Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, DS smatra da je državna zajednica Srbija i Crna Gora pravno-politički okvir koji će najbrže Srbiju i Crnu Goru odvesti do Evropske unije, sve sa ciljem da ostvari standarde i vrednosti koje u Evropskoj uniji vladaju, a što je bio motiv za stvaranje državne zajednice.
Kao osnov za stvaranje državne zajednice mi smo videli, pre svega, međusobne dobre tradicionalne odnose između građana Srbije i Crne Gore, istorijske veze, kulturne, nacionalne, naše istorijske korene. Ali, isto tako, gledajući ka budućnosti, ka vrednostima koje treba da okupe sve građane Srbije i Crne Gore, zajedno sa zemljama modernog i demokratskog sveta, smatrali smo da ta državna zajednica omogućava i institucionalnu zaštitu ljudskih prava, pa je tako, uz Ustavnu povelju, doneta i Mala povelja o ljudskim pravima, a koja je dobila veoma dobre kritike i veoma veliku podršku od svih onih koji su demokratskog opredeljenja.
Ovde se otvorilo pitanje da li treba menjati Ustavnu povelju, da li nam je potrebna državna zajednica, da li je potrebno izgrađivati međusobne političke odnose između Srbije i Crne Gore i to činiti u državnoj zajednici. DS nema dilemu u tom smislu i smatramo da državna zajednica ima svoju budućnost i da Ustavna povelja jeste ustavno-pravni okvir koji omogućava da i Srbija i Crna Gora ostvare sve svoje političke i ostale društvene interese u okviru državne zajednice.
Ne slažem se sa onima koji kritikuju način promene Ustavne povelje i način usvajanja Zakona o sprovođenju amandmana, kojima se Ustavna povelja menja. Jednostavno, postupak usvajanja Ustavne povelje treba gledati i sagledavati sa istorijskog i pravnog aspekta.
Imali smo saveznu državu koja nije funkcionisala, koja je bila u dubokoj ustavnoj krizi i bilo je nužno transformisati je u novi državno-pravni oblik. Taj oblik je nađen kroz državnu zajednicu, uređenu Ustavnom poveljom, koja daje jedan fleksibilni pravni okvir za buduću dinamiku u odnosima između Srbije i Crne Gore. Upravo ta dinamika u odnosima između Srbije i Crne Gore dostigla je takav stepen da je ovog momenta nužno izvršiti korekciju u Ustavnoj povelji. Ali, naravno, uz saglasnost obe državne zajednice i bez nametanja konačnih političkih rešenja.
Moram da podsetim da je u toku izgradnje državne zajednice, u toku reformisanja ranije SRJ, bilo oprečnih stavova, počev od toga da državna zajednica treba da bude unitarna država, s tim da svaki građanin u toj budućoj državi ima pravo glasa, a što bi dovelo pojedine narode u situaciju da budu majorizovani u odnosu na druge narode. Ipak se došlo do stanovišta da državnu zajednicu treba da čine države članice, koje će imati dovoljan stepen samostalnosti, ali i dovoljan stepen odgovornosti za zajednički život i zajedničku evropsku budućnost građana Srbije i Crne Gore.
Nije tačno i nije osnovano stanovište da je Zakonodavni odbor u ovoj skupštini trebalo da se izjašnjava o zakonu za sprovođenje amandmana ili o samim amandmanima na Ustavnu povelju koja uređuje državnu zajednicu. Pre svega, način usvajanja Ustavne povelje to onemogućava. Odbor za ustavna pitanja je ovlašćen da menja Ustav, da predlaže uređenje novog ustava, pa prema tome on ima ovlašćenja da predlaže promene Ustava i zauzima stavove u ime parlamentarnih grupacija u vezi sa ustavnim pitanjima i ima sva ovlašćenja da može ceniti opravdanost promene Ustavne povelje.
S obzirom da se Ustavna povelja u istovetnom tekstu usvaja i u parlamentu Srbije i u parlamentu Crne Gore, nije dopušteno i nije pravno moguće menjati ga amandmanima. Podneti amandmani mogu samo da se tretiraju kao politički stav ili pravni stav u odnosu na predloženu izmenu Ustavne povelje. Međutim, to pravo se iscrpljuje tokom rasprave o jedinstvenom pitanju promene Ustavne povelje i tokom glasanja u danu za glasanje.
Nužna je promena Ustavne povelje, kako bi se životne promene i društveni odnosi usaglasili sa pravnim stanjem stvari. S obzirom da je Ustavna povelja, pre svega u preambuli, definisala i teritorijalni integritet i uopšte celovitost, pre svega države članice Srbije, koja u svom sastavu ima dve pokrajine – AP Vojvodinu i AP Kosovo i Metohiju, veoma je bitno očuvanje državne zajednice, jer se Beogradskim sporazumom garantuje celovitost Srbije upravo kroz vremensko održanje državne zajednice.
Tu je, takođe, predviđeno da, ukoliko država članica Srbija skrivi prevremeni raskid državne zajednice, da to može isključiti Srbiju u konačnim pregovorima oko statusa Kosova.
Zato je državotvorno pitanje za svaku stranku u parlamentu, koja će se izjašnjavati o promeni Ustavne povelje, da li će učiniti sve da se stvori dobra politička podloga i pozitivna politička volja ka održanju i redefinisanju državne zajednice na predloženi način. To garantuje celovitost Srbije i to garantuje da Srbija neće biti kriva za bilo kakav politički manipulizam i manipulaciju u odnosima sa drugom državom članicom.
Inače, ovo je, pored toga što je pravno pitanje, i par ekselans političko pitanje, s obzirom da se u amandmanima pominje i izjašnjavanje o budućem statusu državne zajednice, odnosno mogućnost raspisivanja referenduma za utvrđivanje samostalnosti jedne države članice u odnosu na drugu.
S obzirom da se radi o tako važnom pitanju i da se to pitanje veoma često politizuje, jasno je da u obe države članice postoji dobra volja za očuvanje državne zajednice kao državno-pravnog instrumenta koji vodi i Srbiju i Crnu Goru ka evropskim integracijama.
Zašto ovako razmišljamo? Zato što politička elita u Crnoj Gori ima mogućnost da neusvajanjem amandmana opstruira razvoj međusobnih političkih odnosa, ali ona pokazuje dobru volju da to ne čini. Ona pokazuje da želi da svoje legitimno pravo ka budućem, eventualnom, izjašnjavanju o samostalnosti, uredi na evropski i demokratski način. Ne smemo da dođemo u političku zamku da svojim neprincipijelnim stavovima u odnosu na ovo pitanje doprinesemo pogoršanju političkih odnosa, pre svega između političkih elita u Srbiji i Crnoj Gori, a potom i da ugrozimo politički i državno-pravni status državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Zato smatram da ovog momenta treba sva stranačka pitanja staviti po strani, i tako i oni koji se zalažu za samostalnu Srbiju da taj svoj stranački politički stav odlože, iako je legitiman, za određeno vreme, upravo zbog toga da se Srbija, zbog svog načina odlučivanja o ovom pitanju, ne bi označila krivcem za eventualno pogoršanje političkih odnosa između dve države članice.
Neki kažu da postupak za promenu Ustavne povelje nije do kraja definisan, da nema temelja u Ustavu Srbije, ali želim da ih podsetim da je Ustavna povelja, u hijerarhiji pravnih akata, viši pravni akt u odnosu na Ustav Srbije u onim delovima gde se pravna i društvena pitanja uređuju na nivou državne zajednice. Zato i postoje određeni rokovi u kojima bi Srbija i Crna Gora bile dužne da usaglase svoje ustave sa Ustavnom poveljom. Naravno, zbog spleta političkih okolnosti, i u Srbiji i u Crnoj Gori, do tog usaglašavanja nije došlo.
Ali, verujem da sve ozbiljne političke stranke žele da daju svoj doprinos za usaglašavanje pravnog sistema u državama članicama, usaglašavanje Ustava sa Ustavnom poveljom, ali isto tako i na polju međusobnog popravljanja političkih odnosa, sa ciljem evropskih integracija i usvajanja standarda koji garantuju ekonomski i politički prosperitet u društvu i institucionalnu zaštitu ljudskih prava i u Srbiji i u Crnoj Gori.
Zato će DS biti za ustavnu promenu, biće za usvajanje amandmana na Ustavnu povelju, jer na taj način relaksiramo odnos između država članica, između Srbije i Crne Gore, i omogućavamo da se u relaksiranim političkim odnosima krećemo brže ka evropskim integracijama.
Ne želimo da pukom opstrukcijom ugrožavamo ovaj proces i na sebe preuzmemo odgovornost i za buduće pregovore oko statusa Kosova. Ono, ponavljam, svoje garancije ima teritorijalno u okviru Srbije kao države članice u okviru državne zajednice, oročene minimalno na period od tri godine.
Svaki pokušaj destabilizacije političkih odnosa koji vode rešavanju državno-pravnog statusa Kosova i Metohije u okviru Srbije, a ove u okviru državne zajednice na određeni rok, kako je to Ustavnom poveljom uređeno, znače ponašanje koje je protivno politici interesa građana Srbije i politici evropskih integracija.
Želim da podvučem da je Ustavna povelja zasnovana, pre svega, na političkom izjašnjavanju svih evropskih i demokratskih snaga u Srbiji, koje su učestvovale u procesu izgradnje državne zajednice i u procesu usvajanja Ustavne povelje, koje su se saglasile da smo mi opredeljeni ka evropskim integracijama i da želimo da usvojimo sve ono što je u takvim integracijama pozitivno i što odgovara interesima građana Srbije, pa i Crne Gore.
(Predsedavajući: Gospodine Ristiću, koristite i drugih deset minuta?)
Završavam. Pozivam vas da u danu za glasanje podržite amandmane i promenu Ustavne povelje, a isto tako i zakon koji tehnički samo omogućava sprovođenje i usaglašavanje pravnog sistema na nivou državne zajednice u jedan logičan pravni sistem, koji obezbeđuje njenu funkcionalnost.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mogu se složiti da ovde postoje stranke, koje su parlamentarne i koje vode licemernu politiku, koje jedno pričaju, a drugo rade, za jedno se zalažu, za drugo glasaju. Tačno je. U ovom parlamentu postoje oni koji se zalažu za samostalnu Srbiju, a koji će glasati za izmenu Ustavne povelje, koja će omogućiti funkcionisanje državne zajednice.
S druge strane, želim da ukažem na stav Demokratske stranke, koja je dosledno sprovodila ideju zajedničke države sa Crnom Gorom, jer smatramo da je zajednička država najbolji pravno-politički okvir koji Srbiju i Crnu Goru vodi ka evropskim integracijama.
S obzirom na takav naš stav, mi smo glasali i za samu Ustavnu povelju i za Zakon o njenom sprovođenju. Tačno je da u ovom parlamentu sede stranke koje su glasale protiv Zakona o sprovođenju Ustavne povelje i pokušavale da na taj način prolongiraju stupanje na snagu Ustavne povelje i formiranje institucija državne zajednice. To je tačno, i građani Srbije imaju dobro pamćenje da prepoznaju one stranke koje su nedosledne u svojim političkim aktivnostima, koje svoje stranačke interese i opstanak na pojedinim funkcijama stavljaju ispred interesa građana Srbije i Crne Gore.
Demokratska stranka, njeni funkcioneri i njena politika sigurno ne predstavljaju tako nedoslednu politiku. Mi se zalažemo za evropske integracije, za saradnju sa međunarodnim institucijama. Tačno je da se mi zalažemo i za saradnju sa Haškim tribunalom, jer želimo da se istina o zločinima na teritoriji bivše Jugoslavije ispita u celosti i do kraja, jer zločini nemaju ni boju, naciju, niti veru. Postoje zločinci koji su ih inspirisali i zločinci koji su ih sprovodili.
Tačno je da postoje stranke koje se, po principu "štapa i šargarepe", samo formalno zalažu za saradnju sa međunarodnim institucijama, a nije im stalo do istine, već im je stalo samo do formalnog priznanja i prihvatanja Studije izvodljivosti. Demokratska stranka nije takva stranka, ona iskreno sprovodi svoj politički program i ono što obeća, ona to i sprovodi.
Sigurno je da amandmani, kojima se menja način izbora poslanika u parlament državne zajednice, ne odgovaraju Demokratskoj stranci. Demokratska stranka bi na neposrednim i direktnim izborima imala mnogo jače predstavljanje u parlamentu državne zajednice nego sada. Sada imamo manju delegaciju predstavnika u parlamentu državne zajednice nego što bismo imali na neposrednim izborima.
Ali, kao što sam vam malopre rekao, Demokratska stranka svoje stranačke interese ne stavlja ispred državnih interesa. Nama je stalo da očuvamo teritorijalni integritet Srbije, koji je garantovan preambulom Ustavne povelje, i smatramo da oni, koji se na rečima zalažu za Kosovo i Metohiju u okviru Srbije, a glasaju protiv dokumenta koji omogućava funkcionisanje državne zajednice, rade protiv interesa Srbije. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ostajem pri stavu iz  malopređašnje diskusije da Demokratska stranka vodi iskrenu i doslednu politiku, kao i da bi neposredni izbori za Skupštinu državne zajednice  bili povoljni za Demokratsku stranku, s obzirom na podršku koju uživa u biračkom telu u Srbiji. Ali, mi smo svoje stranačke interese stavili iza interesa građana Srbije i građana Crne Gore. Interesi evropskih integracija su prvi i broj jedan za građane Srbije. Znači, njihov dobar život i mogućnost da se kroz institucije štite njihova prava.
Postavilo se ovde pitanje zašto Demokratska stranka, dok je bila u vlasti, nije učinila da se što pre konstituišu institucije državne zajednice. Želim da podsetim sve one koji su zaboravili, da je naš predsednik Zoran Đinđić ubijen dan pre konstituisanja Saveta ministara, jer je upravo taj dan proglašen danom D, kada je trebalo da ubistvom premijera padne tadašnja reformska vlada i da se spreči konstituisanje Saveta ministara, da država ogrezne u bezvlašću i da mafijaško – političke strukture u saradnji preuzmu državu. Građani Srbije se toga sećaju. Tako je Demokratska stranka izgubila mogućnost da značajno doprinese upravo tom kritičnom periodu konstituisanja institucija savezne države.
Taj vakuum i jeste odložio konstituisanje institucija na nivou državne zajednice. Zato želim da se na to podsetimo. DS je ostala dosledna ideji državne zajednice i specifičnim odnosima Srbije i Crne Gore definisanim kroz državnu zajednicu, a sve na putu integracija sa Evropom i usvajanju standarda i vrednosti koje u Evropskoj Uniji važe, a koje su od koristi za građane Srbije i Crne Gore. Mi ćemo se za to dosledno zalagati i tako ćemo i glasati.
Pitanje pravo za one koji nisu za zajedničku državu, a koji glasaju za izmenu Ustavne povelje, zato da ne bi došli u poziciju da se proveri njihov odnos prema biračima Srbije, podrška koju građani Srbije daju tim strankama, jer ne bi mogli ni da pređu cenzus. Pokazale bi svoju političku nemoć. Isto tako, zašto će oni koji se u programu svoje stranke protive državnoj zajednici, glasati za ovo. Da li je to pitanje pukog očuvanja vlasti i pukog dogovaranja u okviru vladajuće koalicije? To ćemo ostaviti građanima Srbije da razmotre i da se o tome odrede i opredele prilikom podrške na sledećim izborima. DS dosledno sprovodi svoj politički program i ostaće dosledna zajedničkim interesima sa građanima Srbije i Crne Gore. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čuli ste da je prethodni govornik zloupotrebio Poslovnik javljajući se i reklamirajući povredu, a da se u suštini javio za diskusiju. Ali, to mu ne zameram, samo želim da odgovorim na nekoliko činjenica.
Pre svega, kako se odlučivalo u ustavnoj komisiji koja je radila na Ustavnoj povelji. Tako što je iz svake delegacije i iz svakog parlamenta morala da ima većina za svaku odluku koja se ticala te državne zajednice. Prema tome, DS nije izolovani faktor koji je delovao u ustavnoj komisiji. To smo radili zajedno i imali smo kopredsedavajuće, kao i određeni odnos parlamentarnih stranaka koji se reflektovao na pojedine odluke i rešenja.
Što se tiče mandata u prethodnom sazivu, opet, po ko zna koji put, moram da podsetim da je prvi mandat u ovoj skupštini oduzeo gospodin Jočić svojim potpisom, i to gospodinu Ljubivoju Slavkoviću iz Socijaldemokratije, i to na osnovu odluke predsedništva DOS-a, gde je glasao i gospodin Koštunica.
Prema tome, tako je počelo oduzimanje mandata zbog nepoštovanja izborne volje građana i zbog nepoštovanja politike koja je okupljena u tadašnjem DOS-u.
Što se tiče mandata i u ovom sazivu, podsetiću na mandat gospodina Đokovića, koji je napustio DSS, i na način kako mu je taj mandat oduzet. Ako ste dosledni, pošteni, legalisti, ukoliko poštujete odluku Ustavnog suda, ukoliko poštujete pravni sistem ove zemlje, trebalo je na elegantan i korektan način da pustite čoveka da izrazi svoju političku volju, da izrazi svoje političko neslaganje sa vašom politikom. On je ustao upravo protiv tog licemerja i protiv te nedoslednosti u politici o kojoj sam malopre govorio. Ovo trenutno nije pitanje kojim se bavi dnevni red ovde i pitanje promene Ustavne povelje. Ovo je pitanje interesa građana Srbije i interesa građana Crne Gore.
Mi ćemo se, kao što sam i do sada rekao, zalagati da se usvoji izmena Ustavne povelje, koja će omogućiti pravno funkcionisanje državne zajednice i relaksirati političke odnose između Srbije i Crne Gore. Nadam se da će relaksirati i odnose između parlamentarnih stranaka u ovom parlamentu.
Zato, ostavimo to po strani i staviću tačku, neću se više javljati na eventualne replike, ma šta i ma o čemu se izjašnjavali, i ma na kakav način prozivali DS i mene lično. Neću se javljati, osim ukoliko se odnosi na temu dnevnog reda.
Smatram da je i pragmatično, i politički ispravno, i dosledno da promenimo Ustavnu povelju i ostvarimo pravno-politički okvir za razvoj odnosa između Srbije i Crne Gore. Hvala.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani sekretari zakonodavstva, DS smatra da predloženi zakoni o Vladi i državnoj upravi ne uređuju na pravi način oblast kojom se bave.
A pre svega zakon o Vladi, po mom ličnom shvatanju, a i shvatanju DS-a, predstavlja pokušaj da država postane partijska, da institucije sistema budu pod potpunom kontrolom partijskih vlasti aktuelne vladajuće koalicije. To proizilazi iz duha i smisla zakona i ponuđenih rešenja, pre svega zakona o Vladi, a garancija da će se jedno takvo stanje partijske države očuvati u budućnosti nalazi svoja rešenja upravo u zakonu o državnoj upravi.
Na osnovu kojih rešenja ovo proizilazi? Pre svega, zakon o Vladi pokušava da uđe u nešto što je ustavna materija, da se putem toga pozicionira Vlada u odnosu na zakonodavnu i sudsku vlast, pa i u odnosu na predsednika države ako to treba da se reši setom zakona, da se pre svega definiše pozicija Narodne skupštine, kao zakonodavne vlasti i kao vlasti koja vrši kontrolu nad radom Vlade i sprovođenjem politike, za šta joj je dato poverenje većinom prilikom njenog izbora.
Odnos Vlade prema parlamentu je takav da Vlada dominira nad parlamentom, da Vlada nije odgovorna parlamentu i da nije dužna da na zahtev parlamenta dostavlja određene spise, određene akte, određene odluke, već kako se ovim zakonom predviđa to može samo na zahtev anketnog odbora. Dozvolićete da smatram da je na ovaj način Vlada ta koja uređuje Skupštini na koji način će se njoj obratiti i kako će zahtevati njenu odgovornost.
Skupština je u ovom predlogu zakona o Vladi oličena samo u skupštinskoj većini, a nije sagledana kao institucija u pogledu njenih odbora, u pogledu njenih organa koje ona sama svojim aktima uređuje. Ovo je u suprotnosti sa Poslovnikom o radu Narodne skupštine, uređuju ga resorni odbori koji se bave i pojedinim ministarstvima, sprovođenjem politike u određenim oblastima, a nadležna su određena ministarstva. Ali, ovakvim zakonom se negira mogućnost da skupštinski odbori direktno od Vlade zahtevaju da im položi izveštaj, račune iz oblasti za koje je Skupština te nadležne odbore formirala.
Odnos Vlade prema predsedniku države je stavljen samo u jednu normu, gde Vlada ima obavezu da odmah po zauzimanju stava, na njegov zahtev, izvesti predsednika Skupštine o tom stavu, ali Vlada sebi nije ostavila rok i ne postoji nikakva odgovornost ukoliko se Vlada ogluši o zahtev predsednika da zauzme stav. Znači, to nije oročeno i ne postoji nikakva sankcija.
Isto tako, ideja decentralizacije, o kojoj se ovde mnogo priča, ideja da se vlast približi građanima, da se približi mogućnost odlučivanja upravo onima kojih se odluke nadležnih organa tiču, preko zakona o Vladi je potpuno obesmišljena. Naime, gde se to vidi?
Vlada ima svoju mogućnost da na osnovu različitih zakona, pa i na osnovu zakona o Vladi, obustavi od privremenog izvršenja akte lokalne samouprave ukoliko oceni da su oni protivni Ustavu, ali je istovremeno dužna da pokrene inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti.
Međutim, ovde se otvara mogućnost velikog voluntarizma i mogućnost da Vlada putem obustavljanja od izvršenja pojedinih odluka utiče i vrši pritisak na lokalnu samoupravu.
Zašto to mislim? Upravo zbog toga što Vlada nema nikakvu odgovornost ukoliko obustavi od izvršenja pojedine akte i pokrene ocenu ustavnosti pred Ustavnim sudom, a Ustavni sud odbaci takav zahtev za ocenom ustavnosti.
Dakle, Vlada ne snosni nikakvu odgovornost, ni političku, ukoliko bez ikakvog razloga vrši pritisak na lokalnu samoupravu, na taj način što će obustavljati njihove akte i na taj način što će uticati na sprovođenje politike, a ti akti su zasnovani. Vlada mora da bude mnogo odgovornija, mora da polaže račun nekome, mora da ima javnost u radu.
Predloženim zakonom o Vladi kaže se da će se o radu Vlade i načinu rada Vlade doneti poslovnik, da će se sve po ovom zakonu rešiti poslovnikom i takve informacije koje su od javnog značaja Vlada nema obavezu da daje sredstvima informisanja. Kaže se negde u Predlogu zakona da će se poslovnikom urediti način komunikacije Vlade sa sredstvima javnog informisanja.
Vladin rad mora da bude transparentan, mora da bude podložan kritici i sve ono što Vlada radi, sem iz naročito opravdanih razloga, uz posebne mehanizme kontrole, može biti privremeno skriveno od javnosti samo zato i u slučaju kada takva informacija može da šteti državnim, odnosno nacionalnim interesima. Mora da postoji i drugi mehanizam kontrole rada Vlade i u takvim okolnostima.
Najosnovanije je da Skupština uvek, u svakom momentu, ima tu mogućnost uvida nad radom Vlade, a da javnost po prirodi stvari bude obaveštena blagovremeno o svakoj informaciji koja je od javnog značaja. Ovde takvih obaveza nema. Na ovakav način, u kontekstu zakona o državnoj upravi, postavlja se novi sistem državne uprave, uz mogućnost da se navodno stručne službe postavljaju zakonom i da će državni službenici imati pet godina garanciju i zakonsku zaštitu da ne mogu biti smenjeni sa svojih pozicija sa kojih vrše javna ovlašćenja.
Međutim, bitno je to da prvo postavljenje ovih najznačajnijih državnih funkcionera vrši politička vlast. Političkom voljom koalicije koja je sada na vlasti, uz ovakav zakon, izašlo bi se sa prvim postavljenjem državnih funkcionera, s tim što bi oni kasnije, možda pet godina, imali zakonsku zaštitu da ne mogu biti promenjeni iz političkih razloga.
Postavlja se pitanje, principijelno, da li je moguće da neko ko dođe kao izvršilac određene politike ima zakonsku zaštitu da sledeća politička garnitura ne može da ga smeni i promeni, u skladu sa aktuelnom politikom za koju je dobio podršku ovog parlamenta.
Smatram da jedno ovakvo rešenje, bez dodatnih regulativa koje daju garanciju izbora stručnog funkcionera za javne funkcije, ne može dati pozitivan efekat.
Naprotiv, smatram da to predstavlja osnov za državnu kontrolu, odnosno za partijsku kontrolu nad državnom upravom i da to obezbeđuje ovoj vladi, ukoliko ne dobije poverenje građana i ukoliko padne, da značajni delovi ove vlade kroz državnu upravu, a isto tako recimo i kroz pravosuđe, ostanu za duži niz godina nepromenjeni.
Dakle, ova vlada obezbeđuje kontinuitet svoje ideologije, svoje politike preko ovih zakona i onda kada izgubi poverenje u parlamentu ili ukoliko izgubi poverenje građana. Ovo je konkretnoj Vladi veoma potrebno, pre svega zato što je Vlada izgubila poverenje građana. Sva istraživanja pokazuju da odnos većine koja u parlamentu formalno podržava ovu vladu i odnos većine građana prema ovoj vladi nije identičan. Većina građana Srbije ne podržava ovu vladu, ne slaže se sa njenom politikom i smatra da su efekti ove vlade nedovoljni, i da nisu zadovoljili očekivanja na osnovu obećanja koja su kandidati za premijera i kandidati za ministre i koalicija davali u predizbornoj kampanji.
Mislim da ova vlada nema pravo da putem zakona obezbeđuje podršku ili opstanak na političkoj sceni i svoj politički uticaj na društvena, politička, ekonomska, pa i druga kretanja u državi, a to je upravo na taj način što će produženi pipci državne vlasti kroz državne institucije, kroz državnu upravu dobiti garanciju zakonske zaštite zbog promene političke garniture ili promene politike kojoj građani ukažu poverenje.
Smatram da je potpuna centralizacija državne vlasti izvršena ukoliko se usvoji predlog ovakvog zakona, jer smatram da uz set drugih zakona koji daju ovlašćenje ovoj vladi, odnosno svakoj vladi na ovakav način, uz zakonsku podršku koju bi imala u budućem periodu na osnovu ovakvog zakona, pokazuje da bi Vlada imala nekontrolisana i velika ovlašćenja.
To recimo pokazuje predloženi zakon o konkurenciji. Tu ministar ima veoma velika ovlašćenja u pogledu konkurencije i uslova tržišnog privređivanja, a uz ovakav zakon o Vladi, uz zakon o državnoj upravi, kako je predloženo, to obezbeđuje da ministar može potpuno nekontrolisano i bez upliva parlamenta da donosi podzakonske akte i uređuje pravila ponašanja koja upravo sprečavaju konkurenciju i obezbeđuju monopolski položaj onima koji bi trenutno bili bliski aktuelnoj Vladi.
Sve ovo, uz činjenicu da se i u drugim granama vlasti dominantno pojavljuje vladajuća koalicija, uz međusobne političke dogovore o podršci Vladi, uz namirenja za pojedine funkcije, recimo izbor nosilaca pravosudnih funkcija u proteklom periodu i aktuelni izbor predsednika sudova, recimo sa jučerašnjeg Visokog saveta pravosuđa, ukazuje da postoji politički dogovor o uplivu na sve grane vlasti.
Ova vlada preko svog učešća, recimo u Visokom savetu pravosuđa, preko ministra pravde, preko finansiranja koje je potpuno u pravosuđu u rukama ministra pravde, preko instrumenata vlasti koje ova vlada želi da prigrabi zakonom o Vladi, prema zakonu o državnoj upravi koji se ovde predlaže, u potpunosti ovladava svim instrumentima vlasti, sile, prinude i može da se stavi iznad parlamenta, iznad pravosuđa i iznad predsednika države.
Može sve da uradi ova vlada. Neko kaže i da uvede vanredno stanje. Znači, sve može ova vlada bez ikakve kontrole. Oni koji poznaju odnose između pojedinih grana vlasti vide i znaju za potpuni i direktni uticaj izvršne vlasti na zakonodavnu i sudsku vlast.
Poslednji primer prekrajanja Zakona o radu je pokazao koliko izvršna vlast može da direktno utiče na ponašanje i poziciju u parlamentu. Izvršna vlast je raznim manipulacijama pravne prirode, iskorišćavanjem nejasnoća u propisima, uspela da proturi jedan prepravljeni, falsifikovani zakonski projekat i da ga usvoji kao zakon, kao delo i proizvod rada zakonodavnog organa, ove skupštine. To ne bi smelo da bude moguće.
Moraju se naći mehanizmi međusobne odgovornosti i kontrole. Ovi zakoni to ne pružaju, ali zato pružaju potpunu zaštitu partijskim poslušnicima, partijskim nosiocima javnih funkcija, da za pet narednih godina neće moći da se pomere sa javnih funkcija, i ako ova vlada u međuvremenu izgubi poverenje, i ako se izdejstvuju prevremeni izbori za parlament i za izbor nove vlade.
Demokratska stranka smatra da predloženi zakoni bez ponuđenih amandmana, pre svega Demokratske stranke, neće biti garancija podele vlasti i neće biti garancija i instrument za kontrolu rada Vlade u skladu sa Ustavom, kojim je Skupštini i javnosti obezbeđena garancija da kontrolišu rad Vlade u pogledu svih odluka koje se odnose na suštinska pitanja građana Srbije. Zato smatram da bi trebalo, pre svega, doneti zakon o Narodnoj skupštini, definisati njenu poziciju u skladu sa Ustavom, pa tek onda doneti zakon o Vladi.
Zakonom o Vladi, koji je ovde ponuđen, uzimaju se određena ovlašćenja Narodnoj skupštini, pa recimo ta odredba da Vlada ima obavezu da samo na zahtev anketnog odbora dostavi određene spise Skupštini predstavlja mešanje u nadležnost Skupštine, koju ona ima po Ustavu i na osnovu Poslovnika.
Dakle, predlažem da Skupština glasa protiv zakona o Vladi, protiv zakona o državnoj upravi, kako bi se onemogućio veliki projekat postavljanja partijske države i uticaja vrha najuticajnije partije u ovoj vlasti, ovoj koaliciji, na državnu vlast i na funkcionisanje same države.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, smatram da ovaj zakon o evidentiranju i prijavljivanju oduzete imovine predstavlja samo odlaganje konačnog i suštinskog rešenja problema koji je nastao kao posledica ideološkog ubeđenja posle Drugog svetskog rata da treba oduzeti imovinu svima onima koji su imali svojinu nad imovinom većom od propisane, a to je posledica ideološkog predubeđenja da treba izvršiti eksproprijaciju od eksproprijatora.
Dakle, svi oni koji su imali i raspolagali imovinom većom od propisane smatrani su, po prirodi stvari, po tada važećem pravu, kao lica koja su iskorišćavala tuđi rad. Na taj način je prestala da važi i udareni su temelji prestanka važenja vladavine prava.
Jedno od osnovnih prava jeste pravo na svojinu. Pravo svojine ne zastareva, tako da to i jeste etički i pravni osnov da se izvrši povraćaj oduzete imovine. Svojina ne zastareva. Dobio sam jedno dobacivanje iz klupe, zastarevaju rokovi za određene pravne radnje, ali svojina sama po sebi nikada ne zastareva. To jeste pravni i etički osnov da se može doneti zakon o povraćaju imovine, odnosno o naknadi nepravedno oduzete imovine.
Smisao razvoja svakog naprednog demokratskog društva leži u privatnoj svojini i u slobodnom tržištu. Samo privatna svojina jeste osnov inspiracije stvaranja viška vrednosti. To je pokretački motiv koji goni ljude da stvaraju, prave, idu napred.
Ukoliko je motiv donošenja ovog zakona samo prolongiranje rešenja, ukoliko je donošenje ovog zakona odlaganje konačnog rešenja, sa ovim zakonom se ne slažem.
Ako je to uvod i spremnost, i poruka svima onima kojima je imovina oduzeta, da će ona zaista biti vraćena, i to u najskorije vreme, da će ona biti restituisana, a to znači da bude vraćeno pre svega u onom fizičkom smislu, fizičkom obliku, ono što je ljudima uzeto, za to se zalažem.
Smatram da je oduzimanjem imovine naneta velika nepravda velikom broju domaćina u tadašnjoj Jugoslaviji, a pre svega u Srbiji, i smatram da su mnoge porodične nesreće izazvane ovakvim neosnovanim i nepravičnim oduzimanjem imovine od njih. Znam i lične primere, pa zato se pridružujem svim onim primerima koji su izneti sa ove govornice, i da su pojedini domaćini oduzimali sebi život samo zato da bi se povećao krug naslednika koji bi mogao njihovu imovinu da raspodeli u okviru tada zakonom propisanog maksimuma.
Znam lične tragedije koje su se dešavale među niškim domaćinima, gde se recimo otac jedne porodice, domaćin, obesio kako bi njegova deca stekla mogućnost da dobiju po dva veća stana, odnosno po jedan manji stan i bili u okviru tada zakonom propisanog maksimuma. Te nepravde nikada neće biti otklonjene, niko neće vratiti oduzeti život, a s druge strane imamo obavezu da svima onima kojima je imovina oduzeta nadomestimo tu imovinu koja je tada važećim propisima oduzeta.
Imam primedbe na pravno-tehnička rešenja u ovom zakonu, jer ovako loša pravno-tehnička rešenja pokazuju nameru da se samo politički pridobije podrška onih kojima je imovina oduzeta, odnosno naslednika ili pravnih sledbenika, a da se u suštini ništa ne reši.
Nije pravno moguće da se pravi razlika između onih kojima je imovina oduzeta ili njihovim pravnim naslednicima tako da oni koji se prijave do 30. juna naredne godine imaju jedan status, a oni koji propuste taj rok da nemaju naknadno pravo na povraćaj imovine.
Nije u redu da se jednim zakonom nameće obaveza budućem zakonodavcu kako će urediti način, povraćaj imovine, odnosno naknade nekih oduzetih prava, odnosno svojine. Nije u redu i da se crkva i verske zajednice stavljaju u drugačiji položaj od pravnih i fizičkih lica kojima je imovina oduzeta na osnovu važenja pravnih propisa nakon 1945. godine.
Rešenja iz ovog zakona su nejasna. Nije jasno kako će se tretirati imovina oduzeta konfiskacijom. Konfiskacija je izricana kao sporedna mera u krivičnom postupku. Dakle, postoje pravnosnažne presude. Nije jasno da li ovaj zakon znači da će prestati važnost i pravne posledice krivično-pravnih postupaka okončanih pravnosnažnim presudama. Ovaj zakon u tom delu je nedorečen.
Nije jasna ni metodologija po kojoj će naslednici, odnosno lica kojima je imovina oduzeta određivati vrednost svoje imovine. Nije jasno i to da li lica koja su dobila neku navodno pravičnu naknadu imaju pravo na povraćaj one razlike između pravične naknade i suštinske vrednosti oduzete imovine. Moram da podsetim one koji znaju, a da upozorim one kojima to nije struka, da pravična naknada u suštini znači nepravdu, jer to nije suštinska tržišna vrednost oduzete imovine, već je to naknada propisana u administrativnom postupku od strane države ili organa lokalne samouprave. Tu postoji neka razlika.
Ovaj zakon, ovako koncipiran, sprečio bi mnoge ljude kojima je navodno isplaćena pravična naknada, a što u suštini znači nepravdu, da naknade razliku do pune tržišne vrednosti oduzete imovine. Zakon nije definisao u članu 2. šta to znače druga imovinska prava. To je potpuno nejasno. Voleo bih da znam nomenklaturu te vrste prava, obim i sadržinu prava, na osnovu kojih bi lica kojima su ta prava ugrožena ili njihovi naslednici imali prava na nadoknadu. Ovde to nije jasno. Smatram da ta nedorečenost vodi u improvizaciju.
Slažem se i sa svojim prethodnim govornicima koji kažu da država, odnosno organi lokalne samouprave imaju obavezu evidentiranja nacionalizovane imovine i imovine koja je postala društvena, odnosno državna po nekom drugom osnovu, pa tako je ovo dupli posao i samo predstavlja odlaganje suštinskog rešenja ovog problema.
Kao činjenicu za ovakav svoj stav u vezi sa rešenjima iz zakona naveo bih da kada lice želi da zaključi ugovor o kupoprodaji nepokretnosti mora da zatraži izveštaj nadležnog sekretarijata ili uprave u lokalnoj samoupravi i da dobije potvrdu da se ne radi o prometu iz nacionalizovane imovine. Ako lokalni organ samouprave ima mogućnost i obavezu da izda takvu potvrdu, onda je nepotrebno evidentirati imovinu kada već o njoj postoji službeni registar.
Moram da izrazim i neslaganje sa nekim kritikama da prethodna vlada, a pre svega vlada pokojnog premijera Đinđića, a zatim i vlada kojom je rukovodio Zoran Živković, nije vodila računa o imovini koja je nacionalizovana ili putem nekog drugog propisa postala društvena, odnosno državna.
Želim da ukažem na član 84. Zakona o građenju, koji je upravo definisao gradsko građevinsko zemljište i jedan poseban termin - ostalo građevinsko zemljište koje nije u funkciji javnog građevinskog zemljišta. To je mala denacionalizacija ili denacionalizacija na mala vrata.
Ova odredba je bila predmet ocene Ustavnog suda Republike Srbije i Ustavni sud je doneo odluku da je ova odredba u skladu sa Ustavom, što to znači da je gradsko građevinsko zemljište stavljeno u promet, a to predstavlja osnov da se gradsko građevinsko zemljište vrati ranijim vlasnicima.
Još jedna stvar koja je ključna za naš stav povodom glasanja o predloženom zakonu, a to je zabrana prometom imovinom koja je po nekom osnovu nasilno i bez volje ranijeg vlasnika postala društvena, odnosno državna. Predložili smo amandman na ovaj zakon i predlažemo da aktuelna vlast izuzme iz prometa svu imovinu koja bude prijavljena po osnovu evidentiranja, što je način da sprečimo dalje rastakanje imovine koja je mimo volje ranijih vlasnika promenila svoju suštinu, odnosno promenila nosioca prava raspolaganja.
Smatramo da bismo na taj način sprečili nove nepravde koje su učinjene ranijim vlasnicima i da bi to koliko-toliko ovakav jedan zakon, ukoliko bude usvojen, dovelo u relativno normalan odnos sa pravnim sistemom i sa intencijom da se uspostavi vladavina prava.
Ukoliko je motiv za donošenje zakona o prijavljivanju, evidentiranju i popisu imovine samo Studija izvodljivosti i samo želja da se pokaže međunarodnoj zajednici spremnost da se u kasnijem periodu izvrši povraćaj imovine, odnosno naknada ranije oduzete imovine, smatramo da to nije dovoljno i da to nije dovoljno jak motiv.
Ovde motiv treba da bude etički, suštinski, da svako dođe u poziciju da mu se vrati ono što mu je oduzeto i da ima jedan primer generalne prevencije da nikome više ne padne na pamet da bez naknade, bez suštinske naknade po tržišnoj vrednosti, oduzima imovinu od vlasnika, jer je to garancija prosperiteta svakog demokratskog društva. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo poslanici, zaista sam malopre propustio da izrazim veliko zadovoljstvo zbog Studije izvodljivosti, zbog pozitivne ocene, i zaista učestvujem u radovanju zbog toga što je Srbija na putu evropskih integracija.
Želim da čestitam svima, i premijeru Koštunici, i predsedniku Tadiću, i predsedniku Maroviću, i svima onima koji su dobre volje i svima onima koji su doprineli da se udare temelji evropske Srbije. Želim da istaknem veoma značajan doprinos i stranke kojoj pripadam. Da li će to neko prihvatiti, tu ocenu da je u toj meri doprinos, to ostavljamo i građanima Srbije, ali zaista najiskrenije čestitam svima koji su na putu evropskih integracija, svima onima kojima je Srbija na srcu, sa standardima koji znače demokratizaciju našeg društva.
Želim svima da poželim sreću na mukotrpnom putu tranzicije svesti, implementaciji svega onoga što znači standard demokratske Srbije u budućnosti u zajednici sa zemljama EU. Na tom putu želim svima vama, a i sebi zajedno sa vama, sreću; i zajedno ćemo ovde raspravljati, čini mi se, o temama koje neće biti tako dijametralno suprotne. Očekujem konsenzuse u ovoj skupštini, i u tom smislu prihvatam i raspravu moga prethodnika sa najboljim namerama.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, poštovani predstavnici pravosuđa u Srbiji, već tokom jučerašnjeg izlaganja i tokom diskusija u Odboru za pravosuđe Narodne skupštine iskazao sam i stav DS-a i svoj lični stav u vezi sa stanjem u kome se nalazi pravosuđe u Srbiji.
Stav Demokratske stranke, a i velikog broja profesionalaca koji imaju kontakte sa pravosuđem, i posebno građana Srbije, dakle, jeste da stanje u pravosuđu nije dobro, što se ogleda, pre svega, u dugotrajnim procesima, u nemogućnosti da građani blagovremeno i u potpunosti zaštite svoja prava pred sudovima u Srbiji. Pre svega je primetna sporost u rešavanju određenih slučajeva, posebno se to vidi u dugotrajnim parnicama koje traju i duži niz godina; ljudi ne mogu da dođu do pravde, to stvara nervozu, troškove, stvara pravnu nesigurnost, a slabi su instrumenti da se to stanje u pravosuđu poboljša.
Postoji veliki broj zahteva, inicijativa za razrešenje sudija koji svoj posao ne rade na pravi način, ne rade odgovorno, presude drže po fiokama po pola godine i po godinu dana, a neki i duže. Postoje primedbe da pojedine istrage u nekim sudovima traju i duže od godinu dana, da se u nekim istragama čeka na prevod i po godinu dana, a sa druge strane, da ta lica prema kojima se vodi postupak neopravdano dugo imaju status okrivljenih ili osumnjičenih lica. Sve to dovodi do pitanja pravne sigurnosti.
Sa druge strane, takvo stanje u pravosuđu ostavlja mogućnost da se građani Srbije zbog neblagovremenosti završetka postupaka pred sudovima žale i Međunarodnom sudu pravde. To će sigurno za državu značiti štetu, a posebno će naneti štetu ugledu same Srbije u međunarodnoj zajednici zbog stanja u pravosuđu.
Stanje u pravosuđu nije dobro i zbog negativne kadrovske selekcije. Ne postoji obuka sudija, mlade sudije nemaju svoje mentore, a to bi bila velika pomoć da uđu u posao sudije, kako bi vršili tu javnu funkciju na najodgovorniji i na najprofesionalniji način. Neka uporedna iskustva iz zemalja u okruženju ili zemalja gde se završava tranzicija pokazuju da treba nešto menjati u sistemu obrazovanja, pre svega, nosilaca funkcija u pravosuđu.
Pravosuđe je još uvek puno onih koji su učestvovali u politički montiranim procesima. Puno je onih koji za klevete i za verbalne delikte daju zatvorske kazne, što je u suprotnosti sa standardima zemalja Evropske unije kojima težimo. Puno je onih koji su kažnjavali ljude samo zato što su se izjašnjavali kao simpatizeri četničkog pokreta, a sada imamo situaciju da smo izglasali jedan zakon o izjednačavanju učesnika u NOR-u, bez obzira na kojoj strani su se nalazili i bez obzira kojoj su političkoj grupaciji pripadali.
Postavlja se pitanje da li istorijske okolnosti koje su sada nastale mogu da predstavljaju i nove činjenice za obnovu mnogih postupaka i za preispitivanje odgovornosti onih koji su sudili građanima Srbije samo zato što su bili simpatizeri četničkog pokreta. Da li takve sudije treba da napreduju, da budu nosioci pravosudnih funkcija i da upravljaju sudovima u Srbiji, sve su to pitanja.
Primedba je da su sudovi neadekvatno opremljeni. Sudovi su bez adekvatne tehničke opremljenosti, zapisnici u sudovima se ne vode na adekvatan način, što predstavlja smetnju za sve učesnike u postupku da dokažu navode po kojima su se tokom postupka izjašnjavali. O svemu tome postoje preporuke stručnih organa i međunarodnih organizacija koje su se bavile stanjem u pravosuđu.
Posebno je pitanje plata zaposlenih u pravosuđu, sudija i osoblja i onih koji rade po sudskim pisarnicama. Vi znate da je u toku jedan protest, juče je bio protest zaposlenih u pravosuđu. To stanje veoma dugo tinja. Veliki broj zaposlenih živi na minimumu, sa minimalnim platama, i primaju je iz dva dela, ne mogu da nahrane ni sebe ni svoju porodicu.
Sa te strane, Demokratska stranka i ja podržavamo protest kojim se izražava nezadovoljstvo zaposlenih u pravosuđu i smatramo da ministar pravde, koji još uvek odlučuje o finansijama u srpskom pravosuđu, treba da sagleda poziciju i status sudija i svih ostalih zaposlenih u pravosuđu. Ne primenjuje se Zakon o sudijama, koji kaže da sudije treba da imaju istu platu kao i ministri u Vladi Srbije. Vlada i njeni ministri su sebi povećali platu, međutim nisu iznašli mogućnost da tu platu povećaju i nosiocima pravosudnih funkcija.
Nema nezavisnog i samostalnog pravosuđa u Srbiji dokle god Vlada, kao izvršna vlast, upravlja novčanim sredstvima koja se odnose na srpsko pravosuđe. Zato se DS i ja lično zalažemo da se stvori i formira nezavisni sudski budžet, zajedno sa Skupštinom, koja treba da ima nezavisni budžet, kako se ne bi došlo do situacije da ministar finansija određuje plate zaposlenima u Skupštini i na taj način utiče na procese unutar same Skupštine. Oni koji su birani i postavljeni od Skupštine, dakle, ne mogu svojim statusom i potezima da utiču na najviši zakonodavni organ koji treba da odlučuje upravo o njihovom statusu. Tu nešto nije u redu.
Dakle, mi se zalažemo za budžetiranje i u pravosuđu i u Skupštini. Sve dotle dok ministar pravde (ne govorim sada o ličnosti, ne mislim na gospodina Stojkovića, mislim na sistem, na sistemska rešenja) određuje sredstva ili utiče na formiranje iznosa sredstava koja će se trošiti za pravosuđe, pravosuđe će biti zavisno od izvršne vlasti.
Sigurno će biti kontraargumenata da prethodne vlasti to nisu učinile, da prethodni ministar to nije uradio i da svi ministri pre njega to nisu učinili, ja ću se sa tim složiti, ali to ne opravdava nikoga od nas da održavamo status kvo, dakle bez promena. Mi smo dužni da vršimo reforme u pravosuđu i da stvorimo taj embrion koji će imati dovoljni reformski kapacitet da iznutra promeni pravosuđe.
U tom smislu, smatram da je set zakona koji se odnosi na pravosuđe nedovoljno razrađen, da ima neadekvatnih rešenja, počev od toga kako se bira organ koji predstavlja najvišu sudsku vlast, a to je Visoki savet pravosuđa. Zalagao sam se, kada se donosio Zakon o Visokom savetu pravosuđa, da se članovi Visokog saveta pravosuđa biraju na neposrednim i tajnim izborima od strane svih nosilaca funkcija u pravosuđu. Dakle, da svi tužioci i sve sudije u Srbiji na neposrednim i tajnim izborima biraju svoju najvišu sudsku vlast. Tek tada bi ta vlast bila samostalna, imala bi garancije i legitimitet da postupa u ime pravosuđa.
Međutim, sadašnji Visoki savet pravosuđa se sastoji i od postavljenih lica, imenovanih lica. To su lica u v.d. stanju, vršioci dužnosti predsednika Vrhovnog suda i vršilac dužnosti predsednika Okružnog suda u Novom Sadu. Smatram da lica koja su u v.d. stanju predstavljaju podlogu i instrument preko kojeg Ministarstvo pravde, pre svega ministar pravde, koji je takođe član Visokog saveta pravosuđa, po svojoj funkciji može da utiče na stanje u pravosuđu i na politizaciju stanja u pravosuđu.
Da je ovo tačno i da je ovo istina govori ne samo to što imamo lica u v.d. stanju, već imamo i lica koja žele da napreduju a članovi su Visokog saveta pravosuđa, što je bilo isključeno u jednom od prethodnih zakona, a sada ta mogućnost postoji. Da pojasnim, sada zakon predviđa mogućnost da član Visokog saveta pravosuđa može da konkuriše i napreduje u službi, iako je član Visokog saveta pravosuđa. Ova situacija sigurno stvara odgovarajuću nestabilnost unutar samog Visokog saveta pravosuđa i smatram da je ovakvo zakonsko rešenje nedopustivo i da ga što hitnije treba menjati.
(Predsednik: Da li koristite i drugih 10 minuta?)
Da. S obzirom da te zakonske pretpostavke ukazuju da postoji mogućnost uticaja izvršne vlasti na pravosudnu vlast, a to dokazujemo načinom izbora kandidata za najviše pravosudne funkcije, gde su izabrani kandidati koji nisu najbolji. Ne postoji obrazloženje zbog čega su birani neki koji su duže studirali, imaju manji prosek ocena i slabije radne rezultate u odnosu na one koji su imali veoma urednu karijeru, koji su završili na vreme, koji imaju duži radni staž od staža studiranja, za razliku od onih koji su predloženi u većini slučajeva.
Inače, ja se neću baviti imenima. Mene konkretna imena ne interesuju. Mene interesuje sistem, interesuje me princip i ja sam ovde da branim pravosuđe i da utičem, kao član jedne stranke koja u parlamentu ima odgovarajući uticaj na donošenje odluka, da se to stanje u pravosuđu promeni.
Predloženi kandidati u najvećem broju slučajeva ne ispunjavaju uslove za napredovanje, odnosno za izbor. Mi smo o tome govorili detaljno, u vezi sa svakim imenom, na Odboru za pravosuđe. Smatram da nije korektno da baš ovde pominjem sva imena i da te ljude dezavuišem pred javnošću, da im umanjujem poziciju, autoritet, ukoliko budu izabrani, ali ću ukazivati na pojave.
Još jedna od pojava na koju smo ukazali, to je da je ministar pravde svojim uticajem odredio način raspisivanja konkursa za izbor tužilaca i sudija u vojna odeljenja tužilaštava. Ovaj konkurs je raspisan protivno zakonu. Zakon ne predviđa raspisivanje konkursa za odeljenja sudova, odnosno tužilaštava. Šta se krije iza toga? Upravo se krije činjenica da ministar pravde želi da samo preuzimanjem reši to i nastavi život vojnih sudova i tužilaštava.
Na konkurs koji je ovako raspisan javili su se samo vojni tužioci, odnosno sudije vojnih sudova. Naravno, naći će se tu poneki pojedinci, recimo pojedinac iz kompanije "Dunav", koji je radio na pravnim poslovima, a koji se bira za zamenika okružnog tužioca, i to u vojnom odeljenju, uz opravdanje da treba da postoje specijalizovana odeljenja pri tužilaštvima i sudovima koja će se baviti vojnim stvarima.
Naravno, ovo je u suprotnosti sa Zakonom o preuzimanju nadležnosti od vojnih tužilaštava i sudova i prelasku nadležnosti na redovne sudove. Ovo se suprotstavlja civilnoj kontroli. Opet ćemo imati situaciju da će vojna lica ili bivša vojna lica, koja će sada samo skinuti uniformu i raditi u vojnim sudovima, vojnim tužilaštvima, vojnim odeljenjima, opet komunicirati isključivo sa vojskom i na taj način će se civilna kontrola smanjiti.
Kod načina izbora prekršen je zakon. Vojni tužioci i vojne sudije nisu dobili mišljenje organa iz kojeg dolaze, što je obaveza za Visoki savet pravosuđa da se obrati institucijama iz kojih dolaze kandidati kako bi se pribavili rezultati dosadašnjeg rada i uporedili sa ličnim listom, radnim listom sudija i tužilaca iz redovnih sudova prilikom odlučivanja o njihovom prijemu. Ovo se nije dogodilo.
Interesantno je da je oglas i konkurs za prijem tužilaca raspisan 3. januara, u vreme praznika. U "Službenom glasniku" izašao je 31. decembra, ali ona odrednica da se biraju sudije i tužioci za vojna odeljenja pokazuje da se restriktivno i diskriminatorski odnosilo prema licima koja dolaze iz civilnog pravosuđa i koja su želela na taj način putem konkursa da napreduju.
Na to smo ukazali na Odboru za pravosuđe, ukazali smo na činjenicu da Visoki savet pravosuđa daje šture biografije za kandidate koje bira, ne daje obrazloženja zbog čega je biran jedan između 10, kada se vidi iz radnog lista da je taj gori ili da nije bolji od drugih.
Sa druge strane, kada smo ukazali ministru i predstavniku Visokog saveta pravosuđa da za pojedine kandidate nije dat radni list, tako da ne možemo da utvrdimo njihove rezultate rada, rečeno nam je da je to službena tajna. Istovremeno smo za neke druge kandidate dobijali radni list i imali uvid u njihove rezultate rada, uz statistiku, i mogli smo da uporedimo kvalitet pojedinih kandidata na samom Odboru za pravosuđe.
Govorio sam i o tome da sistem izbora nije dobar. Ako Ustav kaže da Skupština bira nosioce pravosudnih funkcija, to znači da mora da ima mogućnost izbora između najmanje dva kandidata. Nije moguće i nije dobro da se ovaj parlament izjašnjava o kandidatima, a ima samo jednog kandidata. Ovaj parlament ima mogućnost da ne izabere ponuđenog kandidata, ali to nije izbor. To je neka vrsta naknadne saglasnosti ili usklađivanje saglasnosti za izbor koji je izvršio neko drugi.
Naravno, zalažem se za to da Visoki savet pravosuđa bude potpuno samostalan i nezavisan i da u svom sastavu ima najveći broj sudija, tako da se ostvari princip, usvojen u savremenim demokratijama, da sudije i tužioci biraju svoje kolege, a da politika nema direktni uticaj na konkretna kadrovska rešenja, već da ima uticaj samo na sistem koji može da gradi putem donošenja ili izmene zakona koji predstavljaju podlogu tog sistema.
Ono što se desilo, a na šta smo ukazali na Odboru za pravosuđe, jeste i činjenica da su pojedini kandidati diskriminisani na taj način što njihova molba nije došla do Visokog saveta pravosuđa. Naravno, to nije bio veliki slučaj i ja sam ukazao na jedan konkretan slučaj. Predsednica Opštinskog suda u Nišu, koja je konkurisala za predsednika Okružnog suda u Nišu, nije imala mogućnost da se njena molba adekvatno sagleda pred Visokim savetom pravosuđa. Zašto? Zato što je njena molba sklonjena i tek na intervenciju nje same pred Visokim savetom pravosuđa njeno ime se našlo tog dana na izboru, međutim, njena biografija, njeni rezultati rada nisu bili tu.
Dokaz za ovo je i činjenica da vi u svojim materijalima niste dobili materijal koji bi pratio ime i prezime predsednice Opštinskog suda u Nišu Ljiljane Mišović, da bude, kao i ostali kandidati, uvršćena sa svojim rezultatima rada i da ima ravnopravan tretman prilikom izbora. Na to sam ukazao još pre više od mesec dana, tako da je Visoki savet pravosuđa nakon toga imao sednice, ali ovaj nedostatak nije otklonio.
Zato sam ukazao na to da postoje nedostaci u izboru kandidata, ali isto tako i u komuniciranju između sve tri grane vlasti. Da bi se pravosudni sistem izgradio na demokratskim principima nužno je da sve tri vlasti komuniciraju: zakonodavna, izvršna i sudska vlast. Do toga nije došlo, ova komunikacija je izostala. Zato su nam i loša rešenja.
Nažalost, dobili smo informaciju od strane v.d. predsednika Vrhovnog suda da se on obratio Odboru za pravosuđe Skupštine, gde je tražio sastanke gde bi se utvrdio plan rada Visokog saveta pravosuđa, utvrdila bi se komunikacija između Odbora za pravosuđe i Visokog saveta pravosuđa. Međutim, on nije pozvan i takva sednica nije zakazana.
Moram da ukažem i na loš odnos našeg izabranog predstavnika u Visokom savetu pravosuđa, to je profesor Tomić, koji nijedanput nije imao komunikaciju sa parlamentom, odnosno sa nadležnim Odborom za pravosuđe, što smatram grubom povredom u komunikaciji, koja može sadržinski da utiče na kvalitet izbora nosilaca pravosudnih funkcija. Na to sam ukazao na Odboru i tražio sam da se gospodin Tomić pozove na Odbor za pravosuđe i da čuje svu argumentaciju koju članovi Odbora i poslanici iznose u vezi sa stanjem u pravosuđu, ali i u vezi sa primedbama oko izbora pojedinih kandidata. Naravno, tu je više stranaka, tu je više zainteresovanih lica.
Gospodin Tomić je autonoman u predstavljanju Skupštine u Visokom savetu pravosuđa, ali je dužan da čuje njeno mišljenje. Meni nije jasno kako gospodin Tomić, kao predstavnik Skupštine u Visokom savetu pravosuđa, predstavlja naše interese i ono što treba da čini sublimaciju svih naših stavova pred Visokim savetom pravosuđa. Zato sam predložio da se on pozove.
Ukoliko se on ne odaziva pozivima, onda je na njemu odgovornost, ali ukoliko se ne poziva, onda je odgovornost na predsedniku Odbora za pravosuđe zašto ga ne poziva. Nadam se da će se ovaj nedostatak u budućnosti otkloniti. Ukoliko se gospodin Tomić i dalje ne odaziva i ne komunicira sa Skupštinom, biću slobodan da predložim i njegovo razrešenje i da iniciramo izbor novog predstavnika Skupštine u VSP.
(Predsednik: Vreme.)
Završiću sada. Želim da kažem da je i predloženi kandidat za predsednika Vrhovnog suda Srbije izabran u postupku koji ostavlja sumnju, pre svega zbog toga što je na samoj sednici Visokog saveta pravosuđa, kada je vršen izbor, promenjen Poslovnik bez prethodne najave. Takođe, smatram da je kandidat za predsednika suda, što je činjenica, predložen od ministra pravde, što predstavlja jedno stranačko zaokruživanje stanja u pravosuđu i stranački uticaj na pravosuđe.
(Predsednik: Vreme.)
Sada ću završiti. Moram da podsetim javnost da, na predlog MUP-a, koji drži jedna stranka, čiji je takođe i ministar, na predlog BIA-e, čiji je direktor takođe predstavnik jedne stranke, predsednik Vrhovnog suda određuje prisluškivanje političkih i državnih neprijatelja, kada se to ostvari kao sumnja. To stvara veliku mogućnost za zloupotrebe.
(Predsednik: Gospodine Ristiću, tri puta sam vas upozorio, tri puta ste javno obećali da završavate. Već dva minuta je isteklo vreme za vaše obraćanje. Molim vas, završite.)
Da završim misao. Dakle, smisao sudske kontrole prisluškivanja jeste u tome da se te stvari razdvoje. Sada imamo veoma zaokruženu partijsku strukturu koja će kontrolisati čitav taj mehanizam. Ne kažem da će biti zloupotreba, ali mislim da taj mehanizam treba da se otvori više prema javnosti i da postoji jači i snažniji demokratski mehanizam kontrole koji bi zloupotrebe sprečio.

Moram oko nekoliko stvari da izrazim neslaganje sa ministrom, a pre svega da će se ovim izborom popraviti stanje u pravosuđu. Na osnovu rezultata dosadašnjeg rada pojedinih kandidata, čiji je procenat ukinutih presuda 52% kod pojedinaca (a ukoliko je potrebno, daću to iz materijala koji su poslanici dobili), takvim izborom i takvim predloženim kandidatima neće se popraviti stanje u pravosuđu.
Dakle, prilikom izbora svakog pojedinca mora da se vodi računa o njegovom dosadašnjem radu, a to je rezultat koji je prikazan u radnom listu. Zato je nužno da za svakog kandidata postoji radni list. Ministar u svom izlaganju nije demantovao da ne postoje radni listovi za sve kandidate. Zato su oni neravnopravni prilikom izbora.
Druga stvar, advokatura ima svog predstavnika u Visokom savetu pravosuđa. U onim slučajevima gde je izvršna vlast bila zainteresovana za izbor pojedinih nosilaca pravosudnih funkcija te kandidature nisu išle na izjašnjenje advokatskim komorama. Nijedan kandidat za vojnog tužioca, odnosno vojno odeljenje tužilaštva i vojno odeljenje sudova nije išao na advokatske komore radi izjašnjenja. To je propust u proceduri i to je direktno kršenje zakona.
Treća stvar, što se tiče gospođe Mišović tačno je da se njeno ime našlo na izboru tog dana na Visokom savetu pravosuđa, ali nije došao prateći materijal, nisu došli njeni rezultati rada i nije došla njena radna biografija koja je preporučuje za to mesto. To se vidi iz materijala koje poslanici imaju i koje su dobili od strane ove skupštine, a to je materijal koji je Visoki savet pravosuđa prosledio preko Skupštine poslanicima i o kome su oni raspravljali. Pozivam ovde sada predsedavajućeg Visokog saveta pravosuđa da kaže da li je to tačno ili nije, čisto zbog činjenica.
Četvrta stvar, na sednici na kojoj se birao predsednik Vrhovnog suda je tog dana promenjen poslovnik o radu Visokog saveta pravosuđa, na predlog ministra. Ako je to nije tačno, neka me demantuje predsedavajući Visokog saveta pravosuđa. To su činjenice.
Peta stvar, kaže ministar da je Visoki savet pravosuđa autonoman u raspisivanju oglasa. Onda pozivam v.d. državnog tužioca i v.d. predsednika Vrhovnog suda da kažu da li su oni samoinicijativno raspisali konkurs za vojna odeljenja tužilaštava i sudova ili je to bila sugestija od strane izvršne vlasti. Tek onda ćemo izaći iz ove zavrzlame.
Ukoliko im je izvršna vlast to naložila, to je direktan uticaj na način izbora nosilaca javnih pravosudnih funkcija u vojnim odeljenjima tužilaštava i sudova. Ukoliko nije, onda je to prekoračenje ovlašćenja onih koji su raspisivali, a ukoliko su autonomno uradili. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ja sam o svemu čuo u prethodnih 20 minuta, samo nisam čuo o kandidatima i o načinu izbora kandidata za nosioce najznačajnijih pravosudnih funkcija.
Čuli smo šta je bilo do sada, u prethodnom periodu, ali nismo čuli šta će se dešavati na ovoj sednici i šta će se dešavati tokom glasanja. Upravo rezultati glasanja će pokazati da se radi o politizaciji.
Upravo oni koji su najviše osporavali pojedina lica koja su sada kandidati, koja su prošla kroz Odbor za pravosuđe, sada daju podršku licima za koja tvrde da su u ranijem periodu bila politički izmanipulisana i da su radila pod političkim pritiskom. To govori o onome ko kritikuje. Oni koji kažu da je izvršena politizacija u prethodnom periodu, za vreme vlade u kojoj je DS imala značajno učešće, sada glasaju za lica koja su u proteklom periodu osporavali. Ali, to ostavljam javnosti da sudi politički o onima koji takve stvari iznose.
Međutim, način izbora kandidata koji je sada u toku pokazuje da ne postoji dovoljna spremnost da se napravi pozitivan pomak u pravosuđu. Šta to znači? Navešću primer kandidata za predsednika Vrhovnog suda. Kandidat Vida Škero je dobila na Opštoj sednici (to je najviši organ u Vrhovnom sudu koji tajnim glasanjem daje mišljenje o kandidatima za Vrhovni sud Visokom savetu pravosuđa) samo devet glasova. Kandidati koji su dobili preko 20 glasova na tajnom izjašnjavanju svih sudija, na opštoj sednici Vrhovnog suda nisu prošli. O čemu to govori?
Isti članovi SPS su u prethodnom periodu osporavali gospođu Vidu Škero. Šta se to naknadno promenilo u njenom ponašanju, u njenim kvalitetima, da oni daju podršku za njen izbor? To ćemo videti i prilikom glasanja. Čućemo tokom ove rasprave koji će ljudi biti osporeni, a stalno su i dosledno osporavani u proteklom periodu.
Mogu se složiti sa jednom stvari, da stanje u pravosuđu nije dobro, da prethodna vlada, i prethodni saziv Skupštine, nije u dovoljnoj meri napravila pozitivne pomake. Jeste u delu pokazivanja spremnosti da sudska vlast treba da dobije svoje obličje, da dobije utemeljenje u setu pravosudnih zakona, to jeste pozitivan pomak. Tačno je da je došlo do konkretnih pomaka u opremanju sudova. Međutim, sve je to malo i nedovoljno.
Građani Srbije nisu dobili pravo na blagovremenu pravdu. U velikom broju sudova suđenja traju predugo. Neću se baviti konkretnim primerima. Iz svoje advokatske prakse mogu da navedem sijaset primera gde su ljudi progonjeni, vođeni su postupci, pa su na kraju osuđeni, ali to dolazi u domen slobodnog sudijskog ubeđenja. Nekada i sudijsko ubeđenje može da bude pogrešno...
(Predsednik: Vreme.)
... ali uvek mora da postoji instanca i garancija da će se pravo primeniti na adekvatan način.
Nisam izgubio poverenje u pravdu i u srpsko pravosuđe, ali ono mora suštinski da se promeni, mora da se reformiše, da postane efikasnije, stručnije i da iz njega izađu oni koji nisu dostojni da pravosudnu funkciju vrše. To su oni koji su sprovodili politički motivisane progone i oni koji su učestvovali u izbornim krađama. Hvala.

Pitanje nekih da li sam oslabio – nisam oslabio, držim istu kilažu, znači, ne nalazim sebe u tome. Moje ime je eksplicitno pomenuto i želim da odgovorim na neke stvari.
Za ovom govornicom stalno se priča o samostalnom pravosuđu i nezavisnim sudijama koje su nezavisne prilikom odlučivanja. Vrlo često se sa ove govornice pominju konkretni predmeti. To ne bi trebalo da bude praksa. Ne bi trebalo Skupština da se bavi konkretnim predmetima, kako onima koji su završeni, tako i onima koji su u toku. To treba da radi čisto pravosuđe. Nadam se da su to možda malo i eksplozije emocija prilikom repliciranja, prilikom odgovaranja na argumentaciju, ali se ovde u govorima prepoznaju poslanici koji zaista žele da doprinesu samostalnosti pravosuđa.
Međutim, da bismo obezbedili suštinsku samostalnost nužno je da se obezbedi samostalno finansiranje i deo budžeta koji će se odnositi na pravosuđe. Mislim da će se oko toga svi složiti. Da li ćemo imati političke snage i konsenzus oko toga, to je pitanje političke odgovornosti svakoga od nas i partija koje su zastupljene u parlamentu.
Šta se dešava u pravosuđu? U pravosuđu se sada nazire velika doza nepotizma. Veliki broj nosilaca pravosudnih funkcija i njihova deca su sada u pravosuđu. Sada je to veoma primetan slučaj. Sada su među kandidatima buduća snaja aktuelnog ministra, deca nekih sudija, predsednika Višeg trgovinskog suda, bivših ili sadašnjih sudija. Po prezimenima onih koji se bave pravosuđem oni koji poznaju prilike u pravosuđu vide da ima veoma veliki broj kumovskih veza.
Sada ne bih govorio o konkretnim imenima, jer sam rekao da neću osporavati kandidate za nosioce javnih funkcija u pravosuđu po imenu i prezimenu. To će činiti poslanici iz sredina odakle ti kandidati dolaze i koji najbolje te kandidate poznaju.
Zato smatram da se ovde nazire politizacija. Politizacija je vidljiva i u stavovima pojedinih političkih partija povodom izbora pojedinih kandidata. Kakvu smo imali primedbu? Imali smo primedbu na pravosuđe i na pojedine nosioce pravosudnih funkcija što nisu reagovali na upad gospodina Dinkića u Narodnu banku, kako se to navodilo, sa dugim cevima. Sada ti isti koji su osporavali taj upad 5. ili 6. oktobra glasaju juče protiv ispitivanja odgovornosti gospodina Dinkića. Gde je tu politički moral? Koji su ti ljudi koji pričaju jedno do juče, a juče svojim pritiskom na crveni taster sprečavaju utvrđivanje odgovornosti? Znači, nema doslednosti.
U tom kontekstu će građani Srbije ceniti političke stavove i ozbiljnost političkih partija koje su do juče osporavale tu situaciju, napadale ljude iz pravosuđa da nisu reagovali, a sada daju podršku čitavoj toj mašineriji. Hvala.

Po Poslovniku član 100, koji uređuje da svaki poslanik prema poslanicima treba da se obraća sa dužnim poštovanjem i da ne sme da iznosi podatke iz ličnog života trećih lica za ovom govornicom. U svakom slučaju, nisam pomenuo ni gospodina Dačića, niti SPS, tako da nije bilo osnova za repliku. Pomenut sam ja i moja stranka, tako da sam po jednom od ta dva osnova imao pravo na repliku. Ali, u svakom slučaju, nastavljam po Poslovniku.
Pre svega, pominju se "spavači" koje je navodno podržavala DS i ja kao predsednik Administrativnog odbora, time što je u fioci držan veći broj krivičnih prijava. Moram da kažem da je i nekolicina poslanika iz vašeg aktuelnog saziva imala krivične prijave, da su se svi pozvali na imunitet i da su svi taj imunitet dobili, zajedno sa Banetom Ivkovićem i ostalima.
Što se tiče "spavača", ne znam ko sada nekim vašim poslanicima daje pilule za spavanje. Treba da gurnete jedan drugog da vidite ko će da se odazove na gurku, a ko neće, ko će u adekvatnom momentu, po pozivu iz neke finansijske centrale, da se odazove glasanjem ili apstinencijom prilikom glasanja. To ćemo da vidimo. Već ima najave u javnosti da je većina vaših poslanika na spisku i u dogovoru sa nekim centrima moći van Skupštine, koji organizuju svoj poslanički klub negde na Dedinju. To ćemo da vidimo kada dođe vreme, to će pokazati pojedinci.
Što se tiče ustavnosti i vanrednog stanja o kojem ste pričali, da ne bi bilo zabune, da ne bi dezavuisali, da ne bi obmanjivali ljude, pre svega studente pravnog fakulteta, Ustavni sud je rekao da je vanredno stanje ustavno, osim dve odredbe Odluke o vanrednom stanju. To su odredba o javnom informisanju i odredba o mogućnosti kontaktiranja osumnjičenih lica sa advokatom u trajanju od 45 dana. To su samo te dve odredbe.
Ustavni sud je potvrdio ustavnost vanrednog stanja, jer je država bila ugrožena i njeni vitalni interesi. Svako ko tvrdi suprotno upravo želi da ohrabri i osnaži one snage koje je trebalo da budu suzbijene u vanrednom stanju. To ohrabrivanje je posebno sada aktuelno, u vreme obeležavanja druge godišnjice od smrti premijera i mislim da bi prema toj činjenici i prema toj situaciji trebalo da se ponašate sa dužnim poštovanjem.
Sve ostalo o čemu pričate – da je negde van sudova bilo sastanaka gde su se donosile odluke o sadržini sudskih presuda, ja kao pravnik, kao građanin Srbije i kao poslanik apsolutno osuđujem. Osuđujem svaki pokušaj mešanja u pravosuđe, ali s druge strane, niko mi ne može oduzeti pravo da ukazujem na manjkavosti pravosudnog sistema, da utičem aktivno na njegove reforme i da ukazujem uvek kada postoji nepotizam, kada postoji centar moći koji želi da podjarmi pravosuđe ili da pospeši razliku na bazi političke pripadnosti, u pogledu pozicije građana pred zakonom.
Smatram da i vi treba da budete dosledni i da se zauzmete za čišćenje u svojim redovima, a pre svega prema onima koji su inspirisali onu veliku izbornu krađu 1996. godine u kojoj su učestvovali i predsednici nekih sudova i sudije koji još uvek nisu došli na dnevni red da budu razrešeni. Takve inicijative se uvek uporno razbijaju i vraćaju se podnosiocima. Da bismo stavili tačku na tu politizaciju pravosuđa, mislim da moramo da krenemo odatle. Ono što je evidentno dokazano i ono što je i vaš predsednik priznao leks specijalisom jeste da je izborne krađe bilo, a da niko za to nije odgovarao.

Pominjanje DS-a, bivši lider, sadašnji lider. Znači, gospodin Vučić je pomenuo DS, ali ja bih želeo sa predsedavajućim nešto da razjasnim. Kada se ja javim kao poslanik i meni neko replicira kao poslaniku, to je u redu, ali ako on replicira meni, pa proširi to i na stranku, a ja sam predstavnik poslaničke grupe, on mi daje osnova da mogu da objasnim i o drugim stvarima.
Zato vodite računa u kom svojstvu sam se javio, kao predstavnik poslaničke grupe ili kao poslanik na repliku, da biste omogućili da se izjašnjavam, da neko ne bi zloupotrebio repliku da preko mog imena napada stranku ili poslaničku grupu kojoj pripadam. Znači, to je bilo radi pojašnjenja.

Ako mene neko lično prozove, ja tražim lično da objasnim, a on posle u replici pomene stranku...

Za ovom govornicom se čulo da su se neki bogatili preko stranaka. To je gospodin Dačić jasno rekao. Da li je to Dafina ili Jezda, ili ostali koji su učestvovali u organizovanom prikupljanju novca za jedan režim, i odakle se taj režim finansirao, a zatim ulazio u neke nebulozne sukobe, ratove, iz kojih su izlazili pojedinci kao ratni profiteri – time je trebalo da se bavi nezavisno, odnosno samostalno pravosuđe i nezavisni organi gonjenja. Međutim, to se nije desilo. Upravo je to pravosuđe nama ostalo u amanet od strane režima koji je sklonjen demokratskim promenama.
Ja vas pitam, gospodine Dačiću, šta ste vi uradili u to vreme da pravosuđe vrši svoj posao, da spreči i Dafinu i Jezdu da rade to što su radili. Da li ste vi dali tada javnu podršku i da li ste obezbedili politički milje da pravosuđe bude samostalno i da može da preduzima gonjenje ili ste gledali sa strane? Vi malopre kažete – svako ko posmatra da neko vrši pritisak na pravosuđe i sam treba da bude odgovoran. A šta ste vi uradili, šta je uradila vaša partija? Imali ste koristi od toga. Ovde neko kaže – ko je uzeo pare; i ja želim da znam ko je uzeo pare, da stavimo tačku na to pitanje.
Sada smo uredili finansiranje političkih stranaka, zna se kako mogu da se finansiraju. Da li ova vlada, ovo ministarstvo finansija i ostali organi kontrolišu način finansiranja, ja u to ne ulazim, o tome treba da vodi računa Vlada. Zakoni treba da se poštuju. Ako postoji način finansiranja sa strane, van ovog parlamenta, da se ovde probude neki "spavači" i da glasaju za određene finansijske centre moći i da se ovde ponašaju politički u cilju zaštite njihovih finansijskih interesa, to je tema za ovaj parlament.Svi se pozivate na novine, na medije. Nadam se da istaknuti funkcioneri političkih partija prate šta pojedinci u ovoj državi pričaju, da imaju svoje poslaničke grupe koje su formirane i organizovane na nekom drugom mestu, a da su ovde samo formalno pripadnici pojedinih partija.
Ja samo čekam to vreme da vidim. Čuje se da je to koalicioni partner moje stranke, dakle, vi ste prijatelji moji, koalicioni partneri, vi koji pričate o tome da postoji finansiranje pojedinih političkih grupa, to ste vi, vi ste moji politički partneri, ako je tačno to što sada kažete da ste vi u koaliciji preko nekog trećeg sa DS-om.
U svakom slučaju, mislim da smo predaleko otišli u političkim raspravama, ali u nekim stvarima smo se složili – da stanje u pravosuđu treba da se promeni. Ponudio sam mehanizme, političku spremnost, i svoju i političke partije kojoj pripadam, da dovedemo stanje u pravosuđu u neki red, ali ne tako što ćemo birati svoje prijatelje, kumove, snaje, svoju decu za sudije i na taj način ostvarivati uticaj, već preko parlamenta, u razgovoru tri grane vlasti.
Mi kao poslanici treba da izađemo sa političkim stavovima, da preko radnih tela te stavove politički artikulišemo, da razgovaramo i dogovaramo se sa predstavnicima izvršne i sudske vlasti. To je jedini model i način kako Srbija može svoje pravosuđe da osnaži. Hvala.