Zahvaljujem, predsedniče.

Što se tiče ovog amandmana i ovog zakona, ja verujem da će tužilaštvo nastaviti da radi i istražuje ono što već svi znamo, a to je ko je ukrao 685.000 evra i da neće ostati samo mučna Julijana osuđena za malverzacije i pljačke, nego da će i hrabri junoša stati tamo gde mu je mesto, a to je ispred sudske katedre, pa će neki čekić, ako bude dokaza, odmeriti kaznu.

To znamo, za tih 685.000 evra i znamo mi, a zna i tužilaštvo za JKP „Počekovina“ koje je imalo samo jedan kamion. Kamion je bio pokvaren, ali je kamion bio manjen pokvaren nego njegov tadašnji direktor. Sve to znamo, ali mislim da tužilaštvo treba da se pozabavi time, jer se verovatno radi o krivičnom delu poreske utaje, a to je za koliko para je Vuk Jeremić kupio Narodnu stranku.

Lep osmeh vidimo, ali ja verujem da je bivši vlasnik te stranke ovajdio još nešto preko toga. Prosto, ne verujem da onih katarskih para ništa nije završilo u džepu ovog majstora koji je kao jedan sitan direktorčić i predsednik male neke opštine, koja ima mali budžet, oprihodovao ovih 685.000 nezakonitih evra.

Danas mi gledamo ovde jedan performans. Meni je drago, sada ne znam da li je taj lepi osmeh novi, za razliku od osmeha od pre neku godinu, ili moje uporno objašnjavanje da Aleksandar Vulin drži u ruci na tim fotografijama paradajz u „Jovanjici“, napokon doveli do toga da je i danas on priznao da je Aleksandar Vulin bio u „Jovanjici“ kao ministar rada kada je proklamovana pomoć našim privrednicima i učestvovao u branju paradajza.

Meni je zadovoljstvo da je to što sam ja uporno ponavljao sa ovim lepšim osmehom došlo napokon i na videlo. Međutim, ono što je nefer i što ne može prođe nigde jeste kada vadite fotografije koje ne govore ništa, a onda iza toga nastavite da pričate nešto što apsolutno nema nikakve logike, a to izgleda otprilike ovako. Zamislite ja sada izvadim ovde parče papira i kažem ovde piše Vuk. Piše Vuk. Kada uzmete papir na kojem piše Vuk, pa ga pokažete ispred papira na kojem piše Jeremić, vi onda shvatite da, u stvari, to ne treba da čitate tako, nego čitate Pozderac. Kad pročitate Pozderac, onda vam jako logično zvuči.

Zašto je neki Vuk Jeremić služio onu vojsku kako je služio u Generalštabu Vojske Srbije? Tužilaštvo treba da ispita zašto je njemu javljeno prvom da su ubijeni gardisti u Topčideru, ne načelniku Generalštaba, ne načelniku VOA-e. Ne nekom drugom, nego baš njemu.

Zašto je namerno postavljeno pitanje koje nas je zakopalo u međunarodnim odnosima kada je u pitanju Kosovo i Metohija? Zašto je, između ostalog, išao taj isti Vuk Jeremić da moli da se proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije odloži, ne da ga ne bude, nego da se odloži dok njegov pulen ne dođe na vlast?

Da li vam logičnije i tužilaštvu treba da deluje ovo pitanje sa razumevanjem i logičnim povezivanjem da ta stranka sve može da bude, ali stranka koja brani srpske nacionalne interese ne može da bude nikako i to treba tužilaštvo da istraži.

Hvala.

Poštovani predsedniče, ja se izvinjavam ako pogrešim, imam samo naočare za blizinu, ne za daljinu, ali bih vas zamolio, pošto ste povredili član 27. bojim se i član 107. Poslovnika, a ta povreda člana 27. se već dešava nekoliko dana, barem ja imam takav utisak, ja ću vas zamoliti da porazgovarate sa generalnim sekretarom Skupštine i vi sa skupštinskim službama šta se dešava sa ulaznim vratima sa moje desne strane.

Imam utisak da često vuče promaja i takvo se lupanje i lupetanje čuje sa te strane izgleda od tih vrata da to jednostavno nije baš prijatno slušati.

Razumem da vi niste neko ko može primenjujući član 27. da naložite da se proveri da li su svi uzeli svoju terapiju pre dolaska na sednicu Skupštine, pogotovo u jutarnjim satima, znamo svi da budemo zaboravni, ali ste dužni kao predsednik Skupštine da reagujete i isključite mikrofon i primenite druge mere koje vam stoje na raspolaganju, pogotovo kada se vređa dostojanstvo Skupštine i slušamo ovde kako pravosnažnim presudama, dokazani, osuđeni građani Republike Srbije javno vređaju ljude koji nikakve veze nemaju sa kriminalom.

Prema tome, u ranijim sazivima nekima smo koji se danas bave intenzivnom poljoprivredom morali da objašnjavamo razliku između paradajza i marihuane, a mislim da bi bilo dobro objasniti i nekome kome ste vi dozvolili da učini povredu dostojanstva ove Narodne skupštine da se ne sedi na sopstvenom obrazu u Skupštini jer samo neko ko sebi na sopstvenom obrazu i zamenio je neke delove svog tela može na ovakav način da komentariše o ljudima koji su isključivo i samo radili u interesu Republike Srbije kao što je Aleksandar Vulin. Hvala lepo.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovani ministre gospođo Popović, za trenutak ću izaći iz ove diskusije, jer nešto čini mi se da je promaklo svima da odgovore. Moram da kažem i da dam odgovor na pitanje hoće li se ovi zakoni primenjivati na Kosovu i Metohiji. Danas možda neće, možda neće ni u martu mesecu, možda neće ni ove godine, ali jednog dana, gospodine Olenik, budite sigurni da hoće. Na vašu veliku žalost, hoće, na žalost vašu i vaših mentora, to budite sigurni. Takvo pitanje nemojte više da postavljate u ovoj Skupštini. Znam da je u neka davna vremena, kada je to bila jedna država, neko ko je živeo u Beogradu branio i Andriju Artukovića. Vi danas, nemam ništa protiv, to je vaša profesionalna obaveza, branite u predmetu „Petrovačka cesta“, i radite to kako god znate i umete, ali nemojte više da zloupotrebljavate vašu političku funkciju i da vređate državu Srbiju u tim istim postupcima i da vršite pritisak na sudove, kako biste zaštitili zlikovce koji su ubijali žene i decu na Petrovačkoj cesti. Radite svoj posao časno i ne unižavajte advokatsku profesiju.

Prema tome, da li ste vi političar, advokat, muzičar, šta ste, odlučite se sami. Kada sam neko vreme rešio da se bavim politikom stavio sam kancelariju na mirovanje i ne bavim se advokaturom do daljeg. To što se danas bavim politikom ne znači da sam političar. Postoje razlozi zbog kojih danas jesam ovde. Još nešto da vam kažem, evropejska politika na koju se vi pozivate ne podrazumeva vršenje krivičnih dela poreske utaje, jer plaćate kancelariju u Beogradu 200 evra na koju ne plaćate porez Republici Srbiji, što ste kao preduzetnik dužni vi da radite. I nemojte više vi da se žalite na eventualne propuste ovog sistema. Ovo su podaci vrlo pouzdani, a vi slobodno izvolite u sud, tužite, pa ćemo tamo raspraviti, pa dokažite da ovo što tvrdim nije tačno.

Ali da se vratimo na temu. Što se odnosa mog ličnog kada je u pitanju bio postupak promene Ustava i kada su ovi zakoni u pitanju, ja to neću ponavljati i isticati, jer jednostavno smatram da se nezavisnost sudija u postupanju ne postiže time što to piše na papiru, nego onoliko koliko su sudije nezavisne i tužioci samostalni u svom radu i odlučivanju, a to zavisi od svake individue.

Ono što moram da skrenem pažnju je pitanje hoćemo li od amandmana koje niko neće doći da brani, ali će potrošiti vreme, doći u situaciju da budemo tu, ja bih želeo da skrenem pažnju na neke probleme koji se meni čine kao problemi, kada su u pitanju zakoni o Visokom savetu tužilaštva i Zakon o Visokom savetu sudstva, jeste odredba koja kaže da izborni član saveta koga bira Narodna skupština ne može biti itd, pa kaže: „izabrani, izuzev nastavne delatnosti i pružati pravne usluge, davati pravne savete uz naknadu“, itd.

U članu 64, ako se ne varam, kaže se da član postojećeg saziva Državnog veća tužilaca ili Visokog saveta sudstva iz reda advokata i profesora fakulteta može biti biran za člana sudstva. Ne može. Jedno drugo isključuje. Ja vas molim da razmislite o toj amandmanskoj intervenciji, na koju vam i danas skrećem pažnju, a to je da se umesto reči: „bira“ koristi reč: „izabere“. Ne verujem da će iko od kolega advokata, a mislim da imaju puno pravo mnogi da konkurišu i prijave se u postupku izbora za predstavnika ili istaknutog pravnika za predstavnika ovog doma u ovim telima, ne verujem da će iko pre toga ugasiti advokatske kancelarije za neizvesnu buduću okolnost da li će biti izabran ili neće.

Mislim da ovde postoji jedna kolizija i odnosi se čak i na neke druge, ali ovde je baš onako jedna tipična i drastična suprotnost koja je meni zaparala uši, jer upotreba reči: „bira“ može da bude vrlo dvosmislena i da se na različite načine tumači. Ovako ako neko, recimo, od kolega advokata ili neko ko se bavi profesionalno nekom delatnošću, ukoliko bude izabran ima mogućnost da onda ugase advokatsku kancelariju ili da se tim poslom ne bavi. Mislim da bi to bilo sasvim u redu. Ovako ostaje dilema kako će ko tumačiti, da li će neko nekoga prozivati i tvrditi da tu postoji nekakav politički uticaj ili ne postoji.

Sledeća tema jeste tema o kojoj sam davno govorio i vi ste govorili juče i otvorili ste ovo zasedanje tim komentarom, ali ja ću ponovo podsetiti na to, a to su plate sudija prekršajnih sudova, sudija koji su postali sudije 2010. godine i od 2010. godine, evo, znači već ulazimo u trinaestu godinu, mi njihov materijalnopravni status nismo izjednačili sa sudijama istog ranga, odnosno sudije prekršajnih sudova sa sudijama osnovnih sudova, a sudije Prekršajnog apelacionog suda sa sudovima republičkog ranga.

Ja zaista mogu da razumem da postoje materijalni razlozi i da je problem obezbediti dodatna sredstva da se te plate isplate, međutim ne vidim razlog za odlaganje da se ovo definiše.

Znate, 2020. godine je bila čini mi se bolja situacija nego 2021. godine. Godine 2021. i 2022. je bolja nego 2023. godina, tako da moj predlog jeste da mi te ljude barem u ovom trenutku moralno izjednačimo sa svojim kolegama, jer činjenica da u budžetu za 2023. godinu ta sredstva nisu ni planirana, nisu ni predviđena i da primenu toga što će njihovi koeficijenti biti izjednačeni na odgovarajući način, da tu primenu odložimo do prvo januara 2024. godine što sam i predložio u prelaznim i završnim odredbama.

Mislim da bi to bilo jedno sasvim dobro rešenje da ne bismo došli opet u pat poziciju i da imamo materijalne uslove, ali da se iz raznoraznih razloga dogodi da to, da produžimo ovu jednu nepravdu koja se odnosi na sudije prekršajnog.

Da ne bih ponavljao da zaista prekršajni sud je po samom svom načinu funkcionisanja i svemu tome jedini sud kojih sredstava koje se naplate izrečenih kazni, taksi, svega ostalog troši minimalna novčana sredstva u odnosu na taj budžet.

Neću ja nazvati ostale sudove troškadžijama, teretom ili bilo čime ovako žargonski, vulgarno rečeno, ali jednostavno oni taj novac zaista obezbeđuju i iz tog novca se finansira i u plate i zarade sudija drugih sudova, tako da mislim da je stvarno nepravično da ovo ostavimo kao neizvesnu buduću okolnost.

Ako od 1. januara 2024. godine bude problematično lako je pomeriti i eventualno taj rok, ali hajte bar da ljudima kažemo, vi zaista jeste to, država je 2010. godine rekla da ste sudije, mi ćemo ovo sad uraditi, učiniti, ali ne možemo i verujem da ono razumevanje koje ste sami napomenuli od predsednika Udruženja prekršajnih sudova, jasno govori da bi ovo već bio značajan korak, ne samo u njihovom materijalnom statusu, nego jednostavno u stvaranju pozicije da sudije zaista mogu da kažu jednostavno stvarno su nezavisne u svom radu i kada je i ovaj materijalni deo u pitanju.

To je ono što sam hteo da napomenem oko Zakona o sudijama. Što se tiče Zakona o Javnom tužilaštvu ja moram da skrenem pažnju na dve stvari o kojima sam i ranije govorio. Jedna stvar je pitanje privremenog upućivanja i ja razumem da postoji želja da se taj institut ne koristi više u meri u kojoj se koristi.

Međutim, prvenstveno svim svojim kolegama ovde poslanicima želim da skrenem pažnju da ako dođemo u situaciju da iz bilo kog razloga Visoki savet tužilaštva u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu zakona ne bude izabrao nove javne tužioce stvaramo ozbiljan rizik da dođe do paralize rada Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Tužilaštva za organizovani kriminal i da to ne nabrajam dalje.

Stanje koje mi danas imamo sa tim privremenim upućivanjem nije zasluga ovog doma da se mi razumemo, nije zasluga ni ministarstva, nego je upravo zasluga državnog veća tužilaca koje nije radilo svoj posao.

Da su oni raspisivali konkurse, da su oni dostavljali predloge Skupštini Republike Srbije mi danas ne bismo imali 20 i nešto, 22 od 55 tužilaca koji postupaju da su upućeni iz drugih tužilaštva itd, itd.

Apsolutno razumem nameru, želju, predlagača da se te privremene popune i rasporedi mogu vršiti iz tužilaštava kad smo govorili o sudovima i o sudovima istog ranga itd, itd.

Ali, kad je Tužilaštvo u pitanju ovde je to nemoguća misija. Ovakav uslovno da kažem višak ili broj tužilaca na raspolaganju iz Višeg tužilaštva u Valjevu, Smederevu, Požarevcu okruženju Beograda koji bi mogli da postupaju predmetima u Višem tužilaštvu u Beogradu, mi nemamo.

Ne može se povući taj broj tužilaca a da ne ugrozi rad ovih tužilaštava. Ja zaista ne bih želeo, ali u zemlji Srbiji nažalost uz pomoć raznoraznih medija pogotovo ovih iz Luksemburga i svega ostalog.

Sva odgovornost se pripiše zakonodavnom organu. U krajnjem slučaju i jeste. Vi predstavljate predlagača, o zakonima odlučuje Skupština. Ako se desi ovo što postoji mogućnost da može da se desi neće biti niko drugi kriv, biće opet po Skupštini kako je Skupština bila neozbiljna i neodgovorna i nije predvidela takvu mogućnost.

Tu jeste i bila jedna od mojih intervencija kada je taj deo u pitanju, znači ne da se produži na tri godine fiksno da može to da se radi, tako da kažem, nego do izbora novog tužioca na toj poziciji mogu se vršiti privremeni raspored iz nižeg u više tužilaštvo.

Ne mislim da to bi bilo najlepše i najbolje, ja se nadam da neće doći do potrebe da se to u praksi primeni da će budući visoki savet Tužilaštva na vreme odraditi svoj posao, uraditi ga onako kako treba i da nećemo o tome imati razloga ni da brinemo ni da razgovaramo.

Ne smemo da dozvolimo da u vreme kada se bijemo sa organizovanim kriminalom, kad se država ozbiljno uhvatila u koštac sa time da dođemo u situaciju da poštujući zakone, da poštujući ono što bude izglasano u ovoj Skupštini, mi sami ugrozimo ono zašto smo se krvavo založili.

Prema tome, motivacija je vrlo jasna. Ja razumem da vi želite da prekinete praksu koja je postojala do sada, da je veći deo tužilaca još malo u Višem tužilaštvu, pričam sad o Beogradu, zato što tu jeste najteža situacija što se toga tiče upućenih iz nižih tužilaštava, ali dajte da ostavimo ovu rezervu za svaki slučaj kao mogućnost da se možda eventualno predupredi nekakav poremećaj koji bi mogao da se desi u radu budućeg Visokog saveta tužilaca.

Mislim da je ovo ipak previše ozbiljno da bismo se kockali sa tim i recimo za godinu ili dve dana, ovaj ili neki drugi saziv došao u situaciju da zakon menja. Mislim da bi to bilo daleko neozbiljnije, neodgovornije i nepotrebnije nego što jeste.

Vidim da se u zakonu pokušava prevazići jedna stvar. Da li je u zakonu baš mesto bilo kojim će se zamenici javnih tužilaca proizvesti u javne tužioce, ne po imenu, ne po nazivu, naziv je nebitan, nego po suštini ovlašćenja koja imaju. Moje skromno znanje kaže da i nije.

To je možda bilo mesto najmanje ono što sam skretao pažnju kada je to rađeno u Zakonu o sprovođenju akta po ustavnim promenama, ali tu smo gde jesmo.

Niko nije mogao da zna da će ovaj predlog, ja to kažem narušiti hijerarhiju, ali uvaženi kolega Vinš je na Odboru koristio termin „monokratskog“ principa funkcionisanja tužilaštva, pa evo koristiću ga i ja ako dva pravnika tri mišljenja ponekad i razlikuju se.

Ja moram da kažem da se moralo biti malo opreznije kada se o ovome svemu razmišljalo. Odbori, Državno veće tužilaca, Narodna skupština kada je birala zamenike javnih tužilaca je vršila procenu ličnosti koja je dovoljno sposobna u svakom pogledu da bude zamenik javnog tužioca. Posebno su birani javni tužioci. Znači ovde dovodimo u pitanje funkcionalni deo ovlašćenja.

Ja iskreno mislim da bez jedne formalne odluke Visokog saveta tužilaštva koja će jedina moći da ispuni formalno-pravni udeo i da kaže – da, dosadašnji zamenici javnog tužioca su ovog trenutka izabrani za javne tužioce, je nešto što može da ovaj deo konvalidira, inače se bojim da ćemo mi u praksi oko toga imati ozbiljnih problema. Ali, neka ostane da ovo pripada mom neznanju i nerazumevanju i da sam ja na pogrešnom putu što se toga tiče.

Što se tiče nekih drugih stvari koje smo čuli ovde, gde je čak doveden u pitanje rezultat na referendumu prošle godine, 16. januara, ja, koji sam u Skupštini glasao protiv ustavnih promena, koji sam na referendumu glasao protiv ustavnih promena, moram da kažem da su rezultati referenduma apsolutno čisti i nesporni. Da li mi se sviđaju? Nisu mi se svideli ni 16. januara prošle godine, ne sviđaju mi se ni danas, ali, to je moj lični problem.

Ono što moram da kažem jeste činjenice da upravo oni koji osporavaju rezultate tog referenduma, referendum koji je trebao da bude referendum o pravnom pitanju, su pretvorili u atmosferu političkog referendumskog pitanja i onemogućili mnoge ljude da na pravilan način razumeju, postupaju i ostalo. Ako ko ima pravo na to da se žali, imam pravo ja da se žalim i oni koji su svoj stav imali profilisan mnogo ranije pre toga, bez ikakve kampanje za ili protiv referenduma, ali oni koji ovde pričaju da je referendum bio nelegitiman, pokraden i ostalo, stvarno nemaju nikakvog prava da o tome govore, jer upravo su oni na potpuno bezobrazan i neprimeren način to pokušavali da zloupotrebe u svoju političku kampanju i isprave svoju glupost koju su sebi napravili bojkotom prethodnih izbora.

Ali, naravno, šta se njih tiče šta će biti sa Srbijom, oni će ovde da pričaju o čemu stignu i to jednostavno nije ni važno, bar su za svo ovo vreme, i kad su bili neki na vlasti, a i ovi koji sad pretenduju na vlast, govorili da ih samo interesuje kako će doći do toga a ne šta će biti rezultati njihovog rada.

Moram da kažem da postoje još mnoge stvari o kojima se razgovaralo, ono što znam zasigurno, 2016. godine do sada, koje su jako male, ali se sa njima mnogo može učiniti kada je u pitanju olakšavanje nezavisnosti u radu sudstva i olakšavanje postupanja sudija, a to je pitanje sudijskih pomoćnika, njihovih ovlašćenja, uslova za rad sudija, uvođenja obaveznog snimanja svih suđenja, čime će se obezbediti apsolutna tačnost i preciznost onoga što je rečeno u sudnici, da se nikad ne dovede u pitanje, ali i rasteretiti sudije i vremenski, a i psihičkog napora, da bi jednostavno mogli da lakše donesu kvalitetne odluke, a i da obave veći broj suđenja nego ono što postižu.

Što se tiče stavova i stalnog pozivanja na Venecijansku komisiju, ja imam dijametralno suprotan stav u odnosu na sve ove nazovi evropejce, imam dijametralno suprotan stav i na stavove predlagača. Venecijanska komisija je jedan neformalni skup čija mišljenja mogu da budu interesantna i zanimljiva, ali dosadašnja praksa, evropska praksa Venecijanske komisije i odnosa prema njoj, kaže da ona ne zaslužuje ni promil uvažavanja kakvo ona doživljava ovde u Republici Srbiji. Zašto?

Venecijanska komisija nije posvećena i napravljena ili konstituisana samo da se bavi pitanjima pravosudnih sistema pravde, prava, zakona, na teritoriji Balkana. Slovom i brojem, preporuke Venecijanske komisije, članice Evropske unije, odakle potiče najveći broj članova Venecijanske komisije, ne da nikad nisu uvažili, nego postoje zemlje koje nisu htele da konstatuju postojanje preporuka Venecijanske komisije i ja u njihovu dobronamernost kada je Republika Srbija u pitanju uopšte ne verujem.

Imali smo mnogo debata ranije i ja sam lepo rekao – ovde se izmišlja balkanski miks, ono što Venecijanska komisija kroz svoje predloge vrlo suptilno pokušava da usmeri i gde da nas dovede. Ko je usvojio ovakve promene kada je u pitanju pravosuđe? To su Crna Gora, Rumunija, Bugarska, čini mi se, Republika Srbija. Jedina od nekih evropskih zemalja koje imaju ovakav sistem izbora sudija, ako se ne varam, je Portugal, po nekoj tradiciji. Nisu ga promenili ni Nemci, ni Englezi, ni Slovenci, ni ostali.

Ako će neko da mi kaže da su sve to mnogo kvalitetniji pravosudni sistemi, nisu ni pod tačkom razno, da su efikasniji – jesu efikasniji iz tog razloga zato što je tamo dolazak pred sud preskup, pravo na mogućnost da dođete do suda i zaštitite svoja prava u toj nazovi kolevki demokratije preskup je za običnog građanina i ne usuđuje se da odlazi u sudske sporove. Srećom, to nadam se da nikad neće biti u Republici Srbiji, bez obzira na sve ove promene. To je jedini razlog.

Ja vama zaista ne sporim i bio bih najzadovoljniji da su nam ovi predlozi zakona stigli radom isključivo ljudi koji rade u Ministarstvu. Vaše neprikosnoveno pravo, ono sa čime se slažem apsolutno, jeste da odaberete tim koji će da radi na predlogu zakona, da ga angažujete na način na koji to smatrate u proceduri za koju nađete da je shodno. I nemam ja čemu ovim zakonima da sporim, što se tiče ovih tehničkih delova i izrade, oni su urađeni možda najkvalitetnije što se ovog nomotehničkog dela tiče za svo ovo vreme od 2016. godine do današnjih dana od kad sam u Skupštini. Ali, jednu stvar ste ipak morali da malo povedete računa.

Slažem se da niste bili dužni i da je vaše pravo bilo da angažujete iz redova advokata za koga vi smatrate da je potreban u tom radu, ali onda ste po istom principu morali da imate, ili bar trebali da imate, odnos kad je u pitanju društvo i strukovna udruženja. Ja bih razumeo da je objašnjenje kada su u pitanju Društvo sudija, Društvo tužilaca, Udruženje prekršajnih sudija, Udruženje sudija i tužilaca Srbije, i odgovor bio isti kao što je i za advokaturu, oni stručnjaci koji su mi neophodni.

Ovako, ostaje jedna mala dilema da li bi danas morali da pričamo i razgovaramo o platama sudija za prekršaj da su bili na odgovarajući način uključeni, da li bismo o ovom upućivanju zbog različitih stavova danas morali da razgovaramo ili bi to već došlo ranije pripremljeno da je bilo uključeno i Udruženje sudija i tužilaca, jer i oni predstavljaju bar trećinu broja tužilaca i sudija koji postupaju u Republici Srbiji. Ono što moram da kažem, neka mi zameri ko god hoće i neće, izuzetno cenim i poštujem to udruženje kao strukovno udruženje, jer se finansira isključivo i samo od sopstvene članarine, ne od stranih donacija, ne od USAID-a, ne od bilo koga drugog, nego isključivo i samo od svoje članarine.

Ako je neko ušao u kompletnu proceduru promene Ustava da bi otklonio mogućnost političkog uticaja na izbor i rad sudija, otklonio mogućnost, tvrdeći da je to parlament Republike Srbije, parlament Republike Srbije je to usvojio, a niko nigde, nikada do sada, na svim tim skupovima, nije rekao – taj i taj je vršio politički uticaj na tog i tog sudija ili na tog i tog tužioca. Pa kaže – nisu smeli da podnesu krivičnu prijavu, to je bio jedan od odgovora. Pa, ako nisu smeli da podnesu krivičnu prijavu, onda nisu ni za sudiju, ni za tužioca. To je apsolutno jasno.

Prema tome, taj narativ da je Skupština Republike Srbije bila izvor zla, kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa, jednostavno netačno, ali hoću da kažem sledeće. Ako je ovo kao mogući uticaj bio, onda je politički trebalo voditi računa i ovim udruženjima, jer, po meni, je mnogo veća opasnost od uticaja novaca, finansija odakle dopiru i svega toga, nego što je republički parlament Srbije mogao da bude i time smo napravili samo jednu ozbiljnu grešku, otvorili smo prostor ko je kome da može da komentariše.

Nama takve greške ne trebaju. Ne postoje idealni zakoni. Ja ne verujem da će ovaj zakon bitno uticati na nezavisnost sudova, sudija, samostalnost tužilaca. Na to će uticati i ukoliko, kad ste se već ili kad smo se već opredelili da Pravosudna akademija vrši obuku itd, ona odradi svoj deo posla na ozbiljnoj edukaciji, obrazovanju, i držanju nivoa, znanja naših sudija i tužioca u svakom trenutku, jer, tvrdim, korupcija u Srbiji u pravosuđu ne postoji. To su promili u pitanju. Politički uticaj ne postoji, ali problem je tamo gde ima neznanja.

Hvala lepo.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Uvažena gospođo Popović, ja samo jednu sitnu korekciju da ne ostane, ja nisam izrazio zabrinutost, ja sam samo rekao da ja napore i rad tog udruženja daleko više uvažavam i poštujem iz tog razloga zato što se finansiraju isključivo i samo iz sopstvene članarine, a čini mi se da ozbiljne napore ulažu u svakom pogledu i znam kako su se ponašali i u onom prethodnom periodu, znači pre 2020. godine i to je ono što je bio razlog za pominjanje svega toga. Znači, to je možda malo samo obazrivosti. Ja kažem, ni jednog trenutka nije se ulazilo u vaše diskreciono ovlašćenje koga ćete angažovati.

Vi ste tu da branite predlog zakona i meni je to potpuno jasno, ali ja ovde isto moram da skrenem pažnju svojim kolegama, obzirom na to kako pišu pojedini mediji i kako nas krpe ovi prekogranični kanali, kako se zaboravi brzo istina. Ja razumem vaš stav i želju i podržavam je, ali ako se desi nekim slučajem da to ne bude tako, neće niko uperiti prst u VSS, nego će reći da je parlament Republike Srbije doneo nesprovodiv zakon i napravio grešku. Ja jednostavno iz tog razloga želim da se otvori ovaj sitan prostor koji je limitirajući, koji neće omogućiti da se nastavi sa tim upućivanjem dalje, a pravo da vam kažem, na Visokom savetu tužilaštva je ubuduće da odlučuje koga će izabrati a koga neće. Ja stvarno sam ubeđen da nikakvog uticaja na to koga će oni izabrati, a koga neće nema to da li je neko sad trenutno angažovano principu upućivanja u drugo tužilaštvo ili ne. Čisto samo da razjasnimo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Poštovani predstavnici Vlade Republike Srbije, Visokog saveta sudstva, poštovana guvernerko, drugarice i drugovi, dame i gospodo, iako sam planirao obrnutim redom da govorim, sada ću ipak prvo govoriti o prvom izboru sudija i izboru predsednika sudova na predlog Visokog saveta sudstva.

Meni je veliko zadovoljstvo da još uvek set zakona koji je nužan da bi se Skupštini oduzelo pravo da bira prvi put sudije i predsednike sudova još uvek nije donet. Jako mi je drago što će ovo biti uvažene kolege sudije koji će sa punim pravom, ukoliko taj set zakona koji treba da se donese, zadrži odredbu da se presude donose „u ime naroda“, imati i stvarno i formalno pravo da to radi. Šta će i kako će oni koje bude birao samo Visoki savet sudstva pisati iznad svojih presuda, možda će imati formalno pravo, ali i suštinsko, jer ih nije izabrala Skupština i nisu ih izabrali građani neposredno, ostaje jedno veliko pitanje, ali vreme će otkloniti dileme koje ja imam.

Naravno, moj stav uopšte oko ovih ustavnih promena i oko svega ovoga je dovoljno poznat i ne bih se na njega ponovo vraćao. Jednostavno, želim da vrlo pozitivno ocenim rad Visokog saveta sudstva kada je u pitanju predlog za sudije koje se prvi put biraju na ovu funkciju, ali isto tako želim da kažem da je jako dobar i kvalitetan posao urađen kada je u pitanju i predlog za izbore predsednika sudova.

Ničim, pa ni Ustavnim zakonom, pa ni ovim silovanjem, kako mi to volimo da kažemo u tumačenju propisa koje je Ustavni zakon doneo, nije dovedeno u pitanje pravo Skupštine da nastavi prvi izbor i izbor predsednika sudova sve dok se ne donese novi set zakona i ne samo on, nego ne bude i konstituisan novi Visoki savet sudstva koji će nakon toga preuzeti tu funkciju u punom kapacitetu.

Stvarno ne razumem te malicioznosti koje bi htele da nas dovedu u situaciju da život u Srbiji bude paralisan, a bez rada pravosuđa i njegovog normalnog rada zaista život ne može da bude do kraja onakav kakav jeste.

Izuzetno cenim i poštujem napore Visokog saveta sudstva u ovom angažovanju, posebno da se što više skrati postojanje vršilaca funkcije predsednika sudova, jer je jasno da to nije dobro kada je u pitanju bilo koji sistem, a pogotovo pravosudni sistem.

Ne stoje ni navodi da je nekakav problemi koji su provejavali na samoj sednici odbora, pa se i danas vrlo šturo čuju u tome što je za pojedine sudove, a radi se o Apelacionom sudu u Beogradu i Apelacionom privrednom sudu, postojao samo po jedan kandidat koji je konkurisao na mesto predsednika suda. Ukratko ću reći da se radi o kolegama sudijama koji su u prethodnim periodima izuzetno kvalitetno i dobro obavljali te funkcije i to što niko drugih iz njihovih kolektiva ili nekih drugih sudova iz viših instanci nije konkurisao samo je potvrda da su jednostavno prave osobe za to mesto i da taj posao treba da nastave dalje da rade.

Zašto ovo kažem? Imali smo situaciju da je u, ako se ne varam, Prokuplju za Osnovni sud konkurisalo čak pet mogućih kandidata, ali Visoki savet sudstva nije našao da iko od njih u punoj meri ispunjava uslove za to i to samo govori o jednoj potpunoj odgovornosti koju je Visoki savet sudstva pokazao u ovom nekom prethodnom periodu.

Ono što mi se ne sviđa i ono što me brine kao nekakav signal, možda nemam do kraja sve informacije, ali jeste tačka dnevnog reda koja je na današnjoj sednici, a to je razrešenje predsednika Osnovnog suda u Bečeju. Ja zaista ne mogu da razumem tog disciplinskog tužioca u Visokom savetu sudstva koji je našao da postoje elementi i disciplinski sud i sam Visoki savet sudstva da predsednik suda nije dostojan da višeobavlja funkciju predsednika suda, a da je dostojan, praktično, da nastavi u tom istom sudu da radi kao sudija. Prema tome, meni su to stvari koje ne razumem. Možda još taj deo postupka nije završen. Možda će se pokrenuti, ne znam, ali apsolutno očekujem da zbog ovakvih povreda zbog kojih se gospodin Čiburović razrešava, nadam se u danu za glasanje ako to Skupština usvoji. Zbog takvih povreda koje su iznete nema osnova, niti dostojnosti da nastavi da radi ni kao sudija u tom osnovom sudu, ali o tom potom. Videćemo šta će Visoki savet sudstva uraditi. Ovo je samo jedan kratak komentar bez bilo kakve želje da na rad Visokog saveta sudstva utičemo.

Što se tiče budžeta Republike Srbije, ja lično onoliko koliko su moja znanja vezana i moguća za ekonomiju i sam budžet i funkcionisanje svega, mogu da kažem da je ovo najbolji mogući budžet koji je u ovom trenutku mogao da se predvidi. Nemojte da zaboravimo, nemojte da budemo previše licemerni da Srbija posle nekih osam godina ozbiljnog uspona ekonomskog razvoja stabilnosti budžeta, stabilnosti kursa, od 2020. godine se praktično nalazi u jednom imaginarnom ratu prvo protiv kovida, koji je zaustavio ceo svet i sve u Srbiji, a sada trpimo posledice pokušaja da se rat između, odnosno onoga što se dešava u Ukrajini i štete koja se pravi i sukoba koji postoji između NATO pakta, Rusije, EU i ostalih, na svaki mogući način prelije na štetu Srbije.

Ovaj budžet je odbrambeni budžet i ovaj budžet ne bi bio u mogućnosti da bude dovoljno razvojan u narednom periodu da zadrži stabilnost uspona investicija i razvoja Srbije da Vlada u tehničkom mandatu nije preduzela sve ono što je bilo moguće preduzeti da ovu zimu, ali ne samo ovu zimu, nego da stvori preduslove i da neku narednu zimu dočekamo u stabilnim uslovima i da ne razmišljamo o tome hoćemo li imati dovoljno energenata, lekova i hrane u Republici Srbiji.

Ono što mislim da je važno jesu dva segmenta koja bi ozbiljno mogla da pomognu Republici Srbiji. Prvo, odgovornost nas samih građana da malo prestanemo da bahato da se ponašamo i da razmišljamo, jer dolazeći na današnju sednicu Skupštine od Obrenovca do Beograda je neprekidan niz putničkih automobila i u jednom i u drugom pravcu, a više od desetak autobusa „Strele“, „Laste“ ili gradskog saobraćajnog su poluprazni. Ne znam šta mi mislimo gde su granice onoga, da li postoji čarobni štapić koji sve to može da nadoknadi i nadomesti. Hoćemo gradski prevoz koji funkcioniše u Beogradu, a ne koristimo ga, a nećemo da plaćamo karte, zagušujemo saobraćaj, trošimo gorivo, zagađujemo vazduh, a onda se bunimo protiv tih istih stvari. Jednostavno, vreme je da sami sa sobom raskrstimo šta hoćemo, šta nećemo.

Možda malo u svemu tome mogu da nam pomognu i pritisci i kontrola rada nekih javnih preduzeća. Znate, jako iritira to kada se očekuje da svi mi budemo štedljivi, povedemo računa o potrošnji električne energije, a onda usred bela dana, kroz moje selo kompletna rasveta sija ceo dan, 24 sata i tako dva ili tri dana za redom i niko iz osvetljenja ne reaguje na vreme. To su stvari koje jednostavno, koštaju, koje su nedopustive u ovakva vremena. Ni mnogo bogatije zemlje od nas sebi to niti su dozvoljavale niti će ikad dozvoliti. Ne razumem tu našu potrebu da se na takav način neodgovorno odnosimo prema onome što su rezultati, ozbiljni rezultati rada u poslednjih 10 godina i da ih sami unižavamo, a onda da budemo ljuti ako jednog trenutka budemo došli u situaciju da električna energija mora da poskupi ili da, ne daj Bože, dođe do nekakvih restrikcija koje niko ne želi niti ih najavljuje. Prema tome, to je jedan segment na kome se ozbiljno mora raditi.

Još jednu stvar verujem, a to je da se mnogo mora raditi i na angažovanosti uprave, jer čini mi se da ni Ministarstvo finansija nije do kraja uspelo da sve ono što je zakonom predviđeno, kao moguće izvore finansiranja i punjenja budžeta, do kraja stavi u funkciju. Govoriću o jednom potpuno banalnom primeru, a to je porez na prihod od izdavanja u zakup nepokretnosti.

Mislim da je ostao jedan ozbiljan vakum u nedostatku kontrole prijavljivanja te vrste prihoda, s druge strane čak i destimulacije građana koji izdaju svoje nepokretnosti da ih izdaju u zakup. Objasniću i jedno i drugo.

Povlačenjem poreskih uprava iz lokalnih sredina, nedostatkom poreskih inspektora, ali i neradom i nedovoljnim obavezama i odgovornostima upravnika zgrada, ja tvrdim da više od 90% nepokretnosti na teritoriji Grada Beograda koje se izdaju, ti prihodi nisu prijavljeni i na njih se ne plaća porez. Možda to nekom zvuči banalno, ali to jednostavno uopšte nisu mala novčana sredstva kada se saberu na jednoj gomili, kako to ja volim žargonski da kažem.

Ono što je destimulativno u celoj priči su dve stvari. Da bih platio porez na zakup, ja svakog meseca moram da podnosim prijavu poreskoj upravi, iako taj zakup je zaključen na neodređeno vreme, pod istim uslovom sa zakupcem, sa prihodom koji se ostvaruje u istom periodu i veći mi je rizik od veće novčane kazne ukoliko propustim da podnesem poresku prijavu, nego ukoliko uopšte nisam ni prijavio da tako nešto radim. Mislim da je to nešto na čemu tehnički deo poreske uprave mora da radi da bi neko ko izdaje u zakup, da građanin koji poštuje propise i zakone ove države ne bi bio maltretiran time što ispunjava svoju obavezu uredno i blagovremeno na vreme.

Stimulacija u tom smislu bi mogla i da bude, obzirom na porez na imovinu, koji više uopšte nije mali, da se te nepokretnosti koje su izdate tretiraju kao nepokretnosti u kojima se stanuje i da se na njih plaća manji porez na imovinu.

Zašto ovo govorim? Periferija Beograda kojoj pripada i gradska opština Obrenovac, obzirom na visinu osnovice na koju se vrši porez na imovinu i obračun njegova poreza, i mogućnost izdavanja svega toga, gotovo da uzmu polovinu novčanih sredstava koje se mogu ostvariti od zakupnine. Iskreno rečeno, znam mnogo ljudi koji prestaju da izdaju u zakup, otkazuju ugovore, jer im se jednostavno ne isplati da to rade, obzirom da ono što im ostane kao prihod nije ni dovoljno da nadoknadi bilo kakvu eventualnu štetu na nepokretnosti, ako iz zakupci učine.

Dakle, to su neke stvari koje su sitnice, a u stvari nisu sitnice, jer mogu mnogo toga da doprinesu, ali će i pokazati da država besprekorno funkcioniše. Očekujem da Vlada Republike Srbije na najjednostavniji mogući način u narednom periodu predloži propise koji će...

Da li se sada čujemo?

Vlada Republike Srbije da predloži izmene, propise i zakone o stanovanju gde će se utvrditi ozbiljnija odgovornost i obaveza upravnika zgrada da prate ko sve stanuje u stanovima i u obavezu da obavesti nadležne organe da je neki stan izdat u zakup. Ako već nemamo dovoljno poreskih inspektora koji će to kontrolisati, onda da to možemo na ovakav jedan vrlo pragmatičan i jednostavan način sprovedemo i realizujemo. Traži to neko vreme. Traži to neko angažovanje, ali mislim da rezultati koji treba da dođu iza svega toga će dovesti do opšteg boljitka.

Moram da kažem da je meni izuzetno veliko zadovoljstvo da vidim da nijedan od investicionih projekata o kojima se govorilo u prethodnom periodu neće biti prekinut, najavljuju se novi, i to jeste neki zamajac koji će biti jako, jako ozbiljan. Ja samo mogu da poželim da sve ono što je predviđeno kao mogućnost da proistekne iz ovog budžeta kada su investicije, pogotovo infrastrukturne u pitanju, da se realizuju.

Još nešto o čemu sam hteo da govorim, a vidljivo iz ovog budžeta jeste da se subvencije domaćim privrednicima svake godine u ukupnoj svoti povećavaju u odnosu na inostrane investitore. Krajnje je licemerno licitirati sa tim od strane nekoga u čije vreme domaći investitori nisu mogli da dobiju ni zelenaške kredite, a kamoli bilo šta drugo da učine. Krajnje je licemerno slušati to od onih koji su uništili domaće banke, gurnuli ih u stečaj na silu da bi otvorili prostor stranim bankama koje su izuzetno zauzele tržište, izuzetno ojačale, što je sa jedne strane dobro, ali nemamo odgovarajuću ravnotežu.

Možda je bilo vreme u nekom trenutku, ali možda i o tome treba razmisliti, da li treba doneti neki leks specijalis, jer nažalost po dosadašnjim propisima u Republici Srbiji ono što ode u stečaj ne može više ni da izađe iz stečaja, da se vrati živo.

Koliko ja znam, koliko god su se gospoda do 2012. godine trudila da unište „Beobanku“ u stečaju, nisu uspeli. Prilivi i plasmani „Beobanke“ su ostali ogromni, adekvatni i danas bi bili jako korisni Republici Srbiji. Ne samo stečajni upravnici iz tog perioda, pa čak ni uz podršku tadašnje politike to nisu uspeli da urade, ta sredstava treba naći načina da se aktiviraju kroz bankarski sistem, ali neke banke koja će biti pod apsolutnom kontrolom Narodne banke Srbije ili na drugi odgovarajući način.

Time možemo da stvorimo ravnotežu, da ne ispadnem ja ovde mrzitelj stranog kapitala, stranih investitora, stranih poslodavaca, ali je krajnje bezobrazno kada neko ko je napravio pustoš u Republici Srbiji, pogasio sve što se dalo pogasiti, uništio i te banke zato što su imale hipoteku na svim društvenim preduzećima, da bi stvorili poziciju da mogu da ih prodaju u bescenje, da mogu da prodaju šećerane za jedan evro, za dva evra, da prodaju fabrike koje su imale ogromna gradska građevinska zemljišta na raspolaganju u bescenje, to je bio razlog za uništavanje banaka u Srbiji, a ne to da su one bile nesposobne, ne likvidne i da nisu dobro radile. Da nisu to uradili, ne bi mogli da naprave onakvu pljačku, kakvu su napravili i ono uništavanje koje su uništavali.

Znači, za tih 12 godina njihove vlasti je uništeno ono sve što je stvarano vekovima u Srbiji. Ni jedna država na svetu, ni jedna razvijena država u Evropi, pa nije nastala za pet ili deset godina dobro razvijena, to je nešto što potiče i iz 15. i 16. i 17. i bilo kog veka od ranije. Doduše, oni su imali priliku da pljačkaju kolonije, pa da postanu bogati, a ovo što smo mi imali u Srbiji ovde je stvoreno radom srpskih domaćina, stvoreno onim što je stvarano u bivšoj Jugoslaviji, pa u maloj Jugoslaviji, a onda su došli neki koji su to jednostavno uništili.

Onda nam kažu da smo nesposobni, jer za samo 10 godina nismo prestigli jednu Nemačku, nismo prestigli jednu Ameriku, nismo uspeli da popunimo sve ono što su oni uništili. Pa, kuda ćete većeg uspeha ako je 500 hiljada ljudi koji su samo u jednoj godini ostali bez posla, danas zaposleno i to ne za mizerne plate, jer ovde investitori koji dolaze danas više ne dolaze samo zbog malih plata kao što je to bilo 2012. godine ili da uopšte ne plate. Dolaze zato što su stvoreni energetski potencijali i uslovi u Srbiji da može da se radi, a to je redovno snabdevanje u gasu, električnom energijom i kvalitetna radna snaga, a boriti se za radnička prava možete samo ukoliko imate radničku klasu.

Ta priča o kafanskim levičarima, do 2012. godine, kada se borite za radnička prava, a nemate radničku klasu, pa prvo je treba stvoriti, prvo treba stvoriti uslove da imamo radnike, onda će biti jasno zašto je Pokret socijalista jedina prava i ozbiljna i borbena levičarska partija koja postoji u Srbiji.

Govoriti o cenama investicija je bezobrazluk od onih koji su potrošili milijardu evra za most na Adi. Pa, za te pare je mogao da se poploča i premosti cela Sava, od Ade Ciganlije do Ušća, verovatno i deo Dunava. I oni će da pričaju o tome koliko košta neka, nazovi, burazerska ekonomija. Pa, ja razumem da su ovi pobornici riđobradog gusara besni, besan je i on, ali verovatno je besan, jer su onaj najveći kajmak skinuli pre nego što je on došao u poziciju da tako nešto radi.

Takvih stvari u Srbiji nema i ne može da bude. Biće sankcionisane i ja vas molim da čuvamo svako radno mesto, bilo da se radi o državnoj firmi, da se radi o stranim investitorima, da se radi o domaćim investitorima, o domaćim poslodavcima.

Evo samo jednog primera, 2008. godine ispunjavajući želje i čestitke svojih stranih nalogodavaca od koji su uzeli novac, uništili su i privatnu kompaniju. Da ne bi završila projekat na graničnom prelazu Preševo, na osnovu kog je oko 1.200 ljudi iz Preševa, Bujanovca i Vranja trebalo da dobije radna mesta, na silu su uništili holding kompaniju „Interspid“, koja je skoro do kraja dokrajčena sa njihovim lopovskim stečajnim upravnikom koji je danas zbrisan iz imenika stečajnih upravnika, zato što je pravio raznorazne mahinacije.

To su stvari koje ne mogu u Srbiji da se dozvole više. Mi nemamo luksuz da se rasipamo sa jednim jedinim dinarom i zbog toga ćemo mi iz Pokreta socijalista glasati za ovakav budžet i molimo vas da nastavite da radite na dobrobit građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo kada bi mi samo slušali kako neko obrazlaže amandmane, a ne vodili računa šta detaljno piše u Predlogu zakona i u samim amandmanima, možda bi neko predlagaču ovog amandmana i mogao da poveruje da se ovde radi o, kako on reče, pravničkoj intervenciji.

Slažem se da studenti prve godine Pravnog fakulteta znaju da se mora voditi računa o tome da je kolizija zakona i jedna od najopasnijih stvari i sukob nadležnosti koje mogu da se dese kada se propisi donose. Međutim, ovde nema ni sukoba nadležnosti, niti kolizije kada su u pitanju ovlašćenja Ministarstva za spoljnu i unutrašnju trgovinu i Ministarstva za javna ulaganja.

Naime, da u tekstu koji je predložen ne stoji sledeće – stvaranje uslova za pristup i realizaciju projekta iz delokruga tog ministarstva koje se finansiraju itd. možda bi mogao da postoji sukob nadležnosti.

Obzirom na ovakvu formulaciju sasvim je jasno i logično kada se osvrnemo samo na ovaj amandman da kada su u pitanju finansiranje iz predpristupnih fondova Evropske unije, donacija i drugih oblika razvojne pomoći Ministarstvo za spoljnu i unutrašnju trgovinu se stara o stvaranju uslova za realizaciju ovih projekata iz njegove nadležnosti. Znači, ne iz nadležnosti Ministarstva za javna ulaganja već iz svoje nadležnosti. Ministarstvo za javna ulaganja se stara o istim ovim stvarima kada je u pitanju njegova nadležnost.

Studenti Pravnog fakulteta takođe, na prvoj godini bi morali već da znaju da kada čitaju predlog zakona, zakon ili bili šta pročitaju ceo zakon. Kolega je očigledno propustio da to učini, jer ja bih ovaj njegov amandman shvatio kao dobronameran i možda razliku tumačenjima da je on amandmanima obuhvatio i član 3. kada je u pitanju Ministarstvo prosvete, član 4. kada je u pitanju Ministarstvo sporta, član 6. kada je u pitanju Ministarstvo nauke, tehnologije i razvoja, turizma i omladine, Ministarstvo informisanja, gde u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima kada su i ova ministarstva ovim članovima zakona stoji potpuno identična formulacija.

Znači, ovo nažalost, ili kolega je propustio prvu godinu Pravnog fakulteta ili je ovo samo pokušaj da se predstavi kao pravnička intervencija, nešto što je čisto politikanstvo.

Iz svih ovih razloga o bilo kakvom razmatranju, a pogotovu o usvajanju ili prihvatanju ovog amandmana smatram da nema mesta.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Reklamiram povredu člana 27. - predsedavajući je dužan da se stara o primeni Poslovnika. Ja zaista sa ovom količinom žuči, koja je izlivena od strane gospodina Šaipa Kamberija, dolazim u situaciju da se pitam, da li je on, uopšte dobro razumeo o čemu se danas ovde raspravlja?

Ja, sa ovakvim stavom njegovim, nisam siguran da je on razumeo na odgovarajući način Predlog zakona, možda ga je trebalo obezbediti i na jeziku nacionalne manjine, kojoj gospodin Kamberi pripada, jer ovakav istup, ovakav stav meni više govori da je on shvatio da se ovde radi o leks specijalisu, koji se odnosni na obavezu plaćanja struje građaninu Šaipu Kamberiju i ja ovakvo ponašanje jednostavno uopšte ne mogu na drugi način da prihvatim i da shvatim.

Ovo je ustavna obaveza koja je nesporna, kao što je i obaveza da se struja plaća i ovo nije leks specijalis kojim se uvodi obaveza građaninu Šaipu Kamberiju da plati struju koju duguje Republici Srbiji. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavniče Visokog saveta sudstva, gospodine Pantiću, danas je još jedan dan kada građani Srbije posredstvom parlamenta, zasigurno biraju kvalitetne sudije na sudijske funkcije i parlament Republike Srbije im na pravi, odgovarajući i jedni mogući način, koji bi eventualno mogli da zamene nekakvi neposredni izbori sudija, ako ih neko osmisli na odgovarajući način mogli da zamene, na pravi način predaje u ruke da dele pravdu. Da donose pravedne, pravične odluke, da rade u interesu građana Republike Srbije, države Republike Srbije, da budu hrabri, da budu nezavisni i samostalni potpuno u donošenju svojih odluka, ali to zavisi isključivo od njihovog znanja, od njihovih moralnih karakteristika i ja se nadam da su ovi predlozi koji su stigli do nas dobro procenjeni, obzirom da, koliko mi je poznato, nisu stigle nikakve ozbiljnije primedbe na predloženu listu kandidata.

Očekujem da će osim ovog još nekog izbora sudija biti. Prevario sam se prošli put na prošloj sednici kada smo birali sudije pa sam mislio da se to više neće desiti. Očigledno da i sadašnji saziv VSS koji se pokazao vrlo odgovornim i korektnim u svom radu, jer njihov predstavnik je danas ovde u Skupštini, kao što su predstavnici VSS uvek bili u Skupštini i branili predloge koje je Visoki savet sudstva dostavljao ovom Domu, za razliku od toga da mi danas ovde nemamo predstavnika Državnog veća tužilaca. Ali, o razlozima mojim koje procenjujem da su vezani za to ja ću malo kasnije.

Pre svega, da ne bi istorija zaboravila u one kojima građani Srbije, možda, ukoliko referendum raspisan za 16. januar bude dao odgovor onakav kakav se meni ne sviđa, a to je da se usvoje predloženi ustavni amandmani, možda po poslednji put su sudije koje će s punim pravom iznad odluka koje i u buduće budu donosili imati pravo da napišu u ime naroda.

To su, da ostane zapamćeno, u Upravnom sudu – buduća sudija Mirjana Popović, Tatjana Popara, Katarina Pecić Ilić, u Osnovnom sudu u Bačkoj Palanci – sudije Jelena Savić, Milica Dubljević, Milena Baletić, u Osnovnom sudu u Velikoj Plani – to će biti sudije, naravno, kada prođe glasanje, Dušan Milošević, Bojana Lalić, Svetlana Jović, Tamara Radovanović, Jelena Vučković, u Prijepolju – Maida Iglica, Tijana Kontar Špica, Marija Vižlina, Ana Pejović, u Ivanjici – Aleksandra Filipović, u Petrovcu na Mlavi – Dragan Jokanović, Jelena Kukolj, u Lebanu – Saša Branković, Silvana Stanković, u Lazarevcu – Dejan Kastratović, Sanja Jovanović, u Rumi – Milica Beljin, u Prekršajnom sudu u Somboru – Nebojša Vasiljević, u Prekršajnom sudu u Negotinu – Valentina Rajičić Jovanović.

Kad se budem vratio u advokaturu, ukoliko ustavne promene budu stupile na snagu posle referenduma i ako se zadesi posle toga da bilo kom predmetu učestvujem ko bude sudio od onih koji će biti izabrani na novopredloženi način, prva i osnovna zamerka s kojom ću ići do Strazbura jeste – odakle mu pravo da napiše u ime naroda.

To su zamerke o kojima smo mi govorili ovde vrlo jasno i glasno dok je bila rasprava oko ustavnih amandmana i ne bih se previše vraćao na to. Samo želim da podvučem, da građanima Srbije bude jasno da se stvarno ne unosi pometnja, a to je, iako sam protivnik i glasaću protiv na tom referendumu, nema ovde nikakve ni direktne, ni indirektne veze ni sa Rio Tintom, ni sa preambulom, ni sa bilo čime drugim, osim sa delom koji se odnosi na pravosuđe, odnosno na sudove, način izbora sudija i na tužilaštvo.

Ono što sam govorio u raspravi vezano za javno tužilaštvo očigledno se danas i pokazuje kao takvo. Bojim se da odredbe Ustava koje će sadašnje zamenike javnih tužilaca izjednačiti sa javnim tužiocima nisu odgovarajuće i da će se jednog dana otkriti da ili će morati da se raspiše konkurs za izbor 800 javnih tužilaca da bi dobili taj status, sa sudijama taj problem ne postoji, parlament Srbije je sudijama dao ovlašćenje da vode postupke suda i donose presude u ime naroda.

Zamenicima javnih tužilaca je dao ograničena ovlašćenja u ime građana Republike Srbije, a ta ovlašćenja ne podrazumevaju pravo koje imaju javni tužioci. Javni tužilac je u postupku taj, koji potpisuje sve akte, od zahteva i naloga za sprovođenje istrage, do podizanja optužnica, optužnih akata, povlačenja u postupku i mnogih drugih za koje zamenici tužilaca nemaju pravo da vrše. Ali, u tome neko drugi mora da misli i to mislim da će stvoriti odgovarajući problem u nekoj budućoj praksi, jer se jednostavno po ovlašćenjima, po nazivu može promeniti ime, Borislav je promenio ime u Borko, pa radi se o jednoj istoj osobi, niti je mlađi, niti lepši, niti pametniji, ali ovde se radi o ovlašćenjima, jako razgraničenoj funkciji, šta mogu javni tužioci da rade u svom poslu, a šta mogu da rade zamenici javnih tužilaca, i uopšte nije benigna stavka i razlika.

Međutim, ono što je i slika i današnje sednice, mi na današnjoj sednici imamo jednu odluku o prestanku funkcija javnog tužioca. Ja sam opet kao i na prethodnoj sednici kada smo imali konstataciju prestanka funkcije javnog tužioca, ako se ne varam, u Kuršumliji je tada bilo, pogrešno čitajući, video da se radi o tužioci Lidiji Komlen Nikolić. Ja sam stvarno očekivao da će oni koji se pozivaju na to da u Skupštini Srbije, mi imamo ograničeno pravo da diskutujemo o njihovom radu, da komentarišemo postupanje i sve ostalo, i zaista sam očekivao da će prema važećem kodeksu, biti bar pokrenut neki postupak protiv uvažene gospođe Lidije Komlen Nikolić, zbog svega onoga što je u septembru mesecu kada je bilo javno slušanje, u Skupštini Republike Srbije izgovorila. Ova gospođa je dala sebi za pravo da direktno preti poslanicima Republike Srbije, ukoliko ne budu izglasali i prihvatali promene koje je Radna grupa predložila, Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo.

Bojim se, da se ustavnim amandmanima, a da je toga i očigledno DVT svesno i zato su ovako danas došli i verujem čak i bez izvinjenja i objašnjenja što se njihov predstavnik ne nalazi ovde u sali, a dužan je da bude ispred poslanika, praktično, umesto onoga što se zove samostalnost i ono što znamo da tužilaštvo i na šta ima pravo u svom radu, kao kukavičje jaje kroz ovo prevođenje i preimenovanje, dolazi u fazu nezavisnosti.

Čuveni Goran Ilić je to na „N1“ dobro objasnio, da će u suštini tužilaštvo postati nezavisno. Da li ovakvo ponašanje i ovakvi postupci Državnog veća tužilaca, koje danas nema svog predstavnika, koje ne pokreće postupak protiv nekog ko je sebi dozvolio da na takav način apsolutno zna odgovornost za svaku izgovorenu reč, da gospođa koja je na takav način pokušala, siguran sam bezuspešno, jer ovde svi imamo svoje mišljenje, ali pokušala da vrši pritisak na poslanike, ni na jedan način nije sankcionisana?

Da nije našla ni za shodno ni posle prošlog puta kada je komentarisano na ovu temu ovde u ovom domu, da uputi izvinjenje poslanicima Narodne skupštine ili objašnjenje. To je nešto što je nedopustivo. Uvažene kolege, ja se bojim da to nas u budućnosti, ukoliko 16. januara bude bilo ono što ja ne želim da se desi, očekuje.

Izvinjavam se ovde, zato što se danas, zaista, radi o prestanku funkcije Javnog tužioca u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, gospođi Slavici Jovanović, koja navršava svoj radni vek 27. aprila 2022. godine.

Čestitam joj, jer prema svemu što sam čuo o njenom radu i saznao, to je bila jedna izuzetno ozbiljna, posvećena osoba svom poslu i treba joj poželeti da uživa u penziji, jer je neko ko je ostavio u tom kraju izuzetan trag kao čestitog, poštenog i dostojnog javnog tužioca.

Podržaću i sve ove odluke i ove predloge, jer ovo jeste jedini pravi način da sudije sude u ime naroda. Sve ostalo nije tako.

Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovana predsednice Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, poštovana gospođo ministre sa saradnikom, ja moram da kažem da predloženi amandmani su izuzetno dobro urađeni, i nomotehnički i lingvistički, da se sa tim amandmanima slažem u dve stvari, a to je brisanje onog probnog perioda trogodišnjeg za izbor sudija i vraćanje naziva Vrhovnom kasacionom sudu u Vrhovni sud, koji nije samo formalne prirode, već i suštinske, o čemu se već danas dovoljno govorilo i ne bih to ponavljao.

Sve ostalo što nose ove amandmani, bez obzira što, ukoliko budu usvojeni, biće najpismeniji i najbolje urađeni sastavni deo važećeg Ustava, ja ne mogu da se složim i ne mogu da podržim.

Ovi amandmani nas dovode u poziciju da mi i onu najtanju nit koja je postojala između građana Republike Srbije, sudija i tužilaca, praktično usvajanjem ovakvih amandmana gotovo u potpunosti brišemo. Na ovaj način se uopšte dovodi u pitanje ono što se čak i u amandmanima ističe, a to je pitanje ravnoteže i međusobne kontrole vlasti.

Praktično, ono što se predlaže, četiri istaknuta pravnika u Visokom savetu sudstva i četiri pravnika u Visokom savetu tužilaštva, ne mogu predstavljati građane Republike Srbije, a mislim da čak ne mogu reprezentativno predstavljati ni ovaj dom, a pošto će tamo predstavljati ozbiljnu manjinu, pitanje je čak i uz svog truda, znanja, autoriteta i ostalog, šta će moći da u radu Visokog saveta sudstva ili Visokog saveta tužilaštva ozbiljno doprinese na poboljšanju.

Ono na čemu dodatno moram da čestitam poštovanoj koleginici Žarić Kovačević koja je uložila izuzetnu energiju da ova javna rasprava zaista ima široke razmere, i ne samo to nego da na mnogim javnim raspravama sačuva integritet i dostojanstvo ovog parlamenta. Ne bih ulazio u detalje, ko god je pratio, video je da je vodila računa u svakom trenutku da zaštiti identitet ove institucije.

Ono što imam kao zamerku, već kada smo odlučivali o tome hoćemo li pristupati ustavnim promenama ili nećemo, ja sam tad rekao da se nama nameću balkanska pravila. Bio sam protiv procedure. Naravno, u demokratiji većina ima veću snagu, ali i pojedinci imaju pravo da zadrže svoje mišljenje sve dok ne uvide da su eventualno pogrešili, ili jedni ili drugi.

Obzirom da se neke stvari koje su bile jako važne a tiču se ne samo promene načina izbora javnih tužilaca, odnosno sastava i ovlašćenja Visokog saveta tužilaštva, već konceptualno menjaju rad tužilaštva u perspektivi, o čemu ću malo kasnije, zaista je bilo primereno da se barem u tom delu mnogo ozbiljnije čuje, pa i uz sam rad grupe koja je radila na pripremi uključi Republičko javno tužilaštvo, Državno veće tužilaca, Visoki savet sudstva, Vrhovni kasacioni sud, pa i bar još jedno od ozbiljnih strukovnih udruženja koje nije bilo uključeno u rad Radne grupe, bez obzira što su neke nijanse kasnije kroz javnu raspravu izbalansirane.

Fama o Venecijanskoj komisiji treba da se razjasni vrlo jasno. Ja neću ovde čitati statističke podatke i tabele, ali Venecijanska komisija se ne bavi samo Republikom Srbijom, niti Balkanom, bavi se svim zemljama EU, pa i mimo nje. Ne bih ovde da pobrojavam poražavajući broj koji glasi kod nekih zemalja zapadne Evrope nula usvojenih preporuka Venecijanske komisije. O tome se mnogo govorilo još tokom 2018, 2019. godine, dok su trajala ona prva javna slušanja i dok je vođen razgovor oko moguće promene Ustava.

Nedopustivo je odvojiti građane Republike Srbije od pravosuđa i pravosuđe od građana Republike Srbije. Ja ću da se složim da su struka i znanje iznad svega, ali da biste bili sudija ili tužilac nije dovoljno da ste završili pravni fakultet, položili pravosudni ispit, imali prosek 10,00, studirali manje od četiri godine, već morate da posedujete i neke druge kvalitete i da vam građani Republike Srbije povere u ruke da vršite vlast.

Visoki savet sudstva koji će biti formiran na način kako se to predlaže ako ovi amandmani budu prošli ne predstavlja građane Republike Srbije. I stvarno nije demagogija, niti novoizmišljena novotarija, ja kažem - niko ko u buduće od strane tako Visokog saveta sudstva bude izabran nema moralno pravo, možda će ga imati formalno, ali moralno da iznad svoje presude napiše "U ime naroda".

Mi ovde dozvoljavamo sebi da brkamo dve stvari. Jedno je nezavisnost sudstva od građana, a drugo je nezavisnost sudije od postupanja u pojedinačnim predmetima. Ako neko misli da će se nezavisnost sudija i njihov bolji rad desiti sam od sebe usvajanjem ovakvih amandmana i da će ovakvi amandmani stvoriti predispozicije da se to bolje za građane Srbije desi, ja se bojim da je u ozbiljnoj zabludi.

Ja sam danas vrlo pažljivo slušao uvažene kolege koje su, moram reći, neću govoriti o kome se radi, ali bili čak kontradiktorni sami sebi. Ovakvim ustavnim amandmanima, što je i logično, potvrđuje se doživotni izbor za sudiju i samo pod izričitim nekim tamo okolnostima može biti razrešen ili mu prestati funkcija. I kaže to će biti bolje. A problem sa pravosuđem je nastao 2009. godine, kad su u pravosuđe ušli neki koji su studirali sedam, 12 godina, nisu bili dostojni, nisu bili obučeni, nisu ovakvi, nisu onakvi itd.

Ja moram da podsetim i vas, uvažene kolege, a i tog kolegu, da 95% tih koji su izabrani 2009. godine, na takav način, su danas sudije. I mi sa ovim njima potvrđujemo mandat dokle god oni budu hteli da budu sudije ili, ne daj Bože, učine nešto što je ozbiljno krivično delo i steknu se uslovi da budu razrešeni. Znači, samo od sebe se popraviti ništa neće.

Analize koje su pokušavane još od 2017. godine na ovamo da se proture kao teza da je parlament izvor zla kad je pravosuđe u Srbiji u pitanju, je potpuno demantovano čak i analizom, odnosno anketom koju je radila Svetska banka, što je inače za mene bilo nedopustivo da neko dozvoli uopšte da bilo ko mimo državnih organa Republike Srbije vrši anketu u pravosuđu o stanju u pravosuđu, ali čak i ta anketa je potvrdila da kad su u pitanju poslanici, nikakvog pritiska i uticaja na rad sudova i donošenje odluka gotovo da nije postojao.

Mi smo imali predstavnike strukovnih udruženja u ovom radnom telu koji su tvrdili sasvim suprotno. Pričam o periodu 2017, 2018, 2019. godina, ali sve ima neki svoj istorijat, znate. Zamolio sam ih da mi kažu, jer sam se ozbiljno bavio i istraživao, koliko postoji krivičnih prijava podnetih protiv poslanika kao izvora zla koji su pokušali da vrše pritisak na sud ili na tužilaštvo i da ili iznesu taj podatak, pa da se ja izvinim ili da oni prekinu da lažu. Nisam čuo ni za jedna jedni slučaj da je iko od poslanika od 2012. godine na ovamo do tog trenutka na bilo koji način pokušao da izvrši uticaj na rad suda, niti da je pokrenut postupka. Kaže – znate, nisu smeli. Oni koji nisu smeli, ako je toga, ne daj Bože bilo, niti su sposobni da budu sudije, niti tužioci i ne postoji sistem u kojem oni mogu da rade bolje i čestitije nego što rade onako kako rade.

Čudni aršini Venecijanske komisije po pitanju stava, recimo o Zakonu o referendumu. Kaže – ne treba cenzus, nije bitan cenzus. A, onda se kroz ove amandmane uvode gotovo neverovatni cenzusi za odlučivanje u Skupštini Republike Srbije, buduće. Kaže, prvo, većinom od dve trećine glasova svih narodnih poslanika Narodna skupština bira četiri člana Visokog saveta sudstva i četiri člana Visokog saveta tužilaca, a većinom od tri petine glasova svih narodnih poslanika bira vrhovnog javnog tužioca i odlučuje o prestanku njegove funkcije.

Ako ovde uzmemo u obzir činjenicu da je 150.000 građana Republike Srbije minimum potrebno kao mogući predlagači za neku izmenu Ustava, hipotetički gledano, ovakve ustavne amandmane može, ja se nadam iskreno da se to neće desiti, može da potvrdi ili odbije manji broj od onoga što je nužno da bi se uopšte ušlo u proceduru.

U ovome svemu što ste preporučuje iz Venecijanske komisije vidim definitivno pokušaje da se Skupština potpuno izopšti iz onog posla koji su joj građani Republike Srbije poverili. Zašto to kažem? Znači, sutra će se ili jednog dana, ako ovo bude usvojeno, birati četiri člana Visokog saveta sudstva iz redova istaknutih pravnika od osam mogućih kandidata. To može da zvuči simpatično i lepo, ali je poslanicima koji budu odlučivali o tome zabranjeno da ne izaberu.

Zamislite situaciju da se kandiduje osam ljudi koji po merilima ili kriterijumima poslanika ili većine poslanika, a pogotovu po merilima i kriterijumima dve trećine poslanika, što se postavlja kao dodatni problem, ne zadovoljavaju te kriterijume. Šta su nam onda predložili i šta su prihvatili? Da skupština ne može da ne izabere ni sa kakvim obrazloženjem, a onda dodatno unižavanje Skupštine. To je da onda da umesto Skupštine, ako u Skupština u roku koji je propisan ne bude izabrala, umesto Skupštine to čini komisija koju čini predsednik Narodne skupštine, predsednik Ustavnog suda, Vrhovnog suda, vrhovni javni tužilac i Zaštitnik građana većinom glasova. Neke od ovih ljudi bira Skupština i dalje, neke bira i sada.

Cenjene kolege i dragi građani, razumeo bih da se nama predlažu pravila nekih zakonodavstava koja izuzetno cenim i poštujem na zapadu, koja su razvijena, pravih demokratija, koja dugo, dugo vremena imaju nešto. Ovo što se nama predlaže postoji samo u ovakvom ili čak blažem, za nijansu, obliku u Hrvatskoj, u Crnoj Gori, u Bugarskoj, u Rumuniji i Portugaliji. Ako će meni tih pet pravnih sistema da bude ideal, onda bolje da nikada nisam ni prošao pored pravnog fakulteta.

Što se tiče tužilaštva, voleo bih da grešim, ali ovakve izmene amandmanima koje se predlažu, ne razumem ni kako će se sprovesti, priznajem. Čitao sam Zakon o sprovođenju Ustava, čitao sam amandmane i jedan deo mi nije jasan i u koliziji je sam sa samim sobom. Sudije su izabrane, sudije imaju pravo da sude, Visoki savet sudstva, već i po ovom sadašnjem i po budućim propisima ovakvim kakvi su, ima pravo da raspoređuje i znaju se njihova ovlašćenja. Ovde kaže, predviđa se, odnosno briše se postojanje zamenika javnog tužioca. Biće neki tužilac i neki glavni tužioci. Izvinjavam se, ovo nije samo menjanje imena Đorđe ili Pera, Žika ili Laza. Ovde je suština u pitanju.

Uvažene kolege, kada je Skupština Republike Srbije u bilo kom svom sazivu odlučivala o tome ko će biti tužilac, a ko zamenik javnog tužioca je morala da ima u vidu koju količinu vlasti i ovlašćenja njemu daje. Znači, zamenik javnog tužioca bez saglasnosti i apsolutnog uvida nadzora i kontrole i odgovornosti javnog tužioca ne može da pokreće postupak, ne može da odustaje od krivičnog gonjenja, ne može da vrši neke druge radnje.

Ovako mi potpuno otvaramo mala vrata za potpunu izmenu koncepta javnog tužilaštva u Republici Srbiji. Ako će oni biti javni tužioci, prvo, pitam se na osnovu čega će postati javni tužioci i dobiti ta ovlašćenja, jer da bi neko danas bio javni tužilac mora da se javi na konkurs ili da bi bio izabran za zamenika javnog tužioca, bar onaj prvi put, morao je da se javi na konkurs. Znači, ne može se samo zakonom o sprovođenju ustavnih promena neko prevesti iz zamenika javnog tužioca u tužioca, čak nije ni predviđeno tako nešto. To onda, po meni, logično podrazumeva sledeću stvar da kada jednog dana, ako ovo prođe, ja se lično nadam da neće, bude konstituisan Visoki savet sudstva će morati da raspiše konkurs za izbor 800 javnih tužilaca.

Uopšte ne vidim potrebu koja se odjedanput u samoj završnoj fazi rada na ustavnim promenama pojavila. Nikada nije bilo primedbe Venecijanske komisije, šta god ja mislio o njoj, na to što je svo vreme egzistirao termin tužilac, zamenik javnog tužioca, republički tužilac. Ovaj kopi pejst iz crnogorskog pravosuđa, jer oni tamo imaju glavnog tužioca, vrhovnog tužioca i ostalo, ako malo pratite šta se dešava u Crnoj Gori i oko tužioca Katnića, biće vam sve jasno gde može da nas odvede.

Ne razumem zašto se bez suštinske analize, bez ozbiljne javne rasprave menja koncept postojeće javnotužilačke organizacije. To možda može da bude dobro kada jednog dana završimo borbu sa organizovanim kriminalom.

Vidite, uvažene kolege, mi danas kao moguće izložene pritisku, da podlegnu na ovaj ili onaj način, imamo 80 javnih tužilaca, ako sam ja dobro prebrojao. U krajnjem slučaju, ako neko čak i podlegne istekom mandata prestaje mu ta funkcija, neće biti više javni tužilac. Ako neko pokušava da vrši pritisak i očekuje se, odgovarajuće službe koje rade svoj posao u ovoj zemlji u najgorem slučaju moraju da obezbede i vode računa o 80 ljudi. Ako dođemo u situaciju da 800 tužilaca, a ulazimo u to potpuno bespotrebno, bude izloženo mogućem pritisku i uticaju na njih, pa, ko će to sprečiti i zaštiti? Znači, o ovome se nije dovoljno vodilo računa.

Upravo zato kažem da bi bilo mnogo bolje, a znam da nemaju pozitivno mišljenje o ovom delu i neka udruženja, pa čak ni neki tužioci, članovi Visokog saveta sudstva, sadašnjeg Državnog veća tužilaca i da ne nabrajam, jednostavno ne želim da se pozivam na njihova imena.

Hajka koja postoji da se ovo uradi, koja je kampanjski, sistematski vođena nije dobra za građane Republike Srbije, nije dobra za pravosuđe, okrenula nam je pažnju na drugu stranu, jer problem srpskog pravosuđa je neznanje.

Ja sada vrlo odgovorno tvrdim, kada bi jedan broj sudija i tužilaca morao da polaže testove koje su do juče polagali i oni koji su birani prvi put na funkciju zamenika tužioca ili sudije, da ih ne bi položili. Mi sa ovakvim amandmanima njihovu budućnost smo zacementirali i njih takođe nismo učinili i nećemo učiniti nezavisnijima, samo ćemo ih učiniti izloženijima za mogući pritisak.

Zašto govorim mogući pritisak? Kada smo tokom 2018. i 2019. godine raščistili da nema pritiska od strane poslanika na rad sudova, tog trenutka je počelo da se govori da treba preduprediti mogući uticaj. Svi vi, kao i ja, jako dobro znate da biti sudija, biti tužilac od integriteta ne zavisi da li je nešto moguće, nego koliko imate znanja, koliko poštovanja posla koji vršite i koliko odgovornosti prema građanima koji su vam dali vlast u ruke da budete treća nezavisna grana vlasti.

Sa ovim, jedna ogromna vlast gubi čak i tu tananu nit sa građanima Republike Srbije. Iskreno moram da kažem da i ova četiri istaknuta pravnika bolje da nema ovde, jer će služiti samo kao pokrivalica ukoliko se nešto loše bude dešavalo.

Mislim da sam bio dovoljno jasan. Ne želim da dužim više, mogao bih o ovome još mnogo toga da kažem, jako mi je žao, ali ovakve ustavne amandmane nećemo podržati i ja se nadam da ovakvi amandmani neće biti potvrđeni na referendumu, ukoliko ih Skupština izglasa i usvoji. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Nije mi običaj da ulazim u replike, ali ovde je mnogo ključnije pitanje koje ostaje ovde potpuno otvoreno, šta je razlog da se ti nazivi menjaju i da li se ovlašćenja koja će sadašnji zamenici javnih tužilaca kada se budu zvali javni tužioci biti veća nego što su danas? Hvala.

Naravno, ja ću vas samo podsetiti da zamenici javnih tužilaca koji imaju taj status nisu izabrani sa takvim ovlašćenjima i ne mogu se jednostavno prevesti u višu kategoriju, osim na zakonom propisane načine. Znači, ne mogu postati javni tužioci tek tako pa makar samo jednu mrvicu ovlašćenja imali više, jer ih nisu dobili od Skupštine.

Zahvaljujem se na toleranciji, gospodine Orliću, i neću se više javljati bez obzira na odgovor.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, kao i 2018. godine vrlo sličan amandman sa sledećom željom.

Znači, članom 2. zakona kaže se na indirektan način da oni koji imaju pravo svojine ili korišćenja građevinskog zemljišta površine manje od 10 ari ne plaćaju porez na imovinu. Imamo apsurdnu situaciju da oni koji za jedan jedini kvadrat imaju više, znači 10 ari jedan kvadrat, plaćaju porez na imovinu na predmetno zemljište.

Amandman koji sam uputio jeste u stvari jedan pokušaj da se na najbolji mogući način izbalansira jedan princip ravnopravnosti, a to je da se na površinu do 10 ari ne plaća porez na imovinu bez obzira kolika je površina parcele. To bi recimo hipotetički značilo, ukoliko parcela iznosi 18 ari, porez na imovinu bi se obračunavao i plaćao samo na osam ari, a na onih prvih deset bi vlasnik bio oslobođen.

Između ostalog, ako pričamo o pravičnosti, pošto znam izjašnjenje Vlade po pitanju ovoga, možda bi trebalo čak razmisliti i da se ovo oslobođenje uopšte i ukine. Evo iz kog razloga. Uglavnom, najskuplje i najvrednije parcele su manje od 10 ari i to su parcele ovde u Beogradu, na Vračaru, centru Novog Sada, na Zlatiboru, koji imaju enormnu vrednost. Samo zato što su manji od 10 ari, njihovi vlasnici ne plaćaju porez na imovinu.

U mom Ljubiniću, Orašcu i ostalo domaćini koji imaju parcele od 20 ari, čija je vrednost objektivno jednaka možda jednom kvadratu zemljišta na Vračaru, su prinuđeni da plate porez na imovinu.

Znači, u perspektivi možda čak i o tome treba razmišljati ako ćemo raditi po principu pravičnosti, ali obzirom da nam je zakonski ovako definisano, mislim da bi bilo krajnje pošteno i korektno da sve građane oslobodimo plaćanja poreza na imovinu, odnosno na građevinsko zemljište do 10 ari, a preko 10 ari neka plaća, pogotovo što je uglavnom za te veće parcele tamo u sredinama gde je i objektivna tržišna i stvarna vrednost tog zemljišta manja. Time bismo jednu veliku nepravdu i nepravičnost na ovaj način bar delimično otklonili. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, ja sam predložio da se u članu 29. koji se inače menja unesu još neke stvari koje su potrebne da bi bio potpuno jasan.

Naime, radi se o stavu 5. koji će biti stav 8. posle ovih izmena, gde je dobra stvar što se predviđa da organ koji vodi postupak eksproprijacije može da postavi privremenog zastupnika u slučaju da sopstvenik nepokretnosti koji je upisan u katastru je preminuo a nije sproveden postupak raspravljanja zaostavštine iza njegove smrti ili se vodi postupak utvrđivanja vlasništva na predmetnoj nepokretnosti.

Ono što sam ja predložio da se ovde dopuni mislim da je jako nužno zbog samog postupka, a to je da se doda deo da se privremeni zastupnik postavlja i u slučaju kada je sopstvenik nepokretnosti nepoznatog prebivališta ili je iz bilo kog drugog razloga nedostupan organu koji vodi postupak. Ove stvari se ne mogu podrazumevati pod ovako već preciziranim odrednicama koje je zakonodavac, odnosno predlagač zakona predložio.

Dakle, proširuje se u potpunosti obim mogućnosti postavljanja privremenog zastupnika za koje se u praksi do sada pokazala potreba da postoji.

Sledeća stvar, bez obzira što neko može da podrazumeva, ali to u ovom predlogu zakona ne piše, ja predlažem da se jasno stavi da privremeni zastupnik se postavlja na teret korisnika eksproprijacije. Znači, ne na teret budžeta, nego na teret korisnika eksproprijacije iz redova advokata, a prema redosledu koji se vodi kod advokatske komore. Zašto?

Tumačenjem se može doći do toga da organ koji vodi postupak postavi lice koje nije kvalifikovano da može zastupati tuđe interese, prema tome sva pravila koja vezuju advokate o načinu istupanja i postupanja tokom postupka i zastupanja stranaka jasno dodatno definišu na koji način mora da štiti interese lica čije interese zastupa, čak i tamo gde je privremeni zastupnik.

Znači, ovakav privremeni zastupnik bi trebao, takođe sam to predložio da se pojasni u ovom članu, da postupa sve do donošenja pravosnažnog rešenja o eksproprijaciji. Znači, ne učestvuje u delu kada je u pitanju utvrđivanje visine naknade, prava na naknadu i vođenja tog dela postupka, ali upravo zbog toga sam dodao još jedan deo koji kaže da pravo na vođenje postupka za utvrđivanje visine naknade, kao i pravo na naknadu za eksproprisano zemljište licima čije interese je zastupao privremeni zastupnik ne zastareva.

I ako je to danas tako, sa vrlo čestim promenama stavova sudske prakse možemo doći u situaciju da ono što je do sada bilo uobičajeno, nekim zakonskim drugim propisima regulisano da se dovede u pitanje.

Na ovaj način mi bismo u potpunosti zaštitili interese vlasnika nepokretnosti koji iz bilo kog razloga u ovom trenutku ne mogu lično da učestvuju u postupku eksproprijacije, omogućili nesmetano eksproprijaciju sa interesima koji su maksimalno zaštićeni i mogućnošću da naknadu tržišnu ostvari u trenutku kad god da se sopstvenik zemljišta pojavi ili reši pitanje o kome se radi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada je u pitanju član 63. važećeg zakona, stav 2. koji glasi: „hipoteka uspostavljena na eksproprisane nepokretnosti prenosi se na nepokretnost koja se daje u svojinu ili susvojinu na ime naknade za eksproprisane nepokretnosti ili na neku drugu ličnu imovinu.“

Ovde sam predložio da se ovaj deo koji kaže - ili na neku drugu ličnu imovinu, briše, a evo iz kog razloga. Da je hipoteka mera obezbeđenja potraživanja koju može da uspostavi samo dužnik na svojoj imovini ne bi bilo ni razloga, ni potrebe za ovakvom reakcijom.

Naime, u praksi se pojavilo više slučajeva da su ljudi koji su hipoteku uspostavili na svojoj imovini da bi nekome učinili uslugu da može da podigne kredit ili obezbedi neko drugo svoje dugovanje, a pokretnost im je ušla u obim eksproprijacije, došli u situaciju da se hipoteka upisuje na imovini koju nikada ne bi stavili kao zalog za obezbeđenje tuđeg duga.

Znači, ja mogu da odlučim da bilo kom svom poznaniku, prijatelju, rođaku stavim hipoteku na deo imovine koju želim da rizikujem, eventualno u slučaju da on svoju obavezu ne ispuni. Ali, pošto se ne radi o mom dugovanju, apsolutno je nelogično i nepravično da zato što dođem u situaciju da neka nepokretnost uđe u fazu eksproprijacije ta hipoteka bude preneta na kuću, ili stan ili nešto treće što je meni jako važno i što ja nikada ni za koga ne bi založio, pa možda čak ni za sebe.

Znači, razlog za ispravku ovoga je vrlo jasan, vrlo evidentan i kako vreme odmiče, i što više gradimo i radimo u Republici Srbiji ovakve situacije će postajati sve češće.

Ovakvo opstajanje zakonskog teksta mislim da može da nanese nenadoknadivu štetu pojedinim ljudima, jednostavno uticaće na to da ono što smo već poprilično izgubili u međusobnim odnosima, a to je želja da nekom pomognemo, želja solidarnosti, uzajamne pomoći budu još više ugroženi i dovedena u pitanje, a nikada nam više nije bilo nužno i potrebno da zdravo, dobro razmišljamo i jedni drugima, a i bez rizika onog kojeg ne želimo, pomažemo i time stvorimo situaciju da neki ljudi napreduju, a samim tim i da Republika Srbija napreduje.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, očekivao sam da ćemo pod ovom tačkom dnevnog reda danas konstatovati prestanak tužilačke funkcije gospođi Lidiji Komlen Nikolić, upravo zato što je dana 19. septembra 2021. godine u Narodnoj skupštini jasno, otvoreno i svesno pretila poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, znači, ovde, pod ovim krovom, na javnom slušanju.

Tom prilikom je izgovorila sledeće vezano u vezi ustavnih promena, da će proći kontrolu pre svega poslanika u Narodnoj skupštini, ali plašim se da možda i neće. Ukoliko ne prođe, sve ovo što smo sad pričali, ovo nije da kažem neka vrsta pretnje, ali jednostavno moraćemo da odustanemo od nekog pozitivnog pristupa i postupanja.

Predstavnik jedne nevladine organizacije, jednog strukovnog udruženja tužilaca je ovo izgovorio, da pri tome predstavnici Republičkog javnog tužilaštva Državnog veća tužilaštva ostanu nemi i bez ikakve reakcije.

Ko ima pravo da na ovakav način demonstrira pretnju i silu u Narodnoj skupštini i to prema poslanicima Skupštine Republike Srbije stavljajući u izgled izvesnost zloupotrebe svog položaja prema poslanicima, čak dovodeći u izvesnost da postoji organizovana grupa koja je spremna na takvo postupanje.

Ovim je učinjena tolika povreda etičkog kodeksa tužilaštva i ozbiljnih povreda Krivičnog zakona više nego dovoljnih da sama podnese ostavku na funkciju koju vrši ako već Državno veće tužilaca nije imalo snage i želje da ovo procesuira.

Posebnu težinu ovom njenom iskazu i iskazanim pretnjama daje činjenica da je poštovana i uvažena koleginica dugogodišnji tužilac, da joj je ako ništa drugo profesija naučila o težini i ozbiljnosti svake izgovorene reči, a na nekim suđenjima kojima sam prisustvovao video sam da je bila nemilosrdna u neprihvatanju bilo kakvog opravdanja kada su okrivljeni objašnjavali da su se pogrešno izrazili.

Nažalost, ostavke ili razrešenja zbog ovakvih istupa ili bar izvinjenja u Srbiji se ne dešavaju, ali zato kada se o nečemu izjašnjavaju poslanici koji inače nisu pravnici ili kolege pravnici koji nemaju dugogodišnje iskustvo u nekoj nijansi se pogrešno izjasne u svom zanosu, tako da kažem nešto možda i pogrešno kažu, onda nastane jednodušna kanonada svih nevladinih organizacija izuzetno dobro finansiranih iz inostranstva.

Žao mi je što ovo nije tačka dnevnog reda i ovim se ujedno izvinjavam uvaženom kolegi Ranku Maksimoviću, javnom tužiocu u Osnovnom tužilaštvu u Kuršumliji kojem će ovom odlukom, kada je budemo izglasali, prestati funkcija javnog tužioca, jer je ispunio uslove za penziju i želim mu da u zdravlju, u toj penziji zasluženoj dugo, dugo uživa.

Što se tiče predloga za predsednike sudova osnovnih u Kruševcu, Majdanpeku i Novom Pazaru i Prekršajnom sudu u Lazarevcu, ja se samo nadam da je Visoki savet sudstva predlažući ove kolege imao posebno u vidu njihove organizacione sposobnosti.

Imamo mi dosta predsednika sudova koji su jako sposobni i jako dobro organizuju rad sudova ali imamo i primera sasvim suprotnih. Ja se nadam da se ovim kolegama neće desiti da svoju nesposobnost prikrivaju tako što će nalagati sudijama koje su pretrpane enormnim brojem predmeta da predmete koje su prinuđeni da zakazuju i zakazivali su za 2023. godinu prezakazuju za 2022. godinu iako je potpuno svestan, kao i sve te sudije koje to budu učinile da je nemoguće da se ta suđenja održe.

To što nije sposoban da obezbedi dovoljan broj pripravnika, volontera, stručnih saradnika i organizuje posao je nešto o čemu treba da povede računa Državno veće tužilaca. Inače, radi se o predsedniku Trećeg osnovnog suda u Beogradu, da ne ostanemo nedorečeni.

Ja se nadam da ove nove kolege i predsednici sudova neće svoju obavezu, kada je u pitanju zaštita građana Republike Srbije i prava na pravično suđenje i ponašati se kao predsednik Drugog osnovnog suda, do duše, ona je tu obavezu delegirala svojim zamenicima, gde osam godina punih ne odlučivanja po predlogu za izvršenje pravnosnažne sudske odluke smatra da nije prekršeno suđenje u razumnom roku.

Danas je poverilac povukao predlog za izvršenje i prigovor koji je stavio jednostavno ne očekujući više da će od suda uspeti da dočeka ono što je trebalo da bude završeno bar pre sedam godina, ako ne i u roku od tri i kratkim rokovima koji su zakoni u to vreme obrazlagali. Čak se i dužniku smučilo, pa je dobrovoljno izvršio obavezu. Eto, dotle smo došli u srpskom pravosuđu na nekim mestima zato što se bavimo nekim stvarima koje nisu na mestu.

Veliko mi je zadovoljstvo iako će možda biti poslednji od sudija kojeg će birati ova Skupština, ukoliko se budu usvojile ustavne promene na način na koji se o tome bar za sada govori. Veliko mi je zadovoljstvo da se to ne desi, jer ako se desi, gospodin Igor Nikolić treba da zna, ako bude ovo poslednji izbor u mandatu i pre ustavnih promena, gde je poslednji od sudija u Srbiji koji je izabran sa legitimnim pravom da donosi odluke u ime naroda, ali o tom po tom, kada dođe vreme za raspravu o ustavnim amandmanima, a biće vrlo brzo.

Jednostavno, poslanici Skupštine Republike Srbije imaju pravo da komentarišu sudske odluke. Ono sa čime se ne slažem apsolutno je komentarisanje sudskih postupaka koji su u toku u bilo kom vidu i obliku, kroz medije i ostalo, ali moram da kažem da taj fajt i to ponašanje nisu započeli poslanici. Počele su neke sudije, pre nekoliko godina. To su zataškavali predsednici sudova koji i ni danas suprotno Poslovniku o radu, dozvoljavaju da daju izjave, bez posebnog odobrenja i ne pokreću postupke protiv njih, pa onda ako se oni koji primenjuju zakon ponašaju suprotno od toga, nemojte baš očekivati da građani Republike Srbije koji se svakodnevno žale, mnogi sa opravdanim razlozima, mnogi samo zato što pogrešno misle da su u pravu, žale poslanicima koji su ovde prinuđeni da reaguju.

Prema tome, ako pravosuđe očekuje da će poslanici u Skupštini Republike Srbije, pa čak i ako se Ustav bude promenio onako kako se najavljuje, nemo slušati i nemo čitati i ne reagovati na nepravdu koju uočavaju, onda se ozbiljno greši.

Iako nije tema ovoga danas, ali tužilaštvo ima pravo i obavezu da pokreće postupke na osnovu činjenica koje sazna i iz medija. Ne znam da li je tužilaštvo preduzelo do sada, pa čak ni mnogo puta ni po prijavama koje su podnete, gonjenje protiv izazivanja rasne, verske i druge netrpeljivosti koje smo svedoci ovih dana i o čemu se izuzetno mnogo priča.

Ovde oni koji pokušavaju da izazovu rasnu mržnju, versku mržnju, nacionalnu netrpeljivost, oni koji pljuju po liku i delu generala Mladića, treba da budu procesuirani. Tužilaštvo ćuti, a ima saznanja. Ćutalo je i u mnogim drugim postupcima, pa nije ništa iznenađujuće.

Ali, neka znaju i oni danas i za svagda da ni jednim zakonom u Srbiji ne postoji obaveza bilo kog građanina Srbije da priznaje odluku Haškog tribunala. Međunarodnog suda pravde, stalnog, da, ali odluku Haškog tribunala nemamo obavezu da priznamo na bilo koji način, niti da je prihvatimo. Niti zbog komentarisanja takvih presuda može bilo ko da snosi odgovornost. Taj sud je izmišljen, napravljen, plaćen da od građana Republike Srbije napravi sliku o genocidnom narodu, da opere tuđu genocidnu prošlost iz prethodnog veka za neku budućnost, ali to mi nećemo dozvoliti. I ne samo mi, očigledno je da mnogo veći eksperti i znalci nego što sam ja i bilo ko u ovoj sali su rekli da u Srebrenici nije bilo genocida, pa ma šta nažvrkljali na tom parčetu papira tamo u Hagu kada je u pitanju presuda Ratku Mladiću.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, pravosuđe je bitan segment našeg društva, ali onoliko koliko sudije i tužioci sami sebe poštuju, koliko vode računa o svom ponašanju u sredini u kojoj žive, toliko ih građani Republike Srbije takođe poštuju. Poštovaćemo ih i mi, ali smo dužni da u ime građana iznesemo svaku relevantnu kritiku.

Što se tiče nečega, ja kao komunista imam obavezu da kažem da su general Mladić, general Lazarević, general Pavković, pukovnik Šljivančanin i mnogi, mnogi, čija imena sada mogu ređati ali je kratka ova sednica za to, su heroji ovog naroda, čast i ugled vojske Srbije, Republike Srbije su sačuvali. Mlađi naraštaji treba da se ugledaju na njih. Istoriju treba da učimo na istoriji naših dedova, naših očeva, ovih ljudi koje sam pobrojao, a ne na osnovu onoga što hoće nevladin sektor da nam dovede i nametne, plaćen od strane onih koji Srbiji ne žele dobro, a to je lažna haška istina. U borbi protiv lažne haške istine, pravosuđe umesto da nam pomaže, nekad imam utisak da nam i odmaže. Hvala.