Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, naš poslanički klub Pokret socijalista – Narodna socijalistička stranka – Ujedinjena seljačka stranka podržaće predlog koji je Odbor za kulturu dostavio Skupštini da se za Poverenika izabere gospodin Marinović.

Iako smo mi imali predlog u kojem se u jednoj demokratskoj i transparentnoj proceduri raspravljalo, zaista smo došli do uverenja i ubeđenja, kroz celu tu proceduru, a i dobranu analizu biografije, i ne samo biografije koja je dostavljena, već i dodatne analize rada, angažovanja gospodina Marinovića na poslovima koje je obavljao u prethodnom periodu, da jednostavno gospodin Marinović u svakom pogledu predstavlja osobu koja ne samo što ispunjava uslove koje zakon propisuje, već zaista ispunjava jedno opravdano očekivanje da će on radeći posao Poverenika to raditi na način kako građani Republike Srbije očekuju od njega, kako to ovaj parlament očekuje od njega, a to znači isključivo u skladu sa zakonima koji regulišu tu oblast.

Njegovo iskustvo koje je imao radeći i kao sudija za prekršaje i kao predsednik Prekršajnog suda i v.d. predsednika Apelacionog prekršajnog suda su zaista još jedan samo dodatni razlog da pokažu da njegovo iskustvo koje je praktično bilo dvojako, nekoga ko postupa po zahtevima Poverenika za informacije, za dostavom određenih informacija, kao starešina tog organa, a s druge strane i kao predsednik suda koji postupa po prekršajnim prijavama koje je Poverenik u ranijim periodima podnosio. Znači, u svom radu ima apsolutnu mogućnost da kao neko ko nepristrasno obavlja posao, znači neko ko se nije bavio politikom na direktan način pre toga, zauzeo jedan stav kakav mi očekujemo od svih onih koji se bave pravosudnom funkcijom, a to je da su u stanju da odolevaju svim vrstama mogućih pritisaka, od pritiska medija i kojekakvih drugih pritisaka koji se mogu očekivati i da svoj posao rade vrlo posvećeno i isključivo i samo po zakonu.

Nismo čuli nijednu ozbiljnu kritiku na rad gospodina Marinovića tokom ovog dugotrajnog procesa u kojem se praktično sve što je moglo da se čuje o njemu dobro ili prilike da se čuje nešto negativno, nismo čuli ništa negativno što bi nam bio signal da imamo bilo kakvu zadršku i rezervu prema tome da u danu za glasanje sa zadovoljstvom iskažemo svoje poverenje i očekivanje da će način na koji će on obavljati taj posao biti drastično drugačiji od onoga o čemu ja ne želim da govorim, a to je o nekom prethodnom periodu, ali da će institucija Poverenika za informacije nastaviti da živi u punom svom kapacitetu isključivo u interesu i na zadovoljstvo građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, moje kolege su u današnjoj raspravi zaista dobrano izanalizirali sve pozitivne efekte koje ovaj zakon treba da donese.

Ja, apsolutno, nemam ništa tome da dodam. Želim samo da zaista sa zadovoljstvom kažem da će i poslanička grupa Pokreta socijalista-Narodne seljačke stranke-Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati ovaj zakon najviše iz tog razloga, jer ovaj zakon je još jedan od dokaza da od 2012. godine od kad zajednički se borimo za dobrobit građana Srbije, podizanjem ekonomske stabilnosti apsolutno na jedan ravnomeran, pošten i krajnje korektan način vodimo računa o svim onim strukturama stanovništva koje zaslužuju dužnu pažnju.

Posebna stvar koju moram akcentovati, iako su to gotovo sve moje kolege rekle, zadovoljstvo mi je veliko da pored onih koji su mogli kao pripadnici snaga bezbednosti da konkurišu za ove stanove, to nakon usvajanja ovog zakona mogu da učine borci, porodice palih boraca, ratni vojni invalidi i mirnodopski vojni invalidi.

Znači, svi oni koji su do 2012. godine gurani u zapećak, tretirani kao da ne postoje danas uz pomoć Vlade Republike Srbije dolaze na ono mesto na koje i zaslužuju da dođu, da ono što su učinili za Republiku Srbiju zaista bude cenjeno, poštovano i uvažavano.

Ja se i odavde zahvaljujem njima na strpljenju da sačekaju ovaj trenutak, znajući da Republika Srbija vodi računa o svim pripadnicima snaga bezbednosti, kao i o onima koji su život dali ili su deo svog tela poklonili ili učestvovali u borbama da Srbija sačuva svoju slobodu.

Ono što mi je žao, žao mi je što Obrenovac nije na spisku, ovog trenutka, onih gradova koji ima tu čast i privilegiju da se ovi stanovi grade, ali ću ja iskoristiti još jednom priliku da vas podsetim da kasarna u Obrenovcu bi bila idealna pozicija za stanove pored reke Save, uz svu infrastrukturu, i zaslužuje apsolutno da se dobro razmotri i preispita njena sadašnja namena, jer ova namena zaista bi bila nešto što bi i Obrenovcu, a i onima koji bi dobili na taj način stanove značilo mnogo.

Hvala i ovakve zakone ćemo uvek bezrezervno podržati.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, jedan sam od onih koji je 2011. godine štrajkovao kada je uvođen institut javnih izvršitelja, protiveći se tome i smatrajući da to i dalje mogu i treba da rade sudovi, ali naravno ne u uslovima i na način na koji su to radili u prethodnom periodu.

Nisam takođe od onih koji su preterano zainteresovani, čak šta misli o tome i EU, niti na šta nas obavezuje akcioni plan, a pogotovo šta misli Svetska banka o svemu tome i procesima u Srbiji, ali me izuzetno interesuje šta o tome misle građani Republike Srbije i koliko dobro pravni sistem Republike Srbije funkcioniše upravo i samo zbog njenih građana. Ako taj cilj dostignemo onda nećemo imati problema ni sa ozbiljnim i dobronamernim mišljenjima ovih sa strane koje sam pobrojao.

Naime, da je neko hteo do 2011. godine da sudovi na efikasan način rešavaju izvršne predmete imao je ozbiljnih mogućnosti i prostora da to uradi i privede, što kažu u žargonu nametni, da obezbedi odgovarajući broj sudija, da izvršitelji budu dovoljno stimulisani, da rade svoj posao, da vrši nadzor nad svim tim, ali očigledno da se o tome nije mislilo dovoljno, nije se radilo na tome dovoljno i onda je kao rešenje došlo ovo o čemu mi i danas razgovaramo.

Ne može se ono što je predlagano menjati tek tako svakih par godina sistem kako će se sprovoditi izvršni postupak, jer jednostavno, to bi bilo vrlo ozbiljno narušavanje pravne sigurnosti, a to je nešto što je jako važno kada je u pitanju odnos građana prema državi i države prema građanima.

Ja do te mere razmišljam kada je u pitanju pravna sigurnost, da sam se ja lično pitao, a verovatno i moji istomišljenici, nikada ne bi bilo povraćaja zemlje seljacima, jer jedini efekat od svega toga je da mi danas zaziremo da li će nam trećinu ili polovinu ili četvrtinu Vojvodine staviti pod šapu čak i stranci, pa smo donosili zakon kojim sprečavamo i onemogućavamo tu vrstu prometa. Nikad se ne bih saglasio sa vraćanjem imovine predratnim tajkunima, ali tu smo danas gde jesmo živimo u ovom vremenu i dobro je što se na jedan ozbiljan i temeljan način prilazi izgradnji institucije javnih izvršitelja.

Prelaz od 2011. godine, kada se otvoreno može reći da su ovaj posao radili ljudi koji ni slučajno nisu mogli da ispunjavaju uslove, bar iz mog ugla gledano, jer samo nemanje pravosudnog ispita ukazuje na nešto što u našim pravničkim krugovima govori o tome da ne postoji dovoljno iskustva, ne postoji dovoljno znanja da bi se jednom ovakvom vrstom materije koja je izuzetno ozbiljna i odgovorna bavile. Prema tome, 2015. godine promene koje su išle u tom pravcu su bile potpuno na mestu, kao i mnoge promene koje danas imamo ovde pred nama, možemo tretirati da su zaista plod jednog ozbiljnog razmišljanja i dobrane analize šta se od 2011. godine, do danas dobro ili loše pokazalo u postojanju instituta javnih izvršitelja.

Moram da kažem da mnogi problemi, upravo ono što ste vi u samo jednoj kratkoj fusnoti, napomenuli u radu izvršitelja, ali ne samo u radu izvršitelja, nego i mnogih drugih institucija, ali ne bih želeo da sad širim temu dalje, nastaju upravo iz različitosti sudske prakse.

Mi imamo različitu sudsku praksu u četiri apelaciona suda, hteli mi to da priznamo ili ne. Vrhovni kasacioni sud u mnogo slučajeva nije čak u mogućnosti da tu praksu ujednačava kroz vanredne revizije, a u nekim postupcima takva vrsta usaglašavanja sudske prakse nije ni moguća.

To je jedan od razloga zbog kojih se mora intenzivno pratiti način postupanja, prvenstveno sudova, jer ovde ostaju dobrim delom ovlašćenja i samih sudova kroz postupak, ali javnih izvršitelj, jer upravo oni mogu da pokažu gde su ti nedostaci iz sudske prakse koji se manifestuju.

Na primer, jedan od najprostijih detalja koji se otklanja ovim zakonom, odnosno ovim predloženim izmenama, a to je da li javni izvršitelj sprovodi naplatu potraživanja po osnovu izdržavanja i to su sudovi različito tumačili. U nekim sudovima su zadržavali isključivo prao da to sud naplaćuje, smatrajući da je samo sud ovlašćen na osnovu prethodnih odredbi, a ovde u ovom odredbama se kaže - da sve drugo osim kad su u pitanju naplate novčanog potraživanja, kada su u pitanju porodični odnosi, sprovodi sud, a ovo može sprovoditi javni izvršitelj po izboru stranke praktično koja će se opredeliti na koji način želi to da se to provede

Znači, ovo pokazuje, zaista jednu temeljnost koja je dovela i rezultirala ovakvim predloženim izmenama. Naravno da ne postoji ništa idealno. Najidealnije bi bilo da u Srbiji nema razloga da bilo ko vodi sudske sporove, samim tim ne bi bilo problema ni sa prinudnom naplatom i prinudinim izvršenje.

Mnogi će meni zameriti možda na ovom stavu, ali ja moram da podsetim samo jednu stvar. Nisu građani Srbije samo dužnici, građani Srbije su u mnogim predmetima i poverioci. Nemojmo da samo zanemarujemo tu kategoriju ljudi, zato što sudovi svojevremeno nisu radili posao na ogovarajući način, zato što po svaku cenu želimo da zaštitimo dužnika i neki obični građani, neki obični ljudi nisu bili u dovoljno meri zaštićeni i nisu mogli uredno i blagovremenu svoje pravo, koje su ostvarili ili treba da ostvare kroz sudsku presudu, a ono je ostvareno na kraju te kad se izvršenje sprovede, jednostavno nisu im pružene mogućnosti da to učine.

I, sada kada mi vagamo ovde, na jednoj strani pričao o dužnicima, na drugoj strani pričamo o poveriocima i stalno u glavi imamo: banke, javna preduzeća, državu itd. Niko od nas neće da kaže da su poverioci maloletna deca koja danas žive u bedi, nemaštini, zato što neodgovorni roditelj, kojem nisu povereni na čuvanje i staranje, ne vrši svoju obavezu. I, šta ćemo da kažemo sad? Jadan ovaj kome će neko sutra čak i stan prodati da bi se naplatila zaostala potraživanja na ime izdržavanja malog deteta… Ma, ne jedan stan, 22 stana treba da mu se prodaju. Znači, imamo takvih situacija.

Jednog trenutka je bilo razmišljanja da uopšte prodaju nepokretnosti treba limitirati na nekakav izvoz, bilo čije potraživanje da je. Sad, recimo, zamislite da je ostalo 5.000 evra potraživanja da se ne može prodati jedina nepokretnost nekome ko je prevario 50 ili 100 ljudi za od 200 do 1.000 evra, kad pogledate, svako je to potraživanje pojedinačno, i mi sad kažemo - U redu, mi ćemo sad da štitimo jadnog prevaranta. Nemojte da zaboravimo da postoje mnogi takvi predmeti i da smo mi i ovde dužni da vodimo računa i o građanima Srbije koji su poverioci u izvršnom postupku, da oni budu naknađeni.

Ja moram da kažem da je ovo jedna prilično populistička mera kada se kaže da se jedina nepokretnost vrednosti do 5.000 evra, kad je u pitanju potraživanje do 5.000 evra, ne može prodati. Šta ćemo mi da radimo u situaciji ako ta jedina nepokretnost vredi 300.000 evra? Da li je to na mestu? Da li tu postoji srazmera? Skačemo li mi malo iz ovog koloseka? Upravo iz tog razloga i jesam čak i amandmanski reagovao, ali tome kad dođe priča vezana za amandmane.

Znate, neko ima nepokretnost od 300.000, 400.000 evra, vodi se kao nezaposlen, dužan je kao Grčka, i uživa, baškari se… Pa, kakvo je razmišljanje njegovog okruženja građana Srbije koji gledaju da neki prevarant, kriminalac, koji je dužan i ružan, njemu država ne može da proda nepokretnost, nevezano za bilo koju vrstu potraživanja. Ja se izvinjavam, pitanje je društvene odgovornosti je nešto što mora da se postavi na lestvici jako visoko.

Prema tome, možda treba razmišljati u ovom segmentu, ali ima vremena, naravno, Skupština Srbije je uvek otvorena za svaku korekciju, pa proceniti koji je to novčani iznos minimalne vrednosti, jedine nepokretnosti kada to ne treba prodavati. Znate, nije ni logično da neko bude dužan, pa i 4.800 evra za komunalije i ima stan od 150 ili 200 kvadrata u centru Beograda. Hipotetički je moguće. Pa, ne mora da živi u centru Beograda, može da živi na drugom mestu. Jel se sam potrudio da to on plati? Nije se potrudio da plati i da reši svoj problem.

Prema tome, mi ovde moramo da zaboravimo tu vrstu demagogije i nama svi građani koji su učesnici u postupku moraju da budu apsolutno ravnopravni da ih u svakom trenutku imamo na umu.

Ja bih imao još koju sugestiju koja i jeste na mestu, ali ne tiče se direktno sad ovih izmena i dopuna ovde. Opravdane su sumnje u postupke licitacije. Zašto? Kad sa napravi analiza u postupcima licitacija, 85% do 90% nepokretnosti se prodaje po 30% ili 40% od njene procenjene vrednosti. Upravo, ako razmišljam o nečemu što bi trebao da bude metod da se spreči želja za koruptivnim ponašanjem, želja za zloupotrebom, razlog za zloupotrebom, onda treba u nekom budućem periodu razmišljati da li ta umanjenja i za prvu licitaciju i za drugu licitaciju treba da nas dovedu do toga da se nepokretnost može prodati za 30% ili neposredno pogodbom. Ja sam pre za varijantu da to bude 80% i 60%, da nepokretnost ne možete prodati ispod 60% i kraj.

Time ćemo mi da zaštitimo i da sprečimo situaciju koju smo imali do sada u mnogim sudovima, kažem vam, lično sam to viđao, neću navoditi o kojim se sudovima radi, da ispred sudnice dok je čak sud sprovodio izvršenje, jer sam bio zastupnik jednog od poverilaca, stoji poneka ekipica tamo koja aktivno učestvuje i napravila je svoj mali biznis, koji u stvari uopšte nije mali nego veliki, učestvujući na licitacijama i ispred vrata sudnice ubeđujući zainteresovane licitante da uđu u sudnicu i da učestvuju u licitaciji, koji nisu iz tog kruga.

Sad će neko reći – šta je radio sud? Znate šta, ja sam istog sekunda u tom sudu otišao, prijavio službi koja radi na obezbeđenju i ti su udaljeni istog sekunda napolje, zaista nisam proveravao šta se dalje izdešavalo, mislim da su čak privedeni, da su njima uzeti podaci i da ih je država procesuirala posle toga. Znači, i mi građani moramo da uzmemo deo odgovornosti na sebe da bi smo zaštitili kako država funkcioniše.

Pitanje troškovnika je nešto o čemu treba ozbiljno razmisliti, gde ga ukalupiti, postaviti ga u nekakve okvire koji su za realnost prihoda u Srbiji prihvatljivi i da to bude nešto što neće bosti oči građanima i praviti problem u celom okruženju.

Nemam ništa protiv da ljudi koji se bave tim poslom odgovorno zarade novac, plate državi porez ono što duguju, ali mislim da se tu krije jedan ozbiljan prostor u kojem se može razmotriti i razmisliti kako to dovesti u meru da izvršitelji budu stimulisani da rade svoj posao u skladu sa zakonom, a da jednostavno to ne bude nešto što će preterano iritirati i dovoditi nas do razmišljanja da li je država trebala da te i tolike takse, koje završavaju sada na nekom drugom mestu umesto isključivo u državnom budžetu, budu tolike.

Što se tiče samog izvršnog postupka i elektronske table i uopšte table, moram da kažem da postoji jedan problem koji mnogim građanima u Republici Srbiji je uzeo novac, a da nisu imali mogućnost da stave prigovor na rešenje o izvršenju. Ali to je u jednoj situaciji isključivo njihova neodgovornost, jer nisu prijavili promenu prebivališta u MUP, onako kako smo zakonom obavezani, pa je pošta slata jedan ili dva puta na adresu na kojoj imaju uredno prijavljeno prebivalište.

Nakon toga su se stekli uslovi da tok procesa teče tako što se predmet, hajde mi to kažemo pravnički okači na oglasnu tablu, proteknu rokovi i više se prava na prigovor nema, čak ni u onim predmetima gde je zastarelost potpuno evidentna.

Prema tome, i mi kao građani moramo da vodimo računa o tome, a država treba da povede računa o sledećoj stvari, zasigurno mogu da garantujem da jedan broj neuspelih dostava je posledica neodgovornog odnosa radnika koji rade u pošti. Ozbiljno pitanje se postavlja da li su zaista dostavili papirić sa obaveštenjem da se pošiljka treba preuzeti i da li je taj papirić završio u rukama onoga kome treba da bude dostavljen?

Možda je rešenje da se u nekom budućem periodu kada to bude izvodljivo svako ko želi da se zaštiti od takve mogućnosti može da dostavi svoje podatke ili svoj mejl ili telefon i da ukoliko bilo gde bude pokrenut postupak od strane izvršitelja pre nego što se uđe u proceduru dobije obaveštenje da se o tome radi. Znate, u praksi je nedokazivo da vam niko nije uručio predlog rešenja o izvršenju, rokovi proteknu itd. To jeste jedan mali broj ali nije zanemarljiv i mora se na tome raditi.

Zašto je to problem? Pa, poštari nam rade od 07.00 do 15.00, ljudi su uglavnom na poslu u to vreme. Radi se o ličnoj dostavi. Znači, mora se naći način da se i sudska pošta i pošta koja je vezana uopšte za oblast pravosuđa dostavlja na odgovarajući način, čak i u neradno vreme da se obezbedi uslov da onaj ko je uredno prijavio prebivalište živi na toj adresi sa apsolutnom sigurnošću može da dobije obaveštenje da se nekakav postupak vodi protiv njega i da mu neće proteći rokovi za žalbu, prigovor i da može da reaguje.

Još jedna stvar o kojoj mora da se vodi računa i to je pitanje sada možda ne za vas samo, pitanje kamata za izvršne postupke koji su pokrenuti još 2008, 2009, 2010, 2011. godine još uvek nisu sprovedene. Neki od tih predmeta dolaze danas na realizaciju kad su došli u ruke javnih izvršitelja, stajali su u arhivama sudova, najveći broj njih je bio u arhivi Četvrtog suda, ako se ne varam, ako grešim ispravite me, sami ste rekli da je to blizu oko 600.000 predmeta koji su stariji od 10 godina. Zamislite sad građanina koji, nek je izvršni dužnik, on je dužan da plati što jeste, a je li dužan on zbog aljkavosti i nerada države, da ne ulazimo uopšte ko je u pitanju, da plaća zakonsku zateznu kamatu za period od devet, deset, pet, sedam, osam godina, koliko će toga da se pojavi.

Još jednu stvar želim da ukažem, opet se vraćam na stav sudske prakse. U prethodnom zakonu nije bilo jasno definisano, kada se izjasnite, a to je, najveći broj predmeta je bio 2016. godine, da želite da više ne postupa sud nego javni izvršitelj po tom predmetu, sud je samo donosio rešenje, neki sudovi, izvinjavam se, su samo donosili rešenje o obustavi postupka, obaveštavali poverioca, ali predmet nisu slali javnom izvršitelju na postupanje, nisu mu čak slali ni obaveštenje da on treba da preuzme taj predmet i da nastavi rad u takvom predmetu.

Ostala je pravna praznina. Ni stranke nisu znale da su dužne kada su pojedini sudovi u pitanju, po njihovom mišljenju, da oni moraju lično da idu i da obaveštavaju javne izvršitelje, da im kopiraju predmete, da im daju rešenja. Ja mislim da je to jednostavno nonsens.

Mnogo je jednostavnije bilo da to sud učini po službenoj dužnosti, bilo je sasvim jasno i logično da je procedura morala tim tokom da ide. Mislim da je to nešto na čemu treba raditi.

Mi pričamo ovde o mogućim negativnim postupcima koji se mogu desiti u ovakvim situacijama kada su licitacije, kada su javne prodaje. Siguran sam da će ova elektronska prodaja u mnogome onemogućiti jedan dobar deo stvari koje sam pominjao kao prostor za zloupotrebu, ali ja moram da vam kažem da nisu samo javni izvršitelji, ima i određenih stečajnih upravnika, treba i o njima razmisliti. Ja znam mnoge stečajne upravnike koji su u dogovoru ja tebi-ti meni činili da dođu do nepokretnosti. Isto tako, znam i za jednog stečajnog upravnika koji je kupio stan od 50 kvadrata u Francuskoj ulici za 12,5 hiljada evra.

Znate, to su neke stvari koje su nedopustive. Prema tome, dobro je, danas pričamo o javnim izvršiteljima, ali treba razmisliti i o ovim nekim detaljima koji stoje. Još jednu stvar pomenuću, ako dozvoljavate samo jednu rečenicu, ne slažem se sa ograničenjem, i detaljnije ću o tome kada budu bili amandmani, da se kada je u pitanju izdržavanje može zapleniti samo do jedne polovine zarade. Vi jako dobro znate da sudovi mogu da dosude za više dece, znači do polovine zarade, do 50% da se daje na ime izdržavanja. Ako se pojavi zaostatak od tri meseca, godinu dana, dve godine, ako možete da mu zaplenite samo polovinu zarade, nikada to ta deca dobiti očigledno neće ili će to dobiti prekasno. U tom smislu sam reagovao amandmanski tražeći da to ipak ostane izuzetak u svemu ovome i da to budu dvotrećinska prava zabrane. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Moram, ipak, da korigujem mog uvaženu kolegu Sretu Perića. Nažalost, ono što je meni dvadesetogodišnja praksa pokazala, osnovni motiv za neplaćanje alimentacije i razlog za neplaćanje alimentacije je inat, da ne kažemo u mnogim situacijama i mržnja prema bivšem bračnom drugu koji se na kraju balade lome preko dece koja su ni kriva ni dužna i imaju uskraćeno izdržavanje. Što se tiče toga ko je skloniji tome, apsolutno tvrdim da su tome skloniji oni koji imaju sredstva da to potpuno neosetno plate uredno i blagovremeno, jer za razliku od onih koji imaju situaciju da moraju da vode računa o svakom dinaru, ne mogu sebi oni da dozvole luksuz koji ovi koji imaju mogućnost, imaju novca, imaju pet, dvanaest, dvadeset dva, dvadeset tri stana, ne prijavljene prihode i ostalo, oni sebi mogu da dozvole luksuz da se inate, na kraju plate kamate, pa čak i da trpe vođenje krivičnog postupka protiv njih, samo da bi neke svoje najniže porive zadovoljili.

Prema tome, nažalost, mnogo je više ovih slučajeva gde oni koji imaju ne plaćaju alimentaciju, nego oni koji to zaista objektivno ne mogu da učine iz tog razloga ova ograničenja koja sam predlagao da budu mnogo manja, mislim da ima sasvim mesta i opravdanja da to bude tako.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažavajući da je ovo izraz političkog stava gospodina Mirčića, koji traži da se član 2. briše, ja ipak moram da kažem da sa tim ne mogu da se saglasim, jer član 2. ovako kako je predložen ovim izmenama i dopunama zakona je jednostavno nužan i neophodan.

Naime, Republika Srbija apsolutno pokazuje i ovim zakonom i ovim izmenama i dopunama koje se donose na ovaj zakon, da je ozbiljna, odgovorna i stabilna država, koja sve obaveze koje je sebi postavila uredno, blagovremeno i na odgovoran način ispunjava.

Ovo se za Srbiju nikako ne bi moglo reći u periodu od 2000. do 2012. godine, ali ono čemu danas vodi današnja rasprava i oko ovog zakona i oko ovih amandmana, jasno ukazuje da je očigledno nesporno da od 2012. godine na ovamo Srbija vodi jednu sasvim drugačiju politiku od onoga kakva je politika bila do 2012. godine.

Da smo zadovoljni u celosti postignutim rezultatima, nismo, ali da je ovo što je Srbija uradila tokom prethodnih sedam godina blizu maksimuma koji može da uradi država koja je bila na ivici propasti, u svakom pogledu je činjenica. Da li je moglo nekim drugim putevima da se stigne do ovih rezultata lakšim, možda je nešto i moglo na lakši način da se ostvari, ali da bi Srbija ponovo bila država koju poštuju na odgovarajući način i onako kako mi smatramo da to ona zaslužuje, osim uspešnog podizanja ekonomije, očigledno da je jako važno i podizanje vojne snage i odbrambene moći Republike Srbije.

Činjenica je da u poslednjih nekoliko godina u kojima se intenzivno radi na obnovi Vojske Srbije, njenim osposobljavanjem, podizanjem nivoa i standarda samih vojnika i oficira, podizanjem borbene gotovosti, stavovi Srbije se daleko bolje čuju i u svim onim zemljama sa čijim mi stavom prema tome na koji način rešavati pitanje Kosova i Metohije mi nismo zadovoljni.

Ja se neću složiti sa koleginicom Vjericom Radetom da Kajl Skot ne predstavlja ono što je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju. Šta on radi, koga voli i koga ne voli, to je posebna priča, ali dokle god Kajla Skota ne bude opozvao onaj ko je za to ovlašćen, a to je predsednik Sjedinjenih Američkih Država, za mene on ovde apsolutno pokazuje šta je američka politika u odnosu na Republiku Srbiju, a samim tim i na status Kosova i Metohije.

Ako bismo primenili drugačiji princip, onda zaista bismo i svoje prijatelje i saveznike u ovom trenutku doveli u nezgodnu situaciju kad bismo rekli da gospodin Čepurin nije zastupao interese Ruske Federacije na odgovarajući način i njihove stavove kada je u pitanju Republika Srbija ili da tako neće raditi Aleksandar Arkadijevič Harčenko, novi ambasador čije rezultate rada mi željno očekujemo u nekom budućem periodu, ali ne očekujemo nikakvu promenu, jer se nije promenio ni stav Rusije.

Inače, ono što u današnjoj raspravi, a čini mi se ponekad i u gledištima mojih uvaženih kolega koji sede sa moje leve i desne strane, stoji jeste što nekako iz ideoloških razloga očigledno preskaču jedan jako važan period, a to je period od 1945. do 1990. godine. Pozivamo se na Nikolu Pašića, pozivamo se na period od 1941. godine, pozivamo se na današnje dane i stavove i odnos u svemu tome, a nismo spremni da sagledamo ni ono što je dobro iz nekog perioda koji je trajao od 1945. do 1990. godine. Znate, ja znam da ne zaslužuje svako Kuću cveća, ali se slažem da svako ko je izgubio život treba da se zna gde mu je grob.

Moramo tražiti i ono što nije bilo dobro i ono što je dobro, jer znate, ako sa prvog stepenika preskočite na peti, nedostaje vam drugi, treći i četvrti, a onda je pitanje da li idete dobrim putem. Nekada bi se to do 1990. godine zvala aktivna miroljubiva koegzistencija, a aktivnu miroljubivu koegzistenciju je bivša država, iz koje smo svi potekli, mogla da vodi zato što je bila stabilna ekonomski, zato što je bila četvrta vojna sila u Evropi, zato što je bila treći izvoznik oružja u svetu i njen glas se daleko čuo.

Prema tome, ako ne želimo da ratujemo, a niko ovde ne želi da ratuje, onda Vojsku Srbije moramo zaista unaprediti i vratiti joj pun kapacitet, jer se vojska ne sprema da bi ratovala, nego upravo moramo imati snažnu vojsku da nikome ne bi palo više na pamet da nam se desi 1990. godina, a uz privredni rast, snažniju vojsku, stavovi Republike Srbije će kada je u pitanju i Kosovo i Metohija biti daleko bolje primljeni i jasnije definisani i kad su u pitanju oni koji nas ne gledaju blagonaklono i ne idu nam na ruku kad je u pitanju rešavanje statusa Kosova i Metohije.

I da vam kažem, besni smo svi s pravom na sve one koji su bombardovali Republiku Srbiju, od Havijera Solane pa nadalje, ali isto tako nemojte da zaboravimo da treba da budemo besni i na one koji su ukinuli presudu kojom su isti ti koji su rukovodili bombardovanjem ostavili štetu, unakazili nam zemlju, oteli nam Kosovo i Metohiju, oni koji su ukinuli presudu protiv Havijera Solane i svih ostalih. Posledice ukidanja te presude i pritiska od onih koji su to uradili da bi Havijer Solana mogao da dođe u zemlju Srbiju, a ne bude uhapšen na aerodromu nas stižu i osetićemo ih u pravnoj šupljini koja dolazi u nekom budućem periodu i o tome treba da vodimo računa. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Verujem da me je gospodin Sreto Perić pogrešno razumeo, ni na kraj pameti mi nije palo da poredim odnos ruskih ambasadora i američkih ambasadora prema Republici Srbiji i ne bih da o tome više diskutujem.

Oko jedne stvari moram da se složim, a to je da je krajnje vreme da Tužilaštvo u Republici Srbiji počne da radi svoj posao. Ovaj dom je doneo Rezoluciju o postojanju zločina u Srebrenici, prema tome, Tužilaštvo je dužno da pokrene krivične postupke protiv svih onih koji na bilo koji način dovode u pitanje stav Republike Srbije zvanični, tvrdeći da je ovo genocidna država, praveći štetu ovoj državi čineći joj zlo i jednostavno njen međunarodni autoritet dovodeći u pitanje, a time podrivaju apsolutno i interese Republike Srbije i Republike Srpske, znači celokupnog srpskog naroda. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Pitanje postavljam Republičkoj Vladi, Ministarstvu pravde, Republičkom javnom tužilaštvu, Ministarstvu finansija, Ministarstvu kulture i REM. Pitanja su: Da li se „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“, domaći kanali? Da li „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ imaju neophodne dozvole za rad u skladu sa svim pozitivnim zakonskim propisima u Srbiji? Da li „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ plaćaju propisane naknade, kome i u kom iznosu? Da li su „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ upisani u Registar javnih glasila? Da li su „N1“, „Nova S“, i „Sport Klub“ poreski obveznici u Srbiji i da li ispunjavaju svoje obaveze u celosti? Da li ovi kanali plaćaju naknadu Sokoju, OFPS i u kom iznosu? Gde se nalaze, odnosno u kojoj zemlji se nalaze masteri ovih televizija? Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da su sedište i masteri u Luksenburgu? Da li se ti programi izvorno emituju u Luksenburgu? Na kom jeziku? Da li se u Luksenburgu emituju reklame na srpskom jeziku? Da li se takav originalan program iz Luksenburga distribuira u kablovsku mrežu „SBB“, gde se reemituje ili se reemituje izmenjeni prekrojen?

Na koji način je REM utvrdio da „N1“, „Nova S“ i „Sport Klub“ nisu domaći kanali, odnosno da su prekogranični i da na tim kanalima nema domaćih reklama?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru da li „Kast Media“ prodaje oglasni prostor na televizijama u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da se ovi programi emituju iz studija u Beogradu i da li REM vrši monitoring ovih kanala, odnosno operatora koji reemituju ove programe?

Da li su nadležni organi, uključujući i REM, izvršili proveru navoda da se na TV „N1“, „Nova S“ i svim kanalima „Sport Kluba“ emituju srpske reklame i kakvi su rezultati te provere?

Da li su nadležni organi preduzeli korake i, ako nisu, kada će to učiniti, da utvrde da li se na prekograničnim kanalima čija su sedišta u inostranstvu „N1“, „Nova S“, „Sport Klub“, eventualno prekida izvorni signal i ubacuju reklama na srpskom jeziku? Ako se to dešava, ko to čini i kada će preduzeti odgovarajuće korake i pokrenuti postupke protiv odgovornih lica?

Podsetiću da Zakon o elektronskim medijima reguliše oblast reemitovanja. Prema odredbama ovog Zakona, reemitovanje označava preuzimanje i istovremeno emitovanje programskih sadržaja, bez menjanja, prekrajanja i ubacivanja bilo kojih drugih sadržaja.

Članom 46. istog zakona garantuje se sloboda prijema i reemitovanja medijskih usluga iz drugih država, kojima je u Republici Srbiji zajamčena sloboda rada potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Članom 100. određeno je da nadzor nad operatorima vrši REM, da je operator dužan da distribuira medijske usluge, radio ili TV emitovanja istovremeno i u potpunosti i bez ikakvih promena, da regulator vrši nadzor i stara se o izvršenju obaveza operatora propisanih odredbama ovog člana u saradnji sa RATEL-om.

Po Zakonu o oglašavanju, članom 74. stav 2. određeno je da nadzor nad primenom Zakona u pogledu oglašavanja vrši REM.

Konvencija o prekograničnoj televiziji precizno reguliše oblast reemitovanja prekograničnih kanala.

Kako eventualno kršenje ovih propisa, kao i propisa kojima se reguliše pitanje poreskih i drugih obaveza može predstavljati radnju niza privrednih prestupa i bitnih obeležja niza krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti, očekujem, ukoliko se nije pristupilo proveri svih do sada saznanja koje imaju nadležni organi i utvrđivanju činjeničnog stanja i ocene da li ima ili ne elemenata za pokretanje prekršajnih ili krivičnih postupaka, da se to učini u najkraćem mogućem roku, ukoliko odmah, a ovo moje pitanje tretira kao prekršajna i krivična prijava protiv navedenih. Hvala.

Prisutan.

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, meni je zadovoljstvo da danas razgovaramo o Izveštaju koji je blizu onakvog kakvog Srbija zaslužuje da ima kada je u pitanju rad Zaštitnika.

Naime, gotovo do perfekcije izbalansiran odnos između rada Zaštitnika građana, njegovog prava da dostavlja preporuke praktično posrednim putem utiče i na rad svih drugih državnih organa, ali uprave do one crte i granice do koje to Zakon i dobra vera, kako to mi pravnici znamo da kažemo, dozvoljavaju. Tačno i jasno izbalansirano i definisano, bez mogućnosti da se ostavi bilo kakav prostor, bar za sada, što u radu, što u ovom izveštaju da se kaže da ovde postoji bilo kakva primesa politike, politizacije i namere za uzimanjem i zauzimanjem tuđih, tako da kažemo, ovlašćenja, misleći na one institucije čiji rad Zaštitnik prati.

Ono što su posebne oblasti koje mene zanimaju, za koje mislim da su dosta dobro pokrivene radom Zaštitnika građana, jesu iz oblasti prava deteta, prava osoba sa invaliditetom, prava nacionalnih manjina, pravde i pravosuđa, zaštite životne sredine, socijalne zaštite i penzijsko-invalidskog osiguranja, kada je u pitanju zaštita naših građana na KiM je nešto o čemu ću nešto malo kasnije posebno govoriti i oblast službene upotrebe srpskog jezika i ćiriličnog pisma.

Mislim da su jasno postavljeni ciljevi do kojih treba stići unapređenjem prava koje sve ove, posebno ranjive kategorije imaju, konstatacije šta je to što u ovom trenutku država ili državni organi ili pojedinci koji su zaduženi i ovlašćeni da odlučuju o nečijim pravima, mogu i treba da učine da bi se to poboljšalo i praktično jedno uputstvo i ukazivanje na koji način bi se do takvog rezultata u ovom trenutku došlo.

Nemamo ovde samo, ono što smo imali ranije, želje, čestitke i pozdrave, šta to zamišlja neko, kako treba da bude idealan život u Srbiji i politizacija, kakva je bila u izveštajima koje smo imali prilike da čitamo kada je u pitanju neko, čije ime ja i ne želim da spominjem više, bio Zaštitnik građana, pre gospodina Pašalića.

Kada govorimo o pravima nacionalnih manjina, jedna mala sugestija sa moje strane, gde mislim da Zaštitnik građana može da odigra jednu jako važnu ulogu. Potpuno se slažem sa ovim sugestijama, kada je u pitanju izrada kataloga imena, ili to je jedna od bitnih stavki i prava na koje nacionalne manjine imaju u Srbiji.

Na još neke segmente na koje ste ukazali, ali mislim da Zaštitnik građana može dosta dobro da utiče i sugestijama, pogotovo kada je u pitanju albanska nacionalna manjina, i da ukaže na potrebu i sa njihove strane da poštuju propise Republike Srbije, jer i to direktno utiče na mogućnost realizacije njihovih prava. Mislim da to da jednostavno bojkot učešća u popisu koji smo imali, je umanjio neke zakonske pretpostavke, ne obaveze, nego pretpostavke koje su morali da budu ispunjene da bi i Republika Srbija i njeni državni organi na kvalitetniji način imali uslova i mogućnosti da prava i Albanaca, koji žive u Preševu, Bujanovcu, Medveđi i širom Republike Srbije, budu na jednom malo boljem i na malom višem nivou.

Na tome treba ukazati na to da i neodgovornost nas samih kao građana kada ne poštujemo državu u kojoj živimo, može da dovede do toga da neka svoja prava na teži način realizujemo.

Ono što bih ja posebno pitao gospodina Pašalića, jeste i konstatacija kada je u pitanju KiM, gde je Zaštitnik građana samo konstatovao, praktično da nije u mogućnosti da svoju funkciju vrši na odgovarajući način. Ja bih zaista zamolio da Zaštitnik nam kaže šta, kada i kako je pokušavao da dođe u poziciju da svoje poslove obavi i na KiM, od koga je bio sprečen, od koga je bio onemogućen? Mislim da je jako važno da ova institucija pored svih drugih institucija u Republici Srbiji koje vode računa o svim građanima Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost na teritoriji KiM, ukaže i Međunarodnoj zajednici, jer upravo kapacitet koji Zaštitnik građana ima kao nezavisna institucija u ovakvoj situaciji zaista može potpomoći tome da ljudi iz EU, Velikih sila, svi oni koji žive van teritorije Srbije na ozbiljan i odgovoran način lakše shvate kakvom položaju žive građani Republike Srbije na KiM, a koliko su posebno u teškoj poziciji pripadnici srpske zajednice.

Zaista ne mislim da iko na KiM živi dobro, ni pripadnici albanske nacionalne manjine, koji su potpuno nezadovoljni ovakvom divljačkom vlašću, uslovno rečeno vlašću, bolje rečeno okupacionom vlašću trenutno koja tamo funkcioniše, ali to ne smeju da kažu, to su moja lična saznanja od mojih kolega advokata koji rade na teritoriji KiM. Zato mislim da je jako važno da i u ovom segmentu i Zaštitnik građana da još veći doprinos u odnosu na ovo što je bilo do sada. Hvala.

Zahvaljujem na drugom delu odgovora.

Nisam govorio o vašem predlogu kada je u pitanju zajednica života istopolnih brakova. Lično, neću podržati tu inicijativu ni ako dođe ovde u Skupštinu, iz jednog prostog razloga, zato što to može da poremeti mnoge zakone u Republici Srbiji.

Uvažavajući sve argumente koji ste rekli vezano za imovinu, ali mi imamo, jednostavno, jedan segment koji je bar do sada bio potpuno jasno definisan, a to je status vanbračne zajednice koji je izjednačen u svemu po pitanju sticanja imovinskih prava kada je u pitanju, tako da kažem, tekovina imovinska stečena u vanbračnoj zajednici, osim u situaciji kada postoji neotklonjiva bračna smetnja.

U ovom trenutku, prema Ustavu Republike Srbije, postoji neotklonjiva bračna smetnja, jer zna se kako je propisana definicija braka. Ukoliko bi se ovako nešto usvojilo, istopolne zajednice bi bile privilegovane u odnosu na vanbračnu zajednicu gde su partneri različitog pola.

Prema tome, da ne govorimo o nekim drugim stvarima gde zaista smatram da pripadnike LGBT populacije apsolutno treba zaštititi u svakom pogledu, pružiti im sve mogućnosti koje se tiču toga da nesmetano žive, napreduju, obrazuju se, žive kao svi mi ovde i takav pogled prema njima i imam, ali favorizovanje na ovakav način i uvođenje na mala vrata nekakvog u perspektivi budućeg zaključivanja braka između istopolnih, odnosno stvaranje isto polnih brakova, Pokret socijalista i ja lično nećemo podržati nikada. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi zastupnici Kancelarije Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, zaista nije mi želja da upadamo u klopku i da današnji dan i svoj rad posvetimo liku i delu gospodina Šabića.

Međutim, sav ovaj napor koje i moje uvažene kolege u prethodnim obraćanjima ulažu, jeste, podsećanje svih nas ovde u parlamentu, da kada budemo odlučivali o izboru novog Poverenika, sebi ne smemo da dozvolimo luksuz da napravimo grešku kakva se već desila.

Naime, ja zaista ne znam šta se dešava sa ljudima u zemlji Srbiji, koji budu izabrani od strane parlamenta ili na neki drugi način, kako procedura propisuje, koji dobiju ovakvu odgovornu, značajnu funkciju, koja je važna za građane Republike Srbije, a onda zaborave zašta su izabrani, čega su se prihvatili i praktično svojim ličnim postupcima i svojim ličnim ponašanjem, urušavaju i rad kompletne kancelarije.

Meni je potpuno jasno da Šabić nije bio sam u kancelariji, da postoji ogroman broj ljudi koji su ogromnu pozitivnu energiju uložili u rad tokom proteklog perioda, ali zaista zbog same koncepcije rada kancelarije u ozbiljnu sumnju i u ozbiljnu dilemu su dovedeni i njihovi rezultata rada, ponašanjem čoveka koji je koliko, ako se dobro sećam, decembra meseca bio na čelu te kancelarije.

Praktično, nama je zadatak da kada budemo razmišljali o ovome što je bilo u proteklom periodu, još jedanput dobro ocenimo i procenimo ko će doći na mesto, gospodina Šabića, jer u ovom trenutku ne treba da postoji kontinuitet u radu Kancelarije za informacije od javnog značaja, odnosno Poverenika za informacije od javnog značaja, već mora da se napravi jasan diskontinuitet sa onim kako je to Rodoljub Šabić radio, pogotovo poslednjih nekoliko godina.

O kom virusu, o kom problemu se radi, jer očigledno da ta neka vrsta virusa hara u zemlji Srbiji, kada je u pitanju prethodni Zaštitnik građana, pa se onda izgleda inficiralo i prenelo na Poverenika, je nešto što ne leči medicina, to mora da izleči ovaj parlament i odgovorna država, koja će takve greške koje je činila ranije prestati da čini.

Meni lično jeste, zaista, prihvatljiv predlog o kojima već danima već razmišljam za novog Poverenika, mislim da taj čovek može da nastavi kontinuitet onoga što je bilo dobro u radu ove kancelarije, a da upravo napravi diskontinuitet u ponašanju kakav je imao gospodin Šabić, koji je ozbiljno narušio ugled, značaj same institucije, tretirajući je, kao da je to isključivo samo njegovo delo i isključivo samo njegova svojina, a ja verujem da se tako neodgovorno ne bi ponašao, čak ni prema svojoj privatnoj svojini. Hvala.

Zahvaljujem.

Očigledno da moja diskusija nije bila ili dovoljno jasna, mada ja mislim da jeste i to zaključujem iz odgovora koji je sublimiran davala gospođa Mandić, a ujedno, sad vidim i od kolege Orlića da neke stvari nije na najbolji način razumeo i shvatio.

Pa, jedna, samo jedna od štetnih stvari je odluka koju je doneo bivši Poverenik za informacije od javnog značaja jeste rešenje koje je doneto na osnovu Zakona o zaštiti podataka izrečeno Ministarstvu pravde i državne uprave zabrana kojom je zabranjeno objavljivanje podataka o ličnosti stranaka i drugih učesnika u postupcima pred sudovima.

Sam gospodin Šabić je izjavio da je postupak nadzora otvoren po službenoj dužnosti a na osnovu više prijava u kojima mu je ukazivano na nedozvoljen obim obrade podataka o ličnosti koja se vrši u okviru internet portala sudova Srbije. Ovo sam pročitao da ne bi bilo zabune, jer ovo su citati dela izjave, koji je bitan za dalje objašnjenje.

Naime, građani Republike Srbije su imali mogućnost da provere preko portala sudova sve dok gospodin Šabić nije doneo zabranu, da proveri da li se protiv nekog vodi krivični postupak, da li je učesnik u parničnom postupku bilo fizičko lice, bilo pravno lice.

Gospodin Šabić, kako po sopstvenom priznanju kaže, na osnovu urgencije onih čija su se očigledno imena nalazila na tom portalu, se odlučio da po službenoj dužnosti zabrani Ministarstvu pravde da te podatke objavljuje.

Sad ja pitam – da li je slučajnost da je zabrana objavljivanja ovih podataka, koja je potpuno nelogična, jer sudski postupci su javni, osim u tačno određenim slučajevima? Znači, svako od nas može za vreme radnog vremena suda da uđe u sudnicu, da otprati suđenje, bez ikakve najave, bez posebnih dozvola. Znači, nema tajnosti protiv koga se vode postupci i ona je potpuno obezbeđena što se toga tiče. Ispred samih ulaznih vrata u sudnicu piše protiv koga se vodi postupak, ako je u pitanju krivični postupak, a ako je parnični postupak, ko su učesnici u tom parničnom postupku, bilo da su sudovi iz redovne nadležnosti ili privredni sudovi.

Šta je u stvari istina u svemu ovome? Apsolutno sam siguran da su ti pojedinci koji su inicirali gospodina Šabića imali žestok interes da se spreči objavljivanje podataka o onima protiv kojih se vode, recimo, krivični postupci za prevaru zbog prodaje gomile duplih stanova po Beogradu. Znači, do tog momenta običan građanin je mogao da uzme i da izvrši proveru da li onaj od koga hoće da kupi stan je pod udarom zakona zbog krivičnog dela prevare ili se vodi parnični postupak protiv njega upravo zato što je taj stan pod sporom ili iz nekih drugih razloga.

Na čiju štetu je direktno ovo rešenje doneto, a očigledno u potpunoj suprotnosti sa mnogim zakonskim propisima koji regulišu javnost suđenja? Čak je i suprotno Ustavu, slažem se, kolega Jojiću.

Prema tome, ovo je odgovor, gospodine Orliću, na vaše pitanje. Gospodin Šabić je navodno po službenoj dužnosti, po pravu nadzora zaštitio kriminalce, prevarante, lopove i one koji su to mogli nadalje da koriste da građane Srbije oštete prodajući im stanove po ko zna koliko puta ili da ih dovedu u zabludu. Ovim je onemogućio svakog poštenog preduzetnika da ne uđe u posao sa nekim protiv koga se vode postupci zbog raznoraznih prevara, privrednih prestupa, krivičnih postupaka ili parničnih postupaka. Ovde nije za ovako nešto dovoljno izvinjenje. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dozvolili ste povredu člana 107. uz svo dužno poštovanje kolegi Martinoviću, koji je ovde na jedan fin način hteo da objasni nešto.

Mislim da se u Skupštini ovde zarad dostojanstva ovog doma stvari moraju nazivati pravim imenom, pa se ne može tako tretirati ono što je Rodoljub Šabić tražio kao informaciju od vojske otprilike kao neka prekogranična saradnja sa Poverenikom za informacije od posebnog značaja Republike Hrvatske ili nekih drugih zemalja koje uopšte nisu dobronamerne prema Republici Srbiji jeste da mi ovde imamo prekogranične kanale koji rade za iste te službe, strane, rade ovde šta hoće, a mi iskreno rečeno, ne znam zašto im to gledamo kroz prste. Ali, ovakve stvari ukoliko se uvažio ono što je kolega Jojić predložio Tužilaštvo pronađe da ima elemenata saradnje i da je ovo traženo zbog interesa drugih jasno i svesno se zove jednom prostom rečju u srpskom jeziku – izdaja.

Glasati za ovaj izveštaj ili ne glasati ostaće dilema da li ovo treba da ostane trajno kao jedna vrsta udžbenika kako Poverenik za zaštitu informacija ne treba da radi i kao jedno dobro uputstvo i nama da moramo mnogo ranije da reagujemo kada uočimo propuste u radu, na jedan mnogo odgovorniji način, a to je tražeći i smenjujući one koji svoj posao ne rade kako treba i ne rade u interesu Republike Srbije, nego ga, danas sam čvrsto uveren posle ove diskusije, rade u interesu nekih drugih kojima Srbija nije na srcu i koji Srbiji ne žele dobro. Kako drugačije objasniti da Poverenika više zanimaju informacije koje su interesantne za strane obaveštajne službe i za poverenike nekih drugih susednih zemalja, kada je u pitanju raspored vojnih jedinica i one stvari koje su bitne za bezbednost Srbije, nego što ga interesuju informacije koje su važne za obične građane.

Kako to da reaguje i po službenoj dužnosti zabranjuje objavljivanje imena na portalu suda, na osnovu inicijative prevaranata i kriminalaca i time štiti njihove interese i direktno onemogućava građanima Republike Srbije da provere s kime sklapaju poslove, od koga kupuju stanove, s kime ugovaraju poslovnu saradnju i time im pričinjava direktnu štetu?

Da nema jednog aršina pokazuje i to što nikakva inicijativa, pa ni po službenoj dužnosti ga nije naterala da zatraži informacije o tome kako je Predrag Stevanović u vreme gazdovanja opštinom Trstenik od Miroslava Aleksića, koji je inače ogroman poreski dužnim, dobio monopol na uvođenje gasifikacije, dobio priliku da ono što je već imao izgrađeno bez ikakve dozvole naplati ponovo od građana opštine Trstenik i da može da legalizuje.

Zašto nikada nije pitao tog Aleksića zašto je Stevanović omogućio sticanje profita i opštinu Trstenik zadužio za 100 miliona dinara na ime kupovine četiri kontejnerske gasne centrale i 12 kondenzovanih gasnih blokova. Zašto nikad nije tražio informaciju o radu Fonda za unapređenje resursa građana, koji je osnovao Aleksić sa svojom ženom i tastom i poslovanje ove nevladine organizacije sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, u kojoj je tast prešao posle da radi i prelivao ogroman novac iz Nacionalne službe za zapošljavanje u ovu nevladinu organizaciju.

To ga nije zanimalo. Nije ga zanimalo, a moram tražiti razloge zašto ga to nije zanimalo. Očigledno ga je ova vrsta preko granične saradnje mnogo više zanimala. Mnogo ga je više zanimalo kako da izađe u susret Gvozderčevim sledbenicima, proverenim korupcionašima koji finansiraju zemlje koje finansiraju džihad i islamske teroriste, nego što ga je interesovalo da postupa po zahtevima običnih građana, prvenstveno njima izlazi u susret.

Ako je tačno, a proveravao sam, da najveći broj ne postupanja po rešenjima i zahtevima Poverenika je upravo iz najosetljivijih sektora u Vladi Republike Srbije, a to su iz ministarstava koja su zadužena za bezbednost, onda moram da im čestitam na tome što su bili dosledni i rizikovali da odgovaraju i da se protiv njih pokreću i prekršajni i krivični postupci, da se protiv njih pokreće hajka preko graničnih kanala, preko onih koji ne žele dobro Srbiji i to je ono na čemu budući Poverenik za zaštitu informacija mora da vodi računa, da ne dođe u takvu situaciju da ugrožava bezbednost Republike Srbije zarad nekih svojih sopstvenih ličnih, ružnih interesa, a ovaj izveštaj, ako i budemo glasali za njega, će biti samo dobar udžbenik i dobar pokazatelj kako ne treba raditi ovaj posao. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavnici predlagača iz Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, moram da kažem da sam uvek izuzetno obradovan i da mi je uvek drago kada je na dnevnom redu parlamenta izbor sudija, tzv. prvi izbor sudija i prvi izbor zamenika tužilaca, jer to pokazuje samo da Srbija, a i vlast i Vlada kojoj podršku daje poslanička grupa Pokreta socijalista, Narodne seljačke i Ujedinjene seljačke stranke stvara uslove da nov, mlad kadar uđe i u sudove i u tužilaštva i da radi uspešno barabar sa starijim, iskusnijim kolegama, crpi njihova iskustva i znanja, stekne, tako da kažem, one zanatske potrebne kvalifikacije i ovaj posao nastavi da radi daleko bolje u budućem periodu.

Naime, ako se ne varam, grubo rečeno, više od 400 i nešto mladih ljudi je u poslednje tri godine izabrano po prvi put kao vršioci sudijske i javno tužilačke funkcije, odnosno zamenika javnih tužilaca i to govori i pokazuje jasno opredeljenje i odnos kako i institucija u kojima vi radite tako i ukupno stvorenih uslova za povećanjem broja angažovanih u ove dve jako važne oblasti kada je u pitanju funkcionisanje Republike Srbije.

Iskreno rečeno, za mene najvažniji ugao gledanja jeste onog običnog građanina, koji apsolutno očekuje da živi u državi koja je sigurna, da zna šta je izvesno, šta je dozvoljeno, šta nije dozvoljeno, da bude zaštićen, da odluke koje se donose u tim postupcima budu pravedne, pravične i na zakonu zasnovane, iako mi svi znamo da ponekad pravda i ono što je u skladu sa Zakonom nije uvek potpuno isto, ali naravno da se mora težiti tom jednom apsolutnom idealu svega toga.

Činjenica je da još uvek ne postoji dovoljan broj, po mojoj slobodnoj proceni, angažovanih zamenika javnih tužilaca i javnih tužilaca u Republici Srbiji, upravo iz jednog razloga, a to je jer je pre već previše godina jedan ozbiljan deo posla u vođenju krivičnog postupka prenet u isključivu nadležnost javnog tužilaštva, a to je tužilačka istraga. Ne možemo mi efikasnost dobiti tako što ćemo nekome propisati koliko presuda mora da donese, koliko predmeta mora da reši, jer time na jedan zaista ozbiljan način možemo da ugrozimo kvalitet odluka koje se donose, odnosno možemo jako loše uticati na kvalitet postupaka koji se provode.

Iz tog razloga, osim uvećanja broja ljudi, odnosno mojih uvaženih kolega pravnika i u javnom tužilaštvu i u sudu, treba da pomognu i efikasnosti i bržem donošenju dobrih i pravičnih odluka. Moramo da sagledamo i gde se mi nalazimo u odnosu na neke druge zemlje u okruženju ili zemlje EU i da neke novitete koji su uvedeni u poslednjih petnaestak godina, tako da ih nazovem, kolokvijalnim izrazom, a to su postojanje sudijskih pomoćnika, stručnih saradnika, odnosno tužilačkih pomoćnika i tužilačkih saradnika, sagledamo na pravi i odgovarajući način.

Ono što ja imam kao lična saznanja, to jeste da sudije u evropskim sudovima, kojih i nema baš mnogo manje nego što ih ima po glavi stanovnika u Srbiji, ako je to ikakav parametar, pored sebe imaju barem tri do pet saradnika, da li su to ranga sudijskih pomoćnika ili stručnih saradnika koji praktično ceo postupak i celu proceduru pripremaju sudiji, kojem je jedini posao, praktično da održi suđenje, donese odgovarajuću odluku tamo gde porota ne odlučuje isključivo o presudi kakva će biti, da pogleda presudu, odnosno otpravak presude, koji i kakav je urađen i time se zaista dobija mnogo toga na kvalitetu.

Mi ovog trenutka možda i dostižemo taj neki potreban broj sudija koji mogu da praktično izvrše svoju zakonsku obavezu i obavezu funkcija koje imaju, a to je da efikasno rade, ali samo ukoliko nastavimo i dalje da radimo na povećanju broja sudijskih pomoćnika, stručnih saradnika i jasno preciziranju moguće uloge sudijskog pomoćnika ili javnotužilačkog pomoćnika, ne bih da razdvajam iako su to dve različite vrste postupka u nekim čak i bitnim razlikama, ali suštinski nisu toliko različiti da se ne može objedinjeno govoriti.

Znači, njihova uloga u samom postupku koji se vodi. Da li je parnični, da li je tužilačka istraga, da li je bilo šta od svega toga, mislim da neko naredno sagledavanje izmena zakonskih, proceduralnih prava treba da omogući i direktnije učešće ovih kategorija u samom postupku. Da li će se to svesti samo na uzimanje izjava na zapisnik koje će se kasnije služiti u postupku, znači ne treba svesti posao sudijskih pomoćnika ili saradnika ili javnotužilačkih saradnika samo na onaj jedan deo, kako da kažem, nevidljivi, marginalizovan u potpunosti, a to je da tamo negde u senci pripremaju onoliko koliko mogu da stignu, jer znamo da imamo sudova u kojima jedan sudijski pomoćnik pomaže u radu i četvoro i petoro sudija i to je jednostavno nešto što utiče na kvalitet odluke koje se na kraju donose.

Naravno da je materijalno pravni status i sudija i tužilaca nešto što je jako važno. Davno je neko mnogo pametniji od mene rekao da je najbolja država ona koja ima jako dobro plaćene sudije, tužioce, policajce i lekare koji nemaju nikakva posla. To je najbolja država, jer vodi računa da obezbedi svoj sistem funkcionisanja, a rezultat da su ove kategorije ljudi bez preteranog posla i opterećenja govori da su svoj posao odradili korektno i kvalitetno.

Neću govoriti o nekim stvarima sa kojima se svakodnevno susrećemo, o natpisima u štampi, o razno raznim komentarima koji su potpuno neprimereni, ali moram da podsetim da i pravosuđe, pa i tužilaštvo mora povesti računa o jednom detalja ili ga predložiti za promenu, a to je da ipak i sudije i tužioci ne mogu istupati u javnosti bez saglasnosti predsednika sudova ili nadležnog javnog tužioca, osim onih kojima je to isključivi posao. Jednostavno na taj način dovode u poziciju kompletno pravosuđe i kompletno tužilaštvo da neko daje sebi i ozbiljnog razloga da se upušta u polemiku i komentare koji i ne treba da budu tema, kada je u pitanju svakodnevnica koju imamo.

Na tome, u tom delu i samo pravosuđe mora dosta da poradi, jer čini mi se da se ne vodi računa o tome kako pojedinci izuzev u strukovnim organizacijama koje naravno treba da postoje, imaju i određene vrste angažmana u nevladinom sektoru koji zaista može da dovede u ozbiljnu sumnju i razmišljanje njihov kredibilitet kada je u pitanju postupanje u sudskim predmetima.

Ja mislim da to nije potrebno niti kolegama koje to rade, a niti je potrebno građanima Republike Srbije, ukoliko postoji jasno razgraničenje, ako tako mogu da kažem, i distanca između poslova kojima se bave oni koji se bave politikom i poslova koji rade oni koji su imali čast da budu od parlamenta Republike Srbije izabrani za sudije ili tužioce, da im ta vrsta vlasti bude poverena u ruke i da ga, naravno, kao što jeste činjenica, gotovo svi maksimalno dobro, časno i pošteno ispunjavaju.

Još jednu stvar, iako možda nije tema današnje rasprave, ali uslovno rečeno jeste, jer danas na spisku onih o čijem se prvom izboru govori jesu i buduće sudije za prekršaje, a to je činjenica da je se moglo u nekom prethodnom periodu, ja očekujem da će i to biti učinjeno, kad je u pitanju materijalni status i sudija za prekršaje, izjednačiti sa svim ostalim sudijama u Republici Srbiji, jer je još taj mali korak ostao da se njihov status potpuno izjednači sa kolegama sudijama, jer su po svim obavezama koje imaju i u postupcima kojima postupaju apsolutno izjednačeni.

Mesto na kojem se sučeljavaju različita mišljenja kada su u pitanju predlozi za izbor sudija, za prvi izbor sudija i prvi izbor zamenika tužilaca zaista jeste parlament. Ja uvek uvažavam mišljenje struke, ali uvek moram da ostavim mogućnost da ni struka ne može baš uvek sve da zna i dobro da proceni. Nije samo dovoljno da je neko završio pravni fakultet, položio pravosudni ispit, čak bio i uspešan na pojedinim testovima i svemu tome, da bi mu građani Republike Srbije posredstvom parlamenta poverili zaista jednu veliku odgovornost, samim tim i jednu ogromnu vlast preneli u njegove ruke, a to je da sudi u ime naroda.

Mi ćemo podržati ove predloge, koji nisu sporni. O ovome što je osporeno, ozbiljno ćemo razmisliti. Čućemo u narednoj diskusiji verovatno još argumentacije i stavova i sa jedne i sa druge strane o tome šta se zaista može i mislim da se iz takve diskusije može samo izroditi jedna još kvalitetnija odluka od one koja bi bila doneta da ne postoji mesto na kojem se ovakva mišljenja mogu sučeliti. Hvala lepo.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Mislim da je jako grubo povređen član 107. Poslovnika, povređeno je dostojanstvo ovog doma.

Na ovakav način govoriti o navodnoj sprezi kriminala, pravosuđa, tužilaštva, da se takve reči čuju iz ovog doma zaista je apsolutno nedopustivo. Ako postoje konkretna imena, konkretna lica i osobe, to je jedno, ali generalizovati i na taj način vređati kompletno srpsko pravosuđe je potpuno neprimereno. Zaista, ja mogu da razumem svačiju bol, ali ja prosto, niti mogu da verujem, niti želim da verujem da srpsko pravosuđe može da pravi bilo kakvu razliku između nacionalnosti bilo koje žrtve koja je postala žrtva na bilo koji način.

Prema tome, mislim da je Poslovnik apsolutno povređen i ja vas molim da ubuduće na vreme i blagovremeno reagujete o ovakvim stvarima, jer jednostavno ako se to čuje iz ovog doma, na ovakav način, onda to zaista dobije neku 25. dimenziju, koja nikakve veze sa realnošću nema. Hvala.