U načelnoj raspravi kolega Pavićević i ja smo rekli da je ovo dobar zakon, pre svega, zbog toga što se prvi put normira jedna važna životna oblast, a to znači to upravo pravo na suđenje u razumnom roku i zbog toga smo načelno podržali ovaj Predlog zakona, ali smo takođe rekli da sve što je dobro može da bude i vrlo dobro, pa i odlično, i sa te strane su upućeni naši amandmani. Tako da, ja mogu da razumem to da može i ovako i onako, ali čini mi se da smo izgubili tu neku nit, a to je prepoznatljivost zakona običnim građanima, ljudima koji nisu pravnici.
Ja sam siguran da za bilo koji zakon, kakav god, pisan bilo kojim stilom, pravnici će naći zajednički jezik, razumeće se, ali mislim da su zakoni pisani i za ljude koji nemaju pravno znanje.
Vaša argumentacija za prethodni amandman gospodina Pavićevića, da je to primerenije za razumevanje običnim građanima trebalo bi da se prenese i na sledeći član, a to je ovaj, gde se opet preciziranjem ko sve ima pravo na suđenje u razumnom roku, da se time ova zakonska materija približava građanima.
Razumem da može i ovako i onako, ali čini mi se da vi gubite doslednost u objašnjavanju, a to je posledica nedoslednosti u pisanju zakona, jer u jednom slučaju je važno ono što je jasnije građanima, a u drugom slučaju je bolje ono što je opštija norma. Mislim da tu nema logike.

Mislim da je amandman koji smo kolega Pavićević i ja predložili odgovor na ove dileme, ako se iko seća o čemu smo pričali i šta je tema člana 5. Mi predlažemo da se doda reč: „osnovni“ ispred reči: „postupak“, tako da prvi stav glasi: „Prigovor i žalba mogu da se podnesu dok se osnovni postupak ne okonča“. Time je precizno i jasno na šta se misli i kada može da se podnese i u osnovu na koji postupak može da se podnese i da u stavu 3. člana 5. se briše reč: „podrobno“ obrazloženo, pošto to podrobno obrazloženo može da znači puno, a može da znači i  ništa. Prvo, postoje bolje srpske reči za to, kao detaljno ili iscrpno, ali mislim da je prigovor i žalba, odnosno rešenje kojim se oni usvajaju i odbijaju, naravno da moraju da budu potpuno obrazloženi, obrazloženi, tako da nema dileme da li su obrazloženi ili nisu.
U odgovoru, odnosno u mišljenju amandmana gde se odbija, kaže da je, ko god da je to pisao, da su obrazloženja dovoljno precizna i da ne zahtevaju dodatna preciziranja. Već rasprava drugih kolega po ovom članu zakona je pokazala da ovo nije dovoljno precizno i mislim da je potpuno jasno da, kao i ostali amandmani, i ovaj amandman je dat sa predlogom da se upravo materija kojom se bavi ovaj zakon, ali i jezik kojim se ona definiše i objašnjava da bude takav da bude nedvosmislen i da bude potpuno jasan i ljudima koji treba da koriste svoje pravo na suđenje u razumnom roku i onima koji treba da procesuiraju njihove žalbe.
Prema tome, mislim da je ovo rešenje koje smo kolega Pavićević i ja predložili - rešenje koje poboljšava zakon. Hvala.

Prvo, uvaženom kolegi koji se opasao rečnicima u devet redova, da mu kažem da je jezik jedna živa materija i da to nije zakucano u samoupravnom socijalizmu 1971. godine i to što vi čitate se zvalo Rečnik srpsko-hrvatskoga jezika. Nemam ništa protiv Hrvata, ali sad se jezik kojim se govori u Srbiji zvanično zove srpski jezik. U Rečniku Matice srpske, koji je objavljen 2007. godine, mogli biste da shvatite da se nešto promenilo, na 252 strani, podrobno znači iscrpno i detaljno. To je isto kao da shvatite 2008. godine da je pao Berlinski zid.
Znači, morate malo da pratite šta se dešava oko vas. Nije završeno sve 1971. godine. Tito je umro, pa još neki ljudi su otišli sa ovog sveta. Nemojte da svoje časno zvanje profesora kaljate apsolutnim nepoznavanjem jezika kojim mi trebalo da prenosite svoje potencijalno znanje svojim studentima. Hvala.

Ovim amandmanom se traži izmena stava 1. i stava 3. člana 7. ovog zakona.
Sada stav 1. glasi – stranka podnosi prigovor sudu koji vodi postupak ili sudu pred kojim se vodi postupak, ako smatra da je javni tužilac povredio njeno pravo. Racionalnije je, čini mi se, rešenje da stav 1. glasi – stranka podnosi prigovor sudu pred kojim se vodi postupak. Time je obuhvaćeno i ovo „iza, ili“. Nema nikakvog razloga da imamo višak teksta.
Druga izmena, drugi deo amandmana, to je izmena stava 3, je još značajnija. U stavu 3. piše – da se ne održava usmena rasprava po žalbi, što je direktno suprotno članu 6. Evropske konvencije koji sadrži imperativnu odredbu da se o pravima i obavezama odlučuje na osnovu usmenog i javnog raspravljanja i predloženim stavom 3. ovo načelo je isključeno, a samim tim to nije dobro rešenje za naš zakon.
Obrazloženje koje je dato je naravno kopi-pejst obrazloženje, koje smo već imali prilike da vidimo, gde se kaže da je predloženi tekst precizniji, ali da, ja mislim, jednom logičkom analizom, jezičkom, pravnom lako možemo da dođemo do zaključka da su solucije koje su predložene ovim amandmanom bolje od onoga što je u tekstu zakona, te pozviam ministra da prihvati ovaj amandman.

U članu 8. stav 2. tražimo da se menja i praktično da se iz postojećeg teksta izbrišu reči: „ako je preuranjen prigovor“. Ja mislim, pošto je moj lični amandman, da je to jedna velika zamka koja može da obesmisli ovaj zakon, a nije jedina. Pojam „preuranjenog prigovora“ nije jasan i upravo zato ova formulacija može dovesti do toga da sudija odbaci prigovor zato što smatra da se suđenje u tom momentu još uvek odvija u okviru razumnog roka, a to nije razlog za odbacivanje prigovora, već za odbijanje prigovora. Da ne objašnjavam ja šta je razlika između odbacivanja i odbijanja. Odbacivanje je procesna radnja, a odbijanje je meritorna odluka.
Tako da, šta je to preuranjeno? Na osnovu koje sudske prakse, na osnovu kog iskustva, na osnovu koje statistike, na osnovu čega neko može da proceni da je nešto preuranjeno? Možda neki spor može da se realno završi za mesec dana, a neki za dve godine. Mislim da sa ovom formulacijom koja je u postojećem tekstu mi imao veliki problem sa primenom ovog zakona. Praktično svaka mogućnost žalbe zbog neadekvatnog roka suđenja može da bude odbijena sa ovim povodom. Zato zahtevamo da se još jednom ovo ispita, da se analizira još jednom. Mislim da su argumenti jasni i da odluka može da bude brza i efikasna.
Na kraju, kolege kojima se negde žuri, koji imaju pametnija posla nego da sede u parlamentu, neka idu, ali dalje vređanje parlamenta time da neko nema vremena, da procenjuje trošenje vremena ovako ili onako, pa nema drugog posla za poslanika nego da sedi u parlamentu i da diskutuje na dobrobit građana Srbije.

Razlog za repliku je to što se u obrazloženju zbog koga je odbijen ovaj stav ne navodi član 13. stav 1. i ne navodi se ništa što ima veze sa tim članom. Ja očekujem od ministra pravde, koji o sebi govori kao vrstan pravnik, da narodnom poslaniku, koji je jedan od 250 ljudi koji su deo zakonodavne vlasti, da odgovor koji je smislen, stručan i politički korektan.

Evo, javio se još jedan samozvani dobar student. Po saznanju, jedno sedam puta je pao na ispitu za magistarske ili doktorske studije, ali to nije tema kojom se ja bavim. Pitanje samo da neko može da ima 30-40 godina i da izraz „politički korektno“ vezuje za socijalizam je katastrofa. To je stvarno strašno. Ne znam pod kojim staklenim zvonom, ili drugim objektom koji obesmišljava pogled u daljinu napred i u budućnost, može da živi neko ko vezuje izraz „politički korektno“ sa socijalizmom. Nacionalsocijalizam ima neke veze sa socijalizmom, zato što sadrži i izraz socijalizam u svom nazivu. Ta vaša sklonost ka tom što neću da ponovim, obliku političkog delovanja iz kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih, nema nikakve veze sa stručnošću bilo koga ovde.
Još na kraju, pošto ima nekoliko poslanika, pa možda i njih deset, koji očigledno imaju zadatak ili, još gore, prirodnu potrebu da stalno skaču i objašnjavaju ono što treba ministar da objasni, pa jedan kaže – trebamo da odbijemo ovaj amandman, samo ministar može da odbije, a poslanici glasaju o amandmanu. Tu svoju ljubav prema ministru, koja je prirodna ili neprirodna, svejedno, mogu da pokažu na neki jednostavniji način. Tako što će prići da poljube ministra, da kleknu pred njim, da mu se zahvale što je prisutan, a ne da maltretiraju poslanike opozicije koji ovde rade na dobro građana Srbije.

Da stavim na stranu taj vekovni strah jedne grupacije ljudi u Srbiji od bilo kakvog rada, a posebno od rada koji nešto proizvodi, od bilo kakve fizičke aktivnosti koja donosi neko dobro njemu ili porodici ili široj zajednici, ali oko akcije „Sablja“- ponosan. Uvek, kad god je pomenete ja sam ponosan. Za vinograde, kad imate vremena, ili kada bude rasprava o toj temi, ja sam spreman da dam svoje mišljenje i znanje, koje nije na nivou visoke struke, ali je na nivou dobrog poznavanja. Oko toga nema, naravno, ničega ni pravno, ni moralno, ni na bilo koji način negativno. To je jasno kao dan.
To što se vi plašite od motike, to će vam se vratiti. Motika dođe do nekog čoveka kad-tad.
Pitanje nacionalnog socijalizma i „Sablje“ su potpuno dve nespojive stvari. Svako ko čita novine, a evo sada postoje i ova moderna sredstva komunikacije, a postojala su i 2003. godine, zna da je Jugoslavija, ali, naravno, dominantna Srbija, po veličini u njoj, primljena u Savet Evrope u vreme sprovođenja akcije „Sablja“, da smo se vratili u mnoge druge međunarodne institucije u isto vreme, da, što je manje važno, mnoge međunarodne institucije i domaće, ali pre svega građani Srbije, kada ima kažete „Sablja“ pomisle na neko dobro vreme. Ja nisam srećan što se to desilo, ja nisam srećan što je to moralo da se desi, ali ono što je urađeno u toj akciji služi na čast svim ljudima koji su u njoj učestvovali…

… pre svega policajcima i ljudima iz pravosuđa. Ako je to nekoga nateralo da se vrati u pravoslavlje, ja sam i zbog toga srećan, vidim da se neki krste tamo.

Povredili ste Poslovnik po članu 103, tako što ste dopustili prethodnom govorniku da zloupotrebi institut povrede Poslovnika, time što nijednom rečju nije govorio o povredi Poslovnika, niti je ukazao čime ste povredili Poslovnik, šta je trebalo da uradite ili šta ste uradili pogrešno.
Građani Srbije jako dobro znaju šta se desilo 12. marta 2003. godine. Građani Srbije jako dobro znaju šta se dešavalo posle i koje je bilo moje mesto i uloga u dešavanjima nakon ubistva, atentata na Zorana Đinđića. Nije nastradao Zoran Đinđić, nego je ubijen. Ubijen je od onih koji su bili protiv toga da Srbija pođe napred, motivisani i od onih koji su upozoravali Zorana Đinđića da je Tito imao neke probleme sa nogom pre svoje smrti, a to je vaš predsednik države.

Još jedan član koji može da dovede do relativizacije ovog zakona koji je nadam se sa dobrom voljom i dobrom idejom počeo da se stvara, ali kao što sam rekao već i ranije, ako se ne popravi na adekvatan način, teško da će biti upotreb            ljiv. Ovde je naš predlog da u članu 9. stav 1. se menja i glasi da ispitni postupak počinje zahtevom provostepenog sudije sudiji ili javnom tužiocu u osnovnom postupku, da mu dostavi izveštaj u roku koji ne može biti kraći od pet radnih dana niti duži od 15 dana.
U tekstu predloga zakona se to formuliše – da mu dostavi izveštaj u roku od petnaest dana, a onda ide dalje, on može skratiti taj rok. Znači, ako se određuje taj rok u jednom zakonu, u jednoj rečenici, a u sledećoj rečenici se relativizuje to, pa kaže – sudija može da skrati taj rok, onda nema potrebe da se određuje rok. Ako se već određuje rok onda on treba da bude precizniji. Zato je ovo rešenje koje ja nudim u ovom amandmanu je preciznije. To znači, da rok možda može da se skrati, ali da ne može biti kraći od pet radnih dana, niti duži od 15 radnih dana.
Obrazloženje kojim je odbijen ovaj amandman je nešto što nije vredno čitati. Kaže – ne prihvata se iz razloga navedenih za ne prihvatanje amandmana narodnog poslanika Vladimira Pavićevića na član 7. Znači, amandman na član 9. koji sam ja podneo se ne prihvata iz razloga koji su navedeni na odbijanje amandmana narodnog poslanika Pavićevića na član 7. To je verovatno jedan dobar način pokazivanja odnosa Vlade prema narodnim poslanicima. Kaže, ova odredba je i predviđena u interesu stranke i efikasnog postupanja po prigovoru. To znači da ako sudija može odokativno da skraćuje rokove, da je to u interesu i to je nonsens…

Ugasite mikrofon kao što radite svaki dan. Jel mislite da treba da prekinem sa izlaganjem? Pa, ugasite mikrofon.

Ugasite mi mikrofon po Poslovniku, ko se buni.

Član 108. i član 100.
U članu 108. piše – o redu na sednici Narodne skupštine stara se predsednik Narodne skupštine. Ja mislim da vi, gospođo predsednice, a i potpredsednici kada vas zamenjuju stvaraju nered na sednici. Kako stvaraju nered? Tako što imaju dvojake kriterijume u odnosu na ono šta govore poslanici vladajućih stranaka, odnosno praktično vladajuće stranke i šta govore poslanici opozicije.
Poslanici vladajuće stranke mogu da kažu bilo šta, bilo kakvu neistinu iz ličnog života, izmišljotinu, poluistinu, uvredu. Sve se to dopušta po sistemu – ne čujem, nisam bio tu, ne znam, nisam shvatio, to je specifičan način metaforičnog izražavanja itd. A, poslanicima opozicije ne dajete pravo da reklamiraju povredu Poslovnika, što je bio slučaj malopre sa kolegom Jankom Veselinovićem.
Naše je pravo da tražimo povredu Poslovnika. Ako nismo u pravu, to se odbije. Nema potrebe da se diže ton. Nema potrebe da dajemo pauze da bi se smirili poslanici. Nisu poslanici ovde ljudi koji treba da se leče, pa im treba neko vreme da se smire, nego smo došli da ovde raspravljamo. Red na sednici je vaša obaveza, a ne naša. To piše po Poslovniku. Vi ćete reći da je to Poslovnik koji je doneo neko drugi. Pa, trebalo je da ga promenite za tri godine.
Konačno, po članu 100, predsednik Narodne skupštine, kada predsedava sednicom, ako želi da učestvuje u pretresu prepušta predsedavanje jednom od potpredsednika. Ne možete ni vi, ni bilo ko ko vas menja da ulazite u dijalog, da docirate, da donosite odluke, da kritikujete poslanike, nego se javite, siđite ovde i javite se za govornicom.

Član 10. da se stav 3. menja i glasi – sudija i javni tužioc u osnovnom postupku nemaju pravo na žalbu protiv rešenja kojim se prigovor usvaja. To smo radili, odnosno ja potpisujem taj amandman, jer bi ovim amandmanom trebalo to da bi se uskladio cilj koji je definisan amandmanom na član 5. stav 1.
Ako smetamo, ako ja smetam, možemo da izađemo. Voleo bih da…