Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Đorđe Komlenski

Đorđe Komlenski

Pokret socijalista

Govori

Vi ste sigurni?
Hajte, kad ste vi sigurni, onda ću ja da se odjavim.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kažu kod mene u selu - strpljen, spašen. Neću ja govoriti o autentičnom tumačenju člana 96. stav 1. Poslovnika Skupštine. Osvrnuću se na deo komentara koje su neke kolege u prethodnoj diskusiji imale vezano za Predlog autentičnog tumačenja koje je danas na dnevnom redu.

Moram da kažem jednu stvar, pa neka neko tumači subjektivno, ali to zaista sebi mogu da dam za pravo, jer 2016. godine stavio sam advokatsku kancelariju u mirovanje da bih mogao da se posvetim ovom poslu, a i to mi pruža jednu mogućnost da, čini mi se, malo nepristrasnije gledam na inicijative i ono što advokatura radi kada su u pitanju zakonodavne aktivnosti.

Podsetiću vas sve ovde, uvažene kolege, kojima su puna usta problema sa notarima, problema sa javnim izvršiteljima, da su jedini bili advokati koji su ozbiljno pokušali da utiču na to da se zakoni 2011. godine ne donesu. Advokati su štrajkovali 2011. godine, ali nisam nešto primetio, moram priznati, tad doduše nisam imao tu čast da budem poslanik u Skupštini Republike Srbije, da su baš naišli na neku veliku podršku građana i politike, jer jednostavno nisu shvatili ono što im advokati poručuju.

Iz tog razloga mislim da mnogo više sluha treba da postoji na ono na šta advokatura ukazuje. Raznorazni smo mi advokati, ali ima mnogo kolega uvaženih koji se bave na izuzetno visokom nivou i teorijskim proučavanjem svega, ali u praksi, u životu mi smo oni koji su praktičari, koji štiteći interese svojih stranka ove zakone, kakve donosimo, moraju da primene i one zakone koji su doneti pre nas. Prema tome, morate iskreno verovati da advokatura može, pre svih, da prepozna gde su potencijalne opasnosti u nečemu i da se o tome na jedan ozbiljan način razmisli.

Naime, u ovom trenutku advokatura, ono sa čime se ja slažem, ne bih sad čitao sve to što je napisano, nam govori dve stvari: da Advokatska komora Srbije ima stav da je neophodno unaprediti mehanizme ujednačavanja sudske prakse proširenjem nadležnosti najvišeg suda itd. Znači, ukazuje da mi imamo jako ozbiljan problem u praksi kada je u pitanju izjednačavanje sudske prakse ili, kako ja to više volim da kažem, jednake primene zakona na sve građane Srbije.

To nama u našem pravosudnom sistemu ovog trenutka ozbiljno nedostaje i ozbiljno škripi, a da je advokatura jako dobro prepoznala zašto je to tako jeste još jedna stvar koju ću ja ovde pročitati, a to je konstatacija da ustanovljena mreža sudova ne odgovara stvarnim potrebama građana i nužno je donošenje zakona u oblasti pravosuđa i nužno je ustanoviti drugačiju mrežu sudova, pre svega imajući u vidu i ravnomernu opterećenost nosioca pravosudnih funkcija, tako da i advokatura ovde na vreme, blagovremeno pokazuje da je odgovorna i ukazuje, kroz praksu, videvši šta se dešava, gde škripi, gde šta nedostaje, kada je u pitanju pravosuđe u Srbiji.

Prema tome, ne bih ja ni u kom slučaju nipodaštavao, ni na koji način omalovažavao jedan iskren pristup i želju advokata da pomognu u tome da zakoni koji se donose budu što efikasniji i primenljiviji, ali ja vam kažem iskreno, i pravičniji, kad su građani Srbije u pitanju.

Ovo autentično tumačenje jeste upravo iz tog razloga, jer za razliku od nas, advokatura je prepoznala gde u praksi može da nastane problem, da problem može da nastane upravo u različitom tumačenju odredbe člana 48. stav 6. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Moram da kažem da ja lično, a učili su me pravu neki profesori tamo, kasnih osamdesetih godina, u vreme kad je pravnički jezik bio jasan, kad su pojmovi i termini koji su se koristili bili potpuno jasni i tačno se znalo šta se podrazumeva pod određenim terminom i kad nam nisu trebali ovoliki pojmovnici ispred svakog zakona, ne bih uopšte imao dilemu da pravilno tumačenje ovog člana jeste upravo ovakvo kakvim ga i predlažemo.

Nedostatak u radu pravosuđa, koji je sistemske prirode, i to nije samo u pitanju ravnomerne raspodele predmeta između sudija, nego uopšte kakvu mrežu sudova imamo. Treba u nekom budućem periodu, time će se verovatno baviti naredni saziv ovog parlamenta, da napravi jednu krajnje ozbiljnu analizu šta su promene u srpskom pravosuđu donele, gde su greške i šta treba uraditi.

Znate, paušalne ocene ili predlozi da treba ukinuti javne izvršitelje bez duboke analize kakvu to posledicu može da ostavi na pravni sistem, moram da kažem – jeste nešto što možda donosi popularnost, jeste, na neki način, poistovećivanje sa dužnicima, ali može da dovede pravni sistem Republike Srbije u ozbiljan problem.

Neću da budem niti advokat javnih izvršitelja, niti nekih drugih lica kojima su poverena javna izvršenja, ali ono što moram da kažem činjenica jeste, da šta god mi hteli da priznamo ili ne u ovom trenutku izvršenja se sprovode daleko efikasnije nego što je to bilo rađeno u periodu dok javnih izvršitelja nije bilo. Da li su to mogli da rade i službenici suda i da to bude manji teret za dužnika? Slažem se da su mogli, ali mi sad imamo nasleđenu instituciju javnih izvršitelja i ono na čemu mi moramo da radimo jeste da to bude ili prihvatljivo za građane Republike Srbije ili da donesemo odluku u nekom budućem sazivu, nakon ozbiljne analize, šta uraditi.

Upravo zato što nam se pre 2012. godine dešavalo da nam se sistemski remeti funkcionisanje sistema koje je do tad postojalo, bez odgovarajućih procena, bez odgovarajućih analiza, bez analize kakve sve posledice može da proizvede, danas mi ovde posvećujemo pažnju nečemu što ne bi ni trebalo da bude predmet rasprave.

Međutim, slažem se ja da o svakom problemu treba razgovarati i svaki problem zavređuje pažnju ovog Doma. Danas je ovo na dnevnom redu i treba ovo što efikasnije i što korisnije po građane Republike Srbije rešiti.

U prilog ovog autentičnog tumačenja, dodaću samo još jednu stvar, ovo jeste čak, ne samo povoljnija varijanta za dužnike, ovo je povoljnije za poverioce i za dužnike, jer u krajnjem slučaju to je trošak koji bi ušao u ukupan iznos dugovanja, samim tim podigao bi i osnovicu za obračun naknade javnih izvršitelja, takse koje su dužni prvo poverioci da predujme kada je postupanje suda, odnosno javnih izvršitelja u pitanju, ali na kraju balade to sve opet dođe na teret dužnika. Nama nije cilj da dužnika još više opterećujemo.

Moram samo da pitam jednu stvar – hoćemo li bar jedanput pokušati da izađemo iz kože dužnika u kožu poverioca? Hajde da za momenat zaboravimo potraživanja javnih preduzeća za komunalne usluge, za TV pretplatu, za „Infostan“, za šta bilo gde je bilo u onome da je država poverilac. Da li mislite da onaj ko ima pravo, po osnovu sudske presude i po pravdi da naplati nešto, nije neko ko zavređuje našu pažnju? Da li on treba da čeka godinama da svoje potraživanje naplati?

Nemojte da sklanjamo pogled sa istine u kojoj živimo. Nažalost, danas u Srbiji važi jedna uzrečica koju mi mnogi neće oprostiti jer ću je izgovoriti, ali ona kaže ovako – ako hoćeš da izgubiš prijatelja, pozajmi mu novac.

Kada sam ja bio mlađi, u neka druga vremena, kada neko od komšija reši da zida kuću, nije morao da razmišlja da li će imati novca da je završi. Ljudi su se nudili da pomognu, a znali su da će taj isti učiniti sve da što pre vrati i njima, a i da pomogne nekom drugom kada bude bio u prilici.

Nažalost, pustili smo da se pokvarimo, da ne budemo ono što smo bili pre 30-ak godina i mi na tome moramo ozbiljno da radimo. Da li je veća šteta da onoga ko je krajnje iskreno u želji da pomogne nekome dao novac, a u stvari bio u samom startu prevaren, da ga mi onemogućimo da ne može da naplati svoje potraživanje koje je kroz mučan i dugotrajan sudski postupak uspeo da utvrdi da postoji, zato što nam je žao prevaranta?

Znate, ne možemo stvari da gledamo jednostrano, ima i ovakvih ima i onakvih situacija. Ja mogu sa vama da se složim da treba napraviti određene barijere da mi od dužnika ne bismo napravili socijalne slučajeve, a jesmo li u nekim situacijama od poverilaca skloni da napravimo socijalne slučajeve? Pričam opet o čoveku, pričam o ljudima, ne pričam o državi, ne pričam o komunalnim preduzećima, ne pričam o javnim institucijama.

Bili smo ljuti, da napravim jednu digresiju sad, u vremena kada je građevinsko zemljište proglašeno društvenom svojinom, upisano pravo korišćenja i mogli ste na njemu da zidate kuću samo pod određenim uslovima, a niste mogli da ga prodate. Bili smo s pravom ljuti. Sada ćemo se složiti svi ovde, ja verujem, da je država tada bila dužna da ako kaže da je nešto od interesa za državu da isplati tržištu naknadu štete za tako nešto, kada je već stavila šapu na nečiju imovinu rekla - ne možeš da je koristiš itd. itd.

Da li je sada analogno tome izvodljivo da država kaže – opraštamo do nekog iznos dugove dužnika koje imaju prema drugim ljudima, a onda država treba ako je to učinila da kaže – da, država će to da plati. Prvo, imamo li pravo na tako nešto, imamo li mogućnosti za tako nešto? To bi bilo pravedno prema poveriocima.

Uvažene kolege, meni je drago što nije bilo mnogo komentara da li ima ili nema osnova za ovo autentično tumačenje. Ja ću samo podsetiti, i ovo stvarno nije stepen sujete i odgovornosti, slušajući moje kolege advokate upravo na ovu primedbu odmah nakon usvajanja izmena i dopuna Zakona o izvršenju i obezbeđenju, ja sam podneo Predlog zakona da se upravo ova odredba promeni i glasi na drugačiji način. Nisam primetio da ste obratili pažnju na to u toku redovnog jesenjeg zasedanja i da ste na bilo koji način podržali tu inicijativu. Mogu da prihvatim da tekst toga možda i nije bio dobar, nije bio lepo napisan, da sam ja to loše uradio, ali nismo čak razgovarali na temu da to na bilo koji način i popravimo.

Tema, između ostalog, i toga predloga o azilu je bila ono o čemu smo imali jednu raspravu, a to je, kad sam pokušao amandmanski da reagujem na to, da se ne može blokirati preko jedne polovine zarade kad su u pitanju potraživanja za izdržavanje po osnovu izvršnih isprava. Ja vama tvrdim, a i advokatura vam tvrdi, uskoro ćemo ozbiljno razmišljati da i to promenimo, jer će vreme vrlo brzo pokazati da ćemo tim odredbama populističkim onemogućiti neku decu, neke nemoćne da potraživanje zasnovano na pravdi, na pravičnoj sudskoj odluci ne mogu da naplate.

Neću ovde danas pričati o manifetlucima na koje su sve spremni izvršni dužnici, nažalost pogotovo nesavesni roditelji, na šta su sve spremni da izbegnu da pomognu toj svojoj deci kad već odrastaju bez njih da bar to materijalno ne osete kao preterani nedostatak.

Prošao sam svašta kroz 20 i nešto godina advokature, video. Ne bih da nekome ovde još dam neku ideju kako bi mogao da pokuša da to izbegne i eskivira. Nažalost, postali smo takvi ljudi.

Zato vas molim kolege, da kada kritikujemo javne izvršitelje da kažemo – da, da, i mi smo krivi ovde u ovom domu svi, jer nismo usvojili amandmanom kojim je trebalo da se promeni odredba i da kaže – nečija nepokretnost se ne može prodati ispod 80% tržišne vrednosti. Time bismo zaštitili izvršnog dužnika, time bismo zaštitili izvršnog poverioca, ne pričom o tome da se ono uopšte ne može prodati.

Ako hoćemo da budemo iskreni i pošteni sami prema sebi, i da pogledamo sebe iskreno u ogledalo i da shvatimo gde smo ponekad i sami odgovorni, ovo jeste mesto na kojem o ovome treba razgovarati. Možda sam ja otišao malo preširoko u odnosu na ovo autentično tumačenje, ali valjda to još ne možete iskoreniti, onaj advokat budi se iz mene i ono iskustvo koje imam i želim da vam ukažem na moja razmišljanja koja su vezana za iskustvo, a potvrđena je i mnogim porukama koje sam dobio danas od kolega koje su još uvek aktivne i rade i bave se ovim poslom. Rade ga izuzetno časno i pošteno.

Iskreno rečeno, ono što mi je drago, ovo autentično tumačenje će u mnogome pomoći i jako je važno da se ona advokatura koja se zove malom, individualnom advokaturom, lakše održi, a samo individualna advokatura, samo advokat pojedinac s kojim imate jedan više prijateljski, jedan zaštitnički odnos može da vam garantuje da će se neko za vaše pravo boriti i izboriti na pravi način, nego velike kancelarije koje nastaju ovde pod uticajem i utiskom koji nam dolazi odande odakle se meni ne sviđa, a to je zapad. Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući.

Trudiću se da ostanem u okviru načina na koji sam pokušao da to govorim i u prethodnom javljanju i sada ću reći samo – znate li koliko onu bebu od osam meseci kojoj majka ne može da radi, jer mora da je gaji, a otac neće da joj isplati izdržavanje nego je dao otkaz na radnom mestu samo da ne bi plaćao izdržavanje, koliko njoj znači da li će ovaj ići da čisti ulice i društveno koristan rad?

Pa ne znači joj ništa ni da ta bitanga ode u zatvor, gde mu i jeste mesto, na žalost. Prema tome, taj deo jednostavno ne stoji. Nemojte sebe prepoznavati i svoje lične probleme iznositi kao univerzalnu stavku.

Deca imaju pravo na pristojan život i kada govorimo o izdržavanju i zapleni dve trećine zarade, govorim isključivo i samo o izdržavanju dece i onih starih, najugroženijih. Prema tome, ako će zbog toga neko ko svoju decu ne izdržava, on da bude gladan umesto dece, ja nemam nikakvu dilemu.
Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, meni je veliko zadovoljstvo da čujem da je nešto u komunizmu bilo bolje nego što je počelo 2011. godine da se stvara, pa smo mi ovde danas dočekali i treba da pravimo boljim i humanijim. Tako da tu možemo da se složimo da iz jednog humanog ugla, iz iste ravni prema izvršiocima i poveriocima treba posmatrati dovođenje ovog zakona na pravo mesto gde mu jeste.

Drago mi je da ste se složili, ali se niste složili samo samnom, složili ste se sa većinom advokata u Republici Srbiji koji kažu da mreža sudova nije odgovarajuća. Ne samo po svom mesnom rasporedu, odnosno u mestima i sedištima gde sudove imamo, nego čak i u načinu organizacije samih sudova i tu ću biti sklon pa reći da ono što je promenjeno, po meni je daleko bolje bilo i o tome treba takođe napraviti jednu ozbiljnu analizu.

Mislim da je mreža opštinskih i okružnih sudova bila daleko bolje efikasnija, pravednija, pravičnija i dostupnija građanima Srbije, omogućavala bolje funkcionisanje primene ujednačene sudske prakse i jednake primene na svakom mestu.

Znate, racionalizacija po svaku meru protiv koje sam ja, ne sme da bude primenljiva i primenjivana tamo, kada je u pitanju pravosuđe i kada je u pitanju dostupnost pravde građanima Republike Srbije. Uostalom, ozbiljnost države meri se prema i njenoj prisutnosti u svakoj sredini u kojoj je to moguće. Znači, ne treba to meriti samo ekonomskom isplativošću, da li u Ljuboviji treba da ima sedište sud i da se tamo nalazi sud ili ne treba da bude ili treba da ima samo sudeće dane. Po meni treba da ima sud, kao što je bilo po staroj mreži, ukoliko se ja ne varam, davno je od toga prošlo, ali je vreme takođe da mi preispitamo mnogo toga vezanog za pravosuđe. Ja se nadam da smo u dovoljnoj meri u dosadašnjem periodu od 2012. do 2020. godine, Srbiju stavili ekonomski na noge, ojačali je, stabilizovali je kao državu, stabilizovali njenu vojnu snagu da smanjimo rizike. To je ipak morao da bude prvenstveni zadatak kojim se i ovaj parlament i ova Vlada bavila do sada. Ali, sada treba preispitati sve te novotarije koje su nam se loše pokazale, a ja jednu od tih novotarija, protiv kojih sam takođe ja lično bio, to je tužilačka istraga. Istražene sudije su bile daleko efikasniji sistem rada, ali ovako ako krenemo možemo poprilično dugo da razgovaramo na tu temu tražeći sve što je bilo bolje i sve što bi trebalo da bude bolje, naravno da ne postoji ništa idealno. Ulaženje zakona u svaku pojedinačnu situaciju, otvara još mnogo više prostora za ono što nije dobro, znate.

Mene su na fakultetu naučili, to je jedna od retkih lekcija koju sam zapamtio, da je zakon od 12 tablica, a to je u stvari zakon koji sadrži samo 12 osnovnih pravila, sve ostalo je bilo na svesti i savesti, sudija je bio najbolji zakon. Tu nije bilo nečega što nije bilo pokriveno načelima na osnovu kojih se u to vreme postupalo. Naravno, ne treba se vraćati u to doba, ali da radimo zajednički na jednom ozbiljnom unapređenju bez obzira na to kojoj političkoj grupaciji, čak i na ideološke prefikse u svemu tome, to nam jeste zadatak za neki budući period. Ja se iskreno nadam da će to biti prioritet u radu nekog novog saziva parlamenta posle izbora koji nas čekaju u aprilu mesecu kakav god mu sastav bio i ko god bio u njemu imaće jednostavno obavezu da ovom delu života građana Srbije posveti pažnju i da radi na njenom unapređenju bez obzira kome pripadao u poslaničkim klupama. Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, gospođo ministre sa saradnicima, potrudiću se da budem kraći od onoga što sam nameravao da kažem u ovom vremenu koje je preostalo našoj poslaničkoj grupi, odnosno, vremenu ovlašćenog predstavnika grupe. Nekako za sve četiri godine smo skupa ovde u parlamentu pratili završetak Koridora, autoputa Miloš Veliki, na deonici koja prelazi preko teritorije gradske opštine Obrenovac, razgovarali, dogovarali se, pratili izvođenje tih radova, i jednostavno moram da kažem da koordinacija sa Ministarstvom, ali i dobrim radom lokalne samouprave u pripremi svog tog posla je omogućila da ono što je ugovoreno bude i ispoštovano.

Naravno da od toga koliko svi poštujemo date termine poštujemo garancije koje dajemo i pisanim i usmenim putem građanima Srbije, a u ovoj situaciji građanima Obrenovca su značile mnogo.

Naime, sami ste bili svedok, verovatno i u drugim sredinama je to tako, šta se sve moralo istrpeti od strane građana Obrenovca, odnosno njegovog dela u Piromanu, Velikom Polju, Belom Polju i Mislođinu, dok su korišćeni pristupni putevi kroz ta sela na izgradnji autoputa.

Ono što je važno, važno je bilo da ono što ste vi izgovorili ovde u Skupštini, a što je prethodno i lokalna samouprava obezbeđujući uslove za tako nešto, jer je snimila pozicije i stanje puteva lokalnih, pre nego što je počela izgradnja autoputa, da ispoštujemo ono o čemu smo razgovarali i ovde u parlamentu, a to je da pre avgusta meseca kada je puštena deonica od Obrenovca do Preljine, praktično u celom tom potezu budu ovi svi putevi sanirani, popravljeni u celosti, onako kako je i rečeno.

Naravno da je to mnogo značilo kao garancija da će i auto-put biti završen i pušten u rad do Svetog Nikole, do praktično 18. decembra, dana pred Svetog Nikolu i to je olakšalo na neki način da trpimo i onaj deo zagušenja koji je nastavo na tom delu Koridora.

Zaista, svaki dinar koji je potrošen je kontrolisan, nadziran i to je jako, jako dobro i ostao je jedan segment koji nismo rekli do kraja kada ćemo završiti, vezivali smo za dovršetak auto-puta do Surčina, a to je praktično, sada već nužna rekonstrukcija puta od Obrenovca do Uba, koji je, takođe poprilično korišćen za izvođenje radova na samom Koridoru auto-puta.

Ono što je dobro u ovom trenutku jeste da se jedna inicijativa lokalne samouprave prihvatila od strane Ministarstva, a to je da se putarina na deonici od Obrenovca ka Beogradu, ne naplaćuje ne samo zbog građana Obrenovca već iz tog razloga što je smanjila interes onih koji voze teške kamione da silaze sa auto-puta i koriste puteve koji su i ovako preopterećeni. Očigledno 2010. godine, kada je rađena priprema za rekonstrukciju, ona je 2011. godine ponovo rekonstruisana, koja očigledno nije bila dobro urađena, nas dovede situaciju da sada ponovo moramo da razmišljamo o tome da taj put bilo krajnje vreme da uđe u obzira i kaže se kada može da bude rekonstruisan.

Činjenica je da 2018. godine, nakon moje molbe i zaista izuzetno brze intervencije i kako to kažu vanredne inspekcije i nadzora ministarstva urađena određena sanacija tog puta, ali ono što moram da kažem, na čemu se generalno radi kada su svi ovi zakoni u pitanju i da ukažem da se na tome još mora poraditi, a to je pitanje nadzora.

Mislim da je prilikom te sanacije nadzor zakazao i ukoliko bi se danas izašlo na teren i pogledalo kako je to što je sanirano 2018. godine, danas izgleda, posle nepunih dve godine, zaključilo bi se da je tu neko otprilike ponovo žmurio i čekao da ne dođe neki trenutak da se kompletan put rekonstruiše.

Mislim da je to ono što nije dobro i mislim da na tome zaista treba nastaviti dalje da se radi. Sve ono što je rađeno izmenama mnogih zakona za ove četiri godine, kada je u pitanju licenciranje i nadzor itd. je zaista nešto što daje rezultate, ali ovaj deo, čini mi se, da je na ovom mestu, kada je u pitanju nadzor, zakazao i da ta sredstva koja su tada uložena u sanaciju, bar po meni nisu dala očekivane rezultate.

Iz tog razloga ja vas praktično sada u ime građana i Obrenovca, i Uba i celog tog poteza pitam i jednostavno nadam se da imate bar približan odgovor kada bi mogli da očekujemo da će se to što je bilo sanirati? U svakom slučaju razmišljanja o traženju načina da se destimuliše korišćenje regionalnih puteva, pogotovo tamo gde ima auto-puta od onih, kako mi to kažemo, preopterećenih kadica koje i uništavaju putnu mrežu, ali ugrožavaju bezbednost saobraćaja se odvija auto-putevima. To mislim da je zaista još jedna stvar koja zavređuje ozbiljnu pažnju, zavređuje dodatnu uloženu energiju i da je to nešto što treba u najkraćem mogućem roku rešavati, jer time ćemo dosta toga rešiti.

Naravno, ne treba posebno isticati da će poslanički klub Pokret socijalista narodne seljačke stranke, Ujedinjene seljačke stranke u danu za glasanje podržati sve ove predložene izmene.

Hvala.
Zahvaljujem predsedavajući, drugarice i drugovi, dame i gospodo.

Gospodine ministre vidi se da ste vi dosta dugo bili u prosveti, radili neposredno, jer ovo je jedno skraćeno predavanje od ovih 11,5 minuta nije samo presek današnje rasprave u Skupštini koja očigledno nekome ko nije prošao domaći zadatak ili ne shvata i neparticipira dovoljno dobro svoje okruženje i državu u kojoj živi može ozbiljno da pomogne ukoliko ga bude ozbiljno i čuo i razmislio o njemu da shvati da je ovo ipak 2020. godina 20. januar ne 2012. godina 20. januar.

Srbija će nastaviti da diže svoju ekonomsku stabilnost. Mora nastaviti da jača Vojsku jer smo rekli da hoćemo da budemo zemlja vojno neutralna, da ne zavisimo ni od koga. Da to nije rađeno u prethodnih osam godina, da je ostalo ono što je trebalo da nam sledi posle 2012. godine kako su ranije radili verovatno danas ne bi pričali ni o čemu drugom nego verovatno samo o tome kako raspodeljivati humanitarnu pomoć i kako građani Srbije da prežive bez posla, bez zdravstvene zaštite, bez mogućnosti da se školuju. Srećom to nije tako.

Nije danas potpuno sve idealno, ali u odnosu na 2012. godinu daleko, daleko bolje. Ako ništa drugo u Srbiji je nekoliko stotina hiljada radnih mesta otvoreno. Na prste se mogu izbrojati radna mesta koja su prestala da postoje od 2012. godine do danas.

Građani Srbije imaju mnogo veći izbor kada je u pitanju rad, a kada je u pitanju školovanje tek o tome ne treba posebno govoriti. Vraćanje starih dobrih vrednosti gde se rad i poštenje ceni iznad svega je nešto što jeste deo rada vašeg ministarstva.

Na šta želim da skrenem pažnju, uz maksimalnu podršku i ovom setu zakona, kao i svih onih zakona koje ste ranije predlagali u ovom domu jeste da još jednu ozbiljnu kategoriju morate da uvede kada su u pitanju učitelji, nastavnici, profesori, a pogotovo sada kada bude prilika da zasnuju stalni radni odnos, obzirom na ova dešavanja koja jesu. A to je koliko ko od njih voli posao kojim se bavi. Ne znam kako ćete to da izvedete.

Da li će eksterno ocenjivanje biti dovoljan pokazatelj za tako nešto, ali svi mi stariji manje ili više znamo da je upravo to što su naši učitelji, naši nastavnici, naši profesori, pre svega voleli zanimanje kojim su se bavili nama bila osnovna stvar koja nam je bila podrška da što lakše, što lepše prođemo školske dane, naučimo nešto i da nadam se postanemo korektni i dobri ljudi koji znaju da cene rad i poštenje.

Ovo je ozbiljan zadatak koji vas čeka očigledno u vrlo bliskoj budućnosti, u narednim danima i ja moram da vam kažem od toga koliko dobro proberete ljude koji vole da rade svoj posao i oni budu nagrađeni zbog svoje ljubavi koju imaju prema prosveti i prema učenicima kojima prenose znanje, zavisi i budućnost Srbije. Izbor nije lak. Iako ikako možemo da pomognemo tu smo. Hvala.
Zahvaljujem.

Malo pre ste propustili da mi date priliku da govorim po Poslovniku, ali ne zameram, naravno svi smo se pomalo uzbudili zbog svega što se dešava.

Hteo sam da vas zamolim i da posavetujem da onome ko nema pravo da koristi šefovsko vreme, ipak date mogućnost da nastavi da provocira kao što je to radio i pre ovog pokušaja izazivanja incidenta u parlametnu.

Svojim očima sam gledao kada je zajedno sa Boškom Obradovićem, kako to deca kažu, overio pet i čestitao mu jer su uspeli da urade ono što su bili planirali da urade u Skupštini, ovde, da izazove malu pometnju. Ono što nisu uspeli to je da nisu uspeli da izazovu incident koji bi mogao da bude sramota za ovaj Dom.

Još nešto, molim poštene nalazače koji su probali ovde da izazovu incident, da vrate telefon mom kolegi Bojanu Torbici, kojeg su izgleda u onoj gužvi uspeli da ukradu.

Hvala.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, kada su poplave zadesile Obrenovac 2014. godine, pored onoga što se podrazumeva, to je da su se prvi koji su pomogli, našli pripadnici MUP-a, Vojske Republike Srbije, bili su i ruski specijalci. Ja gospodu iz Ohaja, ne videh do jedno dva meseca kada su poplave prošle, da vide šta je bilo, šta nas je zadesilo, šta nas je snašlo, a zvao sam i moje Obrenovčane da pitam, ni cvonjak donacije doneli nisu, ako grešim, svakom sam spreman da se izvinim.

Prema tome, crvena crta postoji, bar za mene i partnerstvo za mir i ovaj domet saradnje sa NATO paktom je plafon koji sebi Srbija treba da dozvoli. Vojno neutralna zemlja ne sme da favorizuje i naravno da ne favorizuje i neće favorizovati ni jedan vojni pakt ili vojno odbrambeni ili kako se krstio i kako god zvao.

Neće favorizovati ni umanjivati značaj ni kineske vojske koja nije u odbrambenim savezima, samo tako postojati vojna neutralnost.

Izvinjavam se, ne mogu kolega Marinkoviću s vama da se složim da treba pojačavati saradnju sa NATO paktom, prekjuče sam rekao da su to okupacione snage koje plaćaju multinacionalne kompanije i da nije tako, ne bi ih se EU odricala i pravila svoje bezbednosne snage. Znači, i Evropa je prepoznala ko je i šta je NATO pakt.

Njihovu snagu treba uvažavati, treba poštovati, a mi treba da jačamo još više, jer oni svi znaju samo snagu sile, a ne snagu prava. Da su se iole držali prava nikad se ne bi desila 1999. godina, i nikad ne bi uradili ono što su nam uradili i ono što nam rade i dan danas. Oni znaju samo za silu, što Srbija bude silnija, snažnija i moćnija, to će biti uvaženija.

Uvaženom kolegi moram da kažem sledeću stvar, meni je jako žao, ako se ijedan čestiti Musliman oseća povređenim zato što se kaže islamski fundamentalizam, terorizam, i ostalo.

Zaista, nisam čuo da je jedan pravoslavni hrišćanin se opasao bombama i igde napravio štetu, ubio nekog, napravio problem. Možda je to bolno, i ja se slažem sa vama, ali ovo nije u cilju da bi se bilo ko od naših sugrađana koji žive, koji su muslimanske veroispovesti, na bilo koji način povredio.

Ali, da nam je želja da na i ovaj način i podstaknemo da se oni izbore protiv toga, da se oni ograde od onih koji se pozivaju na islam, je zaista nešto, što nadam se da razumete i prihvatate.

Znam da to nije jednostavno, znam da nije lako, ali u multinacionalnoj zemlji u kojoj živimo, Srbija je ostala jedina multietnička zajednica u kojoj sve nacije imaju jednaka prava sa većinskim stanovništvom, i to smo pre 10 dana ustanovili ovde da su čak i nacionalne manjine, kako to neko voli da kaže, ja ne volim da koristim taj termin, pozitivno diskriminisane. I, tako i treba, i ostaće tako u zemlji Srbiji.

Ali, moramo zajedno da nađemo snage a, vi prvenstveno morate da se obračunate sa onima koji se pozivaju na islam kada čine zlodela. Hvala.
Uvaženi kolega, ja sam ateista, po ubeđenju komunista, i mene zaista mnogo puta ovde povredi kada čujem komentare da je neko u ime komunizma činio ružne stvari, zlodela i sve ostalo. Mnogi koji imaju osećaj takav kao ja reaguju na isti način.

Ovo govorim iz tog razloga jer ja ne mogu da govorim kao verujući čovek, bilo koje vere, a sve ih poštujem, ali ne mogu da kažem da neko s pravom ne govori da je neko u ime komunizma i ko se zvao komunistom napravio zlodela. Znate.

Kada pravimo distinkcije, boli to mene, boli me više što je neko to uradio, nego zato što neko govori o tome. Davno je prošlo to vreme, i ja to ne mogu da promenim, nisam živeo u to vreme. Da je to danas znao bih šta treba učiniti.

Prema tome, jasno mi je koliko je to bolno, ali znate, moramo da napravimo jasnu razliku, jer ono što se dešava u Dombasu, je građanski rat. To nema veze sa bilo kakvom drugom vrstom priče.

Ali, neki u ime vere koju pominjete jesu se proglasili i čine ono što čine, i nema drugog termina kojim se to pravim može nazvati, koliko god to bilo bolno, bilo kome.

O tome se mora voditi računa. To moramo sprečavati, jer to jeste zajednička šteta, i ja prihvatam da je to daleko veća šteta narodu koji je, i onim ljudima koji su muslimanske veroispovesti, ali zajedno moram oda se borimo. Vi treba da budete nosioci borbe protiv svega toga.

Prema tome, dok se ne uzburkaju osećanja, znamo nekad i da ćutimo. Kad se uzburkaju osećanja, samo treba da pogledamo šta je istina i da raščistimo da onim što nije dobro.
Uvaženi kolega, ja iskreno verujem da su ti koji su činili zločine u ime komunizma ubačeni sa strane da bi kompromitovali komunizam kao ideju i neću se složiti, a sami ste to delimično potvrdili, da su se i mnogi komunisti jasno distancirali od svega toga na vreme i u duhu jedne apsolutne tolerancije, jer bojim se da već počinjemo da odlazimo na jedan malo klizaviji teren koji nije dobar.

Neću više ništa komentarisati, jer mislim da smo dovoljno rekli vrlo jasno i da su nam namere dobre i časne sa obe strane.

Hvala.
Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ovo je jedan od sporazuma koji su jako bitni, ne samo za pojedince, građane, jer će relaksirati same granične prelaze. Ovo je jako važno i zbog privrede Republike Srbije, jer će se time omogućiti daleko brži, jednostavniji i funkcionalniji saobraćaj. Samim tim, privreda Republike Srbije će biti u boljoj poziciji nego što je bila do sada.

Naravno, izgubljeno vreme na svakom graničnom prelazu je odnosilo određena sredstva, opterećivalo naše proizvode, opterećivalo transport.

Ovo je dobar potez u pravcu relaksiranja funkcionisanja samih graničnih prelaza, a ne samo naši privrednici, već i transportne firme širom Evrope ovim će dobiti dodatni stimulans da koriste rutu kroz Srbiju, koja jeste najbliža. Sada je i najbrža i najfunkcionalnija i najbezbednija, u većem obimu nego što su do sad to koristili.

Naravno da sve to utiče kroz poboljšanje pozicije privrede i ekonomije, utiče na stabilnost države, uticaće na veće prihode koje će ova država ostvarivati, uvećan budžet, a samim tim će se sredstva moći odvojiti i za one stvari za koje mi želimo da što pre dovedemo na mesto koje smo im odredili i opredelili.

Juče smo razgovarali o Strategiji nacionalne odbrane, o Strategiji nacionalne bezbednosti, o poziciji vojske. Ranije smo razgovarali o poziciji MUP, njihovoj organizaciji, njihovim potrebama. Svaka sredstva koja dođu preko ovih koja su planirana, ovo će sigurno to doprineti, naravno da je za očekivati da će biti iskorišćena upravo u pravcu poboljšanja zdravstva, školstva, materijalnog statusa pripadnika vojno-bezbednosnih snaga, podizanja sigurnosti i bezbednosti u Republici Srbiji, a ni na koji način realizacija ovih sporazuma neće ugroziti kontrolu i nadzor nad granicama kako u izlaznom smeru, tako i u ulaznom smeru ka Srbiji, jer će otvoriti prostor da se mnogo više vremena posveti nečemu, čini mi se, što je u poslednje vreme bilo jako teško na odgovarajući način i dosta brzo i adekvatno realizovati, a to su zdravstvena kontrola, fitosanitarna zaštita i sve ono što može uticati na život običnog građanina u Republici Srbiji.

Iz svih ovih razloga, poslanička grupa PS-NSS-USS glasaće i za ovaj zakonski projekat. Hvala.
Zahvaljujem.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, jednu stvar treba da znamo, i ako je to nešto što moj uvaženi kolega koji je govorio pre mene nikako ne može da preboli, time što je poslanik ni u kom slučaju nije mogao biti, čak ni kandidat za člana REM-a, očigledno da ga primanja članova REM-a ozbiljno zanimaju, ali ja verujem da je čak i ova biografija Judite Popović koja zaista ima jednu prosto proširenu rečenicu koja je čak i kraća od izjave o prihvatanju kandidature kvalitativno sadržajnija nego što bi bila njegova biografija i preporuka, čak i da nije poslanik.

Ovo kažem iz jednog prostog razloga, jer ja stvarno više granicu cinizma i licemerja nisam u stanju da trpim, podnosim, da ćutim, iako sam danas rešio da po ovoj tački dnevnog reda ne govorim. Ovo jednostavno ne može da se pusti tek tako.

Pokret socijalista i ja smo lično već duži vremenski period i naša poslanička grupa jasno stavili do znanja da nismo zadovoljni radom REM-a, da ne upotrebljavam neke ozbiljnije reči ovog trenutka.

O odnosu prema Javnom servisu smo pokazali time što smo glasali protiv povećanja takse i naknade za rad RTS koju građani plaćaju, ne zbog ljudi koji rade u RTS-u, nego zbog menadžmenta RTS. Na tome nama se neke stvari ne mogu spočitavati.

Pritisak sa strane, kako se to želi reči, ili pritisak sa ulice, što se nas tiče, apsolutno nikakvog uticaja nema, a to mogu da potvrdim i za svoje kolege iz SNS, obzirom da smo zajednički učestvovali na svim ovim razgovorima od letos pa do pre neki dan u Skupštini Republike Srbije. Nepristojno je, najblaže rečeno, pokušavati da ovu fazu u koju smo došli predstavimo da je došla po bilo čijem diktatu. Niti SNS, niti nama neko nešto može da izdiktira šta će da bude, najmanje EU, a još manje ulica i to da smo načisto jednom za svagda i o tome stvarno više ne želim da čujem ni jednu jedinu reč, pogotovo ne od onih koji danas u Skupštini pričaju jedno, a na razgovorima tamo, kad smo bili, pričaju nešto sasvim drugo.

Naš stav po pitanju REM-a je bio da je maksimum onoga što zakon i dozvoljava i omogućava jeste da se on dopuni. Kako se počelo sa pričom o popunjavanju nedostajućeg broja članova REM-a, tako je letos krenula haranga protiv REM-a, traženje kompletne ostavke REM-a, krici sa ulice, koji su trebali ne znam šta da proizvedu, a u stvari jesu bili vapaji Đilasa i Šolaka da se REM ne dira.

Možda ovo izgleda malo čudno, ali ovakav REM sa šest članova, koji nije obavljao svoj posao kad su u pitanju prekogranične televizije, koji nije obavljao posao kad su u pitanju SBB i drugi kablovski distributeri, onako kako treba, je odgovarao samo Đilasu i Šolaku i nikom drugom.

Prema tome, nemojte da se pravimo mnogo naivni u ovoj priči sad, te prebrzo se desilo. O ovome se razgovara više od godinu i nešto dana da se popuni sastav REM-a do punog saziva. U krajnjem slučaju, procedura koja je trajala, trajala je 15 dana, pa je čak Odbor za kulturu produžio za određeni vremenski period, što je vrlo tolerantno i verovatno biste vi to nazvali demokratskim, jel, da se dopune kandidature. Mi se nismo bunili kao poslanička grupa protiv toga, iako smo za to imali ozbiljan razlog.

Jedini kandidat, ako se ne varam, koji je predao svu dokumentaciju na vreme i čija je dokumentacija popunjena, je gospodin Dragiša Kovačević, koji je bio predlog poslaničkog kluba PS-NSS-USS. Onda verovatno na Odboru za kulturu ne bismo došli su situaciju da Odbor za kulturu predloži neka druga dva kandidata.

Ja moram da kažem bez ikakve zadrške i rezerve, ali naravno, to se dešava u životu, to što si najbolji i iznad svih i najkvalitetniji ne znači uvek da ćeš biti i izabran, da ćeš biti u situaciji da o tebi glasaju, odlučuju, i Odbor za kulturu je predložio ovo što je predložio.

Mi smo čak razmišljali da li ćemo uopšte glasati za bilo koga od ova dva kandidata. Ali, jednu stvar u parlamentarnom životu moramo da poštujemo, a to je činjenica da su predlagači jednog od ova dva kandidata bili danas u Skupštini i aktivno učestvovali u donošenju odluke o proširenju dnevnog reda i uvršćivanju na dnevni red sednice ove tačke.

Ne znam šta je ovde ishitreno, ne znam šta je ovde sporo? Možemo da budemo nezadovoljni. Ali, svaki poslanički klub je imao više nego dovoljno vremena da predloži kandidata za kojeg smatra da ispunjava uslove.

Da li je neko smatrao da je ova jedna prosto proširena rečenica dovoljno da nas ubedi sutra da mi ozbiljno razmišljamo o tom kandidatu? Možda i jeste. Svako ima pristup nekoj stvari i to je njegovo lično pravo.

Svi kandidati koji se ovde nalaze kao mogući, formalno-pravno ispunjavaju uslove i mi tu ne možemo da stavimo ni jednu primedbu. Naše subjektivno mišljenje o kvalitetu čoveka kojeg smo mi predložili je takvo kakvo jeste, mi ga nećemo promeniti i smatramo da je on čovek koji je apsolutno bio više nego kvalifikovan da se nađe u REM-u.

Da li bi to bilo dobro za njega, e to već nisam siguran, ali naravno da je on kao bivši sportista prihvatio da uđe u ovu utakmicu i Bože moj, ne pobeđuju uvek najbolji. U politici postoje i druge stvari koje ponekad odlučuju i danas smo ovde gde jesmo.

Još jednom želim da kažem, insistiraćemo mi iz Pokreta socijalista da se sa menadžmentom RTS-a raščisti već jednom. Mi smo apsolutno nezadovoljni njihovim radom, ali ne zato što nas nema u medijima. Slušam ove silne neke koji nisu ni u parlamentu, nemaju čak ni odbornike, nema ih u medijima, nema ih na Javnom servisu, nema ih nigde. Pa slovom i brojem Pokret socijalista je za prethodnih sedam godina imao priliku da učestvuje samo u jednoj emisiji političke prirode, a od 2012. godine smo u parlamentu Republike Srbije. Pa, šta? To je uređivačka politika RTS.

Mi RTS-u zameramo neke druge stvari, odnosno menadžmentu RTS-a. Smatramo da nema dovoljno kulture, da nema dovoljno obrazovanja. Zameramo im što smo morali da plaćamo, oni koji su pristali da plate, ja nisam, da gledaju utakmice reprezentacije, da gledaju utakmice Zvezde ili Partizana nekim tzv. prekograničnim televizijama i kanalima, to im zameramo. Zameramo im što su sredstva građana trošili da se investira u podizanje izuzetnog kvaliteta i zainteresovanosti publike u Srbiji za neke serije, a onda su odjedanput oni kao kuća i ustanova bili nezainteresovani da učestvuju u drugom serijalu, verovatno će biti nezainteresovani i za treći serijal.

Nemojte da nas prave budalama. To što menadžment RTS-a radi je zaista zrelo za jedno temeljno ispitivanje od Tužilaštva za organizovani kriminal.

Prema tome, nemojte da mi pričate priču o tome da nema na RTS-u ovog, nema na RTS-u onog. Svakog dana u parlamentu gospoda koja sa ulice upadaju u RTS i traže dva minuta u dnevniku su imali mogućnost da u direktnom nesmetanom prenosu ovde u Skupštini iznose svoje političke stavove.

Šta je problem? Pa, ne može njima da pomogne ni za ove, ni za neke naredne izbore, ni da su samo oni 24 sata na Javnom servisu. Oni nemaju program, nemaju rezultate. Hipoteke koje vuku za sobom, pa upravo u interesu vladajuće garniture, ako tako mogu da kažem, ili vladajuće koalicije, da njih što više bude u medijima.

Da se građani sete kako je riđobradi gusar radio kada je bio gradonačelnik Beograda, kako je iz pocepanih farmerki i patika postao jedan od najbogatijih građana Republike Srbije.

Da se ne šalimo, taj isti Đilas, pa ćutao je, bilo ga je briga baš za politiku, sve do onog trenutka dok nije uspeo da kupi PKB za sitne pare. Tu se žestoko naljutio. Nije uspeo PKB da otme kada je bio gradonačelnik, a sada nije uspeo da ga otme za neke sitne novce i sada mu je ceo svet kriv. Ne može. Dosta je bilo otimačine, dosta je bilo otimačine preko sekundi, minuta, nebrojenih reklama. Dosta smo gledali kako tuče penzionere u Ralji zato što ga pitaju kada će dobiti vodu ili će se desiti nešto korisno tamo.

Iskreno rečeno, nisam verovao da će meni biti žao da se ova rent a kar agencija DS, raspadne u paramparčad. Stvarno nisam mogao da verujem da ću ja to da doživim.

Đilas je pokazao da on ima jednu jako dobru žicu. On je shvatio da DS ne treba kupiti, on ih je rentirao. Voza, brate, okolo koga stigne, kako stigne za sitne pare. Sada je ovog prinudnog, stečajnog, likvidacionog upravnika DS, kojeg je kupio za platu od, mislim, rekoše mi 85, 90 hiljada dinara mesečno, osim ako se nije osevapio malo na ovom pranju para preko Fonda „Ljuba Davidović“, naterao da rashoduje 70 automobila, jer za njega više nisu u voznom stanju. Čovek izgleda ima neku dobru žicu, da proceni šta treba kupiti, a koga treba potkupiti, a koga možeš za male pare kupiti. Uspeo je za jako male pare, za fiktivne dugove, za izmišljene kamate da kupi ovu rent a kar agenciju, da kupi ćutanje njihovih poslanika, da kupi odbornike, da ih polako onako rasparčava, preprodaje, radi sa njima šta god hoće i ja mu na tome skidam kapu. Ume čovek. Ume toliko dobro da je čak meni počelo da biva žao DS. Prosto neverovatno, sam sebi ne verujem šta govorim i šta osećam.

Nije ni to džabe. Dragan Đilas je uplatio 260 hiljada evra u Fond „Ljuba Davidović“. Od toga su morali da operu 195 hiljada evra i da mu vrate. Šezdeset hiljada evara su plaćeni oni činovnici koji opslužuju rad DS, unazad plate, troškovi, porezi i doprinosi, i postavlja se sada pitanje – gde se tu ovaj njihov stečajni, likvidacioni upravnik „zalutovac“ našao? Da li je to sada to još neki dodatni razlog da bespogovorno sluša Đilasa ili postoje još neke stvari sa kojima ga ovaj drži u šaci?

Biće to zanimljivo u nekom budućem periodu, a ja stvarno mislim da je ovo zanimljivo i za neke druge organe, a ne samo za raspravu u Skupštini ili komentare. Znate, ako je širenje demokratije uplatiti 700, 800, 900 hiljada dinara za jednu tezgu na pijaci, vlasniku te tezge i uplaćivati nečemu što nikakve veze nema sa bilo čime, a nije zanimljivo poreskim organima, onda počinjem da se brinem malo i za naše poreske organe, pa, evo, da im pomognemo.

Uskoro ću podneti, čim završimo ova redovna zasedanja i dođem do malo vremena, krivične prijave i tražiti da se njihov rad, onako temeljno ispita do kraja, kao što razgovaramo i o REM-u otvoreno, kao što smo razgovarali sa evropskim parlamentarcima otvoreno, rekli im da je krajnje nekorektno to što su oni narušili princip razgovora koji smo ugovorili, a to je da su oni vodili pregovore i sa ovima koji sa ulice nisu hteli da sednu za isti sto da se razgovara, ali ja sam rekao da meni nije smetnja da oni zastupaju njihove interese, ali neka kažu pošteno da su rešili da zastupaju ono što traže Đilas i ovaj savez za, kako beše, ima neka kraća verzija, nisam je dobro zapamtio, setiću se kasnije verovatno.

Prema tome, nisu bili pošteni ni toliko, ali na kraju razgovora, a i time da zaključim ovu priču, ovi razgovori sa gospodom iz EU bili su jako korisni, što šta se dalo naučiti, a moram priznati da sam i ja bio slobodan da im ponudim dobre usluge, pošto su oni nama ponudili svoje dobre usluge, da im ponudim dobre usluge srpskih parlamentaraca, da im Bregzit što bezbolnije i lakše prođe. Prijatno.
Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Ustava Republike Srbije kaže: „Sudija ima pravo na platu u skladu sa dostojanstvom sudijske funkcije i njegovom odgovornošću“.

Za sedam dana naravniće se tačno 10 godina od kada sudije koje sude prekršajnu materiju bez razloga trpe jednu nepravdu, a to je da njihove plate nisu izjednačene sa kolegama sudijama koji sude u drugim materijama. Izuzev zarada ovih sudija, sve ostale kategorije zaposlenih u prekršajnim sudovima imaju identičan način obračuna zarade sa svojim kolegama, i činovnici, nameštenici, daktilografi, obezbeđenje i svi ostali, osim sudija koji sude prekršajnu materiju.

Sudije prekršajnih sudova, podsetiću vas, sude obimnu materiju jer sude predmete iz oblasti korupcije, carine, budžetskog sistema, deviznog poslovanja, pristupa informacijama od javnog značaja, radne materije, bezbednosti saobraćaja, javnog reda i mira itd, itd, itd.

Uvažene kolege, sudije prekršajnih sudova nisu teret budžeta i da bi se ova nepravda otklonila na godišnjem nivou je dovoljno 220 miliona dinara koje ovi vredni ljudi u prekršajnim sudovima višestruko inkasiraju u budžet Republike Srbije svojim radom i angažovanjem.

Samo Prekršajni sud u Beogradu je u 2018. godini naplatom novčanih kazni u budžet Republike Srbije uneo milijardu i 222 miliona dinara. Dakle, 465 miliona na godišnjem nivou iznose zarade svih sudija Prekršajnog suda u Beogradu, svih zaposlenih i kompletan trošak rada ovog suda. Samo Prekršajni sud u Beogradu je u 2018. godini uneo gotovo 800 miliona dinara u budžet Republike Srbije.

Molim vas, a Pokret socijalista će istrajati na predlozima da se ova zaista bezrazlozna nepravda ispravi, da ovaj zakon stavimo na dnevni red i time pokažemo da jednostavno poštujemo Ustav Republike Srbije.

Još nešto, ovi ljudi nisu teret budžeta, oni nisu nevladina organizacija, oni nisu neke od nevladinih organizacija koje se hrane iz budžeta Republike Srbije, a rade protiv interesa ove države. Ovi ljudi rade isključivo u interesu Srbije.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, druže ministre, uvažena gospodo generali sa saradnicima, danas je teško govoriti iza svih ovih ljudi koji su pre mene govorili, pogotovo oni kojima je ovo oblast koju dobro poznaju, oblast kojom su se bavili u svom životu. Ali, ostaje jedan prostor koji se dat prokomentarisati. Bilo bi dobro da ima mnogo više vremena, pa da se malo pozabavimo i analizom Strategije odbrane Republike Srbije i Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije od 2009. godine koje će biti na snazi do današnjeg dana, odnosno do dana kada budemo usvojili ove nove strategije.

Nije demagogija, ali stvarno moram da kažem da će mi biti izuzetna čast i možda jedna od najvažnijih stvari mogućnost da kao poslanik učestvujem u definisanju strategije odbrane Republike Srbije za budući period, koja ima sadržaj gotovo u potpunosti onakav kakav ja mislim da treba da ima.

Pokazalo se od 2012. do 2019. godine da možda čak ni strategija odbrane iz 2009. godine nije tako loša koliko su bili loši oni koji su je sprovodili, odnosno oni koji su smišljali akcione planove. Ali, šta i očekivati od onih kojima je cilj borba za oslobođenje špijuna, za razliku od nas kojima je cilj da se KiM oslobodi od privremene okupacije i ponovo postane apsolutno funkcionalni sastavni deo Republike Srbije kakav je i bio pre 1999. godine?

Znate, njihovi akcioni planovi su bili uništavanje vojnih resursa, takmičenje u ulizivanju, u izvinjavanju, u samoponižavanju. Što su sebe ponižavali ni po jada, ali ponižavali su Vojsku, ponižavali su narod, ponižavali su Srbiju i ono što je najdrastičnije jeste njihov akcioni plan koji je glasio – NVO zameniće PVO. Niti biva, niti će biti. Nikada narikače u crnom, žutom, narandžastom, Nataše Kandić i ostale svojim kletvama nisu rušile protivničke avione, zaustavljale teroriste na granici Srbije nego vojno-bezbednosne snage koje imaju svoje jasno definisano Ustavom opredeljeno mesto, a jako važno i u srcima svih onih koji Srbiji žele dobro.

Veliko je zadovoljstvo koje pružaju dve rečenice koje definišu ovu novu nacionalnu strategiju, koje kažu – Politika vojne neutralnosti, jačanje Vojske Srbije i osposobljavanje stanovništva za odbranu su odvraćajući faktori za oružanu agresiju na Republiku Srbiju. Ova rečenica govori toliko mnogo da je pitanje da li je onih 40 i nešto strana razrade uopšte i nužno? Sve ovo govori da je Srbija rešila da definitivno, konačno i jasno napiše i kaže da hoće i da će sve učiniti da bude vojno i politički neutralna, nezavisna i samostalna država koja prvenstveno brine o dobrobiti svojih građana, koja nema pretenzije ni prema čijoj teritoriji, ali ni po koju cenu neće dozvoliti da jedan pedalj zemlje Srbije ode nekom drugom.

Mnogo toga je učinjeno kada je u pitanju poboljšanje materijalnih resursa, ne samo u vojnim efektivima. Bilo bi mnogo dobro da oni zlikovci nikad nisu bili na vlasti, jer je lakše sistem nadograđivati nego ga praviti ispočetka, ali tu smo gde smo. Srećom, došli smo na vreme 2012. godine da potpuno rasulo i pretvaranje Vojske Srbije u dobrovoljno lovačko društvo, koje čak nije imalo ni identične uniforme, zaustavimo i da to danas postane jedan ozbiljan faktor mira, stabilnosti i sigurnosti svih građana Srbije.

Kada govorimo o materijalnim resursima, mislim i o platama vojnih lica. Zato mi se izuzetno sviđaju i pojedine izmene Zakona o Vojsci Srbije, gde se uvode činovi kapetana prve klase i vodnika prve klase, jer to jednostavno govori o jednoj postepenosti i mogućnosti napredovanja, stimulacije da se napreduje. Jer, iskreno rečeno, sve ono što ste i danas sami u svojim govorima rekli, pa je destimulisalo oficire da napreduju nego ih stimulisalo da napuštaju vojsku, ja ne verujem da je bilo šta od toga slučajno urađeno. Sve je apsolutno svesno i namerno rađeno da Srbija prestane da bude slobodna i suverena država.

Kada je u pitanju ljudski resurs totalne odbrane, mnogo toga se mora raditi na vraćanju onog što je najvažnije, a to je patriotizam. Moram da kažem sa velikim zadovoljstvom, a budite sigurni da sam to dobro proučio, imamo veliku sreću da su nam adolescenti, deca u srednjoj školi daleko više patriotski nastrojena, daleko više nacionalno svesna i više vole Srbiju nego roditelji koji su ih vaspitavali.

Škola je jedan od važnih faktora koji mora da utiče na ovaj deo voljnog momenta, a on je jako važan, kako za profesionalnu vojsku, tako i za svakog onog ko, nadam se, nikada neće doći u situaciju, ali ako dođe u situaciju da brani ovu državu, bude svestan svoje obaveze i da mu je to više čast nego obaveza.

Neka zvuči demagoški, ali nastava u školama mora počinjati tako što će učenici biti postrojeni ispred škole, ulaziti u redu u učionice, nakon odsvirane himne i podignute zastave.

Ovo nije demagogija, ovo nije militatizam nikoje vrste, ovo je nešto što rade države koje za sebe tvrde da su najdemokratskije države na svetu. Zašto mi to onda ne bi od njih preuzeli, primenili i koristili? Postoji još mnogo načina na koji se to može pospešiti, ali mora da se krene redom iz početka.

Neke generacije smo izgubili. Nisu obučene, nisu voljne, ali ja vama tvrdim da mladost Srbije više voli Srbiju nego mnogi od onih koji su je vaspitavali i to je ono o čemu mora da se vodi računa.

Sledeća stvar koja mi je jako bitna ovde jeste rečenica koja kaže - oružana agresija na Republiku Srbiju u narednom periodu ne može se isključiti. I ne može da se isključi i pomno čitajući ovaj materijal vidim, ili se meni čini da vidim, između redova da se jako dobro shvatilo da se ratovi na zemaljskoj kugli već dugo, dugo vremena ne vode između država, ne vode između nekih naroda, zato što postoje međudržavni, međunacionalni sukobi, nego ih vode multinacionalne kompanije koje su kupile pojedine države, kupile njihovu mladost, da ratuje i gine za njihove interese. Oni su nevidljivi, tamo negde u senkama, ali ovde, u ovom materijalu koji ste vi dali, oni su jasno oslikani. To je razlog zašto se ne sme isključiti ni jednog trenutka mogućnost da dođe do oružane agresije na Republiku Srbiju.

Ono s čime ću se složiti sa mojim kolegom Delićem delimično, ja lično nisam za ulazak u EU, ne zanima me, ali ono što ću poštovati, što sam uvek govorio, jeste odluka građana Republike Srbije jednog dana na referendumu hoće li ući u EU, ako uopšte tad bude i postojala.

Zašto je važan i ovaj deo koji govori o saradnji sa EU na ovakav način? Pa, vidimo da je potpuno jasno da jedna saradnja i sa NATO paktom, kojeg ne znam zašto je neko krstio kao, navodno, odbrambenim savezom, ja nisam čuo da je ijednu državu koja je članica NATO pakta bio prinuđen da brani, ovo je klasična teroristička, agresorska organizacija koju plaćaju multinacionalne kompanije. Ta agresorska organizacija je, bombardujući Srbiju, pomažući OVK da privremeno okupiraju Kosovo i Metohiju, Vesliju Klarku omogućila da drži dve kompanije dole, Medlin Olbrajt i svim onim zlikovcima koji su pripremali i izmišljali i Račak i sve ostalo, da bi Srbiji otelo ono što je dragoceno. Tako su naučili da otimaju sve i svašta.

Iz tog razloga, i saradnja sa njima po pitanju vojnih vežbi, i saradnja sa ODKB-om, saradnja i sa ovom rogobatnom skraćenicom ZBOP je jako važna. Nama su parlamentarci jedne bitne članice EU jednom prilikom, a jako visoka delegacija je bila u pitanju, rekli da se EU sprema da osnuje i napravi svoje oružane snage u bliskoj budućnosti jer ne može da računa na NATO pakt. Prema tome, i saradnja sa Zajedničkom bezbednosnom i odbrambenom politikom EU je jako važna. Važno je preuzeti njihova iskustva, ali i na zajedničkim vežbama pokazati koliko su naši vojnici sposobni, spremni i znaju i umeju da rukuju oruđem i oružjem kojim raspolažu.

Neću ja ovde sada nabrajati sve ono gde su naši vrlo uspešno, na raznoraznim vežbama, u Rusiji, u Bugarskoj, na nekim drugim mestima, osvojili prva mesta, gde su jedni od najcenjenijih kada su u pitanju zajedničke mirovne misije, jer bi nam to oduzelo previše vremena, a vremena nije dovoljno.

Dobro je što se prepoznalo da je večita tema raznoraznih interesa danas multinacionalnih korporacija bila otimačina na putu Berlin - Bagdad. Na sreću ili nesreću, mi smo na tom putu i s tim moramo da se nosimo. Ako ćemo da sačuvamo slobodu, moramo biti dovoljno jaki da im odvratimo svaku pomisao da pokušaju da nastave otimačinu Republike Srbije.

Ono o čemu takođe moramo da vodimo računa jeste da su nam od 2000. do 2012. godine ušli mnogi kvazi investitori iz susednih država, koji nisu ušli samo zarad profita. Stavili su nam dobrim delom šapu na hranu, na proizvodnju hrane, na štošta i to je jedan od faktora o kojima mi moramo da razmislimo. Da li su srpski investitori tako rado dočekani u nekim susednim državama, kao što je Hrvatska? Ne. Sprečavani su na svaki mogući način da se tamo bave poslom.

Gospodo, drugovi, između izbora da kao Bugari, pošto ih pomenusmo, potrošimo milijardu ili dve milijarde da bismo ušli u NATO pakt, ovo je poruka onima koji to propagiraju, mnogo je korisnije i bolje potrošiti i dve i tri milijarde i kupiti S-400, jer S-400 je danas simbol slobode, S-400 je danas garancija slobode. Turska se odvojila, postala samostalna država, onda kada je dobila S-400. Videli smo kakve su bile reakcije na to što je S-400 došao u Srbiju. Neki su to zvali turistički dolazak S-400. Ozbiljno je njih uzdrmao dolazak sistema S-400 u Srbiju, još uvek imaju dilemu da li je i dalje S-400 i dalje u turističkoj poseti Srbiji ili se vratio, da li je produžio boravak ili nije, neka ih u njihovim slatkim mukama.

Iz svih ovih razloga koje sam naveo, sa zadovoljstvom, u danu za glasanje glasaćemo za ove zakone, glasaćemo za ove strategije, jer jednostavno ovo je prava budućnost, pravi temelj za siguran put Republike Srbije, iza ovih strategija mogu da dođu samo pravi akcioni planovi koji će srpskog vojnika, Srbiju kao državu postaviti na mesto koje zaslužuju. Hvala.