredstva, pa na kraju, ako bi se samo jedan deo sredstava koji će se utrošiti u projekat „Beograd na vodi“ usmerio na privredu, svakako bi imali mnogostruko veće rezultate, i u smislu zapošljavanja i u smislu privrednog razvoja Srbije.
Mi predlažemo da se u Zakonu o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju u članu 15. stav 4, kod premija za mleko, premije za mleko podignu sa sedam na 10 dinara. Takođe, predlažemo da se za biljnu proizvodnju, u članu 18, sa šest na minimum osam hiljada podignu davanja po hektaru, kao da se u članu 31. sa šest hiljada dinara na osam hiljada dinara podigne regres za đubrivo i za seme.
To je jako malo, ali pokazuje dobru volju da smo spremni da pomognemo našim poljoprivrednicima. Danas naši poljoprivrednici ostvaruju premije za mleko od sedam dinara. Mi ih štitimo prelevmarima i carinama. Ne možemo mi očekivati da ćemo izvoziti bez carina naše voće i povrće i naše druge poljoprivredne proizvode na tržište Ruske Federacije i EU, ukoliko se mi sami zatvaramo.
Dakle, moramo ojačati naše poljoprivrednike i moramo njima p ružiti mogućnost da budu konkurentni. Premija za mleko u zemljama EU je 24 evro centa ili 30 dinara, što znači da onog trenutka kada ukinemo prelevman naši proizvođači mleka će biti u ozbiljnom problemu kako da na svom sopstvenom domaćem tržištu izađu na kraj sa konkurencijom EU. I neće nama poljoprivredu pokrenuti magična rešenja, neće je pokrenuti ni Nemci, neće pokrenuti ni Arapi, pokrenuće je naši proizvođači, ali mi moramo njima da pružimo podršku. Stoga predlažem da se podrži ovaj Predlog zakona kako bismo podigli premije u Zakonu o podsticajima poljoprivredi.

Hvala.
Dakle, u Zakonu o lokalnoj samoupravi su određene nadležnosti svih lokalnih samouprava u Srbiji i ja bih tu ukazao na jednu realnu potrebu i mislim da će se većina složiti danas samnom o tome, a to je mogućnost lokalnih samouprava da stipendiraju svoje đake i studente.
Naime, Zakonom o lokalnoj samoupravi definisana je nadležnost, ali nije izričito navedeno da je lokalna samouprava uređuje i obezbeđuje stipendiranje učenika i studenata i stoga predlažemo da se doda član 16a koji kaže da lokalna samouprava uređuje i obezbeđuje stipendiranje učenika i studenata.
Naime, u izmenama Zakona o učeničkom i studentskom standardu je predviđena mogućnost lokalnih samouprava da mogu stipendirati đake i studente, ali toga nema u Zakonu o lokalnoj samoupravi.
Predsednici opštine i gradonačelnici se suočavaju sa primedbama i zamerkama DRI, da mi nemamo pravo da stipendiramo naše đake i studente sa teritorije jedinica lokalnih samouprava.
Mislim da je to u ovom svetlu stanja neusklađenosti od obrazovanja sa potrebama privrede u svetlu toga da nam godišnje iz Srbije odlazi 32.000 ljudi, u svetlu toga da smo druga zemlja u svetu po broju visoko obrazovanih kadrova koji odlaze u Srbiji. Mislim da treba pružiti mogućnost lokalnim samoupravama da oni procene i da stipendiraju one njihove sugrađane koji postižu velike i značajne rezultate.
Dakle, ovo je jedna jako važna stvar. Mislim da nije bitno ko je predlaže, da li vlast ili opozicija. Nadam se da ćete se složiti samnom jer se radi o jednoj nasušnoj potrebi, kako bismo omogućili tim ljudima da imaju razlog više da, kada završe svoje školovanje i svoje obrazovanje ili ostanu u mestima u kojima žive ili se posle školovanja u njih vrate i nastave da razvijaju svoj grad i taj deo Srbije.
Dakle, ukoliko to ne uradimo i ukoliko se nastavi da mladi ljudi odlaze iz manjih gradova i manjih sredina, doći ćemo u situaciju da će pojedini gradovi da nam odumiru, da ćemo imati sve veću centralizaciju i centralizam. Ono što je još opasnije, imaćemo i dalje probleme i suočavaćemo se sa odlaskom mladih ljudi koji će tražiti svoju budućnost u nekih od razvijenih evropskih zemalja.
Dakle, predlažem da usvojite ovaj zakon kako bismo mogli da damo ovlašćenja lokalnim samoupravama, da mogu da u skladu sa zakonskom regulativom, pomažu i stipendiraju đake i studente na svojoj teritoriji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.
Dakle, ovaj zakon o dopunama Zakona o porezu na dobit pravnih lica treba da otkloni zapravo razlike i diskriminacije u smislu poreskih olakšica koje mogu da ostvare velika pravna lica u odnosu na ona mala i srednja preduzeća.
Dakle, Zakonom o porezu na dobit predviđene su određene olakšice, ali samo za one koji investiraju veći kapital i kumulativno zaposle sto i više radnika. Zbog toga smatram da je neophodno da se zakonom omogući da i mala i srednja preduzeća dobiju zakonske olakšice ukoliko zaposle radnike bez obzira na broj zaposlenih radnika. Mi imamo situaciju da naši privrednici, domaći privrednici, koji žele da investiraju da dodatno proširuju svoje kapacitete, zapošljavaju nove radnike ne dobijaju nikakve olakšice od Republike.
Na ovaj način mi ćemo njih motivisati da investiraju i da zapošljavaju ljude. Na taj način nemamo samo efekat smanjivanja nezaposlenosti, već imamo i efekat suzbijanja sive ekonomije odnosno rada na crno u određenim firmama.
Stoga predlažemo da se uvede novi član 44a, koji poreskom obvezniku koji u poslovnoj godini na neodređeno vreme, a najmanje na dve godine zaposli nove radnike, poreska osnovica se umanjuje za iznos uplaćenih zarada novozaposlenih radnika, uvećana za doprinese za obavezno socijalno osiguranje koje plaća poslodavac.
I, druga izmena, takođe, u istom zakonu odnosi se na novoosnovano pravno lice i u privredno nedovoljno razvijenim opštinama, koji obavlja proizvodnu delatnost. Dakle, predlog naš je da se novoosnovana preduzeća oslobode poreza na dobit za prve tri godine u nedovoljno privredno razvijenim delovima Srbije. Na taj način, motivišemo otvaranje novih firmi, stimulišemo preduzetničke ideje i dajemo im mogućnost da bez poreskog opterećenja pokrenu svoj biznis.
Mislim da i jedan i drugi predlog neće ugroziti fiskalnu stabilnost Republike i budžeta, a da će svakako mnogostruko se vratiti kroz davanje, ukoliko ti preduzetnici budu uspeli da razviju svoj biznis ili zaposle više svojih ljudi.
Dakle, u ovim vremenima velike nezaposlenosti i relativno slabe privredne aktivnosti moramo tražiti načine i modele kako da pomognemo našim privrednicima i preduzetnicima, da se ne dešava da samo veliki investitori, strani investitori, koji dolaze u Srbiju dobijaju desetine hiljada evra po zaposlenom radniku, a da naši domaći privrednici koji nose privredu Srbije i treba da je nose u narednom periodu, ne dobijaju ništa.
Zato vas pozivam da glasate za ovaj predlog izmena zakona. hvala.

Poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, predsedavajući, uvažene kolege poslanici, nisam srećan zbog toga što na Prvoj redovnoj sednici ovog saziva parlamenta kao prvu tačku dnevnog reda imamo izmenu Zakona o finansiranju lokalnih samouprava i oduzimanje para gradovima i opštinama.
Takođe, očekivao sam ministra Dušana Vujovića ovde, za koga smatram da je trebalo da, kao neko kompetentniji, odgovara na naša pitanja, s obzirom na činjenicu da je ministarka Ana Brnabić tu sada u novom sazivu po prvi put i da je njoj, eto, pripao taj zadatak da brani ovaj zakon danas.
Dakle, da pogledamo prvo u kakvoj zemlji mi danas živimo. Mi živimo danas u zemlji sa najnižim platama u regionu, u zemlji čiji građani plaćaju najskuplje gorivo u regionu, živimo u Srbiji koja ima najstarije stanovništvu u regionu. Srbija spada u pet najstarijih zemlja Evrope. Živimo u Srbiji iz koje godišnje preko 30 hiljada stanovnika odlazi.
Istovremeno, hvalimo se suficitom u budžetu. Vrlo često koristimo to, odnosno premijer Vučić koristi u svojim nastupima na teatralnim pres-konferencijama. Poslednja je bila 1. septembra, gde smo čuli o tome kako je suficit u budžetu 31,8 milijardi dinara i da je to mnogo više nego što je bila procena MMF-a.
Ja ću vam samo reći da kada u nerazvijenim zemljama imate suficit u centralnoj kasi, to obično u praksi znači da imate deficit u džepovima stanovništva i budžetima privrede.
Hvalimo se tim našim neverovatnim reformama i rezultatima da bi nas po leđima tapšala Svetska banka, MMF i druge međunarodne finansijske institucije, ali ćutimo od koga smo taj novac uzeli. Nikako da čujemo otkud taj suficit i toliki napredak u budžetu Republike Srbije. Uzeli smo ga od penzionera kojima smo smanjili penzije, koji danas jedva sastavljaju kraj sa krajem i koji nemaju ni za lekove. Uzeli smo od profesora i lekara kojima ste smanjili plate. Uzeće se i od PDV-a za robu namenjenu bebama i mnoge druge stvari. Ali, pokazalo se da to nije dovoljno, da nam fali još pohvala od velikih međunarodnih finansijskih institucija. Zato su danas na dnevnom redu budžeti lokalnih samouprava, da se uzmu pare i od opština i gradova.
Verovatno smatrate da su budžeti Prokuplja, Niša, Sombora, Novog Sada, Kragujevca, Beograda preveliki i da im treba oduzeti 4,8 milijardi dinara i te pare preliti u centralnu kasu. Obrazloženje predlagača zakona koje smo dobili je u stvari citiranje analize Fiskalnog saveta, koja je po meni prilično neiskrena, a sad ću vam reći i zbog čega.
Dakle, kao obrazloženje navodi se povećanje deficita, to smo sada čuli od ministarke, od 2011. godine za 1,1% na godišnjem nivou, kao i da takva raspodela poreza po oceni Fiskalnog saveta nije utemeljena u modernoj fiskalnoj praksi kojom se preporučuje da porezi dominantno pripadaju centralnom nivou vlasti, kao i da opštine i gradovi nisu ta sredstva upotrebili u prethodnom periodu za razvojne projekte, već su se ponašali bahato, trošili za plate, zarade i neke druge stvari.
Pošto su nam svima puna usta evropskih vrednosti, hajde da vidimo šta su to i evropski standardi kada je preraspodela javnih prihoda u pitanju. Najpre, Evropska povelja o lokalnoj samoupravi, koju je Srbija ratifikovala 2007. godine obavezuje države koje su je prihvatile da primene pravila koja garantuju političku, administrativnu i finansijsku nezavisnost lokalnih vlasti. Da li je to tako u Srbiji?
U pojedinim razvijenim državama EU skoro polovina ukupnih budžetskih prihoda pripada lokalnom nivou, a u Srbiji su prošle godine sve opštine i gradovi, uključujući i AP Vojvodinu dobili svega 11,68% ukupnih prihoda, odnosno devet puta manje od centralnog nivoa vlasti. Onda čujemo kako je zbog zakona 2011. godine Republika bila darežljiva prema opštinama. Međutim, podaci pokazuju nešto sasvim drugo. Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija, zato mi je trebao ministar Vujović koga ovde nema, godišnji konsolidovani javni prihodi na lokalnom nivou vlasti u Srbiji od 2012. godine do dana današnjeg iz godine u godinu su sve niži, pa ću vam reći da 2012. godine je lokalnim samoupravama godišnje pripadalo 17,7% ukupnih javnih prihoda, 2013. godine 14,2%, 2014. godine 12,28%, a 2015. godine smo postigli rekord sa svega 11,68% sredstava.
U isto to vreme centralni nivo vlasti je od 2012. godine inkasirao 82,8%, 85,8% 2013. godine, 87% 2014. godine i 88,3% 2015. godine. To govori da cela Srbija radi samo da bismo punili republičku kasu, da građani treba da štede, da privreda treba da štedi da bismo mi sve pare slili tu, da bi premijer imao o čemu da govori na pres-konferencijama, pominjući neverovatne reforme sa kojima svakog dana žive građani Republike Srbije.
U svim zemljama EU, kao što sam i rekao, pripada u proseku jedna trećina ukupnih javnih prihoda jedinicama lokalne samouprave, a ostatak ide u centralnu kasu. Kada govorimo danas o porezu na zarade, on je zapravo samo jedan izvor finansiranja lokalnih samouprava, i ako ga posmatramo parcijalno, onda možemo reći da možda treba napraviti preraspodelu. Sve bi to možda i bilo tako da situacija u praksi nije drugačija. Ja razumem da i za MMF i za ministra finansija ovaj Predlog zakona danas predstavlja brojke i slova.
Oni su uzeli papire, sagledali, rekli prebacićemo iz jednog ćupa u drugi ćup, imaćemo na nivou Republike više param, imaćemo fiskalnu stabilnost, opštinama ćemo nešto uzeti, neće to biti preveliki problem.
Naravno, ja kao neko ko je bio predsednik opštine mogu sa punim pravom da kažem onima koji to nikada nisu bili, pa i ministru Vujoviću, odakle zapravo uzima sredstva? Da bi znao od čega uzima sredstva, on ne uzima ni od jednog predsednika opštine. On treba da siđe u realan život, da siđe među narod, da siđe među građane, da čuje šta su njihove potrebe i šta će se smanjiti time što se na ovakav način godinama unazad smanjuju sredstva za finansiranje lokalnih samouprava. U tom slučaju biste videli da će se smanjiti sredstva za izdvajanje i za poljoprivredu, i za lokalnu infrastrukturu, i za nabavku materijala za škole, pomoć nezaposlenim porodiljama, predškolskim ustanovama i svega ostalog što je u nadležnosti za finansiranje lokalnih samouprava.
Sada, to možda ne bi bio preveliki problem da opštine vrlo često nemaju potrebu, odnosno da ne moraju da finansiraju iz svojih lokalnih budžeta nešto što nije u njihovoj direktnoj nadležnosti, pa zbog nefunkcionisanja sistema institucija, zbog toga što neke republičke institucije ne obavljaju svoje poslove, ne finansiraju određene stvari, vrlo često su opštine primorane da to rade iz sopstvenih budžeta.
Navešću vam nekoliko primera, kao što je kupovina protivgradnih raketa. To nije u nadležnosti lokalnih samouprava. Dobili smo smernicu i mišljenje Ministarstva finansija da možemo kupovati, jer nema para u republičkoj kasi za to. Isto tako, godinama unazad se finansiraju zdravstveni radnici u zdravstvenim ustanovama zato što Fond ne odobrava zaposlenje novih radnika. Isto tako smo pre godinu i po dana dobili novo poskupljenje struje kroz uvođenje mrežarine za javnu rasvetu od 50%. Isto tako smo dobili nalog od premijera, pre godinu dana, da 7.000 jednokratno damo svim radnicima u predškolskim ustanovama, odnosno vaspitačicama, jer je to naša obaveza, ali je premijer dogovorio sa sindikatima i rekao – naložiću opštinama da to prebace. Isto tako je pre nekoliko godina ograničen iznos komunalne takse zbog pospešivanja privrednog ambijenta u gradovima i opštinama, što nije loše, i ja sam tada bio za to, iako sam bio predsednik opštine, ali kada vi ovako kontinuirano godinama svakim novim zakonom oštećujete lokalne samouprave dovešćete u problem građane koji tu žive.
Ja sada znam da će neko reći da su predsednici opština nekakvi neodgovorni lokalni šerifi, da troše pare na zapošljavanje, na plate, i to se moglo čuti mnogo puta u prethodnom periodu, ali nemojte na osnovu izuzetaka praviti pravilo. Dakle, ukoliko neki predstavnik lokalne samouprave, kao što je, recimo, predsednik opštine Kuršumlija kupio sebi prvo auto, iz SNS, predsednik opštine Kosjerić je za nekoliko puta u vrednosti godišnjeg budžeta zadužio svoju opštinu, kada neki predsednici opština krijući se iza partijske knjižice vladajućih stranaka potpisuju razne finansijske ugovore sa svojim rođacima, to ne sme biti pravilo, niti biti praksa.
Ja danas hoću da govorim o onim predsednicima opština koji su odgovorno obavljali i obavljaju svoj posao, koji su perspektivni i koji su prosperitetni, oni koji znaju šta znači lokalna infrastruktura, oni koji znaju šta su kapitalni projekti, oni koji znaju da razgovaraju sa investitorima, oni koji znaju da isplaniraju budžet po meri svojih građana, da nad svojim budžetom ostvare sve one potrebe koje građani od njih očekuju. Oni su kažnjeni i oni se kažnjavaju ovakvom politikom koja traje unazad nekoliko godina kontinuiranim smanjenjem sredstava za razvoj lokalnih samouprava, a što se tiče SNS i njenih predsednika opština, svakako će i oni imati vremena da se razračunaju sa mangupima iz svojih redova.
Dok se umanjuju sredstva lokalnim samoupravama, sa druge strane niko ne otvara temu ko će platiti promašaje nestručnih ministara u prethodnom periodu. Mi smo promenili 36 ministara od 2014. godine. Mnogi od njih su najavljivani kao čarobnjaci koji će napraviti privredni bum u Srbiji, a onda su napravili ogromne troškove i ogromne probleme u svojim resorima. Niko ne pominje zašto se ne postižu rezultati u reformi javnih preduzeća, zašto i dalje imamo situaciju da se nenormalno troši novac kroz davanja javnim preduzećima poput „Srbijagasa“, poput „Železnica“, poput EPS ili na kraju RTB „Bora“, a svi znamo koliki milioni i milijarde odlaze u ta preduzeća. Niko nije hteo da se uhvati u koštac da radi taj težak posao, iako se godinama unazad od 2014. godine, od strane premijera Vučića, najavljuju velike i sveobuhvatne reforme koje će pre svega krenuti od javnih preduzeća. Lakše je svima bilo da se taj teret koliko, toliko prenese na lokalne samouprave, a indirektno će se preneti i na same građane Republike Srbije i građane koji žive u ovim lokalnim samoupravama.
Mnoge opštine i gradovi će verovatno tražiti način kako da nadomeste ovo smanjenje finansijskih sredstava, i to pre svega kroz povećanje njihovih izvornih prihoda, kao što je možda porez na imovinu ili neki drugi primeri. To će se opet preliti na džepove građana Republike Srbije.
Mene zabrinjava i činjenica da na ovako važnu temu većina predsednika opština u Srbiji i gradonačelnici ćute. Siguran sam u to da njima nije previše dobro, ali znam da se sa druge strane oni plaše da ne dobiju ukor od svojih partijskih centrala i svesno prihvataju da budu neko ko će podržati smanjenje davanja opštinama. Napominjem, ne samo po ovom zakonu, već govorim o ukupnim prihodima koje lokalne samouprave dobijaju i tendenciju pada od 2012. godine do danas.
Pitam se – dokle tako? Oni sada razmišljaju na koga će preliti taj gubitak, verovatno ne želeći da se suprotstave ili protivureče ministru finansija i premijeru, jer očekuju da tokom godine možda dobiju iz budžetske rezerve sredstva za tekuću likvidnost i onda imamo situaciju, kao što je to bilo prethodnih godina, da gradovi poput Leskovca, Niša, Kragujevca, Novog Sada dobijaju stotine miliona dinara, potpuno netransparentno, na osnovu ličnog ubeđenja ministra finansija ili premijera, na osnovu njihovih obrazloženja i oni sada ćute računajući da će biti podobni i dobiti mimo zakona sredstva. Da li je normalno da mi smanjujemo zakonom sredstva lokalnim samoupravama, a sa druge strane ne ukidamo i ostavljamo to ovlašćenje da se u određenim situacijama opštinama i gradovima iz republičke kase, podobnima naravno, prebacuju određena sredstva?
To samo govori o tome da mi danas u Srbiji imamo jedan veliki problem, a to je pre svega nedostatak demokratije, nepostojanje institucija i na kraju i parlamentarizma. O ovome što ja danas govorim šapuće se u parlamentu, i to nije nikakva tajna. O tome govore predsednici opština i poslanici iz vladajućih struktura, ali sve dotle dok se ne uspostavi zaista suštinska, istinska demokratija, to znači da građani neposredno na izborima, uz promenu izbornog zakonodavstva, biraju svoje predstavnike. U opštinama u kojima nikada nisu bili će odlučivati ministri, zakone će te izglasavati vi, gospodo, kolege narodni poslanici kojima je daleko važnije šta kaže MMF i vaš predsednik stranke, nego vaš komšija ili vaš sugrađanin.
Zbog svega ovoga što sam naveo kao argumente, poslanička grupa SDS i NPS će glasati protiv ovog zakona. Hvala.