Zahvaljujem predsedavajuća.
Što se tiče predloga autentičnog tumačenja odredbe člana 6. Zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železare Smederevo“, u principu ne bi trebalo da bude nikakvih problema i to zapravo nije nešto što ne bi trebala ni opozicija da podrži. Tu nema apsolutno nikakve dileme.
Postavlja se pitanje samo zašto mi danas moramo ispred sebe da govorimo o autentičnom tumačenju i da li je to rezultat nekih brljotina koje su pre nastale, tokom izrade i potpisivanja kupoprodajnog ugovora ili kao razni zakoni koji su usvojeni u ovom domu po hitnoj proceduri i koji su po pravilu bili čak i po nekoliko puta iza toga ispravljani.
Takva situacija je sada i sa ovim autentičnim tumačenjem vezano za „Železaru“ Smederevo. „Železara“ Smederevo kao najveći privredni sistem u Srbiji i te kako zaslužuje posebnu pažnju i naravno, ako ni zbog čega drugog onda zbog gubitaka koje je svih ovih godina pravila. Od odlaska US stell-a 2012. godine, gubici koje beleži „Železara“ i na osnovu toga košta građane Srbije i iznose negde oko 60 miliona evra.
Dakle, ti gubici su se iz godine u godinu uvećavali, a država je servisirala te gubitke i te dugove davanjem garancija, komercijalnim bankama, kreditima, sredstva, fonda za razvoj, a onda i direktno o pozajmicama iz budžeta Republike Srbije.
Dakle, najveći iznos koji je prebačen „Železari“, prebačen je 2015. godine i to 100 miliona evra. Preko 100 miliona evra je prebačeno u jednom danu „Železari“ sredstava kako bi taj sistem ostao da funkcioniše.
Ali, ako se vratimo malo nazad i pogledamo genezu stvari videćemo da je država izabrala „Železaru“ da nju podržava kao važno preduzeće, kao jedinog proizvođača čelika u ovoj zemlji, kao preduzeće koje zapošljava 5.000 radnika i to možda nije sporno da je „Železara“ jedino takvo preduzeće bilo u Srbiji.
Ukoliko je aspekt za održavanje „Železare“ bio i socijalni mir i to opet nije sporno, i ako 5.000 ljudi ne treba da ostane bez posla i to nije sporno.
-Sporno je zašto je „Železara“ možda izdvojena od nekih drugih preduzeća, a znamo da je država proglasila 17 strateških preduzeća.
Što se tiče same „Železare“ po postavljanju profesionalnog menadžmenta, gospodina Bojana Bojkovića dugovi su nastavili da rastu, a vrhunac gubitaka je napravljen onda kada je država dovela profesionalni menadžment Petera Kamaraša i Džona Gudiša, koji su trebali kao mesije da naprave vrhunski rezultat za državu.
Slušali smo najave premijera kako više neće biti gubitaka, kako će „Železara“ biti profitabilno preduzeće. Šta smo od svega toga dobili, od te velike i pompezne najave dolaska Kamaraša u „Železaru“ početkom 2015. godine? Dobili smo da je ista Vlada koja ih je angažovala 2016. godine najurila i to ih najurila zbog duga koji su napravili, odnosno gubitka najvećeg u istoriji „Železare“ od 145 miliona evra. Dakle, 50 miliona više nego 2014. godine kada je to radio naš profesionalni menadžment koga je Vlada RS pre toga imenovala.
Dakle, postavlja se pitanje – ko će snositi odgovornost za te dugove koji su tada nastali i odakle će se to platiti i ako imamo u vidu da je kineska kompanija „Hestil“ kupila imovinu preduzeća, a da su dugovi nastali RS?
Ukupna dugovanja, odnosno gubici „Železare“ u ovom trenutku iznose čak negde oko 500 miliona evra. Ja ću vas podsetiti da sve uštede koje smo ostvarili, odnosno država je ostvarila na osnovu toga što ste smanjili plate i penzije je sad negde oko 400 miliona evra.
Da li na ovaj način mi sprovodimo politiku za koju se ova Vlada zalaže i da li ćemo zaista imati takve rezultate? Postavlja se pitanje šta će biti dalje? Ne želim da govorim ništa loše o „Hestilu“, ne želim da govorim o tome da Srbiji ne treba „Železara“. Srbiji treba „Železara“, treba proizvođač čelika i to znači za našu ekonomiju i za privredu naše zemlje, ali na način na koji se to radi i na koji radi ova Vlada, a to su razno razni tajni ugovori, a javnost je ta koja treba da bude upoznata sa ugovorima, građani Srbije treba da budu upoznati nisu upoznati.
Nastavlja se praksa i „Er Srbije“ i ugovora sa investitorom za izgradnju „Beograda na vodi“, i ugovora vezanog za „Železaru“. Javnost je bila potpuno isključena i o pregovorima sa „Esmarkom“. Čuli smo premijera da je jedan od povoda dolaska i pregovora sa „Esmarkom“ bilo i to što „Železara“ ima jako velike zalihe i da je to bio njihov motiv.
Nažalost, sa „Esmarkom“ se završilo kako se završilo, a na sreću sada imamo nešto i ja ne želim i nemam problem sa time da kažem i nešto dobro, a to je da je dobro što je „Hestil“ danas u „Železari“, ali imam isto tako strah jer ne znam šta je predviđeno tim ugovorom i šta čeka Srbiju u narednom periodu vezano za „Železaru“ ako procene konsultanta danas kažu da će „Železara“ do 2020. godine imati gubitke od preko 200 miliona evra.
Dakle, ono što smo mi još čuli vezano za„Železaru“ jeste i tokom ove godine gde smo imali primedbu da udruženja proizvođača čelika EU koji su pokrenuli proces pred evropskim organizacijama optužujući rukovodstvo „Železare“ zbog dampigovanja cena i narušavanja konkurencije. To smo takođe čuli iz medija. Mi nemamo kao građani Srbije, niti poslanici informaciju šta je tu zapravo prava istina izuzev onoga što čitamo iz medija i kakve će to posledice možda i ostaviti na našeg proizvođača čelika, a i na kompaniju „Hestil“ koja je danas došla u Srbiju.
Bez obzira koliko smo sredstava dali direktno za „Železaru“ ili dali garancije za zaduženje, to se na kraju sve pretvara u fiskalni trošak i taj trošak plaćaju pre svega građani Srbije, da ne govorim o dugovima koje „Železara“ ima prema „Srbijagasu“, prema EPS i drugim našim javnim preduzećima.
Ovde moram da postavim pitanje – šta je i sa drugih 17 strateških preduzeća u Srbiji i zato sam na početku svog izlaganja rekao da li „Železara“ samo treba da bude izdvojena?
U delu Srbije iz koga ja dolazim u centralnoj Srbiji je ugašen „14. oktobar“ u periodu vaše Vlade i vašeg mandata, vladavine u zadnje četiri godine, ugašena je „Prva petoletka“, odnosno oterana u stečaj „Fabrika vagona“ u Kraljevu. U tim fabrikama je drage kolege radilo preko 10 hiljada radnika do 2012. godine. Tu više nema radnika. Dakle, to je pitanje.
„Prva petoletka“ je fabrika koja je takođe zapošljavala pet hiljada radnika. Tražili smo da se za nju primeni isti princip kao za „Železaru“ Smederevo, da se podržavi zato što 70% proizvodnje izvozi. Nije dobila ni dinara budžeta za subvencije u poslednje dve godine. Njihovi radnici nisu imali neoverene knjižice, plate su servisirane redovno. Nažalost nije bilo sluha. Čak je i premijer najavljivao da imamo kupca, da je završen posao oko „Prve petoletke“. Od svega toga nije bilo ništa.
Bio bih srećan da je Vlada imala više rezultata u traženju stranih investitora. Nažalost, to se nije dogodilo i onda smo došli u situaciju da smo neke firme procenili da treba da ih finansiramo iz budžeta, a neke da ne treba i ono što je najgore ni one koji su imali bilo kakav potencijal od tih 17 strateški zaštićenih preduzeća nismo im pomogli da opstanu na tržištu. Danas se ta proizvodnja i dalje realizuje u nekakvim drugim okolnostima. Tržište postoji, kupci postoje, ali nije apsolutno bilo sluha i ono što je rezultat toga je da za razliku od „Železare“ Smederevo, za razliku od pet hiljada ljudi koji rade u „Železari“ preko 10 hiljada ljudi je ostalo bez posla u ovom delu Srbije od Kruševca do Kraljeva u isto tako velikim sistemima i u velikim gigantima.
Što se tiče „Železare“ bilo je simptomatično i to da vidim način komunikacije između Vlade RS, rukovodstva „Železare“ Bojana Bojkovića i profesionalnog menadžmenta koga je angažovala Vlada. Videli smo rat saopštenjima gde su jedni druge optuživali, nismo znali ko je krivac, da li menadžment koga je postavila Vlada RS i gospodin Bojković, da li Peter Kamaraš i Džon Gudiš koji su tu došli.
Jedni druge su optuživali za gubitak od oko 150 miliona evra, najveći u istoriji „Železare“ i ko će snositi odgovornost za to, pa onaj ko je doveo i jedne i druge tu, a to je Vlada RS, premijer koji je najavio da će Kamaraš pokrenuti „Železaru“ i od nje napraviti profitabilno preduzeće.
Šta smo dobili kao informacije, da je Kamaraš optuživao Bojana Bojkovića kako je za 100 miliona evra od nemačkog kupca nabavio sirovinu koju je platio, a koja nikada nije došla. Sa druge strane, Bojković je optuživao Kamaraša zašto je on sa svojom firmom bio i dobavljač sirovina, a i kupac proizvoda „Železare“ i da je on zapravo odgovoran jer je sa svojom firmom „Pikaro“ imao različite ugovore.
Postavlja se pitanje da li je Vlada Republike Srbije znala za Kamaraševu firmu „Pikaro“, da li je znala za ugovore koje je ta firma imala sa „Železarom“, po kojoj ceni su nabavljene sirovine, šta je ta firma kupovala od „Železare“ i ko je na kraju uzimao deo kolača, ako ga je uzeo, jer je preko 145 miliona evra gubitak koji je ostvaren te godine, dakle, najveći u istoriji, još jednom ponavljam. Onda, naravno, imali smo ministra Sertića koji je imao specijalni zadatak da rešava pitanje „Železare“ i koji je štitio svoj menadžment, da bi premijer Vučić na kraju stao na stranu Kamaraša, braneći ih time da su uslovi na tržištu čelika za poslovanje bili loši zbog trenutne cene čelika na svetskom tržištu i to je bilo opravdanje za lošu odluku koju je donela Vlada Republike Srbije.
Mene zanima i očekujem da mi neko odgovori – ko će snositi ove troškove i ove gubitke i ko je za to odgovoran? Da li građani Srbije treba da plaćaju cenu neodgovornog ponašanja vlasti, neodgovornog ponašanja Vlade Republike Srbije i resornih ministara u traženju i traganju za magičnim rešenjima? Sva magična rešenja koja ste pominjali nisu dala do sada nikakvih rezultata, pa i ovo kod „Železare“ jer, napominjem još jednom, preko pola milijarde danas duguje „Železara“ Smederevo i to su dugovi koje ostavljate građanima Srbije. I ako treba da plate građani Srbije iz svog džepa te dugove, a plaćaju kao poreski obveznici, pitam – zašto se taj isti sistem nije primenio i na neka druga preduzeća koja su takođe odlukom Vlade Republike Srbije proglašena za strateška preduzeća, odnosno preduzeća od državnog interesa, kao što je „Prva petoletka“, „14. oktobar“ ili Fabrika vagona? Hvala.