Zahvaljujem, predsedavajući.

Zaista sam bio prinuđen da amandmanom reagujem na ovaj deo Predloga zakona.

Naime, mislim da ukoliko ostane ovako kako ste vi predložili, a to je da se namirenje potraživanja na osnovu zakonskog izdržavanja može izvršiti najviše do polovine primanja svih kategorija koje podležu ovoj prinudnoj naplati, ćete dovesti do toga da izdržavanja kada su u pitanju najzaštićenije kategorije stanovništva, a to su uglavnom maloletna deca ili deca na redovnom školovanju, u minimalnom broju, punoletna lica kojima pripada pravo na osnovu sudskih presuda na zakonsko izdržavanje, na ovaj način vi ćete ih onemogućiti da to svoje pravo utvrđeno sudskom presudom realizuju.

Iz tog razloga, moj amandman je bio da se isključivo i samo zbog zaštite maloletnih lica, njihovog prava, njihovog prava na egzistenciju, ovo ne dira u odnosu na ranija zakonska rešenja i da se zarade onih koji su obavezani da plaćaju izdržavanja mogu zapleniti do dve trećine tog iznosa.

Naime, može da se desi da se, kao što sam u načelnoj raspravi govorio, dok traje sudski postupak, za šta maloletno lice nije krivo i odgovorno, dok traje godinu dana, dve godine, tri godine, koliko znaju ovakvi procesi u sudu da traju, nagomilaju neisplaćena izdržavanja, neisplaćene alimentacije. Ako je dvoje dece u pitanju, gde sud dosudi 50%, ovaj višak unazad dve ili tri godine niko nikada neće moći da naplati. I ne vidim nikakvog razloga da bilo ko od izvršnih dužnika bude zaštićen od toga da mu bude zaplenjeno ono što treba da bude obezbeđeno maloletnoj deci.

Ovim se direktno ugrožavaju prava deteta. Ovim se direktno narušava pravni sistem Republike Srbije i ja vas molim da još jednom ozbiljno razmotrite ovakvu situaciju, jer u praksi naših sudova, onakva kakva je danas, imamo dve vrste presuda kad su izdržavanja u pitanju - određeno u procentu od zarade ili nekog drugog primanja ili utvrđeno u nominalnom iznosu.

Sudovi donose odluke i utvrđuju obavezu u nominalnom iznosu u situacijama kada je više nego očigledno da onaj ko je dužan da daje izdržavanje manipuliše, a to je da radeći kod privatnika zatraži da mu se zarada sa one koja je smanji i zvanično bude prijavljena minimalna zarada, a objektivne potrebe izdržavanja deteta, najminimalnije po detetu su 12 hiljada dinara. Ako je dvoje dece u pitanju, to je 24 hiljade dinara. Da li iko ima pravo da amnestira nekoga od obaveze da izdržava svoje dete? Ovo zaista otvara prostor onima koji to rade, ne zato što ne mogu, nego onima koji iz čistog inata, inata prema supruzi uglavnom, neće da plaćaju svoju obavezu izdržavanja prema maloletnoj deci.

Mislim da nemamo nikakvo pravo, niti opravdanje, da u ovakvim situacijama takvim ljudima idemo na ruku.

Imam vremena od ovlašćenog predstavnika grupe, tako da možete slobodno to vreme uračunati, jer znam da sam prekoračio dva minuta…

(Predsedavajući: To i radim, samo izvolite.)

Prema tome, ja vas stvarno molim da ovo još jednom razmotrite. Ovo nije pitanje šminke, ovo nije pitanje ničega, ovo je pitanje ugrožavanja prava najranjivijih kategorija. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mislim da ovaj amandman tek ne treba usvojiti. Ovim bi se smanjenjem na jednu trećinu samo još više ugrozila prava. Zaista razumem da postoji ogromna briga da može i dužnik da dođe u nepovoljnu situaciju, ali zaista nije mi ni u skladu sa svim onim što slušamo ovde u ovoj sali, kad je u pitanju odnos prema javnim izvršiteljima, prema obavezama, zaista mi nije u skladu da bilo ko, pa i sa ovakvim razmišljanjem, može da dovede u pitanje nešto od čega maloletna deca treba da žive. Hvala.

Ja se izvinjavam, ja verujem da će se uvažena koleginica apsolutno složiti sa mnom da ni sudije ne mogu mimo zakona. Taman i da vratimo izvršenje u sudove, ni sudije ne mogu mimo zakona. Ako se kaže da je to do jedne trećine, onda ni sudija ne može da ide preko te jedne trećine, kad je izvršni postupak u pitanju.

A, da je neko bio u stanju sporazumeti se i dogovoriti, da je normalan kad je u pitanju izdržavanje dece, nikad ne bi ni došao u situaciju da mu se prinudnim putem to naplaćuje. Prema tome, mislim da ovde postoji samo jedna mala digresija koja jednostavno mora samo da bude potpuno jasna. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja se zahvaljujem što će SRS onda znači u Danu za glasanje glasati za moj amandman koji sam predložio, jer u amandmanu piše da se to eksplicitno odnosi na izdržavanje, ni na šta drugo. Znači, isključivo i samo na izdržavanje.

Mislim da zaista nema potrebe da onda dalje raspravljamo o svemu ovome. Zahvaljujem se na podršci.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja jesam poznat po tome što znam da ponekad iz upornosti pređem u dosadu, ali, zaista imam obavezu, a mislim da i sve uvažene kolege ovog Doma imaju obavezu da još jednom ozbiljno razmisle i prihvate amandman koji sam podneo na član 115. tražeći da se zadrži dosadašnje zakonsko rešenje i da se, kada je u pitanju izdržavanje i izvršenje alimentacije zadrži dosadašnje zakonsko rešenje, da se ono može sprovesti do dve trećine visine primanja lica koja su dužna.

Ovo, uvažene kolege ne očekujem ja od vas da podržite i da za ovo glasate u danu za glasanje, od vas to očekuju sva ona maloletna deca kojima je uskraćena ljubav i pažnja jednog od roditelja, zato što je drugi roditelj apsolutno neodgovoran, ako im je već onaj koji je neodgovoran uskratio ljubav, brigu i pažnju, nemamo pravo da im na ovaj način onemogućimo pravo da pristojno žive.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo premijeru, ja moram da iskoristim ovu priliku da pokušam da nešto što danima tražimo, kao poslanici, od Vlade Republike Srbije, na onim mogućim danima za pitanja, utorkom i četvrtkom, sada na jedan način zaokružimo tu priču.

Očigledno je neophodno da neko iskoordinira rad svih ministarstava, da bi smo definitivno razjasnili status i uslove pod kojima N1, „Nova S“ i „Sport klub“ vrše reemitovanje programa u Republici Srbiji. Ovo ne može da bude očigledno rešeno dok se istovremeno u analizu svega ovoga pored REM ne uključe i Republičko javno tužilaštvo i Ministarstvo za finansije i MUP, kao i Ministarstvo pravde.

Naime, izgleda da smo ušli u jedan vakuum prostor ili ja nešto ne razumem dobro, a to omogućava da se dešava stvar koja nije u redu. Otprilike da smo ustanovili da N1, „Nova S“ i „Sport klub“ definitivno nemaju registraciju i sedište u Republici Srbiji i to hajde da prihvatimo kao takvu činjenicu, imali smo gde i da proverimo.

Ono što je ključna stvar je pitanje da li se oni bave reemitovanjem ili zloupotrebljavaju, tako da kažem, jedan mali nedostatak koordinacije i rade na nedozvoljen način na ovom delu tržišta u Republici Srbiji.

Naime, od REM smo dobili odgovor da se programi pakuju i finalne verzije programa i N1 televizije i „Sport kluba“ rade za područja, u tri finalne verzije, Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, da se ta finalna verzija tih sadržaja dalje posle formiranja u studiju u Sloveniji, distribuira provajderu na teritoriji Republike Srbije.

Sa druge strane, iz Luksemburga smo dobili odgovor gde kažu da se ovi programi zaista emituju iz Luksemburga. Da bi se radilo o reemitovanju, nužno je da se ovi programi koji se kod nas emituju, emituju i u Luksemburgu ili i u Ljubljani, a mi to iz ovih odgovora koje nam je dao REM i ovih odgovora koje smo dobili iz Luksemburga ne možemo da zaključimo.

Ukoliko se ne emituju i tamo i nepromenjeni reemituju na teritoriji Srbije, onda sve ove tri firme čine ozbiljne prekršaje, oni su onda poreski obveznici u Republici Srbiji, čine niz prekršaja privrednih prestupnih krivičnih dela.

Ja vas molim da zaista organizujete ministarstva da bi smo ovo razjasnili, jer nije od malog značaja i voleo bih da znam vaše mišljenje o svemu ovome i šta možemo da očekujemo.

Zahvaljujem.

Imam pitanja ponovo za premijera, predsednika Vlade.

Mi smo već pre jedno dobranih osam, devet meseci u ovom domu razgovarali o tome da je zaista nužno da se plate sudija za prekršaje usklade sa platama sudija redovnih i specijalizovanih sudova. Mislim da smo to razgovarali o tome kada je bio budžet u pitanju, pošto očigledno, i tada smo se složili, a i iz izjava koje sam čuo od gospođe ministra, vezano za usklađivanje tih plata, ja više neću pitati da li ima uslova i potrebe, nego kada ćemo to uraditi, jer zaista, ti ljudi su dobili maksimalne obaveze koje podrazumevaju sudijske funkcije, ali njihova prava nisu do kraja ispoštovana.

Mislim da je to jedna od naših ozbiljnih obaveza kada je u pitanju nezavisnost pravosuđa, a da to možemo da gotovo sa izmenom i dopunom tri ili četiri člana zakona dovedemo u red. Ja ne znam da li su finansije problem ili šta drugo, ali ne vidim razloga zbog čega se sa rešavanjem ovog toliko čeka.

Interesuje me, kada je u pitanju izdavačko preduzeće „Prosveta“ a.d. Beograd, Knez Mihailova 12 koje se trenutno nalazi u programu unapred pripremljenog programa restrukturiranja, odnosno oporavka od pljačkaške privatizacije koja nažalost nije poništena, nego je samo raskinuta, šta Vlada Srbije, kada je u pitanju ova zaista institucija od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju, može da učini kada su u pitanju dve stvari? Jedna stvar je rekonstrukcija knjižare „Geca Kon“, za koje su oni dobili od Republičkog zavoda za spomenike kulture nalog da izvrše rekonstrukciju, popravku i sve ostalo, šta Vlada može da učini da im obezbedi odgovarajuća sredstva za to i da li će Ministarstvo privrede i Vlada podržati njihovu molbu i zahtev za odobrenje kredita koji bi im omogućio da jednostavno svoje poslovanje usklade do kraja i stanu na noge i da bar u ovoj minijaturi očuvamo jednu istorijsku instituciju koja je nekada imala 700 zaposlenih? Zna se šta je prosveta značila na ovim područjima.

Nažalost, posledica pljačkaških privatizacija jeste da je neko ko je kupio bez ikakvih posledica prodao ogromne prostore u Čika Ljubinoj, ogroman broj drugih objekata koje su imali, doveo ih na rub propasti. Dobro je što je bar taj ugovor raskinut, ali mislim da imamo obavezu da iznađemo mogućnosti da u ova dva pravca im pomognemo da stanu na noge.

Zahvaljujem na komentarima.
Ne čuh odgovor za plate za sudije, ali nadam se da ćemo to brzo biti u prilici da rešimo.
Želim samo da ukažem na jednu stvar. Možda grešim, ali mislim da čak i nema toliko prostora koji bi se nazvao rupa u zakonu koliko rupa u koordinaciji.
U svemu ovome ključna stvar je, kada sam govorio o ovim tzv. prekograničnim televizijama, da li se program koji mi gledamo preko SBB kanala ovih televizija isti takav emituje u Luksemburgu? Ukoliko se identičan program, sa reklamama na srpskom jeziku i svim ostalim detaljima ne emituje tamo i ovde, to je dovoljan osnov i dovoljan pokazatelj onoga o čemu smo govorili i to mislim da treba da bude polazna tačka koja će apsolutno omogućiti da se osim prekršajnih prijava nešto ozbiljnije desi.
U toj situaciji kad je očigledno da neko namerno izbegava da ovo utvrdi, jer REM kao regulatorno telo ukoliko ovako nešto utvrdi, ima pravo da zabrani SBB-u reemitovanje, odnosno emitovanje ovih programskih sadržaja na svojoj distributivnoj mreži. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, naš poslanički klub Pokret socijalista – Narodna socijalistička stranka – Ujedinjena seljačka stranka podržaće predlog koji je Odbor za kulturu dostavio Skupštini da se za Poverenika izabere gospodin Marinović.

Iako smo mi imali predlog u kojem se u jednoj demokratskoj i transparentnoj proceduri raspravljalo, zaista smo došli do uverenja i ubeđenja, kroz celu tu proceduru, a i dobranu analizu biografije, i ne samo biografije koja je dostavljena, već i dodatne analize rada, angažovanja gospodina Marinovića na poslovima koje je obavljao u prethodnom periodu, da jednostavno gospodin Marinović u svakom pogledu predstavlja osobu koja ne samo što ispunjava uslove koje zakon propisuje, već zaista ispunjava jedno opravdano očekivanje da će on radeći posao Poverenika to raditi na način kako građani Republike Srbije očekuju od njega, kako to ovaj parlament očekuje od njega, a to znači isključivo u skladu sa zakonima koji regulišu tu oblast.

Njegovo iskustvo koje je imao radeći i kao sudija za prekršaje i kao predsednik Prekršajnog suda i v.d. predsednika Apelacionog prekršajnog suda su zaista još jedan samo dodatni razlog da pokažu da njegovo iskustvo koje je praktično bilo dvojako, nekoga ko postupa po zahtevima Poverenika za informacije, za dostavom određenih informacija, kao starešina tog organa, a s druge strane i kao predsednik suda koji postupa po prekršajnim prijavama koje je Poverenik u ranijim periodima podnosio. Znači, u svom radu ima apsolutnu mogućnost da kao neko ko nepristrasno obavlja posao, znači neko ko se nije bavio politikom na direktan način pre toga, zauzeo jedan stav kakav mi očekujemo od svih onih koji se bave pravosudnom funkcijom, a to je da su u stanju da odolevaju svim vrstama mogućih pritisaka, od pritiska medija i kojekakvih drugih pritisaka koji se mogu očekivati i da svoj posao rade vrlo posvećeno i isključivo i samo po zakonu.

Nismo čuli nijednu ozbiljnu kritiku na rad gospodina Marinovića tokom ovog dugotrajnog procesa u kojem se praktično sve što je moglo da se čuje o njemu dobro ili prilike da se čuje nešto negativno, nismo čuli ništa negativno što bi nam bio signal da imamo bilo kakvu zadršku i rezervu prema tome da u danu za glasanje sa zadovoljstvom iskažemo svoje poverenje i očekivanje da će način na koji će on obavljati taj posao biti drastično drugačiji od onoga o čemu ja ne želim da govorim, a to je o nekom prethodnom periodu, ali da će institucija Poverenika za informacije nastaviti da živi u punom svom kapacitetu isključivo u interesu i na zadovoljstvo građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, moje kolege su u današnjoj raspravi zaista dobrano izanalizirali sve pozitivne efekte koje ovaj zakon treba da donese.

Ja, apsolutno, nemam ništa tome da dodam. Želim samo da zaista sa zadovoljstvom kažem da će i poslanička grupa Pokreta socijalista-Narodne seljačke stranke-Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati ovaj zakon najviše iz tog razloga, jer ovaj zakon je još jedan od dokaza da od 2012. godine od kad zajednički se borimo za dobrobit građana Srbije, podizanjem ekonomske stabilnosti apsolutno na jedan ravnomeran, pošten i krajnje korektan način vodimo računa o svim onim strukturama stanovništva koje zaslužuju dužnu pažnju.

Posebna stvar koju moram akcentovati, iako su to gotovo sve moje kolege rekle, zadovoljstvo mi je veliko da pored onih koji su mogli kao pripadnici snaga bezbednosti da konkurišu za ove stanove, to nakon usvajanja ovog zakona mogu da učine borci, porodice palih boraca, ratni vojni invalidi i mirnodopski vojni invalidi.

Znači, svi oni koji su do 2012. godine gurani u zapećak, tretirani kao da ne postoje danas uz pomoć Vlade Republike Srbije dolaze na ono mesto na koje i zaslužuju da dođu, da ono što su učinili za Republiku Srbiju zaista bude cenjeno, poštovano i uvažavano.

Ja se i odavde zahvaljujem njima na strpljenju da sačekaju ovaj trenutak, znajući da Republika Srbija vodi računa o svim pripadnicima snaga bezbednosti, kao i o onima koji su život dali ili su deo svog tela poklonili ili učestvovali u borbama da Srbija sačuva svoju slobodu.

Ono što mi je žao, žao mi je što Obrenovac nije na spisku, ovog trenutka, onih gradova koji ima tu čast i privilegiju da se ovi stanovi grade, ali ću ja iskoristiti još jednom priliku da vas podsetim da kasarna u Obrenovcu bi bila idealna pozicija za stanove pored reke Save, uz svu infrastrukturu, i zaslužuje apsolutno da se dobro razmotri i preispita njena sadašnja namena, jer ova namena zaista bi bila nešto što bi i Obrenovcu, a i onima koji bi dobili na taj način stanove značilo mnogo.

Hvala i ovakve zakone ćemo uvek bezrezervno podržati.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, jedan sam od onih koji je 2011. godine štrajkovao kada je uvođen institut javnih izvršitelja, protiveći se tome i smatrajući da to i dalje mogu i treba da rade sudovi, ali naravno ne u uslovima i na način na koji su to radili u prethodnom periodu.

Nisam takođe od onih koji su preterano zainteresovani, čak šta misli o tome i EU, niti na šta nas obavezuje akcioni plan, a pogotovo šta misli Svetska banka o svemu tome i procesima u Srbiji, ali me izuzetno interesuje šta o tome misle građani Republike Srbije i koliko dobro pravni sistem Republike Srbije funkcioniše upravo i samo zbog njenih građana. Ako taj cilj dostignemo onda nećemo imati problema ni sa ozbiljnim i dobronamernim mišljenjima ovih sa strane koje sam pobrojao.

Naime, da je neko hteo do 2011. godine da sudovi na efikasan način rešavaju izvršne predmete imao je ozbiljnih mogućnosti i prostora da to uradi i privede, što kažu u žargonu nametni, da obezbedi odgovarajući broj sudija, da izvršitelji budu dovoljno stimulisani, da rade svoj posao, da vrši nadzor nad svim tim, ali očigledno da se o tome nije mislilo dovoljno, nije se radilo na tome dovoljno i onda je kao rešenje došlo ovo o čemu mi i danas razgovaramo.

Ne može se ono što je predlagano menjati tek tako svakih par godina sistem kako će se sprovoditi izvršni postupak, jer jednostavno, to bi bilo vrlo ozbiljno narušavanje pravne sigurnosti, a to je nešto što je jako važno kada je u pitanju odnos građana prema državi i države prema građanima.

Ja do te mere razmišljam kada je u pitanju pravna sigurnost, da sam se ja lično pitao, a verovatno i moji istomišljenici, nikada ne bi bilo povraćaja zemlje seljacima, jer jedini efekat od svega toga je da mi danas zaziremo da li će nam trećinu ili polovinu ili četvrtinu Vojvodine staviti pod šapu čak i stranci, pa smo donosili zakon kojim sprečavamo i onemogućavamo tu vrstu prometa. Nikad se ne bih saglasio sa vraćanjem imovine predratnim tajkunima, ali tu smo danas gde jesmo živimo u ovom vremenu i dobro je što se na jedan ozbiljan i temeljan način prilazi izgradnji institucije javnih izvršitelja.

Prelaz od 2011. godine, kada se otvoreno može reći da su ovaj posao radili ljudi koji ni slučajno nisu mogli da ispunjavaju uslove, bar iz mog ugla gledano, jer samo nemanje pravosudnog ispita ukazuje na nešto što u našim pravničkim krugovima govori o tome da ne postoji dovoljno iskustva, ne postoji dovoljno znanja da bi se jednom ovakvom vrstom materije koja je izuzetno ozbiljna i odgovorna bavile. Prema tome, 2015. godine promene koje su išle u tom pravcu su bile potpuno na mestu, kao i mnoge promene koje danas imamo ovde pred nama, možemo tretirati da su zaista plod jednog ozbiljnog razmišljanja i dobrane analize šta se od 2011. godine, do danas dobro ili loše pokazalo u postojanju instituta javnih izvršitelja.

Moram da kažem da mnogi problemi, upravo ono što ste vi u samo jednoj kratkoj fusnoti, napomenuli u radu izvršitelja, ali ne samo u radu izvršitelja, nego i mnogih drugih institucija, ali ne bih želeo da sad širim temu dalje, nastaju upravo iz različitosti sudske prakse.

Mi imamo različitu sudsku praksu u četiri apelaciona suda, hteli mi to da priznamo ili ne. Vrhovni kasacioni sud u mnogo slučajeva nije čak u mogućnosti da tu praksu ujednačava kroz vanredne revizije, a u nekim postupcima takva vrsta usaglašavanja sudske prakse nije ni moguća.

To je jedan od razloga zbog kojih se mora intenzivno pratiti način postupanja, prvenstveno sudova, jer ovde ostaju dobrim delom ovlašćenja i samih sudova kroz postupak, ali javnih izvršitelj, jer upravo oni mogu da pokažu gde su ti nedostaci iz sudske prakse koji se manifestuju.

Na primer, jedan od najprostijih detalja koji se otklanja ovim zakonom, odnosno ovim predloženim izmenama, a to je da li javni izvršitelj sprovodi naplatu potraživanja po osnovu izdržavanja i to su sudovi različito tumačili. U nekim sudovima su zadržavali isključivo prao da to sud naplaćuje, smatrajući da je samo sud ovlašćen na osnovu prethodnih odredbi, a ovde u ovom odredbama se kaže - da sve drugo osim kad su u pitanju naplate novčanog potraživanja, kada su u pitanju porodični odnosi, sprovodi sud, a ovo može sprovoditi javni izvršitelj po izboru stranke praktično koja će se opredeliti na koji način želi to da se to provede

Znači, ovo pokazuje, zaista jednu temeljnost koja je dovela i rezultirala ovakvim predloženim izmenama. Naravno da ne postoji ništa idealno. Najidealnije bi bilo da u Srbiji nema razloga da bilo ko vodi sudske sporove, samim tim ne bi bilo problema ni sa prinudnom naplatom i prinudinim izvršenje.

Mnogi će meni zameriti možda na ovom stavu, ali ja moram da podsetim samo jednu stvar. Nisu građani Srbije samo dužnici, građani Srbije su u mnogim predmetima i poverioci. Nemojmo da samo zanemarujemo tu kategoriju ljudi, zato što sudovi svojevremeno nisu radili posao na ogovarajući način, zato što po svaku cenu želimo da zaštitimo dužnika i neki obični građani, neki obični ljudi nisu bili u dovoljno meri zaštićeni i nisu mogli uredno i blagovremenu svoje pravo, koje su ostvarili ili treba da ostvare kroz sudsku presudu, a ono je ostvareno na kraju te kad se izvršenje sprovede, jednostavno nisu im pružene mogućnosti da to učine.

I, sada kada mi vagamo ovde, na jednoj strani pričao o dužnicima, na drugoj strani pričamo o poveriocima i stalno u glavi imamo: banke, javna preduzeća, državu itd. Niko od nas neće da kaže da su poverioci maloletna deca koja danas žive u bedi, nemaštini, zato što neodgovorni roditelj, kojem nisu povereni na čuvanje i staranje, ne vrši svoju obavezu. I, šta ćemo da kažemo sad? Jadan ovaj kome će neko sutra čak i stan prodati da bi se naplatila zaostala potraživanja na ime izdržavanja malog deteta… Ma, ne jedan stan, 22 stana treba da mu se prodaju. Znači, imamo takvih situacija.

Jednog trenutka je bilo razmišljanja da uopšte prodaju nepokretnosti treba limitirati na nekakav izvoz, bilo čije potraživanje da je. Sad, recimo, zamislite da je ostalo 5.000 evra potraživanja da se ne može prodati jedina nepokretnost nekome ko je prevario 50 ili 100 ljudi za od 200 do 1.000 evra, kad pogledate, svako je to potraživanje pojedinačno, i mi sad kažemo - U redu, mi ćemo sad da štitimo jadnog prevaranta. Nemojte da zaboravimo da postoje mnogi takvi predmeti i da smo mi i ovde dužni da vodimo računa i o građanima Srbije koji su poverioci u izvršnom postupku, da oni budu naknađeni.

Ja moram da kažem da je ovo jedna prilično populistička mera kada se kaže da se jedina nepokretnost vrednosti do 5.000 evra, kad je u pitanju potraživanje do 5.000 evra, ne može prodati. Šta ćemo mi da radimo u situaciji ako ta jedina nepokretnost vredi 300.000 evra? Da li je to na mestu? Da li tu postoji srazmera? Skačemo li mi malo iz ovog koloseka? Upravo iz tog razloga i jesam čak i amandmanski reagovao, ali tome kad dođe priča vezana za amandmane.

Znate, neko ima nepokretnost od 300.000, 400.000 evra, vodi se kao nezaposlen, dužan je kao Grčka, i uživa, baškari se… Pa, kakvo je razmišljanje njegovog okruženja građana Srbije koji gledaju da neki prevarant, kriminalac, koji je dužan i ružan, njemu država ne može da proda nepokretnost, nevezano za bilo koju vrstu potraživanja. Ja se izvinjavam, pitanje je društvene odgovornosti je nešto što mora da se postavi na lestvici jako visoko.

Prema tome, možda treba razmišljati u ovom segmentu, ali ima vremena, naravno, Skupština Srbije je uvek otvorena za svaku korekciju, pa proceniti koji je to novčani iznos minimalne vrednosti, jedine nepokretnosti kada to ne treba prodavati. Znate, nije ni logično da neko bude dužan, pa i 4.800 evra za komunalije i ima stan od 150 ili 200 kvadrata u centru Beograda. Hipotetički je moguće. Pa, ne mora da živi u centru Beograda, može da živi na drugom mestu. Jel se sam potrudio da to on plati? Nije se potrudio da plati i da reši svoj problem.

Prema tome, mi ovde moramo da zaboravimo tu vrstu demagogije i nama svi građani koji su učesnici u postupku moraju da budu apsolutno ravnopravni da ih u svakom trenutku imamo na umu.

Ja bih imao još koju sugestiju koja i jeste na mestu, ali ne tiče se direktno sad ovih izmena i dopuna ovde. Opravdane su sumnje u postupke licitacije. Zašto? Kad sa napravi analiza u postupcima licitacija, 85% do 90% nepokretnosti se prodaje po 30% ili 40% od njene procenjene vrednosti. Upravo, ako razmišljam o nečemu što bi trebao da bude metod da se spreči želja za koruptivnim ponašanjem, želja za zloupotrebom, razlog za zloupotrebom, onda treba u nekom budućem periodu razmišljati da li ta umanjenja i za prvu licitaciju i za drugu licitaciju treba da nas dovedu do toga da se nepokretnost može prodati za 30% ili neposredno pogodbom. Ja sam pre za varijantu da to bude 80% i 60%, da nepokretnost ne možete prodati ispod 60% i kraj.

Time ćemo mi da zaštitimo i da sprečimo situaciju koju smo imali do sada u mnogim sudovima, kažem vam, lično sam to viđao, neću navoditi o kojim se sudovima radi, da ispred sudnice dok je čak sud sprovodio izvršenje, jer sam bio zastupnik jednog od poverilaca, stoji poneka ekipica tamo koja aktivno učestvuje i napravila je svoj mali biznis, koji u stvari uopšte nije mali nego veliki, učestvujući na licitacijama i ispred vrata sudnice ubeđujući zainteresovane licitante da uđu u sudnicu i da učestvuju u licitaciji, koji nisu iz tog kruga.

Sad će neko reći – šta je radio sud? Znate šta, ja sam istog sekunda u tom sudu otišao, prijavio službi koja radi na obezbeđenju i ti su udaljeni istog sekunda napolje, zaista nisam proveravao šta se dalje izdešavalo, mislim da su čak privedeni, da su njima uzeti podaci i da ih je država procesuirala posle toga. Znači, i mi građani moramo da uzmemo deo odgovornosti na sebe da bi smo zaštitili kako država funkcioniše.

Pitanje troškovnika je nešto o čemu treba ozbiljno razmisliti, gde ga ukalupiti, postaviti ga u nekakve okvire koji su za realnost prihoda u Srbiji prihvatljivi i da to bude nešto što neće bosti oči građanima i praviti problem u celom okruženju.

Nemam ništa protiv da ljudi koji se bave tim poslom odgovorno zarade novac, plate državi porez ono što duguju, ali mislim da se tu krije jedan ozbiljan prostor u kojem se može razmotriti i razmisliti kako to dovesti u meru da izvršitelji budu stimulisani da rade svoj posao u skladu sa zakonom, a da jednostavno to ne bude nešto što će preterano iritirati i dovoditi nas do razmišljanja da li je država trebala da te i tolike takse, koje završavaju sada na nekom drugom mestu umesto isključivo u državnom budžetu, budu tolike.

Što se tiče samog izvršnog postupka i elektronske table i uopšte table, moram da kažem da postoji jedan problem koji mnogim građanima u Republici Srbiji je uzeo novac, a da nisu imali mogućnost da stave prigovor na rešenje o izvršenju. Ali to je u jednoj situaciji isključivo njihova neodgovornost, jer nisu prijavili promenu prebivališta u MUP, onako kako smo zakonom obavezani, pa je pošta slata jedan ili dva puta na adresu na kojoj imaju uredno prijavljeno prebivalište.

Nakon toga su se stekli uslovi da tok procesa teče tako što se predmet, hajde mi to kažemo pravnički okači na oglasnu tablu, proteknu rokovi i više se prava na prigovor nema, čak ni u onim predmetima gde je zastarelost potpuno evidentna.

Prema tome, i mi kao građani moramo da vodimo računa o tome, a država treba da povede računa o sledećoj stvari, zasigurno mogu da garantujem da jedan broj neuspelih dostava je posledica neodgovornog odnosa radnika koji rade u pošti. Ozbiljno pitanje se postavlja da li su zaista dostavili papirić sa obaveštenjem da se pošiljka treba preuzeti i da li je taj papirić završio u rukama onoga kome treba da bude dostavljen?

Možda je rešenje da se u nekom budućem periodu kada to bude izvodljivo svako ko želi da se zaštiti od takve mogućnosti može da dostavi svoje podatke ili svoj mejl ili telefon i da ukoliko bilo gde bude pokrenut postupak od strane izvršitelja pre nego što se uđe u proceduru dobije obaveštenje da se o tome radi. Znate, u praksi je nedokazivo da vam niko nije uručio predlog rešenja o izvršenju, rokovi proteknu itd. To jeste jedan mali broj ali nije zanemarljiv i mora se na tome raditi.

Zašto je to problem? Pa, poštari nam rade od 07.00 do 15.00, ljudi su uglavnom na poslu u to vreme. Radi se o ličnoj dostavi. Znači, mora se naći način da se i sudska pošta i pošta koja je vezana uopšte za oblast pravosuđa dostavlja na odgovarajući način, čak i u neradno vreme da se obezbedi uslov da onaj ko je uredno prijavio prebivalište živi na toj adresi sa apsolutnom sigurnošću može da dobije obaveštenje da se nekakav postupak vodi protiv njega i da mu neće proteći rokovi za žalbu, prigovor i da može da reaguje.

Još jedna stvar o kojoj mora da se vodi računa i to je pitanje sada možda ne za vas samo, pitanje kamata za izvršne postupke koji su pokrenuti još 2008, 2009, 2010, 2011. godine još uvek nisu sprovedene. Neki od tih predmeta dolaze danas na realizaciju kad su došli u ruke javnih izvršitelja, stajali su u arhivama sudova, najveći broj njih je bio u arhivi Četvrtog suda, ako se ne varam, ako grešim ispravite me, sami ste rekli da je to blizu oko 600.000 predmeta koji su stariji od 10 godina. Zamislite sad građanina koji, nek je izvršni dužnik, on je dužan da plati što jeste, a je li dužan on zbog aljkavosti i nerada države, da ne ulazimo uopšte ko je u pitanju, da plaća zakonsku zateznu kamatu za period od devet, deset, pet, sedam, osam godina, koliko će toga da se pojavi.

Još jednu stvar želim da ukažem, opet se vraćam na stav sudske prakse. U prethodnom zakonu nije bilo jasno definisano, kada se izjasnite, a to je, najveći broj predmeta je bio 2016. godine, da želite da više ne postupa sud nego javni izvršitelj po tom predmetu, sud je samo donosio rešenje, neki sudovi, izvinjavam se, su samo donosili rešenje o obustavi postupka, obaveštavali poverioca, ali predmet nisu slali javnom izvršitelju na postupanje, nisu mu čak slali ni obaveštenje da on treba da preuzme taj predmet i da nastavi rad u takvom predmetu.

Ostala je pravna praznina. Ni stranke nisu znale da su dužne kada su pojedini sudovi u pitanju, po njihovom mišljenju, da oni moraju lično da idu i da obaveštavaju javne izvršitelje, da im kopiraju predmete, da im daju rešenja. Ja mislim da je to jednostavno nonsens.

Mnogo je jednostavnije bilo da to sud učini po službenoj dužnosti, bilo je sasvim jasno i logično da je procedura morala tim tokom da ide. Mislim da je to nešto na čemu treba raditi.

Mi pričamo ovde o mogućim negativnim postupcima koji se mogu desiti u ovakvim situacijama kada su licitacije, kada su javne prodaje. Siguran sam da će ova elektronska prodaja u mnogome onemogućiti jedan dobar deo stvari koje sam pominjao kao prostor za zloupotrebu, ali ja moram da vam kažem da nisu samo javni izvršitelji, ima i određenih stečajnih upravnika, treba i o njima razmisliti. Ja znam mnoge stečajne upravnike koji su u dogovoru ja tebi-ti meni činili da dođu do nepokretnosti. Isto tako, znam i za jednog stečajnog upravnika koji je kupio stan od 50 kvadrata u Francuskoj ulici za 12,5 hiljada evra.

Znate, to su neke stvari koje su nedopustive. Prema tome, dobro je, danas pričamo o javnim izvršiteljima, ali treba razmisliti i o ovim nekim detaljima koji stoje. Još jednu stvar pomenuću, ako dozvoljavate samo jednu rečenicu, ne slažem se sa ograničenjem, i detaljnije ću o tome kada budu bili amandmani, da se kada je u pitanju izdržavanje može zapleniti samo do jedne polovine zarade. Vi jako dobro znate da sudovi mogu da dosude za više dece, znači do polovine zarade, do 50% da se daje na ime izdržavanja. Ako se pojavi zaostatak od tri meseca, godinu dana, dve godine, ako možete da mu zaplenite samo polovinu zarade, nikada to ta deca dobiti očigledno neće ili će to dobiti prekasno. U tom smislu sam reagovao amandmanski tražeći da to ipak ostane izuzetak u svemu ovome i da to budu dvotrećinska prava zabrane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moram, ipak, da korigujem mog uvaženu kolegu Sretu Perića. Nažalost, ono što je meni dvadesetogodišnja praksa pokazala, osnovni motiv za neplaćanje alimentacije i razlog za neplaćanje alimentacije je inat, da ne kažemo u mnogim situacijama i mržnja prema bivšem bračnom drugu koji se na kraju balade lome preko dece koja su ni kriva ni dužna i imaju uskraćeno izdržavanje. Što se tiče toga ko je skloniji tome, apsolutno tvrdim da su tome skloniji oni koji imaju sredstva da to potpuno neosetno plate uredno i blagovremeno, jer za razliku od onih koji imaju situaciju da moraju da vode računa o svakom dinaru, ne mogu sebi oni da dozvole luksuz koji ovi koji imaju mogućnost, imaju novca, imaju pet, dvanaest, dvadeset dva, dvadeset tri stana, ne prijavljene prihode i ostalo, oni sebi mogu da dozvole luksuz da se inate, na kraju plate kamate, pa čak i da trpe vođenje krivičnog postupka protiv njih, samo da bi neke svoje najniže porive zadovoljili.

Prema tome, nažalost, mnogo je više ovih slučajeva gde oni koji imaju ne plaćaju alimentaciju, nego oni koji to zaista objektivno ne mogu da učine iz tog razloga ova ograničenja koja sam predlagao da budu mnogo manja, mislim da ima sasvim mesta i opravdanja da to bude tako.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažavajući da je ovo izraz političkog stava gospodina Mirčića, koji traži da se član 2. briše, ja ipak moram da kažem da sa tim ne mogu da se saglasim, jer član 2. ovako kako je predložen ovim izmenama i dopunama zakona je jednostavno nužan i neophodan.

Naime, Republika Srbija apsolutno pokazuje i ovim zakonom i ovim izmenama i dopunama koje se donose na ovaj zakon, da je ozbiljna, odgovorna i stabilna država, koja sve obaveze koje je sebi postavila uredno, blagovremeno i na odgovoran način ispunjava.

Ovo se za Srbiju nikako ne bi moglo reći u periodu od 2000. do 2012. godine, ali ono čemu danas vodi današnja rasprava i oko ovog zakona i oko ovih amandmana, jasno ukazuje da je očigledno nesporno da od 2012. godine na ovamo Srbija vodi jednu sasvim drugačiju politiku od onoga kakva je politika bila do 2012. godine.

Da smo zadovoljni u celosti postignutim rezultatima, nismo, ali da je ovo što je Srbija uradila tokom prethodnih sedam godina blizu maksimuma koji može da uradi država koja je bila na ivici propasti, u svakom pogledu je činjenica. Da li je moglo nekim drugim putevima da se stigne do ovih rezultata lakšim, možda je nešto i moglo na lakši način da se ostvari, ali da bi Srbija ponovo bila država koju poštuju na odgovarajući način i onako kako mi smatramo da to ona zaslužuje, osim uspešnog podizanja ekonomije, očigledno da je jako važno i podizanje vojne snage i odbrambene moći Republike Srbije.

Činjenica je da u poslednjih nekoliko godina u kojima se intenzivno radi na obnovi Vojske Srbije, njenim osposobljavanjem, podizanjem nivoa i standarda samih vojnika i oficira, podizanjem borbene gotovosti, stavovi Srbije se daleko bolje čuju i u svim onim zemljama sa čijim mi stavom prema tome na koji način rešavati pitanje Kosova i Metohije mi nismo zadovoljni.

Ja se neću složiti sa koleginicom Vjericom Radetom da Kajl Skot ne predstavlja ono što je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju. Šta on radi, koga voli i koga ne voli, to je posebna priča, ali dokle god Kajla Skota ne bude opozvao onaj ko je za to ovlašćen, a to je predsednik Sjedinjenih Američkih Država, za mene on ovde apsolutno pokazuje šta je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju, a samim tim i na status Kosova i Metohije.

Ako bismo primenili drugačiji princip, onda zaista bismo i svoje prijatelje i saveznike u ovom trenutku doveli u nezgodnu situaciju kad bismo rekli da gospodin Čepurin nije zastupao interese Ruske Federacije na odgovarajući način i njihove stavove kada je u pitanju Republika Srbija ili da tako neće raditi Aleksandar Arkadijevič Harčenko, novi ambasador čije rezultate rada mi željno očekujemo u nekom budućem periodu, ali ne očekujemo nikakvu promenu, jer se nije promenio ni stav Rusije.

Inače, ono što u današnjoj raspravi, a čini mi se ponekad i u gledištima mojih uvaženih kolega koji sede sa moje leve i desne strane, stoji jeste što nekako iz ideoloških razloga očigledno preskaču jedan jako važan period, a to je period od 1945. do 1990. godine. Pozivamo se na Nikolu Pašića, pozivamo se na period od 1941. godine, pozivamo se na današnje dane i stavove i odnos u svemu tome, a nismo spremni da sagledamo ni ono što je dobro iz nekog perioda koji je trajao od 1945. do 1990. godine. Znate, ja znam da ne zaslužuje svako Kuću cveća, ali se slažem da svako ko je izgubio život treba da se zna gde mu je grob.

Moramo tražiti i ono što nije bilo dobro i ono što je dobro, jer znate, ako sa prvog stepenika preskočite na peti, nedostaje vam drugi, treći i četvrti, a onda je pitanje da li idete dobrim putem. Nekada bi se to do 1990. godine zvala aktivna miroljubiva koegzistencija, a aktivnu miroljubivu koegzistenciju je bivša država, iz koje smo svi potekli, mogla da vodi zato što je bila stabilna ekonomski, zato što je bila četvrta vojna sila u Evropi, zato što je bila treći izvoznik oružja u svetu i njen glas se daleko čuo.

Prema tome, ako ne želimo da ratujemo, a niko ovde ne želi da ratuje, onda Vojsku Srbije moramo zaista unaprediti i vratiti joj pun kapacitet, jer se vojska ne sprema da bi ratovala, nego upravo moramo imati snažnu vojsku da nikome ne bi palo više na pamet da nam se desi 1990. godina, a uz privredni rast, snažniju vojsku, stavovi Republike Srbije će kada je u pitanju i Kosovo i Metohija biti daleko bolje primljeni i jasnije definisani i kad su u pitanju oni koji nas ne gledaju blagonaklono i ne idu nam na ruku kad je u pitanju rešavanje statusa Kosova i Metohije.

I da vam kažem, besni smo svi s pravom na sve one koji su bombardovali Republiku Srbiju, od Havijera Solane pa nadalje, ali isto tako nemojte da zaboravimo da treba da budemo besni i na one koji su ukinuli presudu kojom su isti ti koji su rukovodili bombardovanjem ostavili štetu, unakazili nam zemlju, oteli nam Kosovo i Metohiju, oni koji su ukinuli presudu protiv Havijera Solane i svih ostalih. Posledice ukidanja te presude i pritiska od onih koji su to uradili da bi Havijer Solana mogao da dođe u zemlju Srbiju, a ne bude uhapšen na aerodromu nas stižu i osetićemo ih u pravnoj šupljini koja dolazi u nekom budućem periodu i o tome treba da vodimo računa. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Verujem da me je gospodin Sreto Perić pogrešno razumeo, ni na kraj pameti mi nije palo da poredim odnos ruskih ambasadora i američkih ambasadora prema Republici Srbiji i ne bih da o tome više diskutujem.

Oko jedne stvari moram da se složim, a to je da je krajnje vreme da Tužilaštvo u Republici Srbiji počne da radi svoj posao. Ovaj dom je doneo Rezoluciju o postojanju zločina u Srebrenici, prema tome, Tužilaštvo je dužno da pokrene krivične postupke protiv svih onih koji na bilo koji način dovode u pitanje stav Republike Srbije zvanični, tvrdeći da je ovo genocidna država, praveći štetu ovoj državi čineći joj zlo i jednostavno njen međunarodni autoritet dovodeći u pitanje, a time podrivaju apsolutno i interese Republike Srbije i Republike Srpske, znači celokupnog srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pitanje postavljam Republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Ministarstvu kulture i REM. Pitanja su: Da li se „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“, domaći kanali? Da li „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ imaju neophodne dozvole za rad u skladu sa svim pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ plaćaju propisane naknade, kome i u kom iznosu? Da li su „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ upisani u Registar javnih glasila? Da li su „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju svoje obaveze u celosti? Da li ovi kanali plaćaju naknadu Sokoju, OFPS i u kom iznosu? Gde se nalaze, odnosno u kojoj zemlji se nalaze masteri ovih televizija? Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da su sedište i masteri u Luksenburgu? Da li se ti programi izvorno emituju u Luksenburgu? Na kom jeziku? Da li se u Luksenburgu emituju reklame na srpskom jeziku? Da li se takav originalan program iz Luksenburga distribuira u kablovsku mrežu „SBB“, gde se reemituje ili se reemituje izmenjeni prekrojen?

Na koji način je REM utvrdio da „N1“, „Nova S“ i „Sport Klub“ nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični i da na tim kanalima nema domaćih reklama?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru da li „Kast Media“ prodaje oglasni prostor na televizijama u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da se na TV „N1“, „Nova S“ i svim kanalima „Sport Kluba“ emituju srpske reklame i kakvi su rezultati te provere?

Da li su nadležni organi preduzeli korake i, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu „N1“, „Nova S“, „Sport Klub“, eventualno prekida izvorni signal i ubacuju reklama na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja. Prema odredbama ovog Zakona, reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja, bez menjanja, prekrajanja i ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja.

Članom 46. istog zakona garantuje se sloboda prijema i reemitovanja medijskih usluga iz drugih država, kojima je u Republici Srbiji zajamčena sloboda rada potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Članom 100. određeno je da nadzor nad operatorima vrši REM, da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio ili TV emitovanja istovremeno i u potpunosti i bez ikakvih promena, da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom Zakona u pogledu oglašavanja vrši REM.

Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, očekujem, ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koje imaju nadležni organi i utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih ili krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem mogućem roku, ukoliko odmah, a ovo moje pitanje tretira kao prekršajna i krivična prijava protiv navedenih. Hvala.