Zato što je to vidim interesantno za podsmeh i podstrek, pa ministar bi mogao da zna da li sam ja služio vojsku, zašto nisam služio vojsku pošto je to u arhivama vojske čiji je on ministar, pa bi onda moga da to pogleda, a ne da se povodi nad najjnižijim bizarnim provincijalnim doskočicama njegovog i vašeg ideološkog lidera koji sedi tu u prvom redu kada sedi. To je jedna stvar i to su lični podaci i to bi neko ko se razume u bilo šta na ovom svetu, a kamoli ministar vojni srpski trebalo da zna i da poštuje.
Drugo, bilo gde da je bilo ko služio vojsku, teško da je to da se tamo stekne znanje na služenje vojnog roka o tome koje je stanje vojske danas u Srbiji. Jedino ako je to kvalifikacija ministra što je služio vojsku pa zbog toga treba da bude ministar. Nisam govorio o balansu nego upravo o tome da nema potrebe da postoji balans, ne postoji jer četiri stuba na šta se oslanja bilo šta, u fizici su dovoljna tri stuba za stabilnost, četvrti donosi nestabilnost potencijalno. To se uči u osnovnoj školi.
Prema tome, nisam govorio o spoljnoj politici Vojske Srbije ili Ministarstva odbrane nego o spoljnoj politici Srbije. Ona treba da bude usmerena prema EU, ne samo na rečima nego i na delima uz sve poštovanje, naravno i Rusije i Kine i Brazila i kog god hoćete.
Konačno, činovi u vojsci i vojska ne postoji zbog tradicije, zbog toga se prave muzeji. Vojska služi za odbranu državnih granica.

Građani i građanke Srbije treba da znaju nekoliko činjenica. Prvo, grad pada već nekoliko stotina hiljada godina, tako da to nije nikakva novina i ne tiče se ni prethodne, ni pre prethodne, ni one pre toga Vlade.
Više od pola veka se primenjuje protivgradna zaštita na način koji je deo ovog zakona, to znači raketama i vrši se svake godine, bez obzira da li je bio zakon ili nije bio zakon, i 1991, 1992. i 1993. i svih ovih godina.
Da bi se spremno dočekala ta sezona borbe protiv grada, od aprila do oktobra meseca, potrebno je oko 20 hiljada raketa i 3300 strelaca, ako se ne varam i neki drugi troškovi. Sve to ukupno je negde ispod četiri miliona evra ili ako je bolje za razumevanje, ispod pola milijarde dinara. To je 0,05% budžeta Srbije. To je 2000 deo budžeta Srbije. To su smešno minimalna sredstva koja su potrebna da se preduzme sve što je neophodno da ta zaštita bude efikasna.
Čuli smo informaciju od ministra da ove godine je najveći broj raketa u zalihama. Zašto onda nisu ispaljene u maju mesecu kada je stradalo Arilje, Ivanjica, Kragujevac, Kraljevo, Užice, Paraćin, Golubac, Veliko Gradište itd? Štete koje se još uvek procenjuju se već sada mere na preko 10 miliona evra, a ulaganje koje je bilo neophodno je ispod četiri miliona. Nema opravdanja za to što nije bilo zakona. Od 1992. do danas nije bilo zakona, pa se borba protiv grada vršila, manje-više uspešno, zavisi od toga koliko je bilo para, ali to je najmanje važna stvar, nego je bilo važno koliko se neka vlast time ozbiljno bavila.
Zašto nisu ispaljene te rakete? Zašto nije nađen neki drugi način? Ima mnogo stvari u životu jedne države koje se nedefinišu zakonom, pa se opet svi ti problemi rešavaju. Ne mora sve da se reguliše zakonom. To može da dovede do prenormatiranosti neke materije koja komplikuje život.
Da li je tačno da je potpuno besmisleno da to bude deo MUP? Apsolutno se slažem. Zašto je to 2011. godine otišlo tamo? Hajde da pitamo nekog koalicionog partnera. Recimo, ako se ne varam, tada je ministar bio Ivica Dačić. Kako njemu, predsedniku partije da neko podmetne tako jedan vruć krompir, to nije tako logično.
Imamo situaciju da kažete da prethodne vlasti 23, 25 godina nisu donele zakon. U tim vlastima su bili razni ministri. Ja se sećam nekih imena. Bio je tu ministar Aleksandar Vučić, Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Vojislav Šešelj, itd. Krasić, itd, itd.
Prema tome, nije to problem. Problem je što je neko neozbiljno shvatio svoj posao na početku ove godine kada na ovaj zakonski način, odnosno donošenjem zakona ili uredbom ili drugim podzakonskim aktom, pravilnikom, nije regulisao ovu oblast. Ponavljam, četiri milina evra. To je manje nego što se potroši za avio servis Vlade Srbije. To je manje nego što se potroši za masu, slažem se, ko je pomenuo vatromete i neke druge stvari. Ali, to nije razlog da ne znamo ko je za to kriv.
Siguran sam da ovakav zakon neće doneti poboljšanje jer, kao što su već neke kolege rekle, postoje mnoge manjkavosti u tome ko je za šta nadležan. Bolje je naravno nego bez zakona, ali nije dovoljno dobar.
Tako da NS neće podržati ovaj zakon uprkos onim amandmanima koje smo dali. Ja znam da to ne interesuje većinu koja sedi preko puta mene, ali to interesuje građane Srbije i bilo bi dobro da se jedan broj govornika zahvali diplomiranom inženjeru poljoprivrede Draganu Nikoliću, čiji tekst sa sajta „Znanje na poklon“ su mnogi citirali. Tako da mislim da je fer i pošteno da pomenemo čoveka. To ima malo veze sa akademskom čestitošću i sa ljudskom čestitošću. Hvala vam.

Amandmanom na ovaj član naša želja je bila da ne dozvolimo da se produži rok za privatizaciju takozvanih strateških preduzeća, njih 17 ako dobro pratim, a da ostane zaštita preduzeća koja su na teritoriji Kosova i Metohije ili imaju deo imovine na Kosovu i Metohiji. To su dve različite situacije.
Jedno je pitanje preduzeća na Kosovu i Metohiju, pre svega, zato što niti Vlada Srbije niti aktuelno ministarstvo, niti Agencija za privatizaciju može da utiče na privatizaciju tih preduzeća, niti je logično da bilo ko se javi srpskoj Agenciji za privatizaciju i moramo da budemo svesni te realnosti bez obzira koliko ona nije dobra po nas kao državu.
Međutim, ovaj zahtev ili ideja Vlade da se produži zaštita strateških preduzeća na još šest meseci je sa više strana besmislena. Prvo, sama procena toga šta su strateška preduzeća u Srbiji? Na osnovu čega se to meri? Na osnovu broja radnika, pa ima i većih preduzeća koja su otišla u stečaj ili će otići. Na osnovu uticaja na ekonomski sistem Srbije, pa oni utiču negativno svi na ekonomski sistem Srbije. Prema tome, to je svih ovih 500 preduzeća koja nisu privatizovana posle deset godina od početka privatizacije ili malo više 12, naravno da utiču negativno, da ne plaćaju poreze, da ne plaćaju doprinose, da ne plaćaju svoje obaveze prema komercijalnim poveriocima, da ne isplaćuju plate, da retko uplaćuju doprinose. Sve su to problemi.
U načelnoj raspravi, govoriću još pet minuta, govorio o tome da je ovo vrlo dobra tema privatizacija za demagogiju, za podmetanje, za udaranje po cevanicama, ali to neće da promeni sudbinu srpske privrede. Svako od nas može da proziva nekoga sa manje ili više osnova i to nas neće odvesti nikuda.
Učestvovao sam u kreiranju modela privatizacije, mislim da je to najbolji model privatizacije. Naravno, negativnom selekcijom ne postoji dobar model privatizacije, nego postoji samo najmanje loš i ovo je najmanje loš model privatizacije i to je ocena svih stručnjaka iz svih irelevantnih svetskih i domaćih institucija, a dokaz tome da nijedna vlast nije promenila taj model, nego je samo taj model šminkan manje ili više u ovih 12, 13 godina koliko se primenjuje.
S druge strane, on je u početku davao dobre rezultate. Tačno je da je tada bila privatizacija i najboljih preduzeća, to je potpuno tačno. Ali, tačno je i da je taj proces trebalo po prvom zakonu da se završi u roku od četiri godine i time je trebalo da se spreči sve ono što može negativno da se pojavi iz razvlačenja procesa.
Zašto je on razvučen? Zašto se išlo ovako daleko? Tu apsolutno nema opravdanja nikakvog. Ja sam rekao tri faze, 2001. i 2003. godina, gledajte statistiku, gledajte bilo šta oko toga, tada je zakon primenjivan kako treba. Od 2004. do 2009. godine, rekao sam - prljavo sa raznih strana. Teško da bilo ko, ko je tada učestvovao u tom procesu, bilo u Agenciji, bilo u ministarstvu, bilo u Vladi, bilo po lokalnim samoupravama, teško može da onako se zakune u nekog dragog da je tu sve bilo čisto. Naprotiv, i tačno ne da je bilo 24 privatizacije koje su bile kriminalne, bilo je 224. Među ove 24 koje se pominju, tu ima puno grešaka, ima bar tri koje nisu privatizacije uopšte, ali da ne ulazim sada u te detalje, to je opšte poznata stvar.
I, postoji treća faza, treća faza je u zadnjih šest godina, a to je hibernacija i šibicarenje. Znači, tu praktično nije bilo nikakvog procesa privatizacije, bez obrazloženja i za to su odgovorne vlasti koje su u poslednjih šest godina držale vlast u ovoj državi. Tu imamo više učesnika u toj vlasti. Dramatična promena 2012. godine sa pozicije vlasti nije promenila ništa u toj oblasti. Evo, tri godine ništa se nije promenilo osim zakona koji je našminkan pre godinu dana, očigledno nedovoljno dobro da bi moglo sa tim da se završi.
Ovde je amandman koji smo dali odbijen iz razloga koji teško može da se prihvati kao opravdan. Gde kaže da se ne prihvata jer rešenje predloženo u Predlogu zakona je opravdano iz razloga uspešnog rešavanja sudbine subjekata privatizacije za koje postoje uslovi za prodaju i tu se navodi da ima 25.000 radnika koji tamo rade i da bi njihov odlazak u stečaj tih preduzeća doveo do velikog poremećaja, da bi došlo do socijalnih problema i problema u privrednom životu. A ko garantuje da za ovih šest meseci produžetka će ta preduzeća biti rešena na adekvatan način? Da li neko svoju sudbinu može da veže, za političku ili ne znam kakvu, pa da kaže, dajte nam još šest meseci i mi ćemo rešiti problem ovih 17 preduzeća.
Drugo, otkud vi znate da tu ima 25.000 radnika, jer koja su preduzeća strateška, Vlada će da odluči kada se usvoji zakon. To znači da tu nešto nije u redu ili ste vi već odredili koja su to preduzeća, a onda se postavlja moje pitanje – kako tu može da bude preduzeće koje ima problem, recimo PKB? To je moglo da se privatizuje odmah, a može i sada. Pitanje je i koji je strateški značaj Fabrike maziva Kruševac i uz sve poštovanje, tradicije, uloge, mesta ljudi koji danas rade, kakve veze ima politika sa strateškim značajem za državu Srbiju, a da ne govorim o tome da je tu i FAP za koji se pet, šest puta pričalo da je rešen i da je tu još par preduzeća koja su navodno rešena. Što sad tražite još šest meseci? Znači, za šest meseci do kraja ove godine, sasvim je dovoljno vremena da se završi sa sudbinom, ja se nadam, povoljnom sudbinom svih 500 preduzeća, a posebno tih 17. Hvala.

Hvala na odgovoru, ali on nije celovit.
Dali ste primer „FAP-a“ i „SISU“, o tome se priča već više od godinu dana. Ako se ograniči rok od šest meseci, onda će to biti interes i države Srbije i Agencije, ali i partnera, odnosno te Finske kompanije, da se što pre završe pregovori, jer ako istekne rok onda i oni neće moći da to privatizuju na isti način kao što bi hteli. Znači, ako je iskrena namera obe strane, šest meseci je dovoljno za mnogo veće stvari, da se napravi mir sa nekom državom sa kojom ste u ratu, a kamoli da privatizujete jedno preduzeće.
Nisam dobio odgovor zašto su neke firme stavljene na listu strateških koje objektivno ne možete da to objasnite, čak i Vlada je morala da napravi kriterijume za to šta je strateško u Srbiji, pa da onda kroz tu matricu vidimo koje firme odgovaraju tome, a koje ne odgovaraju.
Moje pitanje isto, šta će biti kroz šest meseci? Dođemo sledeće godine, vi ili neka drugi ministar, neka druga vlast, ili sve jedno, drugi sastav parlamenta, ili isti, svi na svojim mestima gde sedimo sada, o čemu ćemo onda da pričamo? Ko je onda kriv?
Zašto smo izgubili još šest meseci? Šta je sa sigurnošću Poverioca, komercijalnih, sa državom? Ko finansira poslovanje tih firmi? Ko finansira njihove troškove?
Ko finansira njihove plate? Budžet, ne Vlada Srbije. Nikada Vlada ne finansira ništa, nego budžet i u moje vreme, nisam ja finansirao, kao predsednik Vlade, nego budžet, građani Srbije.
Mislim da je okončanje procesa privatizacije vrlo važno i naravno u saznanje da stečaj nije kraj života, nego da je stečaj šansa za novi početak. Hvala.

Bez želje da menjam ton današnje rasprave, samo par objašnjenja.
Rekao sam za ovu treću fazu, poslednjih šest godina hibernacije i šibicarenje, pa sada ko se prepoznao. Postoje i bolji, precizniji i stručniji izrazi od šibicarenja, ali mislim da je šibicaranje najjasniji za prepoznavanje.

Nikome to ne prebacujem. Nemate potrebe da branite bilo koga. To je pitanje, kada se počne sa nekom pričom o privatizaciji nečega, pa se prekine, pa se izađe iz toga.
To da je formulacija da se do godinu dana nešto produži, to je formulacija koja nije precizna i takvih formulacija ne sme da bude u zakonu. Mora da bude precizno, da li je nešto dva meseca, tri meseca, a ne – do ili od. Da ne govorim ja o tome, pošto nisam pravnik, ali ove dve decenije u politici su me nešto naučile i pored toga.
Sedamnaest preduzeća sa onog spiska da danas posluju samostalno, to apsolutno nije tačno, nažalost. Ja bih voleo da je to tako. Šta, rudnici „Resavica“ posluju samostalno? Ne. FAM Kruševac? Potpuno samostalno u zadnja tri meseca. Ali, ne možemo mi da gledamo šta se dešava u zadnjih pola godine. Poslovanje jedne firme se gleda u celokupnom tom delu, a to znači i šta je bilo i pre deset godina ili se gleda bar nekoliko godina unapred.
Prema tome, ja bih, naravno, voleo da je to tačno, i da je procena dobra i da ćemo za godinu dana da dobijemo rešenje za ovih 17 firmi, ali ja mislim da je to nemoguće i taj optimizam koji postoji, mislim da ni on nije dovoljno iskren. I vama je jasno da postoji mnogo firmi koje ne mogu da se reše i kojima je, nažalost, stečaj jedina budućnost. Ali, da ponovimo još jednom, stečaj nije kraj života. Stečaj je, hajde da uporedim opet neko poređenje, kao razvod. Znači, može da bude težak i tragičan, ali ne znači da je kraj života i uvek može da se pođe napred. Hvala.

Članom 7. se menja član 37. postojećeg zakona. briše se drugi stav koji kaže – Agencija za privatizaciju i kupac kapitala kao ugovorne strane potpisuju zapisnik koji sadrži specifikaciju imovine, prava i obaveza subjekta privatizacije itd. Mi mislimo da je brisanje ovog stava praktično dovodi do toga da će teško naći bilo koga ko će želeti da uđe u proces privatizacije ako nema informaciju o tome kakva je imovina, kakva su prava, kakve su obaveze subjekta privatizacije.
U obrazloženju se kaže da je dosadašnjim zakonskim rešenjem bilo propisano da Agencija za privatizaciju potpisuje taj zapisnik o privatizaciji, a da praktično Agencija nije ovlašćena da to vrši, praktično, Agencija ne zna koja je specifikacija imovine prava i obaveza i pored toga kaže da je reč o preduzećima koje obavljaju svoju delatnost, te se, verovatno, menja imovina. Kako mislite da u trenutku privatizacije, kada se potpisuje ugovor, to nije vreme koje teče, to nije mutni Dunav, ni „Beograd na vodi“, to je jedan trenutak, jedan datum kada naravno može da se uradi bilans preduzeća i da se tačno vidi koja je imovina preduzeća, koje su obaveze, koja su potraživanja prav itd? Ko potpisuje ugovor sa kupcem? Kako kupac da zna šta je kupio, ako se briše odredba da Agencija za privatizaciju više nije u obavezi da to potpisuje?
Gledao sam ovo rešenje, čitao sam ga pet, šest puta, ne mogu da nađem nikakav razlog, ni politički, ni dnevnopolitički, ni pravni, ni ekonomski, ni filozofski, ni bilo kakav, te bih voleo da čujem šta je razlog da se briše ovaj stav, i kako mislite da garantujete kupcu da zna šta je kupio?

Ako se prebacuje odgovornost direktoru subjekta privatizacije, kakve to veze ima samnom kao kupcem? Ja ne potpisujem ugovor sa direktorom preduzeća u privatizaciji, nego potpisujem ugovor sa Agencijom. Meni Agencija treba da garantuje da je po specifikaciji imovina prava i obaveze privrednog subjekta su te i te. Koje koristi imam od toga što ste vi podigli odgovornost direktora? Čak i to da se desi, ko meni garantuje da je ta odgovornost stvarno podignuta?
Znači, ovim dovodite kupca u situaciju da on ne zna šta je kupio. Verujem da bilo koji dobronameran ili kupac koji ima malo pameti neće da napravi takav ugovor, a ako neće da napravi takav ugovor, neće biti privatizacije. Ako neće biti privatizacije, neće biti ni rešenja za ovih 500 i nešto preduzeća koja su ostala. Prema tome, nisam zadovoljan odgovorom. Moje pitanje je ko kupcu daje garanciju da je kupio imovinu prava i obaveze koje su date? Hvala.

Član 13. je novi član, odnosno uvodi novi član koji glasi: „Protiv subjekta privatizacije koji je aktom Vlade određen za subjekt privatizacije od strateškog značaja i subjekta privatizacije čije se sedište nalazi na KiM ili je imovina na KiM ne može se nastaviti, odnosno pokrenuti postupak prinudnog izvršenja i prinudne naplate u roku od jedne godine.“ Time se uvodi jedna velika pravna nesigurnost onih ljudi, odnosno onih kompanija koje su poslovale sa navedenim privrednim subjektima. To znači da je do danas neko mogao da radi sa preduzećem koje će Vlada da nakon usvajanja ovog zakona proglasi strateškim. Znači, ja danas ne znam da li je neko preduzeće strateško, radim sa njim, danas im prodam nešto, ugovorim plaćanje od četiri dana, a ne neko duže, nego kratko plaćanje, i vi sutra donesete zakon i ja ne mogu da naplatim nikako to što sam prodao.
To je apsolutna pravna nesigurnost i ne znam kako mislite da pravdate ovo, bilo pravno, bilo ekonomski, bilo na koji god način. To nema nikakve veze. Vi kažete u obrazloženju opet 25.000 radnika. Kakve veze imaju 25.000 radnika sa tim što neko ko danas vodi to preduzeće ulazi u loš ugovor i posle ga vi branite da on ne mora da plati to što je ugovorio danas? To je apsolutna pravna nesigurnost. Ja razumem potrebu da se zaštite neka preduzeća, pre svega ova na KiM, ali to apsolutno ne može da se uradi na ovakav način.
Mislim da je ovo amandman koji morate da prihvatite, ako mislite da to što radite ima bilo kakve veze sa privrednom.

Bilo bi dobro da su potrebne dve strane. Ja se slažem, naravno. Svaki posao, svaki ugovorni odnos ima bar dve strane, u ovom slučaju dve. Ali, ovde se pojavljuje treća strana, a to je Vlada Srbije, koja jedan ugovor koji, ponavljam, stavimo se u poziciju, pustite ono što je već ugovoreno, neplaćeno i na sudu, nego vam govorim da nešto danas ugovaramo, vi noćas promenite zakon, ja sam u ugovoru te dve strane mislio da ću moći da naplatim to ako druga strana, protivno zakonu, izbegava plaćanje, a vi sad dajete, ozakonjujete mogućnost drugoj strani koja je strateška, po vašem mišljenju, da izigrava zakon.
Ugovor jeste dobra volja dve strane, ali i poštovanje zakona. Znači, nije samo dobra volja. Možemo mi da se dogovorimo oko bilo čega pa da to bude protivno zakonu i onda se ide u zatvor, ili bi tako trebalo da bude, a vi ovde ozakonjujete nezakonito ponašanje. Mislim da je to osnovni problem i zbog toga smo intervenisali i gospodin Pavićević i drugi predlagači i ja sa tim amandmanom.

Član 15. je novi član koji nastavlja seriju članova koji unose pravnu nesigurnost u ovu oblast.
Naime, član 15. glasi – postupci privatizacije započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, znači započeti po starom zakonu pre izmena, nastaviće se po odredbama ovog zakona.
Zamislite da neki investitor, kupac kapitala potencijalni se prijavi za neku privatizaciju, uđe u proces privatizacija, a onda mu na pola tog procesa promenite uslove.
To je kao da igrate fudbal i onda vam sudija u jednom trenutku kaže – a, sada igramo vaterpolo. Vi, pošto nemate pojma sa vaterpolom i pitanje je da li znate da plivate, imate opasnost da se udavite u celoj toj igri.
Ne postoji nikakvo opravdanje da se tako nešto uradi, a posebno to nije dato u obrazloženju za odbijanje ovog amandmana koje je potpuno besmisleno.
Ja sam u konsultacijama pitao ministra koliko to preduzeća imamo koja su u procesu privatizacije gde je započet proces privatizacije.
Rečeno je nekoliko, 2,3,4 i onda je to razlog više da se ne unosi jedan ovakav član koji vrlo lako može da padne na Ustavnom sudu, a sigurno može da izazove pojačanu sumnju kupaca investitora i da li uopšte da ulaze u proces privatizacije, u Srbiji, jer stalno neko može da se poziva na ovaj član 15. ili da stalno menja zakone, pa da, kada uđete u neki proces privatizacije, dobijate potpuno nove uslove.
Mislim da, ovaj amandman, naravno, kao i svi drugi, ali ovaj posebno, zaslužuje da bude usvojen. Hvala.

Ovaj novi član 18. gde se po ko zna koji put u poslednjih nekoliko godina krši Ustav sa rokom od kada važi zakon, ustavna odredba je da to bude osam dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku“. Ovde je to formulacija da stupa na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku“, da ne ulazim sada u eksplikaciju kako je teško utvrditi kad je objavljen i kada stupa na snagu, da li je to pre podne, u podne, posle podne, da se vratim na suštinu.
Nema nikakvog razloga da se odbije ovaj naš amandman zato što time želimo da se primenjuje ustavna odredba. Obrazloženje za odbijanje amandmana kaže – zato što, krajem ovog meseca, znači preksutra, ističe rok kojim su zaštićene ove firme, a ja pitam – a šta ste čekali do sada? Što to niste uradili pre mesec dana? Imate predsednika Vlade koji radi 18 sati dnevno. Pa da ste vi radili bar dva sata dnevno, mogli biste da dođete do te situacije da se ovo donese, da se stavi na dnevni red Skupštine, tako da može da istrpi poštovanje Ustava.
Međutim, pošto je to potpisao predsednik Vlade, onda je očigledno da je bolje da on ne radi 18 sati dnevno, jer kad radi 18 sati dnevno ne radi ništa što bi bilo korisno za ovu državu i za ovaj narod.
Prema tome, tačno je da to mora da počne da važi protivno ustavnom roku, ali razlog za to je neodgovorno ponašanje Vlade. Još jednom, nisam dobio odgovor na pitanje oko člana 15. - zašto se menja pravna sigurnost ulagača ministre, na to mi niste dali odgovor, osim ako se niste branili ćutanjem?

Hvala.
Kao što je jasno iz pređašnje diskusije, ovde imamo problem sa procedurom i to ne prvi put i verovatno ne i poslednji put u ovom sazivu parlamenta.
Ne ulazeći u lične kvalitete u biografiju kandidatkinje o kojoj mogu da mislim samo najbolje jer polazim sa pretpostavkom prema ljudima da su dobri i da su kompetentni za poslove za koje se kandiduju, ipak, to nije dovoljno po proceduri koja je uobičajena za izbor poverenika za zaštitu ravnopravnosti da bi mogao da glasam za taj predlog.
Mislim da je današnja rasprava bila još jedna metafora, još jedan prikaz kako to izgleda. Vama su čestitali već na izboru i onda je pitanje čemu ova Skupština, čemu se troši ova struja, da dotaknem i ja malo demagogiju, zašto dolazimo, zašto se plaćaju putni troškovi ako se sve zna, ako postoji 200 poslanika koji mogu da glasaju o tome da li je kugla zemaljska četvrtasta, kockasta ili je nose slonovi ili je nešto drugo ovde, potpuno besmisleno da postoji jedna parlamentarna procedura?
Naravno da to nije besmisleno, naprotiv, besmisleno je da se ovako radi, a poštovanje procedure se pre svega očekuje od onih koji imaju većinu, jer većina treba svojim primerom da pokaže da poštuje proceduru, da poštuje pravila, Poslovnik, zakone, podzakonska akta, Ustav, da u toj svojoj moći i veličini se ne ponese, nego da bude primer kako treba da se neko ponaša, kako treba da se stvara atmosfera u jednom domu koji se zove najvišim političkim telom u jednoj državi.
Sigurno je da gospođa kandidatkinja ima očigledne kvalitete koji su sadržani u njenoj biografiji koju smo dobili danas i tu ja ne bih da sumnjam u to apsolutno, ali je pitanje da li su ti kvaliteti dovoljni da Skupština Srbije nju izabere za poverenicu.
Sigurno je da je biografija impresivna, ali verovatno da postoje neki drugi ljudi koji imaju tako impresivnu biografiju i koji su mogli da budu kandidati. To je moja zamerka kolegama iz opozicije iz poslaničkih klubova koji su imali priliku da predlože, uslovno rečeno, svoje kandidate ili kandidate za koje su mislili da mogu da budu dobri takmaci i to nisu uradili.
Generalno, to opet ne daje pravo većini da se bahati time što kaže – imamo svog kandidata, on će biti izabran bez obzira na to šta misli manjina i čestitamo joj unapred. Time se upravo pokazuje da će biti puno posla za vas kada budete izabrani, da ravnopravnost u Srbiji nije dominantno prisutna ni u parlamentu, a kamoli u životu van ove lepe zgrade. To govori o našem društvu i govori o tome koliko su slabe institucije. Govori o tome da je zaštita ravnopravnosti, ljudskih i manjinskih prava više deklarativna nego suštinska i institucionalna. Zato ne jedan, nego jedna cela ekipa zaštitnika i građana i informacija i ravnopravnosti mora da bude mobilisana da bi se bar nešto od svih tih prava moglo da ostvari kod nas.
Naravno da to nije posao zaštitnika ni ovih ni onih. To je posao srpske demokratske opozicije i ona to mora da uradi na sledećim izborima, kada oni budu, što pre. To je pravi put ka tome da institucije u Srbiji budu ozbiljno jake i delotvorne. To je pravi put da se prestane sa bahaćenjem i bizarnošću koje nam aktuelna vlast daje. Tu ne može da pomogne nikakav zaštitnik. To je posao srpske demokratske opozicije. U ime Nove stranke i u lično ime, i nadam se u ime drugih kolega iz opozicije, ja obećavam građanima Srbije da ćemo učiniti sve da do tih bitnih, značajnih promena, koje će obezbediti slobodu u Srbiji, da dođe što pre. Hvala.

Naš predlog ima za cilj da popravi zakon koji je donet 2014. godine i već su očeni mnogi nedostaci.
Osnov predloga zakona je Zakon o planiranju i uređenju prostora i naselja iz 2003. godine. Smatramo da je taj predlog potpuno primeren prostoru i vremenu gde ga nudimo, znači, o državi Srbiji danas 2015. godine. Da podsetim na neke stvari koje su u tom predlogu zakona i koje bi trebalo da opredele sve poslanike da se on stavi na dnevni red, a možda i usvoji, ako za to bude volje ili da se popravi, ako ima neke mane, u šta sumnjam.
Ovim zakonom su prvi ustanovljeni u celini i definisani novi Republički zavod za prostorno i urbanističko planiranje. Ukinuta Inženjerska komora i osnovane strukovne komore Srbije, uveden kontakt plan kao faza u izradi plana, proširen sistem prostornih planova prostornim planom predela, proširen sistem urbanističkih planova urbanističkim projektom i uređenim osnovama za sela, otvorena mogućnost građanskog pregledanja plana, prvi put definisana konkretna zaduženja i odgovornost za nosioce javnih ovlašćenja, data ovlašćenja lokalnim samoupravama da bliže uređuju sadržaje planova, ukinuta diskreciona prava za urbanističke inspekcije i uvedena nova tehnička i operativna rešenja i procedure.
Neka rešenja iz 2003. godine koja su ukinuta zakonima koji su bili u međuvremenu su ponovo afirmisana i poboljšana, a to je Strategija prostornog razvoja Srbije, sektorske strategije prostornog razvoja, puna samostalnost, izbor lokalnih samouprava u planiranju i uređenju prostora, ukinuta hijerarhija planova, pojednostavljen sadržaj planova, pravila uređenja su poboljšana, pravila gradnje su poboljšana, Komisija za planove i stručna kontrola su ponovo afirmisani, odgovorni inženjeri i lične licence itd, itd.
Ja se nadam da će veći broj poslanika prihvatiti realnost da postojeći zakon ne odgovara onome što je potrebno Srbiji danas, to je i nadležna ministarka je više puta ponovila i mislim da bi za Srbiju bilo dobro na dva načina da se ovaj zakon danas stavi u proceduru. Time bi se pokazalo da ovaj parlament želi da se bavi ozbiljnim predlozima zakona i drugo, time bi bio ostvaren put ka donošenju jednog dobrog zakona koje bi potpuno regulisao ovu oblast. Hvala.

Dvadesetčetvrtog aprila ove godine se navršilo 100 godina od početka genocida nad Jermenima u Osmanskom carstvu koji je osuđen i formalno aktima parlamenata ili vlada skoro 30 država u celom svetu.
Time je čovečanstvu stavljen jedan novi standard ocene onoga šta i na koji način treba da se bez sumnje, bez ideoloških, političkih, nacionalnih ili verskih predrasuda osudi kao nešto nedostojno ljudskog roda.
Da podsetim, slične deklaracije i rezolucije su usvojene u Ruskoj federaciji, Grčkoj, Belgiji, Francuskoj, Kanadi, Kipru, Italiji, Švajcarskoj, Argentini, Urugvaju, Švedskoj, Libani, SAD, Nemačkoj i u mnogim drugim državama. Već sam nekoliko puta u pokušaju da ovu rezoluciju stavimo na dnevni red, ponovio da građani Srbije, srpski narod, država Srbija imaju poseban interes da u najvišem telu svoje države, a to je ovaj parlament, donesu rezoluciju, zato što su bili žrtve velikih raznih zločina u poslednjih nekoliko decenija, odnosno ceo jedan vek. Sa druge strane i optuživani da su neki predstavnici, neki građani sa ovih prostora, navodno u ime građana Srbije i srpskog naroda i ove države, činili ratne zločine.
Nemamo nikakvog razloga da se stidimo svoje istorije, možda neki pojedinci, neke političke grupe, neke političke opcije, neke ideologije imaju razloga da se stide i da budu ne samo postiđeni nego i odgovarajuće kažnjeni, ali država Srbija, građani Srbije nemaju nikakvog razloga da se stide svoje istorije. U tom smislu, sa tim ciljem, poslanik Pavićević i ja predlažemo ovu rezoluciju koja je apsolutno prava mera odgovora na ono što se desilo pre 100 godina.
Da ponovim još jednom, ova rezolucija nema nikakvu želju niti cilj da se bavi aktuelnom politikom Turske ili ovih zemalja koje su donele deklaracije i rezolucije, nego se bavi osudom jasno određenog zločina koji se desio, koji je počeo da se čini pre 100 godina i trajao dobrih sedam godina u kojima je nekoliko miliona ljudi jermenske nacionalnosti ubijeno na najsvirepiji način.
Nadam se da ćete učiniti to da i Srbija bude deo ove grupe zemalja koje su našle pravi način da osude ovaj genocid. Hvala.