Ja ne znam gde ste se vi prepoznali, ja pričam o gospodinu Dačiću.

Ne, ja pričam sa potpredsednikom Vlade. Znači, njemu se obraćam. A reč „bizarnost“ nije uvredljiva.

Ma to što vi mislite, to je vaš problem. Reč „bizarnost“ nije nikakva ružna reč, to je jedna definicija nečega što se dešava.
Prema tome, bilo je u ovom zdanju puno poslanika, menjale su se vlasti, menjala se i opozicija i ovo zdanje bi trebalo da bude vrh neke parlamentarne državne vlasti u ovoj državi, tako što će ga ljudi koji sede u njemu činiti takvim, te bih ja zamolio bar poslanike koji imaju to, da kažem, dvomilenijumsko iskustvo, a to znači da su počeli svoju karijeru u devedesetim godinama prošlog veka, još uvek su ovde, da bar u svojim raspravama drže taj neki, što bi rekli moderni analitičari, nivo.
Što se tiče samog zakona, zakon je dobar. Mene čudi kako to na kraju mandata tek da dođemo do jednog zakona koji će da jasno i javno definiše naše obaveze prema nečemu što se zovu, kolokvijalno, međunarodne sankcije. No, kad god, dobro je i da se desilo i sada.
Primedba na naše amandmane, gospodina Pavićevića i moje, koji popravljaju tekst, su neutemeljene. Mi popravljamo tekst na razne načine. Najbolji amandmani su nam „briše se“, jer time ukazujemo da je deo nekog zakona ili ceo zakon katastrofalan i da mu pomoći nema i da je najbolje da bude povučen iz procedure ili da ga ne potpiše predsednik države, kao što smo imali bar u jednom slučaju. To je predsednik države, izbor parlamentarne većine, na to mesto, je bar jednom uvažio naše amandmane i odbio da potpiše zakon koji je trebalo da omogući krađu nečeg malo što je preostalo na Dedinju od javnih zgrada.
Bilo je i nekih drugih mesta, gde su amandmani „briše se“ bili prihvaćeni, recimo od NBS.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Da li je ovo tema?)
Tema je, i samo onaj ko zna da shvati temu će da pronikne u ovu moju hermetičnu priču.
Što se tiče izbora i pošto sam čuo strah nekih poslanika da će biti uhvaćeni u izbornoj građi, ja vam garantujem da ako se to slučajno desi, ponavljam, ako se to slučajno desi, da ćete biti uhvaćeni. Ja sam ekspert za to. Ja sam to radio 1996. godine i 1997. godine, i 1999. godine.

Ja ću da se vratim na temu, naravno. Međunarodna mera ograničenja sprovodi se na sredstvima u svojini, državini ili na neki drugi način koristi subjekt prema kojem se mera primenjuje. To je jasno kao dan, član 13. Ali, te međunarodne sankcije ne isključuju domaće sankcije, koje mogu da budu i političke i krivične.
Dobro je što su se neki javili. Dobro je što se potresao ceo jedan establišment od prekjuče mojom izjavom od juče o tome kada su …

A otkud vama pravo da sa mnom …

Cilj amandmana je dosledno sprovođenje onoga što piše u članu 12. i taj amandman je prihvaćen, a to je oko metodologije pisanja zakona.
Ovde mi tražimo da član 21. i član 22. samo zamene mesta u istovetnom tekstu zato što se članom, kako je sada predviđeno, prvo se definišu kazne zaštite maloletnika od nepreglednog oglašavanja, a tek se u 22. članu definiše šta je to. Mislim da tu nema nikakvog problema i da je to potpuno logično.
Amandman je odbijen zbog toga što je tehnički neispravan, pa me interesuje šta je tehnički neispravno u tom amandmanu? Naravno, pozivam da ga prihvatite.

Naravno, ovo je vrlo važan zakon, tako da nema razloga da pretrčimo preko njega i preko ovih amandmana.
U amandmanu na član 2. gospodin Pavićević i ja predlažemo da se u članu 2. doda novi stav drugi, koji glasi – u slučaju većeg okupljanja građana, preko 20, održavanje javnog reda i mira je u isključivoj nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Ovaj član inače glasi – Nadležni organi za održavanje javnog reda i mira su MUP, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom.
Naravno, zna se da i drugi organi učestvuju u organizaciji skupa, u kontroli skupa. Znači, treba da se dobije dozvola od lokalne samouprave za korišćenje prostora, treba da se obezbedi hitna pomoć, treba da se obezbedi struja i sve takve stvari. Ali, sa ovom formulacijom ispada da neki skup može da obezbeđuje i MUP, a može to da radi i arheološko društvo. Ne, to mora da bude precizirano i to je cilj ovog našeg amandmana. Mislim da ga treba prihvatiti jer nema nikakvu skrivenu nameru, niti bilo kakvu politizaciju. Naprotiv, mislimo da bi ovo bilo od velike koristi policijskim organima i policajcima kao ljudima koji tamo rade, da jasnije sagledavaju tu problematiku i da se u pripremi skupova i u održavanju skupova smanje mogućnosti bilo kakve zloupotrebe.
Idem na još ovih pet minuta.

Ja?

U redu. Pozivam da se prihvati ovaj amandman.

Ja nisam znao za ovaj događaj sa prethodnim amandmanom. Ali, cilj mog amandmana je da se dodatno pojasni jedan deo koji je važan za član 24. koji predviđa oduzimanje predmeta koji su upotrebljeni za izvršenje, prekršaj ili pribavljeni prekršajem ili koji su nastali izvršenjem prekršaja. Tu se definiše u ovom članu kako se oduzima i ko oduzima, ali se ne objašnjava dalje šta se dešava sa tim predmetima. Zato ja predlažem da se doda stav 2. koji glasi – postupanje sa privremeno oduzetim predmetima vršiće se u skladu sa pravilima nadležnog organa koji je predmet oduzeo. 
Obrazloženje za odbijanje ovog člana je da je to nemoguće. Obrazloženje kaže da se amandman ne prihvata jer se privremeno oduzimanje predmeta ne može vršiti po pravilima nadležnog organa koji predmete privremeno oduzima, već isključivo i na način pod uslovima koji je propisan procesnim i materijalnim prekršajnim i krivičnim zakonom. Kojim? Kako? Na koji način? Kada? Kakva je praksa? To niko nije rekao. To je, onako, potpuno jedna nedefinisana oblast.
Mislim da je amandman dobar, da bi dao potpuno jedno jasno stanje šta se dešava sa tim predmetima koji su, naravno, opravdano oduzeti. Ja vas pozivam da to ispravite. To bi bilo dobro da to uradite na današnji dan, kada je tačno 15 godina od kada je formirana prva demokratska vlada u Srbiji kojom je predsedavao dr Zoran Đinđić.

A da obezbedite prisustvo ministra?

Da prekinemo na trenutak. Potpuno je besmisleno da govorim ako ministar nije tu.
To je osnovno pravilo amandmanske rasprave. Niko drugi ne može da odgovori osim ministra. Niko drugi ne može da odlučuje o tome. Pet minuta pauze. Dva minuta pauze. Sačekaću.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Dajte pet minuta pauze.)

Član 7. definiše vreme za javna okupljanja i kaže da se ona mogu održavati po pravilu u vremenu između šest časova i 24 časa. Čim imate u nekom propisu nešto „po pravilu“, to znači bolje da nemate taj član, to znači da može i u nekom drugom vremenu. Ako može i u nekom drugom vremenu, to znači da može od 00 do 24, a ako može od 00 do 24 časa, onda nema potrebe da imate ovaj član. Ovde se daje mogućnost za arbitrarnost, da opet neko odlučuje ko može između 24 i 6 časova, a ko ne može.
U obrazloženju za odbijanje amandmana se kaže da ti skupovi mogu biti održavani i u vremenu od 24 do 6 časova, u zavisnosti od prirode i svrhe okupljanja – nova godina, sportski susreti i drugo. Zašto onda stavljate ovaj član u ovaj zakon? To je potpuno besmisleno, osim u slučaju arbitrarnosti. Imate primere koje su dale kolege. Osnovni problem je u tome što ovaj zakon važi za sva okupljanja.
Kada ste pričali malo pre o okupljanjima ispred škole, ispred obdaništa, naravno da je moguće okupljanje ispred škole, recimo kada škola pravi sportske igre, kada se pravi gimnazijada, naravno da su to okupljanja. Ne govori se ovde samo o političkim okupljanjima i to je bila primedba na ceo zakon, šta on definiše?
Prema tome, da bi ovaj zakon bio rasterećen ove glupe norme koja kaže – može, a ne mora, a ja ću da odlučim kako može, a kako ne može, predlažem vam da brišete ovaj zakon. Imate puno parametara u drugim članovima kojima možete da ograničite skupove.

Suština ovog amandmana je da se u članu 13. u stavu 1. tačka 3. obrišu reči: „i drugi skupovi koji su…“, znači, on glasi: „državne svečanosti i jubileji, i drugi skupovi koje organizuju državni organi“. Mi tražimo da se izbriše taj deo: „i drugi skupovi koje organizuju državni organi“, zato što to opet daje onu mogućnost arbitrarnosti. Državni organ može da organizuje svašta.
Imali smo 2008. godine skup koji se zvao „Kosovo je Srbija“. To je skup sa najvećim nasiljem na ulicama Beograda u zadnjih 10 godina, a organizovan je od državnih organa. Podržali su skoro svi. Ali, posledice tog skupa imamo i dan danas. Bila je ljudska žrtva. Bilo je uništavanje objekata po Beogradu, diplomatski i spoljno-politički problemi još i dan danas stoje iz tog vremena. Prema tome, nema nikakve potrebe da se ne stavi, odnosno da državni organi dobiju tu zaštićenost od obaveze prijavljivanja skupova.
To neće, naravno, nikako da uspori održavanje tih skupova, da poskupi, da komplikuje, na bilo koji način da ometa održavanje tih skupova. Samo će i ti skupovi, ako budu prijavljeni, ući u zakon, odnosno njihovo održavanje će biti po zakonu i znaće se ko je za šta odgovoran, kao što se zna kod svih drugih skupova, tako da to nije ništa što ima veze sa aktuelnom vlašću ili što ima veze sa nekim cepidlačenjem oko detalja. Ne, mislim da je ovo vrlo važna, suštinska stvar.

Amandman glasi da – nadležni sud, to je Upravni sud verovatno, najkasnije u roku od 48 sati donese odluku.
Čuli smo obrazloženje koje nije prihvatljivo. Naravno, ne bi bio presedan da se u jednom zakonu tačno definišu sudsku rokovi i to je moguće u našem ustavno-pravnom poretku. Šta bi to doprinelo? Doprinelo bi da bi skupovi bili održani.
U suprotnom, očigledna je ideja predlagača, to znači da policija bude nevina za bilo kakvu zabranu skupa, nego će biti krivi sudovi koji će kasniti sa svojim odlukama i onda ćemo zbog protoka vremena da imamo praktično zabrane, nezakonite zabrane javnih skupova. To je očigledna ideja predlagača zakona.
Znači, neko zakaže skup, policija ga zabrani. On se žali Upravnom sudu, a Upravni sud spava narednih pet dana i prođe vreme kad taj skup ima smisla.
Da bi se to sprečilo, a to je valjda osnovni cilj ovog zakona da Srbija bude, kao što smo čuli malopre, normalna zemlja sa mirnim skupovima, to može da se uradi tako što će se staviti i stav 2.
Inače, ćemo imati situaciju kao što je bila letos kada je bilo fantazmagorično polaganje kamena temeljca „Beograda na vodi“. Kada su ljudi Nove stranke i DS otišli u policijsku stanicu Savski venac da prijave skup, protesni skup, a onda im je tamo službenik, šef, rekao da što se njega tiče oni ne postoje, da nisu prisutni, da ih nema. To je rečeno, troje poslanika je bilo u toj delegaciji. Šta da radimo onda gospodo iz MUP-a? Šta ako se pojavi takva situacija? Skup je održan uz neviđene mere bezbednosti i stotine, stotine, žandarma i specijalaca.