Još jednom, ne postoji matični zakon, bar ne u onome što se koristi u parlamentu. Pod dva, ako Vlada po članu 14. nekome dodeljuje priznanje koje se zove nacionalna penzija, to ne znači da predsednik Vlade može u svom apelu, koji je upućen neformalno, da karakteriše da je 40 ljudi, od ne znam koliko ukupno, ne zaslužuje. Ako Vlada želi da preispita ko sve ima nacionalnu penziju, onda se to stavi na dnevni red Vlade, pa se zatraži od ministarstva analiza stanja, pa ministarstvo da predlog odluke i u odluci piše od 1. do 40, taj, taj, taj, taj i taj nezasluženo su dobili penziju.
Moguće da ne može da im se oduzme penzija, ali može Vlada da donese zaključak da smatra da su oni to dobili nezakonito, bez bilo kakvih uslova i da od njih zatraži da to vrate, da to bude jedna vrsta pozivanja na poštovanje te nagrade, pa da vidimo ko su ti ljudi, da vidimo koji su to visoki kriterijumi koje primenjuje premijer Srbije kada ocenjuje ko koliko učestvuje u kulturnom stvaralaštvu i umetničkom delanju u ovoj državi. To ko je pismen, nepismen, mislim da je potpuno besmislena stvar, o tome neću da pričam.
Zakon o kulturi i drugi zakoni, ali Zakon o kulturi posebno treba da bude primer demokratski pristojne rasprave u ovom parlamentu. To što neko poziva mržnju kao argument, nije odraz ni pristojnosti, ni kulture, ni demokratičnosti.

Povređen je član 27. i član 108. Svi stavovi.
Rekli ste u malopređašnjem obraćanju gospođo predsednice da ćete biti grubi, to pogledajte u stenogramu, rekli ste da ćete biti grubi. To nikako ne može da se zove vođenjem sednice, to je pretnja. Znači, vi ste zapretili verovatno svim poslanicima, a možda i ne svim da ćete biti grubi u vođenju sednice. Nakon toga ste dopustili izložbu fotokopiranih nekakvih fotografija, pa ste i pokazali želju da se lično uverite, to se zove cirkus, to nije vođenje sednice.

Petnaest tačaka u zajedničkoj raspravi je malo prevelik zalogaj, tako da ću ja da govorim o tri. Prvo, ova o kojoj je već dosta govoreno, a to je otklanjanje posledica Holokausta, to je dobar zakon. Ja imam, kao i svi građani Srbije, potpuno pravo da budem ponosan na odnos Srba prema jevrejskim žrtvama u Drugom svetskom ratu.
Lično ja sam imao tu sreću da budem i gost izraelske Vlade na 50 godina države Izraela. Ja sam bio dva puta na Masadi, u Jad Ševamu itd. Puno toga o tom problemu znam i preporučujem svima kojima je teško da to uče iz istorijskih knjiga, da odu da pogledaju predstavu „Nevidljivi spomenici“ u Bitef teatru, koja na jedan dobar način daje sliku o stradanju Jevreja, u Beogradu posebno.
Nažalost, od tih 15 tačaka, ovo je jedna od retko dobrih. Ostale su jako loše, posebno tačke 12. i 13. To su tačke koje se bave time da se donose odluke o prestanku funkcija tužilaca. Te tačke su protivustavne i nezakonite. Ja sam na to već upozoravao na Odboru za pravosuđe, pa ću samo da ponovim, ako nekome nije bilo jasno. Posledice su katastrofalne, posebno za pravnu struku, posebno za tužilaštva, posebno za ljude kojima je pravna država mila.
Šta je prekršeno ovim odlukama? Pre svega, član 25. Poslovnika o radu DVT, jer nisu na vreme doneli odluku o izboru novih tužioca, šest meseci pre isteka funkcije postojećih tužilaca i to je propušteno u 20, i nešto primera i u slučaju Tužioca za organizovani kriminal, i u slučaju Tužioca za ratne zločine.
Povređen je član 161. Ustava i član 87. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu, recimo, u slučaju Miljka Radisavljevića, bivšeg Tužioca za organizovani kriminal, jer je njemu prestala funkcija 21. decembra 2015. godine. Tad mu je istekao mandat. Vi od nas tražite da danas, februara meseca 2016. godine, glasamo o tome da mu je istekla funkcija 31. decembra prošle godine. Tu se javlja i pitanje retroaktivnog dejstva, potpuno besmisleno. Ne možemo sada da odlučujemo da je nekome prestala funkcija pre 45 dana, a posebno što je njemu prestala funkcija po sili zakona još 10 dana pre toga.
Posledica toga je da smo očigledno od 21. decembra prošle godine do dana današnjeg, a imaćemo to još nekoliko dana, imali dva tužioca za organizovani kriminal, što kao posledicu stvara mogućnost obaranja svih pravnih poslova koje je to tužilaštvo radilo u ovih 45 dana, a to znači i da, recimo, budu pušteni na slobodu ljudi koji su tada pritvoreni, koji su iz opravdanih razloga bili deo posla tih tužilaštava.
Istovremeno, u 20 i nešto slučajeva je Republički tužilac postavio vršioce funkcija javnih tužioca koji inače vrše funkciju javnih tužilaštava iz reda zamenika javnih tužioca i time uzurpirala pravo, pošto se radi o dami, uzurpirala pravo parlamenta. Ne može nikakav Republički tužilac, makar to bila i gospođa, da iz reda zamenika tužioca diže nekoga na nivo tužioca, jer to može samo da izabere Skupština u kojoj se mi sada nalazimo. To isto važi i za bivšeg Tužioca za ratne zločine. Naravno da je njemu vreme za penziju i da je ispunio sve uslove. Nije pitanje da li on treba da ostane tamo, nego je pitanje u tome što je na nezakonit, protivustavni način izvršena njegova ne smena, nego prestanak odluka koja se nama nudi da o njoj glasamo, o prestanku njegove funkcije.
Ja molim vrle pravnike da iz ovog galimatijasa neodgovornosti ili zle namere nađu izlaz i da nas ne teraju da i mi kao narodni poslanici kršimo Ustav i zakon.

Hvala lepo.
Duga je bila rasprava. Bila je javna. Da li je bila plodna to teško možemo da ocenimo pozitivnim, zato što je pred nama jedan loš zakon. Mislim da ne postoji ni jedna institucija iz kulture koja je dala podršku ovom zakonu, ni parlamentarni odbor nije podržao ovaj predlog zakona, ni prethodni govornik koji je sada izašao nije podržao ovaj predlog zakona i pitanje je zašto se toliko insistira na lošem predlogu zakona?
Šta je loše? Centralizacija, razvlašćenje Nacionalnog saveta za kulturu i upravnih odbora, pokušaj da se kultura Srbije stavi u ruke jednog čoveka, uz svo poštovanje njegovog umetničkog rada, mislim da je to prevelik zalogaj za ta nejaka pleća. Za nejaka pleća bilo koga.
Naprosto, vrlo su čudna objašnjenja u ovom zakonu. Dobijamo objašnjenje da se ukidaju nacionalne penzije u kulturi, a u sportu ostaju, zato što se kada se one dodeljuju, pojave se diskusije u javnosti. Gle čuda, gle opasnosti, diskusije, pa još i u javnosti.
Drugi argument sam čuo sada, da je puno ljudi ostalo bez tog priznanja nacionalne penzije, pa je to onda razlog da se ona ukine. Ja bih voleo da vidim logiku, bilo koju logiku u toj rečenici. Znači, da kažemo ljudima koji hoće da se bave umetnošću da se bave sportom, da ne troše vreme na akademije, na vežbanje, na pripremu za svoj umetnički rad, neka lepo trče, bacaju nešto ili tome slične urade i onda će biti lako meriti njihov uspeh, jer ovo je navodno teško meriti.
Nije ovaj zakon dao odgovor, a ni ministar ga verovatno neće dati, kada će biti gotova galerija Savremene likovne umetnosti, njeno renoviranje? Pitanje je isto kada će da prestane da radi ovaj sat na Narodnom muzeju, pošto je to jedino što je urađeno značajno u mandatu ove Vlade i ovog ministra, da se spolja vidi? Pitanje je šta je sa direktorom Narodnog pozorišta beogradskog? Tu isto nema odgovora u ovom zakonu i ako ovaj zakon reši pitanje izbora direktora Narodnog pozorišta u Beogradu, ako me ubedite da će ovaj zakon to da reši možda ćemo glasati za. Jer bi to stvarno bio jedan veliki uspeh da za godinu dana ovo ministarstvo, Vlada izaberu direktora Narodnog pozorišta.
Naravno, u podeli para za kulturu, tih jadnih 0,6%, a bilo je obećanje čak i lično da će to biti bar 2,5%, pa se nije desilo ništa od toga, dele se prema ličnim sklonostima koje su više nego očigledne. Recimo, za jedan festival koji se mahom finansira iz sopstvenih sredstava, a to je Džez festival „Nišvil“, da se neka crkavica, a za Mokrogorski porodični kućni bioskop uvek ima para i tamo svi ministri, pa i aktuelni, sa velikim zadovoljstvom odlaze, u nadi da će tamo dobiti neku domaću životinju ili neku drugu specifičnu nagradu koju organizator tog kućnog festivala inače daje.
Nova stranka je u pripremi nekoliko zakona koji treba da na ozbiljan način regulišu ovu oblast i o tome će vam više kasnije reći kolega Pavićević. Imali smo 14 amandmana na ovaj zakon, ali i usvajanje tih 14 amandmana teško da može da popravi ceo zakon. Tako da, na vaše iznenađenje, reći ću vam da ćemo glasati protiv ovog zakona. Mislim da bi bilo dobro da u ove predizborne dane, kada je već i Vlada u ostavci, pa i prisutni ministar, da nema potrebe da kvari svoju umetničku karijeru, koja je nesumnjivo uspešna, jednim lošim zakonom na kraju svoje ministarske karijere. To je još jedan dokaz lošeg stanja u Srbiji, da jedna loša vlast, da jedna generički loša politika može da na pogrešnu stranu odvuče i one ljude koji su stvarno u svojoj mladosti i u svom ličnom umetničkom radu dali ogromne, velike i dobre rezultate, a onda su postali deo lošeg proseka koji obeležava rad Vlade Aleksandra Vučića.

Hvala.
Jako me raduje što ministar prati sajtove političkih stranaka, ali mi je žao što ih ne prati pažljivo, odnosno ne čita pažljivo. Imate, naravno, u manifestu, u osnovnom dokumentu se pominje nekoliko rečenica, jedan pasus o kulturi, sa tim šta tu treba raditi, a takođe se pominje i u nekim drugim dokumentima. Ne postoji program za kulturu, to je tačno.
Lapsus Galerija savremene likovne umetnosti, a ne muzej, posledica je toga što sam ja Nišlija, a u Nišu postoji galerija, pa se to naviklo.
Ne razumem šta ne razumete vezano za sport. Ne postoji nikakvo opravdanje za to da se ukidaju nacionalne penzije. Naravno da niko ne treba počne da se bavi umetnošću ili kulturom ili sportom zbog penzije, ali to nije argument za njihovo ukidanje. Vaš argument koji sam ja video u nekom mediju je da je lako meriti to u sportu, a da je to teško meriti u kulturi i umetnosti. Pa, dajte da ukinemo onda i neke druge stvari. Teško je meriti mnoge stvari, ali to ne znači da treba da pobegnemo od te težine odlučivanja, nego treba da kažemo – mi nismo sposobni za to. Ko to ne zna da radi, on treba da kaže – ja to neću da radim, ne znam da radim, i da podnese ostavku, a ne da ukine nešto. Tako možemo da ukidamo i institucije, pa da kažemo – hajde da ukinemo taj Narodni muzej pošto niko ne može da ga obnovi, renovira u zadnjih već 12 godina ili 13, pa da ga ukinemo, a da napravimo muzej rijaliti šoua, ili da napravimo muzej „Beograda na vodi“, ili muzej maketa, ili muzej nekog takvog sadržaja.

Hvala, gospodine.

Prvo da utvrdimo činjenice, po onome što je pričao premijer proteklih dana, danas je 36. januar i nije petak nego je ponedeljak, pošto je bilo obećanje da će ministar Gašić biti smenjen do kraja januara.
U sazivu smo dobili jedan dopis koji je potpisao premijer upućen predsednici Maji Gojković gde kaže, na osnovu člana tog i tog, tražim i predlažem razrešenje ministra obrane, obrane Bratislava Gašića, pa pitam da li to važi i za ministra odbrane ili je obrana neki poseban deo. To nam piše u dokumentu.
Naravno, ja mislim da gospodin Gašić nije kriv i naravno da treba da bude smenjen, ali nije krivica njegova, on je samo radio ono što je video. Biće upamćen po mnogim stvarima, najviše po tome što nije mogao da nađe onaj akumulator za MiG-23 ili 29, pa je to morao da mu nađe Putin, ali sve drugo je to što se on ugledao na svog stranačkog lidera i predsednika Vlade. To znači da recimo odnos prema ženama, naravno da je nedopustivo to što je rekao Gašić, ali isto tako je nedopustivo ono što je uradio Vučić prema Olji Bećković koju je skinuo sa programa. Prema Danici Vučetić, prema mnogim drugim ženama koje su morale da pobegnu iz novinarstva zato što ih je Vučić smenio. Helikopter, afera helikopter, smrt sedmoro ljudi koji su posledica visokog nehata, pre svega ministra odbrane.
Situacija je bila da je on naredio da se podigne helikopter bez potrebe, jer je dete moglo da bude transportovano kolima, i o tome postoje jasni podaci. Dignut je helikopter koji je bio za drugu namenu u tom trenutku. Dignut je u nemogućim uslovima za let, nateran je da pokuša sletanje na aerodrom gde nikada nije sletao. To su sve fakti koji pišu u izveštaju koji danas stoji na sajtu Ministarstva odbrane Srbije.
Na tom istom sajtu, u tim istim dokumentima piše da je na aerodromu bio ministar Lončar. To tamo piše, da ne ulazim ja u istraživanje. Prema tome, to je nedopustivo, i za to je trebalo da se uradi ozbiljna istraga, a ne da navodi, ili delimični krivci budu kažnjeni tako što godinu dana ne mogu da napreduju u vojsci, dva generala, koliko se sećam. To je tužno.
Poređenje toga sa bilo čim u prošlosti je katastrofa. Katastrofa je jer su, neću ja da pravdam to što se dešavalo ranije, ali ako neko misli da je to bilo nezakonito, neka pokrene istragu danas. Usput, Vuk Obradović je smenjen, jedan od ministara zbog sličnog dela kao sada Gašić, a usput su smenjivani i Dragan Veselinov i Tomica Milosavljević, itd, itd.
Prisluškivanje. Žalio se premijer da je prisluškivan i kaže – nezakonito; koliko sam shvatio. Zakonito? Ako je zakonito onda nemoj da se žalite. Ako je nezakonito onda kršite član, da vas ne podsećam ja na to, 332. Krivičnog zakonika, koji vas obavezuje da prijavite izvršioca krivičnog dela, ako je bilo nezakonito prisluškivanje.
Drugi ministri, takođe uče od svog predsednika partije i od predsednika Vlade. Ovo je najmanja Vlada u istoriji čovečanstva, ima jednog ministra koji je istovremeno i predsednik Vlade. Svi ostali su statisti koji dobiju od dana do dana, od situacije do situacije, od teme do teme, malo prostora, ali naravno i oni sami kažu, ako ih neko pita bilo koje ozbiljnije pitanje, oni kažu - kako odluči predsednik Vlade, kako oduči predsednik partije. Prema tome to su dokazi, nema potrebe da ja vama to dokazujem.
Tako će nam se neko javiti ponovo da nam je ekonomska situacija fenomenalna, da nas je iznenadio suficit u januaru od 250 miliona evra, pa onda priznamo da je tu 100 miliona nečega što je inače prodato trajno, i to je potpuno u redu. Ali, ako imate suficit, a javljaju mi neki moji prijatelji iz Kucure, pa podelite onda zaostale dugove poljoprivrednicima, radnicima koji su ostali bez posla, a država im je dužna plate, uradite nešto za ovu zemlju. Nemojte da se iznenađujete, nemojte da padate u nesvest.

Član 107. prethodni govornik je izneo niz neistina vezanih za moj lični život. Informacije koje nisu informacije nego čiste laži. Vi ste mu to dopustili i time ste povredili član 107.
Zbog javnosti, a ne zbog prethodnika, 1978. godine sam bio regrutovan potpuno normalno, naravno kao i svi drugi sposoban. Zatim, 1983. godine sam se sam prijavio na odsluženje vojnog roka i bio regrutovan, to mogu sve da provere gospoda u uniformama, u Gardu. Trebalo je da idem januara 1984. godine. U novembru 1983. godine sam imao težak udes, zbog čega sam lečen godinu i po dana. I otpušten sa dijagnozom, a ovde ima valjda neki lekar „osteomelitis“. Onda vi koji se smejete, vi doktori iz Niša koji bi ste to trebali da znate posebno, zbog toga se inače ne ide u vojsku nigde na svetu, pa ni ovde.
Što se tiče mog poslovanja, apsolutno laž do laži. Ništa od toga nije tačno. Ako je bilo šta od toga tačno, to je nezakonito. Ja bih onda voleo da nekadašnji najbolji student Pravnog fakulteta, sada predsednik Vlade u ostavci, neka lepo kaže šta je tačno do toga. Tu je ministar unutrašnjih poslova, doći će verovatno i ministar pravde pa da vidimo koje je to krivično delo povređeno bilo kakvim mojim ponašanjem, u bilo kom poslu koji sam radio kao privatnik od 1986. godine ili kao političar od 1992. godine.
Ja bih voleo da mi se to kaže ili sada, ili bilo kada.

Tražim da se glasa.

Ne.

Ako vi pokušavate da se pravite naivni, to je stvarno besmisleno. Svima je jasno…

Naravno da je potrebno i oblast sporta regulisati na jedan novi i savremeniji način i sa te strane mi možemo da razumemo napor koji je Ministarstvo uložilo da to uradi. Ali, ne možemo da budemo zadovoljni ukupnim rezultatima.
Ovo su kozmetičke promene koje su mogle da budu sadržajnije, dublje, da na jedan bolji način regulišu oblast koja je važna u životu jedne države. Ja sam siguran, pošto ovde sede bar dvojica, koliko ja vidim, bivših sportista, da oni jako dobro shvataju taj problem i tu potrebu, ali sam isto tako uveren da je i vama dvojici jasno da je moglo da se uradi više. Ne mislim tu na pitanje privatizacije sportskih klubova, to treba da bude drugi zakon, ali i njega treba doneti hitno, odnosno, trebalo je već da bude donet. I ne samo zato što se predsednik Vlade zaklinjao par puta da će to da reši, da ima rešenje, da je to gotova stvar, nego zato što to jeste potreba.
Šta mi danas imamo u srpskom sportu? Uz časne izuzetke, koje teško možemo da merimo sa više od 20%, srpski sport je kao i drugi delovi srpskog društva, pod velikim uticajem neznanja, korupcije, pranja para, nedostatka para, voluntarizma, amaterizma. Mislim da ćemo tu da se složimo. Čak i u vaterpolu, koji je naš najtrofejniji kolektivni sport, imate mnoga mesta gde se nekada vaterpolo igrao sa puno snage, a danas ga nema, tipa Bečej, Niš, itd. Da ne pričam o rukometu, gde su pre 10-ak, 15, 20 godina hale bili pune i prepune, građani su želeli da gledaju velike i odlične utakmice, a danas je to sport koji gleda mali broj ljudi. Zašto?
Naravno, nisu krivi sportisti. Krivi su oni koji rukovode sportskim organizacijama. Da bude jasno – i ja sam bio predsednik jedne, bio sam predsednik jednog regionalnog saveza i bio sam član upravnog odbora jednog nacionalnog saveza, tako da govorim i kao insajder, i kao neko ko je bio u tim forumima. Ima puno ljudi koji kroz rukovođenje sportom vide mogućnost svoje društvene afirmacije koju nisu mogli da zasluže ni na koji način, ali ne treba im dozvoliti da prljaju sport tim svojim pokušajem. I za to sam siguran da imate sigurno više primera nego što ja mogu da ih navedem.
U ovom zakonu je nekoliko stvari rešeno bolje, a to je pitanje mladih sportista, njihovih obaveza, odnosa, i tu se potpuno slažem. Ali, generalno mislim da nisu stvoreni mehanizmi koji bi sprečili da se po lokalnim sredinama, ali i ne samo po lokalnim sredinama, novac građana Srbije, novac iz budžeta tih lokalnih zajednica, troši na način koji zavisi od dobre volje, procene ili sklonosti nekog trenutnog lokalnog šerifa, pošto ne zaslužuje da izaberem neki bolji izraz.
Siguran sam da i navijači puno očekuju od ovog zakona, ali, ipak, neka ostanu tamo gde im je mesto. Mislim da ne postoje ni dobri mehanizmi da se spreči uticaj navijača na sportske klubove, pa i na saveze.
Treba poštovati navijače, ali njihov posao nije da vode klubove. Mi ovde imamo godinama, decenijama, to nema veze samo sa ovim režimom, bilo je toga i ranije,to da vođe navijača ponekad imaju veći uticaj na izbor igrača, na ambicije kluba nego što to imaju stručnjaci, treneri i stručni štab. To je isto nedopustivo.
Zato treba napraviti što pre jednu jasnu podelu šta je to što može da se privatizuje i to su ovi veliki klubovi gde ide 95% para i te klubove treba staviti pod kontrolu, a to najbolje može da uradi privatni vlasnik. Naravno i država, ali stvoriti i druge uslove da i oni sportovi koji nisu visoko profitabilni imaju prostora u životu ove zemlje. Ko to ne može da shvati može uvek da dođe kod nekoga da kopa vinograd, ne mora da se bavi sportom. Hvala.

Hvala vam, koristim pet minuta.
Trudiću se da pomenem i neku reč vezanu za amandman pošto to niko nije posle gospodina Pavićevića pomenuo…

Jeste, rekao je i broj i dao je i statistiku i procenu…

I procenu i sve to i hajde prvo potpredsedniku Vlade o tome ko je kad bio u parlamentu, ko je izlazio i ko je ulazio u parlament.
Hajde da bar mi koji smo tu dvadeset i nešto godina se dignemo ispred ove bizarnosti koju čujemo ponekad.