Odgovorio bih na pitanje koje je gospodin Marković postavio ministru Raduloviću, pošto nisam čuo da se u tom delu kolega Radulović osvrnuo, a vezano je za učešće domaćih firmi na tenderima i mogućnost da oni rade određene projekte. Pre svega, hoću da se osvrnem vezano za infrastrukturne projekte.
Nažalost, ogroman broj tih ugovora je potpisan na način da su uglavnom konzorcijumi stranih firmi uzeli te ugovore i u najvećem broju slučajeva oni na tim projektima uglavnom daju projektni menadžment, a dobar deo posla izvodi domaća operativa, ali u takvim ugovornim situacijama i opcijama da oni rade na 30 ili 40% ispod one ugovorene cene, u pokušaju da obezbedi sebi bilo kakav posao.
Politika ove Vlade će biti da pokušamo da obezbedimo takve uslove u tenderima u narednom periodu da mogu domaće kompanije na njima da nastupaju. Promovisaćemo opciju da izlaze zajednički u konzorcijume na takve poslove i pokušaćemo, pre svega u tim kreditnim linijama, da obezbedimo da nam se ne dešava ovo što nam se dešavalo u proteklim godinama. Uzmemo od neke strane države ili nekog investicionog fonda kredit, radimo projekat pod njihovim uslovima, posao dobiju njihove firme i te pare izađu iz ove zemlje.
Na kraju, moram da kažem da ako postoji dobar primer, a mislim da je dobar primer ovo što smo uspeli vezano za most Beška. Taj posao je dobila „Alpina“. „Alpina“ je otišla u stečaj. Uspeli smo da obezbedimo takve tenderske uslove da „Mostogradnja“, domaća kompanija, državna kompanija, dobije taj posao i upravo je „Mostogradnja“ završila rekonstrukciju mosta Beška i to je dobra stvar za našu građevinsku operativu i to je dobra referenca za „Mostogradnju“ za naredni period. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, koleginice i kolege, na samom početku, čini mi se da u raspravi prenebregavamo  jednu činjenicu, često polemišemo sa članom 4. iz izvornog teksta zakona, zaboravljajući da je član 4. amandmanom potpuno izmenjen, odnosno amandman koji je podnela grupa poslanika, a među njima sam i ja, je u potpunosti izmenio član 4. Vlada je prihvatila taj amandman, tako da je taj tekst postao sastavni deo zakona.
Ovaj tekst sa kojim je uvažena koleginica iz LDP polemisala, taj tekst više ne postoji. Za polemiku vezanu za član 4, molim vas, uzmite tekst amandmana. Taj amandman je u značajnoj meri izmenio osnovni tekst. Ponavljam, velika zahvalnost ministarstvu, ministru i njegovim saradnicima koji su na odboru imali veliku spremnost da čuju argumente svih poslaničkih grupa koji su bili zainteresovani za tu raspravu i da zajednički tražimo poboljšanje teksta. Mislim da je ovaj tekst iz amandmana donekle poboljšao sam izvorni tekst.
Ne mislim da je idealan i ne tvrdim da je idealan. Ne tvrdim da je idealan i zakon. Hoću sve da vas vratim u neku prošlost čiji smo sastavni deo svi mi. Taj problem sa legalizacijom imamo više decenija. Nema Vlade koja nije pokušala da reši problem legalizacije i nijedna nije uspela. Svi zakoni kojima smo do sada pokušali da rešimo problem legalizacije su doživeli fijasko, ponavljam, delom zato što je to teško rešiti, a delom zato što smo i mi sami političari obesmišljavali i svako rešenje time što čim krene primena zakona, mi krenemo da najavljujemo nova zakonska rešenja kojima ćemo taj zakon popraviti i uvek sve stane.
Ponavljam, zakon nije idealan. Zakon će biti sigurno predmet ispitivanja ustavnosti, kao i prethodni Zakon o planiranju i izgradnji, koji je definisao odredbama tog zakona proces legalizacije.
Ponavljam, mi nikada nećemo naći idealno rešenje, jer da smo mogli da ih nađemo, mi bih ih našli sto puta do sada kada smo ih tražili. Svako zakonsko rešenje kojim ćemo pokušati da rešimo pitanje legalizacije bespravno izgrađenih objekata, kojih ima više od milion, u Srbiji će biti na ivici ustavnosti i na ivici primene člana 58. Ustava Republike Srbije.
Mi sad imamo dve opcije pred sobom. Jedna je da porušimo milion objekata u Srbiji. Da li je neko spreman u ovoj sali da kaže – dajte da porušimo milion objekata u Srbiji ili 500 hiljada? Nije niko. Ili, možemo da pokušavamo da pravimo sitne korake i da taj problem rešavamo malo po malo.
Cenim da ovaj zakon jeste jedno malo rešenje nekog problema koji će se odraziti, pre svega, za one ljude koji su nam valjda svima najvažniji, a to su oni ljudi koji su zidali da bi rešili svoje osnovno životno pitanje. Zato smo članom 1. ograničili primenu ovog zakona na one koji rešavaju svoje životno pitanje.
Ovo nije zakon za one koji imaju velike kuće na atraktivnim lokacijama, niti je zakon za tajkune i one koji imaju velike poslovne objekte. Ovo je zakon za ljude koji rešavaju svoje životne probleme i za ljude koji ostvaruju neku zanatsku delatnost u objektima do 100 kvadrata. Nemojte od njega da pravimo veliku filozofiju. Svi se ubismo, svima nam plave grudi od toga što pokušavamo da dokažemo da su nam ljudi najvažniji i to kako oni žive. Ako je to tako, onda dajte da im makar malo pomognemo.
Nijednog trenutka nisam čuo ministra da je rekao da je ovaj zakon idealan, niti ja, koji sam podnosio neke amandmane kojima sam menjao, tvrdim da su amandmani idealni. Sve je to tu i tamo, ali je jedan pokušaj da se napravi neki iskorak i da uvedemo ljude u situaciju da mogu konačno da kažu – ovo je moje, imam neku perspektivu kako ću to dalje da rešavam i nemam više mač za vratom da će neko sutra doći da mi to sruši.
Amandmanom na član 4. uveli smo situaciju da štitimo i vlasnika zemljišta. Nema više apriori situacije, neko ode u katastar, upiše se da je vlasnik objekta ili zemljišta nad objektom, a posle neka ga vlasnik zemljišta juri, pa nek parnicom rešava sa njim tu situaciju. Ne, kažemo, upisuje se vlasništvo nad objektom, a vlasništvo nad zemljištem kada vlasnik objekta dokaže da je nekom svojom radnjom stekao pravo nad zemljištem. Ako to ne uradi u naredne dve godine, onda će to morati da uradi za kompletno zemljište, za redovno održavanje objekta po tržišnoj ceni. Znači, ukupno zemljište za redovno održavanje objekta po tržišnoj ceni je veliki novac.
Mi time stimulišemo i kupce i prodavce da se u tom vremenu dogovore. U krajnjem slučaju, ovaj amandman uvodi i nešto što je po meni falilo celom zakonu, a to su podzakonska akta koja tu materiju mogu i dodatno da uređuju i da u odnosu na život pronalaze neka rešenja koja će možda biti prihvatljivija.
Dakle, na samom kraju, molim vas da u raspravi tretirate kao tekst zakona tekst koji je bio u amandmanu, jer je sada to postao sastavni deo teksta. I nemojte da više pričate o eksproprijaciji i proglašavanju javnog interesa, jer to više ne postoji. Nemojte da pričate o tome da se nekome nešto otima. Ne, ne može više da se otme, mora da se sa vlasnikom zemljišta napravi kupoprodajni ugovor i da se to pitanje reši. Hvala.

Ako sam vas time što sam vas nazvao - uvažena koleginice, uvredio, onda se izvinjavam.

Uvaženi predsedniče, uvažene kolege, hoću da ukažem na povredu člana 103. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije, u vašem postupanju, predsedniče, i postupanju vašeg potpredsednika, zato što uporno već nekoliko poslanika dozvoljavate da se javljaju po povredi istog člana Poslovnika.
Član 103. stav 2. vrlo jasno kaže – narodni poslanik ne može da ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine na koju je već ukazano. Gospođa Popović se pozvala na članove 27. i 107, a isto je uradio i gospodin Ostojić. Gospođa Popović se na te članove pozvala i prilikom prethodnog javljanja za povredu Poslovnika. Moram da vas zamolim da sa takvom praksom u Narodnoj skupštini Republike Srbije prestanete i da jednostavno takva pozivanja na povredu Poslovnika više ne dozvolite.
Na samom kraju, zadovoljan sam zato što nakon moje diskusije vezano za amandman na član 4. očigledno nije više bilo prostora za raspravu o tom članu, već ste pobegli na kartice i povrede Poslovnika. Hvala.

Mislim da je ovaj amandman kolege Konstantinovića, Rankovića i Senića jedan dobar amandman, ali se suštinski kolega Konstantinoviću on ne razlikuje u velikom od amandmana koji je prihvaćen. Zaista ne razumem gde vi vidite toliko veliku razliku između vašeg i amandmana koji je prihvaćen. Vaš amandman je maltene identičan u odnosu, izaziva iste posledice po vlasnika zemljišta, kao i amandman koji sam ja podneo. Vi u svom amandmanu kažete – na zahtev vlasnika bespravnog objekta treće lice iz prethodnog stava mora da prihvati isplatu tržišne cene po proceni poreske uprave.
Znači, apsolutno dovodite vlasnika zemljišta u situaciju da mora da prihvati tržišnu cenu. Jedino što kažete jeste po proceni poreske uprave, što će i u ovom slučaju biti apsolutna procena poreske uprave jer će tako nešto sigurno ministar potpisati svojim podzakonskim aktom, jer ne postoji druga procena koja bi u ovakvim situacijama mogla da bude referentna. Vaš amandman je samo malo nepovoljniji za vlasnika objekta.
Amandman koji smo mi podneli kaže da u prvom koraku on može u katastru da upiše vlasništvo nad objektom, a vlasništvo nad zemljištem tek kada reši pitanje zemljišta. Vi kažete da ne može da upiše vlasništvo nad objektom dok ne reši pitanje zemljišta. Znači, nijanse su u pitanju. Ponavljam, ovaj amandman je vrlo korektan ali je suštinski sličan amandmanu koji smo mi podneli i ne razrađuje materiju do kraja, ne podrazumeva opciju podzakonskog akta kojom će se cela materija dodatno urediti i kao takav on jedino nije potpun da bi kao takav postao deo zakona.
Zato mislim da je amandman koji smo mi podneli u neku ruku za nijansu različit, ali celovitiji i kao takav je prihvaćen.

Neću da glumim advokata ministru Iliću, ali, ipak smo dovoljno dugo u sistemu i vi i ja i većina ljudi u ovom parlamentu da znamo da život jednostavno definiše neke stvari i onda ih mi nakon toga uređujemo. Upravo funkcija podzakonskog akta kao mogućnost da kroz uredbu neke stvari razrađujemo i razigravamo se dešava tek kada u neki proces uđemo. Mi na samom startu, niko od nas nema kompletnu sliku i ne vidi prvi i poslednji korak. Mi sada svi vidimo prvi korak, to će da krene u nekom pravcu i nakon toga život će da nam daje neke odgovore da li smo negde bili do kraja u pravu ili smo negde u potpunosti pogrešili.
Verujem u Ministarstvo i da će ono naći rešenja koja će ovaj zakon da učine kvalitetnijim kroz podzakonska akta i kroz dodatnu podzakonsku regulativu koja će da uredi proceduru vezano za rešavanje imovinsko-pravnih odnosa.
Gospodine Konstantinoviću, ponavljam da je ona poslednja, finalna slika kojom se završava i vaš i naš amandman, u potpunosti ista. Redosled poteza je za nijansu različit. Mislim da ovaj redosled poteza koji smo mi predložili možda nije kosmički pravedan, ali je u interesu ljudi koji imaju stanove odnosno kuće od 60, 70 do 300 kvadrata i kao takav ima tu socijalnu notu opravdanosti. Hvala.

Uvažene koleginice i kolege, zaista ne želim da ulazim u neku političku polemiku po pitanju ovog zakona, ali moram još jedanput zbog kolege Milivojevića da pročitam odredbu ovog amandmana, odnosno jednog stava amandmana, za koji on kaže da bi trebao da se prihvati i da ga podsetim na njegovu diskusiju.
Ovaj amandman kaže: na zahtev vlasnika bespravnog objekta treće lice iz prethodnog stava mora da prihvati isplatu tržišne cene po proceni poreske uprave.
Ponavljam ono što sam rekao na samom početku da mi imamo problem koji traje već decenijama. Sve vlade su pokušavale da reše ovaj problem. Ovaj problem je teško rešiti i teško je napraviti dobar i idealan zakon koji će problem rešiti. Da je to lako, napravila bi ga prethodna vlada, napravila ga ona pre nje. Napravila bi ga bilo koja od vlada koje su bile do sada. Prema nekima od njih vi imate simpatije, a prema nekima imam ja, ali objektivno nisu uspeli da reše problem.
I ovaj amandman, kao i čitav tekst zakona, jednostavno dovodi do situacije u kojoj mi pokušavamo da poguramo proces. Ovo vaše rešenje tera vlasnika zemlje da proda svoje zemljište vlasniku objekta.
Moram da se osvrnem i na vašu diskusiju vezanu za to da će i ovaj zakon biti predmet ocene ustavnosti. Složio sam se sa time i kada smo pričali i u načelu i kada smo pričali i o amandmanima. On će sigurno biti predmet ustavnosti zato što već svi vidimo i imamo praksu iza sebe da je maltene nemoguće rešiti ovu problematiku striktno poštujući član 58. Ustava. Naravno, biće interesantno videti kako će Ustavni sud rešavati zahteve, ako ih bude bilo, po pitanju ovog zakona.
Ono što je na današnji dan jedino sigurno je da je Ustavni sud proglasio neustavnim prethodni zakon, koji je donela Vlada koju su činile vaša i moja stranka, za koji ste vi kao narodni poslanik u prethodnom mandatu glasali. To je jedino što je činjenica, tako da nemojte da politizujemo ovu stvar do kraja zato što je problem velik i teško ga je rešiti. Dajte da probamo da nađemo neko rešenje.
Nisam iz stranke gospodina Ilića, niti sam njegov obožavalac, ali je ministar došao kao retko ko u ovu Skupštinu i rekao – ljudi, ovaj zakon je takav kakav jeste, dajte amandmanima da probamo da ga poboljšamo. I ja se zalažem da pokušamo. Do dana za glasanje ima još prostora da učinimo da ovaj zakon bude kvalitetniji. To što je vreme za podnošenje amandmana prošlo, to ne znači da ga nije moguće popraviti dodatno amandmanima, jer je moguće reagovati kroz amandmane odbora.
Ne bih imao ništa protiv da se u tekst amandmana koji sam podneo, a koji je prihvaćen, doda odredba iz vašeg amandmana, da će se tržišna vrednost određivati po proceni poreske uprave. Moguće je da postoji još neki prostor da se ovaj zakon poboljša.
Apelujem na sve kolege da izoštrimo diskusiju u odnosu na zakon i da probamo da nađemo te dodirne tačke i da probamo zakon da popravimo, a da se manje bavimo tim opštim političkim temama i sitnim verbalnim akrobacijama kojima tobože pobeđujemo jedni druge, a ne pravimo nikakvu korist za građane Srbije. Hvala.

Uvaženo predsedništvo, uvaženi ministre, koleginice i kolege, na samom početku sam želeo da istaknem potrebu jednog odgovornog pristupa, koje bi mi, kao društvo, političke partije, morali da imamo o pitanjima koja duboko zadiru u vitalne interese građana, njihove imovinsko pravne odnose. Tu pre svega mislim na potrebu da kada donesemo neki pravni propis ili neku pravnu normu da po njemu krenemo da radimo, a ne da već, koliko sutra, krenemo da najavljujemo da ćemo ta rešenja izmeniti, da ćemo pronaći neka bolja rešenja za građane, da ćemo nešto što je besplatno učiniti još besplatnijim itd.
Na današnji dan imamo, kako ministar kaže, oko 1,3 miliona nelegalnih objekata, širom lokalnih samouprava imamo gotovo 700 hiljada podnetih zahteva za legalizaciju i rešeno oko 15% svih podnetih zahteva.
Zašto je to tako? To je tako zato što svaki zakon, svako rešenje smo krenuli da osporavamo već koliko sutra. Ministar Dulić je u prošlom mandatu dva puta menjao odredbe Zakona o legalizaciji i svakom tom najavom izmena je učinio da postupak legalizacije stane. Ministar Ilić je u julu mesecu prošle godine krenuo da najavljuje ovakav zakonski projekat i time je zaustavio osam meseci legalizacije. To su objektivne činjenice. U martu donosimo novi zakon, ali moramo da shvatimo da proteklih osam meseci nismo ništa radili.
Usvojićemo ovaj zakon, gotovo da sam uveren u to. Po njemu treba da počnemo da radimo, a ne da već za pet dana krenemo da predlažemo neka nova rešenja i da građanima nudimo neke bolje opcije zato što građani reaguju na to. Ljudi nama veruju ponekad. Kada čuju ćemo da učinimo nešto što je za njih još povoljnije, stanu i ne rade više ništa. Ovo će biti još jedan pucanj u prazno, ukoliko nastavimo da samo izmišljamo neka povoljnija rešenja po građane, koja se na kraju ne pokažu kao povoljna. Treba da usvojimo zakon i da krenemo po tom zakonu da radimo.
Mislim da nije dobro, ministre, što ste u svom izlaganju, u petak, najavili da će izmenama Zakona o planiranju i izgradnji biti drugačije rešena građevinska dozvola. Mislim da nije dobro što uvodimo u priču to da se naknada za uređivanje građevinskog zemljišta neće plaćati prilikom izgradnje objekta, nego pre dobijanja upotrebne dozvole. Mislim da nije dobro što osporavamo koncept zoniranja u određivanju naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Šta to defakto znači to što ste vi u petak uradili? Znači da od petka više niko neće otići da se javi, da traži građevinsku dozvolu, da se javi u bilo koju direkciju širom Srbije, zato što će sada svi da čekaju to zakonsko rešenje koje ste vi u petak najavili.
Prvo, mislim da to zakonsko rešenje nije dobro. Zašto nije dobro? Ako ne naplatimo naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta pre nego što neko počne da zida objekat, više nikada je nećemo naplatiti. Ko će ikada da natera nekog ko izgradi objekat da dođe i da pre dobijanja upotrebne dozvole plati jedan ozbiljan iznos za uređenje građevinskog zemljišta? Imaćemo more objekata koji su izgrađeni, nemaju upotrebnu dozvolu, nisu izmirili naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta i to će tako da stoji.
Mislim da nije dobro da ne razumemo šta znači zoniranje u plaćanju naknade za građevinsko zemljište. Prvo, to niko nije smislio u prethodnih par godina ili desetak godina. To su neki pametni ljudi izmislili pre 30 godina kada su naši gradovi i opštine počeli da se grade. Šta znači zoniranje? To znači da ne možemo svakome da naplatimo identičnu naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta, da to prebaci na teren onoga o čemu ste vi pričali. Ne možemo mi nekome da naplatimo na Vračaru istu naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, kao što ćemo je naplatiti u Kaluđerici.
Zašto ne možemo? Na Vračaru imamo kompletnu infrastrukturu, a u Kaluđerici je nemamo. Ako ne naplatimo na Vračaru ozbiljnu naknadu za uređivanje građevinskog zemljišta, mi je nikada nećemo izgraditi u Kaluđerici. Ako uvedemo sistem da svako plati samo onoliko koliko košta priključenje njegovog objekta, mi nikada nećemo napraviti novu infrastrukturu i izgraditi, da kažem, primare. Ne možemo naplatiti samo sekundarnu infrastrukturu, moramo da naplatimo i primarnu.
Nisam hteo da repliciram, u pravu ste, potrebno je da Republika i grad sednu vezano za naselje Stepa Stepanović i potrebno je da se iznađu rešenja za sva otvorena pitanja. Pri tome, moram da naglasim da je ceo taj projekat nakrivo nasađen od samog početka. To je bila neverovatna potreba vašeg uvaženog prethodnika da se u taj projekat uđe, ali se nije ušlo dobro. To područje nije rešeno planom detaljne regulacije. Čitav projekat je rađen na osnovu urbanističkog, a kada se radi kao urbanistički projekat, to zemljište, objekti na njemu i infrastruktura na njemu nisu od javnog interesa, nego su pitanja koja treba da reši investitor.
Da ne bih sada širio, nije skupštinska govornica prilika za to da mi nalazimo rešenja i odgovore kako da probleme rešavamo, prihvatam vaš predlog kao inicijativu da sednemo i da nađemo odgovore na sva otvorena pitanja.
Moram još par elemenata oko samog zakona. Kolege iz DS, iz LDP, naravno u raspravi u načelu, su izašli sa jednim brojem primedbi koje su vezane pre svega za član 4. To su bile primedbe koje smo svi zajedno imali na odboru. To i jesu primedbe oko kojih smo se maltene svi, bez obzira da li smo iz vlasti ili iz opozicije, našli na tome da treba pokušati pronaći neka rešenja koja će jednostavno biti takva da ispunjavaju i neke elemente zdravog razuma, da budu funkcionalna, da budu u skladu sa nekim zakonskim rešenjima i u krajnjem slučaju sa Ustavom.
Kad smo kod Ustava, naravno, biće interesantno kako će Ustavni sud oceniti ovaj zakon. Mi imamo Zakon o planiranju i izgradnji i odredbe Zakona o legalizaciji koje su proglašene neustavnim. Još uvek ne znamo zašto, jer Ustavni sud nije objavio obrazloženje. Videćemo, čini mi se, negde u maju obrazloženje te presude, pa ćemo videti šta je to Ustavni sud cenio. Ako je on cenio potrebu da svi građani pred zakonom budu jednaki, bez obzira da li su gradili svoje objekte sa građevinskom dozvolom ili bez građevinske dozvole, i za ovaj naš zakon i za svaki budući potencijalno rešenje kako ga usaglasiti sa Ustavom će biti vrlo sporno.
Da se vratim na zakon. Da su kolege iz DS, ovo nije kritika, to sam vas kritikovao kod vašeg predsednika, ostali do kraja odbora, znali bi da je taj odbor tajao tri sata i da smo se na kraju sa savetnicom gospodina Velimira Ilića, gospođom Aleksandrom Damjanović, usaglasili, a ministar je to prihvatio, na čemu sam mu izuzetno zahvalan, i definisali smo nekoliko članova koje smo odmah rešili amandmanima. Ministar je ovde sve nas zajedno obavestio da su ti amandmani prihvaćeni.
Znam da je to tema pre svega za raspravu u pojedinostima, ali pošto su amandmani prihvaćeni o njima se neće raspravljati, postaju sastavni deo teksta, ali hoću samo da naglasim dva. Pre toga mala digresija. Da li je ovo zakon o legalizaciji ili nije? To je filozofsko pitanje. Suština je u tome da onaj ko bude rešio i upisao svoju imovinu po ovom zakonu neće imati više motiv da se bavi legalizacijom. Tako da, onaj ko iskoristi prava po ovom zakonu, on je rešio svoj problem. On će biti vlasnik objekta, biće vlasnik zemljišta i imaće zabeležbu da nije za objekat pribavio građevinsku dozvolu, ali je on rešio svoj problem i rešio je imovinu na svom objektu i to je sada njegovo. Naravno, kada je njegovo, platiće porez za to što je njegovo. Ako bude hteo da ga prometuje i ako bude hteo nešto drugo da radi, on će pribaviti građevinsku dozvolu, odnosno moraće da se vrati na neki novi zakon o legalizaciji, koji će biti sastavni deo novog zakona o planiranju i izgradnji.
Kada je to već tako, onda smo mi pokušali kroz raspravu na odboru da definišemo ko treba da uđe u kategoriju ljudi koji će na ovaj način, na mala vrata da reši svoj problem. Posmatrali smo tekst zakona koji smo dobili na početku rasprave i videli smo da zakon može da potpadne svakom, jer zakon je u svom članu 1. rekao da se ovaj zakonski predlog odnosi na vlasnike, odnosno na sve stambeno poslovne objekte itd, namenjene za obavljanje zanatskih delatnosti, pomoći na ekonomskim objektima. To je u praksi moglo da znači da predmet upisa vlasništva po ovom zakonu mogu da budu stambeni objekti do 2000 kvadrata. Moglo je to da bude i 20 stanova po 100 kvadrata. Mogao je da bude objekat sa 15 stanova i 10 lokala, ali je mogla da bude i magacinska hala sa 3000 kvadrata i stanom od 20 kvadrata. Mogli smo da dođemo u situaciju da svi vlasnici velikih hala, koji se bave privrednom delatnošću, se preregistruju kao zanatske radnje.
Da to ne bi bilo tako, mi smo predložili, a ministarstvo se sa tim složilo, da ograničimo primenu ovog zakona samo na sledeće kategorije. To su porodični i stambeni objekti do 300 metara, stanovi u stambenim i stambeno poslovnim zgradama do 200 metara kvadratnih, poslovni prostori u stambenim i stambeno poslovnim zgradama do 100 metara kvadratnih, garaže do 30 metara kvadratnih, vikend kuće do 200 metara kvadratnih i objekti za potrebe zanatske delatnosti do 100 metara kvadratnih. Ove odredbe zakona i ovaj amandman obezbeđuju da se ovo ne odnosi na tajkune, kao što ste u petak govorili, nego da se odnosi pre svega na rešavanje životnih problema, na rešavanje stambenih pitanja onih ljudi koji su izgradili objekta. Ovo je zakon za građane Kaluđerice. Ovo nije zakon koji je za velike biznismene koji imaju objekte po nekoliko hiljada metara kvadratnih.
Drugo, što je možda još važnije, mada je meni ovaj socijalni aspekt ovog člana 1. najvažnijim, to je ono što je vezano za član 4. Član 4. je de fakto dovodio do situacije, po predloženom zakonskom rešenju, da vi imate objekat koji ste izgradili na nečijem zemljištu, dođete i upišete vlasništvo nad objektom, automatski vam se upisuje vlasništvo zemljišta ispod objekta, a vi onda dobijete vreme u kome ćete sa vlasnikom zemljišta da se dogovorite oko načina kako ćete ga isplatiti, odnosno ulazite u jednu situaciju da ste prvo upisali vlasništva, a onda rešavate taj obligacioni odnos. Mi smo predložili na odboru, ponavljam, ministar je to prihvatio i sa ministarstvom smo usaglasili, jednu potpuno drugačiju konstrukciju člana 4. Sada mi je žao što vi to još niste dobili. Prosto, ovo ne mogu da prepričam, možda je najbolje da pročitam.
Član 4. Predloga zakona menja se i glasi: "Ako je bespravno izgrađeni objekat sagrađen na zemljištu koje je u svojini ili je na njemu upisano pravo korišćenja nekog trećeg lica, organ nadležan za upis prava svojine rešenjem upisuje pravo svojine na objektu, bez sticanja prava na zemljištu na kome je objekat izgrađen". Mala digresija – šta to znači? Ako ste vi na mom zemljištu izgradili objekat, vi ne postajete suvlasnik na toj parceli, jer bi došli do jedne potpuno nenormalne situacije, da em ste izgradili objekat na mom zemljištu, em dobijate to zemljište, naravno, plaćajući tržišnu vrednost, em dovodite mene u poziciju da ja na mom ostatku zemljišta ne mogu sutra ništa da uradim bez vaše saglasnosti.
Ovom odredbom vlasnik nelegalnog objekta ne dobija nikakva dalja prava na zemljištu, odnosno na samoj parceli.
Stav 2, pravo svojine na zemljištu iz stava 1. ovog člana biće upisan u korist vlasnika objekta, kada vlasnik objekta nadležnom organu dostavi dokaz da je nekim pravnim poslom stekao pravo svojine na zemljištu na kome je izgrađen. Znači, nema više prisilnog oduzimanja zemljišta, nego vlasnik nelegalno izgrađenog objekta je dužan, da bi upisao pravo svojine nad zemljištem, da dostavi dokaz da je rešio imovinsko-pravni odnos.
Stav 3, do upisa prava svojine na zemljištu na kome je objekat izgrađen, vlasnik objekta iz stava 1. ovog člana ne može ostvarivati nikakva prava vlasnika, odnosno suvlasnika na predmetnom zemljištu, već ga može koristiti isključivo radi pristupa objektu. Znači, ostaje, čovek upisao vlasništva nad objektom, dok ne reši imovinsko-pravni odnos sa vlasnikom, ima prava pristupa objektu.
Uvodi se u stavu 4. vremenska odrednica od dve godine i u periodu od te dve godine, vlasnik objekta je dužan da reši imovinsko-pravni odnos sa vlasnikom. Ukoliko ga ne reši, o svom trošku će se utvrditi zemljište za redovnu upotrebu objekta i vlasniku zemljišta isplatiti puna tržišna cena za predmetno zemljište itd.
Ovim članom mi rešavamo deo problema, mi rešavamo tu situaciju koja nam je svima bila vrlo sporna, koja je vrlo sporna i u odnosu na član 58. Ustava, gde mi ne možemo, kao zakonodavac, da propišemo javni interes u rešavanju nečije privatne imovinsko-pravne stvari.
Na samom kraju, sve ovo definiše potrebu da se u što kraćem roku pred poslanicima nađe novi zakon o planiranju i izgradnji. Mi novim zakonom o planiranju i izgradnji moramo ponovo da definišemo proceduru legalizacije, u smislu postupka za naknadno dobijanje građevinske dozvole za objekte koji su izgrađeni bez građevinske dozvole. Taj posao moramo vrlo pametno da uradimo, uzimajući u obzir da Ustavni sud ima velike rezerve prema načinima na koji smo mi tu oblast do sada definisali.
Još jedanput, na samom kraju hoću da apelujem na ministra, da u postupku definisanja procedure za uređivanje građevinskog zemljišta ne dođemo u situaciju da zarad nekih, nazovi, političkih poena koje ćemo dobiti u javnosti, koja će možda razumeti, a možda i neće razumeti šta smo radili, ne zakočimo razvoje naših gradova i opština, jer bez naknade za uređivanje građevinskog zemljišta, nema uređivanja građevinskog zemljišta i neće biti novih investicija jer nove investicije neće doći tamo gde nema infrastrukture. Hvala.

Poštovane kolege, ja sam iz grada kome su najveće prosečne zarade, ali želim da podržim kolegu koji je podneo ovaj amandman.
Ovaj amandman suštinski predstavlja odgovor na onu politiku koju smo svi vodili u predizbornom periodu. Zalaganje svih političkih stranaka je bilo tako da treba pre svega pomoći onim opštinama i omogućiti da one opštine koje su nerazvijene ostvaruju veće prihode i kroz to se i brže razvijaju, imaju veći nivo ulaganja u infrastrukturu, koja će im kasnije omogućiti, da kažem i nove investicije i biti podsticaj na novi razvoj.
Mi ne možemo isključivo ovakvim merama učiniti da te opštine ostvare, da kažem neke elemente, da bi mogle da se razvijaju. One mogu da se razvijaju jedino ukoliko u svojim budžetima budu imali sredstva da opremaju lokacije, da dovode infrastrukturu i kroz to dovode investitore.
Ponavljam, ovo je bilo zalaganje svih. Svi smo na ovom zalaganju dobili po neki poen. Neki su čak na kontu toga značajno napredovali u odnosu na mnoga istraživanja javnog mnjenja. Ovo je bila politika pred kraj prošle Vlade i molim da se takvom politikom oni koji su je vodili i nastave.
Očekivao sam od ministra da će u svom obrazloženju i u svom javljanju dati razloge za odbijanje ovog amandmana, a ne za to kakav je kvalitet obrazloženja. Voleo bih da ih čujem, ako je moguće.
U svakom slučaju, pozivam narodne poslanike, pošto ovaj amandman ne utiče na bilanse u našem budžetu, već je, da kažem, odnos između lokalne samouprave i pravnih subjekata na teritoriji te lokalne samouprave, da podrže ovaj amandman i da svi zajedno podržimo najnerazvijenije opštine. Hvala.

Ne želim da polemišem sa ministrom. Naravno uvažavam stav Vlade i to razmišljanje, ali ipak moram da kažem radi i ovih ljudi koji ovde sede i radi javnosti da nije predlog ovog amandmana da se firmi u Babušnici obračunava prosečna zarada u Beogradu, nego da joj se obračunava prosečna zarada na teritoriji Republike Srbije, što su dva različita pojma. Znači, ne tražimo i ne predlaže niko da firma u Babušnici, koja jedva sastavlja kraj sa krajem, ima kao obračun 29.000,  da ima obračunu 80.000 ili 60.000, koliki su poslednji statistički podaci, nego da ima ono što je za Srbiju – 30 i nekoliko hiljada. Ne pričamo sada o dramatičnim razlikama, ali pričamo o značajnim prihodima za opštinu Babušnica koja, ponavljam, će ostati nerazvijena sve dok ne bude u svom budžetu raspolagala određenim sredstvima kojima će moći da unapredi nivo svoje infrastrukture i time privuče investitore.