Jako je dobro kada se neki deo života u jednoj državi kodifikuje kroz zakon i to je, naravno, jedno od obeležja jedne civilizovane države, ali donošenje zakona je samo početak procesa. Mnogo važniji deo procesa je primena tog istog zakona.
Ovde imamo objedinjenu raspravu za tri zakona, a jedan se tiče konvencije koja je nesporna i koju je trebalo i ranije verifikovati i tu nema nikakve sumnje. Ova dva zakona su dobar pokušaj, ali samo dobar pokušaj da se urede ove dve oblasti. Jako mi je žao da imamo 2015. godine, u godini kada svi predstavnici vlasti govore o tome da nam je toliko dobro da nas prosto sramota, da zapošljavanje blista, da se diže standard, da smo mi država bez bilo kakvih obeležja recesije, da ne možemo da se odbranimo od stranih investitora i domaćih, da tek sad donosimo zakon o radnom angažovanju, o upućivanju zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i o njihovoj zaštiti. Posebno u vreme kada je očigledno jasno da vrlo malo naših firmi radi bilo šta u inostranstvu. Naprotiv, ne mogu da dobiju posao ni u svojoj sopstvenoj državi Srbiji. Tako da, to je dobar pokušaj, ali malo nije u skladu sa vremenom u kome se nalazimo.
Kada se govori o zaštiti ljudi koji se šalju na rad u inostranstvo, povod za ovo nije inostranstvo, nego Rusija, posebno Rusija, posebno te nama daleke, ali prijateljske zemlje, čije prijateljstvo ne možemo da protumačimo već decenijama ili vekovima. To se ne dešava u civilizovanim zemljama.
Osnovni zakon, odnosno prvi zakon u ovom setu je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Tu smo čuli jedan interesantan podatak, da 40% stradalih, bilo ne dao bog smrtno, bilo sa povredama, je u onih koji rade na crno. Pa, nije to argument. Argument je da 60% onih koji stradaju su oni koji rade na belo, odnosno formalno. To je strašno. Naravno, strašna je i ova druga činjenica o radu na crno, ali nemojte time da pravdate to što postoji rad na crno i da je to razlog što ima puno povređenih i onih koji su doživeli smrt na svom poslu. To je posao vašeg ministarstva, da nema tih koji rade na crno, a ne da pravdate – veliki je broj povređenih time što oni rade na crno.
Pitanje je ko je odgovoran za smrt dva radnika pre sedam-osam dana, ili 15 dana, ne znam tačno, koji su poginuli radeći na pruzi? Pruga teško može da bude privatna, teško može da bude tajkunska, teško može da bude bivši režim, teško može da bude bilo šta, nego je pruga apsolutno javno dobro. Kako je moguće da na pruzi rade ljudi koji rade na crno? Koji direktor, šef, ministar, zamenik ministra, pomoćnik ministra, sam gospod Bog ili predsednik Vlade je podneo ostavku zbog toga što se to desilo? Naravno, niko.
Istovremeno bih voleo da mi ministar, ili neko ko to zna, objasni kako mislimo da povećamo bezbednost ljudi koji rade, ako bacamo pare za neki nacionalni stadion? Verovatno će to biti srpski stadion ili stadion „Srbija“. Kako to da objasnimo ljudima koji odlaze na posao svaki dan bez minimuma zaštitne opreme, bez bilo kakvih zaštitnih sredstava? To je pitanje koje je jako važno.
Konačno, zdravstveni pregledi, sistematski pregledi, redovni, šteta što to nije uneto u ove izmene zakona i da počnu da se primenjuju sa vrha, da počnu da se primenjuju od Vlade Srbije, pa da se onda ide po dubini, jer, naravno, najvažnija stvar na svetu je da budu zaštićeni ljudi koji rade…