Zahvaljujem predsedavajuća.
Poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovana predsednice...
(Aleksandar Vučić: Đorđe, samo da zamolim za jednu rečenicu.)

Zahvaljujem predsedavajuća.

Poštovani predsedniče, veliko mi je zadovoljstvo što ste imali mogućnost da me prekinete sa ovakvom informacijom koja zaista mnogo znači i nama u ovoj sali i građanima Srbije, a najviše znači našim sugrađanima, Srbima koji žive na KiM.

Ova sednica je pokazala da je ovo ipak bilo pravo vreme za održavanje nje, sa ovim dnevnim redom i jako su važne poruke koje se čuju iz ove Skupštine i juče i danas.

To što danas i juče u ovoj sali nema kukavica, koji su juče ispred skupštinske sale ceo dan izmišljali kamaru glupih razloga da opravdaju svoj nedolazak i svoj kukavičluk. Da li je to slučajno iz današnje perspektive gledano? Ja u slučajnosti ne verujem i ne verujem da je to slučajno, pogotovo kada pogledamo i vidimo da su to upravo one kukavice koje nisu kao veliki miljenici postoktobarskih 2000. dešavanja velikih zapadnih sila učinili ništa za naše građane i naše državljane na teritoriji KiM, isti oni koji su 2004. godine nemo posmatrali šta se dešava prilikom pogroma i ni na koji način nisu pokušali da zaštite ni živote građana, a kamo li imovinu i građana i crkve na teritoriji KiM.

Zašto ovo napominjem? Napominjem iz tog razloga, jer situacija 2004. godine i danas bila je drastično različita. Godine 2004. čak se KFOR povukao iza reke Ibra očekujući reakciju Republike Srbije da policijske i vojne snage uđu i zaštite Srbe na Kosovu i Metohiji. Međutim, tadašnja vlast je ostala nema. Šta je očekivati od onih koji su 2008. godine pogađali se da proglašenje otcepljenja Kosova dođe posle predsedničkih izbora. Jednostavno, te kukavice su bile hrabre samo da nas hapse na Jarinju i Brnjaku, i nas i Srbe sa KiM kada smo pokušavali da sprečimo Borka Stefanovića da postavi granicu između Srba i Srbije.

Ono što je još strašnije, oni su bili hrabri da postave najgluplje pitanje koje se može smisliti Međunarodnom sudu u vezi statusa KiM. Hrabri verovatno, jer ih je hrabrio novac njihovih današnjih sponzora. Ja se glasno, jasno i otvoreno pitam ovde pred svima vama i pred Srbijom, ko je smislio to pitanje? Pozderac ili Jeremić? Patrik Hou ili Soroš?

Te kukavice su bile jedio hrabre da puste Fljoru Brovinu i braću Mazreku i još hiljadu osuđenih ubica, a da im na kraj pameti nije palo da ih razmene bar za jednog kidnapovanog Srbina sa KiM. Hrabro su sačinili sporazume da se koriste dokumenta i tablice koje će izdavati separatistički banditi, koje su NATO bombe dovele u poziciju da zulumćare na Kosovu. Čak i u svom ugovoru sa narodom nisu imali šta da napišu kao rešenje koje nude i predlažu za KiM, a sada nam dele lekcije onako sa kamiona, iz kafane, bez odgovornosti prema bilo kome i prema bilo čemu. Sada dele lekcije kada deo najvećih sila koje podržavaju samostalnost ove terorističke države, jer su ih oni stvorili, jedva čeka da iz bilo kog razloga Srbija kaže da neće više da pregovara. Takav stav bi nas automatski doveo u poziciju da se bez nas, bez Rusije i Kine preseče dijalog o KiM i do kraja sprovede u delo ono što su naumili. O tome moramo dobrano voditi računa.

Briselski sporazum, kao posledica svega ovoga što sam naveo, ipak ima nekih dobrih strana oni koji ne žele da shvate da kada je država u pitanju, ono što vam prethodnici ostave dogovarajući se, vi ne možete da kažete – ja to brišem gumicom, to više ne važi, ja želim nešto novo i bolje, a pogotovo u ovakvoj situaciji kada veliki ne žele ni da razgovaraju o srpskim interesima na KiM.

S druge strane, i sa ovim danas dara je blizu da prevrši i meru i trpilo, pogotovo kako se to trenutno odvija na KiM. Dobro je što su zapadne sile rekle to što ste nam sada saopštili, to nije nikakva akcija u sklopu borbe protiv korupcije i da su prekoračili sva ovlašćenja, ali jednostavno na tome se mora raditi i dalje, dublje i ova situacija jasno pokazuje da se ne mogu i ne smeju donositi ishitreni potezi.

Činjenica da se zlo suzbija dok je još uvek malo. Tu su šanse ovi pre nas propustili, tako da danas imamo takse, šetkanje vojnika Republike Albanije po KiM, zajedničke vežbe terorističke vojske UČK sa nekim susednim zemljama, koje su inače i članice EU. To jesu ozbiljne provokacije koje traže ozbiljan i odmeren odgovor koji mi od vas sa pravom očekujemo.

Ono što oni nisu očekivali da će se desiti, a to je jačanje Vojske, ekonomska stabilnost, diplomatska inicijativa za povlačenje priznanja kvazi države Kosova, nova radna mesta, gradnja infrastrukture jesu bili najjači, najsnažniji i najozbiljniji odgovor koji niko nije očekivao posle 2012. godine od Srbije. Od Srbije koja je 2012. godine bila na ivici bankrota, kojoj je Vojska ličila na lovačko udruženje, na Srbiju koja gotovo samo što nije klekla i zamolila da nas ostave na miru po bilo koju cenu, pa i cenu odricanja od Kosova i Metohije. Taj odgovor treba da bude još snažniji i jači ili treba preduzimati i nove korake.

Briselski sporazum je negde na veštačkim aparatima, slobodno mogu da kažem gotovo na izdisaju i možda je trenutak da vodeći računa da ne prekinemo mi dijalog, da ne budemo mi odgovorni za prekid dijaloga, nastavimo inicijativu da Kina i Rusija zatraže učešće u kontigentu KFOR-a na Kosovu i Metohiji, da se pokuša da se format pregovora iz Evropske unije ponovo vrati pod okrilje isključivo i samo Saveta bezbednosti.

Poštovani građani, Kosova i Metohija jesu bogatstvo, u svakom smislu te reči, duhovno i materijalno. Ono što niko ne želi da kaže, ali mi moramo o tome otvoreno i da razmišljamo kada procenjujemo šta ćemo raditi dalje, moramo glasno sebi, na primer, da postavimo pitanje kao narod kada će i da li će ikada Srbi poželeti da žive u Drenici i da li neko od nas želi 80 poslanika sa Kosova i Metohije u Skupštini Republike Srbije. Treba raditi onoliko brzo koliko se može, ali se ne sme doneti pogrešna odluka. Ono što je sigurno, poštovani predsedniče, što god vi predložili i uradili u vezi Kosova i Metohije, bićete krivi i odgovorni, bićemo krivi i mi sa vama. Ali to je trenutak u kojem se mora preuzeti odgovornost zbog budućnosti i Srbije i dece i zbog prosperiteta.

Upravo zbog toga, ja vas molim da ne brinete vi o Severnoj Makedoniji ili Crnoj Gori, šta će s njima uraditi velika Albanija, o kojoj oni ćute i ne smeju da prozbore niti da se suprotstave. Nisu ni oni brinuli o nama 2008. godine. Budite vi predsednik Srbije koja će brinuti o Srbima, o Srbiji, o Republici Srpskoj, o svim Srbima.

Kada razmišljate o rešenju i kada razmišljamo o rešenju, moramo razmišljati o svom Srbima, ne samo jednom delu našeg naroda, samo tako možemo da rešimo nacionalno pitanje Srba i to mora da bude naš istorijski zadatak. To što vi vodite politiku mira i nemate sagovornike sa druge strane koji razmišljaju na takav način, bar ne među Šiptarima, upravo traži da budemo čvrsti kao zid, da nam bude ekonomija još stabilnija, Vojska što jača, a onda će i mir biti sigurniji.

Nema pomirenja, jer mi nemamo oko čega da se mirimo, Srbija nije izvršila nikakav ni zločin ni genocid, niti duguje bilo kakvu ratnu štetu. Nema pomirenja, ali moramo se jasno razdefinisati i razgraničiti i samo snaga koja ne sme da se izaziva može obezbediti stabilnost. Iako sam ponekad imao dilemu da li treba razmišljati o razgraničenju kao rešenju, onog trenutka kad su se protiv njega deklarisale Nemačka, Hrvatska, Crna Gora, Albanija, sve provereni naši prijatelji, počeo sam da shvatam da se o tome treba na ozbiljan način razmišljati. Kad se vaši neprijatelji dokazani i osvedočeni zalažu protiv nečega, verovatno tu ima nečega što može da vam bude od koristi. Ne bi ovi pobrojani bili protiv toga da je to baš toliko loše za Srbiju, bar kao razmišljanje.

Poštovani predsedniče, što naša Vojska bude bliža Prištini i Tirani, bićemo udaljeniji od velike Albanije i mogućnosti nekog novog rata. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, na član 1. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, podneo sam amandman i praktično predložio jednu intervenciju koja je sasvim jasna, logična i nužna i usklađena sa onim što predlog koji ste dostavili ovoj Skupštini u daljem toku podrazumeva.

Naime, intervencija se odnosi na budući stav 6. i stav 8. člana 4. zakona u kojem ste predložili da komunalne mreže na teritoriji grada Beograda mogu biti u svojini vršioca komunalne delatnosti, čiji je osnivač grad Beograd, odnosno kome je grad Beograd poverio obavljanje delatnosti.

Moj predlog se odnosi na to da komunalna mreža može biti u svojini i vršioca komunalne delatnosti onog preduzeća čiji je osnivač gradska opština grada Beograda, jer već u sledećem članu, koji ste predložili, vi otvarate i ostavljate mogućnost da gradske opštine Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin pod određenim uslovima mogu biti osnivači javnih komunalnih preduzeća.

U skladu sa tim, ovakva odredba je po mom skromnom mišljenju nužna, kao što je nužno da i u budućem stavu 8, tamo gde kaže da javna preduzeća, čiji je osnivač grad Beograd, dodao bih reči „ili gradska opština“ grada Beograda, imovinom grada Beograda upravljaju, raspolažu u skladu sa zakonom, osnivačkim aktom i drugim aktom nadležnog organa.

Znači, gradske opštine sa šireg gradskog područja, uključujući opštinu Obrenovac, iz koje dolazim, imaju ovlašćenje da obezbede uslove za obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti na svom području.

Iz toga su isključeni linijski prevoz putnika i ZOO Higijena i za njihovo obavljanje su i do sada mogli, a i po predlogu koji ste dostavili Skupštini, i ubuduće će pod određenim uslovima, moći da organizuju obavljanje delatnosti u skladu sa zakonom i propisima grada Beograda.

Osim toga pojedine gradske opštine, koje su ranije bile prigradske, a imam utisak, imale mnogo bolji i stabilniji status nego od 2007. godine, kad je izmišljen naziv gradske, su ogromna sredstva kako same sredine, i tada lokalne samouprave, već i građani sa tih teritorija ogromnu imovinu uložili u svoju ličnu imovinu, uložili u imovinu javnih komunalnih preduzeća.

Iz tog razloga smatram da ne postoji, ne samo prepreka, nego već postoji izuzetna potreba da se ovaj amandman usvoji i da se omogući da i ta preduzeća koja postoje ili za koja će se dati saglasnost za osnivanje u budućnosti mogu da koriste i raspolažu imovinom koju su već do sada stekli ili koju će u budućem periodu steći.

Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, na član 2. podneo sam amandman i korekcija se odnosi na to što smatram da gradske opštine Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin mogu biti osnivači javnih komunalnih preduzeća i u tom delu dotle se i slažem sa predlogom koji je podnet od strane predlagača, ali mislim da tutori u vidu davanja posebnih saglasnosti, propisivanja procedura i određivanja koji organ gradske opštine treba da vrše pravo osnivača je malo previše vlasti u rukama grada Beograda u odnosu na ove opštine, ako očekujemo

Ako očekujemo da javna komunalna preduzeća ovih prigradskih opština, koja postoje ili koja bi bila osnovana u perspektivi, zaista mogu da budu osnovana i da za njihov rad odgovornost snose isključivo i samo rukovodstva tih opština, a ne da se posle toga čak pozivaju i na grad, da je grad dao saglasnost i ostalo, tražeći sredstva dodatna da bi ta komunalna preduzeća bila funkcionalna, efikasna i mogla, tako da kažem, funkcionišu u plusu ili na pozitivnoj nuli.

Zaista mislim da tome nema mesta. Mogu da se složim da treba tražiti modus i način da se u pojedinim opštinama generalno u Srbiji, ali ovde imamo jedan primer u Beogradu, treba tražiti načina da se stvarno odredi starateljstvo, ono što bi se koristio termin iz Centra za socijalni rad, jer je to starateljstvo je očigledno potrebno rukovodstvu opštine Stari Grad. Ali, nemojte da ovakvim odredbama dezavuišete zaista ogroman angažman ljudi u prigradskim opštinama koji se ne oslanjaju na novac grada Beograda, na budžet grada Beograda i čija komunalna preduzeća bi sa ovakvom zakonskom odredbom, ukoliko ostane, bila u neravnopravnom položaju sa javnim preduzećima i javno komunalnim preduzećima koja deluju na teritoriji grada Beograda. Hvala.

Po amandmanu kolege Markovića.

Iako se Vlada izjasnila da prihvata ovaj amandman, ja mogu da se složim da ovaj amandman pravno-nomotehnički zaista je bio potreban i da on ono što je predlog Vlade i intencija Vlade ima svoju svrhu i iz tog razloga razumem. Ali, ne mogu da ga podržim nikako, iz upravo onoga o čemu sam govorio malopre, a to je potpuno nepotrebna procedura, nepotrebno stavljanje tutorstva na neki način opštinama Barajevo, Grocka, Lazarevac, Mladenovac, Obrenovac, Sopot i Surčin da li i kako i na koji način mogu ubuduće da osnivaju javna komunalna preduzeća i iz tog razloga smatram da još jednom treba samo o ovome razmisliti.

Ovim i ovakvim pristupom se prigradske opštine koje sam pobrojao stavljaju neravnopravan položaj sa gradskim opštinama ili sa opštinama koje se nalaze na užoj teritoriji grada Beograda. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, na Član 3. podneo sam amandman sa ispravkom, intervenišući u sledećim stvarima.

U stavu 2. tačka 4. smatram da prilikom predlaganja ovog zakona jeste dobro pomenuto da se ovo usklađuje sa zakonom koji se uređuje smanjenje rizika od katastrofa i upravljanje vanrednim situacijama, ali mislim da je propust da se ovde ne pomene i Zakon o zaštiti kritičnih infrastruktura. Ovim zakonom se u nadležnost grada Beograda stavlja zaštita i ovoga i smatram da je apsolutno mesto da se ovde upotpuni obaveza grada Beograda i pravo da Statutom i taj deo regulišemo.

Pored toga, Zakonom o odbrani, gradu Beogradu su poverene i donošenje planova vezanih za odbranu. U tom smislu sam i predložio da se doda u ovom istom stavu, tačka 5. koja bi glasila – donosi plan odbrane grada Beograda i utvrđuje Statutom grada Beograda izvršne obaveze gradskih opština u oblasti odbrane i zaštite tajnosti podataka u skladu sa Zakonom o odbrani.

Ukoliko se ne bi ova tačka dodala, smatram da na osnovu samo zakonskih ovlašćenja koje se prenose gradu Beogradu u kojem su definisane izvršne obaveze gradskih opština i opština u opštini na teritoriji Republike Srbije, ne bi samo Statutom bez ovoga u Zakonu to moglo da se učini.

Pored toga, sledeća intervencija se odnosi na stavove 3. i 4. jer ne vidim nikakav razlog da se ograniči mogućnost da grad Beograd Statutom utvrdi podelu poslova između grada i gradskih opština time što se to imitira na tačke od 18. do 20. i u tom smislu je i odredba sledećeg stava gde se Statutom grada daju ovlašćenja, odnosno ovim zakonom bi se dalo ovlašćenje da se Statutom grada bilo koja od ovih 24 stavki ili 23, u zavisnosti da li ćete prihvatiti dodavanje još jedne tačke koju sam predložio i obrazložio malo pre, može poveriti, znači, grad odlučuje o tome. Četvrtim stavom grad bi bio drugostepeni organ gde bi se odlučivalo po žalbama.

Naime, ne vidim razloga da grad Beograd uređivanje ne kategorisanih puteva, odlučivanje o nazivima ulica, trgova, zaselaka, drugih delova naseljenih mesta, to koja vrsta robe se može prodavati i koja se vrsta ugostiteljskih usluga mogu pružati u privremenim objektima, da određivanje vremena, načina i mesta na kojima se može obavljati trgovina na malo sa pokretnih sredstava ili opreme, ne može poveriti gradskim opštinama ili prigradskim opštinama ili nekim od opština. Ukoliko stavovi 3. i 4. budu ostali na način kako ste ih predložili, ovim onemogućavate gradu Beogradu da Statutom tu podelu izvrše. Ne vidim nikakav razlog za tako nešto.

Mislim da su ovo pravno-tehničke redakcije, bez obzira što jeste dodavanje jednog novog stava, ali usklađivanje sa Zakonom o odbrani i jednostavno omogućavanje i usklađivanje i sa Zakonom o zaštiti od kritičnih infrastruktura, a u krajnjem slučaju ne menja suštinu ovog zakona promena stava 3. i 4. time što bi ostalo na Skupštini grada Beograda, kome i kako će poveriti neku od ovih nadležnosti. Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovani ministre sa saradnicima, u Predlogu zakona koji se nalazi pred nama, vi ste predložili u članu 7. da se iza člana 20. doda novi član 20a kojim se predviđa da Skupština grada obrazuje komisiju za planove u skladu sa zakonom koji su uređeni prostornim planiranjem i izgradnji objekata, da u slučajevima kada je Statutom grada utvrđeno da pojedine urbanističke planove donosi gradska opština za svoje područje, gradska opština obrazuje komisiju za planove, s tim da se jedna trećina članova komisije imenuje na predlog skupštine grada. Dovde se slažem.

Ne slažem se da treba da postoji 3. stav i u tom smislu je i moja amandmanska korekcija, jer 3. stavom ste predložili da na sva planska dokumenta iz stava 2. ovog člana posle javnog uvida pribavlja se saglasnost komisije za planove Skupštine grada Beograda o usklađenosti plana detaljne regulacije sa planom višeg reda odnosno sa zakonom kojim su uređeni prostorno planiranje i izgradnja objekata.

Zaista ne vidim potrebu ili za stavom 2. gde se uopšte odobrava bilo kome da od gradskih opština radi i donosi planove sa ovakvom metodologijom, da je obavezno da u komisiji bude jedna trećina članova komisije koju imenuje skupština grada.

Ja onda ne razumem šta ta trećina članova u toj komisiji treba da radi. Ako ta trećina članova nije zadužena da upravo vodi o ovom računa što se naknadno bez razloga dodaje u stavu 3. da li su ti planovi koji se donose usklađeni sa planom detaljne regulacije višeg reda, onda zaista takvo ovlašćenje ne treba ni prenositi skupštinama gradskih opština.

Potpuno je besmisleno duplirati jednu proceduru i na taj način potpuno usporavati samo donošenje urbanističkih planova. To jednostavno je zaista logično i pravnički potpuno u koliziji jedno sa drugim.

Ako nema poverenja da ta trećina članova ispuni svoj zadatak i vodi računa da li su ti planovi usklađeni sa planom višeg ranga, onda zaista ne vidim potrebe ni da oni budu učesnici u svemu tome, onda jednostavno neka to radi komisija koja će po svom nahođenju da obrazuje gradska odnosno skupština gradske opštine.

Ako već idemo sa stavom 2. i ovakav kakav je zakonski predlog onda je sasvim logično da stav 3. bude brisan iz ovog zakona, jednostavno ne samo što se podrazumeva da taj plan nižeg reda mora biti usaglašen, već ova trećina članova apsolutno podrazumeva obavezu nadzora, kontrole i usaglašavanja da bude sa planom višeg reda i iskreno rečeno statut grada Beograda, može čak da bude i u toj meri selektivan, da se izvrši procena koje to gradske opštine imaju službe koje mogu da se bave tim na odgovarajući način, a da ne ugroze planove, znači nisu u obavezi da to prenesu statutom svim gradskim opštinama, znači do te mere može da se ide ako postoji sumnja da neka od gradskih opština nema stručan kadar za to.

Nemojte da dovodimo u pitanje iskustvo, znanje, angažovanje, volju i poštovanje zakona onim ljudima koji već decenijama rade na ovim poslovima i imaju iskustva, a samim tim i sputavamo brzinu kojom se mogu donositi ovi planovi. Hvala lepo.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Iskreno rečeno, mislim da jeste dupliranje posla, a ako je bila intencija ka tome da ljudi koji se nalaze na teritorijama gradske opštine, onda je bilo bolje za poslove kada se tiče donošenje planova u gradsku komisiju, inkorporirati do jedne trećine predstavnika gradske opštine i to bi onda daleko ubrzalo proceduru, nego na ovakav način.

Ja zaista još jednom podvlačim, potpuno se slažem sa vama da to proističe upravo iz ovog problema, a o kojem treba ozbiljno razmišljati, da se gradskim opštinama, barem ovim koje se nalaze van gradskog jezgra, vrati status lokalne samouprave, čime bismo mnoge od ovih stvari prevazišli, a jednostavno i onaj stepen odgovornosti i znanja koje imaju ljudi koji rukovode u tim opštinama i koji su tamo izabrani na vlasti, iskoristili na maksimalno dobar način. Hvala.

Nema prostora baš mnogo za repliku. Ne slažem se, naravno, sa kolegom Jokićem. Pitanje centralizacije i vertikale i maksimalne kontrolne treba da postoje u nekim drugim stvarima, ali treba da budemo onda potpuno svesni da kada je u pitanju lokalna samouprava, pa makar i ovako definisana kakva je grad Beograd, ima sasvim drugu izvršnu funkciju.

Ako ćemo na ovakav način razmišljati da je to nužno i neophodno i biti opterećeni u svakoj situaciji postojanja mogućnosti nečega čime treba da se bave organi krivičnog gonjenja i da to predupređujemo ovakvim načinom funkcionisanja, onda treba da gradske opštine koje nemaju status lokalne samouprave, prevedemo u administrativno-tehničke jedinice i da jednostavno više sa tim poslom završimo, ne bi li, ako je to procena, da je to jedini način da se spreči korupcija ili pogrešan način korišćenja ovlašćenja koje imaju organi lokalne samouprave. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, mi danas raspravljamo o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu koji dolazi kao uzročno posledična reakcija na usaglašavanje sa svim onim zakonima koji su tokom prethodne dve godine menjani i koji su, praktično, omogućili da se jedan princip razmišljanja, a to je decentralizacija i ravnomerni razvoj Srbije ovog trenutka kroz ove izmene i dopune verifikuje i inkorporira u Zakon o glavnom gradu.

Princip ravnomernog razvoja i decentralizacije se ne pokazuje samo pisanjem zakona, davanjem raznoraznih izjava, već i faktičkim ponašanjem i odnosom prema svakom delu teritorije Srbije.

Vidimo da od 2012. godine na ovamo se zaista čine maksimalni napori da se u Srbiji razvijaju sve sredine onoliko koliko god je to moguće, da se nadoknadi zaostatak devastacije koja je trajala do 2012. godine, odnosno do 2016. godine u Srbiji. Tako imamo i otvaranje auto-puta, otvaranje novih fabrika, gde je možda bilo daleko jednostavnije da se u blizini Beograda mnogi investitori lociraju, ali je očigledna namera i ogroman napor republičke vlasti da investitori imaju interesa da i u manjim sredinama, kakve su opštine na jugu Srbije, na istoku Srbije, na zapadu Srbije, u centralnoj Srbiji, otvaraju svoje pogone i time praktično omogućavamo da svi građani Srbije osete šta je to decentralizacija zaista u praksi.

Danas smo svedoci toga da su intenzivni i radovi na aerodromu „Morava“ kod Kraljeva, gde je potpuno jasna dobra saradnja između, hajde tako da kažem, civilnih i vojnih struktura, jer taj aerodrom, nakon ovih radova koji će biti, od vojnog, postaće civilno- vojni aerodrom i jednostavno, samom Kraljevu će doneti dosta toga.

Ali, da se vratimo izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu. Ja ću konstatovati da zaista ove izmene i dopune koje su predložene jesu veliki korak ka decentralizaciji Beograda, ali i mali korak ka decentralizaciji gradskih opština koje se nalaze u okviru grada Beograda.

Zašto mali korak ka decentralizaciji gradskih opština, prvenstveno misleći na tzv. prigradske opštine? To iz tog razloga što je mnogo ostavljeno prostora koji mora da se popuni izmenama Statuta grada Beograda.

Jasno je meni da je to možda jednostavniji način da se određena ovlašćenja prenesu na gradske opštine, da se podeli deo odgovornosti između grada i gradskih opština, ali amandmanski sam bio prinuđen da reagujem na nekoliko članova ovog zakona i o tome ću govoriti više u pojedinostima, jer mislim da su pojedini članovi zakona tako formulisani da bezrazložno ograničavaju mogućnost da se statutom određene nadležnosti povere ili prenesu na gradske opštine.

Ja mogu da razumem brigu Gradske uprave kada je u pitanju Stari grad. Imamo jednu potpuno nesposobnu opštinsku vlast, koja ne zna ništa drugo osim da pravi probleme i dezavuiše sve ono dobro što se radi u gradu. Ali, to ne može da bude razlog da opštine koje čine izuzetne napore, vode računa o svojim sredinama već dugi, dugi niz godina, stvarale su ogromnu imovinu kroz sopstvena javna preduzeća ili komunalna preduzeća, iz tog razloga budu stavljene sa strane.

Govoreći o Obrenovcu, Obrenovac je od 2007. godine uskraćen za ogromna novčana sredstva. Naime, kada su vršene izmene Zakona o zaštiti životne sredine, naknada za korišćenje dobara od opšteg interesa je prestala da postoji, uveden je prihod koji je promenjen u naknadu od emisija emitovanja sumpora i drugih praškastih materija, da bi sledeći korak bio da se to što je bio stoprocentni prihod Obrenovca, od onih posledica koje su ostajale od rada Termoelektrane „Nikola Tesla A i B“ u Obrenovcu, prvo podeli između Obrenovca i Republike u odnosu 60% ka Republici, a 40% ka gradu, a onda se Đilasova administracija setila da su oni jedinica lokalne samouprave, a ne Obrenovac i da počinju polako tih 40% da preuzimaju prema gradu Beogradu i time uskrate Obrenovcu mnogo toga od onoga što mu pripada.

Slažem se ja da dim iz Termoelektrane „Nikola Tesla“ se širi i na neke druge susedne opštine, ali pepeo koji je promenom standarda, a ne zato što je boljeg kvaliteta proglašen da nije više otpad ili opasna materija, proglašen je da se radi o neopasnom otpadu, jednostavno nije tačno. To je samo potvrda da su neki standardi koji su postojali u bivšoj SFRJ daleko ozbiljniji i kvalitetniji i povoljniji po građane nego ovi koje preuzimamo danas iz EU.

Ali, tu smo gde jesmo. Upravo zbog toga da ne bi zavisilo od dobre saradnje između grada i opštine koliko će sredstava doći u određenu sredinu, i ove stvari treba definisati na jedan drugi način, a ne samo na utakmicu o tome ko ima bolji projekat koji će realizovati i na osnovu toga obezbediti mogućnost da povuče sredstva od grada Beograda.

To što to sad dobro funkcioniše i to što je administracija u Obrenovcu spremna i sposobna i uvek ima pripremljene projekte na osnovu kojih konkuriše za ta sredstva, jednostavno je ovog trenutka. Ali mi moramo da vodimo računa da se nešto može promeniti. A, ovo, jednostavno što je urađeno 2007. godine, potpuno je nepravično i to nije bila decentralizacija, to je bila potpuna centralizacija upravljanja.

Znate, nije decentralizacija kada vi upravu prihoda ugasite praktično u Obrenovcu i premestite na Čukaricu. Decentralizacija je kada upravu prihoda preselite u Obrenovac, pa neka putuju malo i građani Beograda koji stanuju na užem gradskom jezgru, ako treba, ako se mora nešto racionalizovati, do Obrenovca ili do Lazarevca ili do Mladenovca. Time ćemo postići jednu ravnopravnost u svemu tome.

Moramo da znamo da decentralizacija košta. Ne možemo samo zato što pet ili 10 radnih mesta u Lazarevcu, Obrenovcu, Mladenovcu, Surčinu, Grockoj i ostalo, koštaju i teret su za budžet, da time dovodimo u situaciju da otežavamo pristup građanima ovih sredina za onim poslovima koji su njima nužni i neophodni. Moraju da im budu dostupni.

U ovom trenutku u Obrenovcu, kao što se dešava… Koristiću vreme i ovlašćenog, ako ste saglasni sa time.

(Predsedavajući: Ne možete sad, kolega Komlenski. Završite rečenicu.)

Završiću rečenicu, a nastaviću kasnije o tome, nije problem. Zahvaljujem se na razumevanju.

Ali, ne može to da bude razlog da otežavamo građanima da dođu do nečega. Mislim da sledeći korak, osim promene statuta, za čiju sadržinu znam i može biti zadovoljavajuća, jeste da se i gradske opštine svrstaju po svom statusu u jedinice lokalne samouprave. To bi bio pravi put ka potpunoj decentralizaciji. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Marinkoviću.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo narodni poslanici, nastaviću tamo gde diskusija koju smo imali u toku popodneva stala, barem u onom delu o kojem sam ja govorio. Ovo je momenat koji može da bude ozbiljna prekretnica u tome na koji način će se vršiti dalje decentralizacija grada Beograda kada su u pitanju gradske opštine i koliko će to nekog novog kvaliteta u budućem radu da donese.

Bojim se da neke stvari koje su onako kako ih razumem predložene ovim izmenama i dopunama, a to je da imovina svih javnih preduzeća, javno-komunalnih, infrastrukture postane vlasništvo grada Beograda. Tu sam uložio amandman na taj deo, imajući u vidu jednu činjenicu koja je nesporna, a to je da su prigradske opštine u nekom davnom periodu iz sopstvenih sredstava izvršila ogromna ulaganja u razvoj svojih javnih preduzeća i svojih komunalnih preduzeća od vodovoda, od preduzeća koja su se bavila iznošenjem smeća, održavanjem higijene, sada Javno preduzeće za izgradnju grada, Javnog preduzeća za zaštitu životne sredine i tako dalje, ne bih da nabrajam ono iskustvo koje barem iz Obrenovca nosim.

Nije to sad samo pitanje ni opštine Obrenovac kao dela grada Beograda i dela gradske vlasti ili je tu čak pitanje imovine građana. Podsetiću vas, ono što smo zaboravili, što je bila tekovina nekog socijalističkog samoupravnog društva, to su bili samo doprinosi. U tom vremenu gde su građani lična sredstva izdvajali u izgradnju nečega što bi danas po osnovu ovako nekorigovanih zakonskih promena, postalo svojina grada Beograda. Znate, svako od nas voli kada nešto radi, kad u nešto ulaže da se zna da je to i njegovo delo i ima interese i razloga da na tome posebno se angažuje i dodatno radi. Ne vidim nijedan razlog da gradske opštine, pogotovo one koje imaju iskustvo, imaju tradiciju, gde neće biti uopšte jednostavno da grad Beograd i uprava grada Beograda preuzme na sebe funkcionisanje komunalnog sistema, ne budu i dalje u mogućnosti da bez posebne procedure postanu osnivači javnog komunalnog preduzeća, odnosno da ono što je u ovom trenutku imovina tog javnog komunalnog preduzeća to i ne ostane.U krajnjom slučaju, čak i neka bude imovina grada Beograda, ali i pravo korišćenja i raspolaganje tom imovinom je nešto što je nužno da bi postojao određeni stimulans za dobrim radom, za dobrim poslovanjem i nastavkom ulaganjem.

Rekao sam da je to nekad bio samodoprinos, danas zato što je Obrenovac bio poprilično zapostavljen, do 2012. godine imamo situaciju da bogami, gotovo 20% i nešto teritorije Obrenovca nema pijaću vodu, nema čak ni ispravnu pijaću vodu kada su bunari u pitanju i da bi se ubrzalo širenje te mreže, pored primara koji ulaže i grad Beograd u koju ulaže i gradska opština Obrenovac i sami građani ulažu sopstvena sredstva, a potom te cevi koje su položene u zemlju prenose u svojinu lokalnog vodovoda da bi mogli da se održavaju, koriste i da funkcionišu.

Znači, ukoliko želimo da ovaj zakon bude stimulativan, a ne destimulativan za, ja moram i dalje koristiti prigradske opštine, da tamo sistemi komunalnih funkcionišu nego što jeste, mislim da ozbiljno treba razmotriti ograničenja koja bi mogao ovaj zakon da ostavi za sobom i onemogući da se statutom prošire ovlašćenja i dalje decentralizuje vlast gradske opštine.

Bilo bi možda mnogo jednostavnije da se prigradske opštine i rukovodstvo tih opština može ponašati kao rukovodstvo Starog Grada ili Novog Beograda, jer sve krupne investicije, znači sve ono u šta treba ulaganje znanja, truda, rada, radi grad Beograd i radio je grad Beograd. Lako je biti uspešan gradonačelnik Novog Beograda, kad vam grad Beograd radi i vodovod i toplifikaciju i asfaltira ulice, znači vodi računa o svemu, a on može sebi da dozvoli da pažnju posveti tome da kupi dve kante farbe, oboji tamo neko igralište, kupi koš i tablu iz opštinskog budžeta i da glumi dobrog predsednika opštine ili nekog važnog menadžera, a da u suštini ništa drugo nije uradio.

Moram da odam priznanje da ta gradska opština ima nešto dobro, a to ima nasleđeno od ranije i jako dobru ljudsku upravu, pa je onda još lakše glumiti uspešnog i važnog predsednika opštine. Dođite da budete predsednik opštine u Obrenovcu, pa treba da odete u Brović tamo gde još voda nije stigla ili da budete predsednik opštine Grocka ili Mladenovac ili Surčin, da se suočite sa svojim sugrađanima koji naravno očekuju da žive u 21. veku ravnopravno kao i oni koji žive u centru Beograda. Tim predsednicima opštine, tim rukovodstvima, izvinjavam se ako još nekog nisam pobrojao od ovih prigradskih opština, uvažavajući činjenicu da i mnogi ljudi koji vode gradske opštine su jako sposobni, njima nikad ne bi pala budalaština i idiotluk na pamet da sprečavaju sređivanje Trga u Beogradu za koji prvo ne troše budžetska sredstva svoje opštine, da tamo zlostavljaju radnike i da odvale neviđenu glupost koju ja stvarno nisam skoro uspeo negde da čujem, a to je da će da raspišu referendum da li da se izvode radovi na Trgu Republike.

Ja sam se stvarno pitao da li je tom predsedniku opštine takvu glupost neko pomogao da smisli ili je zaista uspeo sam da smisli. Zamislite vi sada kada bi neko dozvolio da se za tako nešto pitaju građani Starog Grada, pa Stari Grad je opština i teritorija i područje i Trg Republike nešto što pripada svim građanima Republike Srbije. Pa, nije to moj Brović, tamo negde na kraju teritorije opštine Obrenovac, pa čak i centar Brovića ne bi mogao tako da se ponaša, možda neki donji kraj prema Tamnavi, pa bi mogli da kažemo tu ćemo praviti referendum, da li da pravimo novi arboretum ili da ne pravimo arboretum? Da li da sadimo topole ili ne sadimo topole? Ili će put proći ovuda ili neće jer to ne dotiče druge ljude. Centar Beograda se tiče svakog građanina Republike Srbije i sad se pojavi tamo neki monstrum koji pametuje i sad će on da organizuje referendum da bi se sprečili radovi koji su trebali da budu urađeni još pre desetak godina, ali oni lopovi sa kojima je zajedno u koaliciji nije im palo na kraj pameti da to rade, njih je samo zanimalo koliko para mogu da ukradu od mosta na Adi. Slažem se ja sa svim onima koji će reći most je tu, most je lep, most je divan. Samo jednu stvar zaboravljamo, za tu količinu para koje su pokradene na tom mostu, cela Sava je mogla da bude u mostovima popločana od Ade Ciganlije do ušća sa Dunavom. Siguran sam u tako nešto znajući koliko je plaćen Pupinov most, koliko je plaćena druga traka mosta koji je prešao preko Beške kada je urađen u drugom smeru.

Moramo da budemo svesni toga da moramo da vodimo računa i odgovorni prilikom usvajanja ovog zakona, naravno očekujem i od gradske skupštine da bude jako odgovorna kada prenosi ovlašćenja, da ona budu takva da obezbeđuju razlog, potrebu i obavezu svake od lokalnih samouprava da se bori da što bolje njihovi komunalni sistemi i svi drugi sistemi o kojima se staraju i sve ono što je iz njihove nadležnosti funkcioniše što bolje.

O amandmanima ćemo konkretno od petka. Molim vas da samo o njima razmislite, ne kažem da su idealni, ali ovo jesu razlozi i motivi zbog kojih ih treba ozbiljno razmotriti.

Ko god šta pričao, decentralizacija košta i to ću ponoviti. Ne sme se na uštrb kvaliteta života građana Mladenovca, Obrenovca, Lazarevca, Surčina i svih onih koji nisu u krugu dvojke ovde ukidati pojedine službe koje su neophodne većem broju građana, a to se u ovom trenutku dešava sa Upravom prihoda i to je apsolutno nedopustivo, jer jednostavno, iz Brovića, iz Drena, iz nekih drugih sela ljudi dolaze u centar Obrenovca zato što žele ili zato što imaju potrebu da dođu.

Zamislite sada ako samo dolaze stariji ljudi zbog potrebe do Obrenovca, a budu morali da dolaze na Čukaricu zbog Uprave prihoda, samo zato što mislim da je neko preterao u racionalizaciji nečega, a nije otvorio prostor da se ta vrsta usluga na odgovarajući način nadomesti ili da funkcioniše tako da ti ljudi to nesmetano obave.

Poštovane dame i gospodo, u svojoj kući svako od nas, u svojoj porodici, u svom domaćinstvu, u svojoj mesnoj zajednici, u svojoj opštini, u svom gradu, Republici Srbiji živi od toga koliko se svako od nas trudi da živimo što bolje, da ulažemo energije u svoj rad, u nastanak kvaliteta i ja očekujem da će ovaj Zakon zaista biti veliki korak za decentralizaciju Beograda, a nadam se da će sa ovim sitnim korekcijama koje sam predložio biti zaista veliki korak i u decentralizaciji, ali u pravom smeru o kojem sam govorio i ovih gradskih opština koje su jako važne za svakog građanina na teritoriji grada Beograda. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena ministre, uvažene kolege, ja ću samo podsetiti da ne možemo sve gledati sa emocijama i isključivo samo sa političkog aspekta, već se moramo ponašati pomalo kao pravnici, pogotovo u ovakvim situacijama kada je u pitanju rasprava o amandmanima i mogućnosti da ti amandmani uopšte budu inkorporirani u postojeći zakon na način kako je to predloženo.

Ono što je nesporno da većina članova ovog parlamenta smatra da genocida u Srebrenici nije bilo, ali način na koji je amandman predložen da bude u perspektivi ako bi se nekim slučajem usvojio sastavni deo krivičnog dela teško ubistvo, zaista pravnički je apsolutno nemoguće izvesti i smestiti ga u taj prostor.

Ja mogu da razumem potrebu da se o ovome govori i ovo je nešto o čemu trena razgovarati na mnogo različitih nivoa. Znači, nije samo pitanje olakog komentarisanja da je u Srebrenici bilo genocida od strane mnogih u Srbiji, već pravo da vam kažem, meni je od toga čak i više smetalo u poslednje vreme što i na Javnom servisu i mnogim nacionalnim televizijama se koriste termini apsolutno nedozvoljeni i neprimereni kao „Kosovo“, kao „predsednik republike Kosovo“ umesto „tzv. Tvorevine šiptarske koja je nastala dole tako kako jeste“.

To su sve stvari o kojima se da razgovarati. Dobro je što je pokrenuto da se o tome popriča, ali pravnički je apsolutno nemoguće da ovakav amandman postane sastavni deo ovog dela zakona koji je, tako da kažem, kolokvijalno napadnut amandmanom koji su kolege iz SRS predložile.

Nažalost, uz svu surovost, ponekad moramo zaista da stvari posmatramo kao pravnici, iako su emocije u nekom trenutku potpuno na drugoj strani i želje koje bismo želeli da kroz diskusiju, ne samo, nego i kroz ono što pretočimo na papir bude mnogo drugačije od onoga kako piše.

Inače, samo bih rekao sledeću stvar. Dovoljno krivičnih dela u postojećem zakoniku postoji da kada bi se javno tužilaštvo malo ozbiljnije pozabavilo svojim poslom, ima mesta da mnogi za ovako ozbiljne tvrdnje budu procesuirani, bez obzira da li su narodni poslanici, da li se bilo gde nalaze u politici, iz bilo kog razloga da su pomenuli, jer ja mogu da se složim da ovo što mi slušamo mnogo puta nisu naučne rasprave, nisu teoretisanja da li je toga bilo ili nije bilo, nego apsolutno tvrdnje koje treba isključivo i samo da pričine štetu Republici Srbiji i Srbima kao narodu, gde god da žive, ne samo na teritoriji Srbije i Republike Srpske, nego u celom svetu.

Prema tome, mislim da u ovom segmentu više treba razgovarati o tome zašto tužilaštvo ovakve stvari nije pokretalo, jer stvarno mislim da prostora i elemenata za tako nešto ima. Hvala.

Zahvaljujem.

Ja ću samo podsetiti da je jedna od adekvatnijih mogućnosti bila da se ono što ima pravo svako od narodnih poslanika pojedinačno, a posebno i kao politička grupacija, da predloži zakon o izmenama i dopunama zakona koji bi mogao da bude poprilično dobro smešten, pa da vidimo ko će to podržati i ko neće. Zašto? Jer, i mi isto tako smo predložili donošenje odluke kojom će se formirati komisija koja bi trebalo da istraži i utvrdi tačan poimeničan broj svih žrtava agresije NATO pakta 1999. godine. Čekamo da to dođe na dnevni red Skupštine jako strpljivo, iako smo više puta očekivali da će možda to i neki drugi državni organi uraditi. Ali, ne moramo za sve da čekamo Vladu Srbije. Naravno da kao poslanici imamo mogućnost da na ovakav način pokrenemo inicijativu. Pa i mi očekujemo podršku apsolutnu svih onih koji su dobronamerni u ovoj Skupštini i razmišljaju o dobrobiti Srbije, da se takav jedan posao uradi.

Između ostalog, takvim poslom, kao što ćemo na ovaj način, ukoliko budemo sprečili da se neosnovano Srbija optužuje za bilo kakvo postojanje genocida u Srebrenici, na isti način sprečiti bar u budućnosti da bilo ko može da manipuliše brojem žrtava agresije NATO pakta na Srbiju 1999. godine i da to ostane nešto što je potpuno jasno, dobro i u celosti potkovano, da ne bismo trpeli sad kojekakve izmišljotine i licitacije koliko je Srba stradalo u Jasenovcu, da li su bili radni logori i da ne nabrajam sve one idiotluke koje smo prinuđeni da slušamo čak od strane i nekih državnika koji na taj način zaista jako duboko vređaju osećanja srpskog naroda i svih onih drugih naroda koji su stradali u takvim logorima ili u takvim zločinima koji su se dešavali u prošlosti. A neko pre nas je propustio da tačan broj žrtava na nedvosmislen način utvrdi, da to jednostavno niko više ne može sutra da dovede u pitanje.

Prema tome, i ove pravničke mogućnosti i poslovničke postoje. Prema tome, očekujemo u tom smeru inicijativu, jer zaista, ni odbor se ne bi na način na koji se izjasnio kada je u pitanju ovaj amandman ne bi izjašnjavao, već bi isključivo morao da gleda sa formalno-pravne strane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, uvažene kolege, ja ću nastaviti tamo gde je kolega Neđo Jovanović stao, a to je jedan mali deo komentara o Predlogu zakona o sprečavanju korupcije.

Iskreno rečeno, nije mi važno da li je donošenje ovog zakona potrebno zbog usklađivanja pravnog okvira sa preporukama GREKO komisije, odnosno Saveta Evrope ili bilo čega drugog, nego mi je važno zato što se to donosi na korist građana Republike Srbije.

Ovaj zakon očigledno pokazuje da se vrlo temeljno analizirao efekat sada važećeg Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Otklanja neke nedostatke koji su uočeni tokom prethodnog perioda i imam utisak da po meni najvažnijih nekoliko stvari koje on bitno menja iako to na prvi pogled tako ne izgleda, jesu u stvari postupak izbora direktora Agencije i uvođenja veća Agencije umesto odbora Agencije.

Kada je u pitanju direktor Agencije, dobro je što bez obzira na vrlo dobre i pozitivne rezultate rada sadašnjih rukovodilaca Agencije za borbu protiv korupcije, ali naravno uvek razmišljamo o budućim vremenima i o još boljem radu, to što će se stručnost ljudi koji konkurišu na mesto direktora Agencije praktično kontrolisati na jedan vrlo kvalitetan način. Znači, formiranjem komisije koja će imati zadatak da sprovede test koji će imati obavezu da obezbedi potpunu i dobru ocenu o stručnoj osposobljenosti, znanje i veštinu kandidata, je nešto što će nam garantovati postojanje njegove stručnosti, onoga ko bude bio predložen kao mogući kandidat Narodnoj skupštini za izbor za direktora.

Zatim, ono što je jako važno, ali i izuzetno velika odgovornost komisije jeste drugi deo posla koji ima, da se oceni njegov profesionalni integritet za obavljanje funkcije direktora Agencije. Treći deo naravno je takođe važan, odnosi se na plan i program rada Agencije u periodu u kojem mu se poverava mandat i to su stvari koje su jako važne.

Da ne postoje neka iskustva o kojima ću nešto malo kasnije govoriti, možda bih ovde i osporio to da je potrebno da se obezbedi potpuna profesionalizacija veća Agencije. Po ovom Predlogu zakona, veće Agencije mogu sačinjavati ljudi koji ispunjavaju iste uslove koje mora da ispunjava i direktor Agencije i oni prolaze kroz test, s tim što naravno moraju da polaže test stručne osposobljenosti, kao i da prođu ocenu njihovog profesionalnog integriteta za obavljanje funkcije direktora.

Ovo će doneti jedan novi kvalitet u radu Agencije koja će se boriti protiv korupcije. Naravno, tu treba voditi računa samo da se jedna širina koja se ponekad profesionalizacijom određenih dela može izgubiti vremenom, ali to jeste posao ovog doma kada bude usvajao izveštaj o radu, da to dobrano proprati, kao i ministarstvo koje ima svoj udeo u postupku, kada su u pitanju ocena rada same Agencije, a i izbora i direktora i veća.

Zašto sam ovo rekao da je jako važna ocena profesionalnog integriteta? Jer smo imali nažalost jednu ružnu situaciju, da nam član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije bude krivično gonjen i odgovara, doduše ne na način na koji mislim da je trebao da odgovara, ali to je stvar pravosudnih organa.

Znate, danas je taj čovek neko koga nam sa ulice predlažu kao ovlašćenog pregovarača, a inače odlukom Trećeg javnog tužilaštva u Beogradu, u predmetu KT 331/15, narodski rečeno odobreno je odloženo gonjenje Čedomiru Čupiću, tadašnjem članu Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, da izbegne krivično gonjenje kako to narod voli da kaže i ispuni obaveze koje mu je tužilaštvo odredilo, a da se postupak ne vodi za falsifikovanje zapisnika koji jeste imao određena negativna dejstva na sam rad agencije.

Uvođenjem ovog instituta, jasno je da će se, ne zasigurno sprečiti, ali i dobrano preduprediti mogućnost da neko ko je trebao da odgovara za falsifikovanje službene isprave, za zloupotrebu službenog položaja da mu se na neki način izađe u susret, ali to je činjenica da je to pravo ovlašćenog tužioca i sudija koji se saglasio sa odloženim gonjenjem, to prekvalifikuje na krivično delo nesavesnog rada u službi i na taj način okonča ovaj krivični postupak.

To jeste nešto što u budućem periodu ne sme da se desi, jer odgovornost ljudi koji se nalaze na ovakvim funkcijama ne treba da bude nešto što će ublažiti njihovu odgovornost koja im je utvrđena, niti omogućiti povoljniji položaj u odnosu na obične građane, već naprotiv, treba za primer čak i zloupotreba funkcija, koja su javna ovlašćenja dobijena od ovog doma ili od građana Republike Srbije, upravo da budu otežavajuća okolnost za one koji treba da budu procesirani.

No, tu smo gde jesmo i naravno neizbežna tema svega jeste Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika i naravno uvođenje kazne doživotnog zatvora. Znate, ovo je tema o kojoj što više razmišljate sve manje tačnih, preciznih ili sigurnih odgovora imate. Možda je najjednostavnije razmišljanje ono prvo koje svakome od nas u prvom trenutku padne na pamte, pa naravno, to je i pravično, da ne kažem da bi ta vrsta pravičnosti za neka krivična dela čak trebala da ide i po principu zakona Talijona - oko za oko, zub za zub, ali trenutni Ustav nama zabranjuje uvođenje smrtne kazne, tako da je ne mogu predlagati, aludirati ka tome da ovakva krivična dela apsolutno zaslužuju izricanje smrtne kazne.

Jasno je da i po pitanju generalne i po pitanju specijalne prevencije rezultati koje će uvođenje kazne doživotnog zatvora postići, neće biti enormno velike. To je neka moja slobodna procena, ali se slažem s tim da će se ostvariti pravednost i srazmernost između učinjenog krivičnog dela i težine krivične sankcije koja se zbog toga izriče. Ako je uopšte moguće tražiti bilo kakvu pravednost i srazmernost između ovih krivičnih dela i one sankcije koja se izriče.

Znate, potpuno podržavam što se za najteže oblike krivičnih dela ubistva, silovanja, obljube nad nemoćnim licem, obljube nad detetom, koja su izvršena prema deci, maloletnim licima, bremenitoj ženi, nemoćnim licima ne može izreći uslovni otpust.

Da se mi malo za trenutak, kako to moji Stublinci kažemo, manemo onoga što nam iz Evrope stalno poručuju i govore kako mi treba da radimo i da se ponašamo, a oni rade na sasvim drugačiji način. Ja to mogu da tumačim iz dva ugla. Kolega Neđo Jovanović je pomenuo i mislim da ste i vi govorili o tome, da postoje države u EU, prvo da velika većina njih ima kaznu doživotnog zatvora, a drugo da određeni broj zemalja takođe ne dozvoljava mogućnost uslovnog otpusta za pojedine vrste krivičnih dela.

Znate, onda kada vam stigne preporuka, odluka Evropskog suda, preporuke EU, onda vam pomalo bude i mučno u stomaku kada dođete do toga da vi niste otprilike iste vrednosti kao oni u njihovim glavama, jer ja na drugi način i ne mogu da razumem da se nama preporučuje nešto kao dobro, a da to kod sebe ne primenjuju, naprotiv, rade stvari koje su dijametralno suprotne od svega toga.

Interesantno je jako da takve preporuke dolaze iz onih zemalja i onih država za koje smo mi i 1999. godine za vreme bombardovanja, a izgleda i posle svega ovoga, bili samo kolateralna šteta i usputne žrtve potpuno nevažne. Briga koju oni pokazuju ili nam nameću da treba da je pokažemo prema osuđenicima u jednom delu meni jeste razumna, ali stvarati prioritet od toga da je mnogo važnije da li će neko imati nadu ili neće imati nadu da će izaći iz zatvora, a uskratio je život na najbrutalniji mogući način maloletnom detetu. Znate šta? Dozvoliću sebi da posle ovoga pretrpim mnoge kritike, ali ću reći krajnje licemerno. Ja nisam čak za to da se tim ljudima uopšte dozvoli i da doživotno žive u zatvorima. Za takve je smrtna kazna koja naravno podrazumeva apsolutnom sigurnošću izveden postupak do kraja.

Ono što ne treba praviti kao preveliku famu, a to je ispade još malo kada slušamo protivnike uvođenja kazne doživotnog zatvora, da je to jedina kazna koja se može izreći za ova krivična dela. Moramo da kažemo ovde građanima jasno i glasno da je na sudu ta odluka koju će kaznu izreći, a da je pored zatvorskih kazni o kojima smo svi danas govorili na ovaj ili onaj način, kazna doživotnog zatvora jedna od mogućih alternativa, jedna od mogućih kazni koje može da izrekne i to samo za najteže oblike krivičnih dela o kojima ste vrlo taksativno danas svi govorili i ne bih da ponovo to ponavljam bez razloga, jer zaista mislim da su svi zapamtili o kojim se krivičnim delima radi.

Mi moramo da vodimo računa o Srbiji, moramo da vodimo računa o našem mentalitetu, moramo da vodimo računa o našem pravosuđu, da sačuvamo ono što je dobro, a dobro je bilo i jako dobro se kroz sav dugogodišnji period pokazalo čvrsto držanje uz kontinentalno pravo i neke naznake i pokušaji koji čak i kroz ove kvazi humanitarne organizacije, koje nam kritikuju uvođenje kazne doživotnog izdržavanja, uvođenje na mala vrata anglosaksonskog prava koje nije primereno niti srpskoj tradiciji, niti našem mentalitetu, niti jednostavno mogu da zadovolje pravdu u krajnjem slučaju kada je u pitanju osećaj pravde od onih koji su neku štetu pretrpeli od počinilaca krivičnog dela.

Treba voditi računa i nastaviti onim pravcem, naravno poboljšavati i uslove za rad sudijama, usklađivati procesne zakone, naravno posebno povesti računa o kadru, danas ponovo na dnevnom redu imamo izbor novih sudija, izbor predsednika sudova za određene sudove gde su se stekle okolnosti da mogu da budu birani, ali još više se mora posvetiti pažnje edukaciji sudija, njihovom jednostavno obrazovanju i ujednačavanju primene zakona na sve građane Srbije, jer to jeste osećaj pravičnosti.

Iz tog razloga što je uvođenje kazne doživotnog zatvora nešto što je pravično, ne mogu reći da će to ispuniti pravdu i da će vratiti one zbog čijeg gubitka života će nekome biti izrečena kazna doživotnog zatvora, ali barem zbog pravičnosti Pokret socijalista, Narodna seljačka stranka, Ujedinjena seljačka stranka u danu za glasanje podržaće ove zakone, kao i Predlog izbora sudija. Ja vam se zahvaljujem na svom angažovanju oko ovih zakona.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, poštovani predsedavajući, uvaženi ministri sa saradnicima, danas je očigledno neizbežna tema o kojoj su svi govorili, Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima, pa ću pokušati da ne ponavljam ono što su kolege pre mene rekle, ali mislim da još nešto treba o svemu ovome posebno istaći.

Do pre, koliko, mesec dana naši sugrađani, koji su bili korisnici ovih kredita i zaduženi u švajcarskim francima nisu imali nikakav izbor, osim da po svaku cenu nastave da plaćaju ove kredite, koje su svojevremeno uzeli, ili da dođu pod udar sudskih izvršitelja, prinudne naplate, prodaje nepokretnosti, namirenja itd.

Ono što je dobro, jeste da su se pojavila, ne jedna, nego dva moguća rešenja. Prvo je, da vas podsetim, sve ono što je danas takođe dotaknuto u raspravi, izašao je Vrhovni kasacioni sud sa stavom po pitanju eventualne ništavosti i uslova da bi se utvrđivala ništavost ovih ugovora i druga je ovaj zakon o kojem mi, kao parlament danas govorimo.

Ono što ja želim da podsetim jeste da razlog za donošenje ovog zakona leži u ovoj jednoj osnovnoj činjenici, a to je da prvo Srbija je za ovih prethodnih sedam godina dovoljno konsolidovala svoje finansije da ova ne mala i ogromna i značajna sredstva, od gotovo 100 miliona evra, može da uloži u sprečavanje da 16 hiljada porodica ili možda čak 60 – 65 hiljada naših sugrađana sutra postanu socijalni slučajevi, pokušavajući ili da ovaj kredit otplate, sa kojim su se zadužili, ili da ostanu bez nepokretnosti koju su kupili. To je ono što je važno. Važna je mogućnost koja je pružena.

Možda ovaj zakon nije, kako rekoše neki pre mene, ono što su se do kraja nadali koji su podigli kredite u švajcarskim francima, ali mislim da je jedno kompromisno rešenje koje se od strane države nudi, u kojoj se na jedan uravnotežen način štite interesi onih koji su podigli kredit, štite interesi države Srbije, dugoročno gledano i uklapaju se na neki način interesi banaka koje očigledno i one će bar ovolika sredstva izgubiti od nekog svog projektovanog profita u budućem vremenskom periodu.

Naravno da meni nije žao banaka, ali podsetiću vas, na žalost da mi ne živimo u nekakva vremena od pre 30 godina i da banke novac plasiraju da bi ostvarivale zaradu. Na nama je da vodimo računa kakve kredite uzimamo kao građani i da o tome se dobro informišemo, a na državi da vodi računa da ne postoji mogućnost ili da bude minimalna mogućnost zloupotrebe.

Ono što bih ja želeo da predložim, jeste kako bi građani mogli lakše da se odluče za koju će se varijantu opredeliti o svemu ovome, a to je da bi možda bilo dobro da Narodna banka Srbije ili Ministarstvo finansija izađe sa saopštenjem, informacijom da li su se banke zaista zaduživale u švajcarskim francima kada su plasirale ove kredite. Mislim da bi to u mnogome pojednostavilo situaciju i ne neku eventualnu neizvesnost onih koji možda imaju dilemu sutra da li će prihvatiti ove uslove koji im se nude ovim zakonom ili će ipak se odlučiti da vode sudske sporove, obzirom na stav Vrhovnog suda Srbije.

Time bih završio ovaj deo, kada se tiče oko ovoga. Mi ćemo podržati ovaj zakon, jer zaista smatramo da ne treba dovoditi u poziciju Srbiju da razmišlja o novih potencijalnih sedamdesetak hiljada mogućih socijalnih slučajeva i socijalnih problema, jer Srbija to sebi u ovom trenutku može da dozvoli zato što se ova Vlada i prethodne vlade, od 2012. godine, jako ozbiljno ponašaju prema finansijama i odnosile su se na takav način prema građanima Republike Srbije i sa onima sa kojima mora da sarađuje, počevši od MMF, banaka bez kojih naravno ne može da posluje privredni sistem, iako sam ja od onih koji je apsolutno ubeđen da nikada nije trebalo gasiti domaće banke, obzirom da imam podatke da je jedna od najsolventnijih banaka i dalje „Beobanka“ u stečaju, zahvaljujući svim onim plasmanima koje je neka ekipa koja je do 2000. godine rukovodila radom tih banaka ostvarila.

Ne želim da budem finansijski ekspert jer se u to ne razumem, a i ne bih sebi da dajem pravo da idem van okvira ovoga o čemu sam govorio kada su u pitanju ovi krediti.

Druga tema, o kojoj bih želeo da govorim, jesu izmene i dopune Zakona o planiranju i izgradnji. Posebno bih obratio pažnju na član 17. ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji i to na deo koji se odnosi na deo zakona kojim se dopunjuju ovlašćenja za donošenje podzakonskih akata, a odnosi se upravo na segment koji kaže da ministar bliže propisuje. Citiraću nove tačke 20. i 21. gde se u tački 20. kaže – uslove, programe i način polaganja stručnog ispita u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja, izrade tehničke dokumentacije, građenje energetske efikasnosti, obavljanje administrativno-stručnih poslova, organizacije polaganja stručnog ispita, sastav i način rada komisije za polaganje stručnog ispita i vođenje evidencije o položenom stručnom ispitu.

Nova tačka 21. u svom predlogu kaže da ministar propisuje i uslove i postupak izdavanja, oduzimanja i produžavanja licence za odgovornog prostornog planera, odgovornog urbanistu, odgovornog projektanta i odgovornog izvođača radova, kao i sadržinu svečane forme licence.

Posebno naglašavam u ovoj tački 21, koja se predlaže, reč – odgovorno. Zašto? Džabe je nama, što bi rekli moji seljaci iz Stublina to što mi imamo odgovorno ministarstvo, što imamo pojedine službe koje su jako odgovorne, kada imamo pojedince koji svojom neodgovornošću dovedu u pitanje rad kompletnog sistema koji u državi funkcioniše.

Ovde je bilo ogromnih primedbi zašto se oduzimaju ingerencije komori, preuzima ministarstvo na sebe ovlašćenja. Ja, iskreno rečeno, smatram da svako ko je svoj posao radio odgovorno nema nikakvog razloga da se plaši toga što će postati odgovorni i oni koji su se jako neozbiljno i neodgovorno ponašali prema svom poslu.

Okrenuću se opet svom Obrenovcu i zaista se zahvaliti ministarstvu na pomoći da se pre završetka deonice ovog puta od Obrenovca do Preljine završi. Asfaltiraju se svi lokalni putevi, ono što je lokalna zajednica vodeći računa unapred ono što su njene ingerencije ugovorila sa izvođačima radova, da bi zaštitila svoje stanovnike, ali je činjenica da bez ozbiljne pomoći, podrške iz ministarstva ne bismo bili sigurni da će to biti privedeno kraju. Završeno je.

Očekujemo da ovih dana još ono što je preostalo, podvožnjaci ispod Čikovca i kod Grebače budu završeni i time bi se taj deo što se tiče lokalne infrastrukture i mogućnosti da se nesmetano komunicira krajevima koje preseca autoput gotovo priveli kraju. Ostaje još jedna stvar, a to je završetak pasarele pešačke u Misluđinu koja je predložena da bude urađena kod buduće privremene naplatne rampe, jer praktično autoput je presekao to mesto na dva dela i mora se obezbediti da naši sugrađani pre neko što bude konačno puštena ta deonica u rad, mogu bezbedno da stignu do svojih kuća. Zaista tu očekujemo da će se, jer ima dovoljno vremena, prema ovom tempu koji se sad vodi, da to bude pripremljeno i završeno.

Moram ponovo reći, zašto sam namerno pomenuo odgovornost i neodgovornost. Godine 2011. rađena je rekonstrukcija puta od Obrenovca do Uba. Godine 2010. je urađeno preprojektovanje na osnovu nekakvog projektnog zadatka. Na osnovu pitanja i odgovora koje sam ranije dobijao iz Ministarstva građevine, uvek uredno i blagovremeno i tačno, jednostavno sam došao do zaključka da, prvo, projektni zadatak koji je tada dat nije bio dobar, jer očigledno taj put nije isprojektovan za ovakvu vrstu saobraćaja teretnog koji danas funkcioniše tim putem.

To znači da neko ko je to tad radio verovatno treba da dođe pod udar ovoga i da ostane bez svoje licence. Oni koji su radili preprojektovanje, a zasigurno znam, samo ne mogu dokazati da nisu videli jedan metar trase između Obrenovca i Uba kada su radili preprojektovanje, nego su tek kada su nastali problemi na putu dolazili, ne bi li nešto ispravili u hodu, pa ni tad se nisu potrudili da mnoge greške koje su se pokazale nisu mogli da isprave, jer su projekti ipak samo deo svega toga i nadasve, očigledno nama nedostaje priča odgovornosti onih koji vrše nadzor.

Znači, ovaj put je posle samo šest ili sedam godina došao do toga, a rekonstruisan je iz posteljice, iz temelja, iz korita puta od početka do kraja. Zaista smo sa radošću trpeli godinu dana mučenje, prolaženje i razno raznim putevima da bi smo danas počeli da gledamo da taj put ponovo počinje ubrzano da propada. Bila je jako dobra i pravovremena reakcija ministarstva prošle godine kada sam ukazao na to da su se pojavila oštećenja. U roku od 24 sata, ako se ne varam komisija iz ministarstva je izašla, rekla šta treba da se popravi, zadala to, ali moram da vam kažem da je vreme da ministarstvo pošalje ponovo na teren ljude i da sada urade ekspertizu kvaliteta tih rekonstruisanih delova. Neki delovi bolje da nisu ni rekonstruisani. Ja kao laik mogu da tvrdim da oni koji su to radili letos nisu dobro radili. Put je utonuo i na nekim mestima gore izgleda nego što je izgledao. Obzirom da se saobraćaj nastavlja u dinamici u kojoj se nastavlja mislim da je vreme za ozbiljnu reakciju.

Nemam razloga, vi ste svi bolji stručnjaci u toj oblasti od mene, ali naravno taj put je daleko opterećeniji, raoubovaniji i zato što je došlo, do hvala bogu, izgradnja auto-puta i novih stvari. Prema tome i tu izvođači, odnosno investitori i oni koji su jednostavno opteretili taj put dodatno mimo onoga što je za njega projektovano, treba da pomognu ako ne i da istrpe, kompletnu promenu asfaltne podloge.

Prema tome dokle god ne bude, a ja očekujem da će zaista ovakvim postepenim menjanjem i uočavanjem propusta koji se pojavljuju dovesti do apsolutno niza odgovornosti, jer ako ministar može da preuzme na sebe odgovornost da propisuje u kakvoj proceduri će se polagati stručni ispiti ili oduzimati licence, onda je za očekivati da se uspostavi jedna potpuna hijerarhija odgovornosti u tom lancu.

Znam da nije lako nešto što u potpunom neredu i haosu do pre sedam godina bilo dovesti u pravu meru, ali ovo vam ukazujem jer jednostavno, ja imam utisak da neke deonice puta možda će biti i smešno koje su letos rekonstruisane, ja da sam šetao po onom tucaniku bolje bi bile sabijene nego ono što su radili putari, manje bi potonulo i manja šteta bi bila napravljena nego ovakva kakva jeste.

Zato vas molim da nastavite odgovorno, bez obzira što ste rastrzani i kao ministarstvo i kao ministar na mnogim gradilištima, naravno sa željom da se sve što pre i što brže i kvalitetno završi, ali bojim se da ovom treba posvetiti pažnju, jer uskoro ćete pustiti tu deonicu u promet. Kažem Obrenovčani su jako zahvalni i ministarstvu i izvođačima i lokalnoj samoupravi, jer kažem otklonjene su one stvari koje su bile uništene, svesno da bi se put izgradio. Jednostavno to jeste jedan ozbiljan motiv završetka ovog o čemu sam govorio i ovih podvožnjaka i ove pasarele da kada se bude od Obrenovca do Beograda sad putovalo bar za dvadesetak minuta duže kada se sav putni saobraćaj sliju na to, jeste da se ministarstvo zaista na način kako je to i do sada radilo angažuje i na pitanju puta Obrnovac – Ub.

Poslanička grupa Pokreta socijalista narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke glasaće za sve predložene zakone jer jednostavno svi su zaslužili da budu bezrezervno podržani. Hvala.