Priča o privatizaciji je uvek povoljno tlo za demagogiju, za prepucavanja, za niske udarce i mislim da je današnja rasprava imala neka takva obeležja, ali mislim da je dobro da se vrati na činjenice i što je realnost.
Koliko je to pogodno tlo za sve te loše stvari, privatizacija lako može da se meri i kvantifikuje na vrlo jednostavan način.
Imali smo tri faze u privatizaciji srpske privrede. Srpska privreda je inače propala 90-ih godina, najvećim delom, kao posledica loše politike koja, prvo, nije prevela iz one planske ekonomije, u prethodnom periodu, u tržišnu ekonomiju, a onda je tu došlo i do ratova, sankcija, bombardovanja, tehnološkog zastarevanja, i to su sve veliki razlozi da privreda bude loša.
Naravno, dodatna loša priča o privatizaciji, odnosno loše delovanje se desilo i nakon 2000. godine, i to u periodu koji bi ja nazvao druga faza privatizacije. Znamo svi da su bila i dva zakona u devedesetim, ali po Zakonu o privatizaciji iz 2001. godine, koji je počeo da se primenjuje 2002. godine, imamo tri faze.
Prva faza je 2002. i 2003. godina. Preko 850 privatizacija, 120 hiljada ljudi je radilo u tim preduzećima, milijarda i 200, 300 miliona je bio prihod u evrima, bez i jedne privatizacije koja po bilo kojoj listi sumnjivih može da se stavi na bilo koju od tih lista. Rekao bih da je to bilo Periklovo doba privatizacije u Srbiji.
Od 2004. do 2009. godine je privatizacija koja je bila dosta prljava, gde je bilo svega i svačega, gde su oni spiskovi sumnjivih, kriminalnih privatizacija punjeni, najvećim delom, i to je jedan loš period koji je iskompromitovao sam pojam privatizacije i sve ono što on treba da nam donese.
Treća faza, i tu se slažem sa ministrom koji je to lepo rekao, to je poslednjih šest godina, od 2009. do 2015. godine, to je jedan spoj hibernacije i šibicarenja, ja bih tako rekao. Ministar nije rekao da je u poslednjih šest godina u tome učestvovala i aktuelna vlast. Od 2012. godine pa do danas, tačno tri godine. To je jedno logično nasleđe, loše nasleđe onoga što je bilo ranije. To šibicarenje se videlo kroz prodaju NIS-a, kroz prodaju „Zastave“, za šta još uvek nemamo ugovore, neću da govorim više o JAT-u, jer Srbi dobro znaju da je to jedan veliki promašaj.
Šta je ono što su naše primedbe na ovaj zakon? Mi ćemo glasati protiv. Prvo, član 2, imamo na njega amandman, izdvajamo onih potencijalnih strateških 17 ili koliko već bude preduzeća i mislimo da time ništa neće da se dobije za tih još pola godine. Ako imaju šansu da ostvare nešto dobro, da nađu dobrog mladoženju, to će biti gotovo do kraja ove godine. Šest meseci sledeće godine teško da će doneti nešto novo.
Drugo, nejasni su kriterijumi po kojima su ona strateška. Zašto je, recimo, na toj potencijalnoj listi, „Fabrika maziva Kruševac“? Koji je to strateški aspekt? Zašto je „Politika“ tu, uz svo poštovanje ljudi koji tamo rade? Ali, šta je tu strateški za Srbiju? „Ikarbus“, rešio je Vučić – to je „Mercedes“. RTB Bor – rešeno već tri-četiri puta u poslednje tri godine. „Jumko“ – rešeno još decembra 2012. godine, takođe Vučić rešio. „Galenika“ – rešena. „Trajal korporacija“ – ne znam šta je sa tim. „PKB Korporacija“? Ne mogu da verujem da to ne može da nađe kupca, mislim da se čuva za nekoga, ko se oblači u belo i stavlja nešto oko glave. U svakom slučaju, to je jedan problem.
Drugi problem je član 15. koji uništava pravnu sigurnost. Ono što je započeto da se privatizuje po postojećem zakonu se nastavlja po novom zakonu, što je nešto što je protivno načelu pravne sigurnosti.
Član 18, gde je takođe osam dana rok, ustavni rok za početak važenja zakona, a vi predlažete da to važi odmah.
Dakle, privatizacija mora da bude okončana. Ona predugo traje i zato se stvorilo toliko prljavih i kriminalnih stvari. Ja se zalažem da se ona završi tako kao što je predviđeno postojećim zakonom, krajem ove godine. A priče o demagogiji koje ćemo čuti verovatno u nastavku rada ove sednice, laži, za to uvek ima vremena.