Hvala lepo.
Dva pristupa, prvo – sistemski nastavak nasilja nad procedurom, parlamentom, institucijama, 14 predloga zakona, pet ili šest friški, u subotu usvojeni, a već danas su na usvajanju u zajedničkoj raspravi gde nemaju nikakve veze, osim ako javna preduzeća i javno zdravlje nemaju neku direktnu vezu, a sve vezano sa Luksemburg i za Smederevo. Voleo bih da neko to objasni. Dobro je što imamo javno zdravlje, pa možda tu piše na koji način to može da bude objašnjeno, verovatno u nekom delu koji se tiče mentalnih bolesti. No, šta da radimo, to nije ništa novo. To se ponavlja već dve godine, pa i dve godine pre toga. Možda je bilo i nekada ranije, ali to nije dobro.
Na takav način se ne donose dobri zakoni. Takvo donošenje zakona pod velom tajne stvara opravdanu sumnju da tu nešto pokušava da se sakrije i mislim da je to očigledno, bar na nekoliko primera ovde.
Zakon o javnim preduzećima ne donosi ništa bitno novo. Kozmetičke promene koje su date su kozmetičke. Večita dilema ko da upravlja javnim preduzećima. Naravno da će da upravlja vlast, to je svuda tako. Pitanje je zašto postoji toliki broj javnih preduzeća, zašto su tamo i zaposleni i rukovodioci privilegovani u odnosu na bilo koga u ovoj državi, čak i u odnosu na službenike Vlade koji ovde sede, kojima su smanjene plate pre godinu dana, a u javnim preduzećima je sve u redu, a sva javna preduzeća su gubitaš do gubitaša i to sa dužim stažom.
Da li se ovim zakonom nešto menja? Naravno, ne menja se. To da će biti upoznati ljudi iz nadzornih odbora sa delatnošću te firme, to upoznavanje je jedan vrlo neobičan termin za to i to je gospođa Nataša Vučković već rekla, da se ne vraćam na to.
Mnogo važnija stvar je šta je sa „Sartidom“? To je malopre ministar prozvao neke da kažu kako je to privatizovan bio „Sartid“ pre 12 godina, skoro 13 godina. Ja kažem – odlično, nije privatizovan nego je prodat iz stečaja, ali to je po oceni svih onih, pa mislim da će se složiti i ljudi iz Vlade, bilo Periklovo doba „Sartida“, i po investicijama i po rezultatima, po organizaciji rada, po svemu onome što definiše tu oblast. Šta se sada to otkriva novo? Kako to da Amerikanci, najveća firma na svetu, nije imala problem da proceni šta je vlasništvo „Sartida“, a sada je to neophodno da se utvrdi, ne bi li se napravila ponovo javna, pod navodnicima, prodaja Kinezima, koje znamo? Kao što smo znali za „Esmark“, tako znamo i da će neki Kinezi da budu kupci na javnom tenderu.
To je deo vidovitosti o kome govori i izveštaj Transparentnost Srbije danas, gde proziva prisutnog ministra Sertića da je za Preduzeće „Meita“, to je Obrenovac, koliko se sećam, još 2. novembra ove godine doneo zaključak i odobrio sredstva pozivajući se na zaključak Vlade od 30. oktobra prošle godine i na odluku Komisije za kontrolu pomoći državne, a Komisija je donela svoju odluku pre sedam ili osam dana, 11. februara. Dakle, 20 i nešto miliona evra, koliko sam pratio, otišlo je kompaniji koja ima četiri zaposlena, u ovom trenutku četiri zaposlena. To znači da je to po jednom novozaposlenom otprilike negde oko pet miliona. Evra, naravno. To je stvarno prvi put u istoriji Srbije.
Sve to što se donosi preko kolena, preko noći, tajno, naravno da nije dobro, jer da je dobro imali bismo danima i mesecima promociju tih dobrih rešenja, bili bi skupovi, bile bi specijalne emisije, vanredne konferencije za štampu i sve slično. Međutim, ne, ovde se nešto gura ispod žita i ja mislim da bi bilo fer da nam ministar u ostavci, pošto čujem da će biti izbori, pa je Vlada praktično već u ostavci, da nam kaže šta se tu radi ispod žita, ministre Sertiću. Ili, što bi se reklo dobrim srpskim narodskim izrazom – šta se muva u predizborno vreme? Bilo bi jako dobro da dobijemo tu informaciju, da vidimo kada će „Sartid“ ponovo da bude najbolja firma u Srbiji i kada će ostali uspesi da budu učinjeni.