Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, meni je čudno, odnosno neshvatljivo, zašto gospodin ministar nije u sali barem kada šefovi poslaničkih klubova, odnosno grupa, govore, kako bi znao šta je stav određenih poslaničkih grupa povodom ova dva zakona, ali je tako kako jeste.
Poslanici Saveza vojvođanskih Mađara gledaju na ova dva predloga zakona kao na preduslov za raspisivanje predsedničkih izbora i kao na zadatak Narodne skupštine koji moramo obaviti do kraja godine jer, ukoliko želimo da poštujemo Ustav i Ustavni zakon za sprovođenje Ustava, onda se izbori za predsednika Republike moraju raspisati do 31. decembra, a pre raspisivanja izbora Narodna skupština mora da usvoji šest zakona.
Žao mi je i zbog toga što predsednik Narodne skupštine nije u sali jer bih ga želeo pitati kada će raspisati predsedničke izbore, kada će početi smatrati da je bitno da i opozicija zna kada će biti raspisani i kada će se predsednički izbori održati, jer mi praktično ne znamo da li će ti izbori biti u januaru, februaru, martu sledeće godine, ne znamo da li vladajuća koalicija želi da poštuje Ustav i Ustavni zakon, ne znamo da li će predsednik Narodne skupštine raspisati izbore i u slučaju da tih šest zakona ne bude usvojeno u Narodnoj skupštini.
Želeo bih da vas podsetim da, pored zakona o predsedniku Republike i zakona o izborima za predsednika Republike, Narodna skupština za nešto više od mesec dana mora da usvoji i zakon o odbrani, zakon o Vojsci, zakon o spoljnim poslovima, zakon o službama bezbednosti. S obzirom na ritam rada Narodne skupštine od 14. februara, ja bih želeo da izrazim sumnju u to da će se ovi zakoni usvojiti do kraja godine. Želeo bih da dobijem odgovor od predsednika Narodne skupštine da li će on raspisati izbore i u slučaju da ovi zakoni ne budu usvojeni.
Naravno, ne smatram da su ovi predlozi zakona tehnički zakoni, odnosno tehnički predlozi. Ovo su zakoni koji moraju postojati u našem pravnom sistemu za raspisivanje predsedničkih izbora i za održavanje predsedničkih izbora.
Isto tako bih želeo da pitam predsednika Narodne skupštine da li će u skladu sa Ustavom i Ustavnim zakonom do kraja godine biti raspisani i lokalni izbori i izbori za Skupštinu AP Vojvodine jer o tim izborima ni u ovoj skupštini ni u javnosti već nedeljama niko ne govori. Meni nije jasno zašto je to tako i zašto predsednik Narodne skupštine smatra da tako glatko može da prekrši Ustav i Ustavni zakon.
Što se tiče ova dva predloga zakona, o predsedniku Republike i o izborima za predsednika Republike, ne bih želeo da ulazim u neke detalje. Ti zakoni su takvi, odnosno predlozi su takvi kakvi jesu. Mi naravno nemamo ništa protiv određenih prava i povlastica predsednika Republike. To je tako regulisano i u drugim zemljama, i u okruženju i u zemljama Evropske unije. Smatram da bi bilo demagoški da mi tu osporavamo određena prava predsednika Republike.
Isto tako želim sa ovog mesta da naglasim i činjenicu o kojoj govorimo već više nedelja u Skupštini a i drugde, da će stranke vojvođanskih Mađara imati predsedničkog kandidata na predsedničkim izborima kad god budu raspisani i kad god budu održani. Četiri stranke vojvođanskih Mađara će imati predsedničkog kandidata.
Želeo bih da vas informišem o tome da su se pre četiri dana u Zrenjaninu sastali šefovi stranaka vojvođanskih Mađara i dogovorili se da ćemo svakako imati predsedničkog kandidata, da računamo na podršku vojvođanskih Mađara, na podršku pripadnika ostalih nacionalnih manjina koji žive u Republici Srbiji, ali računamo naravno i na podršku svih drugih građana Republike Srbije.
To što će Mađari imati svog predsedničkog kandidata je zbog činjenice što smo mi u poslednjih sedam godina, a i ranije, kao jedan čovek, uvek stali iza predsedničkog kandidata tzv. demokratskog bloka. Taj kandidat je uvek govorio lepe stvari i obećavao da će raditi u interesu nacionalnih manjina i u interesu vojvođanskih Mađara, ali je na kraju, posle izbora, uvek zaboravljao na mađarske glasove, na glasove nacionalnih manjina i nije smatrao da treba da radi u interesu poboljšanja položaja nacionalnih manjina pa i vojvođanskih Mađara.
Zbog te činjenice je realnost da su četiri najveća problema vojvođanskih Mađara i dan-danas nerešena. To je već spominjana privatizacija lokalnih medija koji emituju program i na jezicima nacionalnih manjina.
Privatizaciju smo uspeli obustaviti sad trenutno, videćemo kako će se to odvijati do kraja godine, da li će se konačno naći na dnevnom redu naš predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, ali je taj problem nerešen i dan-danas.
Drugi problem koji je nerešen jeste donošenje zakona o izboru i nadležnostima nacionalnih saveta, koji su i ustavna kategorija, i koje su formirali 14 nacionalnih manjina u Republici Srbiji i već godinama ne postoji volja u Skupštini i u Vladi za donošenje tog posebnog zakona koji je od izuzetnog značaja za pripadnike nacionalnih manjina.
Treći je problem što ova država ne želi iz republičkog budžeta da finansira institucije manjina, institucije vojvođanskih Mađara. Sa ovog mesta sam već pominjao i Narodno pozorište u Subotici, pozorište u Novom Sadu, izdavačku kuću "Forum", Institut za kulturu vojvođanskih Mađara i Savez za kulturu vojvođanskih Mađara. Te institucije se finansiraju isključivo iz pokrajinskog budžeta i iz budžeta naše matične države, ali se ne finansiraju iz budžeta Republike.
Četvrti problem je što u organima državne uprave, u policiji, u organima carine, u tužilaštvima i u sudovima praktično nema pripadnika nacionalnih manjina, nema pripadnika mađarske nacionalne zajednice, i za to sigurno nije uzrok to da vojvođanski Mađari nemaju kandidate koji bi mogli i znali obavljati te značajne funkcije.
Znači, zbog toga što ovi problemi nisu rešeni, što ni aktuelni predsednik gospodin Boris Tadić nije učinio mnogo da bi se ovi problemi rešili, mi ćemo, četiri stranke vojvođanskih Mađara zajedno, kandidovati nekoga na predsedničkim izborima. Sada su u toku razgovori o ličnosti tog kandidata, ali, još jednom da podvučem, smatram da bi bilo dobro, i naše je pravo kao opozicionih narodnih poslanika, da znamo kada će gospodin Oliver Dulić raspisati izbore i kada će se ti izbori održati.
Na kraju bih želeo da napomenem da smo među amandmanima videli amandman SRS-a, kolege Aleksandra Martinovića, kojim je on predložio da umesto 10.000 bude potrebno 50.000 potpisa podrške na predsedničkim izborima.
To je, naravno, pravo SRS-a da tako predloži. To je naravno i legalno. Sa stanovišta SRS-a to je sigurno i legitimno. Ali, želeo bih da kažem da se ovim rešenjem onemogućuju manje stranke da kandiduju svog kandidata na predsedničkim izborima.
Zabrinjavajuće je to što se po skupštinskim kuloarima priča da je DS spremna da podrži ovaj amandman.
Pošto nije tu gospodin ministar, želeo bih da pitam gospođu Nadu Kolundžiju ili gospodina Vlatka Ratkovića, kao ovlašćenog predstavnika DS-a kod ove tačke dnevnog reda: da li je tačno da DS razmišlja da podrži ovaj amandman SRS-a koji bi rezultirao time da je umesto 10.000 potrebno 50.000 potpisa podrške na predsedničkim izborima?
Još jednom bih želeo da podvučem da je to rešenje naravno legalno, ali mislimo da nije legitimno i nije demokratski jer bi time manje stranke i grupe stanovništva bile onemogućene u kandidovanju nekoga na predsedničkim izborima. Želeo bih da naglasim da vojvođanski Mađari sigurno ne mogu prikupiti 50.000 potpisa podrške. Mi možemo prikupiti 10.000, kako je Savez vojvođanskih Mađara prikupio i u januaru pred parlamentarnim izborima. Bez obzira na činjenicu što je u skladu sa mišljenjem RIK-a za manjinske stranke bilo dovoljno i 3.000 potpisa, mi smo i u januaru obezbedili 10.000 potpisa za listu Saveza vojvođanskih Mađara.
Znači, želeo bih da pitam predstavnika DS-a: da li je tačno da oni, glasajući za amandman SRS-a, žele da eliminišu manje stranke i manjinske zajednice iz izborne trke za predsednika Republike? Hvala lepo.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, prvo, nije mi jasno zašto nije tu gospodin ministar, jer bih želeo da govorim, prvenstveno, gospodinu ministru. Ubeđen sam, odnosno nadam se da još ima šanse da ministar, u ime Vlade Republike Srbije, prihvati ovaj naš amandman, ali ako nije prisutan, onda ne može da izađe za ovu govornicu i da kaže, posle mog izlaganja, da prihvata u ime Vlade Republike Srbije predloženi amandman.

On to, naravno, može učiniti i kasnije, u toku rasprave, tako da se nadam da će prihvatiti, u ime Vlade Republike Srbije, ovaj amandman.Pre nego što bih rekao nekoliko rečenica o amandmanu, želeo bih da odgovorim gospođi Vjerici Radeta. Istina je da nisam u istoj poslaničkoj grupi gde je gospodin Varga, ali smo u istoj stranci, u Savezu vojvođanskih Mađara, pa vam moram reći da su narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara glasali za vaš amandman kada je Narodna skupština raspravljala o Predlogu zakona o ministarstvima.

Nije dobro što kažete da nismo tako učinili i da nismo podržali taj amandman, jer to, jednostavno, nije tačno. Možete uzeti listing, pa proveriti da li je istina ovo što sada govorim.

Narodni poslanici SVM-a su podržali amandman kojim je bilo predloženo da se formira posebno ministarstvo za manjinska prava. Neću da ulazim u to zbog čega je taj amandman vaša stranka predložila, ali smo mi glasali za taj amandman, a nismo glasali za izbor ove vlade, iz četiri razloga. Prvi razlog je taj što ne postoji spomenuto ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Smatramo da bi, ukoliko ova vlada ima 25 članova i 22 ministarstva, trebalo da ima i ministarstvo za manjinska prava, s obzirom na činjenicu da jednu trećinu stanovništva Republike Srbije čine pripadnici nacionalnih manjina.

Drugi razlog zbog kojeg nismo glasali za predloženi sastav Vlade je taj što ova Vlada Republike Srbije neće da učini ništa u interesu poboljšanja položaja nacionalnih manjina i to možemo vrlo argumentovano da pokažemo na primerima. Recimo, ja sam u petak govorio o privatizaciji elektronskih medija, sada ne želim da govorim o tom pitanju, jer to pitanje sada nije na dnevnom redu. Isto tako, postoji problem što u organima državne uprave, praktično, nema pripadnika nacionalnih manjina, ni u sudovima, ni u tužilaštvima, ni u policiji, ni u organu carine itd. Ne smatramo da pripadnici nacionalnih manjina nisu dovoljno dobri stručnjaci da bi radili u tim organima.

Četvrti razlog je taj što još uvek nije donet zakon o izboru i nadležnostima nacionalnih saveta. SVM se zalaže od 2003. godine za donošenje ovog posebnog zakona. Svakom nacionalnom savetu je istekao mandat, a na osnovu sada važećeg, bivšeg saveznog zakona, jednostavno ne može da se obavi reizbor tih nacionalnih saveta. Meni je poznata činjenica da je formirana radna grupa u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu za izradu tog zakona, ali Vlada mnogo kasni s izradom tog vrlog važnog zakona za nacionalne manjine.Želeo bih da kažem gospodinu ministru da bi, umesto da kaže da je Vlada Republike Srbije spremna da učini mnogo toga u interesu nacionalnih manjina, umesto da to ostane na verbalnom nivou, bilo dobro da zajednički počnemo rešavati ove probleme koji tište pripadnike nacionalnih manjina, ne samo mađarske manjine, nego i ostalih manjina. Kada smo već kod pitanja rešavanja problema nacionalnih manjina, stvarno mi nije jasno zašto gospodin Petrović, u ime Vlade Republike Srbije, nije prihvatio predloženi amandman.

To još uvek nije kasno da učini i ja ga molim, apelujem na njega s ovog mesta da to učini, iz jednog jednostavnog razloga – ukoliko Vlada ne prihvati ovaj naš amandman ili, kasnije, skupštinska većina, došli bismo do smanjenja nivoa stečenih prava nacionalnih manjina. O čemu se radi?

Nacionalni saveti, nažalost, nemaju mnogo nadležnosti, iz prostog razloga što je još uvek na snazi bivši zakon, savezni, o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, što je dobar okvirni zakon, ali fali zakon koji bi detaljnije regulisao nadležnosti nacionalnih saveta.

S druge strane, Vlada Republike Srbije, time što nije prihvatila ovaj amandman, smanjuje i ono malo nadležnosti nacionalnih saveta koje su imali na osnovu do sada važećih zakona Republike Srbije.

U članu 23. stav 2. još uvek važećeg Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, utvrđeno je da su, u skladu s odredbama Zakona o Saveznom ustavnom sudu, nacionalni saveti nacionalnih manjina ovlašćeni da ulažu ustavnu žalbu Saveznom ustavnom sudu, u slučaju da procene da je došlo do povrede ustavnih prava i sloboda pripadnika nacionalnih manjina, ili u slučaju da im se obrati pripadnik nacionalne manjine koji smatra da je povređen u svojim ustavnim pravima i slobodama.

Šta je suština? Ovaj zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina je još uvek važeći, sada već republički zakon, ali ova odredba je neprimenljiva, iz prostog razloga što Savezni ustavni sud više ne postoji, jer nemamo saveznu državu.

Znači, mi smo predložili jedno rešenje koje je postojalo u našem pravnom sistemu, koje još uvek postoji u našem pravnom sistemu, ali je neprimenljivo. Potrebno je da ova odredba bude sadržana i u zakonu o Ustavnom sudu, koji će Narodna skupština usvojiti za nekoliko dana. U suprotnom, nacionalni saveti nacionalnih manjina će izgubiti jednu nadležnost; ne samo da ne dobijaju nove nadležnosti, nego će izgubiti jednu nadležnost koja postoji.

Moram da kažem gospodinu ministru da meni stvarno nije jasno zbog čega Vlada nije prihvatila ovaj amandman, zašto nije prihvatila jedno rešenje koje postoji u našem pravnom sistemu i dan-danas. S druge strane, moram da kažem i to da trenutno postoji 14 nacionalnih saveta, 14 nacionalnih zajednica je formiralo svoje nacionalne savete, i ukoliko se ovaj naš amandman ne usvoji, možete očekivati da će nacionalni saveti svih tih zajednica postaviti isto ovo pitanje Vladi Republike Srbije – zašto ukida neke nadležnosti nacionalnih saveta, umesto da predloži zakon kojim bi se detaljnije regulisala materija nadležnosti nacionalnih saveta, koji su ustavna kategorija prema sada važećem ustavu.

Gospodine predsedniče, gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo, pozivam se na član 225. i 226. i izviniću se odmah što ću da zloupotrebim Poslovnik, ali želeo bih da iskoristim priliku što je tu sa nama gospodin ministar Dušan Petrović i gospođa Nada Kolundžija.
Želeo bih da postavim jedno pitanje gospodinu Dušanu Petroviću, ne ministru pravde u Vladi Republike Srbije, nego zameniku predsednika Demokratske stranke.
Tema je, naravno, radiodifuzija. Moraću malo da obrazložim o čemu se radi pre nego što postavim pitanje gospodinu Dušanu Petroviću.
Narodni poslanici SVM-a su 19. juna podneli Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji. Predložili su da Narodna skupština stavi na dnevni red ovaj predlog zakona, da ga usvoji, a suština ovog predloga zakona jeste da se izuzmu iz procesa privatizacije oni mediji koji emituju programe na jezicima nacionalnih manjina, jer smatramo da bi prodajom tih medija koji emituju programe na jezicima nacionalnih manjina došlo do smanjenja stečenog nivoa prava nacionalnih manjina na informisanje na jezicima nacionalnih manjina.
Već sam nekoliko puta obrazložio da ovo rešenje postoji i u praksi Mađarske, u praksi Rumunije, u praksi Slovačke. U zemljama koje su članice EU, postoje i dan-danas mediji čiji su vlasnici lokalne samouprave. Obrazloženje je da je ovakav zakon zbog OEBS-a i Saveta Evrope, jer su oni zabranili da lokalne samouprave budu vlasnici medija. Mi mislimo da, ako može u Slovačkoj, može u Rumuniji, može u Mađarskoj da postoji ovakva praksa, onda bi trebalo da postoji i u Srbiji.
Nažalost, predsednik Oliver Dulić nije ovaj naš predlog zakona stavio na dnevni red. Rezolucija o Kubi je bila važnija i još neke tačke dnevnog reda. Štaviše, 29. oktobra je gospodin Oliver Dulić rekao da mi iz SVM-a želimo samo da pokažemo da država ne želi da reši problem i da samo pravimo kampanju, što, naravno, nije istina, jer smo mi podneli Predlog zakona još 19. juna, a ovaj problem se može rešiti jedino u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Uspeli smo postići to da je 30. oktobra gospođa Nada Kolundžija, predsednik Poslaničke grupe DS-a, rekla da je DS spremna...
Izvinjavam se, gospodine predsedniče, mogu li da završim, još minut mi treba, da se ne javljam ponovo.

Gospodine predsedniče, odmah sam rekao da ću da zloupotrebim Poslovnik i da to nije dozvoljeno, ali moram da iskoristim priliku što je tu gospodin Petrović i gospođa Nada Kolundžija; ne znam da li će tu biti od 17,30 do 18,00 časova. Jednostavno, želim da stavimo tačku na ovaj problem koji se tu proteže više od pola godine.
Znači, Nada Kolundžija je obećala 30. oktobra da ćemo započeti razgovore između DS-a i SVM-a. Rekla je da će do tada biti obustavljen i proces privatizacije i da, ukoliko postignemo nekakav dogovor u vezi s ovim pitanjem, onda će se taj dogovor poštovati. Rekao sam da mi iz SVM-a možemo obezbediti većinu u Skupštini za usvajanje ovih izmena i dopuna, ali ako to ne možemo staviti na dnevni red, onda, naravno, ne možemo ni raspravljati o ovom pitanju, a ovo se može rešiti samo u Narodnoj skupštini.
Nas je, SVM, Demokratska stranka obmanula dva puta, 2002. godine, kada je ovaj zakon donet i kada je bilo obećano da će se ovo pitanje rešiti nekakvim propisima, a drugi put 30. oktobra, kada je Nada Kolundžija obećala da ćemo započeti razgovore o ovoj temi. U međuvremenu su prodati Radio Kula, Radio Srbobran i Radio Sombor. Aukcijska prodaja Radija u Bačkoj Topoli i Radija u Novom Bečeju je 23. oktobra. Radio Bačka Topola emituje program na srpskom, mađarskom, rusinskom i slovačkom jeziku i ukoliko se ovi mediji prodaju, političku odgovornost za ovo će snositi Demokratska stranka.
Molim vas, gospodine Petroviću, da kažete šta je stav DS-a o ovom pitanju. Mi smo otvoreni za saradnju, spremni smo za razgovore i za saradnju. Molim vas da kažete da li ima smisla da mi o ovome govorimo.
Još jednom ću da podvučem da mi ne pravimo kampanju. Ovaj problem želimo da rešimo. Mi smo podneli Predlog zakona još 19. juna.
Daću vam i Predlog ovog zakona. Molim vas da kažete stav DS-a i da razgovaramo o ovom pitanju, da bismo mogli sačuvati medije koji emituju programe i na jezicima nacionalnih manjina.
Zahvaljujem, gospodine predsedniče, što ste dozvolili da govorim šest minuta i da govorim o čl. 225. i 226. Poslovnika. Više se neću javljati.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, kao prvo, ispred narodnih poslanika Saveza vojvođanskih Mađara, moram da kažem da nam je zadovoljstvo što će biti deblokiran rad Ustavnog suda posle više od godinu dana, ali isto tako treba da kažem da ni u raspravi u vezi Predloga zakona o Ustavnom sudu ovde niko nije rekao ko je odgovoran za to da jedna tako važna institucija, kakva je Ustavni sud Republike Srbije, ne radi već više od godinu dana. Ko je odgovoran za to da Ustavni sud u ovom trenutku ima oko 1.000 nerešenih pitanja i  ko je odgovoran za ovakvo stanje?

Mislim da i sa ove govornice moramo reći da potpunu odgovornost za ovo stanje snose stranke koje su činile prethodnu i sadašnju Vladu. Znači, prethodna i sadašnja Vlada, odnosno one stranke koje su činile prethodnu i sadašnju Vladu treba da snose potpunu odgovornost za to da jedna tako važna institucija, koja u Evropi funkcioniše u svim zemljama već više od 90 godina, znači od Hansa Kelsena, u ovoj zemlji ne funkcioniše već više od godinu dana.

Pored toga, isto tako treba da kažem, odnosno primoran sam da kažem da je vrlo loše što nemamo tu danas predsednika Republike, kao ovlašćenog predlagača liste sudija, ili nemamo barem predstavnika predlagača ovih sudija.

To nije ponižavanje samo institucije Ustavnog suda i nije samo ponižavanje Parlamenta, kako je to gospodin Čedomir Jovanović rekao, nego to smatram i poniženjem ovih kandidata koje je predložio predsednik Republike.

Mislim da je vrlo loše za ove ljude koji su prihvatili da budu kandidati za sudije Ustavnog suda da tu nema nikoga ko bi rekao zašto je smatrao da ovi ljudi budu na listi kandidata za sudije Ustavnog suda. Pošto nema tu ni predlagača, ni predstavnika predlagača, ne znam ni koliko je celishodno reći bilo šta o ovim imenima. Ne znam koliko je celishodno postavljati bilo kakva pitanja, ali mislim da je to dobro uraditi, ako ne zbog druge stvari, onda zbog građana i zbog javnosti.

Mi moramo pretpostaviti da su sva ta lica koja su na ovoj listi, kao kandidati za sudiju Ustavnog suda, stručni ljudi, istaknuti pravnici, da ispunjavaju i ljudske i moralne uslove za to da budu kandidati za sudiju Ustavnog suda.

Mi to ne možemo osporiti, jednostavno smatamo da predsednik Republike sigurno nije, to je jedna oboriva pretpostavka, ali moramo smatrati da predsednik Republike ne bi nikoga predložio za sudiju Ustavnog suda ko ne ispunjava i stručne, i moralne, i ljudske uslove iz Ustava i zakona da bude kandidat za sudiju Ustavnog suda.

Isto tako, ne osporavajući to da su svi ovi ljudi i moralni, i časni i dobri pravnici, treba da kažem i to da je veoma tužno što predsednik Republike nije mislio da je bitno da na ovoj listi kandidata za sudije Ustavnog suda budu i predstavnici nacionalnih manjina. Mislim da je to jedan vrlo, vrlo loš signal pripadnicima nacionalnih manjina, državljanima Republike Srbije, jer je to signal da, bez obzira na to što jednu trećinu stanovništva Republike Srbije čine predstavnici nacionalnih manjina, predsednik Republike Srbije, koji bi trebalo da bude predsednik svih građana Republike Srbije, smatra da nacionalne manjine nemaju istaknute pravnike, moralne i časne ljude koje bi vredelo predložiti za sudije Ustavnog suda.

Moram da kažem, bez obzira na to što nije tu predsednik Republike, da nacionalne manjine, i Hrvati, i Bošnjaci i Mađari, i Slovaci, i Rumuni, i Albanci, ali sam isto tako siguran da i Romi i druge nacionalne manjine u Republici Srbiji imaju moralne, časne i stručne kandidate za obavljanje funkcije ili posla sudije Ustavnog suda.

Siguran sam da nacionalne manjine imaju i sudije, i javne tužioce, i advokate i profesore na pravnim fakultetima širom Republike Srbije koji bi mogli da budu sudije Ustavnog suda. To, nažalost, gospodin Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, nije tako mislio i na ovoj listi od 10 kandidata za sudije Ustavnog suda nema nijednog kandidata koji pripada nekoj nacionalnoj manjini u Republici Srbiji.

Sreća je što na osnovu Ustava Republike Srbije kandidate za sudije Ustavnog suda ne predlaže samo predsednik Republike, nego predlaže i Narodna skupština Republike Srbije.

Bez obzira na to što je to sledeća tačka dnevnog reda Narodne skupštine, želeo bih odmah da kažem na ovom mestu da poslanička grupa Manjina i poslanička grupa Vojvođanski poslanici imaju kandidate za sudiju Ustavnog suda iz reda nacionalnih manjina, i ti kandidati će biti na toj listi, i isključivo od predsednika Republike će zavisiti da li će neko od tih kandidata i postati sudija Ustavnog suda.

Želeo bih sa ovog mesta da apelujem i na predsednika Republike gospodina Borisa Tadića da, ukoliko to u prvom koraku nije učinio, znači nije predložio da neko od pripadnika nacionalnih manjina bude kandidat za sudiju Ustavnog suda, onda barem izabere kandidata, pripadnika nacionalne manjine, za sudiju Ustavnog suda sa liste koju će mu predložiti Narodna skupština Republike Srbije.

Siguran sam da je u interesu cele Republike Srbije da barem jedan sudija Ustavnog suda bude pripadnik nacionalnih manjina, a želeo bih da podvučem još jedanput da sam siguran da nacionalne manjine, koje čine jednu trećinu stanovništva Republike Srbije, imaju moralne, časne i stručne ljude za obavljanje funkcije sudije Ustavnog suda. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Damjanović je malopre rekao da je ono što sam juče izgovorio za skupštinskom govornicom rasna diskriminacija. Ne znam zašto misli gospodin Damjanović da je to rasna diskriminacija. Juče uopšte nisam spominjao Rome, nijednu reč nisam rekao protiv Roma. Rekao sam da će Savez vojvođanskih Mađara glasati protiv Sporazuma o readmisiji, kako će glasati i SRS, kako sam to juče čuo od mnogih narodnih poslanika iz SRS.

Razlog zbog čega mi glasamo protiv Sporazuma o readmisiji jeste taj što će, po nama, neracionalno širok krug lica Republika Srbija morati da primi i to ne samo državljane Republike Srbije. Drugi razlog je taj što Vlada Republike Srbije još uvek nema strategiju i akcioni plan u vezi readmisije. Treći razlog je što u obrazloženju ovog predloga piše da nisu potrebna dodatna sredstva za sprovođenje ovog sporazuma o readmisiji. Četvrti razlog je taj što mislimo da nema garancija da će se poštovati član 78. Ustava Republike Srbije, prema kojem je zabranjeno preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde nacionalne zajednice žive tradicionalno i u većem broju.

Poslednjih meseci smo svedoci toga da su neki probali da posvađaju mađarski i romski narod, da su neki probali da posvađaju stranke Roma i vojvođanskih Mađara. Moram da ponovim još jedanput, da Savez vojvođanskih Mađara i Vojvođanski Mađari nisu protiv Roma, mi smo protiv toga da se menja nacionalna struktura u opštinama Vojvodine.

Što se tiče odluke Skupštine opštine Senta, koju je pominjao gospodin Damjanović, da je to jedna rasistička i protivromska odluka, ja ću da citiram tu odluku Skupštine opštine Senta, i molim gospodina Damjanovića da mi kaže koja rečenica je diskriminatorska, rasistička i protivromska.

Prva tačka kaže – ''Skupština opština Senta je stava da lica koja borave nelegalno u zemljama Evropske unije, a koja će biti vraćena u zemlju porekla u skladu sa Sporazumom o readmisiji, treba da budu vraćena na teritorije opština porekla.''

Druga tačka je sledeća –''Shodno stavu prvom Skupština opština izjavljuje spremnost za prihvatanje lica koja su poreklom sa teritorije opštine Senta, bez obzira na nacionalnu pripadnost.''

Molim gospodina Damjanovića da mi odgovori koja je odredba ove odluke Skupštine opštine Senta diskriminatorska, rasistička i protivromska. Hvala lepo.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ja ću izneti stavove Saveza vojvođanskih Mađara povodom Sporazuma o olakšanoj proceduri za izdavanje viza i Sporazuma o readmisiji lica koja nezakonito borave. To su sporazumi koje je u ime Republike Srbije 18. septembra potpisao gospodin Dragan Jočić, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije.
Prvo, odmah na početku moram reći da će narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara glasati za potvrđivanje Sporazuma o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, jer smatramo da ovaj sporazum donosi takve vizne olakšice za koje mi moramo glasati u Narodnoj skupštini. Kao prvi argument u prilog tome, moram naglasiti da je smanjen broj potrebnih dokumenata za građane Republike Srbije, na osnovu ovog sporazuma, koji hoće da putuju u zemlje EU, odnosno u zemlje šengenskog sistema.
S druge strane, dobro je što je predviđena mogućnost za širok krug državljana Republike Srbije za izdavanje viza sa dužim rokom važenja od jedne, dve i pet godina. Isto tako, dobro je to što je predviđena mogućnost da će vizu naši građani plaćati samo 35 evra, umesto 60 evra.
Predviđen je dosta širok krug lica koja će putovati po ovim viznim olakšicama, pored onih kategorija stanovništva koje su i do sada po olakšanoj proceduri putovale. Tu su i penzioneri, dalji srodnici naših državljana, koji borave u zemljama EU, novinari, studenti, naučnici, privrednici.
Isto tako je važno što će po olakšanoj proceduri putovati i predstavnici, odnosno poslanici regionalnih parlamenata, odnosno Parlamenta AP Vojvodine i regionalne vlade, odnosno Izvršnog veća AP Vojvodine. Dobro je što je to predviđeno i međunarodnim sporazumom. Ali, s druge strane, moram naglasiti da je još uvek, nažalost, vizni režim pravilo, a olakšice predstavljaju, tek, izuzetak.
Moram postaviti pitanje, zašto građani Republike Srbije još uvek nisu na beloj šengenskoj listi, odnosno zašto Republika Srbija još uvek nije na beloj šengenskoj listi?
Ministar Jočić je juče rekao da je potvrđivanje ovog sporazuma jedan veliki korak ka bezviznom režimu. Mi se, naravno, slažemo, ali isto tako smatramo da nije dobro što je Republika Srbija u određenom smislu još uvek izolovana, što su građanima Republike Srbije još uvek potrebne vize. Smatramo da Vlada Republike Srbije, odnosno vlade Republike Srbije od 2000. godine nisu uradile dovoljno, u tom interesu, da građani Republike Srbije putuju bez viza u zemlje EU. Svi mi dobro znamo da je glavni razlog tome dešavanja iz devedesetih godina prošlog veka, ali, isto tako, moram naglasiti, kao što sam malopre rekao, da ni vlade od 2000. godine nisu dovoljno učinile na tom planu.
Zašto kažem da vlade od 2000. godine nisu dovoljno učinile u tom interesu da građani Republike Srbije putuju bez viza? Svi mi dobro znamo da za belu šengensku listu postoje politički i pravni uslovi. Svi mi dobro znamo da je politički uslov potpuna saradnja sa Haškim tribunalom i Vlada Republike Srbije je odgovorna zbog toga što ta puna saradnja još uvek nije postignuta. Savez vojvođanskih Mađara zalaže se za to da se postigne puna saradnja sa Haškim tribunalom, jer mislimo da je to glavni uslov na putu ka EU. Mi se i dalje zalažemo za evropske i evroatlantske integracije.
Pored političkih uslova postoje i pravni uslovi. U julu i avgustu su neki ministri iz Vlade Republike Srbije, koji pripadaju DS-u, rekli da će Narodna skupština usvojiti 44 zakona do novembra. To su zakoni koji su neophodni za približavanje EU. Jednostavno, moram postaviti pitanje predstavniku Vlade – gde su ti zakonski predlozi? Drugo pitanje je, da li je ova izjava gospodina Đelića, potpredsednika Vlade – da će u skupštinsku proceduru do novembra stići 44 zakona i da će Narodna skupština morati usvojiti 44 zakona do novembra, stav samo DS ili je to stav Vlade Republike Srbije?
Od ta 44 zakona Narodna skupština je usvojila samo jedan zakon, Zakon o putnim ispravama, a u skupštinsku proceduru Vlada Republike Srbije uputila je još samo dva zakona i to: Predlog zakona o azilu i Predlog zakona o zaštiti državne granice. Ne mislim da je Narodna skupština odgovorna zbog toga što nije usvojila te zakone do novembra, jer mi ne možemo usvajati zakone ako Vlada Republike Srbije ne predloži te zakone Narodnoj skupštini. I sada ćemo se baviti zakonima potrebnim za raspisivanje izbora, kako smo to čuli u medijima tokom vikenda, i opet nećemo raspravljati o onim zakonima koji su neophodni za približavanje EU. Za to svakako odgovornost ima Vlada Republike Srbije, a ne Parlament.
Isto tako, moram da pitam gospodina Jočića, da li je sigurno da će sprovođenje Zakona o putnim ispravama, koji je Narodna skupština usvojila, početi u martu ili aprilu, kako to piše u Zakonu o putnim ispravama, jer vidimo da je izdavanje novih ličnih karata, od strane nadležnih organa, trebalo da počne još 1. januara. Jednostavno, mislim da postoji opravdanost za to mišljenje, da nije sigurno da će u martu početi izdavanje novih putnih isprava, a to je jedan od glavnih preduslova za postizanje bezviznog režima.
Bez obzira na to što smatramo veoma lošim što je vizni režim još uvek pravilo i bez obzira na to što smatramo da Vlada Republike Srbije ne radi dovoljno u tom interesu da Republika Srbija dostigne taj čuveni beli šengenski režim, Savez vojvođanskih Mađara će svakako glasati za Sporazum o olakšanoj proceduri za izdavanje viza.
Što se tiče ovog sporazuma, na kraju, moram naglasiti u vezi uvođenja sistema malograničnog saobraćaja, jer postoji spremnost, tako piše u aneksu sporazuma, od strane Mađarske, Rumunije i Bugarske da stupe u pregovore sa Srbijom u cilju sprovođenja malograničnog saobraćaja.
Moram da iznesem stav, u ime SVM, da smo protiv uvođenja sistema malograničnog saobraćaja između Republike Srbije i Republike Mađarske iz više razloga. Navešću ukratko te razloge. Smatramo da mogućnost uvođenja sistema malograničnog saobraćaja ne ispunjava zahteve za putovanje mađarske zajednice. Pored toga, značajan deo naše zajednice, oko 40% naše zajednice, izostalo bi iz tog kruga od 50 km od državne granice. Došlo bi do pojačane asimilacije Mađara van ovog pojasa, do povećanog kriminala na obe strane granice, do prilike za zloupotrebu prava malograničnog prelaza, a postoji i opasnost za promenom nacionalnog sastava.
Stranke vojvođanskih Mađara su 13. aprila održale jednu konferenciju, gde su bili predstavnici naših tradicionalnih verskih zajednica i civilnih organizacija i na toj konferenciji smo zaključili da smo protiv uvođenja sistema malograničnog saobraćaja. Te naše stavove smo dostavili organima države Srbije i Vladi Republike Srbije i se nadamo da do tog sporazuma između Srbije i Mađarske neće doći.
Što se tiče Sporazuma o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, moram reći da je to jedna strana medalje, da je druga strana medalje Sporazum o readmisiji lica koja nezakonito borave i postoji uslov za ratifikaciju Sporazuma o readmisiji da bi Sporazum o viznim olakšicama stupio na snagu.
Što se tiče Sporazuma o readmisiji lica koja nezakonito borave, moram reći, odmah na početku, da će poslanici SVM glasati protiv ratifikacije Sporazuma o readmisiji lica koja nezakonito borave i izneću razloge za to. Kao prvo, mislimo da je neracionalno širok krug lica koja ćemo morati primiti na osnovu ovog sporazuma o readmisiji. Smatramo normalnim da treba da primimo sopstvene državljane koji nezakonito borave na teritoriji neke zemlje Evropske unije.
Piše u Sporazumu, ako je verodostojno, da je to lice državljanin Republike Srbije, a isto tako je normalno što moramo primiti i maloletnu nevenčanu decu tih lica i supružnike, kao i lica kojima je državljanstvo Republike Srbije prestalo otpustom.
Što se tiče drugog i trećeg kruga lica koja ćemo morati na osnovu ovog sporazuma primiti, državljane trećih zemalja i lica bez državljanstva, mislimo da ovakav sporazum nije trebalo potpisati. Znači, moraćemo primiti ta lica koja su boravila u Republici Srbiji i bila u tranzitu kroz Srbiju, lica koja su posedovala vizu Srbije, a što se tiče dokaza za to da su boravili u Srbiji i da su bili u tranzitu kroz Srbiju, u Aneksu 3, Sporazuma o readmisiji piše da, kao dokaz za to neće služiti samo pečati iz pasoša, već i hotelski računi, vozne karte i svedočenja da je određeno lice prešlo granicu. Mislim da je smešno što ćemo na osnovu nekih svedoka, na osnovu voznih karata i hotelskih računa morati primati i državljane trećih zemalja.
Da još jednom ponovim, neracionalan je i širok krug lica koja ćemo morati primiti i pitanje je zašto je takav sporazum potpisan. Prvo, takav sporazum nije potpisan, navodno, zbog neracionalno širokog kruga lica koja će Republika Srbija morati primiti, ali je na kraju ministar Jočić ipak potpisao ovakav sporazum.
Isto tako, pitanje je, šta je sa povratnicima sa teritorije AP Kosovo i Metohija. Postoje podaci da je polovina lica koja ćemo morati primiti sa teritorije Kosova i Metohije. U članu 21. u fusnoti je nedovoljno jasna odredba o tome šta će biti sa licima sa teritorije Kosova i Metohije.
Pitanje je šta će biti sa tim ljudima, da li će se ti ljudi vraćati na teritoriju AP Kosovo i Metohija ili će se vraćati u užu Srbiju i u Vojvodinu.
Pored toga, moram da kažem i to da će na osnovu odredbe Sporazuma zahtev za readmisiju svih tih lica stići u roku od 1 godine, znači, do 1. januara 2008. godine. Naši organi će na sve te zahteve morati dati odgovor u roku od 10 dana. Ako nema odgovora naših nadležnih organa onda će se smatrati da je transfer odobren. Vrlo su rigorozni uslovi za odbijanje prihvata i ti ljudi će se vratiti u roku od tri meseca od odobrenja. Znači, ovi ljudi će se vratiti, dame i gospodo narodni poslanici, do aprila 2009. godine. Dakle, nije tačno da se ti ljudi neće vratiti u dogledno vreme, nije tačno da se ti ljudi neće vratiti u roku od godinu ili godinu i po dana, računajući od današnjeg dana. Ti ljudi će se vratiti do aprila 2009. godine, na osnovu odredaba ovog sporazuma.
Još uvek ne znamo koliko povratnika možemo očekivati. Pročitali smo u toku prošle nedelje u novinama da je od marta 2003. godine stiglo nešto više od 23 hiljade zahteva za vraćanje, a što se tiče novih povratnika, govori se o cifri između 50 i 150 hiljada ljudi povratnika, koji će se vratiti u Republiku Srbiju. Znači, između 50 i 150 hiljada, ti ljudi će se vratiti, na osnovu ovog potpisanog sporazuma, do aprila 2009. godine.
Do sada je Republika Srbija potpisala 17 bilateralnih sporazuma o readmisiji i u tim bilateralnim sporazumima piše da će se ti ljudi vraćati po određenim kvotama. Pitanje je zašto takve kvote nisu predviđene za ovaj sporazum. Moram pitati gospodina Jočića, gde je strategija, gde je akcioni plan za sprovođenje ovog sporazuma? Raduje me što gospodin Jočić kaže da sada sve to ima i postoji, ali narodni poslanici i javnost to još nisu videli. To je Nacrt strategije, gospodine Jočiću, iz 2006. godine i nama nije jasno zašto taj nacrt nije prihvaćen. Isto, pitanje je, gde će se ti ljudi vratiti. Po nama, po SVM, ti ljudi treba da se vrate u mesto poslednjeg prebivališta ili mesta rođenja, ali za to ne vidimo garancije.
Dalje, piše da postoji zajednička izjava u vezi sa reintegracijom, o neophodnosti socio-ekonomske reintegracije. Slažemo se, ali u obrazloženju Sporazuma piše da nisu potrebna sredstva za sprovođenje ovog sporazuma. Mi to smatramo smešnim, jer sa jedne strane postoji nadležna služba za readmisiju, to je Služba za ljudska i manjinska prava i u tu Službu će Vlada morati da primi nove ljude, za te ljude će morati obezbediti platu i ne vidimo odakle će se to plaćati, a sa druge strane ne vidimo sredstva za neophodnu socio-ekonomsku reintegraciju. Tako će se raditi i o organizovanom povratku, tako piše u obrazloženju.
Moram da kažem gospodinu Jočiću da je u toku, to sam rekao i na Odboru za odbranu i bezbednost, popisivanje praznih kuća po Vojvodini i Srbiji. Gospodin Jočić je rekao da to nema veze sa readmisijom. Mi mu verujemo, ali još uvek ne vidimo garanciju za to.
Opet moram da kažem da u članu 78. stav 3. postoji odredba Ustava Republike Srbije da je zabranjeno preduzimanje mera koje bi prouzrokovale veštačko menjanje nacionalnog sastava stanovništva na područjima gde pripadnici nacionalnih manjina žive tradicionalno i u većem broju.
Nadamo se da će ta odredba Ustava biti poštovana i da se neće ponoviti to što se dogodilo u devedesetim godinama prošlog veka, da je došlo do organizovane promene nacionalne strukture u Vojvodini.
Znači, nisu potrebna sredstva prema obrazloženju ni za socijalno-ekonomske reintegracije povratnika, ni za plate službenika u Službi za ljudska i manjinska prava, a ti ljudi treba da se vrate do aprila 2009. godine.
Samo još da kažem, i ovim završavam, gospodine predsedniče, da Savez vojvođanskih Mađara glasa protiv Sporazuma o readmisiji iz tri razloga: prvi, što je neracionalno širok krug lica, predviđen Sporazumom, koji ćemo morati primiti; drugi, što nema usvojene Vladine strategije i što u obrazloženju piše da nisu potrebna sredstva za sprovođenje ovog sporazuma; treći, što ne vidimo garancije da se neće kršiti član 78. Ustava, na osnovu kojeg je zabranjeno menjanje etničke strukture.
Iz ta tri razloga Savez vojvođanskih Mađara glasa protiv Sporazuma o readmisiji, a glasamo za Sporazum o viznim olakšicama, bez obzira na to što mislimo da Republika Srbija i Vlada treba da rade mnogo intenzivnije u tom interesu da građani Srbije putuju bez vize u zemlje Evropske unije. Hvala lepo.

Želeo bih da se zahvalim gospodinu ministru Jočiću, što je pred narodnim poslanicima ponovio ono što je rekao na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, da nije opravdano da budemo zabrinuti zbog popisivanja tih praznih kuća. Malopre sam rekao da nam mnogo znači što je to gospodin ministar rekao. Nije nam jasno zašto nije odmah odgovorio na poslaničko pitanje koje smo postavili 2. oktobra.
Moram da kažem da je gospodin Jočić 15. oktobra pismenim putem obavestio, gospodina Vargu i mene, da nema saznanja o popisivanju praznih kuća, ali nas raduje što je on rekao na skupštinskom Odboru da to nema veze sa Sporazumom o readmisiji. Rekao je, takođe, na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, da se nacionalna struktura stanovništva neće menjati i da nemamo razloga za to da budemo zabrinuti.
Pored toga, moram da kažem da narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara nikome ne spore ustavno pravo koje se odnosi na slobodu kretanja, nikome ne sporimo pravo iz Ustava Republike Srbije o slobodi nastanjivanja, ali isto tako želimo da kažemo i to da smo svi mi bili svedoci da je pre desetak godina država organizovano menjala nacionalnu strukturu u Vojvodini. Rekao sam samo gospodinu ministru da ne želimo da nam se to ponovi, jer u Sporazumu o readmisiji piše da će taj povratak biti organizovan i da će se Republika Srbija, odnosno organi Republike Srbije brinuti o tim licima.
Znači, ne sporimo slobodu kretanja nikome, ne sporimo slobodu nastanjivanja nikome, štaviše, malopre sam rekao, da svi ti ljudi treba, naravno, bez obzira na nacionalnu pripadnost, da se vrate u mesto poslednjeg prebivališta u Srbiji ili mesto rođenja. Takođe, želimo da naglasimo i to da u Ustavu postoji jedna druga odredba na osnovu koje su zabranjene sve mere koje bi prouzrokovale veštačko menjanje stanovništva.
Još jednom apelujem na sve državne organe da poštuju ovu odredbu Ustava i da ne menjaju nacionalnu strukturu, a mi ćemo, naravno, poštovati ustavnu odredbu o slobodi kretanja i slobodi nastanjivanja.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u skladu sa članom 225. želim da informišem narodne poslanike da je 2. novembra prodat ''Radio Sombor'', ''Radio Srbobran'' i ''Informativno-propagandni centar Kula''. Ja sam 29. oktobra pitao predsednika šta treba da uradimo, znači, šta još treba da urade poslanici Saveza vojvođanskih Mađara da bi se naš Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Radiodifuziji našao na dnevnom redu. Tada nisam dobio odgovor. Kada sam 30. oktobra ponovio pitanje, gospodin Dulić je rekao da mi želimo da pokažemo da država ne želi da reši problem i da samo pravimo kampanju oko tog pitanja.
Mi smo želeli problem rešiti i zbog toga smo podneli već 19. juna Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, ali je, između ostalog, Kuba bila važnija u ovoj Narodnoj skupštini.
Dana 30. oktobra smo uspeli da postignemo dogovor jer je gospođa Nada Kolundžija, predsednik poslaničke grupe DS, obećala da možemo započeti razgovor o tom pitanju. Tada sam rekao da smo mi ovo pitanje pokrenuli još 2004. godine, da od decembra 2004. godine postoji međunarodna obaveza Republike Srbije da menja Zakon o radiodifuziji na način kako smo mi predložili izmenama i dopunama Zakona.
Nada Kolundžija je obećala i to da će biti stopirani procesi privatizacije do postizanja nekakvog dogovora.
Rekla je, takođe, da je DS spremna da podrži naš predlog ili predlog sličan našem, ukoliko mi dokažemo da u Slovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji i dan-danas postoje mediji koji su u opštinskom vlasništvu, a te zemlje su članice Evropske unije. Znači, nije tačno da je branio OEBS i Savet Evrope da Zakon o radiodifuziji bude takve sadržine kako smo mi to predložili.
Moram da kažem i to da su ''Radio Sombor'' i ''Informativno-propagandni centar Kula'' možda kupili sa najboljim namerama. Mi to ne možemo sporiti, mi to možemo pretpostaviti, ali postoji mogućnost da se smanji stepen stečenih prava na informisanje na jezicima nacionalnih manjina. Moram da kažem i to da Pravilnik Ministarstva o načinu privatizacije ne znači garanciju, jer taj pravilnik sadrži samo to da pet godina kontinuiteta u proizvodnji, emitovanju, programa mora da poštuje vlasnik, ali samo pod uslovom da ima frekvenciju.
Nažalost, DS nas je dva puta obmanula, 2002. godine kada je dato obećanje da će biti menjan taj zakon, a drugi put 30. oktobra, jer su privatizovani mediji. Bez obzira na to što odgovornost DS za prodaju manjinskih medija postoji, želim da kažem samo kao poslednju rečenicu – da je Savez vojvođanskih Mađara i dalje spreman za razgovore i zajedničko traženje rešenja. Ja se nadam da će Nada Kolundžija uraditi to što je izjavila i za ''Mađar So'' 30. oktobra, znači da ćemo započeti razgovore i da će procesi privatizacije biti stopirani do kraja tih razgovora. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodine predsedniče, vama sam postavio pitanje u toku jučerašnjeg dana. Pitanje je glasilo – kada će se Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, koji su narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara predložili još 19. juna, naći na dnevnom redu? U toku jučerašnjeg dana sam dao obaveštenje o tome da ste vi obećali u toku jula da će se to naći na dnevnom redu na prvoj sednici redovnog zasedanja, znači 1. oktobra. Sad ne bih ponavljao sve ono što sam juče rekao, samo u jednoj rečenici, bilo bi vrlo dobro da se ovaj predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji nađe na dnevnom redu.

Molim vas, predsedniče, i ovom prilikom da mi odgovorite na pitanje šta poslanici Saveza vojvođanskih Mađara treba da urade da biste vi kao predsednik Narodne skupštine, u skladu sa članom 90. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, barem omogućili narodnim poslanicima da odlučuju o predlogu za proširenje dnevnog reda. Ukoliko je moguće da ponovo predložimo ovaj predlog zakona, onda ćemo mi to uraditi. Smatramo da to s pravne tačke gledišta nije potrebno, ali ako vi smatrate da ponovo treba to da predložimo, onda ćemo to uraditi, ali smatram da je prekršen član 90. Poslovnika.

Vi ste juče prekršili i član 100. stav 3. Poslovnika, koji kaže da predsednik Narodne skupštine mora da da objašnjenje narodnom poslaniku. Niste mi dali odgovor od juče pre podne, pa vas molim da to učinite.

Svakako smatram da je vrlo interesantno, da ne upotrebim neku drugu reč, da Narodna skupština raspravlja o zaštiti režima Fidela Kastra na Kubi, a da vi ne želite da stavite na dnevni red Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji kojim bismo omogućili medijima koji emituju na jezicima nacionalnih manjina da funkcionišu i da obavljaju ovaj zadatak.

Molim vas, ukoliko je već na ovoj sednici predlog deklaracije o Kubi, o zaštiti režima Fidela Kastra, onda omogućite da se i ovaj naš Predlog zakona o izmenama Zakona o radiodifuziji nađe na dnevnom redu, u skladu sa članom 90. Poslovnika Narodne skupštine. Molim vas da ponovo date odgovor šta treba da uradimo da biste barem stavili na glasanje ovaj predlog, znači da se proširi dnevni red na sledećoj, odnosno na Trećoj sednici Drugog redovnog zasedanja. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, stvarno mislim da je neprimereno da vi kao predsednik Narodne skupštine ocenjujete šta mi želimo da postignemo našim predlogom. Narodni poslanici su u mogućnosti, imaju pravo, imaju obavezu da predlažu zakone. Imaju pravo i obavezu da predlažu amandmane.

Nije na predsedniku Narodne skupštine da ocenjuje šta mi želimo da postignemo i šta ne želimo da postignemo. Želimo da postignemo da se ovaj naš predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji nađe na dnevnom redu. Vi ste to do sada onemogućili.

Ne želimo da zloupotrebimo skupštinsku govornicu i da se javljamo po Poslovniku a da pričamo o tome šta je cilj i kakva smo konkretna rešenja predložili. Bez obzira na to, više puta sam rekao da smo mi predložili jedno sistemsko rešenje kojim bi se iz sistema privatizacije izuzeli oni mediji koji emituju programe na jezicima manjina najmanje 800 minuta nedeljno, jer smatramo da je to jedno dobro sistemsko rešenje. Ako neko smatra da to nije dobro sistemsko rešenje, onda može taj naš predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji poboljšati amandmanima, ali je bitno da se otvori rasprava o ovoj temi. Stvarno je već kasno za to pitanje.

Mi ovo predlažemo već godinama. Nismo imali narodne poslanike, a otkad imamo narodne poslanike od tada smo to predložili i formalno. Više puta smo o tome razgovarali i sa premijerom i sa predsednikom Republike i sa strankama koje su sada na vlasti, ali smatramo da se ovo pitanje može rešiti isključivo u Skupštini, isključivo usvajanjem izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji.

Stvarno vas ne razumem, predsedniče, zašto baš narodne poslanike Saveza vojvođanskih Mađara optužujete za to da tu vodimo kampanju. Mislim da tu ima više stranaka koje to čine, koje opstruišu rad. Stvarno je neprimereno da vi na taj način ocenjujete ovaj naš predlog zakona.

Molim vas još jedanput da omogućite da se ovaj naš predlog nađe na dnevnom redu. Ne kažemo da su predložena rešenja sveto pismo, to se može menjati, može se poboljšati, ali bi bilo dobro da se ova Narodna skupština ne bavi Kubom i zaštitom režima Fidela Kastra, nego da se bavi poboljšanjem položaja nacionalnih manjina.

Samo da kažem još jednu rečenicu. Nije istina da je Evropska unija, Savet Evrope, da je OEBS rekao da se ne može menjati Zakon o radiodifuziji. I u Slovačkoj, i u Mađarskoj, i u Rumuniji postoje elektronski mediji koji su u državnoj svojini; ti mediji i dan-danas emituju program na jezicima nacionalnih manjina i sve te zemlje su u Evropskoj uniji. Ako mogu te zemlje, onda može i Srbija. Hvala lepo.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, član 226, u vezi sa članom 90. Poslovnika Narodne skupštine. Imam jedno pitanje za vas, gospodine predsedniče.

Pitanje glasi: kada će se na dnevnom redu Narodne skupštine naći predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji koji su narodni poslanici SVM podneli još 19. juna tekuće godine? Tražili smo 3. jula da se uvrsti u dnevni red Narodne skupštine ovaj predlog zakona. Tada ste vi, gospodine predsedniče, rekli da nije moguće u toku vanrednog zasedanja proširiti dnevni red, ali da će se ovaj naš predlog zakona naći na dnevnom redu Prve sednice Drugog redovnog zasedanja, koje je počelo 1. oktobra.

U toku jula više puta ste obećali da će se ovo naći na dnevnom redu prve sednice redovnog zasedanja. To se, nažalost, nije dogodilo. Kada smo tražili 1. oktobra da se ovaj predlog zakona nađe na dnevnom redu onda ste, gospodine predsedniče, rekli da će se ovaj naš predlog zakona naći na dnevnom redu kada bude stiglo mišljenje Vlade o tom predlogu zakona. Dok se to ne dogodi možemo se javljati po Poslovniku ceo dan, ali se ovaj predlog zakona neće naći na dnevnom redu. Tada, 1. oktobra, rekli smo da je Vlada predložila još 5. jula da se ne prihvati ovaj zakonski predlog, znači, mi imamo mišljenje Vlade, svi formalni uslovi su ispunjeni da bi se predlog zakona mogao naći na dnevnom redu.

Dve javne rasprave su bile u toku jula i septembra u vezi sa ovom temom o privatizaciji elektronskih medija i izuzimanju iz procesa privatizacije onih elektronskih medija koji emituju programe i na jezicima nacionalnih manjina. SVM je predložio sistemsko rešenje kojim bi se moglo rešiti ovo pitanje, ali se ovaj predlog zakona mora naći na dnevnom redu da bismo videli ko je za usvajanje ovih predloga, a ko je protiv.

Molim vas, predsedniče, da kažete kada će se ovaj predlog naći na dnevnom redu, šta mi treba da uradimo kao narodni poslanici u formalnom smislu da bi se ovo našlo na dnevnom redu, jer je 1. oktobra prekršen Poslovnik Narodne skupštine i molim vas da na sledećoj sednici, odnosno na trećoj sednici redovnog zasedanja, ovo bude na dnevnom redu. Ne tražimo da bude na drugoj sednici, jer će se na toj sednici raspravljati o sporazumu o viznim olakšicama i na konsultacijama šefova poslaničkih grupa dogovorili smo se da se taj sporazum mora ratifikovati do 1. novembra da bi stupio na snagu 1. januara. Znači, ne tražimo da se nađe na dnevnom redu na drugoj sednici, nego na trećoj sednici i molim vas da to učinite u skladu sa članom 90. Poslovnika Narodne skupštine.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predsednik je prekršio član 90. i član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije i molim uvaženog predsednika Narodne skupštine da me sasluša, jer gospodina Vargu nije saslušao, a ja ću govoriti o sličnim stvarima.

Član 90. je prekršen zbog toga što on predviđa da narodni poslanici mogu predlagati izmene i dopune predloženog dnevnog reda u pisanoj formi.

Narodni poslanici SVM-a su još 19. juna predložili Narodnoj skupštini da na sledećoj sednici po hitnom postupku odlučuje o Predlogu izmena i dopuna Zakona o radiodifuziji. Suština tog predloga je da se mediji koji emituju programe na jezicima nacionalnih manjina izuzmu iz privatizacije, iz obavezne privatizacije.

Tada je gospodin predsednik rekao da nije moguće na vanrednoj sednici proširiti dnevni red, ali će se taj naš predlog naći pred poslanicima na prvoj sednici redovnog zasedanja, odnosno danas. Ovo obećanje je predsednik Dulić meni ponovio i početkom jula, isto kao što ga je ponovio i tokom prošle nedelje, na konsultacijama šefova poslaničkih grupa.

Pisani predlog za proširenje dnevnog reda postoji od 19. juna, znači, ne može biti objašnjenje da pred poslanicima ovaj naš predlog zakona nije zbog toga što blagovremeno nismo dali u pisanoj formi predlog za proširivanje dnevnog reda.

Meni, stvarno, nije jasno zašto se ovaj zakonski predlog nije našao pred poslanicima. Povređen je član 104. Poslovnika, zbog toga što je povređeno dostojanstvo Narodne skupštine.

Ja se nadam, predsedniče, da ne mislite da ova skupština treba da služi samo kao glasačka mašinerija i da predlozi opozicije ne mogu da dođu na dnevni red. Ovde imamo 32 tačke i meni, stvarno, nije jasno zašto se ovaj zakonski predlog nije našao pred poslanicima.

Republika Srbija, inače, ima međunarodnu obavezu još od 2004. godine da menja Zakon o radiodifuziji, na način da se mediji na jezicima nacionalnih manjina izuzmu iz privatizacije. To Vlada Srbije nije predložila tri godine. Mi smo predložili 19. juna i mislimo da je ovo rešenje jedino sistemsko, da se očuvaju stečena prava nacionalnih manjina na informisanje na maternjem jeziku.

Ja vas molim, gospodine predsedniče, još jedanput, da ovaj naš predlog stavite na glasanje, da bi se videlo ko je za to da se ovaj predlog zakona uvrsti u dnevni red i da se potom, u raspravi, vidi ko je za usvajanje ovakvog predloga zakona.

Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što sam i drugi put morao da se javim po Poslovniku, ali je prekršen član 92. Poslovnika, koji kaže: ''Narodna skupština odlučuje posebno o svakom predlogu za izmenu i dopunu predloženog dnevnog reda. O dnevnom redu u celini Narodna skupština odlučuje bez pretresa''.

Gospodine predsedniče, ne možemo biti zadovoljni vašim odgovorom da će Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, koji su narodni poslanici SVM-a podneli još 19. juna, biti na jednoj od sledećih sednica, jer je Poslovnik jasan.

Kada se radi o redovnom zasedanju, onda se o svakom pismeno podnetom predlogu za proširenje dnevnog reda mora glasati.

Ne možemo, zbog ovog formalnog razloga, biti zadovoljni vašim odgovorom, jer je vaš odgovor kršenje odredaba Poslovnika Narodne skupštine.

S druge strane, ne znam zašto bismo odlagali raspravu o ovom predlogu zakona o radiodifuziji. Nije mi jasno, zbog toga što smo od Vlade čuli već nekoliko puta, od predstavnika Vlade, da će Narodna skupština do novembra usvojiti 44 zakona, tzv. evropska zakona. Ti predlozi zakona nisu ni u skupštinskoj proceduri i nije mi jasno kako ćemo te predloge zakona usvojiti do novembra, kada još ni u skupštinskoj proceduri nisu.

Kada već Vlada ne radi svoj posao i kada poslanici ne mogu raspravljati o predlozima zakona Vlade Republike Srbije, onda vas molim, gospodine predsedniče, da stavite na dnevni red one zakonske predloge koje su poslanici opozicije podneli u skladu sa Poslovnikom, pismenim putem.

Ne znam zašto bismo odlagali promenu Zakona o radiodifuziji. Jasno mi je da se sprovodi Zakon o radiodifuziji, jer se zakoni moraju sprovesti, i da se ovih dana objavljuju javni pozivi za privatizaciju lokalnih medija koji emituju programe na jezicima manjina.

Jasno mi je da se ovaj zakon sprovodi, jer je na pravnoj snazi, ali se u Narodnoj skupštini zakoni mogu promeniti.

Za to je potrebna volja većine i molim vas, gospodine predsedniče, da omogućite da u toku ove sednice, u skladu sa Poslovnikom, narodni poslanici mogu raspravljati o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radiodifuziji, koji su, ponavljam još jednom, narodni poslanici podneli još 19. juna, u potpunosti u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, ja bih samo u nekoliko rečenica želeo da iznesem stavove Poslaničke grupe manjina o predloženim zakonima, odnosno predloženim izmenama i dopunama zakona. Nastojaću da ne ponavljam ono što je malopre gospodin Varga izneo ispred Saveza vojvođanskih Mađara. Samo ću pokušati da podvučem ono što smatram najbitnijim iz njegovog izlaganja i iz amandmana koji su podneli narodni poslanici Saveza vojvođanskih Mađara.

Što se tiče Predloga izmena i dopuna Zakona o državnoj upravi, nama, stvarno, nije jasno zašto je na ovakav način regulisan član 3. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnoj upravi. Član 3. zakona o izmenama i dopunama kaže, u stavu 2 - organ autonomne pokrajine dužan je da odluku koju donese dostavi u roku od 24 sata nadležnom ministarstvu, koje je dužno da u roku od 48 sati predloži Vladi da pokrene postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti odluke, ako smatra da ona nije u skladu sa Ustavom ili zakonom.

Naravno, slažemo se da akti treba da budu podložni ustavnoj kontroli i ne smatramo da akti organa AP Vojvodine treba da budu izuzetak od ustavne kontrole, ali nije nam jasno zašto su organi AP Vojvodine dužni da odluku dostavljaju ministarstvu u roku od 24 sata.

Kao što svi dobro znamo, AP Vojvodina ima svoj službeni glasnik, službeni list, a to je "Službeni list AP Vojvodine". Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, kao i druga ministarstva i svi organi Republike Srbije, kao i svi građani Republike Srbije, mogu da se informišu o donetim odlukama AP Vojvodine preko "Službenog lista AP Vojvodine". Ovakvu obavezu dostavljanja svojih odluka nemaju, čak, ni opštine, ni gradovi. Ne znam zašto bi baš autonomne pokrajine, odnosno AP Vojvodina trebalo da ima ovakvu obavezu.

Isto tako, moram da pitam zašto Vlada Republike Srbije smatra važnim da na ovakav, nedvosmislen, način stavi organe Autonomne pokrajine pod tutorstvo, a ne smatra važnim donošenje zakona o prihodima i o imovini AP Vojvodine, na osnovu člana 183. i člana 184. Ustava Republike Srbije?

Gospodin Dulić je, posle njegovog izbora za predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, obećao da će saradnja između republičkih i pokrajinskih organa biti bolja, da će se on sastati sa predsednikom Skupštine Vojvodine.

Ne znam da li je došlo do tog susreta, ali iz duha predloženog zakona ne možemo prosuditi da aktuelna vlada želi da ojača autonomiju Vojvodine, nego upravo suprotno, da želi da stavi pod tutorstvo Republike Srbije AP Vojvodinu.

Mi smatramo da je ovakav predlog omalovažavanje građana. Ne znamo zašto je onda potrebno da postoji AP Vojvodina. Naravno, ona treba da postoji, ali bi, ipak, trebalo da ima nekakvu samostalnost, u okviru Ustava i zakona, naravno.

Stoga ne smatramo da je dobro da postoji ova obaveza dostavljanja odluka Autonomne pokrajine Ministarstvu.

Inače, moram da primetim da je ovaj predlog zakona imao jednu, raniju, verziju iz maja tekuće godine, kada je vladajuća koalicija bila primorana da povuče i zakon o Vladi i zakon o državnoj upravi.

U tom ranijem predlogu je stajalo da bi Autonomna Pokrajina Vojvodina bila u obavezi da svoje odluke u roku od 12 sati od njihovog donošenja dostavi Ministarstvu.

Ne znam da li Vlada ozbiljno misli, odnosno Ministarstvo, da to što je, umesto 12 sati, sada 48 sati, odnosno 24 sata, znači ojačavanje autonomije Vojvodine.

Mi smo predložili da se ovaj član iz Predloga zakona briše. Ukoliko se naš amandman usvoji, mi ćemo podržati ovaj predlog zakona.

Iskoristio bih priliku što je ovde gospodin ministar Marković da ga zamolim da zajednički razmotrimo mogućnost promene granica upravnih okruga. Mi smo o tome razgovarali u junu, kada smo bili kod njega, i rekli smo tada da granice upravnih okruga smatramo potpuno anahronim.

Ne znamo koji je, 2007. godine, razlog da građanin iz Horgoša mora da putuje za Kikindu, da mora da putuje više od 100 kilometara da bi obavio neke administrativne poslove, recimo, produženje lične karte ili nešto slično.

Svi vrlo dobro znamo šta je razlog tome što, suprotno svakoj logici geografije, recimo, opština Kanjiža, opština Senta ili opština Ada pripadaju Severnobanatskom okrugu.

Ne znam da li je tok Tise nekako promenjen, mislim da se to nije desilo, ali dobro znamo da je razlog što Kanjiža, Senta i Ada pripadaju Severnobanatskom okrugu taj što je devedesetih godina bio drugačiji izborni sistem; cela republika nije bila jedna izborna jedinica i do ovakvog rešenja je došlo iz razloga da nacionalne manjine ne bi bile u istoj izbornoj jedinici.

Slični problemi postoje i u Sandžaku i vrlo je jasno šta su bili razlozi što su granice upravnih okruga baš na ovakav način postavljene davnih devedesetih godina.

Stvarno ne smatram da je to dobro i 2007. godine i ako Demokratska stranka ozbiljno misli ono što je rekla u predizbornoj kampanji - da želi da radi u interesu toga da građani bolje žive i da im bude jednostavnije, želeo bih da predložim gospodinu ministru da organizuje jednu javnu raspravu, na koju bi bili pozvani stručnjaci, pravnici, gradonačelnici, odnosno predsednici opština, predsednici okruga, i da nađemo nekakvo rešenje koje je bliže građanima, kako je to bilo obećano u predizbornoj kampanji.

Svi koji su pravnici znaju da za ovo nije potrebno menjati zakon. Granice upravnih okruga se menjaju uredbom Vlade i to se može na vrlo jednostavan način uraditi posle jedne javne rasprave.

Još nekoliko rečenica da kažem o predloženim izmenama i dopunama Zakona o državnim i drugim praznicima. Ovde se radi o tehničkim usaglašavanjima, ali smo mi poslanici SVM-a iskoristili priliku što je ovaj predlog zakona na dnevnom redu da predložimo jedan amandman - da pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo na obeležavanje svojih nacionalnih praznika, potvrđenih u skladu sa zakonom, i da zaposleni pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da ne rade u dane praznika iz stava 1. ovog člana.

Mi mislimo da, ukoliko pripadnici nacionalnih manjina čine jednu trećinu stanovništva ove države, a to je egzaktno tako, onda bi bilo dobro da država, odnosno Vlada Republike Srbije, izađe u susret nacionalnim manjinama.

Naime, na način kako je to već predviđeno Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, da se praznici nacionalnih manjina utvrde u skladu sa Zakonom, da te praznike predlože nacionalni saveti nacionalnih manjina, a da ih potvrdi Republički savet za nacionalne manjine, čiji je predsednik premijer, a čiji su članovi, pored predsednika nacionalnih saveta, i oni ministri koji u svojoj nadležnosti imaju pitanja koja su od izuzetne važnosti za nacionalne manjine, npr. ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ministar policije, ministar za kulturu, ministar za obrazovanje, ministar vera.

Smatramo da bi bilo od izuzetne važnosti ne samo da se utvrde ovi nacionalni praznici, nego da pripadnici nacionalnih manjina mogu dostojanstveno da ih obeleže.

Smatramo da bi bilo vrlo dobro i da bi bio izuzetno dobar signal nacionalnim manjinama da se ova stvar reši na način kako je to učinjeno ovim zakonom u slučaju verskih praznika, da nacionalne manjine mogu praznovati svoje praznike.

Ne smatramo da bi došlo do bilo kakvih zloupotreba, iz razloga što bi te praznike potvrdio Republički savet za nacionalne manjine, u kojem sede i ministri, pa ne bi moglo doći do bilo kakvog preglasavanja.

Smatram da bi bilo vrlo dobro da nacionalne manjine mogu praznovati svoje praznike na dostojanstven način. Apelujem na gospodina ministra da Vlada Republike Srbije prihvati ovaj amandman SVM-a.