Zahvaljujem predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo.

Gospodine ministre vidi se da ste vi dosta dugo bili u prosveti, radili neposredno, jer ovo je jedno skraćeno predavanje od ovih 11,5 minuta nije samo presek današnje rasprave u Skupštini koja očigledno nekome ko nije prošao domaći zadatak ili ne shvata i neparticipira dovoljno dobro svoje okruženje i državu u kojoj živi može ozbiljno da pomogne ukoliko ga bude ozbiljno i čuo i razmislio o njemu da shvati da je ovo ipak 2020. godina 20. januar ne 2012. godina 20. januar.

Srbija će nastaviti da diže svoju ekonomsku stabilnost. Mora nastaviti da jača Vojsku jer smo rekli da hoćemo da budemo zemlja vojno neutralna, da ne zavisimo ni od koga. Da to nije rađeno u prethodnih osam godina, da je ostalo ono što je trebalo da nam sledi posle 2012. godine kako su ranije radili verovatno danas ne bi pričali ni o čemu drugom nego verovatno samo o tome kako raspodeljivati humanitarnu pomoć i kako građani Srbije da prežive bez posla, bez zdravstvene zaštite, bez mogućnosti da se školuju. Srećom to nije tako.

Nije danas potpuno sve idealno, ali u odnosu na 2012. godinu daleko, daleko bolje. Ako ništa drugo u Srbiji je nekoliko stotina hiljada radnih mesta otvoreno. Na prste se mogu izbrojati radna mesta koja su prestala da postoje od 2012. godine do danas.

Građani Srbije imaju mnogo veći izbor kada je u pitanju rad, a kada je u pitanju školovanje tek o tome ne treba posebno govoriti. Vraćanje starih dobrih vrednosti gde se rad i poštenje ceni iznad svega je nešto što jeste deo rada vašeg ministarstva.

Na šta želim da skrenem pažnju, uz maksimalnu podršku i ovom setu zakona, kao i svih onih zakona koje ste ranije predlagali u ovom domu jeste da još jednu ozbiljnu kategoriju morate da uvede kada su u pitanju učitelji, nastavnici, profesori, a pogotovo sada kada bude prilika da zasnuju stalni radni odnos, obzirom na ova dešavanja koja jesu. A to je koliko ko od njih voli posao kojim se bavi. Ne znam kako ćete to da izvedete.

Da li će eksterno ocenjivanje biti dovoljan pokazatelj za tako nešto, ali svi mi stariji manje ili više znamo da je upravo to što su naši učitelji, naši nastavnici, naši profesori, pre svega voleli zanimanje kojim su se bavili nama bila osnovna stvar koja nam je bila podrška da što lakše, što lepše prođemo školske dane, naučimo nešto i da nadam se postanemo korektni i dobri ljudi koji znaju da cene rad i poštenje.

Ovo je ozbiljan zadatak koji vas čeka očigledno u vrlo bliskoj budućnosti, u narednim danima i ja moram da vam kažem od toga koliko dobro proberete ljude koji vole da rade svoj posao i oni budu nagrađeni zbog svoje ljubavi koju imaju prema prosveti i prema učenicima kojima prenose znanje, zavisi i budućnost Srbije. Izbor nije lak. Iako ikako možemo da pomognemo tu smo. Hvala.

Zahvaljujem.

Malo pre ste propustili da mi date priliku da govorim po Poslovniku, ali ne zameram, naravno svi smo se pomalo uzbudili zbog svega što se dešava.

Hteo sam da vas zamolim i da posavetujem da onome ko nema pravo da koristi šefovsko vreme, ipak date mogućnost da nastavi da provocira kao što je to radio i pre ovog pokušaja izazivanja incidenta u parlametnu.

Svojim očima sam gledao kada je zajedno sa Boškom Obradovićem, kako to deca kažu, overio pet i čestitao mu jer su uspeli da urade ono što su bili planirali da urade u Skupštini, ovde, da izazove malu pometnju. Ono što nisu uspeli to je da nisu uspeli da izazovu incident koji bi mogao da bude sramota za ovaj Dom.

Još nešto, molim poštene nalazače koji su probali ovde da izazovu incident, da vrate telefon mom kolegi Bojanu Torbici, kojeg su izgleda u onoj gužvi uspeli da ukradu.

Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada su poplave zadesile Obrenovac 2014. godine, pored onoga što se podrazumeva, to je da su se prvi koji su pomogli, našli pripadnici MUP-a, Vojske Republike Srbije, bili su i ruski specijalci. Ja gospodu iz Ohaja, ne videh do jedno dva meseca kada su poplave prošle, da vide šta je bilo, šta nas je zadesilo, šta nas je snašlo, a zvao sam i moje Obrenovčane da pitam, ni cvonjak donacije doneli nisu, ako grešim, svakom sam spreman da se izvinim.

Prema tome, crvena crta postoji, bar za mene i partnerstvo za mir i ovaj domet saradnje sa NATO paktom je plafon koji sebi Srbija treba da dozvoli. Vojno neutralna zemlja ne sme da favorizuje i naravno da ne favorizuje i neće favorizovati ni jedan vojni pakt ili vojno odbrambeni ili kako se krstio i kako god zvao.

Neće favorizovati ni umanjivati značaj ni kineske vojske koja nije u odbrambenim savezima, samo tako postojati vojna neutralnost.

Izvinjavam se, ne mogu kolega Marinkoviću s vama da se složim da treba pojačavati saradnju sa NATO paktom, prekjuče sam rekao da su to okupacione snage koje plaćaju multinacionalne kompanije i da nije tako, ne bi ih se EU odricala i pravila svoje bezbednosne snage. Znači, i Evropa je prepoznala ko je i šta je NATO pakt.

Njihovu snagu treba uvažavati, treba poštovati, a mi treba da jačamo još više, jer oni svi znaju samo snagu sile, a ne snagu prava. Da su se iole držali prava nikad se ne bi desila 1999. godina, i nikad ne bi uradili ono što su nam uradili i ono što nam rade i dan danas. Oni znaju samo za silu, što Srbija bude silnija, snažnija i moćnija, to će biti uvaženija.

Uvaženom kolegi moram da kažem sledeću stvar, meni je jako žao, ako se ijedan čestiti Musliman oseća povređenim zato što se kaže islamski fundamentalizam, terorizam, i ostalo.

Zaista, nisam čuo da je jedan pravoslavni hrišćanin se opasao bombama i igde napravio štetu, ubio nekog, napravio problem. Možda je to bolno, i ja se slažem sa vama, ali ovo nije u cilju da bi se bilo ko od naših sugrađana koji žive, koji su muslimanske veroispovesti, na bilo koji način povredio.

Ali, da nam je želja da na i ovaj način i podstaknemo da se oni izbore protiv toga, da se oni ograde od onih koji se pozivaju na islam, je zaista nešto, što nadam se da razumete i prihvatate.

Znam da to nije jednostavno, znam da nije lako, ali u multinacionalnoj zemlji u kojoj živimo, Srbija je ostala jedina multietnička zajednica u kojoj sve nacije imaju jednaka prava sa većinskim stanovništvom, i to smo pre 10 dana ustanovili ovde da su čak i nacionalne manjine, kako to neko voli da kaže, ja ne volim da koristim taj termin, pozitivno diskriminisane. I, tako i treba, i ostaće tako u zemlji Srbiji.

Ali, moramo zajedno da nađemo snage a, vi prvenstveno morate da se obračunate sa onima koji se pozivaju na islam kada čine zlodela. Hvala.

Uvaženi kolega, ja sam ateista, po ubeđenju komunista, i mene zaista mnogo puta ovde povredi kada čujem komentare da je neko u ime komunizma činio ružne stvari, zlodela i sve ostalo. Mnogi koji imaju osećaj takav kao ja reaguju na isti način.

Ovo govorim iz tog razloga jer ja ne mogu da govorim kao verujući čovek, bilo koje vere, a sve ih poštujem, ali ne mogu da kažem da neko s pravom ne govori da je neko u ime komunizma i ko se zvao komunistom napravio zlodela. Znate.

Kada pravimo distinkcije, boli to mene, boli me više što je neko to uradio, nego zato što neko govori o tome. Davno je prošlo to vreme, i ja to ne mogu da promenim, nisam živeo u to vreme. Da je to danas znao bih šta treba učiniti.

Prema tome, jasno mi je koliko je to bolno, ali znate, moramo da napravimo jasnu razliku, jer ono što se dešava u Dombasu, je građanski rat. To nema veze sa bilo kakvom drugom vrstom priče.

Ali, neki u ime vere koju pominjete jesu se proglasili i čine ono što čine, i nema drugog termina kojim se to pravim može nazvati, koliko god to bilo bolno, bilo kome.

O tome se mora voditi računa. To moramo sprečavati, jer to jeste zajednička šteta, i ja prihvatam da je to daleko veća šteta narodu koji je, i onim ljudima koji su muslimanske veroispovesti, ali zajedno moram oda se borimo. Vi treba da budete nosioci borbe protiv svega toga.

Prema tome, dok se ne uzburkaju osećanja, znamo nekad i da ćutimo. Kad se uzburkaju osećanja, samo treba da pogledamo šta je istina i da raščistimo da onim što nije dobro.

Uvaženi kolega, ja iskreno verujem da su ti koji su činili zločine u ime komunizma ubačeni sa strane da bi kompromitovali komunizam kao ideju i neću se složiti, a sami ste to delimično potvrdili, da su se i mnogi komunisti jasno distancirali od svega toga na vreme i u duhu jedne apsolutne tolerancije, jer bojim se da već počinjemo da odlazimo na jedan malo klizaviji teren koji nije dobar.

Neću više ništa komentarisati, jer mislim da smo dovoljno rekli vrlo jasno i da su nam namere dobre i časne sa obe strane.

Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ovo je jedan od sporazuma koji su jako bitni, ne samo za pojedince, građane, jer će relaksirati same granične prelaze. Ovo je jako važno i zbog privrede Republike Srbije, jer će se time omogućiti daleko brži, jednostavniji i funkcionalniji saobraćaj. Samim tim, privreda Republike Srbije će biti u boljoj poziciji nego što je bila do sada.

Naravno, izgubljeno vreme na svakom graničnom prelazu je odnosilo određena sredstva, opterećivalo naše proizvode, opterećivalo transport.

Ovo je dobar potez u pravcu relaksiranja funkcionisanja samih graničnih prelaza, a ne samo naši privrednici, već i transportne firme širom Evrope ovim će dobiti dodatni stimulans da koriste rutu kroz Srbiju, koja jeste najbliža. Sada je i najbrža i najfunkcionalnija i najbezbednija, u većem obimu nego što su do sad to koristili.

Naravno da sve to utiče kroz poboljšanje pozicije privrede i ekonomije, utiče na stabilnost države, uticaće na veće prihode koje će ova država ostvarivati, uvećan budžet, a samim tim će se sredstva moći odvojiti i za one stvari za koje mi želimo da što pre dovedemo na mesto koje smo im odredili i opredelili.

Juče smo razgovarali o Strategiji nacionalne odbrane, o Strategiji nacionalne bezbednosti, o poziciji vojske. Ranije smo razgovarali o poziciji MUP, njihovoj organizaciji, njihovim potrebama. Svaka sredstva koja dođu preko ovih koja su planirana, ovo će sigurno to doprineti, naravno da je za očekivati da će biti iskorišćena upravo u pravcu poboljšanja zdravstva, školstva, materijalnog statusa pripadnika vojno-bezbednosnih snaga, podizanja sigurnosti i bezbednosti u Republici Srbiji, a ni na koji način realizacija ovih sporazuma neće ugroziti kontrolu i nadzor nad granicama kako u izlaznom smeru, tako i u ulaznom smeru ka Srbiji, jer će otvoriti prostor da se mnogo više vremena posveti nečemu, čini mi se, što je u poslednje vreme bilo jako teško na odgovarajući način i dosta brzo i adekvatno realizovati, a to su zdravstvena kontrola, fitosanitarna zaštita i sve ono što može uticati na život običnog građanina u Republici Srbiji.

Iz svih ovih razloga, poslanička grupa PS-NSS-USS glasaće i za ovaj zakonski projekat. Hvala.

Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, jednu stvar treba da znamo, i ako je to nešto što moj uvaženi kolega koji je govorio pre mene nikako ne može da preboli, time što je poslanik ni u kom slučaju nije mogao biti, čak ni kandidat za člana REM-a, očigledno da ga primanja članova REM-a ozbiljno zanimaju, ali ja verujem da je čak i ova biografija Judite Popović koja zaista ima jednu prosto proširenu rečenicu koja je čak i kraća od izjave o prihvatanju kandidature kvalitativno sadržajnija nego što bi bila njegova biografija i preporuka, čak i da nije poslanik.

Ovo kažem iz jednog prostog razloga, jer ja stvarno više granicu cinizma i licemerja nisam u stanju da trpim, podnosim, da ćutim, iako sam danas rešio da po ovoj tački dnevnog reda ne govorim. Ovo jednostavno ne može da se pusti tek tako.

Pokret socijalista i ja smo lično već duži vremenski period i naša poslanička grupa jasno stavili do znanja da nismo zadovoljni radom REM-a, da ne upotrebljavam neke ozbiljnije reči ovog trenutka.

O odnosu prema Javnom servisu smo pokazali time što smo glasali protiv povećanja takse i naknade za rad RTS koju građani plaćaju, ne zbog ljudi koji rade u RTS-u, nego zbog menadžmenta RTS. Na tome nama se neke stvari ne mogu spočitavati.

Pritisak sa strane, kako se to želi reči, ili pritisak sa ulice, što se nas tiče, apsolutno nikakvog uticaja nema, a to mogu da potvrdim i za svoje kolege iz SNS, obzirom da smo zajednički učestvovali na svim ovim razgovorima od letos pa do pre neki dan u Skupštini Republike Srbije. Nepristojno je, najblaže rečeno, pokušavati da ovu fazu u koju smo došli predstavimo da je došla po bilo čijem diktatu. Niti SNS, niti nama neko nešto može da izdiktira šta će da bude, najmanje EU, a još manje ulica i to da smo načisto jednom za svagda i o tome stvarno više ne želim da čujem ni jednu jedinu reč, pogotovo ne od onih koji danas u Skupštini pričaju jedno, a na razgovorima tamo, kad smo bili, pričaju nešto sasvim drugo.

Naš stav po pitanju REM-a je bio da je maksimum onoga što zakon i dozvoljava i omogućava jeste da se on dopuni. Kako se počelo sa pričom o popunjavanju nedostajućeg broja članova REM-a, tako je letos krenula haranga protiv REM-a, traženje kompletne ostavke REM-a, krici sa ulice, koji su trebali ne znam šta da proizvedu, a u stvari jesu bili vapaji Đilasa i Šolaka da se REM ne dira.

Možda ovo izgleda malo čudno, ali ovakav REM sa šest članova, koji nije obavljao svoj posao kad su u pitanju prekogranične televizije, koji nije obavljao posao kad su u pitanju SBB i drugi kablovski distributeri, onako kako treba, je odgovarao samo Đilasu i Šolaku i nikom drugom.

Prema tome, nemojte da se pravimo mnogo naivni u ovoj priči sad, te prebrzo se desilo. O ovome se razgovara više od godinu i nešto dana da se popuni sastav REM-a do punog saziva. U krajnjem slučaju, procedura koja je trajala, trajala je 15 dana, pa je čak Odbor za kulturu produžio za određeni vremenski period, što je vrlo tolerantno i verovatno biste vi to nazvali demokratskim, jel, da se dopune kandidature. Mi se nismo bunili kao poslanička grupa protiv toga, iako smo za to imali ozbiljan razlog.

Jedini kandidat, ako se ne varam, koji je predao svu dokumentaciju na vreme i čija je dokumentacija popunjena, je gospodin Dragiša Kovačević, koji je bio predlog poslaničkog kluba PS-NSS-USS. Onda verovatno na Odboru za kulturu ne bismo došli su situaciju da Odbor za kulturu predloži neka druga dva kandidata.

Ja moram da kažem bez ikakve zadrške i rezerve, ali naravno, to se dešava u životu, to što si najbolji i iznad svih i najkvalitetniji ne znači uvek da ćeš biti i izabran, da ćeš biti u situaciji da o tebi glasaju, odlučuju, i Odbor za kulturu je predložio ovo što je predložio.

Mi smo čak razmišljali da li ćemo uopšte glasati za bilo koga od ova dva kandidata. Ali, jednu stvar u parlamentarnom životu moramo da poštujemo, a to je činjenica da su predlagači jednog od ova dva kandidata bili danas u Skupštini i aktivno učestvovali u donošenju odluke o proširenju dnevnog reda i uvršćivanju na dnevni red sednice ove tačke.

Ne znam šta je ovde ishitreno, ne znam šta je ovde sporo? Možemo da budemo nezadovoljni. Ali, svaki poslanički klub je imao više nego dovoljno vremena da predloži kandidata za kojeg smatra da ispunjava uslove.

Da li je neko smatrao da je ova jedna prosto proširena rečenica dovoljno da nas ubedi sutra da mi ozbiljno razmišljamo o tom kandidatu? Možda i jeste. Svako ima pristup nekoj stvari i to je njegovo lično pravo.

Svi kandidati koji se ovde nalaze kao mogući, formalno-pravno ispunjavaju uslove i mi tu ne možemo da stavimo ni jednu primedbu. Naše subjektivno mišljenje o kvalitetu čoveka kojeg smo mi predložili je takvo kakvo jeste, mi ga nećemo promeniti i smatramo da je on čovek koji je apsolutno bio više nego kvalifikovan da se nađe u REM-u.

Da li bi to bilo dobro za njega, e to već nisam siguran, ali naravno da je on kao bivši sportista prihvatio da uđe u ovu utakmicu i Bože moj, ne pobeđuju uvek najbolji. U politici postoje i druge stvari koje ponekad odlučuju i danas smo ovde gde jesmo.

Još jednom želim da kažem, insistiraćemo mi iz Pokreta socijalista da se sa menadžmentom RTS-a raščisti već jednom. Mi smo apsolutno nezadovoljni njihovim radom, ali ne zato što nas nema u medijima. Slušam ove silne neke koji nisu ni u parlamentu, nemaju čak ni odbornike, nema ih u medijima, nema ih na Javnom servisu, nema ih nigde. Pa slovom i brojem Pokret socijalista je za prethodnih sedam godina imao priliku da učestvuje samo u jednoj emisiji političke prirode, a od 2012. godine smo u parlamentu Republike Srbije. Pa, šta? To je uređivačka politika RTS.

Mi RTS-u zameramo neke druge stvari, odnosno menadžmentu RTS-a. Smatramo da nema dovoljno kulture, da nema dovoljno obrazovanja. Zameramo im što smo morali da plaćamo, oni koji su pristali da plate, ja nisam, da gledaju utakmice reprezentacije, da gledaju utakmice Zvezde ili Partizana nekim tzv. prekograničnim televizijama i kanalima, to im zameramo. Zameramo im što su sredstva građana trošili da se investira u podizanje izuzetnog kvaliteta i zainteresovanosti publike u Srbiji za neke serije, a onda su odjedanput oni kao kuća i ustanova bili nezainteresovani da učestvuju u drugom serijalu, verovatno će biti nezainteresovani i za treći serijal.

Nemojte da nas prave budalama. To što menadžment RTS-a radi je zaista zrelo za jedno temeljno ispitivanje od Tužilaštva za organizovani kriminal.

Prema tome, nemojte da mi pričate priču o tome da nema na RTS-u ovog, nema na RTS-u onog. Svakog dana u parlamentu gospoda koja sa ulice upadaju u RTS i traže dva minuta u dnevniku su imali mogućnost da u direktnom nesmetanom prenosu ovde u Skupštini iznose svoje političke stavove.

Šta je problem? Pa, ne može njima da pomogne ni za ove, ni za neke naredne izbore, ni da su samo oni 24 sata na Javnom servisu. Oni nemaju program, nemaju rezultate. Hipoteke koje vuku za sobom, pa upravo u interesu vladajuće garniture, ako tako mogu da kažem, ili vladajuće koalicije, da njih što više bude u medijima.

Da se građani sete kako je riđobradi gusar radio kada je bio gradonačelnik Beograda, kako je iz pocepanih farmerki i patika postao jedan od najbogatijih građana Republike Srbije.

Da se ne šalimo, taj isti Đilas, pa ćutao je, bilo ga je briga baš za politiku, sve do onog trenutka dok nije uspeo da kupi PKB za sitne pare. Tu se žestoko naljutio. Nije uspeo PKB da otme kada je bio gradonačelnik, a sada nije uspeo da ga otme za neke sitne novce i sada mu je ceo svet kriv. Ne može. Dosta je bilo otimačine, dosta je bilo otimačine preko sekundi, minuta, nebrojenih reklama. Dosta smo gledali kako tuče penzionere u Ralji zato što ga pitaju kada će dobiti vodu ili će se desiti nešto korisno tamo.

Iskreno rečeno, nisam verovao da će meni biti žao da se ova rent a kar agencija DS, raspadne u paramparčad. Stvarno nisam mogao da verujem da ću ja to da doživim.

Đilas je pokazao da on ima jednu jako dobru žicu. On je shvatio da DS ne treba kupiti, on ih je rentirao. Voza, brate, okolo koga stigne, kako stigne za sitne pare. Sada je ovog prinudnog, stečajnog, likvidacionog upravnika DS, kojeg je kupio za platu od, mislim, rekoše mi 85, 90 hiljada dinara mesečno, osim ako se nije osevapio malo na ovom pranju para preko Fonda „Ljuba Davidović“, naterao da rashoduje 70 automobila, jer za njega više nisu u voznom stanju. Čovek izgleda ima neku dobru žicu, da proceni šta treba kupiti, a koga treba potkupiti, a koga možeš za male pare kupiti. Uspeo je za jako male pare, za fiktivne dugove, za izmišljene kamate da kupi ovu rent a kar agenciju, da kupi ćutanje njihovih poslanika, da kupi odbornike, da ih polako onako rasparčava, preprodaje, radi sa njima šta god hoće i ja mu na tome skidam kapu. Ume čovek. Ume toliko dobro da je čak meni počelo da biva žao DS. Prosto neverovatno, sam sebi ne verujem šta govorim i šta osećam.

Nije ni to džabe. Dragan Đilas je uplatio 260 hiljada evra u Fond „Ljuba Davidović“. Od toga su morali da operu 195 hiljada evra i da mu vrate. Šezdeset hiljada evara su plaćeni oni činovnici koji opslužuju rad DS, unazad plate, troškovi, porezi i doprinosi, i postavlja se sada pitanje – gde se tu ovaj njihov stečajni, likvidacioni upravnik „zalutovac“ našao? Da li je to sada to još neki dodatni razlog da bespogovorno sluša Đilasa ili postoje još neke stvari sa kojima ga ovaj drži u šaci?

Biće to zanimljivo u nekom budućem periodu, a ja stvarno mislim da je ovo zanimljivo i za neke druge organe, a ne samo za raspravu u Skupštini ili komentare. Znate, ako je širenje demokratije uplatiti 700, 800, 900 hiljada dinara za jednu tezgu na pijaci, vlasniku te tezge i uplaćivati nečemu što nikakve veze nema sa bilo čime, a nije zanimljivo poreskim organima, onda počinjem da se brinem malo i za naše poreske organe, pa, evo, da im pomognemo.

Uskoro ću podneti, čim završimo ova redovna zasedanja i dođem do malo vremena, krivične prijave i tražiti da se njihov rad, onako temeljno ispita do kraja, kao što razgovaramo i o REM-u otvoreno, kao što smo razgovarali sa evropskim parlamentarcima otvoreno, rekli im da je krajnje nekorektno to što su oni narušili princip razgovora koji smo ugovorili, a to je da su oni vodili pregovore i sa ovima koji sa ulice nisu hteli da sednu za isti sto da se razgovara, ali ja sam rekao da meni nije smetnja da oni zastupaju njihove interese, ali neka kažu pošteno da su rešili da zastupaju ono što traže Đilas i ovaj savez za, kako beše, ima neka kraća verzija, nisam je dobro zapamtio, setiću se kasnije verovatno.

Prema tome, nisu bili pošteni ni toliko, ali na kraju razgovora, a i time da zaključim ovu priču, ovi razgovori sa gospodom iz EU bili su jako korisni, što šta se dalo naučiti, a moram priznati da sam i ja bio slobodan da im ponudim dobre usluge, pošto su oni nama ponudili svoje dobre usluge, da im ponudim dobre usluge srpskih parlamentaraca, da im Bregzit što bezbolnije i lakše prođe. Prijatno.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Ustava Republike Srbije kaže: „Sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću“.

Za sedam dana naravniće se tačno 10 godina od kada sudije koje sude prekršajnu materiju bez razloga trpe jednu nepravdu, a to je da njihove plate nisu izjednačene sa kolegama sudijama koji sude u drugim materijama. Izuzev zarada ovih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju identičan način obračuna zarade sa svojim kolegama, i činovnici, nameštenici, daktilografi, obezbeđenje i svi ostali, osim sudija koji sude prekršajnu materiju.

Sudije prekršajnih sudova, podsetiću vas, sude obimnu materiju jer sude predmete iz oblasti korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, radne materije, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira itd, itd, itd.

Uvažene kolege, sudije prekršajnih sudova nisu teret budžeta i da bi se ova nepravda otklonila na godišnjem nivou je dovoljno 220 miliona dinara koje ovi vredni ljudi u prekršajnim sudovima višestruko inkasiraju u budžet Republike Srbije svojim radom i angažovanjem.

Samo Prekršajni sud u Beogradu je u 2018. godini naplatom novčanih kazni u budžet Republike Srbije uneo milijardu i 222 miliona dinara. Dakle, 465 miliona na godišnjem nivou iznose zarade svih sudija Prekršajnog suda u Beogradu, svih zaposlenih i kompletan trošak rada ovog suda. Samo Prekršajni sud u Beogradu je u 2018. godini uneo gotovo 800 miliona dinara u budžet Republike Srbije.

Molim vas, a Pokret socijalista će istrajati na predlozima da se ova zaista bezrazlozna nepravda ispravi, da ovaj zakon stavimo na dnevni red i time pokažemo da jednostavno poštujemo Ustav Republike Srbije.

Još nešto, ovi ljudi nisu teret budžeta, oni nisu nevladina organizacija, oni nisu neke od nevladinih organizacija koje se hrane iz budžeta Republike Srbije, a rade protiv interesa ove države. Ovi ljudi rade isključivo u interesu Srbije.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, druže ministre, uvažena gospodo generali sa saradnicima, danas je teško govoriti iza svih ovih ljudi koji su pre mene govorili, pogotovo oni kojima je ovo oblast koju dobro poznaju, oblast kojom su se bavili u svom životu. Ali, ostaje jedan prostor koji se dat prokomentarisati. Bilo bi dobro da ima mnogo više vremena, pa da se malo pozabavimo i analizom Strategije odbrane Republike Srbije i Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije od 2009. godine koje će biti na snazi do današnjeg dana, odnosno do dana kada budemo usvojili ove nove strategije.

Nije demagogija, ali stvarno moram da kažem da će mi biti izuzetna čast i možda jedna od najvažnijih stvari mogućnost da kao poslanik učestvujem u definisanju strategije odbrane Republike Srbije za budući period, koja ima sadržaj gotovo u potpunosti onakav kakav ja mislim da treba da ima.

Pokazalo se od 2012. do 2019. godine da možda čak ni strategija odbrane iz 2009. godine nije tako loša koliko su bili loši oni koji su je sprovodili, odnosno oni koji su smišljali akcione planove. Ali, šta i očekivati od onih kojima je cilj borba za oslobođenje špijuna, za razliku od nas kojima je cilj da se KiM oslobodi od privremene okupacije i ponovo postane apsolutno funkcionalni sastavni deo Republike Srbije kakav je i bio pre 1999. godine?

Znate, njihovi akcioni planovi su bili uništavanje vojnih resursa, takmičenje u ulizivanju, u izvinjavanju, u samoponižavanju. Što su sebe ponižavali ni po jada, ali ponižavali su Vojsku, ponižavali su narod, ponižavali su Srbiju i ono što je najdrastičnije jeste njihov akcioni plan koji je glasio – NVO zameniće PVO. Niti biva, niti će biti. Nikada narikače u crnom, žutom, narandžastom, Nataše Kandić i ostale svojim kletvama nisu rušile protivničke avione, zaustavljale teroriste na granici Srbije nego vojno-bezbednosne snage koje imaju svoje jasno definisano Ustavom opredeljeno mesto, a jako važno i u srcima svih onih koji Srbiji žele dobro.

Veliko je zadovoljstvo koje pružaju dve rečenice koje definišu ovu novu nacionalnu strategiju, koje kažu – Politika vojne neutralnosti, jačanje Vojske Srbije i osposobljavanje stanovništva za odbranu su odvraćajući faktori za oružanu agresiju na Republiku Srbiju. Ova rečenica govori toliko mnogo da je pitanje da li je onih 40 i nešto strana razrade uopšte i nužno? Sve ovo govori da je Srbija rešila da definitivno, konačno i jasno napiše i kaže da hoće i da će sve učiniti da bude vojno i politički neutralna, nezavisna i samostalna država koja prvenstveno brine o dobrobiti svojih građana, koja nema pretenzije ni prema čijoj teritoriji, ali ni po koju cenu neće dozvoliti da jedan pedalj zemlje Srbije ode nekom drugom.

Mnogo toga je učinjeno kada je u pitanju poboljšanje materijalnih resursa, ne samo u vojnim efektivima. Bilo bi mnogo dobro da oni zlikovci nikad nisu bili na vlasti, jer je lakše sistem nadograđivati nego ga praviti ispočetka, ali tu smo gde smo. Srećom, došli smo na vreme 2012. godine da potpuno rasulo i pretvaranje Vojske Srbije u dobrovoljno lovačko društvo, koje čak nije imalo ni identične uniforme, zaustavimo i da to danas postane jedan ozbiljan faktor mira, stabilnosti i sigurnosti svih građana Srbije.

Kada govorimo o materijalnim resursima, mislim i o platama vojnih lica. Zato mi se izuzetno sviđaju i pojedine izmene Zakona o Vojsci Srbije, gde se uvode činovi kapetana prve klase i vodnika prve klase, jer to jednostavno govori o jednoj postepenosti i mogućnosti napredovanja, stimulacije da se napreduje. Jer, iskreno rečeno, sve ono što ste i danas sami u svojim govorima rekli, pa je destimulisalo oficire da napreduju nego ih stimulisalo da napuštaju vojsku, ja ne verujem da je bilo šta od toga slučajno urađeno. Sve je apsolutno svesno i namerno rađeno da Srbija prestane da bude slobodna i suverena država.

Kada je u pitanju ljudski resurs totalne odbrane, mnogo toga se mora raditi na vraćanju onog što je najvažnije, a to je patriotizam. Moram da kažem sa velikim zadovoljstvom, a budite sigurni da sam to dobro proučio, imamo veliku sreću da su nam adolescenti, deca u srednjoj školi daleko više patriotski nastrojena, daleko više nacionalno svesna i više vole Srbiju nego roditelji koji su ih vaspitavali.

Škola je jedan od važnih faktora koji mora da utiče na ovaj deo voljnog momenta, a on je jako važan, kako za profesionalnu vojsku, tako i za svakog onog ko, nadam se, nikada neće doći u situaciju, ali ako dođe u situaciju da brani ovu državu, bude svestan svoje obaveze i da mu je to više čast nego obaveza.

Neka zvuči demagoški, ali nastava u školama mora počinjati tako što će učenici biti postrojeni ispred škole, ulaziti u redu u učionice, nakon odsvirane himne i podignute zastave.

Ovo nije demagogija, ovo nije militatizam nikoje vrste, ovo je nešto što rade države koje za sebe tvrde da su najdemokratskije države na svetu. Zašto mi to onda ne bi od njih preuzeli, primenili i koristili? Postoji još mnogo načina na koji se to može pospešiti, ali mora da se krene redom iz početka.

Neke generacije smo izgubili. Nisu obučene, nisu voljne, ali ja vama tvrdim da mladost Srbije više voli Srbiju nego mnogi od onih koji su je vaspitavali i to je ono o čemu mora da se vodi računa.

Sledeća stvar koja mi je jako bitna ovde jeste rečenica koja kaže - oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu ne može se isključiti. I ne može da se isključi i pomno čitajući ovaj materijal vidim, ili se meni čini da vidim, između redova da se jako dobro shvatilo da se ratovi na zemaljskoj kugli već dugo, dugo vremena ne vode između država, ne vode između nekih naroda, zato što postoje međudržavni, međunacionalni sukobi, nego ih vode multinacionalne kompanije koje su kupile pojedine države, kupile njihovu mladost, da ratuje i gine za njihove interese. Oni su nevidljivi, tamo negde u senkama, ali ovde, u ovom materijalu koji ste vi dali, oni su jasno oslikani. To je razlog zašto se ne sme isključiti ni jednog trenutka mogućnost da dođe do oružane agresije na Republiku Srbiju.

Ono s čime ću se složiti sa mojim kolegom Delićem delimično, ja lično nisam za ulazak u EU, ne zanima me, ali ono što ću poštovati, što sam uvek govorio, jeste odluka građana Republike Srbije jednog dana na referendumu hoće li ući u EU, ako uopšte tad bude i postojala.

Zašto je važan i ovaj deo koji govori o saradnji sa EU na ovakav način? Pa, vidimo da je potpuno jasno da jedna saradnja i sa NATO paktom, kojeg ne znam zašto je neko krstio kao, navodno, odbrambenim savezom, ja nisam čuo da je ijednu državu koja je članica NATO pakta bio prinuđen da brani, ovo je klasična teroristička, agresorska organizacija koju plaćaju multinacionalne kompanije. Ta agresorska organizacija je, bombardujući Srbiju, pomažući OVK da privremeno okupiraju Kosovo i Metohiju, Vesliju Klarku omogućila da drži dve kompanije dole, Medlin Olbrajt i svim onim zlikovcima koji su pripremali i izmišljali i Račak i sve ostalo, da bi Srbiji otelo ono što je dragoceno. Tako su naučili da otimaju sve i svašta.

Iz tog razloga, i saradnja sa njima po pitanju vojnih vežbi, i saradnja sa ODKB-om, saradnja i sa ovom rogobatnom skraćenicom ZBOP je jako važna. Nama su parlamentarci jedne bitne članice EU jednom prilikom, a jako visoka delegacija je bila u pitanju, rekli da se EU sprema da osnuje i napravi svoje oružane snage u bliskoj budućnosti jer ne može da računa na NATO pakt. Prema tome, i saradnja sa Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom EU je jako važna. Važno je preuzeti njihova iskustva, ali i na zajedničkim vežbama pokazati koliko su naši vojnici sposobni, spremni i znaju i umeju da rukuju oruđem i oružjem kojim raspolažu.

Neću ja ovde sada nabrajati sve ono gde su naši vrlo uspešno, na raznoraznim vežbama, u Rusiji, u Bugarskoj, na nekim drugim mestima, osvojili prva mesta, gde su jedni od najcenjenijih kada su u pitanju zajedničke mirovne misije, jer bi nam to oduzelo previše vremena, a vremena nije dovoljno.

Dobro je što se prepoznalo da je večita tema raznoraznih interesa danas multinacionalnih korporacija bila otimačina na putu Berlin - Bagdad. Na sreću ili nesreću, mi smo na tom putu i s tim moramo da se nosimo. Ako ćemo da sačuvamo slobodu, moramo biti dovoljno jaki da im odvratimo svaku pomisao da pokušaju da nastave otimačinu Republike Srbije.

Ono o čemu takođe moramo da vodimo računa jeste da su nam od 2000. do 2012. godine ušli mnogi kvazi investitori iz susednih država, koji nisu ušli samo zarad profita. Stavili su nam dobrim delom šapu na hranu, na proizvodnju hrane, na štošta i to je jedan od faktora o kojima mi moramo da razmislimo. Da li su srpski investitori tako rado dočekani u nekim susednim državama, kao što je Hrvatska? Ne. Sprečavani su na svaki mogući način da se tamo bave poslom.

Gospodo, drugovi, između izbora da kao Bugari, pošto ih pomenusmo, potrošimo milijardu ili dve milijarde da bismo ušli u NATO pakt, ovo je poruka onima koji to propagiraju, mnogo je korisnije i bolje potrošiti i dve i tri milijarde i kupiti S-400, jer S-400 je danas simbol slobode, S-400 je danas garancija slobode. Turska se odvojila, postala samostalna država, onda kada je dobila S-400. Videli smo kakve su bile reakcije na to što je S-400 došao u Srbiju. Neki su to zvali turistički dolazak S-400. Ozbiljno je njih uzdrmao dolazak sistema S-400 u Srbiju, još uvek imaju dilemu da li je i dalje S-400 i dalje u turističkoj poseti Srbiji ili se vratio, da li je produžio boravak ili nije, neka ih u njihovim slatkim mukama.

Iz svih ovih razloga koje sam naveo, sa zadovoljstvom, u danu za glasanje glasaćemo za ove zakone, glasaćemo za ove strategije, jer jednostavno ovo je prava budućnost, pravi temelj za siguran put Republike Srbije, iza ovih strategija mogu da dođu samo pravi akcioni planovi koji će srpskog vojnika, Srbiju kao državu postaviti na mesto koje zaslužuju. Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predsedavajući, 1. januara 2020. godine naravniće se tačno 10 godina od kada su sudije za prekršaje i prekršajni sudovi uvedeni u zakonodavni sistem Republike Srbije.

Svima njima uvedene su sve obaveze koje pripadaju sudijama, ali ono što je pravo sudija Republika Srbija nije regulisala na odgovarajući način kada su sudije koje sude prekršajnu materiju. Plate sudija koje sude prekršajnu materiju, koje postupaju i rade u prekršajnim sudovima nisu izjednačene sa sudijama ostalih sudova. Razlog za to ja ne znam, obzirom da je Visoki savet sudstva podržao tu inicijativu i stao na stanovište da to treba uraditi. Ministarstvo pravde se više puta izjašnjavalo da plate treba izjednačiti, tako da smo došli u situaciju u kojoj jesmo.

Uvećanje, odnosno usklađivanje plata sudija koji sude prekršajnu materiju bi na godišnjem nivou koštalo Republiku Srbiju oko 220 miliona dinara. Koliko su to beznačajna sredstva u odnosu na ono što prekršajni sudovi širom Republike Srbije svojim radom inkasiraju u budžet Republike Srbije govori sledeći podatak. Samo prekršajni sud u Beogradu je u 2018. godini na ime novčanih kazni uneo u budžet Republike Srbije milijardu i 222 miliona dinara. Plate sudija i kompletnog osoblja ovog beogradskog Prekršajnog suda su bile 465 miliona dinara. Znači, više od 800 miliona dinara je u budžet Republike Srbije uneo samo Prekršajni sud u Beogradu, a gde su ostali prekršajni sudovi širom Republike Srbije?

Za izjednačavanje zarada svih sudija na nivou Republike Srbije dovoljno je samo 221 milion dinara na godišnjem nivou. Uvažene kolege sudije za prekršaje nisu teret ovog budžeta, oni svoje plate zarađuju. Teret ovog budžeta su nevladine organizacije, naravno ne sve, ali mnoge od njih koje rade nasuprot interesa Republike Srbije i ja vas molim da me podržite u ovom predlogu da se ovo jednom stavi na dnevni red.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, uvaženi gosti, dana 7. novembra 2019. godine Zaštitnik građana, gospodin, mr Zoran Pašalić, dostavio je Narodnoj skupštini – Predlog za zamenike Zaštitnika građana i to je predložio gospođu Jelenu Stojanović diplomiranog pravnika, dr Natašu Tanjević, diplomiranog pravnika i gospodina Slobodana Tomića, diplomiranog pravnika, čije biografije ste dobili u prilogu Predloga ove odluke i izveštaja.

Dana 4. decembra, Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo je u okviru svojih nadležnosti imao na dnevnom redu razmatranje Predloga Zaštitnika građana i konstatovao je da je na osnovu člana 48. stav 1. alineja 8. Poslovnika Narodne skupštine, nakon razmatranja utvrdio da predloženi kandidati ispunjavaju uslove predviđene članom 6. stav 6. Zakona o Zaštitniku građana.

Mi smo jako zadovoljni Predlogom koji je Zaštitnik građana dostavio. Svi od predloženih kandidata zaista imaju impresivne biografije i radno iskustvo, koje ukazuju na to da ovaj predlog treba podržati i da možemo očekivati u narednom periodu da zaista ova jako važna institucija u punom kapacitetu i u punom obimu nastavi svoj rad dalje.

Svi znamo da su prava i odgovornosti zamenika koje ćemo iskreno, verujem, izabrati ovih dana su jako važna i mogu da građanima Srbije stvore još bolje uslove da ostvare svoja prava u postupcima, tako da i sam Zaštitnik građana može malo više svom poslu da se posveti, jer jednostavno obim posla koji ova institucija ima možda zaslužuje i još već broj zaposlenih koji su praktično u celom tom sistemu, a možda i veći broj zamenika.

Evidentno je da u proteklih nekoliko godina sve više građana Republike Srbije se obraća Zaštitniku građana, sve je bolja informisanost građana Republike Srbije, šta je obim posla Zaštitnika građana od onih prvih početnih lutanja koje smo imali, sada to otprilike dobija jedan svoj pravi kolosek.

Ja sam siguran da će izborom ovih zamenika koje je Zaštitnik predložio, očigledno je dobro promislio, kada je predlagao ove kandidate, građani Srbije taj deo svojih prava još lakše i brže realizovati.

Ja zaista nemam šta više da dodam, biografije i iskustva ovih ljudi su jako velika, jako ozbiljna. U svojim poslovima kojim su se bavili pokazali su da zaslužuju poverenje Narodne skupštine za ovako jedan ozbiljan i odgovoran zadatak. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo, možda se ne bih ni javio za reč i ostavio mom kolegi iz poslaničkog kluba više vremena od grupe, ali ja moram da kažem sledeću stvar.

Republika Srbija radi, deluje i postoji u svim svojim oblicima, na celokupnoj teritoriji Republike Srbije, izuzev na privremeno okupiranoj teritoriji KiM, u punom svom kapacitetu. Između ostalog i Zaštitnik građana apsolutno jako dobro funkcioniše, radi i pokriva sve probleme građana Republike Srbije na celoj njenoj teritoriji bez bilo kakve diskriminacije, da li se radi o bilo kojoj nacionalnoj manjini, o bilo kojoj grupi koja se može tretirati kao ugroženom kategorijom, kao i o većinskom srpskom stanovništvu.

Prema tome, neprimereno je, nepotrebno pojedinačne slučajeve, koji zna se kako se rešavaju i ispravljaju, prezentovati i pokušavati da se postavi kao nekakvo pravilo ponašanja i odnos Republike Srbije prema nekoj od nacionalnih manjina koje žive na teritoriji Republike Srbije.

Podsetiću vas da je Republika Srbija jedina država koja, i nadam se da mi ovo neće biti zamereno, čak i u Ustavu favorizuje prava svih nacionalnih manjina i svih ugroženih kategorija u odnosu na većinski život i to tako treba da bude i to nije sporno. Prema tome, nemojte govornicu parlamenta Republike Srbije koristiti za međusobne, partijske obračune kada su u pitanju statusi nacionalnih manjina u Republici Srbiji.

Mislim da je to, najblaže rečeno, krajnje nekorektno, a pogotovo je nekorektno stavljati u nekakav izgled da Zaštitnik građana, u nedovoljnoj meri obavlja svoj posao kada su u pitanju Bošnjaci, kada su u pitanju prava i nekakvi pojedinačni slučajevi sa te teritoriji. Apsolutno nije tačno. Imam saznanja zato što sam pratio te izveštaje, imam informaciju o tome koliki stepen angažovanja Zaštitnik građana je imao i ima kada su u pitanju nacionalne manjine, prema tome, takve kvalifikacije su apsolutno ne primerene.

Naravno, ništa nije idealno, sve može uvek da bude još bolje i funkcionalnije od onoga što jeste danas i upravo iz tog razloga, kao što sam i na početku ovog izlaganja rekao, podržaćemo i glasaćemo za predloge koje Zaštitnik građana dostavi ovom Domu, kao svoje zamenike, jer će njemu biti lakše, a i sama služba koja zaslužuje da dobije odgovarajući broj kadra koji ga prati, jer je jako važna za zaštitu prava građana Republike Srbije, još bolje radi i to je ono što je naše pravo, ali i naša obaveza do omogućimo, kao što je obaveza da vodimo računa da zbog unutrašnjih, političkih, međusobnih razmirica koje postoje na lokalu ne dovodimo u pitanje odnos Republike Srbije prema nacionalnim manjinama ni u kom pogledu.

Hvala.

Ja se bojim da moj uvaženi kolega mene nije dobro razumeo u jednom delu diskusije koju sam rekao i to je sada u ovoj replici i potvrdio. Ja bih samo da razjasnimo sludeću stvar.

Znači, ono što je za institucionalno rešavanje, zna se kako to funkcioniše. Dovoljno ste u parlamentu i jako dobro znate kako se pojedinačni slučajevi rešavaju kada je u pitanju propust negde u radu.

Ja ću prihvatiti da može da postoji, naravno, ništa nije bezgrešno, ali jednu stvar moram da prokomentarišem, a to je sledeće. Sada ste nabrojali da je u policijskoj stanici, ako sam dobro shvatio, u Novom Pazaru primljen određeni broj novih pripadnika policije. Jedan broj su pripadnici bošnjačke nacionalne manjine, drugi su srpske nacionalnosti. Ja sada postavljam samo jedno pitanje - iz kog razloga i da li je dobro posmatrati to kao izdvojenu teritoriju Republike Srbije?

Znate, evo u Inđiji, koliko ja znam, broj Bošnjaka koji živi na teritoriji Inđije je gotovo zanemarljiv po nekom procentu, a čini mi se da imaju dva policajca bošnjačke nacionalnosti koji su zaposleni i rade u Inđiji. Da li sada treba to da znači da u Inđiji ne treba da bude zaposlen niko od Bošnjaka? Ja smatram da ne treba.

Prema tome, ako ćemo posmatrati Ministarstvo unutrašnjih poslova, to je republički organ. Ne može se posmatrati od policijske stanice do policijske stanice, moramo to pogledati u jedno malo širem kontekstu, pa onda imati jednu odgovarajuću procenu nečega što se dešava.

I još nešto, ako se ne varam, Bošnjaka u Beču ima više od 100 hiljada i, evo, ja sam gotovo spreman da se kladim i siguran sam da nema nijednog policajca koji je bošnjačke nacionalnosti tamo zaposlen.

Prema tome, ja vas molim da o takvim stvarima kada govorimo imamo izuzetan oprez, jer stojimo iza svake reči koju izgovorimo, koja može biti pogrešno tumačena.

Ja mogu da razumem i zaista imam želju i možemo zajednički probati da vidimo šta je taj problem o kojem ste govorili oko Subotice i svega toga, ali tom problemu u ovoj diskusiji, po meni, nije mesto, jer stvara jednu potpuno pogrešnu sliku, a očigledno o suštini da je Srbija država koja izuzetno vodi računa o pravima nacionalnih manjina, jeste da će to biti i da će to još više unapređivati i podizati na viši nivo i u tom kontekstu i treba da radimo i da sarađujemo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Ja neću sada ulaziti u dalja objašnjenja, nadam se da će biti dovoljno jasno. Negde početkom ovog mandata, obzirom da sam i u Odboru za državnu upravu, lokalnu samoupravu i pravosuđe, pripadnici jedne nacionalne manjine su stavili primedbu ili pitanje na sednici Odbora zašto u sredini u kojoj oni imaju pretežan broj stanovnika, sudija koji se predlaže nije pripadnik te nacionalne manjine.

Kolege iz Visokog saveta sudstva su, naravno, dostavile odgovarajuću dokumentaciju i šta se uspostavilo? Uspostavilo se da je razlika u kvalitetu osoba koje su konkurisale bila toliko velika da je ključ bio neprimenljiv. Kolege su se s tim, naravno, saglasile, jer je bilo jako važno da u toj sredini sudi neko ko svoj posao izuzetno dobro obavlja.

Ja ne želim da pravim bilo kakvu aluziju i analizu, samo hoću da kažem da je potrebno napraviti detaljnu analizu zašto se to tako desilo tamo, a to ne svoditi na proste brojeve, jer mi pričamo o ljudima, pričamo o osobama koje treba da sprovode zakon, koji predstavljaju državu. Prema tome, svašta je tu od toga moguće, a ono u šta sam ja apsolutno siguran, obzirom da ovo nije prvi put da se ovakva pitanja postavljaju, siguran sam da bi kancelarija Zaštitnika građana i druge institucije apsolutno reagovale u tom pravcu i upozorile da tu postoje nekakvi problemi.

Prema tome, obzirom da toga nema, ja ipak ću u ovom trenutku verovati da se zaista sve što se tamo dešava i po pitanju tog zapošljavanja o kojem konkretno govorite, dešava, naravno, u dobroj veri i nameri da je najvažnije da ti organi besprekorno ili što bolje funkcionišu na terenu, a naše kao nekih ljudi koji se bave politikom i predstavnici smo građana, pogotovo sredine iz kojih dolazimo, jeste da upravo objasnimo da je to mnogo važnije, nego da li se neko zove Pera ili Žika, da li je mršav ili debeo. Važno je da posao koji mu je poveren obavlja isključivo u korist te zajednice. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, 1. januara 2010. godine, znači za nešto malo više od dvadesetak dana, naravni će se ravno 10 godina, od kada su u zakonodavni sistem Republike Srbije uvedeni prekršajni sudovi. Više od devet, uskoro će biti, ako ne usvojimo ovaj predlog i punih 10 godina, sudijama koji sude prekršajnu materiju, primanja nisu izjednačene sa njihovim kolegama, koji sude u drugim sudovima.

Ja nemam razloga da posebno objašnjavam, jer je svima jasno šta to znači. To nije samo nepravda, to je jednostavno nešto što je bila dužnost i obaveza još 2010. godine, kada su uvedeni u zakonodavni sistem Republike Srbije, da se uradi. Očigledno da što više vremena prođe, sve je teže odraditi, ali iskreno ne vidim ni jedan jedini razlog koji bi govorio protiv toga da se ovakav zakon donese.

Između ostalog reći ću, samo jedan podatak, da je samo Prekršajni sud u Beogradu, naplatom prekršajnom novčanih kazni, u 2018. godini, u budžet Republike Srbije uneo milijardu 222 miliona dinara. Kompletna primanja svih zaposlenih, ne samo sudija, nego kompletnog osoblja, u Prekršajnom sudu u Beogradu, na godišnjem nivou iznosi 465 miliona dinara. Praktično, skoro 800 miliona dinara, u 2018. godini, je Prekršajni sud u Beogradu, inkasirao u korist budžeta Republike Srbije. Da bismo izjednačili njihove zarade, na način kako to i zaslužuju i uskladili to sa Ustavom Republike Srbije, na godišnjem nivou je potrebno nekih 220 miliona.

Iz svega ovoga jasno proizilazi da sudije za prekršaje, nisu teret ovog budžeta i da oni svoje plate trostruko opravdavaju i zarađuju radeći svoj posao savesno, ažurno i čestito. Ako u budžetu Republike Srbije iznađemo mesta za kojekakve nevladine organizacije, koje rade protiv interesa Republike Srbije, onda stvarno mislim da u budžetu Republike Srbije mora da bude mesta da ovi ljudi dobiju plate kakve treba da imaju, kao i ostale njihove kolege. Hvala.