Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je ovo veoma dobro rešenje i da sud ima obavezu da u određenoj fazi postupka utvrdi na pogodan način visinu tužbenog zahteva.
Vrednost spora zavisi, od nje zavisi sastav suda, tako da je to veoma često osnov i način gde se ostvaruju zloupotrebe u pogledu nameštanja određenih predmeta kod pojedinih sudova. Ukoliko se prenisko odmeri vrednost spora, onda će u određenim slučajevima suditi sudija pojedinac.
Ukoliko je taj sudija pojedinac podmitljiv, korumpiran ili prihvata da iz prijateljskih razloga pomogne nekoj stranci u postupku, to je jedan od načina da se izbegne sudsko veće kao nadležno za postupanje u određenim predmetima, pa se na taj način omogućava strankama i nesavesnim sudijama da predmete kanališu i po vertikali do određenih sudskih veća.
Dakle, sud ima višestruku ulogu prilikom utvrđivanja vrednosti spora. Prvo što se na osnovu toga određuje visina takse od koje se puni budžet i obezbeđuju sredstva za normalan rad sudova, a sa druge strane, određuje se nadležnost sudije pojedinca ili sudskog veća.
Mi smo u svom amandmanu predvideli i žalbu na rešenje kojim se utvrđuje vrednost spora. Ovo je upravo iz razloga da bi se sprečile zloupotrebe ili prekomerna ovlašćenja pojedinaca koji zloupotrebljavaju i utvrđuju i povlađuju oko vrednosti spora pojedinim nesavesnim strankama. To je pravna zaštita za stranke u postupku da mogu putem vrednosti spora da obezbede sastav suda kako je to zakonom priznato. Hvala.

Dame i gospodo, upravo ova glava Zakona o parničnom postupku koja reguliše mesnu nadležnost i jeste razlog za moju ocenu da se radi o zakonu koji je u suprotnosti sa Ustavnom poveljom i sa Ustavom Srbije.
Podneli smo amandman na član 63. jer smatramo da je jedino u tom delu moguće popraviti ovaj zakon. Nisam podnosio amandmane na sve odredbe koje se odnose na mesnu nadležnost iako je ovakvom jednom brzopletom reakcijom i rešenjima upravo Vlada definisala da Srbija i Crna Gora više nisu u zajednici. Način regulisanja mesno nadležnih sudova je apsolutno u suprotnosti sa rešenjima iz Ustavne povelje iako postoji obaveza da svi zakoni države članice budu u skladu sa Poveljom.
Ovde se definiše da je u sporovima protiv državne zajednice Srbija i Crna Gora nadležan sud prema sedištu institucija. To znači da smo nametnuli građanima Crne Gore da u sporovima protiv ministarstva ili državne zajednice vode sporove u Srbiji. Istovremeno je to u suprotnosti sa Zakonom o parničnom postupku koji važi u Crnoj Gori, tako da imamo pozitivan odnosno negativan sukob nadležnosti u veoma velikom broju sporova. Šta to znači za građane Srbije?
Pozitivan sukob nadležnosti znači kada se dva suda sa teritorije Srbije i Crne Gore, i jedan i drugi oglase nadležnim za istu parničnu stvar, a ne postoji institucija koja će taj sukob rešiti, ili kada građanin Srbije bude u poziciji da podnese tužbu u Srbiji ili Crnoj Gori i da nijedan sud ne prihvati nadležnost za rešenje takvog pravnog spora.
Ovde se predviđa da je nadležnost za sporove protiv Vojske Srbije i Crne Gore utvrđena prema sedištu njenih komandi, odnosno ustanova. To znači da je Vojska Srbije i Crne Gore ovim zakonom pocepana. Ukoliko neko ima vojnika koji je stradao u Vojsci Srbije i Crne Gore, a taj ima roditelje, braću i sestre u Srbiji i Crnoj Gori, nije jasno kako bi oni ostvarivali svoja prava kada po opštim pravilima imaju pravo na naknadu nematerijalne štete prema onome gde je ta šteta nastala.
Ovde ima primedbi i dobacivanja koja imaju čisto političku podlogu, ali je suština u životu ljudi koji imaju probleme koji su nastali nesretnim slučajem upravo u ovim institucijama koji će imati problem da ostvare svoja osnovna prava na nematerijalnu štetu, odnosno na izdržavanje maloletnih ili nesposobnih lica. To će biti životni problemi.
Lice koje je državljanin Srbije i Crne Gore ukoliko ima imovinu u inostranstvu, strani tužilac može da ga tuži samo na teritoriji Srbije, samo pred domaćim sudovima. Ovde se kao domaći sudovi predviđaju samo sudovi u Srbiji. To znači da su sudovi u Crnoj Gori strani sudovi. Postavlja se pitanje kako će funkcionisati pravna pomoć između sudova u Srbiji i Crnoj Gori u smislu ovog zakona. Da li su odluke sudova u Crnoj Gori strane sudske odluke? Da li podležu pravilima međunarodnog pravnog saobraćaja i međunarodnog priznanja?
Na ovakav način, brzopletom reakcijom i pokušajem da Vlada pokaže da nešto radi, napravila je rešenje koje ima dalekosežne političke posledice. Posebno je pitanje – upućeno onima koji kažu da je greška predsednika Srbije što je pozvao građane Srbije na Kosovu da izađu i glasaju – pitanje nadležnosti sudova upravo na KiM. Ta pitanja ovde nisu rešena. Brojni su problemi sa sudovima koji su izmešteni sa teritorije KiM koji rade ovde na teritoriji Srbije. Problemi su mnogih zaposlenih ljudi ili onih koji vrše funkcije sudija u tim sudovima koji su dugo godina neraspoređeni. Sve to ovakvim brzopletim rešenjima još više usložnjava probleme sa kojima se susrećemo u pravosuđu.
Molio bih da mi objasni ministar pravde šta to znači izraz „lice koje nema opštu mesnu nadležnost u Republici Srbiji”. Da li lice može da ima mesnu nadležnost ili mesnu nadležnost imaju sudovi? Čitav član 52. je napisan takvim rečnikom koji je potpuno besmislen. Kaže „lice koje nema opštu mesnu nadležnost u Republici Srbiji”. Sudovi imaju nadležnost u odnosu na određena lica pod određenim pravnim okolnostima. Molio bih da čujem obrazloženje.
Inače, zalažem se da amandman koji smo podneli na član 63. bude uvažen, ali ne očekujem da će ministar to učiniti, pošto od svih amandmana koje smo predložili, njih je na desetine, uvažio je samo jednu reč u Zakonu o parničnom postupku „fotokopija” – da stranke imaju pravo pored prepisa i na fotokopiju zapisnika. Uvažio je samo reč „fotokopija” od svega onoga što smo ovde izneli. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedniče, tema ove sednice Skupštine je da li Srbija želi u Evropu, da li želi u evropske integracije ili ne. Bojim se da je ova govornica u dužem vremenskom periodu tokom dana zloupotrebljavana da se međusobno optužuju poslanici zarad dnevno političkih poena i apsolutno vam teme dnevnog reda ovog zasedanja.
Dakle, DS će glasati za ovu rezoluciju pošto je opredeljena za evropske integracije, opredeljena je da prihvati sve ciljeve i vrednosti oko kojih su okupljene zemlje Evropske unije i da prihvati standarde koje su ove zemlje već prihvatile unoseći te standarde i implementirajući ih u svoje zakonodavstvo i u svoj pravni sistem. To je tema i mi ćemo se izjasniti pozitivno prema tom pitanju.
Koje su to vrednosti i ciljevi oko kojih se okupljaju zemlje Evropske unije koje mi prihvatamo? To su odgovornost u radu, to je javnost u radu, to je slobodno tržište, sloboda kretanja ljudi, roba i kapitala, pravna država, odnosno vladavina prava, ekonomski prosperitet građana Srbije kroz Evropsku uniju i u zajednici sa ostalim zemljama razvijene demokratije.
Ovde neki pokušavaju da prikažu Srbiju kao moguću žrtvu evropskih integracija. Meni se čini da takvu tezu zagovaraju samo oni koji ne mogu ili nisu spremni ili voljni da ispune standarde propisane i opšte prihvaćene od strane zemalja Evropske unije. DS se zalaže za prosperitetno društvo, za vladavinu prava i za bogate građane Srbije. Zalaže se za puni suverenitet, zalaže se za vođenje politike i za zaštitu interesa građana kroz institucije.
Kada je neko ovde već pominjao poziv predsednika države i predsednika DS-a da građani Srbije izađu na izbore na Kosovu i glasaju i kroz institucije pokušaju da ostvare svoja prava, naravno, uz uslove i vremenska ograničenja koja smo postavili, to je potpuno legitimna stvar i to pokazuje i govori o civilizovanom ponašanju i civilizovanom pristupu u rešavanju problema građana Srbije na celokupnoj njenoj teritoriji. Da li treba da se donese rezolucija ili ne? Pominje se Ustavna povelja. Ustavna povelja pokazuje i ona je usvojena, da je Srbija kroz državnu zajednicu sa Crnom Gorom opredeljena za evropske integracije.
To je sada obaveza Srbije, jer postoji obaveza usaglašavanja Ustava Srbije sa Ustavnom poveljom. Međutim, da bi ova rezolucija bila realno sprovedena, da ne ostane puna deklaracija, deklarativno izjašnjavanje o prihvatanju i preuzimanju ciljeva i vrednosti, nužno je da se svi politički i društveni činioci ponašaju u skladu sa svojim opredeljenjem.
To znači da će svi politički činioci, sve političke stranke, posebno stranke u parlamentu, ali i vanparlamentarne političke snage svoje programe sprovoditi na takav način da neće sprečavati evropske integracije. To znači da ćemo se svi delimično odreći delova svojih programa koji znače ekstremizam, koji znače međusobno nerazumevanje i koji znače odstupanje od ciljeva koje ćemo ovom rezolucijom usvojiti i prihvatiti.
Dakle, jasno je da ova skupština usvajanjem rezolucije o evropskoj integraciji postiže nacionalni konsenzus oko najznačajnijih pitanja, oko ciljeva i vrednosti i oko standarda koje će kasnije implementirati u svoj zakonodavni sistem. Odgovarajući na pojedina pitanja, a to je zašto Evropska unija, zašto evropske integracije, kako doći do evropskih integracija, ko treba da dovede do evropskih integracija, kada to treba da se desi i gde, dobićemo i najznačajnije odgovore oko kojih treba da se stvori konsenzus.
Zašto u Evropsku uniju? Zašto evropske integracije? Zbog njenih ciljeva i vrednosti. Kako? Usaglašavanjem našeg pravnog sistema i implementacijom standarda i harmonizacijom odnosa sa Crnom Gorom. Ko? Sve demokratske i dobronamerne političke snage koje vode računa o interesima građana Srbije. Kada? Odmah, do ispunjenja ovog cilja. Gde? U zemlji Srbiji, na celoj njenoj teritoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, pre nego što počnem da iznosim argumentaciju o svom stavu povodom predložene rezolucije, želim da iznesem svoj lični stav i stav DS-a u vezi sa bombardovanjem i korišćenjem nasilja, a sve sa ciljem i namerom ostvarenja nekih političkih ciljeva.
Mi osuđujemo nasilje kao sredstvo političke borbe, u borbi za ostvarenje političkih ciljeva. Osuđujemo agresiju i izražavamo duboko zgražavanje nad svim onim što su učinili osioni agresori, bacajući bombe, uništavajući živote naših građana i naša materijalna dobra. Sigurno da nijedan normalan čovek u Srbiji, nijedan poslanik neće dati bilo kakav pristanak na takvo ponašanje. Mislim da smo mi sada ovde pred jednom lažnom dilemom, ko je za to da se podrži NATO agresija, ko je izdajica, a ko je patriota.
Niko normalan takvu agresiju niti jeste niti će opravdavati u budućnosti. Mislim da time treba staviti tačku na jednu besmislenu raspravu. Smatram da je ova rezolucija, ovako sročena i ovako ponuđena parlamentu Srbije, upravo smišljena da ne bi bila usvojena, upravo da bi došlo do ovakve besmislene rasprave, sa uvredama, i da čujemo ponovo one rasprave koje smo slušali tokom 2000. godine, tokom 2001. godine, kada je nakon demokratskih promena konstituisan parlament. Nekome odgovara ovakva rasprava, ne zato da bi pridobio političke poene, sa tim se ne slažem.
Smatram da pojedine političke stranke pokušavaju da na ovaj način probude svoje uspavano biračko telo i izvedu ih na predstojeće lokalne izbore.
Zato smatram da pojedinci koriste stradanja naših građana u predizborne političke svrhe pred predstojeće lokalne izbore 19. septembra. Utoliko, takvo ponašanje osuđujem.
Slažem se sa izlaganjem bivšeg ministra inostranih poslova, gospodina Svilanovića, u potpunosti. Parlament Srbije jeste mesto u kome se raspravlja o najznačajnijim pitanjima koja se odnose na sudbinu države i nacije. Ovo jeste jedno od pitanja koje je najznačajnije i o njemu treba raspravljati u ovom parlamentu.
Postavlja se pitanje da li je ovakvo sročena i ponuđena rezolucija način da se dođe do političkog odgovora na najznačajnija pitanja koja muče našu državu i naciju. Smatram da nije. Ovde javno kažem da ću glasati protiv ove rezolucije, jer je ova rezolucija usmerena ne protiv NATO pakta, nego protiv državne zajednice.
Reći ću vam zašto, pre svega zato što je protivna Ustavnoj povelji, zato što je politički promašena. Šta će se desiti ukoliko država članica - Crna Gora donese rezoluciju o bezuslovnom povlačenju tužbe protiv NATO pakta? Čija će rezolucija biti jača? Šta to znači u odnosima Srbije i Crne Gore u državnoj zajednici, koju smo osnovali.
Postavlja se pitanje pravnog osnova da ovakva rezolucija bude doneta u parlamentu Srbije. U ovoj rezoluciji se zabranjuje našim predstavnicima u parlamentu državne zajednice da razmišljaju, odlučuju, učestvuju u raspravi o pitanju pravne sudbine podnete tužbe prema NATO paktu.
Gde je tu odnos prema članu Ustavne povelje koji kaže da su mandati slobodni, da su naši parlamentarci u saveznom parlamentu slobodni u odlučivanju o svim pitanjima iz svoje nadležnosti.
Dakle, ne stoji pravna argumentacija, koju smo ovde čuli, da je ponašanje, stav ili odredba Ustavne povelje, koja je u suprotnosti sa Ustavom Srbije, podložna promeni ili podložna raspravi u ovom parlamentu. Mi smo se, kroz usvajanje Ustavne povelje, izjasnili za hijerarhiju pravnih akata, da je Ustavna povelja viši pravni akt u odnosu na Ustav Srbije, jer smo dužni da Ustav Srbije prilagodimo Ustavnoj povelji, kao višem pravnom aktu.
Ovde se direktno, na najgrublji način, krši i Ustav Srbije i Ustavna povelja. Ali, politički gledano, pitanje povlačenja tužbe, koja je podneta protiv NATO pakta, sada je preuranjeno, neblagovremeno, i necelishodna je rasprava u ovom momentu u parlamentu Srbije. Zbog čega?
Mi ovde raspravljamo o jednoj negativnoj činjenici. Svako ko zna pravo, najminimalnije ko koristi pravnu logiku, zna da se o negativnim činjenicama ne raspravlja. Prethodna vlast i prethodna vladajuća koalicija, koja je bila u mogućnosti da podnese i povuče tužbu pred međunarodnim sudovima nije to učinila. Nije povukla tužbu podnetu protiv NATO pakta. To govori o odnosu prethodne koalicije koja je vršila vlast na saveznom nivou, ali isto tako i o ponašanju Demokratske stranke u odnosu na podnetu tužbu.
Smatramo da tužbu protiv NATO pakta, ovog momenta, ne treba povući. Da li će to biti celishodno u budućnosti, o tome ćemo raspravljati, ali tek onda ukoliko neko postavi zahtev - konkretan, formalni, za povlačenje takve tužbe. Onda je mesto, vreme i momenat da ovaj parlament o tome zauzme svoj politički stav i takav stav prenese našim predstavnicima u saveznom parlamentu.
Ovako sročen tekst rezolucije zaista nije ni sračunat na usvajanje u ovom parlamentu. Svrha i smisao ove rasprave je upravo podizanje jednog dela biračkog tela i okupljanje dela biračkog tela oko pojedinih partija. Ovde smo čuli sve i svašta, samo nismo čuli ono što je predmet rasprave, a cilj je upravo bio taj, da se baci koska razdora i da se građani Srbije dele oko fiktivne dileme, oko lažne dileme - ko je patriota, izdajica, ko je za povlačenje tužbe, a ko nije. Ovde se niko nije izjašnjavao protiv osude svih onih koji su vršili agresiju na našu zemlju.
Bojim se da bi ovako sročena rezolucija i kada bi bila usvojena doživela istu pravnu sudbinu kao i krivični postupak protiv lidera zemalja NATO pakta. Sada vam je prilika da od Klintona zatražite da, iz svoje lične imovine, nadoknadi štetu Srbiji, jer on više nema predsednički imunitet. Zatražite njegovo izručenje po krivičnoj presudi, koju su doneli naši sudovi.
Čujem da je presuda ukinuta.
(Vjerica Radeta: Nije ukinuta.)
Upravo je to pravna sudbina takvih politički smišljenih pravnih akata, koji nemaju utemeljenje u realnosti.
Zato, još jednom, smatram da podnosilac ovakvog Predloga rezolucije nije ni očekivao njeno usvajanje, već je želeo ovakovu besmislenu raspravu, ubacivanje lažne dileme i koske razdora među građane Srbije, a sve sa ciljem da se postignu politički poeni u svom delu biračkog tela koje se uspavalo.
O politici iz prethodnog perioda i o oceni političara i političkih efekata pojedinih stranaka građani su se više puta izjašnjavali na opštim i direktnim izborima. Građani Srbije su se opredelili za demokratiju, racionalnost u prosuđivanju i odlučivanju. Tako će biti i ubuduće. Prevaziđene političke snage, koje su ponovile svoje govore iz 2001. godine, neće dobiti podršku građana Srbije. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, smatram da je izbor sudija u sudove od opštinskih preko okružnih do Vrhovnog veoma značajno pitanje i da građani Srbije sa nestrpljenjem očekuju kako ćemo mi u Skuštini glasati i koga ćemo podržati da uđe u pravosuđe i da dobije da bude nosilac najviših pravosudnih funkcija. Zašto je to važno?
Sigurno je da postoji nepodeljeni stav između svih relevantnih političkih činilaca da stanje u pravosuđu nije dobro. Mislim da je pogrešno prepucavanje između političkih partija oko toga ko je najviše doprineo lošem stanju u pravosuđu. Loše stanje u pravosuđu je nasleđena stvar.
To je jedna dinamična oblast u kojoj se problemi vrlo često gomilaju, od suda do suda na različit način, pa imate neke sudove koji su efikasniji i koji kvalitetnije štite prava i slobode građana u Srbiji, dok su drugi sudovi u potpunosti neefikasni.
Različiti su uzroci takvog stanja u pravosuđu. Nešto je loša profesionalna i kadrovska struktura u pravosuđu, a nešto su nedostaci materijalnih sredstava, nešto je pogrešna politika koja je u dužem vremenskom periodu vođena prema pravosuđu, a nešto je i ustavna i zakonska osnova, koja nije dala mogućnost da pravosuđe zaista stekne suštinsku nezavisnost i samostalnost.
Naša je politička misija, i ovog parlamenta i nekog budućeg parlamenta, da popravi stanje u pravosuđu. Očekivao sam, kao poslanik i građanin, da će svaka vlada, pa i svaki parlament i svaka partija imati malo više sluha za popravljanje stanja u pravosuđu, a ne da se pravosuđa setimo samo onda kada se biraju tužioci i sudije. Nije reforma pravosuđa promena personalnog sastava sudova i tužilaštava. Čini mi se da najveći broj poslanika upravo tako shvata promenu u pravosuđu.
Zalažem se da promena u pravosuđu bude suštinska, da zaista dobije razmere reforme i da ona krene iznutra, iz samog pravosuđa, sudije i tužioci smognu hrabrosti, pre svega da ukažu na probleme koji njih more i tište, da ukažu na one nosioce pravosudnih i javnotužilačkih funkcija koji ne rade dobro svoj posao, da ukažu najvišim pravosudnim organima, koji treba da steknu suštinsku nezavisnost i da ostvare nezavisnost sudske vlasti.
Ovde se često za govornicom kaže da neka partija pokušava da utiče na pravosuđe, da pojedini političari, da pojedini poslanici žele da utiču na pravosuđe. Kažem, želim lično da utičem na pravosuđe da ono bude bolje, želim da zajedno sa vama stvorimo strategiju reformi u pravosuđu, da tu strategiju reformi pretočimo u zakone, da razgovaraju sve tri grane vlasti.
Da Odbor za pravosuđe i upravu Republičke skupštine, Ministarstvo pravde i Visoki savet pravosuđa, oličen u njegovom predstavniku, pre svega predsedniku Vrhovnog suda Srbije, sednu i razgovaraju o problemima pravosuđa, ali ne onda kada je na dnevnom redu sednica Odbora za pravosuđe i ove skupštine izbor sudija i tužilaca, kada ispred sebe imamo konkretna imena, oko kojih se sporimo.
Mi smo, čini mi se, postigli jedan pozitivan korak na zadnjoj sednici Odbora za pravosuđe, jer je novoizabrani predsednik tog odbora prihvatio sugestiju da se razgovara na tripartitnoj osnovi između sve tri grane vlasti i da o problemima pravosuđa pričamo rasterećeni od imena kandidata koji se nalaze trenutno u predlogu Visokog saveta pravosuđa. To podržavam, lično.
Moja poslanička grupa želi da učestvuje u reformama pravosuđa na Ustavom i zakonom propisani način. Želimo da utičemo da pravosuđe bude bolje, želimo da utičemo na njegovu efikasnost, da građani Srbije ne čekaju po 20 godina od podnošenja tužbe do sprovođenja presude, a ne da oni koji su dobili sporove posle 10 godina suđenja još 10 godina vode izvršni postupak, kao novu parnicu, da ostvare svoja prava.
Lično, kao advokat, zastupam svoju ujnu pred sudom u Nišu, koja ima 20 godina parnicu, gde je uspela u sporovima, ali ne može u tome da uspe jer to ne može da se sprovede. To je lični primer, ali govorim isto toliko i o tome koliko može jedan politički činilac da utiče na neki spor.
Mislim da preterujemo sa ove govornice u pogledu političkog uticaja na pravosuđe u celini. Postoje pojedinačni uticaji na pojedince u pravosuđu. Tu treba reći imenom i prezimenom o kojim sporovima, o kojim krivičnim predmetima se radi, i prozivati pojedince koji su nosioci pravosudnih funkcija, i pojedince koji utiču da taj sudija ne bude samostalan u donošenju odluka. Inače, svi mi zajedno treba da utičemo da pravosuđe bude bolje.
Demokratska stranka, kao i ja lično, kao član Odbora za pravosuđe, osporili smo samo manji deo Predloga odluke o izboru kandidata za najviše pravosudne funkcije. Ta osporavanja nisu bila politička. Ni za jednog kandidata mi nismo rekli – taj je bio član te stranke, taj simpatiše tu stranku, jer je to intimna stvar svakog kandidata ponaosob.
Mi smo se rukovodili merilima i kriterijumima, podvlačim – merilima i kriterijumima, koje su utvrdili članovi Visokog saveta pravosuđa. Mi smo ta merila i kriterijume o izboru nosilaca pravosudnih funkcija dobili u pisanoj formi. Upoređujući predloge Visokog saveta pravosuđa i primenu ovih merila i kriterijuma utvrdili smo nedostatak u primeni istih tih kriterijuma.
Kada smo osporavali izbor za sudije Vrhovnog suda, osporen je gospodin Brkljač Miodrag zato što u Odluci o merilima stoji u članu 4. da je Visoki savet pravosuđa dužan da pribavi mišljenje komore iz koje je kandidat advokat za neku od pravosudnih funkcija.
U konkretnom slučaju, Advokatska komora Šapca nije konsultovana i nije dala mišljenje za izbor gospodina Brkljač Miodraga za sudiju Vrhovnog suda Srbije. To je nedostatak i neprimenjivanje kriterijuma koje je sam Visoki savet pravosuđa utvrdio. Dakle, ovaj gospodin nije poznat u Advokatskoj komori Šapca, nije radio na njenoj teritoriji i niko se kolektivno o njegovom radu nije izjasnio, ali to je obaveza i po Ustavu i po Zakonu o sudijama, ali i obaveza o načinu pribavljanja mišljenja za kandidate koje je utvrdio sam Visoki savet pravosuđa.
Analizom podataka i dokumentacije koja se nalazi u predmetu u vezi sa predlogom ovog kandidata konstatovano je u Odboru za pravosuđe da su pojedinačno mišljenje o ovom kandidatu dala trojica advokata sa teritorije Kosova i Metohije, što nije propisani način pribavljanja mišljenja i smatram da ovaj kandidat ne ispunjava zakonom propisane uslove za izbor za Vrhovni sud Srbije.
Posebno postoji veliki broj kandidata koji dolaze iz redova pravosuđa, čiji lični list, kao sudije, govori o tome da imaju sve predispozicije da budu birani za ovu najvišu sudsku funkciju. Zbog čega? Jer su mnogi od tih sudija imali kvalitetan rad u prethodnom periodu, veoma mali broj ukinutih presuda od strane viših sudova i veoma mali broj izjavljenih vanrednih pravnih lekova Vrhovnom sudu Srbije.
Osporili smo još dva kandidata za izbor za sudije Vrhovnog suda Srbije, u jednom slučaju to je Važić Nevenka, sudija Okružnog suda u Beogradu, čiji je suprug sada vršilac dužnosti Okružnog suda u Beogradu. Previše je da bračni par sudija u roku od nekoliko meseci bude predložen na ovakav način da napreduje u pravosuđu, kada postoji i po Zakonu o sudijama i u Zakonu o Visokom savetu pravosuđa nemogućnost da se na takav način vrši kretanje unutar pravosuđa.
A inače postoji još jedan sukob i konflikt interesa između ovog bračnog para, jer predsednik Okružnog suda, u ovom slučaju konkretno suprug treba da odlučuje o zahtevu za izuzeće svoje supruge, kao sudećeg sudije u istom okružnom sudu. Mislim da ova situacija nije regularna i ne bi trebalo da se da podrška upravo iz razloga nepotizma, gde jedan bračni par, na ovako ishitren način, napreduje kroz sistem pravosuđa i kroz sudove, a imamo određen broj kandidata koji isto tako ili pre njih ispunjava uslove za napredovanje.
Što se tiče Okružnog suda u Jagodini, da ne bi bilo nedoumice, osporen je kandidat Simić Radoslav, sudija Opštinskog suda u Paraćinu, ne iz razloga nepoštenja, ne iz razloga nestručnosti i neefikasnosti, želim zbog stručne i opšte javnosti da to podvučem, već iz razloga što se bira sudija Okružnog suda u Jagodini koji treba da radi prvostepene krivične predmete i postoji određen broj kandidata koji prema svojoj radnoj biografiji, stručnom radu i prema ličnom radnom listu ispunjavaju uslove da budu birani za ovu sudsku funkciju.
Postoje tri kandidata koji rade krivičnu materiju, koji imaju dobre rezultate, koji prebacuju normu preko 100% zaprimljenih predmeta, imaju mali broj izjavljenih žalbi ili mali broj ukinutih ili preinačenih predmeta. Prema tome, smatramo da je Visoki savet pravosuđa, poštujući Odluku o kriterijumima, mogao da donese odluku odnosno utvrdi predlog koji bi bio celishodniji.
Što se tiče Okružnog suda u Kragujevcu, predloženi kandidat Leković Dragan, sudija Opštinskog suda u Kragujevcu, učestvovao je političkom procesu gde je ugašen časopis "Svetlost", koji je predstavljao slobodni medij, kao mogućnost iskazivanja različitog političkog mišljenja ili stava o pojedinim društveno-političkim pitanjima. Smatramo da ga to isključuje kao kandidata, jer je nedostojan da napreduje u službi, s obzirom na svoju radnu biografiju i učešće u montiranom političkom procesu.
Okružni sud Šabac, mi smo se složili sa osporavanjem koje je istakla predstavnica Srpske radikalne stranke na Odboru za pravosuđe, samo su različiti razlozi osporavanja. Gospođa Radeta je osporila kandidata u Šapcu, smatrajući i tvrdeći da su to kandidati privrženi Demokratskoj stranci i da Demokratska stranka stoji iza njihove kandidature. Najbolji demanti je što i Demokratska stranka osporava ove kandidata, ali ne iz političkih razloga, već zbog toga što predsednik suda, za koji se biraju ovi kandidati, nije konsultovana.
Prema Zakonu o sudijama je nužno pribavljanje mišljenja starešina organa u koji se sudije biraju. Dakle, radi se o čistom zakonom propisanom razlogu zbog koga postoji nedostatak u proceduri predlaganja izbora ovih kandidata.
Opštinski sud Leskovac – osporili smo kandidate zajedno sa predstavnicima SRS, što najbolje govori da predloženi kandidati nisu članovi DS, već se radi o kandidatima koji nisu podržani od strane kolegijuma suda u kojem su oni bili, a što jeste zakonska obaveza. Kriterijumi koje su propisali Visoki savet pravosuđa i njegovi članovi nisu poštovani od strane samog Visokog saveta pravosuđa. Da su kriterijumi poštovani, onda bi bili prihvaćeni ili utvrđeni predlozi, one koje je podržao kolegijum suda u kojem se biraju predloženi kandidati.
Dakle, DS veoma principijelno, iz zakonom i ustavom propisanih razloga, osporava deo Predloga odluke o izboru sudija u srpskom pravosuđu.
Da ne bi samo osporavali i da se naše osporavanje ne bi politizovalo, nudimo predloge, nudimo inicijativu. Nudimo predlog da Odbor za pravosuđe Skupštine Srbije, u skladu sa svojim zakonom propisanim ovlašćenjima, u skladu sa ustavnim položajem, napravi inicijativu da razgovaraju sve tri grane vlasti, kako bi se stanje u pravosuđu promenilo, na taj način da postane efikasnija, a da zaštita prava građana bude što bolja, što potpunija i što kvalitetnija.
Želimo da se sprovede profesionalna selekcija, da se sudije biraju po kriterijumima stručnosti, po kriterijumima efikasnosti u studiranju, kvaliteta u studiranju, na osnovu rezultata svojih radova, ali i na osnovu svojih ličnih osobina, da su hrabri i da su sposobni da se odupru svakom spoljnom pritisku u presuđivanju u sudskim stvarima i predmetima koji im pripadaju.
Što se tiče profesionalne selekcije, prvi korak profesionalne selekcije je nemogućnost ulaska nekvalitetnih kadrova u pravosuđe, da se profesionalna selekcija započne u samom Visokom savetu pravosuđa, prilikom predlaganja kandidata da se ne predlažu kandidati koji će biti podložni korupciji, uticajima ili koji će biti nestručni i nesposobni za rad, da se biraju oni najkvalitetniji, a zatim da se, s obzirom na nesmenjivost sudija, propišu kriterijumi po kojima će se preispitivati rad sudija.
Očekujem da nadzorni odbor, koji je sada pretrpan predmetima zbog velikog broja pritužbi na rad sudija, bude što efikasniji u svom radu i da predloži listu sudija koji ne zadovoljavaju po svojim kvalitetima da budu sudije. Vrlo rado ću, zajedno sa vama, raspravljati o radu tih sudija na osnovu objektivnih pokazatelja i da očistimo pravosuđe od onih kojima tamo nije mesto. Na taj način ćemo najbolje sprečiti politički uticaj u konkretnom odlučivanju po predmetima i sprečiti mogućnost da sudije rade mimo zakona i ustava.
Smatram da je predsednik Odbora prihvatio inicijativu, držim ga za reč i očekujem da ćemo u narednom periodu imati jedan set sednica o radu Visokog saveta pravosuđa i da ćemo dobiti kvalitetniji rad Visokog saveta pravosuđa.
Želim da ukažem na još jednu činjenicu oko koje smo se svi složili na Odboru za pravosuđe, da Visoki savet nema dovoljno javnosti u radu. Čini mi se da je to jedan od retkih državnih organa o čijem radu javnost ne zna ništa. Kakav je njegov plan rada, koja su pitanja koja Visoki savet pravosuđa obrađuje, koji je tempo rada u Visokom savetu pravosuđa?
O svemu tome treba da se obavesti javnost, a pre svega nadležni skupštinski odbor, kako bi se blagovremeno pripremio i raspravio, utvrdio stav ovog parlamenta po pojedinim pitanjima u vezi sa radom pravosuđa. Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, smatram da su zakon o stečaju i zakon o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika pozitivan pomak u rešavanju mnogih otvorenih pitanja u sudskom postupku koja opterećuju do sada pokrenute i vođene postupke u vezi sa stečajem.
Ova dva zakona treba posmatrati paralelno sa Zakonom o privatizaciji, gde se daje mogućnost privrednim subjektima da svoje loše finansijsko stanje i nefunkcionalnost, a ujedno i obavezu da pokrenu postupak privatizacije, mogu da urede na efikasan način, onako kako je propisano u zakonu i da svoje poslovanje usklade sa standardima koje postavlja moderna Evropa i Evropska unija, dakle, po tim principima i standardima.
Međutim, za one privredne subjekte koji su nesposobni ili koji zbog svojih unutrašnjih sukoba ne mogu da učestvuju i pokrenu postupak privatizacije, ili ispolitizovane snage svesno sprečavaju postupak privatizacije, postoji ovaj drugi postupak gde se sprečava pretakanje društvene imovine u privatne džepove.
A, sa druge strane, uvodi se novi standard i novi kriterijum za sva lica koja će učestvovati u postupku koji se vodi pred sudom povodom pokrenutog stečaja.
Smatram da nije dovoljan razlog samo to što Evropska unija očekuje od nas da stvorimo bolje uslove za sprovođenje stečajnog postupka i da sprečimo uništavanje supstance, a njome raspolažu privredni subjekti i nije dovoljno da se licenciranje stečajnih upravnika vrši preko agencija, gde Vlada zaista još uvek ima direktan i dominantan uticaj.
Ja sam upravo za još liberalniji koncept, gde bi stečajni upravnici imali svoju komoru, organizovanu na principima samouprave onih ljudi koji imaju već stečajnu licencu i koji bi sami birali upravne odbore i sami donosili statut o svom poslovanju i uspostavili standarde, kao i etiku u poslovanju i sprovođenju stečajnih postupaka, nešto nalik advokatskim komorama.
Na taj način bi stečajni upravnici bili subjekti koji bi bili uključeni u proces stečaja pred nadležnim trgovinskim sudom.
Na ovakav način stečajnom agencijom može da upravlja nadležno ministarstvo, može da sprovodi delom i neke političke odluke u zavisnosti od sastava same Vlade i zato smatram da ovakva agencija predstavlja samo prelazni oblik u jednom još potpunijem, još profesionalnijem pristupu u organizovanju stečajnih upravnika, njihovom licenciranju i sticanju mogućnosti za obavljanje ove profesije.
Isto tako, treba na potpuniji i demokratski, transparentni način pratiti stečajne postupke, s obzirom da naše iskustvo pokazuje da su mnogi stečajni postupci zloupotrebljeni i da postoji zloupotreba pre svega ovlašćenja u stečajnom postupku, koja je sračunata na uništavanje društvene imovine; imali smo veoma ispolitizovane postupke u pojedinim slučajevima, kada dominantna lokalna ili republička vlast utiče na tok i trajanje stečajnog postupka, što može da rezultira i oštećenjem, pre svega, poverioca.
Zato očekujem da će ovaj zakon biti podržan od strane skupštinske većine, a Demokratska stranka će podržati i ovaj zakon i zakon o stečaju.
Smatramo da to jeste doprinos boljem funkcionisanju pravnog i sudskog sistema i da stvara veću mogućnost za demokratsko opredeljenje privrednih subjekata u izboru da li će se opredeliti za privatizaciju ili da se na drugi način država kroz ovaj postupak obezbedi od zloupotreba, od opstrukcije u privatizaciji, ali isto tako i spreči rastakanje društvenog kapitala i prelivanje društvenog kapitala u privatne džepove, zbog nefunkcionalnih preduzeća i zloupotrebe ovlašćenja u stečajnim postupcima i od strane onih kojima je povereno upravljanje društvenim kapitalom. Dakle, mi ćemo ovaj zakon u celosti podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče i predsedništvo, meni je žao što ministar pravde sada nije prisutan da čuje kritike koje ima poslanički klub DS na način kako su predlagani kandidati za izbor za najviše pravosudne funkcije u državi. Pre svega bih se vratio na pređašnje izlaganje u ovom visokom domu gde sam osporio ustavnost zakonskih predloga, pre svega Zakona o sudijama, Zakona o visokom savetu pravosuđa i Zakona o tužilaštvima. Inače, Ustavni sud je i prihvatio moju inicijativu da se
izvrši ocena ustavnosti ovih zakona, pa je ta inicijativa prosleđena Parlamentu i da se u roku od 60 dana izjasni o osnovanosti ove inicijative. Ovo jeste u vezi sa temom o kojoj raspravlja Skupština Srbije, jer se postavlja pitanje legitimiteta i samog Visokog saveta pravosuđa da daje predloge Skupštini za izbor kandidata za nosioce javnotužilačkih funkcija.
Kada je reč o sastavu Visokog saveta pravosuđa, želim da podvučem da Visoki savet pravosuđa nema legitimitet i ne predstavlja nezavisnu i samostalnu sudsku vlast u Srbiji, a zbog čega? Pre svega, zbog toga što nije biran od svih sudija i svih tužilaca u Srbiji, kako bi izvukao legitimitet za svoja postupanja. Posebno je pitanje koje želim da postavim ministru pravde, a učestvovao je u konstituisanju Visokog saveta pravosuđa, a koji se konstituiše na taj način što po funkciji ministar pravde, predsednik Vrhovnog suda i Republički javni tužilac čine uži sastav ili deo užeg sastava Visokog saveta pravosuđa.
Međutim, u Srbiji ne postoji predsednik Vrhovnog suda, ne postoji Republički javni tužilac, već postoje vršioci dužnosti. Postavlja se pitanje, kada od Visokog saveta pravosuđa dobijemo predlog za izbor Republičkog javnog tužioca i predsednika Vrhovnog suda koji sada vrše tu dužnost, da li će oni moći da učestvuju u radu Visokog saveta pravosuđa i da li će moći kao članovi Visokog saveta pravosuđa da budu birani za vodeća mesta u srpskom pravosuđu, jer Zakon o Visokom savetu pravosuđa sprečava članove Visokog saveta pravosuđa da budu birani za najviše funkcije ili da napreduju u službi. Upravo ta koncepcija kako je postavljena Zakonom o Visokom savetu pravosuđa stvara konfuziju.
Smatram da su vršioci dužnosti i predsednika Vrhovnog suda i vršilac dužnosti Republičkog javnog tužioca korektni u profesionalnom i u svakom drugom smislu, ali su sada sebe doveli i ovim zakonom u poziciju da ne mogu biti predloženi za kandidate za ove visoke pravosudne funkcije.
Postavlja se pitanje predloga koji je uputio Odbor za pravosuđe i upravu, a ja želim da podsetim predsednika ovog Odbora, koji je malopre polemisao sa članovima Odbora, a koji dolaze sa liste DS, upravo o načinu vođenja sednica tog Odbora i o uskraćivanju prava poslanicima da učestvuju u raspravi u tom o Odboru.
Ja sam, kao poslanik, iskoristio svoje pravo da prisustvujem sednici Odbora za pravosuđe i upravu i stavio sam primedbu da je prekršen Poslovnik u članu 49. stav 2, koji daje i definiše ovlašćenja Odbora za pravosuđe i upravu.
Odbor za pravosuđe i upravu, kada su u pitanju predlozi za nosioce tužilačkih funkcija ima pravo po Poslovniku, kaže, podvlačim, član 49. stav 2. da daje mišljenje na predlog Republičkog javnog tužioca da se izaberu zamenici javnih tužilaca koje bira Vlada. Ovo očigledno govori o neusaglašenosti odredbe člana 49. stav 2. sa Zakonom o javnim tužilaštvima, ali i sa Ustavom Republike Srbije. Ja sam tražio da se Odbor izjasni, pre svega da li je nadležan da upućuje predlog Skupštini. S obzirom na to da je predsednik Odbora uskratio meni pravo da se Odbor izjasni o primedbi na kršenje Poslovnika, koristim ovu priliku da se Skupština izjasni, odnosno da uputi ovaj prigovor Administrativnom odboru koji bi razrešio ovaj sukob koji imamo u ovim opštim pravnim aktima.
Želeo bih da upoznam i opštu javnost i poslanike u ovoj skupštini da je Zakon o tužilaštvu i predlog Visokog saveta pravosuđa ništa drugo nego razrešenje pojedinih, odnosno jednog broja nosilaca javnotužilačkih funkcija, a bez prava da učestvuju u raspravi o svom radu, da imaju mogućnost da se na demokratski način se izjasne o tome da li su dobro radili bez obzira na period kada su birani.
Ovde imamo jednu linearnu smenu nosilaca javnotužilačkih funkcija samo zato što su birani u određenom periodu. Na taj način oni su stavljeni u nepovoljan položaj ili u neravnopravan položaj sa ostalim nosiocima javnotužilačkih funkcija. To jeste bila jedna od tema, a time se i bavi moja inicijativa koju sam podneo Ustavnom sudu Srbije i usvojena je, a sada je prosleđena Skupštini na izjašnjavanje. Postavlja se pitanje celishodnosti ovog izbora, s obzirom na to da će verovatno upravo ove odredbe pravosudnih zakona koje sam pomenuo biti osporene i biti stavljene van snage, odnosno uklonjene iz pravnog sistema Srbije.
Želim posebno da naglasim da međunarodna pravna dokumenta koja definišu položaj i poziciju nosilaca javnotužilačkih funkcija i opštih pravosudnih funkcija imaju posebnu pravnu zaštitu gde se kaže da niko ne može razrešavati tužioce osim u slučajevima koji su predviđeni za razrešenje sudija i da to može činiti samo organ, nezavisni pravosudni organ, koji predstavlja nezavisnu sudsku vlast.
Prema načinu izbora, Visoki savet pravosuđa ne predstavlja nezavisnu sudsku vlast i nezavisan pravosudni organ. Inače, razrešenja tužilaca u Srbiji su protivna članu 106. Ustava Srbije koji glasi - i ­funkcija javnog tužioca je stalna. Javnom tužiocu ne može prestati funkcija niti može biti protiv svoje volje razrešen dužnosti, osim u slučajevima predviđenim za sudiju, na način utvrđen zakonom­.
Upravo, način razrešenja sudija predviđa da predlog ide ka Velikom personalnom veću u slučajevima kada sudija ne vrši svoju funkciju dostojno, odnosno u skladu sa zakonom. Na ovakav način je grubo prekršen Ustav i podneću inicijativu za ocenu ustavnosti odluke ove skupštine i na odluke i Visokog saveta pravosuđa i na odluke Odbora za pravosuđe i upravu Narodne skupštine. Očekujem da će Ustavni sud ponovo, po peti put prihvatiti inicijativu za ocenu ustavnosti i osporiti ovakvo ponašanje Visokog saveta pravosuđa.
Izgovor za ovakvo ponašanje je navodna kratkoća roka. Ministar pravde koji je ovlašćen od Visokog saveta pravosuđa da zastupa njegov predlog u Odboru za pravosuđe Skupštine kaže, morali smo ovako brzo da zakažemo sednicu i Visokog saveta pravosuđa i da u kratkom roku dostavimo predlog parlamentarcima na izjašnjavanje, iako nisu imali mogućnost da te predloge provere na terenu, jer su birani od građana.
Navodno, ukoliko do 15. jula ne izvršimo reizbor tužilaca ostaće bez posla, ali prijatelji i dragi poslanici, uopšte želim da pitam celokupnu javnost, ko je kriv zbog toga što je Visoki savet pravosuđa i Ministarstvo pravde došlo u cajtnot da do 15. jula mora navrat-nanos da razrešava i bira tužioce. Zar nije bilo celishodnije da ministar pravde predloži ovom parlamentu da pomeri rok koji se odnosi na 15. juli tekuće godine zbog nemogućnosti Visokog saveta pravosuđa da blagovremeno pripremi predlog za kandidate za nosioce javnotužilačke funkcije.
Prema tome, celishodnije je bilo da ova sednica Skupštine uopšte ne bude održana, kao i da se ne odlučuje o predlogu Visokog saveta pravosuđa, pre svega zbog toga da bi ministar pravde mogao Parlamentu da podnese Predlog zakona za izmenu Zakona o tužilaštvima, gde bi se rok 15. juli pomerio za najduže mesec dana i na taj način stvorile opšte pretpostavke da stručna javnost učestvuje u predlaganju kandidata za javne tužioce i njihove zamenike.
Posebno želim da osporim način na koji radi Visoki savet pravosuđa. On više liči na rad neke masonske lože, jer se ne zna kada se zakazuje, ne znaju se predlozi koji su bili upućeni Visokom savetu pravosuđa, jer je pravo Odbora za pravosuđe i upravu republičke Skupštine da bude upoznat sa predlozima kandidata koji su otišli ka Visokom savetu pravosuđa kako bi se blagovremeno pripremili.
Ustav Srbije predviđa da Narodna skupština bira tužioce i njihove zamenike. Kada se kaže bira, to znači da nadležni Visoki savet pravosuđa treba da stavi veći broj kandidata između kojih bi se izbor obavio. To jeste jedna od odluka koja je osporena u ovom zakonu i sadržajni deo inicijative o kom se Ustavni sud izjašnjavao i tu inicijativu smatra umesnom. Nije tačno obrazloženje koje smo dobili kao sastavni deo predloga kandidata za izbor za tužioce i zamenike koji se sastoji iz tri rečenice.
Dakle, obrazloženje je dato jedinstveno za sve kandidate i stoji u najkraćem da su svi dostojni za obavljanje javnotužilačke funkcije i da ispunjavaju zakonom propisane uslove. Međutim, kada smo prešli na razmatranje pojedinih predloga, utvrdili smo da to uopšte nije tačno, da takvo jedno linearno i blanko dato obrazloženje ne pije vodu, zato što mnogi predloženi kandidati ne ispunjavaju upravo zakonom propisane uslove. Neki su pod istragom, a neki nisu dostojni da obavljaju javnotužilačku funkciju. To smo dokazali i na samom Odboru za pravosuđe i upravu je osporen veliki broj kandidata upravo iz tog razloga. Nažalost, novi pravosudni zakoni nisu napravili pomak u reorganizaciji pravosuđa.
Tačno je i slažem se sa konstatacijom nekih mojih prethodnika koji su govorili danas pred ovim parlamentom da je stanje u pravosuđu loše. Bilo je loše i 2000. godine i 5. oktobra, loše je i sada kada je nova Vlada preuzela ingerencija nad pravosuđem. Zbog čega? Zato što zakoni koji su doneti kao podloga za reformu u pravosuđu ne odgovaraju suštini i cilju.
Reforme pravosuđa moraju da budu korenite, a garancije sudijske, samostalnost i nezavisnost, moraju biti date u samom Ustavu, a očekujem da će ova skupština smoći političku snagu, odgovornost i postići dogovor upravo oko ovih garancija u budućem ustavno-pravnom aktu.
Ove promene koje sada imamo ne obezbeđuju nezavisnost sudske vlasti, jer postoji unutrašnja samostalnost nosilaca sudijskih i javnotužilačkih funkcija u odnosu na vrh pravosudne vlasti. Pre svega, mi nismo dobili jasno definisanu sudsku vlast. Ko čini sudsku vlast i odakle izviru njihova ovlašćenja. Dobili smo jednu oligarhiju koja je godinama taložena u Vrhovnom sudu Srbije koji bira članove Visokog saveta pravosuđa i sada uz pritiske političkih snaga oličenih pre svega u predstavnicima koji čine sastav, uži sastav Visokog saveta pravosuđa vrše uticaj na izbor kandidata za pravosudne funkcije.
U tom kontekstu, podržavam govor kolege Vučkovića i stav koji je izrazila Advokatska komora Srbije preko svog predstavnika gospodina Šešlije, predsednika Advokatske komore Srbije, koji se uzdržao od glasanja u vezi sa izborom kandidata za javne tužioce i njihove zamenike. Tako, da ne bismo dezavuisali javnost. Jedna sednica, druga sednica. Gospodin Šešlija je uskratio svoj glas i nije hteo da učestvuje u glasanju, zato što se duboko ne slaže sa načinom kako je ta sednica zakazana, sa načinom kako su predlagani kandidati, a čuli ste iz izlaganja gospodina ministra da i on sam kaže da ne poznaje 90% kandidata. Kako ste gospodine ministre odlučivali o tim kandidatima? Kako ste svoj glas dali tim kandidatima?
Nije mi jasno kako se konstituisao Visoki savet pravosuđa, ponovo postavljam pitanje ministru koji je sada ušao u salu, kada po samom zakonu i Visokom savetu pravosuđa predsednik Vrhovnog suda i Republički javni tužilac čine uži sastav Visokog saveta pravosuđa zajedno sa nekim drugim licima. Postavlja se pitanje, da li vršioci dužnosti mogu da budu članovi Visokog saveta pravosuđa. Nije mi jasno na koji način su se konstituisali.
Još jedna stvar koja diskriminiše Skupštinu u kontroli ovih javnih ovlašćenja koja ima Visoki savet pravosuđa je to što nema svog predstavnika u Visokom savetu pravosuđa. Do sada je bila bar mogućnost da sve tri grane vlasti na ustavom propisan način koordiniraju postupak izbora za najviše pravosudne funkcije, a ovog puta je Skupština uskraćena. Došli smo u poziciju da dobijemo oktroisani predlog o kome imamo kratak rok da se izjasnimo bez mogućnosti provere na terenu.
Ipak, poslanička grupa DS i ja u njeno ime, imam zadatak da osporim pojedine kandidate za nosioce javnotužilačkih funkcija i zamenika, jer smo dobili informacije sa terena da sledeća imena treba osporiti. Detaljnije smo se izjašnjavali na Odboru za pravosuđe gde smo za svaku primedbu izneli konkretan razlog i konkretne podatke.
To su: u Okružnom javnom tužilaštvu u Požarevcu Ljubiša Vasić, u Šapcu Anđelić Radenko, u Nišu Milovanović Radmila; u Opštinskom javnom tužilaštvu u Šapcu Pantelić-Negovanović Ana; u Okružnom javnom tužilaštvu u Kraljevu Antonijević Avram, u Okružnom javnom tužilaštvu u Pirotu Savić Nikola; Republički zamenici: Stanko Vujić, okružni tužilac u Novom Sadu Zoran Pavlović, zamenik okružnog tužioca u Novom Sadu Željka, a proveriću prezime, a drugi je Siniša
Keserić. Neko od sledećih govornika će dati prezime ovog kandidata. Zahvaljujem se na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pridržujem se zahtevu poslanice Nataše Mićić da ministar da izveštaj o razlozima za ovakvo postupanje prilikom podnošenja Predloga zakona kojim se menjaju osnovi obrazovanja.
Inače, želim da izrazim slaganje sa mojim prethodnikom, koji je malopre obrazlagao svoje stavove o ciljevima i vrednostima koje ovaj zakon uvodi kao ciljeve i zadatke obrazovanja. Zaista se slažem da su kod nas poremećene vrednosti i da je to veoma dugo trajalo.
Tako bih želeo da podsetim mog prethodnika, koji je malopre govorio, na ciljeve i zadatke obrazovanja, da su neke škole organizovale ekskurzije u Požarevac, u Bambilend, upravo sa željom da pokažu kako su neki mladi ljudi sposobni, vredni ...
(Predsedavajuća: Javili ste se povodom amandmana.)
... da, podržavam govor svog prethodnika, koji je dao obrazloženje o socijalnom i vrednosnom sistemu koji treba da bude zadatak i cilj obrazovanja. Slažem se da su neki ciljevi i zadaci i vrednosti poremećeni, da je nužno nešto učiniti u vezi sa promenom ciljeva i zadataka u obrazovanju.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, polazeći od ciljeva i zadataka obrazovanja i vaspitanja koji su definisani u tački 5) člana 3, gde se kaže da su ciljevi razvijanje svesti o državnoj i nacionalnoj pripadnosti, negovanje srpske tradicije i kulture, kao i tradicije i kulture nacionalnih manjina i etničkih zajednica, smatram da nacionalni savet, kao institucija koja treba da obezbedi preduslove i način kako će se određivati strategija i strateški ciljevi obrazovanja i vaspitanja, nije sastavljena adekvatno ciljevima koji su proklamovani. To samo govori da su ciljevi u disproporciji sa onim što se de fakto radi u organizaciji obrazovanja.
Predložio sam amandman da savet ima 41 člana, uključujući i predsednika, koje imenuje Narodna skupština na vreme od šest godina, s tim što se u stavu 3. tačka 9) menja i glasi: "Po jedan član iz reda najbrojnijih nacionalnih manjina sa liste kandidata koje podnose saveti nacionalnih manjina".
Na ovaj način bi nacionalne manjine zaista preko svojih predstavnika u ovom savetu imale mogućnost da utiču na definisanje ciljeva i vrednosti za koje ćemo se zalagati i za koje ćemo obrazovati naše naraštaje.
Ovo je u skladu sa intencijom svih poslaničkih grupa u ovom parlamentu da se Srbija približava Evropi, da se očuvaju u tom približavanju interesi, nacionalni interesi i države Srbije i građana Srbije, ali isto tako da se poštuju ciljevi i vrednosti oko kojih je Evropska unija okupljena, a koji se ne kose sa našom tradicijom i istorijom.
Zato smatram da bi Vlada, odnosno ministarka bi trebalo da prihvati ovaj predlog, jer on ne ugrožava nikoga, već samo daje mogućnost da i nacionalne manjine iskažu sve svoje interese na način kako je propisano Ustavom i zakonom. Hvala.

Koliko vremena je još preostalo?

Dame i gospodo poslanici, poštovani predsedavajući, jedan veoma važan predlog zakona je ušao u skupštinsku proceduru, mada narodni poslanici i Narodna skupština nemaju dovoljno vremena za pripremu i adekvatan odgovor na ovakav predlog Vlade za izmenu Zakonika o krivičnom postupku. Bili smo svedoci da su narodni poslanici bili taoci pokušaja međusobnog dogovora unutar vladajuće koalicije da ovaj predlog za izmenu zakona  bude stavljen na dnevni red.

I pored toga što će Demokratska stranka glasati za Predlog izmena Zakonika o krivičnom postupku, smatram da predložene izmene nisu u potpunosti dosledne i da ne odgovaraju ciljevima zbog kojih je Zakonik o krivičnom postupku trebalo menjati i dopunjavati. Predložene izmene ne garantuju da će se u njega uneti svi standardi na kojima su zasnovana prava zemalja Evropske unije, da se ne poštuju zaštićena prava iz međunarodnih dokumenata, koja su garantovana građanima u kaznenim postupcima, pa je zato veoma važno realizovati smisao i domet predloženih promena.

Predložene promene su u suprotnosti sa Ustavnom poveljom i zakonom o njenom sprovođenju, jer se Zakonom o sprovođenju Ustavne povelje predviđa ukidanje npr. vojnih sudova. Vojni sudovi imaju sudije koje ne bira Visoki savet pravosuđa, sudije nisu birane od strane samih sudija, tako da ne pružaju garanciju da će se Zakonik o krivičnom postupku dosledno sprovoditi i pred vojnim sudom.

Pored toga, u izmenama Zakonika o krivičnom postupku predviđeno je da će zahtev za zaštitu zakonitosti pred Vrhovnim vojnim sudom podići vrhovni vojni tužilac. To govori da ćemo imati pred Vrhovnim vojnim sudom i vojnim sudovima dva različita postupka. S obzirom da je u Srbiji predviđen jedan krivični postupak, u Crnoj Gori drugačiji krivični postupak, postavlja se pitanje kako će veće Vrhovnog vojnog suda odlučivati u tim postupcima u zavisnosti od toga da li je okrivljeni koji dolazi pred taj sud oficir iz Crne Gore ili oficir iz Srbije. Ne postoji nijedna zemlja na svetu gde se u jednom sudu primenjuju dva krivična postupka.

Zamolio bih ministra da obrati pažnju na ovu primedbu i da mi kasnije odgovori. Zbog čega nije predložio ukidanje vojnih sudova kada Ustavna povelja predviđa ukidanje vojnih sudova, jer sudije su tamo administrativni organi koji imaju svoju komandu iznad sebe i koji o predmetima, zajedno sa tužilaštvima i organima bezbednosti, dogovaraju tok i način pokretanja i vođenja postupka.

Predložene izmene Zakonika o krivičnom postupku nedosledne su iz sledećih razloga. Pre svega, ovim izmenama nije prethodila javna rasprava u stručnoj javnosti. Društvo sudija, advokatura, nisu imali priliku da se upoznaju sa predloženim izmenama i da se o njima izjasne, da daju sugestije, primedbe u onom delu gde se krše ljudska prava, ali isto tako da podrže one izmene koje će pomoći efikasnijem radu sudova, većoj odgovornosti učesnika, odnosno stranaka u postupku, tako da se ne naruši ta ravnoteža između obaveza i prava u samom krivičnom postupku.

Na ovakav način, kako je sada predloženo, obaveze se nameću samo jednoj strani, samo okrivljenima i odbrani.

S druge strane, tužilaštvo i sud ne trpe nikakve posledice ukoliko razvlače postupak; organi gonjenja koji vrlo često zadržavaju i sprečavaju blagovremeno izvođenje dokaza, naročito kada o tim dokazima treba da daju svoje stručno mišljenje; Institut za bezbednost, koji je pod patronatom Ministarstva unutrašnjih poslova, pa mnogi okrivljeni sede neopravdano u pritvoru, u istrazi, sve dok se ne pribave dokazi od Instituta za bezbednost.

Postoji neopravdano dugo trajanje pritvora u istrazi kada tužilaštvo neodmerenim ponašanjem stavi zahtev za izvođenjem velikog broja dokaza koji nisu ni u kakvoj vezi sa zahtevom za sprovođenje istrage. To je zloupotreba procesnih ovlašćenja za koju predložene izmene i aktuelni zakon ne daju rešenje.

Mora da se spreči zloupotreba svih učesnika u krivičnom postupku podjednako i sve mere koje se predlažu moraju podjednako da omoguće i zabranu i nemogućnost sprečavanja efikasnog vođenja postupka s jedne strane, kada je to u interesu okrivljenog ili odbrane, ali sa druge strane da nametnu obavezu državnim organima da postupe blagovremeno.

Ovaj zakon nije dao odgovor na jednu postojeću, veoma nepovoljnu, situaciju po građane Srbije, a to je da lice koje je osumnjičeno, protiv koga je podneta krivična prijava može stalno da bude pod sumnjom i pod krivičnom prijavom, a da se u javnosti zloupotrebljavaju te činjenice na štetu prijavljenog lica. Zato je bilo nužno da ministar pravde u svom predlogu za izmenu Zakonika o krivičnom postupku predloži određeno trajanje i obavezu za javnog tužioca kako bi se oročilo odlučivanje o podnetoj krivičnoj prijavi i da lice koje je prijavljeno ima mogućnost da u roku od šest meseci dobije obaveštenje od nadležnog javnog tužioca da je protiv njega podneta prijava, da je o njoj odlučeno i da je prijava ili uvažena ili odbačena.

Na ovakav način postoji mogućnost da službe bezbednosti zloupotrebljavaju svoja ovlašćenja u procesu podnošenjem anonimnih prijava, držanjem istih u fioci i stalnim iznošenjem podataka o podnetoj prijavi na štetu prijavljenog lica.

Inače, standardi u zemljama razvijene demokratije su da niko ne može da bude pod krivičnom prijavom u neograničenom trajanju ili do zastarelosti pokretanja postupka, što je obično dvostruko vreme od zaprećene kazne za krivično delo, što je nedopustivo.

Isto tako, Predlog zakona je propustio da uvede obavezu javnog tužioca za obelodanjivanjem dokaza. Šta to znači? To znači da državni organi koji vode postupak, ili pretkrivični ili neke istražne radnje u tim postupcima, dolaze do različitih dokaza, kako do onih koji idu na teret okrivljenog u skladu sa podnetom prijavom, tako i do onih dokaza koji idu u korist okrivljenom.

Mora da postoji u zakonu obaveza državnog organa, odnosno javnog tužioca da sve dokaze do kojih je došao u postupku prikupljanja ili provere krivične prijave iznese uz zahtev za pokretanje krivičnog postupka, pa bi tako u članu 3. ili 5, gde se okrivljeni upoznaje sa svojim pravima i procesnim ovlašćenjima, bio u obavezi, sem toga što istražni sudija kaže okrivljenom za šta ga tužilac tereti, koje dokaze je tužilaštvo prikupilo u skladu sa podnetom prijavom i podnetim zahtevom za pokretanje postupka, da ga obavesti i o dokazima koji okrivljenom idu u korist i koje može koristiti u svojoj odbrani. To jeste jedno od demokratskih dostignuća u zemljama razvijene Evrope.

Očekivao sam da će se promeniti i koncepcija krivičnog postupka, a to je da se istraga premesti od istražnog sudije kod javnog tužioca. Na taj način bi se sudovi rasteretili nepotrebnog vođenja mnogih postupaka i prikupljanja dokaza i nepotrebne neefikasnosti sudova i samih istraga sve do podizanja optužnice.

Ovo je važno zbog jednog psihološkog momenta, a to je odnosa okrivljenog prema sudiji. Tamo gde sud ima pravo da na osnovu istražnog načela predlaže i sam izvodi dokaze, okrivljeni ima osećaj da je sud protiv njega. U suštini, sud mora da bude iznad svih procesnih stranaka i da stranke u postupku budu okrivljeni i tužilac, da se na osnovu raspravnog načela rasprvljaju oko činjenica bitnih za donošenje odluke, a da sud samo o tome presuđuje i odlučuje. Na ovakav način vi imate neravnotežu između procesnih strana. Na jednoj strani odbranu, a sa druge strane tužioca zajedno sa sudijom, što nije dobro.

Što se tiče pritvora, slažem se sa predloženim izmenama da u složenim slučajevima u vezi sa najtežim krivičnim delima pritvor trba da traje duže i da ograničenje trajanja pritvora ne sme da bude smetnja koja će onemogućiti sud da pravilno utvrdi činjenično stanje i izvede sve potrebne dokaze.

Međutim, ne slažem se da u Zakoniku o krivičnom postupku i dalje kao razlog za određivanje pritvora budu naročito okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni ponoviti krivično delo. To je nedopustivo i to je u suprotnosti sa načelom pretpostavke nevinosti. Ako postoji pretpostavka nevinosti, onda je pretpostavka da niko neće vršiti krivična dela i da će poštovati zakon. Dakle, pretpostavka da će neko učiniti krivično delo i da mu zato treba odrediti pritvor je neprihvatljiva sa stanovišta dostignutih demokratskih principa i standarda. Zato predlažem, i to sam u vidu amandmana podneo, da se ovaj deo odredbe kojim se utvrđuju osnovi za utvrđivanje pritvora skine iz zakona.

Isto tako, smatram da je neprimereno da rokovi koji određuju maksimalno trajanje pritvora budu pomereni zbog ponašanja odbrane, zbog odlaganja pretresa ili otkaza punomoćja.

Naročito se protivim tome, jer Predlogom zakona nije predviđeno na koji način će se o tome odlučivati, ko će o tome odlučivati i nije predviđen dvostepeni postupak. Sam način kako će se o tome odlučivati nije predviđen, što otvara velike mogućnosti za zloupotrebe i za pritisak na sudeće veće da produžava pritvor i mimo zakonom propisanih okvira, kada nađe da su postojale okolnosti u vezi sa odugovlačenjem postupka.

Malopre sam govorio o ukidanju vojnih sudova. Ministar je razgovarao, pa želim da to podvučem još jednom. Smatram da je obaveza ove vlada bila da vojne sudove pripoji redovnim sudovima, kao specijalna odeljenja, jer nema razloga da građani Srbije za ista krivična dela odgovaraju pred sudovima različite vrste, u zavisnosti od toga da li su vojna ili građanska lica.

Ponovo podvlačim da se izmenom ovog Zakonika o krivičnom postupku predviđa da će vrhovni vojni tužilac pred Vrhovnim vojnim sudom podizati zahtev za zaštitu zakonitosti, tako da ćemo imati dva postupka pred istražnim sudom, što je nedopustivo. To je protivno i Ustavnoj povelji i zakonu o njenom sprovođenju, a i svim međunarodnim dokumentima koji garantuju prava građana da pod jednakim uslovima učestvuju u krivičnim postupcima pred sudom.

O razlozima za ovakvu izmenu Zakonika o krivičnom postupku nema ni reči u podnetom predlogu, tako da je ova izmena ostala bez obrazloženja. Čini mi se da je ministar pokušao da ovu izmenu provuče na mala vrata, jer ne veruje u Ustavnu povelju i u zakon o njenom sprovođenju i u obavezu da treba da ukine vojne sudove, kako je to Ustavnom poveljom predviđeno.

Neverica u zajedničku državu Srbije i Crne Gore se pokazuje i u nazivima nekih organa koji treba da preduzimaju radnje po ovom zakonu, pa se u obrazloženju kaže da je neizvesna budućnost državne zajednice, te stoga nema mesta nazivu ministarstva za ljudska prava, koje se nalazi u ministarskom savetu, u ovom zakonu, jer je moguće da državne zajednice neće biti u vezi sa primenom Zakonika o krivičnom postupku.

Isto tako, netačna je i tvrdnja iz obrazloženja Predloga zakona da za njegovo sprovođenje nisu potrebna nikakva dodatna sredstva. Sam ministar u svom predlogu kaže da se nisu isplaćivale naknade za obaveznu odbranu u pretkrivičnom postupku pred organima krivičnog gonjenja, a da se sada ustanovljava obaveza da se ta sredstva isplaćuju u skladu sa izmenama ovog zakona.

S obzirom da će se, u skladu sa ovim zakonom, isplaćivati ona sredstva koja su neopravdano bila prikraćena braniocima u pretkrivičnom postupku, smatram da su potrebna i dodatna sredstva, da je to trebalo napisati i napraviti proračun tih sredstava u budžetu. Na ovaj način, ovaj zakon će izazvati određeni debalans u budžetu.

Inače, pravo na obaveznu odbranu, pravo da svaki učesnik u kaznenom postupku ima pravo na advokata i pravo na besplatnu pravnu pomoć, jedno je od načela koje je DS predložila u izmeni republičkog Ustava i to je naišlo na opšti konsenzus tadašnje ustavne komisije. Mislim da ovaj zakon treba da da odgovore i na besplatnu pravnu pomoć, jer to i jeste jedan od principa na kojima se zasnivaju kazneni postupci u razvijenim demokratskim zemljama. Pravo na besplatnu pravnu pomoć, stručnu pomoć, jeste jedan od uslova na osnovu kojih treba da se usaglasi naše pravo i naše zakonodavstvo sa pravom Evropske unije.

O ostalim stvarima ću se izjašnjavati u pojedinostima, u vezi sa amandmanima koje je poslanička grupa DS podnela, a i ja lično. Samo želim da poručim aktuelnoj poslaničkoj većini, koaliciji na vlasti i ministru pravde da treba dosledno da se pridržavaju Zakonika o krivičnom postupku, a ne da koriste svoju političku poziciju i da neopravdano vrše politički pritisak na svoje političke neistomišljenike.

To se desilo prošle nedelje u Beogradu, pre nekoliko dana, kada je izvršen politički pritisak, uz zloupotrebu procesnih ovlašćenja, prema predsedniku gradske vlade gospodinu Nenadu Bogdanoviću, članu gradske vlade i potpredsedniku gradske vlade grada Beograda, uz hajku i prenošenje neistina da se radi o pritvaranju i pozivanju na informativni razgovor ovih lica. Dakle, treba da se spreči svaka zloupotreba Zakonika o krivičnom postupku.

Isto tako, treba se uzdržavati od neodmerenih izjava koje koristi gospodin Maršićanin u svojoj predizbornoj kampanji, koji ispred raznih preduzeća u Srbiji obećava da će se doneti presude u vezi sa privatizacijom i osuđujuće presude za one koji su određene firme privatizovali, mimo sudova, što govori o političkom pritisku na pravosuđe. Čudno je da se spisak firmi čija se revizija privatizacije traži poklapa sa turnejom gospodina Maršićanina; on ispred svake kapije tih firmi govori o sudskim procesima gde će izdejstvovati odgovarajuću presudu.

Kada me već pojedinci iz grupe DSS prozivaju, želim da pomenem i nedolično istupanje gospodina Mihajlova u vezi sa zvaničnom izjavom DSS o počiniocima najvećeg krivičnog dela - atentata na premijera gospodina Đinđića, gde je gospodin Mihajlov na konferenciji za štampu ukazao na pojedine učinioce krivičnog dela, na saznanje o tome da pojedina lica znaju ko su ubice premijera Đinđića. Smatram da stranka koja se zalaže za doslednu primenu Zakonika o krivičnom postupku treba da se uzdržava od takvih političkih ataka, uz zloupotrebu upravo ovako značajnog zakona.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo, sledstveno stavu koji zastupa Demokratska stranka, a to je da sve stranke u postupku imaju maksimalna zakonom priznata prava i jednak status pred zakonom, predložio sam da u ovom članu bude uneta obaveza istražnog sudije da prilikom prvog ispitivanja okrivljenog predoči okrivljenom sve dokaze koji su prikupljeni i koji su podneti uz krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage, ali isto tako i dokaze koji okrivljenom idu u korist.
To je tzv. obaveza obelodanjivanja dokaza državnih organa do kojih su došli u toku pretkrivičnog postupka, a koji mogu koristiti okrivljenom. S obzirom na činjenicu da državni organi raspolažu velikim aparatom koji stavljaju u pogon nakon pokretanja krivičnog postupka i koji po nalogu javnog tužioca (ili do sada državnog tužioca) sprovode postupak prikupljanja dokaza, oni su u boljoj poziciji da pribave dokaze nego samo okrivljeni, koji često i ne zna da se protiv njega dokazi prikupljaju i da je pokrenut postupak sa ciljem da on bude procesuiran pred nadležnim sudom.
Dakle, zbog ravnopravnosti stranaka u postupku, posebno pozicije okrivljenog kome se nameću mnogobrojne obaveze ovim zakonom o krivičnom postupku i predlogom za njegovu izmenu, gde se ostavlja mogućnost određivanja pritvora sa dužim vremenskim trajanjem, nužno je da tužilaštvo takođe postupa savesno i da sve pribavljene dokaze koji idu u korist okrivljenog prezentira sudu blagovremeno i da ti dokazi budu predočeni okrivljenom još kod prvog ispitivanja.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, predložio sam amandman na ponuđeno rešenje člana 2. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, koji glasi: "u slučaju ukidanja suda, sudija nastavlja da vrši svoju dužnost u sudu koji je preuzeo nadležnost ukinutog suda". Dakle, svaki sudija će ići u onaj sud za predmetima. Tamo gde sud preuzima određene nadležnosti i predmete ukinutog suda, sudije će ići za predmetima u novoformirani sud. To je kvalitetnija, poštenija i stabilnija odredba od onog što nudi Predlog zakona, jer bi u suprotno moglo da se desi da neki organ na nekorektan način stavi sudije u različiti položaj i ne omogući im da nastave da obavljaju sudijsku funkciju u odgovrajućem sudu i na odgovarajući način.
Do ukidanja sudova može da dođe u dva slučaja, i to: ako se izmeni Zakon o uređenju sudova i ukinu pojedine vrste sudova - sudovi opšte nadležnosti i posebni sudovi. Ako određeni sud više ne postoji, a postupak po određenom predmetu spada u nadležnost druge vrste sudova, sudiji se obezbeđuje stalnost sudijske dužnosti time što on i dalje obavlja iste poslove. Do ukidanja suda može doći i ako se izmeni teritorijalna nadležnost suda, pa sud određene vrste bude nadležan i za teritoriju suda koji se ukida. U tim slučajevima, po samom Zakonu, sudiji se obezbeđuje da sudijsku dužnost obavlja u sudu iste vrste i istog ranga.
Inače, predloženo rešenje koje stoji u Predlogu izmene Zakona, da će se sudija uputiti u sud iste vrste, istog stepena, je nemoguće! Postoje sudovi različitog ranga, a istog stepena. Prema tome, ovo je i pravno-tehnički i suštinski neprovodiva odluka.
Želeo bih da ukažem na još jednu opštu stvar u odnosu na ono što se predlaže predlogom zakonom o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, a to je, da se predsednicima sudova skraćuje mandat i na taj način se, u suštini, razrešavaju svi predsednici sudova u Srbiji. To znači da aktuelna vlast želi da izmenom jedne odredbe skrati mandat predsednicima sudova i dođe u poziciju da ona za svog mandata postavlja predsednike sudova i na taj način ostvari direktni uticaj.
Nisam imao prilike da u prepodnevnom delu obrazložim još neki svoj stav u vezi sa razrešenjem predsednika sudova, zbog toga što nije bilo prilike po Poslovniku, ali pošto mi ističe vreme i po ovom amandmanu, iskoristiću kod sledećeg amandmana da dam jednu dopunu u vezi sa protivustavnošću predloga da se razrešavaju predsednici sudova ovim zakonom.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo, podržavam amandman narodnog poslanika Milana Markovića, jer smatram da je on dobar. Moram da kažem da ne mogu da prihvatim predlog rešenja da sudija može bez ičijeg odobrenja da se bavi naučnom i stručnom delatnošću, uz naknadu. To bi značilo da sudija može da bude konsultant u nekoj advokatskoj kancelariji i da mu advokat koji postupa pred sudom, u kome radi sudija, plaća nadoknadu, pošto ne postoji nikakvo ograničenje.         U prethodnom zakonskom rešenju je bila dodata jedna reč koja kaže da, "izuzetno" može sudija da se bavi određenim stručnim poslovima uz naknadu, a za to mu je potrebno odobrenje da se ne radi o nespojivim poslovima. Na ovakav način doći ćemo u situaciju da pojedine sudije uđu u poslove koji su sumnjive prirode i u kojima su u konfliktu interesa.
Želim da odgovorim i prethodnom govorniku, da je predlagač aktuelnog Zakona o izboru sudija upravo bila DSS, i da je bilo tačno da su se i ostale stranke suprotstavile određenim rešenjima, jer su smatrale da se na taj način ne uređuje na adekvatan način rad u sudovima u Srbiji. Jasno je da je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama imao samo jedan cilj, a to je, razrešenje sudija, koji su izabrani tokom prošle godine, predsednika sudova, na jedan protivustavan način. Sudije se po aktuelnom Zakonu razrešavaju na predlog upravnog sudskog veća. Međutim, ta odredba je od strane Ustavnog suda stavljena van snage. - - Ovim zakonom se predviđa da se predsednici sudova razrešavaju na isti način kao i sudije. Ta odredba nije stupila na snagu. Dakle, predsednici sudova će biti razrešavani na predlog Visokog saveta pravosuđa, ali tek pošto bi ovaj zakon stupio na snagu.
Jedina odredba koja ima ustavno pravno utemeljenje i opravdanje je bila ta da se predsednici sudova biraju na isti način sa sudijama.
Na ovakav način koristi se zamagljivanje i dezavuisanje i građanstva i ljudi zaposlenih u pravosuđu, a sve sa ciljem da se smeni predsednik Vrhovnog suda, gospođa Sonja Brkić i još četiri predsednika
sudova u Srbiji koji su izabrani tokom prošle godine. Želim i ovo da kažem, da je skraćenje trajanja madata predsednika sudova u Srbiji ujedno razrešenje sa odloženim rokom.
Dakle, ova vlast želi da potpuno kontroliše srpsko pravosuđe, skratila je mandat predsednicima i time ih je razrešila samo sa odloženim rokom pravnih posledica. Oni smatraju da će biti u prilici da za svoje vlasti još jednom biraju sve predsednike sudova i da na način kako su predvideli direktno izpolitizuju njihov izbor.
U sudovima mora da dođe do personalne promene, ali samo na osnovu profesionalne selekcije. Profesionalna selekcija mora da ima kriterijume i merila.
Predložio sam koncepcijsko rešenje kako će se vršiti ocenjivanje od strane sudova o radu sudija tokom proteklog perioda. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo, malopre sam rekao drugačiji koncept ocenjivanja rada sudija u proteklom periodu, jer smatram da se za uvedeni nadzorni odbor ukoliko se zakonom ne utvrde kriterijumi i merila po kojima će nadzorni odbor postupati, ostavlja mogućnost za voluntarizam i za podelu sudija na podobne i nepodobne, te da se na taj način sprovede selekcija u pravosuđu. A to je nedopustivo. To znači direktno stavljanje pravosuđa pod partijsku konrolu.
Po mom predlogu, rad sudija bi se ocenjivao jednom godišnje. Rad sudije koji u toku kalendarske godine je radio kraće od šest meseci, ne ocenjuje se za tu godinu.
Rad sudije Vrhovnog suda ne podleže ocenjivanju. Ocena rada sudije od značaja je za izbor sudije u viši sud i za razrešenje sudije. Pri ocenjivanju rada sudije, uzimaju se u obzir stručnost, savestnost i blagovremenost u rešavanju predmeta, poštovanje procesnih rokova, uspešnost u vršenju sudijskih poslova uopšte, kao i objavljeni stručni i naučni radovi. Merila za ocenjivanje sudija utvrđuje Vrhovni sud Srbije.
Na način kako je sada predloženo, da nadzorni odbor koji se bira isključivo iz reda sudija Vrhovnog suda, ne garantuje da će se ocena vršiti u skladu sa zakonom i u skladu sa kriterijumima koji su opšte prihvaćeni u zemljama razvijene demokratije.
Isto tako, da bi sudska vlast bila suštinski nezavisna, a sudska vlast se, po meni, ostvaruje kroz suđenje i postupanje sudija u pojedinim predmetima, gde oni samo na osnovu zakona i svoje stručnosti i na osnovu činjenica donose meritorne odluke, nužno je da se na bazi sudijske samouprave izaberu najviši organi sudske vlasti.
Visoki savet pravosuđa trebalo bi birati na neposrednim i tajnim izborima između sudija svih sudova, svih vrsta i svih rangova. Takođe, iz redova tužilaca svih tužilaštava sa svih teritorija. Na taj način bi se obezbedila i teritorijalna i stepenovna ili rangovna zastupljenost sudija i tužilaštava koji rade u pravosuđu. To bi dalo pun legitiitet sudskoj vlasti i najvišim sudskim organima.
Na taj način bismo uz utvrđena merila i kriterijume došli do profesionalne selekcije. Na ovaj način, doći ćemo u sitaciju da se političke oligarhije ili njihovi ostaci koji su ostali u pravosudnom sistemu, odnosno u pravosuđu Srbije, dogovore da paktiraju ili da za potrebe pojedinih partija na vlasti vrše selekciju po partijskoj pripadnosti ili po partijskom opredeljenju. Hvala.