Dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Srbije predložila je pet zakona iz oblasti PIO. Od toga, tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme i dva koja su nazvali nastavkom reforme penzionog sistema.
Vrlo kratak komentar: ova tri zakona koja rešavaju aktuelne probleme, zakon o javnom dugu, kojim se preuzima obaveza isplate zaostale jedne i po penzije za zaposlene i 20,5 penzija za poljoprivrednike je dobar korak koji je ova vlada učinila. Naravno, bili bismo zadovoljniji da je on učinjen u smislu da se isplate odjednom. Očigledno je da mogućnosti to nisu. Dobar je u tom smislu što je preuzela obavezu i preuzela da to reši, posle pet godina priče o dugovima penzionerima i nečinjenja ništa.
Dobro je što je ministar danas izneo i precizne podatke o dugu i istorijatu nastanka duga. Dobro je da je Srbija čula iz usta ministra, a ne mene, da je dug do 5. oktobra 2000. godine iznosio pola penzije. Dobro je da je iz usta ministra Srbija čula da u periodu od 5. oktobra 2000. godine, vremena kada je uvedena oružana demokratija, dug ne samo da nije vraćen, nego je uvećan za celu penziju. To su podaci ministra koji je danas ovde rekao. To je dobro da Srbija zna. Zbog toga je pozitivan odnos prema ovom predlogu Vlade da prihvati tu obavezu da je izmiri, doduše ne odjednom, ali bar je utvrđen tačan period kada će to da izmiri.
Drugi zakon koji rešava takođe aktuelne probleme, to je zakon, pojednostavljeno rečeno, o povezivanju staža. Radi se o periodu od 1991. godine do 2003. godine. Ono što mi tražimo, podržavajući ovaj predlog Vlade, a da bi do kraja prilikom usvajanja ovog zakona imali podršku, to je da se ne pravi nikakva podela do 2000. i od 2000. do 2003. godine, ni u drugim uslovima. Jednostavno, to da važi za sve radnike od 1. januara 1991. godine do 31. decembra 2003. godine. Ni u jednom slučaju radnici nisu krivi što im nije uplaćen doprinos, bilo koji uslov da je u pitanju. Prema tome, sve njih treba staviti u isti položaj, a država neka nađe načina kako će da reši naplatu od onih firmi koje su to zloupotrebljavale i nisu plaćale zarade.
Drugi deo ovih zakona, ova dva zakona, zakon o dobrovoljnom penzijskom osiguranju i zakon o izmenama i dopunama zakona o penzijskom osiguranju, to su zakoni koji su nastavak reforme penzionog sistema. Vrlo kratko ću podržati zakon o dobrovoljnim penzijskim fondovima i finansijskim planovima kao ideju, kao nužnu potrebu koju treba uraditi. Što se tiče konkretnih rešenja koja su data u tom predlogu zakona, mi imamo dosta amandmana i, naravno, učinićemo da on bude što bolji.
Konačno, peti zakon, koji je u stvari prava suština reforme penzionog sistema, a to je izmena i dopuna Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ovako kako je predložen za nas je neprihvatljiv. To su moje kolege danas govorile i ja ću još iz nekoliko uglova da to pojasnim.
Promene u sistemu PIO koje se nude usmerene su na uspostavljanje finansijske održivosti tog sistema, finansijsku konsolidaciju tog sistema, i to kada bi se posmatralo samo jednostrano nije sporno. Sporno je ko će platiti trošak finansijske konsolidacije tog sistema. Sporno je ono u čemu se mi razlikujemo od predlagača, a to je nekoliko tačaka. Sporno je što nijedna reforma, pa ni ova, penzijskog sistema ne može da bude uspešna ako prethodno ne sadrži politiku i ciljeve koje želi da postigne, strategiju razvoja u toj oblasti, dinamiku, neki period do kada će da stigne da ljudi već znaju šta ih čeka za deset godina. Onda zakonima praktična rešenja da se rešavaju.
Sporno je sledeće: koliko god je nesporna težnja ove vlade da u dugoročnom periodu uvede sva tri stuba, odnosno da pored prvog, državnog fonda, ovog trećeg koji sada uvodi, dobrovoljnog privatnog fonda, uvede i drugi obavezni privatni fond, nešto što vodi stabilizaciji penzijskog sistema, i to nije sporno. U čemu se mi sporimo? Sporimo se u tome ko će da obezbedi onima koji ne mogu da sačekaju taj period da prežive, ko će da im obezbedi sigurnost. Naime, sadašnji penzioneri ne mogu da sačekaju da taj sistem funkcioniše. Država mora da brine i o tome.
Treće, u obrazloženju zakona piše – kao i u većini drugih zemalja, sistem PIO u Srbiji zasniva se na tekućem finansiranju penzija, što znači da svi koji rade i ostvaruju prihod, po principu obaveznosti, izdvajaju kroz doprinose za PIO sredstva za finansiranje penzija, odnosno korisnika. To reče ministar Dinkić danas i to nije sporno.
Šta ministar i ministri ne pričaju? Drugu rečenicu iz njihovog obrazloženja, koja kaže – na taj način današnji obveznici uplate doprinosa stiču pravo da u budućnosti njihove penzije budu finansirane iz prihoda budućih obveznika, odnosno budućih osiguranika. To je ključ, razlika između nas i predlagača. Reformu sistema penzijskog osiguranja predlagač gleda samo kao smanjenje javne potrošnje. Sistem PIO gleda kao javnu potrošnju.
Mi se sa tim ne slažemo i to nije tačno. Zato sam citirao ovu drugu rečenicu. Penzija je stečeno pravo, baš ovako kako piše, uplatom doprinosa za vreme svog radnog veka, ne da bi samo finansirao postojeće penzije, nego da bi stekao pravo i sebe osigurao za vreme kada neće raditi. Tu se razlikujemo. Dakle, penzija je vrsta osiguranja, tako i stoji – penzijsko i invalidsko osiguranje, ne stoji – penzijska i invalidska potrošnja. Tu se razlikujemo u suštini.
Četvrto, svaka reforma da bi uspela mora da ima smisla, ne samo u konsolidaciji, ne samo u stvaranju ambijenta, nego, u krajnjem, da ljudi žive bolje. Ovde se mi suočavamo sa još jednim problemom. Ovakva reforma kakva je predviđena ne samo da ne omogućava ljudima da žive bolje, penzionerima ne omogućava ni da zadrže nivo stečenog prava, odnosno vrednosti stečenog prava. Dakle, trošak ove finansijske konsolidacije će platiti jedino penzioneri. Sa tim se ne slažem.
Peto, ovo je druga reforma penzijskog sistema za tri godine. To valjda nigde u svetu nema da se reforme tako prave. I jedna i druga u osnovi imaju smanjivanje socijalnih prava. Podsetiću, a mislim da nije tu, izađoše ovi koji govore o pravdi, moralu i čovečnosti, ona prva reforma 2002, odnosno 2003. godine je napravila pravi pokolj. Tada je došlo do najvećih umanjivanja socijalnih prava. Tada je granica za starosnu penziju pomerena munjevito za tri godine. Tada je način usklađivanja penzija promenjen.
Ne samo da je ta DOS-ova vlast još jednu penziju ostala dužna, nego je toliko brige za penzionere, koliko slušam ovih dana, pokazala da im je na legalan način uzela šest penzija za samo tri godine, prelaskom na nov sistem obračuna penzija. Da je ostao postojeći, penzioneri bi primili šest penzija više, i oni su podneli teret toga.
Iz tih razloga mislimo da ne mogu reforme da se zasnivaju samo na umanjivanju socijalnih prava. Konkretno, dva ključna problema sa kojima se suočavamo, a to je i sedmi razlog – ima li i drugih rešenja da se konsolidacija penzionog fonda izvrši? Šta je sa sredstvima privatizacije? Malopre smo slušali i druga rešenja, da ih sada ne ponavljam. Da li je restrikcija prava trebalo da dođe kao krajnja, zadnja mera ili kao što je sada slučaj?
Iz tih razloga mi nismo saglasni. Naravno, mi smo ozbiljna i odgovorna partija, ne pada nam na pamet da ne prihvatamo ništa, neka traje koliko traje, pa šta bude; ne, borićemo se za ova prava, ali smo spremni da učinimo i da pomognemo koliko god može da se omogući i reforma, ali da se ne ugrozi toliko restriktivno pravo penzionera.
Dva konkretna primera: prvi je produženje godina starosti za sticanje uslova za penziju, dakle prvo je ključ sticanja prava na penziju – mislimo da ovo rešenje nije dobro i ne slažemo se sa tim. Rešenje po kome će ljudi kasnije ići u penziju je nešto čemu treba težiti, to nije sporno. To se odnosi na zemlje koje imaju stabilnu situaciju, gde ima posla, gde ljudi mogu da rade i, fala bogu, treba da se bore da što duže rade. U ovoj Srbiji ima milion nezaposlenih, što je ova vlada nasledila, a to je još jedna briga prethodne vlade, koja se ogledala u tome da 500.000 ljudi otpusti i tako reši problem ekonomije, jer 500.000 ljudi neće primati platu. Problem ove vlade jeste ne samo 1:1, nego 1:1:1, jedan radnik - jedan penzioner - jedan nezaposlen, to je ova vlada zatekla.
Slažem se sa tim da se mora tražiti rešenje, ali mora da bude takvo rešenje da ne snosi samo onaj koji je nemoćan, koji nije u mogućnosti da to snosi. Zbog toga tu tražimo postupnost. Zašto nisu ponuđena druga rešenja? Šta je sa varijantom da bude 60, 61, 62, 63, 64, 65, kombinovano sa brojem godina radnog staža, pa recimo, 15 godina radnog staža 65 godina života, 25 godina staža 60 godina života itd? Šta je sa varijantom, pošto se svi pozivamo na zapadne zemlje, recimo, u Nemačkoj može i sa 60 godina da se ide u penziju, ali 18% je manja penzija? Šta je sa tim ponuđenim mogućnostima da čovek može da bira?
Podsećam vas, 2002. godine, kada je došlo do promene, ogroman broj ljudi je tek dostizao to pravo, pobeglo mu je tri godine, a nema posla. Sada kada ga ponovo dostiže, opet mu beži. Dakle, ovde možemo da prihvatimo samo da period bude duži.
Konačno, vezano za usaglašavanje penzija, ključni problem. Ovde nije u pitanju nikakva demagogija, nego čista matematika i računica, iako sam malopre govorio protiv matematike kada sam govorio o reformi penzijskog sistema da to nije suva matematika, nego da su to ljudi na koje će da se odnosi i koji treba na osnovu toga da ostvaruju neka svoja prava.
Ovde je precizno rečeno, i to je tačno – neće se penzije smanjivati, ali će sporije rasti. Šta nije rečeno? Težnja svake države, svakog društva je da se bori za veći standard, povećanje zaposlenosti, plata itd, a ovim rešenjem penzionerima se ne omogućava to, omogućava se samo usklađivanje penzija sa troškovima života iz prošle godine, znači ne više.
Ovo rešenje je moguće u zemljama sa stabilnim sistemima i tamo gde sve funkcioniše kako treba. U Srbiji Vladi nije svejedno da li će da konsoliduje finansijski sistem, a da 1.300.000 ljudi to žestoko podnese preko svojih pleća. Zato i ovde kako je dato rešenje da se usklađuje sa troškovima života, osnovna ili najveća, uz čitav niz drugih, zato što nema zaštitnog mehanizma koja je to granica ispod koje penzija ne može dalje da pada u odnosu na prosek zarada, da bi mu bar iole dali šansu da može da se približi tom cilju, a to je poboljšan životni standard. U tom smislu smo dali amandmane i vezali našu podršku za te amandmane. Ključna su dva amandmana na ta dva člana.
Dakle, podržavamo reformu, jer znamo da reforme mora da bude, jer je to nešto nužno. Znamo da privredna reforma mora da ide, znamo da uz privrednu reformu mora da ide i socijalna reforma, ali hoću da i vi budete svesni da nema uspešnosti ni jedne ni druge ako nema socijalnih prava i ako nema socijalne pravde.