Zahvaljujem se predsedavajući.
Uvaženi ministre Vujoviću, poštovane kolege narodni poslanici, imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SPS naš uvaženi drug, Đorđe Milićević u načelnoj raspravi istakao da će naša poslanička grupa podržati kompletan set zakona o kojima raspravljamo u danu za glasanje, ja ću se danas osvrnuti na sasvim novi zakon u odnosu na Zakon o budžetu, koji je svakako najaktuelniji, o kome se na ovoj sednici najviše i diskutuje. Konkretno radi se o Zakonu o stečaju, pa vas gospodine Vujoviću molim da prenesete sve ono što u ime poslaničke grupe SPS želim da ukažem, uvaženom ministru Goranu Kneževiću, kako bi u svakom slučaju i ono što podrazumeva naš doprinos u kvalitetu jednog zakonskog akta kao što je Zakon o stečaju zaista doprinelo onome što podrazumeva najbolju praktičnu primenu ovog zakona.
Stečaj nije samo pravni institut, on je svojevrstan privredno socijalni fenomen, kome se mora posvetiti dužna pažnja. Pre svega zbog posledica koje taj stečaj uzrokuje u privrednom ambijentu, a istovremeno i zbog socijalnih posledica prevashodno onih posledica koje se odnose na zaposlene u privrednom društvu koje odlazi u stečaj. Vlada Republike Srbije je u traženju najboljih sistemskih rešenja pokušala da ta rešenja nađe u predloženom tekstu zakona i ona u svakom slučaju predstavljaju kvalitativan pomak u odnosu na zakonska rešenja iz 2011. godine i 2014. godine.
Ono što je suštinsko za ovaj zakon jeste da se ovim zakonom u svakom slučaju akcenat stavlja na one poverioce koji imaju obezbeđena potraživanja, a to su razločni i založni poverioci, konkretno banke. Mi zaista podržavamo jedno takvo rešenje koje podrazumeva da i ovi poverioci koji do sada verovatno nisu imali dobru poziciju u zaštiti svojih interesa u stečajnom postupku, sada tu poziciju i ostvare.
S obzirom da u svojoj advokatskoj praksi najčešće imam dodira i najviše se bavim privrednim pravom i stečajnom materijom, moram da ukažem da je ovaj zakon dao dobra rešenja.
Prvi korpus dobrih rešenja ovog zakona odnosi si se na pobijanje pravnih radnji i punovažnih pravnih poslova stečajnog dužnika. Podsećanja radi, radi se onom pobijanju onih pravih radnji i onih pravnih poslova, a to su najčešće ugovori, kojima se narušava ravnomerno namirenje poverilaca, s jedne strane, ili se stavljaju pojedini poverioci u povoljniji položaj u odnosu na druge poverioce ili se namerno čini šteta pojedinim poveriocima, što u svakom slučaju ima za posledicu mogućnost pobijanja takvih pravnih poslova i pravnih radnji.
U ovom zakonu je dobro što se sada precizira šta se ne može pobijati, pa se tako konstatuje da se ne mogu pobijati prigodni darovi, da se ne mogu pobijati nagradni darovi, darovi učinjeni iz zahvalnosti, izdvajanje u humanitarne svrhe i to je jako dobro. Zašto je dobro? Pa, zbog toga što je u stečaju, s obzirom da je tu najviše manipulacija i malverzacija, upravo kroz ovakav način humanitarnih činjenja ili dobročinih nekih raspolaganja najviše bilo zloupotreba. Kako? Zbog toga što su se kroz ova humanitarna davanja uglavnom dolazilo do toga da se oštećuju poverioci stečajnog dužnika, odnosno preduzeća koje odlazi u stečaj.
Takođe se mora pohvaliti odredba člana 34. zakona o kome sada ja diskutujem, a koji kaže da se ne mogu pobijati čak ni krediti koji se zaključuju sa bankama. To je jako dobro zbog toga što se radi o onim kreditima koji su podignuti u toku trajanja stečaja. Privredno društvo je otišlo u stečaj, obustavljen je, uzet kredit da bi se pomoglo oživljavanju i na kraju došlo do neke posledice koja se nije mogla izbeći, a to je ponovni odlazak u stečaj. Ako, bi se taj kredit pobijao, onda bi razlučni poverilac došao u jedan ozbiljan problem, a to je banka koja je odobrila kredit, kako bi se sanirale posledice u stečaju i kako bi se na neki način oživeo stečajni dužnik, odnosno smogao snage da nastavi svoju poslovnu egzistenciju.
Takođe jako dobro rešenje u zakonu jeste rešenje koje se vezuje za posledice plana reorganizacije, a o planu reorganizacije danas čujemo svaki dan, naročito kroz medije i konačno se definiše da posledice plana reorganizacije počinju od pravosnažnosti rešenja kojim se potvrđuje plan i organizacije, što do sada nije bilo prisutno, gde se govorilo o posledicama odmah nakon donošenja tog rešenja, što je u svakom slučaju opet uzrokovalo razne zloupotrebe.
Uvaženi ministre, želim da skrenete uvaženom ministru Kneževiću jedan ogroman problem, a taj problem se manifestuje u sledećem. Ovaj zakon o kome danas raspravljamo predviđa mogućnost da se nakon podnošenja jednog plana reorganizacije podnese još jedan, ali ovde imamo jednu katastrofalno lošu definiciju koja može da izazove ozbiljne posledice u praksi, jer se ovde kaže – ako se ponovo podnese UPPR, nije potrebna saglasnost, odnosno mišljenje većinskih poverilaca. To je strahovito loše rešenje, jer može da izazove ozbiljne posledice po stečajnog dužnika i druge poverioce.
Šta to znači da se prvi put traži saglasnost većinskih poverilaca da prihvate UPPR, a posle toga kada ponavljamo taj UPPR, odnosno izmenjeni UPPR se ponovo dostavlja, onda nije potrebna saglasnost većinskih poverilaca. Zar ne vidite tu veliki apsurd? Ja ga vidim i moje kolege ga sigurno vide i zbog toga intervenišemo u tom pravcu. Molim vas da se to uzme u obzir.
Postoje tri stvari, tri problema koja uopšte nisu uzeta u obzir u ovom zakonu i ja ih moram ukazati. Prvi – položaj agencije za licenciranje stečajnih upravnika kao stečajnog upravnika. Postoji obaveza u zakonu da ukoliko se stečaj otvara nad privrednim društvima koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom, dakle država je većinski vlasnik, da je isključivo moguće da jedan jedini stečajni upravnik bude ALSU, odnosno Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Zašto? Pa, nije ona bezgrešna. Zar to ne mogu da budu i drugi stečajni upravnici? Koliko je poverenika uradilo mnogo štošta loše za stečajne dužnike? Koliko hoćete. Da li je iko odgovarao? Pa, nije. Vrlo mali broj je poneo konsekvence za svoj neodgovoran rad. Radi se o tome što su maltene prepustili stečajnu masu inerciji da se niko ne stara o njoj. Imovina stečajnog dužnika se uopšte ne štiti. Ne zaključuju se ugovori o zakupu, nema uvećanja stečajne mase. Ko je odgovarao za to? Gde je odgovornost Agencije za licenciranje stečajnih upravnika u tom pravcu?
Drugo, svi vidovi svojine su, po Ustavu, izjednačeni, što moj uvaženi kolega Martinović i te kako dobro zna. Ako jesu, a jesu, u toj situaciji, zašto bi ALSU bila isključivi stečajni upravnik na privrednim društvima koja posluju sa većinskim društvenim kapitalom? Pa izjednačena je državna i privatna svojina po Ustavu. Da li je onda ovo ustavna norma? Ja sam uveren da nije i u tom smislu moramo voditi računa i u tom smislu moramo barem uvesti jednu normu da, ako ništa drugo, barem onda stečajni sudija može da razreši poverenika, stečajnog upravnika ukoliko se neodgovorno ponaša i neodgovorno radi.
Imamo poverenike koji su se oglašavali u medijima, komentarisali rad suda, sudskih odluka, koji su, maltene, radili šta su hteli i nisu odgovarali. S druge strane, poverenici koji su odgovorno i posvećeno vršili svoje zadatke su, nažalost, razrešavani.
Na kraju, potrebno je rasvetliti još dve stvari. Jedna je zašto se ogroman broj stečajeva zaključio, namireni poverioci, a ostala imovina. Šta je sa tom imovinom? Da li ćemo i tu stvarati zloupotrebe? Da li će i ta imovina odlaziti ko zna kome i na koji način?
Pošto ćemo u raspravi o amandmanima verovatno imati prilike, želim, uvaženi ministre Vujoviću, da vas zamolim da u budućem Zakonu o Vladi, evo, tu je i moj uvaženi kolega Ćosić, razmislite da se kompletna stečajna materija kada je u pitanju predlaganje zakona, prenese u Ministarstvo pravde, gde je i mesto, a ne u Ministarstvo privrede, jer se 90% stečajnog postupka vodi pred sudovima, a samo 10% van suda.
U svakom slučaju, imaćemo prilike da o tome diskutujemo. Mi ćemo podržati sav set zakona o kome raspravljamo. Naravno, nadamo se da će ovi naši amandmani biti usvojeni. Hvala.