Zahvaljujem se predsedavajući.
Pred nama je gospodo poslanici i građani Srbije značajan korpus ili set zakonskih akata o kojima raspravljamo. Ono što je u svakom slučaju u fokusu pažnje, barem javnosti Republike Srbije, jeste u najvećoj meri Zakon o proceniteljima, odnosno precizno Zakon o proceniteljima vrednosti i nepokretnosti.
Zaista se radi o jednom zakonskom aktu kojim se pokušava konačno uvesti red u postupke gde su procene nepokretnosti obavezne. Ne, zbog toga što bih ukazivao na to da je to sada bio nekakav, pežurativno rečeno nered ili anarhija, naprotiv, već zbog toga što se prvi put sistemski rešava jedno jako značajno pitanje.
Zbog toga smatram, gospodo ministri i predstavnici Vlade Republike Srbije da je Vlada Republike Srbije ovim zakonskim projektom učinila jedan značajan iskorak napred kako bi se brojni postupci, gde su nepokretnosti predmet postupaka tretirale, prvo na pravilan način, drugo na način koji zavređuje objektivnost, nepristrasnost i profesionalnost, a to je upravo zahtev da se procene vrše na taj način.
Međutim, i pored izuzetno dobrih i značajnih kvalitetnih rešenja u ovom zakonu moram ukazati, vama gospodo predstavnici Vlade na neke delove zakona za koje smatram da bi po kvalitetu morali da budu poboljšani, da u svakom slučaju zavređuju pažnju, naročito prilikom praktične primene ovog zakona imajući u vidu da ćemo u praktičnoj primeni ovog zakona verovatno doći i na određene probleme, jer se stvaraju vakum prostori. Zašto?
U članu 3. Zakona navedene su mogućnosti ili okolnosti kada se ovaj zakon primenjuje i kaže se da se primenjuje kod zaključenja ugovora o kreditu, kod utvrđenja vrednosti nepokretnosti u postupku stečaja i prodaje nepokretnosti u postupku van sudskog namirenja.
Drage kolege narodni poslanici i uvaženi predstavnici ministarstva, da li smatrate da je ovo dovoljno kada je u pitanja angažovanje procenitelja i vršenje procene nepokretnosti u samo ovim situacijama? Ja sam uveren, a i moja poslanička grupa SPS da mi zbog toga što bi ove procene morale da budu zastupljene i u sudskim postupcima, parničnom, vanparničnom, krivičnom i izvršnom.
Činjenica je da imamo sudske veštake koji to rade, ali ovaj zakon u svojim prelaznim i završnim odredbama kaže da će primena ovog zakona započeti pet meseci od dana njegovog usvajanja.
Sa druge strane, sudski veštaci imaju rok od 18 meseci da polože ispit za licencu i da krenu u postupak procene. Pojavljuje se jedan vremenski period koji je na neki način prazan prostor, ko ga popunjava? Veštaci. Da li će stići u tom trenutku da odrade posao koji treba da odrade procenitelji. Sa druge strane, procenitelje tek treba da formiramo. Tek treba da trasiramo put kojim će oni ići do konačnog cilja, a cilj je dobijanje licence.
Prema tome, ovde se pojavljuje pitanje sa jedne strane, ko će u ovom vremenskom periodu uspeti da pokrije ovu proceduru i ove poslove, sa druge strane u kojim okolnostima?
Drugo, predlagač ovog zakona je zaboravio da su procenitelji, možemo slobodno reći izuzetno značajni u postupcima gde se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima? Tamo gde se vrši procena vrednosti kapitala jednog privrednog društva, jednog privrednog subjekta, tamo gde dolazi do spajanja privrednih društava, tamo gde dolazi do unosa kapitala prilikom uvođenja novog člana u privredno društvo, Neđo Jovanović ili gospodin Mijatović su ortaci jednog društva i moguće je da gospođa Jasmina želi da se uključi u to društvo kao član. Unosi svoj ulog, ko će taj ulog da proceni ako se on odnosi na nepokretnost? Naravno, da će da vrši procenu ovlašćeni procenitelj.
Pod kojim uslovima, pod uslovima koji su sadržani u odredbama ovog zakona. Naravno ovo sam metaforički predočio kako bi građanima bilo jasno šta je ono što ovom zakonu očigledno nedostaje, a mogli bi da dopunimo amandmanima, na kraju i amandmanima resornog odbora.
Dalje, u istom zakonu je navedeno da se od strane procenitelja angažovanje očekuje tek nakon dobijanja licence, a licenca je propisana, odnosno postupak dobijanja licence je propisan. Međutim, ovde postoji jedan stav koji može da bude zbunjujući i u praktičnoj primeni da dovede do problema, pa se kaže da se licenca izdaje licu koje ima najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima vršenja procena.
Sada se postavlja pitanje, odakle njemu tri godine iskustva ukoliko sada ulazi u postupak dobijanja licence? On je mogao to iskustvo da stekne kao licencirani procenitelj. Na sreću, mi ih imamo negde u pravnom i ekonomskom sistemu Srbije, ali ne pod ovim uslovima i na ovaj način. Znači, on bi mogao tri godine da radi ili kao pomoćnik procenitelja, ili kao saradnik procenitelja ili na neki treći način, ali tri godine može da stekne samo pod propisanim uslovima i to uslovima sadržanim u ovom zakonu.
Dolazimo u jednu vrstu paradoksa, treba nam tri godine, nemamo, ne znamo kako da ih steknemo ali su oni uslov za dobijanje licence. Mislim da i u tom delu treba poraditi da bi se zakon učinio u praktičnom smislu reči što primenjiviji.
Dalje, sporno je kada se kaže da se licenca ne može izdati ukoliko je lice koje pretenduje na dobijanje licence pravosnažno osuđivano za određena krivična dela koja su ovde sistematizovana, ali se postavlja pitanje – zašto pored ovih krivičnih dela koja su tu navedena nisu uvedena neka druga krivična dela koja se direktno vezuju za dostojnost procenitelja da bi vršio tu funkciju.
Konkretno, zašto nije uvedeno krivično delo prevare? Zašto nije uvedeno krivično delo krađe, razbojničke krađe, razbojništva? Ovde se kaže – finansiranje terorizma predstavlja protivpravnu radnju koja diskvalifikuje lice koje pretenduje da bude procenitelj da može da dobije tu licencu. Ako je finansiranje terorizma takav stepen društvene opasnosti i protivpravnosti, onda bi mogla da budu i sva druga krivična dela sa istim stepenom protivpravnosti društvene opasnosti. Ovde ih nema. Prema tome, i u tom delu zaista mislim da bi trebalo definisati upravo ovu normu na način koji podrazumeva postizanje konačnog cilja, a to je da dostojnost bude sadržana u punom kapacitetu, da dostojnost zaista bude vrednovana na pravi način.
Dalje, ono što načelno u ovom zakonu na neki način nije definisano, jeste taj takozvani sukob interesa, koji ovde nigde ne postoji. Da li procenitelj može vršiti procene nepokretnosti ako je u pitanju njegov krvni srodnik u pravoj liniji bilo kog stepena srodstva, ili u pobočnoj liniji recimo do drugog stepena srodstva? Da li može procenitelj da vrši nepokretnosti ukoliko su one u vlasništvu ili sa nekim drugim pravom lica koje je u tazbinskom srodstvu sa proceniteljem, ili na bilo koji drugi način je povezano lice sa proceniteljem? Moja poslanička grupa i ja lično smo stanovišta i mislimo da je to nedopustivo i jeste nedopustivo sa odredaba stanovišta Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali to nije sadržano u odredbama Zakona.
Dalje, takođe u ovom zakonu stoji odredba koja se vezuje za činjenicu kako će se voditi disciplinski postupak protiv procenitelja, u kojim situacijama i sa kakvim sankcijama. Tačno je da je to sistematizovano i tačno je da je to propisano. Međutim, ono što nedostaje, nedostaje onaj sam način definisanja procedure, definisanja postupka, davanja mogućnosti da se odbrana onoga protiv koga se vodi postupak sistematizuje na pravni način, da se omogući da se pritužba, ukoliko je neuredna, nejasna ili nepotpuna, uredi, da se ostavi rok za uređenje. To svaki procesni zakon definiše, ali nažalost ovde nije to definisano.
U svakom slučaju, sve ostale odredbe ovog zakona ukazuju na to da procenitelji sada imaju jednu obavezu, obavezu prevashodno edukacije, obavezu stručnog usavršavanja, obavezu kontinuiranog stručnog osposobljavanja i to sve dok obavljaju funkciju procenitelja, obavezu da se osiguraju za štetne radnje kojim bi se uzrokovala šteta i štetne posledice trećim licima. Mislim da je to jedan dobar put.
Naravno, sve ovo što sam izneo podrazumeva jednu samo dobronamernu sugestiju da se zakon poboljša po kvalitetu, jer za to nesumnjivo ima mesta. Ja sam uveren u to da će ova Skupština i svi narodni poslanici dati doprinos da se zaista taj cilj i ostvari, jer je naš prevashodni zadatak donošenje zakona koji podrazumevaju zakone sa najvećim stepenom kvaliteta, kako bi omogućili da u njihovoj praktičnoj primeni eliminišemo sve moguće probleme i kako bi oni na koje se zakon, pa i ovaj zakon odnosi, doživeli taj zakon kao pravnu sigurnost.
Što se tiče ostalih delova iz seta zakona o kojima raspravljamo, počeću od Zakona o platama u javnom sektoru. U ovom zakonskom aktu je predviđeno da će se od strane ove Vlade uskoro pristupiti donošenju najpre nacrta, a potom i predloga zakona kojim će se urediti kako radno pravni status, tako i plate zaposlenih u javnom sektoru. To je nešto što je s jedne strane obaveza Vlade, a s druge strane nešto što će građani doživeti kao najbolji način servisiranja potrebe i zadovoljenja njihovih potreba, a prevashodno njihovo osnovno ustavno pravo i potreba jeste pravo na zaradu, egzistenciju i pristojan život.
Međutim, ja bih resornom ministarstvu ovde ukazao na jedan set problema koji se provlači od donošenja Zakona o budžetskom sistemu, preko Uredbe o ograničavanju zapošljavanja, pa do današnjeg dana. Mi sada na nivou lokalnih samouprava imamo jednu poprilično konfuznu situaciju, da imamo zakone koji su nam nametnuli obavezu angažovanja određenog broja izvršilaca u javnom sektoru, a da tu obavezu ne možemo ispoštovati upravo po odredbama zakona koji su aktuelni zakoni.
Navešću samo jedan primer. Po odredbama Zakona o sportu, svaka opština, svaki grad treba da ima sportskog inspektora. Govorim samo kao primer. Taj sportski inspektor kao izvršilac može da dođe u situaciju da prekoračuje onih 10% kao dozvoljeni broj za radno angažovanje po odredbama Zakona o budžetskom sistemu, odnosno Uredbi o ograničavanju zapošljavanja. Kako onda angažovati sportskog inspektora? Kako angažovati lice na nekim drugim inspekcijskim poslovima ukoliko dolazimo u tu situaciju?
Lokalne samouprave imaju taj problem i taj problem treba da se rešava. I rešava se, na sreću, zato što Vlada Republike Srbije na neki način pokušava da iznađe rešenja preko Komisije koja dozvoljava određeni broj radnog angažovanja, odnosno sticanja radno pravnog statusa kroz odgovarajuće ili adekvatne ugovorne odnose, ali mislim da ovo rešenje mora što pre da dođe do konačnog cilja, odnosno da ima svoj epilog i to u pozitivnom smislu reči, upravo zbog problema koji trpe lokalne samouprave, pa i moja lokalna samouprava iz koje ja dolazim.
Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini, gospodo predstavnici Vlade Republike Srbije, ja kao predstavnik građana, a prevashodno građana koji su me birali iz moje lokalne samouprave grada Užica, moram da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Ni jedna lokalna samouprava, hajde da ne preteram, vrlo mali broj lokalnih samouprava, izuzetno mali broj, među kojima nije moj grad, nije ispoštovao zakonsku obavezu. Ta zakonska obaveza podrazumeva prijavu i upis prava javne svojine na lokalnu samoupravu, odnosno na grad ili na opštinu.
Umesto sankcija prema lokalnoj samoupravi, koja nažalost nije ni propisana, mi dajemo novi benefit i pravimo daleko veći stepen tolerancije nego što je to do sada i ostavljamo novi rok, pa kao da molimo – hajte, molim vas, gradovi, počev od Novog Sada, Kragujevca, Niša, Užica, Sremske Mitrovice itd, itd, hajde upišite javnu svojinu, konačno upišite javnu svojinu. Pa, mi imamo apsolutno nesređen katastar nepokretnosti, iz razloga što se ne poštuju zakonske obaveze i zbog toga što lokalne samouprave ne čine ono što moraju da čine, a to je da se jasno definiše u evidenciji Službe za katastar nepokretnosti šta je i ko je titular prava javne svojine, a ko nije, u konkretnom slučaju, nažalost, ko nije jedinica lokalne samouprave.
Što se tiče odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde ću zajedno to komentarisati i sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama carinskog zakona, dobro je što se konačno jedan postupak rešava na pravilan način, gde se po žalbama na rešenja prvostepenog organa ne odlučuje od istog organa, već se odlučuje od faktički organa koji bi trebao da bude nezavistan, a to je u konkretnom slučaju Ministarstvo finansija.
Međutim, mi u poslaničkoj grupi SPS imamo jedan stav koji nemojte doživljavati kao kritičan, ali je u svakom slučaju pragmatičan, a to je da ne smatramo da će se ostvariti apsolutna nezavisnost ako se drugostepeni postupak, odnosno postupak odlučivanja po žalbi prenese na Ministarstvo. Pa, Ministarstvo finansija je deo poreskog sistema. Ministarstvo finansija je, na kraju krajeva, krov onoga što podrazumeva poreski sistem, jer poreska uprava je pod patronatom Ministarstva finansija.
Ne možemo onda govoriti o tome da je apsolutno nezavistan organ, organ koji odlučuje po žalbi. Nije. Funkcionalno nije, ali želimo da verujemo da će biti. Zašto? Zbog toga što su oni koji su odlučivali do sada u drugom stepenu, nažalost odlučivali onako kako to ni u kom slučaju nije u duhu načela pravičnosti, niti u duhu načela zadovoljenja pravde i pravne sigurnosti za stranke u poreskom postupku, pa i u postupku koji se odnosi na carinski postupak, gde se shodno primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Zašto? Zato što se na prvostepeno rešenje odlučivalo tako što je drugostepeni organ bio centar poreske uprave, a ne Ministarstvo finansija.
Sada treba očekivati da će se to u svakom slučaju promeniti i mi želimo da verujemo da će se to zaista i promeniti.
Ono što je za svaku pohvalu i ono što treba da se izdigne na pijedestal jeste s jedne strane doprinos pravosuđa u rešavanju jednog problema, a s druge strane ogroman napor i odluka Vlade Republike Srbije da se jedan problem reši. To je problem duga Privrednog društva „Hip-Petrohemija“ iz Pančeva prema AD NIS. Ovde imamo jednu klasičnu vrstu subrogacije ili zakonske subrogacije gde država preuzima dug koji ima Petrohemija prema NIS i shodno odredbama zakona o kome mi raspravljamo taj dug izmiruje.
Zašto sam rekao ogroman doprinos pravosuđa? Iz jednostavnog razloga što je upravo deo sistema i to elitnog sistema pravosuđa, privrednog pravosuđa, uspelo da Petrohemiju vrati u život. Zarad istine i pravilnog obaveštenja građana iz ovog doma i kako bi otišla pravilna poruka prema građanima, treba reći sledeće, ta ista Petrohemija je pre dve godine trebalo da ide u stečaj. Ta ista Petrohemija je pre dve godine bila pred UPPR ili pred unapred pripremljenim planom reorganizacije. Ta ista Petrohemija je mogla da ostane sada na nekom bukvalno privrednom groblju, sahranjena. Nije, a nije iz razloga što je upravo u sistemu pravosuđa i od strane prvostepenog suda i od Privrednog apelacionog suda doneta odluka da se to preduzeće sačuva.
Vlada Republike Srbije je tu odluku prihvatila kao nešto što je u domenu pravne sigurnosti i nastavila postupak dalje, a taj postupak jeste oživljavanje Petrohemije, preuzimanje dugova, vraćanje tih dugova prema poveriocu, ovde je poverilac NIS i mogućnost da Petrohemija konačno stane na zdrave noge isključivo iz razloga što već sada iskazuje profit. Zato, ne samo od poslaničke grupe SPS već i od celog ovog doma ova odluka i ovaj zakon treba da uživa podršku.
Na kraju, pošto će moj uvaženi kolega Karić da prokomentariše nešto što je jako značajno, jako dobro, to je ono što se vezuje za koridore, odnosno našu putnu infrastrukturu koja je već u velikoj meri dala rezultat. Deo autoputa od Preljina do LJiga je značajno skratio vreme putovanja iz gradova zapadne Srbije, odnosno Zlatiborskog okruga prema Beogradu. Uvereni smo da će ovom odlukom Vlade Republike Srbije i zakona koji ćemo sigurno usvojiti i nova deonica od Surčina do Obrenovca zaživeti i ugledati svetlost dana i dobiti pozitivan epilog.