Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da još pažljivije biram reči nego što to obično činim. Želeo sam da saslušam diskusiju svih kolega, ne zbog toga što želim bilo kome replicirati. Ovaj današnji dan nije prilika za to. Želeo sam da osetim i da doživim atmosferu ove današnje rasprave.
Ako me pitate da li su vojvođanski Mađari srećni i zadovoljni zbog toga što je danas na dnevnom redu Narodne skupštine Predlog deklaracije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944. i 1945. godine? Da li su vojvođanski Mađari srećni i zadovoljni, reći ću da nisu, ne zbog toga što su očekivali više, ali zbog ovih dešavanja od pre skoro 70 godina, ni dan danas, i zbog osude tih dešavanja, niko ne može biti srećan ni zadovoljan. Siguran sam da vojvođanski Mađari osećaju mir i spokojstvo i zahvalnost zbog toga što je Narodna skupština Republike Srbije danas raspravljala o ovoj deklaraciji.
Želim da se zahvalim svima koji su učestvovali u ovoj raspravi. Slažem sa 80% izrečenih tvrdnji. Mogu da tvrdim da je došlo vreme da Narodna skupština Republike Srbije raspravlja o ovoj temi, da usvoji ovu deklaraciju. Osećam sreću i zadovoljstvo zbog toga što sam spletom okolnosti bio narodni poslanik tog dana kada je Skupština usvojila, nadam se, ovu deklaraciju.
Želim da se zahvalim na prvom mestu Nebojši Stefanoviću zbog toga što je prihvatio da bude predstavnik predlagača danas u ovoj raspravi. Mislim da je time dato još više na značaju i da je dobro što je predsednik Skupštine bio predstavnik predlagača.
Želim da se zahvalim SNS zbog toga što su zajedno sa nama poslanicima SVM potpisnici ovog Predloga deklaracije. Unapred želim da se zahvalim svima koji će u danu za glasanje podržati ovu deklaraciju.
Oni koji misle da ovaj tekst deklaracije ne treba podržati, protiv njih nema apsolutno ništa. U ovoj Narodnoj skupštini svi glasaju po savesti, uverenju i oni koji misle da ovaj tekst nije za podršku oni će u skladu sa tim svojim uverenjima ili stranačkim uverenjima da glasaju.
Želeo bih da kažem da sam još 14. oktobra 2010. godine u ovoj Narodnoj skupštini govorio o stradanjima Mađara od 1944. do 1945. godine i o "Novosadskoj raciji". O ovim stvarima kao stranka nikada nismo govorili iz dnevno-političkih razloga. Svega u dva slučaja sam govorio o ovim vrlo crnim i teškim činjenicama i oba puta sam naglašavao da je naš politički cilj da se usvoji deklaracija, kao što će se to desiti danas. Verujte da su Mađari ovaj današnji dan, ove trenutke očekivali bez malo 70 godina. Mislim da Narodna skupština čini veliku stvar usvajanjem ove deklaracije. Nikada nismo licitirali brojkama. Nikada nismo razvrstavali žrtve po nacionalnoj pripadnosti ili po nečemu drugom.
Za nas je apsolutno prihvatljiv amandman DS koji kaže da Narodna skupština Republike Srbije osuđuje i stradanja svih ostalih nevinih žrtava tokom i nakon Drugog svetskog rata na području Vojvodine. Mislim da su tom rečenicom obuhvaćene sve žrtve bez obzira na nacionalnu pripadnost na području Vojvodine tokom i nakon Drugog svetskog rata.
Pitanje je da li danas zbog pijeteta i dostojanstva treba zalaziti u vremena od pre 70 godina i pokušati dokazivati da li su više stradali tih 40-tih godina Srbi ili Mađari ili Mađari ili Srbi. Ali, pošto je danas na dnevnom redu ova deklaracija o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944. do 1945. godine dozvolite mi, možda sam to trebao da uradim na početku, da govorim o nekoliko nespornih, želeo bih da podvučem nespornih, istorijskih činjenica. Držim u ruci jedan dokument od 29. januara 1945. godine. Ovaj dokument je donela Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Na kraju ove odluke se kaže sledeće, nepotrebno ću izostaviti, Komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini – ceneći na osnovu člana 19. Pravilnika ustanovljava da su svi, podvlačim svi, stanovnici mađarske narodnosti opštine Čurug, Srezaž, Žabaljsko u Vojvodini odgovorni kao izvršioci, podstrekači ili pomagači za zločine navedene u članu 18. Pravilnika, pa ih na osnovu člana 3. pomenutog Pravilnika proglašava ratnim zločincima, kraj citata. Sve stanovnike opštine Čurug, Srezaž, Žabaljsko u Vojvodini.
Ovaj slučaj tretira tačka 2. naše deklaracije. Bilo još jedne ovakve odluke kada su svi stanovnici određene nacionalnosti, određenog naseljenog mesta, počev od beba pa do staraca proglašeni ratnim zločincima. O ovome govorim zbog toga da ne bi bilo dilema da li ova deklaracija ima predmet i da li se radi o nekakvim izmišljenim stvarima ili o reviziji istorije.
Prva tačka naše deklaracije tretira sve one žrtve koje su streljane, lišene slobode ili nekih drugih prava bez čak i ovakvih odluka koje su zasnovane na principu kolektivne odgovornosti ili kako je to navedeno u ovoj odluci, prema tadašnjoj terminologiji – skupne krivice. O ovome govorimo uopšte ne želeći da umanjujemo žrtve srpske ili bilo koje druge nacije, naroda iz vremena Drugog svetskog rata na našim područjima.
Moglo bi se govoriti o mnogim pojedinačnim slučajevima. U Bačkoj u Vojvodini nemate ni jedno naseljeno mesto gde su živeli Mađari u to vreme gde nisu ljudi stradali bez bilo kakve sudske ili administrativne odluke nacionalne pripadnosti. Maksimalno se slažem sa onima koji govore o osnovnom principu postojanja pravnog sistema milenijumima unazad, koji glasi nepravda se ne ispravlja nepravdom.
Bilo je govora o Međuakademijskoj mešovitoj komisiji za utvrđivanje činjenica na teritoriji AP Vojvodine od 1941. do 1948. godine. Želim da kažem da je ova Međuakademijska mešovita komisija formirana na inicijativu mađarskih stranaka iz Vojvodine, da su predsednici dveju akademija nauka i umetnosti zamoljeni od strane tadašnjih predsednika mađarske i Srbije da formiraju tu Međuakademijsku mešovitu komisiju. U to vreme je predsednik Republike bio Boris Tadić. Ovom prilikom želim da se i njemu zahvalim, kao što sam se zahvalio i Nebojši Stefanoviću i SNS na svemu što ste učinili da dođe do današnjeg dana. Želimo da budemo objektivni i niko ne bi trebao da misli da sa njim počinje istorija pa tako ne mislimo ni mi.
Ova Međuakademijska komisija ima svoj zvaničan sajt, internet prezentaciju. Tamo su navedena ne samo imena žrtava nego i podaci, datum rođenja, zanimanje itd. svih stradalih ljudi, svih nevinih žrtava bez obzira na nacionalnu pripadnost. U toj bazi podataka trenutno ima 16.000 ljudi.
Mislim da ako ima 16 hiljada ljudi u jednoj bazi, a međuakademijska mešovita komisija je započela sa radom 2011. godine, znači, ako su za dve godine prikupljeni podaci za 16 hiljada žrtava, onda se ne može govoriti o tome da su ove stvari izmišljene i da nema potrebe da se zatvori tragično poglavlje zajedničke istorije Srba i Mađara.
Neko je spomenuo da će nakon ove deklaracije Čurug postati mesto samo mađarskog stradanja. To, hvala bogu, jednostavno nije tačno i to ne odgovara istini i to želim da kažem zarad javnosti i svih građana Republike Srbije. U Čurugu se ovih dana gradi jedan spomenik za mađarske žrtve, sredstvima iz budžeta Republike Srbije. Isto tako, obnavlja se i rekonstruiše zgrada u kojoj su stradali Srbi 1942. godine, a zove se Topalov magacin, a ta se rekonstrukcija vrši iz sredstava mađarske države. Mislim da je tako najkorektnije i u skladu sa civilizacijskim tekovinama.
Nadam se da će rekonstrukcija tog objekta i izgradnja spomenika i za srpske i za mađarske žrtve biti završena u roku od nekoliko dana i da će u skladu sa dogovorom između predsednika Republike Srbije, gospodina Tomislava Nikolića i predsednika mađarske, gospodina Janoša Adera, na tim mestima doći do zajedničkog poklonjenja nevinim žrtvama srpske i mađarske nacionalnosti.
Mislim da je dobar momenat za donošenje ove deklaracije i želim da kažem da ovo nema apsolutno nikakve veze sa državnim interesima vezano za napredak Srbije na putu ka EU. Ovaj trenutak, kao što rekoh, je očekivan od strane Vojvođanskih Mađara bezmalo 70 godina i mislim da su se morale stvoriti određene okolnosti, koje su se stvorile i zbog toga smo zajedno sa SNS podneli ovaj predlog deklaracije i nadamo se velikoj većini u Danu za glasanje.
Isto tako, želeo bih da se zahvalim i svim poslaničkim grupama i narodnim poslanicima koji su podržali sazivanje ove današnje sednice, jer SNS i SVM nema dovoljno potpisa za sazivanje ove sednice i mi smo zahvalni svim onim poslaničkim grupama koje su dale potpise poslanika da bismo danas mogli da raspravljamo o ovoj deklaraciji, da se ne bi čekao oktobar, kada počinje redovno zasedanje.
Na samom kraju, želeo bih da se zahvalim na izuzetnim diskusijama koleginici Dijani Vukomanović, koleginici Zlati Đerić i kolegi Predragu Markoviću.
Ja vas molim da, nadam se u roku od nekoliko minuta, što je moguće većom većinom usvojimo deklaraciju Narodne skupštine Republike Srbije o osudi akata protiv civilnog mađarskog stanovništva u Vojvodini počinjenih 1944-1945. godine, tekst koji nije uperen ni protiv jednog naroda i koja, mislim na deklaraciju, poštuje apsolutno sve nevine žrtve. Hvala vam.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih bez nekih preteranih strasti i demagogije da obrazložim šta smo mi predložili, zašto smo predložili to rešenje.
Prema našem amandmanu, mi smo želeli da proširimo one mogućnosti koje i predlagač zakona predviđa, vezano za upravljanje nad delom železničke infrastrukture.
Prema Predlogu zakona ukoliko društvo, tj. "Železnice Srbije" proceni da ne postoji ekonomski interes za određeni deo infrastrukture, onda pravo upravljanja nad tim delom železničke infrastrukture može preneti na AP Vojvodinu i jedinice lokalne samouprave. To je predviđeno Predlogom zakona.
Mi ove mogućnosti želimo da proširimo na još neke mogućnosti, tačnije u još dva slučaja, kada društvo ne može da obavlja redovno održavanje, odnosno organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja. To su još te dve mogućnosti kada bi Republika Srbija, tj. društvo, moglo da prenese pravo upravljanja nad delom železničke infrastrukture.
Znači, apsolutno nema govora, nema reči o pravu svojine. Mi smo to predlagali pre godinu i po dana, to sam objašnjavao prošle nedelje. Mi i dan danas smatramo da bi to bilo dobro rešenje i da to ne bi dovodilo u pitanje jedinstvenu železničku mrežu Republike Srbije. Zbog toga što je usvojen pre godinu i po dana Zakon o javnoj svojini koji isključuje tu mogućnost, mi to danas ne možemo da predložimo, nažalost. Možemo predložiti drugačija rešenja u vezi prava upravljanja nad delom železničke infrastrukture.
Jednostavno, mi smatramo da pored slučajeva kada društvo nema ekonomskog interesa vezano za upravljanje nad delom železničke infrastrukture, mogućnost prenošenja prava upravljanja treba omogućiti, još jednom da ponovim, kada ne može da obavlja redovno održavanje ili organizovanje i regulisanje železničkog saobraćaja.
Kako bi to izgledalo prema rešenju koje smo mi predložili? Mi smo predložili da Vlada Republike Srbije donese rešenje u vezi prenošenja prava upravljanja nad delom železničke infrastrukture, znači da to ne radi društvo, ne radi JP "Železnice Srbije", nego Vlada Republike Srbije na zahtev AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave. Ako želite, to je centralizovaniji sistem od onoga koji ste vi predložili, predvideli u Predlogu zakona, jer bi Vlada donosila tu odluku na zahtev, na inicijativu lokalne zajednice, tj. AP ili jedinice lokalne samouprave.
Ne znam zbog čega je i ovaj amandman odbijen, tu je navedeno u mišljenju Vlade da je ovim amandmanom definisan bezuslovan prenos, o tome naravno nema ni govora. Mi već više meseci govorimo o tome da bi sporove između Vlade Republike Srbije i Vlade AP Vojvodine trebalo rešiti na način da se sedne za isti sto i da se počne razgovarati o problemima vezano za javnu svojinu, o problemima vezano za nadležnosti, o problemima vezano za izmenu Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine, itd. Mislimo da bi to na takav način trebalo regulisati i u vezi prenošenja prava upravljanja nad delom železničke infrastrukture.
Zbog čega mi smatramo da nije dovoljno da se ta mogućnost da vezano za delove infrastrukture, kada nema ekonomskog interesa od strane društva? Zbog toga što mi smatramo da treba omogućiti i lokalnim zajednicama i AP da razvija železničku mrežu, da investira, da konkuriše kod raznih fondova, da ne dođemo u situaciju o kojoj sam govorio pre desetak dana, da je AP Vojvodina dobila sredstva kod IPA fondova za izradu studije izvodljivosti za rekonstrukciju pruge Segedin-Subotica-Baja i da stvari stoje zbog toga što se čeka na određene potpise tu iz Beograda.
Mislimo da to nije normalno, jer zbog toga trpe svi građani AP Vojvodine, svi građani Republike Srbije i svih koji bi koristili taj deo železničke infrastrukture. Apsolutno se ne radi, još jednom da podvučem o pravu svojine, ne radi o vlasničkim pravima, radi se o tome da treba omogućiti svima koji su sposobni da investiraju, da ulažu u tu železničku infrastrukturu da bi ona bila efikasnija i da bi ljudi putovali na način kako bi to bilo primereno u 21. veku.
Kada govorimo o nekom pravnom osnovu ovog našeg rešenja, još jednom da pnovim, član 87. Ustava Republike Srbije kaže da fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđenim zakonom. Mi smo našim amandmanom definisali uslove pod kojima bi se to dešavalo u skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Drugo važna odredba Ustava iz člana 183. glasi – AP Vojvodina uređuje pitanje od pokrajinskog značaja u oblasti drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja i uređivanje puteva. Znači, ovo što smo mi predložili je apsolutno predviđeno i najvišim pravnim aktom Republike Srbije.
Ono što nisam prošli put u načelnoj raspravi spomenuo jeste rešenje iz Strategije razvoja železničkog, drumskog, vodnog, vazdušnog i intermodalnog transporta u Republici Srbiji od 2008. do 2015. godine. Ova strategija je doneta od strane Vlade Republike Srbije. I dan danas važi. To je dokument koji je na pravnoj snazi.
Tačka 4. ove strategije predviđa sledeće, a evo, ja ću da citiram: "Upravljanje transportnom infrastrukturom, koja je u vlasništvu države, postepeno će se prenositi na organe AP i jedinice lokalne samouprave". Ako želite, jezičkim tumačenjem možemo doći do rešenja da i ova strategija Vlade Republike Srbije predviđa automatizam, jer piše – postepeno se prenosi na organe AP i jedinice lokalne samouprave. Ne piše – može da se prenese.
Molim gospodina ministra da razmotri ovaj naš amandman i da probamo definisati železnički sistem koji više odgovara potrebama svih građana Republike Srbije i svih ljudi koji putuju železnicom na teritoriji Republike Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, društvo je u obavezi da organizuje saobraćaj, ali svi mi dobro znamo da nažalost ne može ili neće da tu delatnost obavlja na način koji bi odgovarao potrebama građana Republike Srbije i svih koji putuju železnicom u Srbiji.
Ovo mogu da potkrepim i aktuelnim podacima. Od 1935 kilometara pruge u Vojvodini postoji 237 kilometara lokalnih pruga koje nisu u upotrebi, 347 kilometara lokalnih pruga na kojima se odvija veoma mali saobraćaj, blizu 200 kilometara demontiranih pruga, 445 km regionalnih pruga na kojima je vrlo mali osovinski pritisak, pa se saobraćaj obavlja smanjenim intenzitetom itd.
Mislim da, kao što sam malo pre rekao, treba omogućiti svima koji su sposobni, žele, mogu, da učine nešto da taj železnički saobraćaj u Republici Srbiji bude adekvatniji, nešto učini zarad toga.
Pored toga, nema ni automatizma, nema ni mogućnosti za zloupotrebe, jer prema našem amandmanu odluku o prenosu upravljačkih prava bi donela Vlada Republike Srbije. Polazim od pretpostavke da Vlada Republike Srbije gleda interese Republike Srbije. Naravno, možemo pretpostaviti da Vladi Republike Srbije, ne ovoj nego bilo kojoj, na prvom mestu nisu interesi građana Republike Srbije, ali mislim da ne treba da polazimo od te pretpostavke. Ako ne polazimo od te pretpostavke, onda nema opasnosti za to da bi određeni deo železničke infrastrukture bio pod upravljanjem nekoga ko bi zanemario svoje obaveze vezano za taj deo železničke infrastrukture. Zbog toga smatramo da je ovaj amandman odgovarajući i da bi još jednom trebalo razmisliti o njegovom prihvatanju.

Gospodine predsedavajući, želim da govorim o amandmanima na član 9.
Gospodine ministre, imate na stolu tri verzije skoro istog amandmana. Zahvaljujem vam što ste rekli da tu još ima mogućnosti do sutra uveče. Mi smo spremni da razgovaramo. Niko tu o pregovorima nije govorio. Znači, mi smo spremni da razgovaramo, a verujem da su i ostale kolege koje su podnele sličan amandman iz LDP i LSV.
Mi želimo da unapredimo železnički saobraćaj na teritoriji Republike Srbije. Veoma mi je drago što imamo podršku i DS. To moram da kažem i da se javno zahvalim. Želim da podsetim da smo mi pre godinu i po dana predlagali veoma slične amandmane, ali smo od tadašnje Vlade slušali priče o tome da je apsolutno nedopustivo da na svakih 10 minuta bude u potpunosti drugačiji železnički sistem. Naravno, nije se radilo o tome tada, ne radi se ni sada. Zbog toga se nadam da još uvek ima mogućnosti da neki od ovih amandmana bude usvojen ili neka kombinacija ovih amandmana.
Bilo je reči o šinobusima. I pre godinu i po dana sam govorio o "Srebrnim strelama". Znaju ljudi u Vojvodini da su to šinobusi. Znaju ljudi u Vojvodini da su mnogi od tih šinobusa, koji su i dan danas na prugama po Vojvodini, proizvedeni za Olimpijadu u Berlinu. Verujem da znate, gospodine ministre, kada je bila Olimpijada u Berlinu. Bilo je to dosta davne 1936. godine, a te "Srebrne strele" i dan danas se obraćaju na prugama Republike Srbije, sticanjem okolnosti u Vojvodini, ali i na prugama jedinstvene železničke infrastrukture Republike Srbije.
Za kraj, želim da malo pomognem gospodinu ministru i da odgovorim na neke optužbe u vezi toga da tražimo nešto što je apsolutno nepoznato u Evropi i što je apsolutno nezamislivo. Radi se o tome ko mogu da budu upravljači nad železničkom infrastrukturom u raznim državama Evrope.
Evo, u Austriji svi mogući oblici svojine su dozvoljeni, govorim za železničku infrastrukturu. U Nemačkoj je DB Netze AG organizovan na regionalnom principu sa sedam regiona. U Italiji posluje više železničkih preduzeća koja vrše prevoz putnika i robe. Restrukturiranje državne železnice izvršeno je 2000. godine, a pojava drugih operatera je počela već 2001. godine. Upravljač železničkom infrastrukturom je kompanija Rete Ferroviaria Italiana koja je organizovana na regionalnom principu ukupno 20 regiona, saglasno administrativnoj organizaciji. U Češkoj nacionalni deo regionalnih železničkih pruga su u vlasništvu države, a deo regionalnih su privatizovane. U Francuskoj je decentralizacija izvršena po regionalnom principu. Svaki region, a ukupno ih ima 21, ima svog regionalnog direktora. Železničko preduzeće u Francuskoj sarađuje sa lokalnim vlastima.
U Mađarskoj regionalna infrastruktura je namenjena za javni prevoz u regionima, a koristi se uglavnom za prevoz putnika i data je na upravljanje lokalnim vlastima. To je samo nekoliko primera iz uporedne prakse. Molim vas, gospodine ministre, da ove stvarno dobronamerne amandmane razmotrite. Ne donosi se Zakon o železnici svake godine. Ovaj zakon će važiti verujem 10, 20 godina. Stvarno vas molim da nađemo neko rešenje da zakon bude što kvalitetniji i u interesu svih građana Srbije. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, drugi amandman SVM odnosi se na član 46. Predloga zakona, koji govori o Nacionalnom programu železničke infrastrukture.
Predlogom zakona su utvrđeni elementi budućih nacionalnih programa železnice, koji će se donositi na period od pet godina, a Vlada će podneti jedanput godišnje i izveštaj o realizaciji Nacionalnog programa. To je jedna novina i svakako je za pohvalu.
Prvi deo našeg amandmana se odnosi na dodavanje jednog novog elementa koji bi, prema nama, Nacionalni program železničke infrastrukture morao da sadrži, a to je definisanje modela javno-privatnog partnerstva.
Mislim da nije dobro što Vlada Republike Srbije nije prihvatila ovaj naš amandman, jer mislimo da bi bilo celishodno da Nacionalni program železničke infrastrukture Republike Srbije sadrži i definisanje modela javno-privatnog partnerstva.
U mišljenju Vlade se navodi da je javno-privatno partnerstvo regulisano drugim zakonom, Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. To je, naravno, tačno, ali mislimo da javno-privatno partnerstvo vezano za železnički saobraćaj i železničku infrastrukturu treba detaljnije regulisati posebnim sistemskim zakonom, a to je Zakon o železnici.
Mi smatramo da su razlozi koji dovode do uspostavljanja javno-privatnog partnerstva u oblasti železničke infrastrukture neefikasnost javnog preduzeća u pružanju javnih usluga, zastarelost opreme i infrastrukture koju javni sektor nije u stanju da obnovi i nedovoljan obim i kvalitet javnih usluga u oblasti prevoza putnika i robe, što za posledicu ima otežanu mobilnost stanovništva i usporen privredni razvoj.
Mi smo o ovome govorili i u načelnoj raspravi i danas u vezi našeg prvog amandmana, u vezi mogućnosti prenošenja prava upravljanja jedinicama lokalne samouprave i AP Vojvodini na delovima železničke infrastrukture Republike Srbije.
Zbog čega mi smatramo da Nacionalni program železničke infrastrukture treba da obuhvati i element koji se odnosi na definisanje modela javno-privatnog partnerstva? Zbog toga što, bez obzira što poslednjih godina postoji značajno interesovanje privatnog sektora za ulaganje u železničku infrastrukturu, do realizacije konkretnih projekata ipak ne dolazi iz razloga nepostojanja modela javno-privatnog partnerstva, na osnovu koga bi privatni partner tačno znao šta dobija za uložena sredstva.
Ako se predlagač zakona zalaže za liberalizaciju, za postepenu liberalizaciju tržišta vezano za železnički saobraćaj i u Republici Srbiji, onda smatramo da bi detaljnije trebalo regulisati i model javno-privatnog partnerstva, a to bi se moglo uraditi onako kako smo mi predložili, tj. na način da ovo bude element Nacionalnog programa železničke infrastrukture. Zbog toga pozivam gospodina ministra da još jednom razmotre mogućnost prihvatanja ovog predloga.
Drugi deo istog ovog amandmana na član 46. se odnosi na jedan drugi stav, ali isto vezano za Nacionalni program za razvoj železničke infrastrukture. Mi smo predložili da delove Nacionalnog programa koji se odnosi na železničku infrastrukturu na teritoriji AP, Vlada utvrđuje u saradnji sa nadležnim organom AP.
Predlažem da obratite pažnju na ovaj termin ili na ove reči "u saradnji sa nadležnim organom AP". Postojala su i druga razmišljanja da se to radi uz saglasnost AP ili na predlog AP. To bi bilo pravno nemoguće, ali mislim da saradnja treba da postoji, o tome sam danas mnogo govorio, između republičkih i pokrajinskih organa. Razgovori treba da postoje i mislim da nikom ne bi smetalo da se delovi Nacionalnog programa, koji se odnose na infrastrukturu na teritoriji AP Vojvodine, definišu u saradnji sa nadležnim organom AP Vojvodine.
Vlada Republike Srbije je u svom mišljenju o našem amandmanu navela da je železnička infrastruktura celovit sistem. To apsolutno niko ne spori. Više puta sam to već podvukao, a Vlada je navela i to da neće biti posebno obrađivani delovi železničke infrastrukture na teritoriji AP. Nismo ni mi mislili da će postojati poglavlje o delu infrastrukture na teritoriji AP Vojvodine, ali će svakako sadržati, nadamo se i sigurni smo, taj nacionalni program i delove vezano za AP Vojvodinu i vezano za taj deo Nacionalnog programa. Bilo bi dobro da se to definiše u saradnji sa nadležnim organom AP Vojvodine.
Doduše i vi ste naveli u mišljenju da će prilikom izrade tog programa po prirodi stvari biti konsultovani i organi AP. Ako je to tako, onda ne znam, stvarno mi nije jasno zbog čega niste prihvatili ovaj amandman. Ako ste prihvatili 20 i nešto amandmana poslanika, što je svakako dobro, pa kako da vam kažem, malo je čudno da baš ni jedan od rešenja predloženih od SVM nije bilo prihvatljivo za Vladu Republike Srbije, ali se još uvek nadam, pogotovo posle diskusije ministra o tome da će oni, da ćete vi razmisliti još jedanput do kraja sutrašnjeg dana, pa nam se možda posreći, pa usvojite oba naša amandmana. Na to apelujem. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Republike Srbije je i 1. aprila uputila u proceduru Predlog zakona o železnici, ali dešava se prvi put da je pred Narodnom skupštinom Predlog zakona o železnici.
Sećate se verovatno gospodine ministre da smo prethodnu raspravu, načelnu raspravu o Predlogu zakona o železnici započeli 7. septembra 2011. godine i da je zatim krajem septembra 2011. godine, pa i u decembru bilo nemoguće da Narodna skupština izglasa taj zakon zbog toga što smo mi, SVM se usprotivili davanju kvoruma jer smo smatrali da ovaj predlog zakona ne uvažava ekonomske interese AP Vojvodine. Zbog toga ovaj predlog zakona nije usvojen i prema našim saznanjima ovaj predlog zakona je bio jedini u poslednjim sazivima koji nije dobio podršku Narodne skupštine. Mi nismo srećni zbog te činjenice zbog toga što nam cilj nije bila destrukcija, cilj nam nije bio da osujetimo usvajanje zakona. Cilj nam je bio da se u dogovoru sa tadašnjim ministarstvom izborimo za usvajanjem nekih amandmana koji bi poboljšali ovaj predlog, tadašnji predlog zakona.
Zbog toga što je samo nekoliko dana kasnije ova Narodna skupština raspravljala o Predlogu zakona o javnoj svojini i tada smo više puta rekli da smatramo da ukoliko u Zakon o železnici ne uđe odredba da AP Vojvodina može da bude vlasnik pored državnih puteva drugog reda i lokalne i regionalne železničke infrastrukture na svojoj teritoriji, onda to neće biti moguće ni Zakonom o javnoj svojini, jer je nemoguće, odnosno ne bi trebalo da bude dopušteno da zakoni Republike Srbije budu u koliziji jedni sa drugima.
U međuvremenu za razliku od Zakona o železnici, Zakon o javnoj svojini je usvojen 26. septembra 2011. godine i zbog toga sada ne možemo predložiti ista ona rešenja koja smo predlagali početkom septembra 2011. godine, znači, pre godinu i po dana. Ne zbog toga što smo promenili mišljenje ili stavove, ne zbog toga što smo se predomislili, nego zbog toga što je u međuvremenu usvojen Zakon o javnoj svojini i zbog toga nije moguće sada, odnosno ne bi bilo ozbiljno da se predlože rešenja koja bi bila u koliziji sa drugim zakonom, a Zakon o javnoj svojini, nažalost, neće biti izmenjen u narednim danima. Mi smo glasali protiv tog zakona i smatramo da ni taj zakon ne sačinjava pravi okvir za datu tematiku, ali to sada nije tema.
Godine 2011 smo mi podneli šest amandmana. Od tih amandmana dva su usvojena, tada od strane ministarstva i nadležnog odbora Narodne skupštine, a sada su ta rešenja ušla i u Predlog zakona. Znači, ovaj predlog zakona je u nekoj meri izmenjen i poboljšan. To međutim ne može da znači da smo mi zadovoljni ovim predlogom zakona, ali za rad istine moram da kažem da ovaj predlog zakona u sebi sadrži mogućnost da Vlada, odnosno nadležni organi, jedinice lokalne samouprave i autonomne pokrajine mogu u cilju obezbeđivanja prevoza od opšteg interesa utvrditi železničkom prevozniku obavezu javnog prevoza i da se sredstva za nadoknadu obaveze javnog prevoza prevoznicima obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, AP Vojvodine i jedinice lokalne samouprave.
U još jednom segmentu je poboljšan Predlog zakona u odnosu na predlog od pre godinu i po dana. U članu 7. stav 3. Predloga zakona iz 2011. godine je pisalo da delatnost upravljanja obavlja privredno društvo čiji je osnivač Republika Srbija. To je tako bilo predviđeno i to rešenje je bilo dosta isključivo. Prema sadašnjem Predlogu zakona, isto stav 3. člana 7. navodi se da delatnost upravljanja obavlja društvo kapitala koje se osniva i postoji u skladu sa zakonom kojim se uređuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa. To je Zakon o javnim službama i to znači da ovu delatnost mogu da obavljaju i pravna lica čiji osnivači pored Republike Srbije, autonomna pokrajina, gradovi, opštine, znači, lokalne samouprave.
Pitanje je – pod kojim uslovima je to omogućeno. Mi mislimo da treba drugačije normirati te uslove i mi smo podneli amandmane u vezi tih rešenja o kojima ću malo kasnije govoriti. Pre nego što pređem na konkretne amandmane želim da kažem da se na neki način istorija ponavlja. Mi raspravljamo o Predlogu zakona koji je 95% isti od pre godinu i po dana.
Dozvolite gospodine ministre da podelim sa vama misao u vezi toga sa radoznalošću očekujem šta će reći poslanici iz poslaničkih grupa koji su bili deo vladajuće većine u prošlom sazivu. Ti poslanici su pre godinu i po dana govorili nama da smo predložili nešto što je protivustavno, što je nemoguće, što nije celishodno, a sada kada sam pre ove rasprave pregledao i pogledao šta su ostali narodni poslanici predložili, onda sam video da su ta rešenja iz njihovih amandmana veoma slična našim amandmanima. To znači da ima poslanika i poslaničkih grupa koji se na jedan način ponašaju kada su na vlasti, a na drugi način kada su u opoziciji.
To nije novost i nije novina u političkom životu Republike Srbije, ali mislim da je veoma interesantno i iskreno me raduje što ćemo ovom prilikom imati verovatno i podršku od strane nekih poslaničkih grupa za naša predložena rešenja koji nisu stajali uz nas pre godinu i po dana.
Međutim, to ne znači i to želim da konstatujem, da ćemo uspeti da uradimo isto ono što smo pre i po godinu dana, a sada je sasvim jasno da će ovaj zakon biti usvojen, ali se ipak nadam da će još uvek neki naši amandmani proći. Ukoliko to bude bilo tako, onda je moguće da ćemo mi podržati ovaj predlog zakona, ali ako ostane nepromenjeno, onda ćemo ostati pri stavovima od pre godinu i po dana.
Želim da govorim o tome da je veoma loše što je stvorena jedna atmosfera i pre i po godinu dana i sada, a koja govori o tome da postoje poslanici, pre svega iz AP Vojvodine koji žele da rasture "Železnicu Srbije", koji žele da demontiraju pruge u Vojvodini, koji žele da odnesu negde delove železničke infrastrukture itd.
Naravno, niti je to namera, niti je realno i mislim da je nepotrebno da se tu bilo ko zaklinje u vernost itd.
Jednostavno, smatramo da se Republika Srbija u poslednjim godinama pokazala kako može da upravlja železničkom infrastrukturom na teritoriji Republike Srbije, jer to Republika nije činila na najbolji način, da tako formulišem ovu misao i zbog toga smatramo da treba dati mogućnost i lokalnim samoupravama i pre svega, AP Vojvodini da upravlja delom železničke infrastrukture na svojoj teritoriji.
Mislimo da treba omogućiti AP Vojvodini da konkuriše kod raznih evropskih i drugih fondova, treba omogućiti AP da ulaže u tu infrastrukturu i to će biti u interesu čitave Republike Srbije, ne samo građana AP Vojvodine, jer kao što je to više puta isticano, železnice i železnička infrastruktura je jedinstven sistem. To ne znači da jedinstveno treba da propada, to znači da treba omogućiti i lokalnim zajednicama i AP Vojvodini da nešto učini, da bi delovi železničke infrastrukture bili u boljem stanju, nego što su na drugim područjima, ako za to ima znanja, ako ima sposobnosti, ako ima para, projekata, onda to jednostavno treba uraditi i mislim da su besmislene izjave tipa, železnica je mala država, a u državi mora da funkcioniše kao jedinstven sistem.
Jeste, treba da funkcioniše kao jedinstven sistem, ali mislim da težište ne treba da bude na rečima jedinstveni sistem, nego na reči, funkcioniše.
Mislim da železnička infrastruktura ne funkcioniše na najbolji mogući način, da opet koristim najblažu moguću formulaciju.
Još su interesantnije izjave o tome da je pre godinu i po dana suština bila u tome da se Vojvodina izdvoji iz Srbije.
Vi ste, gospodine ministre, pre samo mesec dana izjavili za RTS da je cepanje Srbije nedozvoljivo i da ste vi apsolutno bili protiv toga i da zbog toga nisu prihvaćeni naši amandmani.
Mi se poznajemo dugi niz godina i ne smatram da ste u pravu kada govorite o tome da je naša namera bila da se Vojvodina izdvoji iz Srbije ili da smo radili na cepanju Srbije. To ne odgovara ni sadržini naših amandmana.
Još jednom podvlačim, mi želimo da železnička infrastruktura na teritoriji čitave Republike Srbije bude na nivou 20 veka, druge polovine 20 veka.
Vrlo dobro znate da to nije slučaj i ukoliko Ustav Republike Srbije daje određene nadležnosti AP Vojvodine, mislim da, kada tražimo da Vojvodina uživa te nadležnosti, odnosno obavlja te nadležnosti, onda to nije cepanje Srbije i da se ne radi o tome.
Član 87. Ustava kaže: "fizička i pravna lica mogu steći pojedina prava na određenim dobrima u opštoj upotrebi, pod uslovima i na način predviđena zakonom".
To prevedeno na srpski jezik znači da, ukoliko Zakon o železnici predviđa, onda AP Vojvodina, jedinice lokalne samouprave mogu da upravljaju delom železničke infrastrukture. To ne znači da bi železnička infrastruktura na teritoriji Republike Srbije prestala da bude jedinstveni sistem.
Ni pruge neće biti drugačije, neće stajati vozovi, neće putnici morati da menjaju voz kada stignu na teritoriju AP Vojvodine i to su smešne stvari, jer se ne radi o tome i niko o tome nije razmišljao.
Ne radi se ni o tome, nije se radilo ni pre godinu i po dana da se formira javno preduzeće "Železnice Vojvodine". To nije ključno nije najbitnije. Najbitnije jeste da AP Vojvodina može da ima određene nadležnosti vezano za upravljanje železničkom infrastrukturom i da se ne događa ono što se događa i ovih nedelja, da pokrajinski Sekretarijat za privredu, dobije sredstva na jednom međunarodnom konkursu, radi se o IPA fondovima i da se čeka mesecima na jedan potpis iz vašeg ministarstva, gospodine ministre, da ne može da se čitav projekat pokrajine, sa mrtve tačke, zbog toga što se čeka potpis, zbog toga što se čeka jedan termin za sastanak između ljudi iz pokrajinskog Sekretarijata, u čiju nadležnost spadaju i poslovi saobraćaja, i vašeg ministarstva. Radi se o konkretnom projektu, o revitalizaciji infrastrukture, železničke, između Subotice i Segedina i to je od međunarodnog značaja.
Naravno, ne tražimo, i to opet naglašavam, železničke koridore, to nije realno, to treba da bude u nadležnosti Republike Srbije, ali ukoliko postoji jedan takav projekat i ako je nosilac tog projekta pokrajinski Sekretarijat, onda je za mene nedopustivo da ne postoji ta komunikacija između pokrajinskog i republičkog nivoa i mi već mesecima naglašavamo da, kada je reč o autonomiji Vojvodine, ne treba da se bavimo apstraktnim stvarima, nego jednostavno, ljudi iz pokrajinskih sekretarijata i republičkih ministarstva, treba da sednu za isti sto i da počnu da rešavaju konkretne probleme. Pretpostavljam da ovaj projekat spada u nadležnosti gospodina Lasice, pa se nadam da će gospodin Lasica naći vremena da se pozabavi ovim pitanjem, da te stvari ne bi stajale nedeljama i mesecima.
Pre godinu i po dana sam dosta pričao o istoriji železničke infrastrukture na teritoriji Republike Srbije. Dozvolite mi da iznesem samo nekoliko podataka.
Prva pruga na teritoriji današnje AP Vojvodine izgrađena je 1869. godine. To je bila pruga između Subotice i Sombora, zapravo Segedina, Subotice i Sombora. U Vojvodinu je železnica stigla samo 29 godina nakon Engleske. Početkom 20. veka, Vojvodina je imala najgušću mrežu pruga u Evropi. U Novom Sadu 1924. godine je izdat takozvani "Vojvođanski almanah" u kojem je uz pomoć najpoznatijih srpskih stručnjaka tog perioda dat potpun i celokupan statistički pregled Vojvodine po svakom naselju na 460 strana.
Na području Vojvodine je 1923. godine železnička mreža bila dužine 1700 kilometara. To nažalost nije poboljšano ni sada 2013. godine. Sada ima 1735 kilometara pruga u Vojvodini. Od toga 382 kilometara je bilo u vlasništvu države. U Vojvodini i dana danas postoje pruge koje su poslednji put obnovljene za vreme vladavine Franje Josifa. Pitao sam vas, gospodine ministre, prošli put, da li znate kada je kralj Franja Josif umro? To je bilo davne 1916. godine i od tada čekamo na rekonstrukciju određenih pruga na teritoriji AP Vojvodine, i to uzalud. Brzina vozova ne dostiže brzinu onih sa kraja 19. veka. Mogao bih da navodim tu još mnoštvo podataka.
Što se tiče današnjeg stanja, od 1735 kilometara pruga u Vojvodini, postoji 237 kilometara lokalnih pruga koje nisu u upotrebi, 347 kilometara lokalnih pruga na kojima se odvija veoma mali saobraćaj, blizu 200 kilometara demontiranih pruga, 445 kilometara regionalnih pruga na kojima je vrlo mali osovinski pritisak, pa se saobraćaj obavlja smanjenim intenzitetom.
Mislim da, u koliko je današnje stanje ovako, onda treba naći partnere za to i u državi Srbiji i van njenih granica, treba primeniti ono što funkcioniše u državama Evrope. Na primer, u Austriji su mogući svi oblici svojine na železničkom infrastrukturom, u Italiji ima više operatera, u Češkoj nacionalne i deo regionalnih železničkih pruga su u vlasništvu države, a deo regionalnih su privatizovane, u Francuskoj je isto izvršena decentralizacija po regionalnom principu, itd. Molim vas, gospodine ministre, da veoma pažljivo…
Vreme.
Završavam, da veoma pažljivo proučite naše amandmane i malo ćemo detaljno razgovarati o konkretnim rešenjima, kada će Narodna skupština raspravljati o Predlogu zakona u pojedinostima. Hvala.

Gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština Republike Srbije danas može da načini prvi korak, može da povuče prvi potez ka budućnosti.
Mi smo vest od 19. aprila o postizanju dogovora u Briselu između Beograda i Prištine primili sa olakšanjem i sa nadom u normalniju budućnost. Po nama, svi oni koji su protiv tenzija treba da podrže ovakav sporazum. Ne govorim o tome ko bi kako trebalo da glasa, jer je to pravo svakog narodnog poslanika, govorim o tome kako bi građani trebali da se osećaju nakon postizanja ovog sporazuma od 19. aprila.
Ovo je osma sednica o Kosovu i Metohiji od februara 2007. godine. Svakako je atipična i različita po mnogo čemu od svih dosadašnjih sednica o Kosovu i Metohiji od 2007. godine. Na poslednjoj kosovskoj sednici 12. januara 2013. godine sam rekao da ovaj period od leta, od formiranja ove Vlade razumemo kao početak javnog suočavanja. To sam govorio na osnovu izjava predsednika Vlade Republike Srbije i još nekih članova Vlade Republike Srbije. Mislim da se to i obistinilo.
Mislim da je vrlo malo onih građana Republike Srbije koji su pre samo godinu dana pomislili da će Narodna skupština Republike Srbije danas na ovaj način voditi raspravu o ovoj temi. Zbog toga smatram da ne treba tu puno da se priča i svakako neću koristiti svih 20 minuta koliko imam kao predsednik poslaničke grupe SVM, jer smatram da treba reći samo nekoliko stvari.
Prvo, treba da se kaže jasno i glasno, treba da se oda priznanje članovima pregovaračkog tima, a tu pre svega mislim na predsednika Vlade, gospodina Dačića i prvog potpredsednika Vlade, gospodina Vučića. To je prva stvar.
Druga stvar, treba da se pruži podrška ovakvom načinu vođenja politike.
Kao treća stvar, po meni, treba da se postavi jedno retoričko pitanje – da li je 19. aprila u Briselu Srbija izgubila nešto što je tada u realnom životu bilo naše? Pošto je ovo retoričko pitanje, ne želim da dam odgovor na ovo pitanje, ali mislim da je svima nama jasno i puno puta smo o tome govorili i prethodnih godina.
Mislim da Vlada Republike Srbije nije potpisala kapitulaciju, da Vlada Republike Srbije nije prodala Kosovo, jer se prodati može samo ono što je naše. Ne može da se proda nešto što je tuđe ili što nije naše.
Mislim da je bilo drugih rešenja, ali ne sada, bilo je drugačijih rešenja prethodnih decenija. Ne želim uopšte da prebacujem krivicu na bilo koga, ni na jednog bivšeg premijera, ni na jednu bivšu Vladu, ali mislim da su svi građani Republike Srbije svesni toga da sada u aprilu nije predato i prodato ništa, nažalost.
Kažem nažalost zbog toga što Kosovo i Metohija nije pod suverenitetom Republike Srbije najmanje od 1999. godine.
Mislim da se treba izboriti za šansu da se, kao društvo, država i pojedinci, bavimo i drugim pitanjima. Mislim da je to ono što od nas građani Republike Srbije očekuju.
Ne treba govoriti o prednostima priključenja Srbije Evropskoj uniji. Mislim da je danas to najmanje bitno. Mislim da greše svi koji misle da je ovaj sporazum parafiran zbog toga da bi Srbija dobila datum. Nadam se barem da taj sporazum nije parafiran zbog toga da bi Srbija dobila datum, ukoliko će tog datuma biti u junu tekuće godine. Taj paraf je bitan zbog toga što omogućava da stvorimo normalniju budućnost i da se bavimo, kao država, društvo i pojedinci, onim pitanjima koja su prethodnih godina, pa čak i prethodnih decenija bila u drugom, trećem i ko zna kom planu.
Na kraju, želim da kažem da SVM podržava Vladu Republike Srbije u stremljenjima ka što široj autonomiji Srba na Kosovu i podržavamo Vladu Republike Srbije u stremljenjima ka normalnom životu 7.100.000 građana Republike Srbije. Hvala.

Gospođo Mihajlović, gospodine predsedniče, narodni poslanici, iz vašeg izlaganja, gospođo ministarka, mogli bismo zaključiti da se radi o jednom tehničkom zakonu i ovaj zakon se na neki način može predstaviti kao tehnički zakon. Tu se radi o ubrzavanju eksproprijacije zemljišta, pripremi terena za izgradnju tog gasovoda kroz Srbiju. Treba da se izvrši eksproprijacija oko 10 hiljada parcela, oko 800 hektara, to niste rekli. Sve se to može posmatrati kao tehnička stvar. Sve se to mora ubrzati da bi se investicija što brže okončala, da bismo što brže došli do novih radnih mesta, da bi se Srbija kao i čitav region zahvaljujući ovom projektu razvijala i napredovala. Sve to nije sporno.
Ključna sintagma ovog predloga zakona bi mogla da budu posebna pravila. Tu se predviđaju posebna pravila u vezi eksproprijacije, u vezi skraćivanja postupaka, u vezi raznih tehničkih detalja koji služe tome da se "Južni tok" kroz Srbiju što pre izgradi. Kao što rekoh, to nije sporno.
Sporno je to što je ovaj predlog zakona samo jedna karika u velikom lancu. Taj lanac je potvrđen, izglasan u Narodnoj skupštini pre četiri i po godine i taj lanac se zove Sporazum između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede. Kao što znate, SVM je bila jedna od tri stranke u prošlom sazivu Narodne skupštine koja nije glasala za potvrđivanje tog sporazuma. Znam da taj sporazum danas nije tema, da vi niste bili član Vlade kada je taj sporazum potpisan i predložen Narodnoj skupštini, ali ne možemo gledati na čitav ovaj projekat na način da se tu radi samo o nekim tehničkim detaljima. Ovde celinu treba razmotriti i na takav način treba sagledavati situaciju i na taj način treba formulisati stav u Danu za glasanje povodom ovog predloga zakona.
Pre četiri i po godine smo rekli da nismo protiv ruskog kapitala, nismo protiv toga da se gradi "Južni tok" na teritoriji Srbije. Bili smo protiv ovog sporazuma zbog toga što smo mislili da se konkretan investitor, odnosno konkretna druga ugovorna strana favorizuje i da se RS stavlja u neravnopravan položaj u ovom čitavom sporazumu, čiji je deo izgradnja "Južnog toka" odnosno čiji je deo i ovaj predlog zakona o kome Narodna skupština RS danas raspravlja. Rekli smo da smo protiv tog neopravdanog favorizovanja. Rekli smo da smo protiv zaobilaska redovne zakonske privatizacije i tog postupka. Bili smo protiv tog sporazuma jer nije traženo ni neobavezujuće mišljenje tadašnjeg Pokrajinskog izvršnog veća, odnosno Sekretarijata za energetiku AP Vojvodine, bez obzira što znamo gde je Banatski Dvor, znamo čiji je bio NIS odnosno "Naftagas" u to vreme, odnosno ranije i znamo gde se ostvaruje skoro celokupna proizvodnja nafte i gasa u Srbiji. To se radi na teritoriji AP Vojvodine.
Rekli smo pre četiri i po godine da će Srbija nažalost izgubiti pravo nad vlasništvom nad naftnim resursima, što je prirodno bogatstvo i da nećemo biti u prilici da utičemo na cenu i snabdevenost naftom. Na neki način, zahvaljujući tome gubimo deo suvereniteta kao država. To smo rekli pre četiri i po godine i mislim da smo bili u pravu i da smo ispravno postupili kada smo glasali protiv tog sporazuma. Nije u redu da se nije vodilo računa ni o zaštiti životne sredine kada je stavljen potpis ispred Vlade RS na taj sporazum koji je u septembru 2008. godine ratifikovan u Narodnoj skupštini.
Zbog svih tih iznetih razloga moramo da sagledavamo celinu, čitav ovaj sporazum, odnosno čitavu sadržinu ovog sporazuma između RS i Ruske Federacije iz 2008. godine.
Ako se vratimo u sadašnjost, u 2013. godinu, i ako se fokusiramo na ovaj Predlog zakona, onda moram da istaknem da mi nismo nikada bili, niti ćemo ikada biti protiv bilo kog investitora ili protiv bilo koje investicije. Smatramo da su investicije dobro došle, da su neophodne i da bismo bez spoljne injekcije kapitala, bez razvoja infrastrukture na teritoriji čitave Republike Srbije tapkali u mestu još godinama ili decenijama.
Naravno, nismo bili ni 2008. godine protiv izgradnje Južnog toka, nismo ni sada. Ako uzmemo u obzir činjenice, koje su navedene u obrazloženju Predloga zakona, da je procenjena vrednost izgradnje gasovoda u Srbiji oko milijardu i 700 miliona evra, da je trasa Južnog toka kroz Srbiju dugačka, odnosno biće duga 470 kilometara, onda su ovi podaci takvi da se teško može naći bilo kakav argument protiv toga da se ovaj gasovod gradi.
U štampi su objavljeni razni podaci koji treba da idu u prilog tome da se ovaj gasovod gradi. Iznet je podatak, npr, da će se u budžet Republike Srbije godišnje slivati oko 200 miliona evra. Želeo bih da vas pitam – da li je ovaj podatak, da li je ova procena tačna, da li se može sa određenom dozom sigurnosti reći da će se to na taj način ostvariti? Znam da se radi o projekciji, pa ne možemo govoriti o konkretnim ciframa, ali da li se može reći da je ova projekcija približno tačna?
U štampi se piše o tome da će ovaj gasovod pokrenuti dobar deo privrede Srbije i da će na tom poslu biti direktno angažovano oko 2.000 radnika, a indirektno znatno više. To je moj uvaženi kolega Dušan Bajatović izjavljivao više puta. Znam, gospođo ministarka, da vi u mnogo slučajeva umete da pokušate da kažete nešto suprotno tome što gospodin Bajatović iznosi u medijima, ali vezano za ovu temu nisam čuo demante od vas, gospođo ministarka. Znači, to meni znači da je gospodin Bajatović pogodio ovu cifru. U ovom slučaju želim da potvrdite ovu moju pretpostavku koja je u ovom trenutku oboriva.
Gospodin Bajatović je rekao da se očekuje da Srbija posle izgradnje tog gasovoda ima prihod od tranzitnih taksi u iznosu od pola milijardi evra. Verujem gospodinu Bajatoviću, ali ste vi ipak član Vlade, pa bih želeo da potvrdite tu informaciju.
Rekao sam malo pre da mi nismo i ne možemo biti protiv bilo koje investicije i nikada nismo bili protiv investicija, bez obzira iz koje države ta investicija, odnosno taj investitor dolazi. Znamo i to da se u današnje vreme zemlje u okruženju, pa i u čitavoj Evropi, tuku, pod znacima navoda, za investitore, za to da investitor uloži sredstva baš u infrastrukturu na teritoriji određene zemlje, pa smo zbog toga srećni što će taj gasovod prolaziti upravo kroz Srbiju.
Ukazivali smo 2008. godine, i to ne može da bude kritika vas i sadašnje Vlade zbog toga što ste vi tada bili u opoziciji, na to da je ovaj sporazum potpisan na način da ima elemenata podaničkog mentaliteta od strane tadašnje Vlade Republike Srbije. Znam da su to oštre reči, ali mislim da svagdašnja Vlada Republike Srbije treba da brani interese svoje države. Mislim, kao što sam rekao i danas, kao što smo rekli 2008. godine, da ovaj sporazum stavlja Srbiju u neravnopravan položaj u odnosu na rusku stranu. Bez obzira što mi nismo protiv investitora iz Rusije, kao državljanin Republike Srbije moram da kažem da mi nije drago što je to tako i da se Srbija stavlja, zahvaljujući tom sporazumu za koji nismo glasali 2008. godine, u neravnopravan položaj u ekonomskom smislu.
Nije nam drago ni to što se vrši relativizacija pravnog sistema Republike Srbije pod plaštom suprematije međunarodnog prava. Govori se već godinama da je po Ustavu Republike Srbije međunarodno pravo iznad unutrašnjeg
prava, da potvrđeni međunarodni sporazumi treba da budu u skladu sa Ustavom, ali da zakoni treba da budu u skladu sa međunarodnim sporazumima potvrđenim u Narodnoj skupštini Republike Srbije i sa Ustavom. Ako je to tako, onda se postavlja pitanje naftne rente. Znam da to nije tema danas i kao što sam rekao na početku ovde se radi o jednom čitavom paketu čiji je samo deo, značajan deo, ali ipak deo, samo izgradnja Južnog toka.
Pre nego što budem postavio nekoliko pitanja u vezi stavova Vlade Republike Srbije, a u vezi naftne rente, želim da kažem da nam smeta, kao državljanima Republike Srbije, činjenica da je Srbija jedina zemlja kroz koju će proći Južni tok, a koja će biti manjinski vlasnik zajedničkog preduzeća. Želim da vas podsetim, dame i gospodo, da će ovaj gasovod proći kroz Bugarsku, Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Mađarsku, Hrvatsku, Sloveniju, Italiju. Među tim zemljama jedino će Srbija, zahvaljujući sporazumu iz 2008. godine za koji mi nismo glasali, biti manjinski vlasnik, odnosno jeste manjinski vlasnik u zajedničkom preduzeću DOO Južni tok.
Mislim da je to u skladu sa podaničkim mentalitetom od pre četiri i po godine i da je apsolutno u protivnosti sa ekonomskim interesima, ne samo građana AP Vojvodine, nego svih građana Republike Srbije. Zabrinjavajuća je izjava gospodina Čugunova, vođe projekta Južni tok, od 10. novembra 2012. godine. On je rekao za "Politiku", na pitanje – zašto je Srbija u celom poslu manjinski vlasnik, budući da su sve druge zemlje ravnopravni partneri, citiram, da su se tako dogovorili i da je bilo razloga zašto je to tako. Želeo bih da saznam, kao i građani Republike Srbije, koji su to bili razlozi zbog kojih je prethodna Vlada potpisala takav sporazum koji je sve građane Republike Srbije stavio u takav neravnopravan položaj i u političkom, i još više u ekonomskom smislu.
Malo pre sam rekao da u skladu sa Ustavom Republike Srbije potvrđeni međunarodni ugovori ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, a da zakoni ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima. Želeo bih da postavim pitanje – da li je, gospođo Mihajlović, Zakon o rudarstvu, usvojen 2011. godine, u suprotnosti sa sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede?
Ako na ovaj način citiramo Ustav, a ova odredba se ne može na drugi način tumačiti, onda proizlazi da naše unutrašnje zakonodavstvo treba da bude u skladu sa potvrđenim međunarodnim sporazumima. Godine 2008. je ovaj cenjeni Dom potvrdio sporazum sa Ruskom Federacijom prema kojem, citiram, u slučaju unošenja u zakonodavstvo Republike Srbije izmena koje dovode do pogoršanja uslova oporezivanja do dostizanja isplativosti datih projekata, vršiće se u skladu sa zakonodavstvom Republike Srbije koje je bilo na snazi na dan potpisivanja ovog sporazuma.
Na dan potpisivanja međudržavnog sporazuma naftna renta je bila 3%. U međuvremenu je 2011. godine podignuta na 7%. Doduše, SVM je predlagao da to bude 9%, ali je ipak veliki iskorak da to bude 7%. Sada mi nije jasno, na ovaj posao, u budućnosti, da li će se primenjivati naftna renta iz zakona Republike Srbije ili će se pod plaštom suprematije međunarodnog ugovora primenjivati stopa, odnosno ta naftna renta koja je nepovoljna po Srbiju i po sve njene građane. Ako kažem da je nepovoljna, onda želim da iznesem i konkretan podatak, da ne govorimo otprilike. Znači, vidi se iz podataka iz prošle godine da su Vojvodina, Srbija i lokalne samouprave dobile 30 miliona evra manje prihoda godišnje zbog toga što se primenjuje naftna renta od 3%, umesto da se primenjuje Zakon Republike Srbije iz 2011. godine.
To znači, gospođo Mihajlović, da bi do isteka roka važenja energetskog sporazuma sa Ruskom Federacijom do 2038. godine taj gubitak mogao da iznosi i oko milijardu evra, što je oko dva i po puta više od cene koju je "Gasprom" platio za NIS. Pitam vas, kao člana Vlade Republike Srbije, da li to smatrate prihvatljivim i kako vi razmišljate povodom ovog pitanja? Jer, gospodin Bačević, ministar Bačević je rekao 3. januara za "Tanjug" da on nije za menjanje rudne rente za eksploataciju nafte i gasa, jer bismo time poremetili dobre i kvalitetne odnose sa Ruskom Federacijom. Da li je to stav Vlade Republike Srbije?
Bilo bi dobro da se kaže jasno i glasno i to koliko "Gasprom Njeft" investira godišnje u Srbiju, jer mi nismo politikanska stranka i nikad nismo pristupali nijednom pitanju na takav način. Treba videti šta koliko košta, šta koliko donosi dobitka i koliko gube građani Srbije zbog određenih, u konkretnom slučaju međudržavnih sporazuma i propisa koji se usvoje u Narodnoj skupštini. Možda "Gasprom Njeft" investira toliko u privredu Srbije da se isplati da mi bacamo kroz prozor 30 miliona evra godišnje samo zbog toga što se primenjuje naftna renta od 3%, a ne po Zakonu Republike Srbije od 7%. Mada, ja se još uvek nadam da tu može doći do nekog kvalitetnog dogovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije da se to pitanje reši, jer znam da nije pravna situacija jednostavna. Mnogo toga zavisi od tumačenja da li je naftna renta taksa ili porez, ili je nešto drugo. Ja mislim da nije ni taksa ni porez. Moje je mišljenje i mišljenje SVM da član 13. iz međudržavnog sporazuma između Ruske Federacije i Vlade Republike Srbije ne bi trebalo da se protumači na način da se naftna renta plaća od svega 3%.
Zbog toga vas molim, kao člana Vlade Republike Srbije, da se izborite za to da se primenjuje Zakon Republike Srbije, da svi plaćaju naftnu rentu od 7%, koja je još uvek među nižima u Evropi, jer bi to bilo u interesu svih građana Republike Srbije i u interesu države.
Želim da zaključim na kraju i da kažem da stojimo iza svih ovih argumenata koje smo izneli 2008. godine, koje sam izneo i sada, ali, pošto želimo da se investira u privredu, želimo da se investira i u infrastrukturu Republike Srbije. Pošto je izuzetno značajno da gasovod "Južni tok" prolazi i kroz Srbiju, a pošto je to već rešeno godinama pre, onda ćemo mi podržati ovaj predlog zakona, ali očekujemo odgovore na ova pitanja i očekujemo od Vlade Republike Srbije da zaštiti suverenitet Republike Srbije i u ekonomskom smislu, a ne samo u političkom smislu.
Želim da zaključim i da kažem na kraju da je, kao što svi mi znamo, moderni suverenitet vezan za ekonomsku snagu i ne bi trebalo dozvoliti nijednoj državi na svetu da Srbiju dovede u neravnopravan položaj, kao i sve građane, jer ako govorimo o suverenitetu, onda moramo biti svesni toga da oni koji su suvereni ne mogu nikako biti podređeni zapovestima drugih. Nadam se da je Vlada Republike Srbije suverena, odnosno da su građani Republike Srbije suvereni u Republici Srbiji. Hvala.

Uvaženi predsedniče Republike, uvaženi predsedniče Vlade, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je sedma rezolucija o Kosovu i Metohiji o kojoj raspravlja Narodna skupština za poslednjih šest godina, peta o kojoj ja imam čast da kažem nekoliko rečenica, a ukupno, kao što znamo, jedanaesta za 10 godina.
Uvek smo naglašavali u svim prilikama kada je Narodna skupština donosila dokumente o Kosovu i Metohiji da je za SVM jedino prihvatljivo mirno rešavanje svih nesporazuma i sukoba političkim i diplomatskim sredstvima, kroz dijalog i uvažavanje interesa i većine i manjine na celoj teritoriji Kosova i Metohije.
Šta je bilo zajednička crta svih rezolucija i deklaracija u poslednjih šest godina? One su sadržavale određene formulacije, koje po nama nisu bile u skladu sa savremenim rečnikom diplomatije. Sadržale su određene elemente koji su bili ratno huškački. Stavljali su u izgled prekid diplomatskih odnosa sa određenim državama sveta. Sa jednom od tih rezolucija je Republika Srbija deklarisala vojnu neutralnost, za koju odluku mislimo da je štetna po sve građane Republike Srbije, a neke deklaracije i rezolucije su i ugrožavale približavanje Republike Srbije EU. Zbog toga smo mi uvek bili uzdržani kada je Narodna skupština glasala, kada se parlament izjašnjavao o ovim deklaracijama i rezolucijama.
Postoji samo jedna rezolucija na temu Kosova i Metohije koju smo mi podržali ovde u Narodnoj skupštini. To je bilo 26. jula 2010. godine. Tada smo glasali za predlog zbog toga što je tada bilo jasno šta tadašnja Vlada Republike Srbije želi, odnosno šta je tadašnja Vlada Republike Srbije želela. Tada je bio cilj obraćanje Generalnoj skupštini UN. To je jedina rezolucija koju smo mi podržali u Narodnoj skupštini. Još jednom podvlačim, to smo učinili zbog toga što je tada bilo jasno šta je cilj Vlade i koje su namere.
Postoji još jedna zajednička crta svih rezolucija i deklaracija o Kosovu i Metohiji u poslednjih šest godina, ali bih mogao da kažem i u poslednjih 10 pa i 13 godina. To je da su te rezolucije i deklaracije bile bez ikakvog pravnog ili čak političkog uticaja. Zbog toga smatramo da ni ova sadašnja rezolucija nije od nekog presudnog značaja kao tekst. Zbog toga smatramo da je sama rezolucija irelevantna, da nije bitna, da nije od suštinske važnosti, da nije od suštinskog značaja.
Šta je onda bitno za nas? Za nas je bitno da se stvari u vezi Kosova i Metohije pokrenu sa mrtve tačke, da se počne suočavanje sa realnošću, o kojem smo mi ovde u parlamentu govorili godinama unazad. Bitno nam je da se konačno počne sa odvezivanjem tog čvora.
Svi razgovaramo sa građanima Republike Srbije. To činim i ja i, naravno, ne razgovaram samo sa građanima Srbije mađarske nacionalnosti, nego sa svima. Znate šta mi kažu, a to govore svima nama? Pitaju – dokle više, koliko će pitanje Kosova i Metohije biti ključno pitanje u unutrašnjem političkom životu Republike Srbije? Dokle će to biti najvažnije pitanje? Dokle će nas to opterećivati?
Ujedno moram da kažem da smo naravno svesni šta piše u Ustavu Republike Srbije, a kao što znate poštujemo taj Ustav u celini, kao što poštujemo i teritorijalni integritet i suverenitet Republike Srbije, pošto je ova država i naša domovina. Ali, isto tako želim da postavim retoričko pitanje koje postavljaju i građani, ali oni ne postavljaju to pitanje na način da ne očekuju odgovor – koliko još treba da se produkuje izgubljenih generacija, dokle još treba da živimo na ovaj način, a da država, svagdašnji predsednik Republike, svagdašnja Vlada i svagdašnji parlament ne započnu sa suočavanjem sa realnošću? Dokle ćemo biti taoci raznih mantri i to pitaju građani Republike Srbije?
Rekao sam da nije relevantno, da nije važno šta piše u rezoluciji. Šta je za nas bitno? Za nas je bitno da su se stvari korenito promenile u poslednjih šest meseci. Komunikacija je korenito promenjena poslednjih šest meseci, mislim na komunikaciju predsednika Republike i na komunikaciju Vlade, pre svega predsednika Vlade Republike Srbije. Mi to doživljavamo kao početak kraja dogme i Kosova i EU.
U rezoluciji piše da je apsolutni prioritet napredovanje ka EU, odnosno to stoji u raznim izjavama najviših zvaničnika ove države. Konačno, rejting nije na prvom mestu ni predsedniku Republike, ni predsedniku Vlade. Oni su počeli da pričaju istinu iako je ona bolna i hrabrost je ispred dodvoravanja građanima. Mi smo govorili godinama unazad – političar ne treba da govori građanima ono što građani žele da čuju, nego političari treba da edukuju građane. Političari treba da kažu građanima šta je posledica čega. Zbog toga mislim da su se stvari promenile na bolje.
Ovu moju tvrdnju želim da potkrepim sa nekoliko citata predsednika Republike i predsednika Vlade iz prethodnih nedelja i prethodnih meseci. Gospodin Tomislav Nikolić je na primer 27. decembra prošle godine rekao, citiram – za Srbiju odavno više nema pobeda na Kosovu i Metohiji, ali porazi moraju da prestanu. Grad Priština više nikad neće biti u bilo kakvom sastavu sa Beogradom u smislu da zavisi od njega ili da Beograd o njoj odlučuje.
Mi o tome pričamo godinama. To svi građani Republike Srbije znaju, savršeno dobro znaju, ali nije bilo političke hrabrosti u ranijem periodu da se to kaže, nije bilo političke hrabrosti u prošloj Vladi da se to kaže.
Predsednik Republike je rekao i sledeće, citiram – nama Kosovo curi kroz prste, ono što smo mogli pre pet ili deset godina danas ne možemo da ostvarimo, a ono što možemo ove godine, iduće pred kraj nećemo moći. To je tačno, ali ni to nije ništa novo, ali je novina da to predsednik Republike jasno i glasno kaže. To je hrabrost, a hrabrost u politici treba da se respektuje.
Šta je rekao krajem decembra gospodin Ivica Dačić u Narodnoj skupštini, citiram – vi kažete sada EU nas tera da predamo Kosovo, moram da vam kažem i da vas pitam nismo li ga mi već skoro potpuno predali. Jesmo. Zašto? Zato što je na Kosovu ostao samo srpski nacionalni državni interes gde srpska zajednica živi. O tome mi pričamo godinama. Sviđalo se to nama ili ne, to je živa istina, to je realnost, a sa realnošću se moramo suočiti zbog toga da građani Republike Srbije, nas sedam miliona ne bude, da ne budemo taoci nekih mitova u koje više niko ne veruje.
U istom smislu je rekao i Ivica Dačić sledeće, 29. decembra – neću da pričam bajke narodu, cela situacija oko Kosova i Metohije je odavno izašla iz Ustava Srbije. I o tome govorimo već godinama, mi kao SVM i još neke partije u Narodnoj skupštini, ali niko iz Vlade Republike Srbije u ranijim periodima to nije imao hrabrosti da kaže. Ali, to nije predaja, to nije kapitulacija, to je suočavanje sa realnošću. Mi mislimo da je ovo tek prva faza. Niko nije spominjao danas, ali svi mi dobro znamo šta piše u mišljenju EU o napretku Srbije od oktobra prošle godine. Znamo šta stoji u zaključcima Saveta EU iz decembra prošle godine. Tamo jasno i glasno stoji, crno na belo, da ni Srbija, ni Kosovo ne smeju sprečavati jedna drugu na putu ka EU. To treba jasno da se kaže građanima Srbije pošto to stoji u zaključku Saveta EU iz decembra prošle godine.
Mislim da smo na dobrom putu jer ovakve rečenice koje sam citirao, koje su izgovarali gospoda Nikolić i Dačić, srpski političari u poslednjih 30 godina nisu imali hrabrosti da izgovore, a to je za respektovanje, to je za podršku, to je za priznanje, to moramo priznati, to priznajemo i mi iz SVM, to je ogromna stvar.
Rekao sam da je rezolucija irelevantna i da su važne ove izjave koje sam citirao zbog toga što govore o tome koji će biti naredni koraci i da će ti naredni koraci predsednika Republike i Vlade Republike Srbije biti u saglasnosti sa realnim životom. Znači, napravljen je veliki iskorak. Daleko smo od toga, kako bismo to mi formulisali iz SVM, daleko je od toga šta kažu mnogi građani Republike Srbije kada razgovaramo bez obzira na nacionalnu pripadnost, ali je napredak nesumnjiv. Kao što je rekao i predsednik Republike, mi kasnimo najmanje pet do deset godina.
Ova platforma sadrži neka rešenja koja je ista ova Narodna skupština pre samo pet godina odbacila, nije odbila, nego je odbacila. Da smo tada postupali drugačije, možda bismo danas više imali. To isto treba da se kaže jasno i glasno građanima Republike Srbije.
Mi iz SVM želimo da pomognemo u daljem odvezivanju ruku. Ovom rezolucijom i platformom je ostavljen prostor potreban za kompromisne odluke, što je veoma važno. Kao što sam na početku svoga obraćanja rekao, mi se već godinama zalažemo za kompromisna rešenja koja ne idu na štetu nikome na Kosovu i Metohiji.
Mi danas, gospodine Nikoliću, gospodine Dačiću, dame i gospodo, želimo da pružimo podršku ovoj hrabrosti. Mi želimo da pružimo podršku ovom početku suočavanja sa realnošću. Zbog toga će narodni poslanici SVM večeras ili sutra, videćemo kada, glasati za ovu predloženu Rezoluciju. Glasajući za Rezoluciju ne podržavamo tekst nego ovu novu politiku. Podržavamo hrabrost, suočavanje sa realnošću.
Želim da apsolutno podržim ideju o autonomiji Srba na Kosovu i Metohiji, doduše, nisu svi detalji jasni. Mogli bi smo terati mak na konac i pitati kako je moguće da pripadnici većinskog naroda u Srbiji, ako polazimo od pretpostavke da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, kako srpski narod u sopstvenoj državi može da uživa nacionalnu autonomiju? Kako je to moguće? Gde tu ima logike? Gde ima toga u Evropi? Nacionalne manjine da, ali kako većinski narod u državi koja sebe najvišim pravnim aktom definiše kao nacionalnu državu? Kako većinski narod može da uživa autonomiju u sopstvenoj državi? Ali, to nije bitno, mnogo je bitnije da se jasno i glasno kaže da vojvođanski Mađari podržavaju ideju autonomije Srba na Kosovu.
Gospodine Nikoliću, predsedniče Republike, verovatno se sećate, da ste 13. juna 2009. godine prisustvovali, tada u svojstvu predsednika jedne parlamentarne stranke, svečanoj Akademiji SVM povodom našeg 15. rođendana. Tada ste rekli da je Mađarska primer, što se tiče pomoći sunarodnicima u okruženju.
Ako je to tako, a jeste, to ja mislim, onda je logično da mi, koje matična država podržava u svakom pogledu, kao što podržava i Mađare u Rumuniji, Slovačkoj, Ukrajini, Hrvatskoj, Austriji, itd, budemo za to da Srbija pomaže Srbe na Kosovu i Metohiji.
Isto tako treba da kažem i to, da ako neko razume Srbe u ovom teškom istorijskom momentu, onda su to Mađari. Možda ima još nekih naroda, ali Mađari vas sigurno razumeju, u potpunosti, pošto je Mađarska 1920. godine izgubila dve trećine teritorije. Jedna trećina Mađara od tada živi izvan granica Mađarske.
Mogu da vam kažem i iskustva, bez obzira što poštujemo Republiku Srbiju kao našu državu, da treba da prođe više generacija da bi rane zarasle, ukoliko je to uopšte moguće. To kažem najdobronamernije.
Još jednom da kažem i da zaključim, mi ćemo glasati za ovu novu politiku, za hrabrost predsednika Republike i predsednika Vlade. Znamo da je teško, ali smatramo da Vlada Republike Srbije i predsednik treba da vode politiku koja je u interesu svih građana Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu i svu drugu pripadnost i na sve druge eventualne razlike na čitavoj teritoriji Republike Srbije. Ne treba uzeti u obzir samo interese naroda na Kosovu i Metohiji, nego svih nas sedam miliona građana Republike Srbije. Hvala.

Gospodo predsednici, dame i gospodo članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, na kraju ovog obraćanja postaviću nekoliko pitanja premijeru i ministru unutrašnjih poslova, a ta pitanja će se odnositi na otvaranje novih graničnih prelaza prema Mađarskoj.
Kao što znate, ovaj Dom je 15. novembra potvrdio sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mađarske o graničnoj kontroli u drumskom, železničkom i vodnom saobraćaju. Mislim da svi dobro znamo kakvo je stanje na našim graničnim prelazima, pogotovo prema Mađarskoj. Ta ogromna zadržavanja ne čine problem samo za žitelje koji žive na teritoriji Vojvodine, nego to stvara probleme za sve građane Republike Srbije. Mi već godinama vidimo rešenje u otvaranju novih graničnih prelaza.
Savez vojvođanskih Mađara je još krajem 2008. godine pokrenuo ovo pitanje pred Odborom za inostrane poslove Narodne skupštine. Tada smo i dobili odgovor od ministra Dačića da je u planu da se otvore novi granični prelazi prema Mađarskoj.
Ovoj sporazum koji je ratifikovan i koji je stupio na snagu predviđa nekoliko novih graničnih prelaza. To je prvenstveno granični prelaz kod Bačkih Vinograda. Ovaj sporazum predviđa da će se taj granični prelaz otvoriti nakon obezbeđivanja adekvatnih tehničkih i infrastrukturnih uslova.
Postavio bih pitanje – dokle se stiglo? Da li možemo očekivati tog novog graničnog prelaza u januaru ili februaru, najkasnije, sledeće godine? Kao što znate, Mađarska je investirala oko dva miliona evra u te objekte. Putevi su izgrađeni sredstvima EU. Taj granični prelaz je skoro gotov, skoro završen, fali još nekoliko metara asfalta. Kao što sam rekao na početku, mi smo zainteresovani, mislim, čitava Republika Srbija i svi njeni građani, da se taj granični prelaz što pre otvori i da se rastereti saobraćaj na graničnom prelazu Horgoš.
Drugi granični prelaz je drumski granični prelaz Horgoš-Reske. Tamo bi se, nakon obezbeđivanja tehničkih i infrastrukturnih uslova, odobravao saobraćaj za vozila kojima nije dozvoljen saobraćaj na autoputu. Mislim, da je taj granični prelaz isto tako važan, kao što je i otvaranje novog graničnog prelaza kod Riđice u zapadnoj Bačkoj. Nadam se da će gospodin premijer moći da nam kaže dobre vesti svim građanima Republike Srbije u vezi otvaranja ovih graničnih prelaza. Hvala.

Zahvaljujem se gospodinu predsedniku Vlade na odgovorima.
Želim prvo da kažem da u gradu Subotici u vlasti učestvuje i SVM i SPS. Doduše, nemamo gradonačelnika, ni SPS, ni SVM, pa predlažem da zajednički izdejstvujemo nekako da se u gradu Subotici asfaltira tih sto metara puta da bi se to završilo. Šalu na stranu, zaista se zahvaljujem na ovim odgovorima. Molio bih vas, predsedniče Vlade, da učinimo sve da bi se ovi granični prelazi što pre otvorili, pre svega kod Bačkih Vinograda i kod Horgoša stari granični prelaz. To je i u interesu dobrih bilateralnih odnosa između Republike Srbije i Mađarske. Stvarno je dobro što će doći do istorijskog pomirenja u prvoj polovini sledeće godine. To izuzetno značajno za mađarsku manjinu u Srbiji i srpsku manjinu u Mađarskoj.
Ovaj problem je, pre svega, problem građana Republike Srbije. Znate da se za vreme Božića po Gregorijanskom kalendaru na Horgošu čekalo i do sedam sati, a na Kelebiji i do tri, četiri časa. Stvarno bi bilo dobro da se ti granični prelazi što pre otvore. Nadam se da neće doći do novog odlaganja i da će se najkasnije u martu otvoriti granični prelaz kod Bačkih Vinograda.
Što se tiče starog graničnog prelaza kod Horgoša, tu još ima mnogo toga da se uradi, ali se nadam da će Vlada Republike Srbije učiniti neophodne korake da se i taj granični prelaz u toku 2013. godine otvori. Hvala.

Uvaženi gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u demokratskim zemljama, u uređenim zemljama se ne menja često Krivični zakonik. Nažalost, Srbija izgleda da nije uređena zemlja u dovoljnoj meri, možda nije ni demokratska zemlja u dovoljnoj meri ili nije dovoljno demokratska i zbog toga smo u proteklom periodu, u proteklim godinama, imali česte izmene Krivičnog zakonika.
Nadam se da će se tome stati na put, jer je to u suprotnosti sa načelom legaliteta ili zakonitosti. Građani treba da znaju šta su krivična dela, građani treba da znaju šta im je dopušteno a šta nije dopušteno, šta je kažnjivo i šta nije kažnjivo u Republici Srbiji i zbog toga se nadam da izmene Krivičnog zakonika neće biti učestale.
Iz obrazloženja smo saznali da se sada menjaju samo oni elementi koji su hitni, elementi koje treba hitno izmeniti i da su bile konsultacije sa Evropskom komisijom, sa GREK-om, sa Savetom Evrope, da se vrše usklađivanja sa međunarodnim ugovorima koje je Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala.
Odmah se nameće pitanje koje je postavljeno i na Odboru za evropske integracije Narodne skupštine Republike Srbije – da li su konsultacije sa Evropskom komisijom izvršene u dovoljnoj meri? Gospodin ministar je malopre veoma iskreno rekao da je jedan broj primedbi Evropske komisije ugrađeno. Znamo iz prošlosti, bliske prošlosti, iz perioda prethodnih vlada, da se veoma često dešavalo da je ova Narodna skupština usvajala izmene i dopune određenih zakona, da se hvalila da je sve dogovoreno sa Evropskom komisijom, da su predložene izmene i dopune uvršćeni evropski standardi, da upotrebi taj kolokvijalan izraz, a posle nekoliko nedelja ili meseci se ispostavilo da to nije tako, pa smo morali da idemo na popravni i Narodna skupština Republike Srbije je ponovo menjala skoro donete zakone.
Nadam se da se to neće desiti u ovom slučaju. Zbog toga bi me interesovalo da malo detaljnije kažete koje primedbe nisu ušle u Predlog zakona i da li ćemo morati da ponovo dođemo u situaciju koju smo videli i gledali u prethodnom periodu, da se ponovo ide na izmene i dopune istog zakona.
Želeo bih da istaknem samo nekoliko elementa Krivičnog zakonika, elemenata koji će se menjati ovih dana. Svakako mislim da je za svaku pohvalu što će biti uvedena obavezna otežavajuća okolnost, institut zločina iz mržnje. To je svakako za pohvalu. Srbija je jedno multinacionalno, multikulturalno, multikonfesionalno društvo. Imamo ranjive grupe u Republici Srbiji koje nisu u dovoljnoj meri zaštićene, odnosno nisu bile u dovoljnoj meri zaštićene u prethodnom periodu. Nadam se da uvođenje ovog novog instituta može da promeni tu situaciju, naravno, na bolje.
Kada smo kod obavezne otežavajuće okolnosti, instituta zločina iz mržnje, moram da napomenem da postoji i krivično delo u Republici Srbiji, dosta dugo, izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje i netrpeljivosti iz člana 317. Krivičnog zakonika Republike Srbije. moram da vam skrenem pažnju, gospodine ministre, da je izuzetno mali broj ljudi koji su osuđeni, koji su učinili krivično delo sa elementom mržnje i koji su pozvani na krivičnu odgovornost na osnovu ovog člana Krivičnog zakonika. Ovaj član Krivičnog zakonika se u praksi izuzetno retko primenjuje, izuzetno retko se učinjeno delo kvalifikuje kao izazivanje nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti. Znam da to nema veze sa ovom obaveznom otežavajućom okolnošću, jer je to zaseban institut i posebno krivično delo. Želim da vam skrenem pažnju na ovaj problem, ali mislim da nije prirodno da se izuzetno retko dela kvalifikuju kao izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje netrpeljivosti.
Videćemo kako će se u praksi pokazati uvođenje obaveznog uslovnog otpusta. Znamo da slična regulativa postoji u mnogim državama EU. Znamo da će ovo verovatno dovesti do toga da će biti malo više mesta u zatvorima, što je potrebno u Republici Srbiji. Nažalost, na to praksa ukazuje i realan život na to ukazuje iz dana u dan. Verovatno je dobro da će to biti obavezne, a ne fakultativne prirode, kao što je to danas. No, videćemo kako će se ovaj institut u praksi pokazati.
Govorili ste o dekriminalizaciji anahronih krivičnih dela. Svakako se slažemo da je došlo do dekriminalizacije krivičnog dela – kleveta, nesavestan rad u privrednom poslovanju. Međutim, kod zabrane komentarisanja krivičnih postupaka, moram da kažem da tu ima svakako logike, ali jednostavno ne mogu da odolim utisku da je ova dekriminalizacija predložena prvenstveno zbog toga da bi pojedini članovi Vlade slobodno mogli da komentarišu određene postupke koji su u toku.
Što se tiče zloupotrebe službenog položaja, mislim da je dobro što je ovo krivično delo razdvojeno na dva zasebna krivična dela. Ne može se, naravno,
mešati službeno lice i odgovorno lice, ali se moje pitanje u vezi konsultacija sa Evropskom komisijom odnosilo baš na ovo krivično delo, odnosno na ovo razdvajanje, da li je u vezi ovog rešenja postignuta saglasnost sa Evropskom komisijom i nećemo li morati da idemo na popravni, kao što smo morali prethodnih godina.
Sada sam stigao do ključnog elementa ili ključnih elemenata predloženih izmena i dopuna Krivičnog zakonika. Pretpostavljate da se radi o krivičnom delu sitna krađa, utaja i prevara i krivičnom delu razbojništva. Postavio sam vam pitanje, nedavno, tačnije 27. septembra, tekuće godine, dokle će država Srbija da toleriše lopovluk, krađu koja poprima elemente organizovanosti, a ipak se radi o tzv. sitnim krađama? Tada sam rekao da nije prirodno da u zemlji u kojoj više od pola miliona penzionera prima manje od 15.000 mesečno, u zemlji u kojoj je stopa nezaposlenosti 27-28%, da se učinioci krivičnog dela – sitna krađa gone na osnovu privatne tužbe, ako ukradena stvar ne vredi najmanje 15.000 dinara.
Pravilno ste rekli u vašem obraćanju da to dovodi do porasta vršenja ovih krivičnih dela, to znamo sa terena, i da učinioci kalkulišu i zloupotrebljavaju ovu mogućnost. Zbog toga je izuzetno bitno što je napokon Vlada Republike Srbije reagovala i dobro je što je predloženo sniženje ovog limita, ovog cenzusa.
Moram da kažem da mi sa 10.000 dinara, koliko ste vi, kao Vlada Republike Srbije, predložili, nismo ni malo zadovoljni. Nismo zadovoljni zbog toga što mislimo da je u ovim prilikama, o kojima sam malopre govorio, 10.000 dinara ogroman iznos za mnoge građane Republike Srbije. Ukoliko bismo se zaustavili na 10.000 dinara mislim da bi ovu mogućnost i dalje zloupotrebljavali učinioci ovih krivičnih dela.
Još jednom želim da ponovim da se radi o organizovanom kriminalu. Odlično je što se Vlada bori protiv organizovanog kriminala, ali mislim da pored toga što se bavi tzv. krupnim ribama, što svakako podržavamo, treba da se bavi ovim sitnim ribama, jer ljudima koji zarađuju 15.000-20.000, ljudima koji su nezaposleni i te kako puno znači 10.000 dinara.
Pogledali smo prethodnih nedelja uporednu praksu. Razgovarali smo sa gospodinom državnim sekretarom. Rekli smo da ćemo malo prostudirati uporednu praksu da bismo videli da li je realno ono za šta se zalažemo godinama, a to je spuštanje ovog cenzusa na 5.000 dinara.
Želim da kažem javno, mislim da nije nikakva tajna, da smo mi, gospodine ministre, postigli usmeni dogovor da se amandman SVM prihvati od strane Vlade Republike Srbije i da se taj cenzus snizi, spusti na 5.000 dinara.
Inače, želim da vam kažem da je, pored naše poslaničke grupe, slično rešenje predložila i poslanička grupa LSV i poslanička grupa URS. Jedina razlika između našeg amandmana, sa jedne strane, i ova dva amandmana, sa druge strane, jeste da su kolege propustile da postoji i privilegovani oblik razbojništva, što je van svake logike da kod razbojništva postoji taj privilegovani oblik. Oni nisu uložili amandman u vezi razbojništva, da se i kod tog krivičnog dela, iz člana 206. stav 4. Krivičnog zakonika, taj limit snizi. Zbog toga mislim da je naš amandman, amandman SVM najpotpuniji i zbog toga bi bilo bitno da se baš to rešenje prihvati od strane Vlade Republike Srbije.
Kada se radi o uporednoj praksi, želim da se javno zahvalim Biblioteci Narodne skupštine, odnosno Odseku za istraživačke poslove, jer su oni na veoma stručan način uradili jednu studiju za veoma kratko vreme. Analizirali su regulativu iz 20 država Evrope i mi imamo tu studiju na 18 stranica. Moram da vam kažem da su uporedna rešenja veoma zanimljiva.
Dozvolite mi da ukažem samo na nekoliko država, odnosno na rešenja iz nekoliko država. U Austriji je, na primer, granica vrednosti ukradene stvari, ispod koje država po službenoj dužnosti ne reaguje, 100 evra. Mislim da je vrlo teško uporediti privrednu i ekonomsku situaciju u Srbiji i Austriji. Ako je u Austriji donji limit 100 evra, onda mislim da je apsolutno nedopustivo da u Srbiji bude 15, pa čak i 10 hiljada dinara. U Austriji, doduše, ne može da se radi o sitnoj krađi ako je to učinjeno provalom ili upotrebom sile.
Sada bih želeo da se vratim na ovo o čemu sam malopre govorio. Veoma, veoma je čudno rešenje da u Srbiji postoji privilegovani oblik krivičnog dela razbojništva, jer razbojništva ne može da bude bez elementa nasilja. Jednostavno, to nije moguće.
U Estoniji, državi koja je bogatija i po BDP i po primanjima građana od Srbije, taj limit iznosi 64 evra. U Republici Srpskoj postoji veoma interesantno rešenje, koje doduše postoji u još nekim državama u Evropi, mada Republika Srpska nije država, ali je entitet unutar BiH. U ovoj državi postoji jedno interesantno rešenje prema kojem se svaka krađa goni po službenoj dužnosti, osim onih krivičnih dela koja su učinjena protiv supružnika, bliskih članova porodice, kada se goni po privatnoj tužbi, što je prirodno.
U Finskoj se gonjenje kod sitnih krađa vrši na osnovu privatne tužbe, kao što je to trenutno i kod nas, ali se može uključiti i javni tužilac u gonjenje. No, skandinavske zemlje su interesantne po tome što je kriminalitet na mnogo, mnogo nižem nivou. Pre petnaestak godina sam bio u Švedskoj i video sam da tamo uopšte nema zavesa, ljudi ne stavljaju zavese na prozore, uopšte ne zaključavaju kuće, tako da su prilike malo drugačije nego što su u Republici Srbiji.
U Litvaniji postoji krivično delo i prekršaj kod krađe, a tako je i u Mađarskoj. Malo kasnije ću se vratiti na ova rešenja. Na primer, u Mađarskoj do otprilike 180 evra se učinilac goni kao učinilac prekršaja, a iznad tog iznosa se pokreće krivični postupak po službenoj dužnosti. Znači, država reaguje kod svake krađe.
Malopre sam spominjao Austriju i Estoniju i rekao sam da su limiti 100 i 64 evra, a radi se o mnogo bogatijim državama. Moram da navedem i suprotan primer i videćete da ima jako puno nelogičnosti. U Makedoniji je taj limit polovina prosečne plate, tako da je ovo makedonsko rešenje bliže ovom rešenju koje mi imamo u Republici Srbiji. U Norveškoj je limit 275 evra, ali Norveška, nažalost, nije samo dva puta bogatija država od Srbije, nego mnogo puta. U Rusiji, na čije zakonodavstvo po raznim pitanjima volimo da se pozivamo, postoji rešenje prema kojem javni tužilac učinioca svake krađe goni po službenoj dužnosti, bez obzira na vrednost.
To su samo neki primeri. Videli ste da sam nabrajao i one primere koji idu u našu korist, a i one koji ne idu, da bi bio objektivan. Mislim da na osnovu ove studije, koja je urađena od strane Odseka za istraživačke poslove Narodne skupštine, možemo zaključiti da je u potpunosti opravdano što smo predložili da taj limit kod oba krivična dela bude 5.000 dinara.
Isto tako moram da kažem da mislimo da je ovo samo polovično rešenje. Mi se zalažemo za ovo rešenje koje postoji u Litvaniji i Mađarskoj, da se ispod 5.000 dinara učinioci gone kao učinioci prekršaja.
Želim da vas obavestim da ćemo početkom naredne godine predložiti izmene i dopune Zakona o javnom redu i miru. Mislimo da bi bilo odlično rešenje da se predvidi prekršaj kod krađa do 5.000 dinara. U ovom zakonu imamo razne prekršaje, od neovlašćenog prikupljanja dobrovoljnih priloga, preko bavljenja vračanjem, proricanjem sudbine, prosjačenjem ili skitničenjem. Tako da, mislim da je moguće da se krađa kao prekršaj do 5.000 dinara predvidi izmenama i dopunama ovog zakona.
Moramo da imamo u obzir činjenicu da su građani revoltirani i, ako se zaustavimo na 5.000 dinara, da će reći – evo, država misli da se može krasti do 5.000 dinara. Znam da u tome ima demagogije, ali mi kao predstavnici naroda, makar bili ministri ili narodni poslanici, moramo da uvažavamo ono što građani misle. Savez vojvođanskih Mađara se zalaže za to da se uvede na ovaj način nulta tolerancija i da se imovina građana Srbije u potpunosti zaštiti od strane države, od strane Republike Srbije. Hvala.

Uvaženi predsedniče Narodne skupštine, gospodine Dinkiću, dame i gospodo narodni poslanici, jedan od članova Vlade Republike Srbije je rekao pre neku nedelju da je budžet proizvod muka vladajuće koalicije. Dozvolite mi da kažem nekoliko rečenica u vezi ovog proizvoda muka vladajuće koalicije. U međuvremenu je budžet dosta radikalno, da upotrebim ovu reč, izmenjen, pošto smo dobili nekoliko amandmana Vlade Republike Srbije na predloženi budžet, pa se neke glavne stavke u budžetu menjaju. Trudiću se da koristim ove najnovije podatke.
Ne znam koliko je realno da rast BDP u narednoj godini bude 2% i ne znam koliko je realno da inflacija 2013. godine bude 5,5%. To su neke procene Vlade Republike Srbije. Nadam se da je to realno, ali čisto sumnjam da je tako. Videćemo sledećih meseci da li će biti jednog rebalansa, da li će biti dva rebalansa, koliko su održivi ovi podaci i ove projekcije.
Doduše, državni sekretar Senić je nagovestio da je u narednoj godini moguć veći rast privrede od projektovanih 2%. Navijam za to da se ispostavi da je on bio u pravu, jer je to u interesu svih građana Republike Srbije. Ne znam koliko je to realno, još jednom da podvučem.
Ovim predlogom budžeta je predviđeno 281 milijarda dinara dotacija PIO fondu, što je više od četvrtine, oko 26% svih rashoda. Nismo čuli ništa o tome koliko je to održivo da u jednoj državi tolike sume idu na PIO fond. Naravno, ne kažem da penzioneri ne treba da dobijaju svoja zaslužena sredstva. Suprotno, ne govorim protiv penzionera, nego govorim o tome da bi država trebala da uradi nešto više u interesu toga da rast zaposlenosti bude veći, da imamo što više radnih mesta i da ne dolazimo u situaciju da ima isto onoliko penzionera koliko ima i zaposlenih u Republici Srbiji. To nije održivo na duže staze ni u jednoj državi, pa to ne može da bude održivo ni u Republici Srbiji.
Rekli ste da će kapitalni izdaci biti povećani za oko 4,1 milijardu dinara. Vratićemo se na ovaj podatak, jer je ovo svakako dobro. To znači da je budžet u nekoj meri razvojne prirode, ali ne znam gde su onda sredstva planirana za kapitalna ulaganja na teritoriji AP Vojvodine, ali kažem, kasnije ću se vratiti na to pitanje.
Niste rekli ništa ni o tome da li je tačno ono što pišu ekonomski novinari, da ima oko 20 hiljada viška zaposlenih u javnom sektoru? Kako Vlada Republike Srbije želi da se suoči sa ovim problemom? Opet želim da podvučem da se ne zalažemo za otpuštanja, zalažemo se za to da ministar finansija i ekonomije kaže nešto o tome kako želi da sanira ovaj problem i da li je taj problem postojeći, da li je taj problem realan.
Govori se i o tome da će biti neophodno da se promeni radno zakonodavstvo u Republici Srbiji. Naravno, to još nije na dnevnom redu, ali ako je to tako, onda ne bi bilo loše da čujemo nekoliko rečenica o tome šta će to značiti sledeće godine, uzevši u obzir ove podatke koji su predviđeni budžetom Republike Srbije, odnosno Predlogom budžeta za 2013. godinu.
Niste rekli ni reči o tome da se za prethodna nepuna dva meseca država zadužila za čitavih 1750 milijardi dolara. Ti uslovi su relativno povoljni nego što su bili uslovi zaduživanja u prethodnom mandatu Vlade, odnosno Narodne skupštine, ali je kraća i ročnost prodatih evroobveznica, pa bi verovatno i o tome trebalo reći nekoliko rečenica.
Spomenuli ste veoma iskreno da je javni dug tu negde oko 60% BDP, odnosno da će dostići 60% BDP. O tome govori i Fiskalni savet godinama. Vrlo dobro znate da je taj limit maksimalizovan na 45% BDP, pa ne bi bilo loše da kažemo nekoliko rečenica i o tome da li se planiraju izmene i dopune zakona, da bi jednostavno država funkcionisala unutar zakonskih okvira, odnosno da bi država bila pravna. Ovako se svake godine svesno krši zakon. Mogao bih da kažem malo cinično da ako se konstantno iz godine u godinu krši Ustav, onda i nije neki problem što se neki zakoni pojedinačni, pa makar bili i oni sistemski, krše.
Nismo čuli detalje u vezi ruskog kredita. Ne znamo zašto Ruska Federacija još uvek nije donela konačnu odluku u vezi toga, odnosno zašto nisu počeli ni pregovori sa Vladom Republike Srbije u vezi tog ruskog kredita i kada će taj ruski kredit doći ovde na dnevni red Narodne skupštine? Mislim na ratifikaciju. Naravno, meni se čini da je to još na dosta dugom štapu.
Kada bih želeo da kažem nekoliko rečenica o pozitivnim elementima Predloga budžeta za 2013. godinu, morao bih da izdvojim finansiranje nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To je predviđeno u visini od 240 miliona dinara, a prošlim rebalansom je bilo 235, budžetom usvojenim pre nešto više od godinu dana je bilo 230, što znači da ima nekih malih pomaka. Pošto želimo da budemo objektivni i realni, to je svakako za pohvalu, kao što je za pohvalu i agrarni budžet. Izdvojili ste činjenicu da će celokupni agrarni budžet biti oko 4,5% budžeta Republike Srbije, ali neće poljoprivredni proizvođači dobiti 4,5% budžeta. Poljoprivredni proizvođači bi želeli da agrarni budžet bude 5% u smislu da izdvajanja za poljoprivredne proizvođače budu 5%. Nadam se da će se to dostići u narednim godinama. Znamo da nije realno da se to dogodi preko noći.
Što se tiče ukupnih subvencija u poljoprivredi, to je, prema najnovijim amandmanima Vlade Republike Srbije, u visini od 34,1 milijardi dinara, odnosno oko 3,2% budžeta, odnosno Predloga budžeta za sledeću godinu.
Pre nego što pređem na pitanja finansiranja AP Vojvodine i njenih nadležnosti, želeo bih da kažem nekoliko rečenica o jednom amandmanu koji smo podneli, a koji nije vezan za finansiranje Vojvodine, pošto je Skupština AP Vojvodine dostavila, kao što znate, tri amandmana vezana za finansiranje Pokrajine, amandman SVM se odnosi na finansiranje međuakademijske mešovite komisije istoričara.
Vrlo dobro znate, gospodine Dinkiću, o čemu se radi, pošto smo imali amandman bukvalno u istovetnom obliku i prošle godine kada ste vi bili narodni poslanik, šef poslaničke grupe URS i vi ste glasali za taj amandman. Nadam se da ćete sada na funkciji ministra finansija i ekonomije isto tako smatrati važnim da ovo rešenje sadrži budžet za narednu godinu. Radi se o komisiji koja je osnovana od strane Srpske akademije nauka i umetnosti i Mađarske akademije nauka. Oni se bave utvrđivanjem civilnih žrtava u Vojvodini tokom i posle Drugog svetskog rata i na srpskoj i ma mađarskoj strani.
Mi smo, kao i prošle godine, predložili 10 miliona dinara za rad ove međuakademijske mešovite komisije. Sigurno znate da je predsednik Republike, gospodin Nikolić, postigao dogovor sa predsednikom Mađarske, da će se u toku sledeće godine njih dvojica pokloniti zajedno žrtvama Drugog svetskog rata u Vojvodini, i mađarskim i srpskim nevinim žrtvama. Bio bi izuzetno loš signal kada sredstva za rad ove međuakademijske mešovite komisije, koja istražuje ova dešavanja na naučnoj osnovi, ne bi bila definisana.
Kada se radi o finansiranju AP Vojvodine, meni je veoma drago što ste rekli nekoliko rečenica povodom tog pitanja. Slažem se da se trebamo baviti činjenicama, brojkama, ciframa, a ne politikanstvom, ali se to ne odnosi samo na poslanike koji dolaze sa teritorije AP Vojvodine, nego bi bilo poželjno da se to odnosi i na članove republičke Vlade.
Želeo bih da govorim o ciframa. Vi niste govorili o tome da je pre dva meseca izmenjen Zakon o budžetskom sistemu, da je tom prilikom u potpuno redefinisana osnovica za izračunavanje tih 7% i izneli ste podatke, projekcije u vezi naredne godine kao da ta osnovica nije promenjena. Izneli ste te podatke kao da se ta osnovica i prošle godine računala na osnovu poreskih prihoda, a vrlo dobro znate da to nije tačno, pošto su osnovica do pre dva meseca bili prihodi i primanja od prodaje nefinansijske imovine, a ne poreski prihodi. Doduše, moram da kažem da u Zakonu o budžetskom sistemu nije ni napisano da su osnovica poreskih prihodi, nego su rashodi iz kojih se finansiraju poreski prihodi.
Ako želimo da ostanemo na terenu cifri i brojki, onda moram da kažem da su prihodi i primanja od prodaje nefinansijske imovine 965 milijardi dinara, prema projekciji za narednu godinu. Poreski prihodi su 837 milijardi. To znači da je osnovica smanjena za 128 milijardi dinara. To znači da Vojvodina sledeće godine neće dobiti šest milijardi dinara više, kao što je istakla vaša koleginica iz poslaničke grupe URS juče, nego će biti devet milijardi dinara manje.
Moram da kažem da greši i pokrajinska Vlada, jer razlika nije 9,6, nego je devet milijardi dinara. Oni nisu gledali ove najnovije amandmana Vlade Republike Srbije. U skladu sa tim amandmanima ta osnovica se smanjuje za 128 milijardi dinara. Znači, brojke, gospodine Dinkiću, nisu na vašoj strani. Ne možete pomešati babe i žabe. Ne možete pomešati kruške i jabuke. Ako se menja osnovica, onda treba gledati koliki bi bio taj iznos po neizmenjenoj osnovici, a ne treba da polazimo od toga da su poreski prihodi bili osnovica i prošle godine, jer to jednostavno ne odgovara realnom stanju i ne odgovara činjenicama. To je ono što se odnosi na 7%.
Niste ni reč rekli o tome kako će se realizovati taj drugi deo famozne rečenice iz Ustava Republike Srbije, člana 184. stava 4, koji se odnosi na kapitalne izdatke. Najmanje tri sedmine od tih 7% treba da ide u Vojvodinu na kapitalna ulaganja.
Ovo je prvi budžet, odnosno prvi Predlog budžeta Republike Srbije iz kojeg, ili u kojem nisu predviđena transferna sredstva za kapitalne investicije u smislu da organi AP Vojvodine mogu slobodno da raspolažu sa tim sredstvima i mogu slobodno da odrede kakve kapitalne investicije žele da realizuje.
Želim malo detaljnije da vam objasnim na šta mislim, da ne biste rekli da grešim, pošto je predviđeno milijarda i 100 miliona dinara za kapitalne investicije. Klinički centar Vojvodine 600 miliona, 450 miliona od Ministarstva regionalnog razvoja i lokalne samouprave, 92 miliona iz NIP, to je u redu. Ali, u skladu sa principom decentralizacije i regionalizacije, mislim da bi bilo u redu da budu sredstva određene visine sa kojima pokrajna Vojvodina može autonomno da raspolaže. Na primer 2002. godine je za tu namenu bilo predviđeno 3,7 milijarde dinara, 2011. godine tri milijarde dinara, u ovom Predlog budžeta nula, slovima nula dinara.
Mislim da to isto tako treba uzeti u obzir, kao što moram da kažem i to da se na raznim mestima može da se nađe još oko 10 milijardi dinara, znači na raznim mestima se može naći oko 10 milijardi dinara, što možemo knjižiti kao sredstva predviđena za kapitalna ulaganja na teritoriji AP Vojvodine. Tu su uglavnom rate, otplate kredita za ovu godinu, zaštita od poplava 96 miliona, kredit za otpadne vode u Subotici 81 milion, granični prelaz Bajmok 5,2 miliona, auto put osam milijardi. To je ukupno oko 10 milijardi. Sa ovih milijardu i 100 miliona ukupno nešto više od 11 milijardi dinara.
Ali, još jednom želim da podvučem, ni sa jednim dinarom AP Vojvodina autonomno ne može da raspolaže, a to se dešava sada prvi put od usvajanja Ustava Republike Srbije. Zbog toga možemo da kažemo, na osnovu ovih brojki, i tu nema politikanstva, da fali najmanje 14 milijardi dinara za kapitalne investicije. Zbog čega kažem najmanje 14 milijardi dinara? Pa, zbog toga što ste vi rekli koliko će iznositi budžet AP Vojvodine. Treba uzeti tri sedmine od tog budžeta, a tri sedmine bi bile najmanje 24 milijarde dinara. To jednostavno nije tako.
Mislim, gospodine Dinkiću, da je bilo poštenije da ste vi rekli – dame i gospodo, Vlada Republike Srbije je u mogućnosti da obezbedi 7% za Vojvodinu, ali pošto je kriza, pošto je veliki deficit, pošto se suočavamo sa problemom, pošto smo imali, da vas citiram, ne vas nego novu vladu, neodgovoran bivši režim, jednostavno nismo u mogućnosti to da obezbedimo, bićemo u mogućnosti sledeće godine. Ali, ne, vi ste prećutali taj detalj. Vi ste prećutali činjenicu da ćete uskratiti Vojvodinu za najmanje 14 milijardi dinara kapitalnih investicija, da će zahvaljujući tome doći do otkaza u nekoliko hiljada slučajeva na teritoriji AP Vojvodine u građevinskim firmama. Jer jednostavno, oni neće biti u mogućnosti da daju platu tim radnicima, jer će pokrajina biti nesolventna kao što je već godinama zbog juče iznetog nepolitanskog detalja da je Vojvodina uskraćena za oko 70 milijardi dinara od početka 2007. godine.
Još jedan mali detalj koji pokazuje koliki ste vi decentralista i regionalista. Sada je predviđeno jedno vrlo opasno rešenje. Prema tom rešenju da citiram iz Predloga budžeta – Za sredstva nacionalnog i investicionog plana koji se odnose na realizaciju započetih projekata kao i za sredstva namenjena za započete projekte na teritoriji AP Vojvodine nalogodavac je ministar zadužen za nacionalni – investicioni plan. Izvršena sredstva evidentiraju se u budžetu Republike kao izvršeni izdaci budžetu pokrajine. Ova sredstva izvršavaće se prenosom budžetu pokrajine prema dinamici koju određuju ministar zadužen za nacionalni – investicioni plan.
To je član 23. Predloga zakona. Gde je tu decentralizacija i regionalizacija, gospodine Dinkiću da se sredstva dobijaju od republičke vlade na kašičicu, da se sredstva dobijaju po nekakvim političkim kriterijumima, ili ne znam kakvim nedefinisanim kriterijumima i da pokrajina Vojvodina u opšte nema, ne bude u mogućnosti da servisira svoja dugovanja koja su se nagomilala prethodnih šest godina zbog toga što je svake godine budžet bio protivustavan.
Kad smo kod decentralizacije i regionalizacije, a ovim ću završiti, mislim da bi trebalo govoriti o tome kako će mesne zajednice preživeti sledeću godinu pošto su ukinuti nedavno izmenjenim Zakonom o budžetskom sistemu, mogućnosti sopstvenih prihoda, sticanje sopstvenih prihoda tih mesnih zajednica. Mi smo se složili, gospodine Dinkiću, pre otprilike godinu dana da su i mesne zajednice izuzetno bitne. Predlažem vam da predložite izmenu tog zakona da mesnim zajednicama omogućimo da funkcionišu, da žive u interesu građana koji žive na teritoriji tih mesnih zajednica, a to je isto tako bitno zbog decentralizacije.
Na kraju da kažem samo još jednu rečenicu. Zbog svih ovih iznetih razloga nećemo biti u mogućnosti da podržimo Predlog budžeta, osim ako se amandmani AP Vojvodine ne usvoje zbog toga što bi u tom slučaju Predlog budžeta bio u skladu sa Ustavom Srbije. Hvala. Očekujem odgovore na ova pitanja.

Gospodine Dinkiću, hvala na ovim odgovorima i što ste iskreni, mislim da ovakve odgovore prethodnih godina nismo imali, vi ste praktično priznali da neka sredstva fale za kapitalna ulaganja na teritoriji AP Vojvodine. Možda sam i ja grešio da ne fali 14 milijardi, nego 13. Ja sam ipak pravnik, nisam ekonomista, pa možda nisam mogao da pohvatam sve ove podatke razbacane u Predlogu budžeta.
Pravnik sam, nisam u dobrim odnosima sa ciframa, sa brojkama, ali znam šta je pravna država i znam šta je vladavina prava. Znam da bi po tim principima, pogotovo po principu vladavine prava trebalo da se Ustav poštuje, bez obzira na to da li se to nekome sviđa ili ne.
Slažemo se po mojim slobodnim procenama u vezi 95% onoga što sam ja govorio. Slažem se sa vama i u vezi toga da treba doneti zakon o finansiranju AP Vojvodine, samo mi nije jasno, ako ste vi regionalista, zašto je ta radna grupa formirana bez predstavnika AP Vojvodine, zašto se nastavlja ta praksa bivšeg režima kako to želi da kaže novi režim i zašto predstavnici Vlade Vojvodine ili Skupštine Vojvodine nisu u toj radnoj grupi.
Pitali ste me kolika su dugovanja Vojvodine? Na to pitanje ne mogu da vam odgovorim, jer nisam pokrajinski funkcioner. Ja sam narodni poslanik, ali vam predlažem da to pitate gospodina Pajtića, ne zbog toga što je on odgovoran za ta dugovanja, jer nije. Ta dugovanja su nastala zbog višegodišnjeg kršenja Ustava od 2007. pa na ovamo.
Predlažem vam da to pitate gospodina Pajtića, zbog toga što je jedan vaš kolega na TV Vojvodina pre neki dan rekao da se vi skoro svakodnevno čujete sa gospodinom Pajtićem, pa predlažem da sutra ili prekosutra kada budete ponovo razgovarali, da mu postavite ovo pitanje i da zajedničkim snagama krenemo u rešavanje ovih problema.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dame i gospodo članovi Vlade, želim da postavim nekoliko pitanja premijeru Dačiću i ministru Selakoviću u vezi tzv. sitnih krađa.
Radi se o krivičnom delu iz člana 210. Krivičnog zakonika Republike Srbije – ukoliko je vrednost ukradene stvari manja od iznosa od 15.000 dinara, a učinilac je išao za tim da pribavi malu imovinsku korist, gonjenje se preduzima po privatnoj tužbi. Da li znate gospodo koliki je problem u čitavoj Srbiji ovakva regulativa, da li znate koliki je revolt građana Republike Srbije, da li znate da se po selima u Vojvodini i ne samo po selima i ne samo po Vojvodini, već i na prostoru čitave Republike Srbije, krade svaki dan? Da li znate da se krade hrana iz frižidera, da li znate da se kradu šunke sa tavana, da li znate da se krade sve što se može odneti, a država skrštenih ruku to posmatra godinama unazad? Da li znate da se u očima građana Republike Srbije dovodi u pitanje svrha postojanja države? Ne države Srbije, nego države kao institucije, jer građani kažu – šta će nam država ako ne može da nam zaštiti privatnu svojinu? Da li znate da se organizuju građani da bi štitili svoju imovinu i da je to izuzetno opasno? Da li znate da se organizuju civilne straže što je SVM od početka osuđivao, a osuđuju i dan danas, jer smatramo da država preko svojih organa treba da štiti privatnu svojinu svih građana Republike Srbije?
Da li smatrate normalnim, gospodine Selakoviću, da je taj limit od 15.000 dinara, kada znamo da trenutno u državi ima 505.000 penzionera sa primanjima ispod 15.000 dinara, da li je u redu da je taj limit 15.000 dinara, kada je prema zvaničnim podacima iz aprila meseca, nezaposlenost preko 25%? Trenutno u državi imamo više miliona građana sa primanjima ispod 15.000 dinara, a država dozvoljava da se krade slobodno, praktično zbog 15.000 dinara, jer niko ne goni počinioce po privatnoj tužbi, jer se to ne isplati građanima, a policija ne može ništa da uradi jer nema privatne tužbe.
Želim da kažem da smo mi predlagali još u prošlom sazivu izmenu Krivičnog zakonika, smanjenje tog limita drastično na tri ili pet hiljada dinara. U tome nas je podržao i policijski sindikat. Očekujem vaše odgovore.