Skup koji je zakazan od nevladine organizacije „Svi za Beograd“ ili tako nešto je bio najavljen desetak dana ranije u medijima i nije bio prijavljen, po rečima samih organizatora. Bio je najavljen za jedan sat, a ovaj skup je bio, bila je namera da bude prijavljen za četiri. Prema tome, to je bila vidna vremenska razlika.
Niste vi skupili 500 žandarma i 500 drugih specijalaca zbog nevladine organizacije. Njima ste pustili tramvaj prošli put kada je bilo potpisivanje sporazuma, pa je onda bio GSB kriv zbog toga što oni nisu mogli da pokažu svoje oduševljenje fantazmagorijom koja zvala „Beograd na vodi“.
To su sve netačne stvari koje je pred nama izrekao ministar i potpredsednik, čini mi se, vladajuće stranke.
Ali, najgore što je rekao ministar, to je da policija nije htela da ulazi u to. To je opravdanje za policijskog službenika koji je rekao poslanicima – ja vas ne vidim, izađite napolje. Ne, policija je trebala da primi i zabrani skup, ako je to protivzakonito. Ako ste vi u bilo čemu u pravu, od diplomiranja do današnjih dana, onda je taj policajac trebao da uzme tu prijavu i da zabrani skup odmah, a ne da ne ulazi u suštinu.
Posao policije je da uđe u suštinu svega onoga što je njena zakonska obaveza. Prema tome, malo pazite šta pričate. To što ste rekli je uvođenje haosa u jednu važnu društvenu oblast koja se zove unutrašnji poslovi. To tako ne sme da se pomisli a kamoli da se javno kaže u ovoj Skupštini.

To je bio neki pokušaj na brzinu, ali sam bio spreman za taj razvoj situacije.
Elem, šta se menja u tom članu? Šta je naš predlog? Ovde se opet stavlja jedna mogućnost arbitrarnosti.
U članu 18. ima deo koji glasi – uoči održavanja okupljanja ili u toku njegovog trajanja. Mi izbacujemo iz tog člana taj deo i onda bi član trebao da, znači, policijski službenici su ovlašćeni da spreče ili da prekinu okupljanje ukoliko nastupe okolnosti iz člana 8. ovog zakona u okviru javnog skupa. To je potpuno jasna, precizna definicija, koja ne ostavlja nikakvu sumnju kako, šta. Naravno da ovlašćeno lice može da prekine skup ako se vidi da će se tu desiti nešto što nije po poštovanju javnog reda, zakona, imovine, ljudskih života, integriteta itd. Nema nikakve potrebe da se stavlja – uoči održavanja okupljanja, pošto to nikako ne može da bude krivica organizatora.
Ako se nešto desi uoči održavanja, onda je to krivica onih koji su inače nadležni za javni red i mir, a to je policija. Prema tome, ne možete da terate organizatora da bude kriv za nešto što se dešava pre održavanja skupa, pa da to bude razlog da zabranite skup pre njegovog početka, bez obzira koliko je to možda duhovito ako neko govori neistinu, kao što smo malopre čuli od ministra.
Čuo sam da je čišćenje savskog amfiteatra, to je ministar prebacio zašto to ranije vlasti nisu uradile, kako da je on prolazio 40 godina tamo... (isključen mikrofon.)

Dakle, gospodi u uniformama je vrlo jasno šta ja predlažem, a kome nije jasno, taj će morati to da proveri na neki drugi način. A, meni treba verovati što se tiče javnih skupova, jer sam ih lično organizovao jedno 400 i ni na jednom nije bilo nasilja, niti sukoba sa policijom, a to možete da pogledate u istoriji vaših intervencija.
Prema tome, toliko oko toga. A, to, ja ne znam čime sam vređao i koji je vaš sistem vrednosti, šta vas može inače da uvredi.

Hvala, poštovana bivša predsednice parlamenta.
Kolege bivši poslanici, bivši ministre, bivši saradnici, ovaj zakon je loš, naravno, i počev od imena. Ime je Zakon o policiji, a zakon se očigledno bavi mnogo širim spektrom nego što je sama policija. On uređuje odnose u ministarstvu. Prema tome, trebalo bi da se verovatno zove Zakon o unutrašnjim poslovima.
Nedorečenost normi je druga mana, ali najveća mana su prevelika ovlašćenja ministru, bilo kom ministru, naravno, ko god bude taj koji će da sprovodi ovaj zakon. To nije dobro, to je politizacija. Ministar se ovde diže na nivo vezira koji može praktično, osim, da se našalim malo, prava prve bračne noći, da radi sve drugo po ovoj policiji, što nije dobra stvar.
Spoljna kontrola rada policije je izbacila ovim zakonom Zaštitnika građana, što je nije dobro rešenje, a prisutna je i proizvoljnost bezbednosnih provera. U članu 142. imamo prijem novih radnika ministarstva i, zamislite šta, poligrafsko ispitivanje. Ta vrhovna insignija ove vlasti – poligraf, koja određuje dobro, zlo, crno, belo i pošteno i nepošteno, našla je svoje mesto i u ovom zakonu. Naravno, nema svoje mesto nigde ni u jednom ozbiljnom procesu koji se tiče bezbednosti, discipline ili nečemu sličnom.
Kroz član 49. se narušavaju opšte norme vezane za podatke o identitetu. U članu 172. se uvodi praksa da je pokretanje krivičnog postupka dovoljan razlog za raskid radnog odnosa, što naravno duboko zadire u princip da niko nije kriv dok sud ne donose takvu odluku.
Konačno najhvaljenija sintagma iz ovog zakona je karijerno napredovanje, kao novi hokus-pokus koji će rešiti sve probleme bar u policiji, ako ne i šire u Srbiji. Tu imamo jedan primer kako se to inače sada radi, očigledno je da će tako i da se nastavi, a to je primer sekretara UKP-ea. Zove se Dijana Hrkalović, ima 29 godina, došla je niotkuda u policiju i postala je najvažnija osoba, nadam se posle ministra, u celom Ministarstvu. Ona hapsi, privodi, prisluškuje, pokreće istrage, zatvara istrage i to sve sa svojih 29 godina i zvanjem magistra psihologije, što, priznaćete, nije baš mnogo vezano direktno za poslove policije.
Imamo 37-38 amandmana na ovaj zakon, sa osnovnom idejom da taj zakon u stvari treba da bude povučen iz procedure i da se vrati, kada je toliko dugo stajao, na dodatnu doradu i da se ove primedbe usvoje. Naravno, ne samo naše, ja sam ovde izneo primedbe, a i u amandmanima će one biti, i Zaštitnika građana i ovde prisutnog gosta sa galerije i nekih sindikata koji su prisutni u Ministarstvu.
Što se tiče Zakona o javnom redu i miru, tu moram da pohvalim jednu stvar, a to je član 15. Zakona o javnom redu i miru, koji glasi: „Ko se bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova ili sličnim obmanjivanjem na način koji uznemirava građane ili narušava javni red i mir, biće kažnjen novčanom kaznom od 10 do 50 hiljada dinara ili radom u javnom interesu od 40 do 120 časova“. To je jako dobro i mislim da će aktuelni, a već bivši predsednik Vlade Aleksandar Vučić biti prva žrtva ovog člana, pošto se on očigledno već dve-tri godine bavi vračanjem, proricanjem sudbine, tumačenjem snova i sličnim stvarima koje nemaju nikakve veze sa poslom premijera, nego se bavi fabrikom čipova, brzim prugama, Južnim tokom i mnogim, mnogim stvarima koje imaju puno veze sa Zakonom o policiji, a to će kolege od preko puta da shvate pažljivijim čitanjem ovog teksta.
Prema tome, ja pozivam ministra bivšeg da podnese ostavku, u stvari, to više ne mora, to je već urađeno, nego da povuče zakon iz procedure. Poštenije bi bilo da prepusti svom nasledniku, nekom ko će biti na tom mestu posle izbora, da on predloži Skupštini novi zakon o policiji.

Bilo bi lepo da ugasite mikrofon.

Koristim dva plus pet minuta po amandmanu.
Amandmanom tražimo da se ta tačka 64a, suština problema ovog zakona, briše, jer se uvode neke nove kategorije koje su potpuno nepotrebne, a zadržavaju se i neke stare koje su takođe van vremena i prostora.
Šta je nova kategorija? Nova kategorija je pravo prvenstva. Imali smo pravo prečeg zakupa, što može da ima neko opravdanje pre svega zbog pravne sigurnosti i zbog sigurnosti na tržištu, ali ovo pravo prečeg prvenstva gde se javljaju investitori, zamislite, u zakupu poljoprivrednog zemljišta se javljaju investitori. Kakve veze to ima sa zakupom poljoprivrednog zemljišta? Te se oni određuju tako što oni pišu investicioni program, pa taj investicioni program odobrava neka komisija koju formira ministar, po kriterijumima Bože me sačuvaj ili videćemo ili važi, a onda konačnu odluku o tome donosi lokalna samouprava. To se zove, kako da vam kažem, savršeno mesto za korupciju. Možda vi niste imali tu nameru. Možda ste vi nehatom došli do takvog predloga, ali to je katastrofa. To nema nikakve veze ni sa poljoprivrednim zemljištem, ni sa zaštitom interesa države, ni sa socijalnom politikom, ni sa sprečavanjem stranaca da kupe našu zemlju, niti borbe protiv tajkuna. To je jedan galimatijas svega i svačega što ima mnogo više veze sa samoupravljanjem ili sa nekim sistemima dogovorne ekonomije, a nikakve veze sa 21. vekom.
Šta se dešava? Dešava se to treba da shvatimo da je poljoprivredno zemljište jedan od najvažnijih resursa države, svake pa i Srbije.
Ako možete da zamolite samo, predsedavajući, kolege da se čujemo.
Taj resurs nije tema za …

Ne, ja upravo govorim, samo da ste vi slušali, pošto ste telefonirali, ali nema veze. Čućete posle. Nemojte da me prekidate.

Gospodine Bečiću, ovo je 21. vek.

Bili ste u kadru kada ste telefonirali, to su videli svi koji su gledali.

Ja vas molim da mi vratite minut koji ste mi potrošili.

Ne želite?

Naravno, onda ćemo se posle dogovoriti oko toga kako ćemo dalje da radimo.

Prema tome, član 64a nema nikakve veze sa idejom da se bolje izda poljoprivredno zemljište. Kao što sam rekao, poljoprivredno zemljište je resurs. On mora da se koristi na efikasan način. To mora da se da u zakup po najboljim cenama, kakav investicioni program, kakve komisije, kakva čuda, dase adekvatna početna cena i nakon toga se počne sa licitacijom koja je javna. Na njoj mogu da učestvuju kvalifikovani ponuđači. Pobeđuje onaj ko dobije najveću cenu. Socijalna politika se vodi na drugom mestu, zaštita domaćeg tržišta, ako treba da se vodi, vodi se na drugom mestu, a ne kroz ovaj zakon.
Šta je suština ovog Predloga zakona? Suština je da se kroz ovakav postupak investiranja u zakup poljoprivrednog zemljišta nemoguća konstrukcija. To zemljište da tajkunima koji su po dobroj volji trenutne vlasti, da oni to uzmu na 30 godina i da za pet, šest, sedam godina kada će država početi da prodaje to zemljište i strancima, oni da prodaju strancima, a ne država. To je nedopustiva stvar.
Zbog toga vas molim da shvatite taj aspekt ove priče. Možda vi nemate tu nameru, možda ste pošli iz najboljih namera, ali će se ovakvim rešenjem da napravite prostor nekoj budućoj vlasti ili ovoj istoj vlasti u budućnosti da to zloupotrebi na najgori mogući način.
Prema tome, kaže se 200.000 hektara su van zakupa, to je zemlja koja se ne obrađuje. Zašto? Država mora da obrađuje tu zemlju, ako nije u zakupu država treba da je obrađuje ili lokalna samouprava. Kako? Tako što ćete imati jednog čoveka u opštini koju će da organizuje proizvodnju na tom zemljištu koje nije u zakupu. Znači, može da kupi seme, može da iznajmi mehanizaciju ili firmu koja će to da radi, može da nađe trgovačku kuću koja će da prodaje proizvode. Vi se hvalite time da 200.000 hektara ili se žalite, pa stvar se ne rešava tako, neka napravi država agenciju koja će se baviti obradom državne zemlje koja nije u zakupu ili neka to bude po opštinama i time rešavate sve, neka se proizvodi sa toga što država radi, neka to budu proizvodi koji idu u državne rezerve, robne rezerve.
To su načini kako da rešite ovo pitanje o kome sada govorimo, a ne da pravimo jedan galimatijas svega i svačega, te se rešava i socijala, gde se rešava i zakup i stranci i domaći i tajkuni, to je haos, ovo je 21. vek. Ovo što piše u ovom zakonu koji ste vi i nasledili, zakon treba da se menja potpuno. Država mora da kaže – izdaje se državno zemljište pod tim i tim uslovima, bez komisija, bez podzakonskih akata, da se zna na koji način. Ako treba da se zaštite domaći mali poljoprivrednici, stavite to u zakon, kažite, oni mogu da dobiju za 15% ili 10% manju cenu, po manjoj ceni od licitirane. To je način kako da se uposli sva ta zemlja, a ne da se hvatamo na to da su ljudi pošteni i da neće biti zloupotrebe.

To vi ne razumete.

Da, čuo sam da je pomenuto moje ime i prezime, nastavak na ovu salatu od reči, nečinjenica, neistina, nisam mogao baš da pohvatam, potpuno, ali naravno da ništa od toga nije tačno.
Poslednji put za subvencije, za tu vinariju, sve je uređeno po zakonu i gospodin je u pritvoru, samo zato što neko leči svoje komplekse ili neki leče svoje komplekse, ako se ne varam, prethodnik je rekao, neka registracija poljoprivrednog gazdinstva tek u julu mesecu, 2007. godine, a to nije tačno, jer je to urađeno 2006. godine, ali i da je tačno, zahtev je podnet u 8. mesecu, a to znači avgusta meseca.
To je već sto puta ispitana stvar, i ova haranga je jedna od mnogih koje su prošle i ja nemam čega da se plašim. Sve je po zakonu i sve je u okvirima morala i poštovanja, svih ljudskih i zakonskih normi.
Ja nemam čega da se plašim.
Ali, pitanje, zašto nisam ranije predložio ovo što je ministarka ocenila kao interesantne ideje za rešavanje problema u ovoj oblasti, pa to je zato što nije bilo tako inspirativne ministarke poljoprivrede, za koju sam bio uveren da ona može da razume te moje ideje i da sa svojom ekipom to pretoči u predloge zakona, koji bi bili adekvatna zamena ovog lošeg zakona.
To pozivanje na to šta sam ja radio 2003. godine, kada sam bio u mogućnosti, da nešto predložim, je pitanje za sve ovde, za sve prisutne - a šta ste vi radili 1992,1993,1996,1997,1999. godine, kada ste dobijali stanove pred bombardovanje, kada ste otimali šta ste otimali, ta pitanja može da postavi svako. Šta ste radili bez diploma?