Hvala lepo.
Koristiću dva plus pet minuta.
Vrlo interesantna tema. To smo kolega Pavićević i ja pokazali i na način što smo upotrebili najjače oružje protiv loših zakona koje može da bude upotrebljeno, a to je amandman „briše se“. Na svih 86 članova ovog zakona i, naravno, na jedan dobar deo drugih zakona koji su ušli u ovu korpu, u ovaj gulaš, u ovaj, kako bih ga nazvao, bolje da ne biram reči više, jedan skup zakona koji nemaju veze jedan sa drugim apsolutno nikako. Da su javna preduzeća u Lihtenštajnu, da li je javno zdravlje u Smederevu, da li je metrologija, ne znam gde, u to nećemo da ulazimo.
U svakom slučaju, prvi razlog je za sve te zakone zato što je nedopustivo da se tom brzinom progurava, potura, gura ispod žita, ili kako već hoćete da to definišete, ovako velika grupa zakona bez bilo kakve mogućnosti za bilo kakvu ozbiljnu raspravu.
Naravno da ćemo ostati ovde cele noći, ali to svi razumi ovde shvataju kao političko-sportsku aktivnost bunta opozicije protiv silovanja procedure u parlamentu od strane aktuelne vlasti, i to nije prvi put. Ovo je prvi put da počinjemo u sedam sati, ali nije ni to najgore. To su osnovni razlozi za sve zakone.
Posebno je važno pitanje zakona koji definišu oblast javnih preduzeća i zato posebno ovaj zakon ne sme da prođe na ovakav način.
Prvo, pre dve, dve i po godine je donet već jedan zakon koji je, naravno, i tada proglašavan kao savršen, najbolji na svetu, prvi u istoriji, ljubi ga majka i ne znam sve koje komplimente nije imao. Evo sada za manje od dve i po godine mi dobijamo novi zakon koji je, naravno, još bolji, još savremeniji, još reformističkiji, prvi put u istoriji, naravno, kao i onaj od pre dve godine. To je nedopustivo.
Oblast javnih preduzeća. Čuli smo već kolege koje su dale različita mišljenja o tome šta su javna preduzeća, koja je potreba za njima, šta treba da obezbede javna preduzeća i postoje definicije koje idu u levičarsku demagogiju i imaju definicije koje idu bliže nekom tržišnom viđenju privrede u savremenom svetu.
Naravno da Nova stranka misli da treba imati što manje javnih preduzeća. Naravno da je vrlo malo tih oblasti od javnog interesa zbog kojih ne može biti osnovana neka normalna korporacija sa privatnim vlasništvom ili „ppp“ ili javno privatnim partnerstvom, nego da baš mora eksplicitno i jedino da bude u državnom vlasništvu. Skoro da ne postoji takva oblast.
U svetu danas imate privatne vodovode, imate privatne ulicu po nekim američkim gradovima, da ne govorim o železnici, proizvodnji, distribuciji struje, o proizvodnji naoružanja, o prodaji naoružanja, o elektronskim medijima, o svemu onome što piše inače u drugom članu na koji smo isto dali amandman.
Ovde piše da se ovim zakonom uređuje pravni položaj javnih preduzeća i drugih oblika organizovanja koji obavljaju delatnost od opšteg interesa, a naročito osnivanje, poslovanje, upravljanje, imovina i druga pitanja od značaja za njegov položaj.
Verujte, svi znamo, i to zna srpska javnost, i to zna aktuelni ministar, i ministar pre njega, a verovatno i ministar koji će doći posle Sertića, da su javna preduzeća u Srbiji i ne samo u Srbiji, ali nas interesuje Srbija, ovo je srpski parlament, mesto za korumpiranost, nepotizam, za amaterizam u poslovanju, sastavni deo svakog organizovanog kriminala. Svaka organizovana kriminalna grupa ima jedno javno preduzeće koje je korisnik ili koje oni koriste u svom delovanju.
Ta priča o tome da će nam javna preduzeća obezbediti bolji položaj potrošača nikada nigde nije potvrđena. Šta je realnost danas? Da ne postoji javno preduzeće ili skoro da ne postoji. Ako se napravi jedan konsolidovani bilans, jedan dobar oditing, ni jedno preduzeće ne posluje, a da je javno, sa profitom, ni Telekom, a da ne pričam o „Air Srbija“, aerodromu i tim drugim zabludama. Znači, ni ono za koje svi misle da je savršeno, ni ono ne posluje sa profitom. Zašto? zato što je u prirodi kapitala da bude u privatnim rukama, a ne da bude deo neke opšte, zajedničke, virtuelne imovine. Zato je trebalo uraditi, ne samo ova Vlada, ne samo ova vlast u poslednje četiri godine, nego i pre toga, puno da se ta situacija promeni i da javna preduzeća postanu retkost.
Da li se ovim zakonom nešto menja? Ne. Ne, ništa. Ta kozmetika da direktor mora da ima fakultet, naravno da treba da ima fakultet, pa to se valjda znalo i pre. Da ima pojma o delatnosti tog preduzeća, mislim da se to podrazumeva. To ne daje nikakav novi kvalitet ovom zakonu, nego je ovaj zakon jedna klasična predizborna grupa reči, slova, rečenica, gde se to nudi kao – evo, sad ćemo da rešimo sve, kao što ćemo da potpisujemo najbolje ugovore u istoriji, naravno, ali od juna meseca kada prođu izbori, pa će i tada da bude završen posao sa preduzećima koja su u nekim procesima ozdravljenja, pa ćemo tada sve da odstranimo, ali samo da prođu izbori.
Mislim da za jednu ozbiljnu državu to nije dobar postupak. Mislim da za Vladu, za skupštinsku većinu, za vladajuće partije koje misle da sigurno ostaju na vlasti, posebno za njih nije dobro, da svoju budućnost, to se naravno neće desiti, ali da ne kvarim vaše snove, da će za budućnost u tim snovima biti jako teško raditi po lošim zakonima, kao što je ovaj zakon.
Ove zakone treba brisati i napraviti bolje zakone.