Zahvaljujem.

Ne postoji idealan izborni sistem na svetu koji kroz uporedno zakonodavstvo može da se pronađe i koji bi obezbedio apsolutnu zastupljenost volje naroda na način kako bi to bilo stoprocentno dobro.

Svako ko smatra, a poslanik je u Skupštini Republike Srbije, bez obzira kojoj grupaciji pripada, političkoj stranci i ostalo, ima mogućnost da uloži napor, sedne, napiše predlog za izmene i dopune izbornog zakona ili napiše predlog novog izbornog zakona, pa da onda Skupština dobije priliku da o tome raspravlja.

Sama kritika, bez konkretnog predloga od ljudi koji su inače po vokaciji stručni da ovako nešto mogu da učine, jednostavno nam pokazuje samo da tu negde ne postoji volja za nekom ozbiljnom promenom, već isključivo samo za pribiranjem sitnih političkih poena, a da se energija ne potroši na dobrobit građana Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, blizu 20 godina, odnosno nešto malo više od 20 godina je prošlo od kada je završena zlikovačka, zločinačka NATO agresija koja je za jedini svoj cilj imala ubijanje naše nevine dece, naših civila, naših policajaca, naših vojnika i želju da pokori Srbiju i da je stavi pod potpuni protektorat.

Narod koji se ne nauči u svojoj istoriji pameti, kažu, istorija će mu se ponavljati dokle god se ne opameti.

Već dugi niz godina mi smo svedoci da se osporavaju srpske žrtve u Jasenovcu, srpske žrtve u Prvom svetskom ratu, srpske žrtve u Drugom svetskom ratu i to mi teško možemo da ispravimo, ali sebi ne smemo da dozvolimo da generacije iza nas kažu da nismo uradili ono što je bila naša dužnost, a smatram da je dužnost Republike Srbije, a prvenstveno ovog doma da se utvrdi tačan, poimeničan broj svih poginulih i ranjenih civila, pripadnika MUP-a i Vojske koji su stradali tokom zlikovačke i zločinačke agresije NATO pakta 1999. godine.

Tako ćemo jednom za svagda staviti tačku na moguće kalkulacije oko broja i sprečiti da bilo ko osporava da smo stradali 1999. godine, da su nam deca ubijana, da su nam civili ubijani, da je Srbija razarana.

Poštovane kolege, pozivam vas da podržite ovu inicijativu, jer smatram da je ovo dug prema žrtvama bombardovanja 1999. godine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, danas možda i nije neki spektakularan dan ako bismo ovo gledali kao suvoparni izveštaj.

Izveštaji su obimni, na više stotina strana, temeljni, obuhvataju 2019. godinu, koju pomalo zaboravljamo opterećeni današnjim dešavanjima u 2020. godini, ali proći će i ova 2020. godina vrlo brzo i da ne bismo nekakve propuste napravili, jer ovde su ljudske sudbine i ljudski životi, finansije, ostvarena ili neostvarena prava građana Republike Srbije, onda moramo ovaj Izveštaj gledati tako kao ljudske živote i ljudske sudbine i budućnost.

Ovi izveštaji su jako važni, šta i kako će oni koje smo mi, u ime građana Republike Srbije birali, dali im određena prava i odgovornosti kao nezavisnim i samostalnim državnim organima, nastaviti da rade i da deluju u onim oblastima u kojima su dobili ovlašćenja.

Ono što je zajedničko za sva ova četiri nezavisna i samostalna državna organa jeste da se ona pomalo personifikuju i identifikuju sa ljudima koji su na čelu ovih institucija, ali i oni i mi svi znamo da iza njihovog temeljnog i dobrog rada stoje jako odgovorni i mnogobrojni stručni saradnici i pomoćnici i svi oni bez kojih niko od njih kao pojedinac ne bi mogao da ovakav obim posla obavi u toku jedne godine.

Ono što je zajedničko za sva ova četiri organa, a jeste obaveza ovog doma i obaveza Republike Srbije, jer su to i zaslužili u proteklom periodu, jeste da omogući da na još lakši, jednostavniji i efikasniji rad kroz stvaranje boljih materijalnih uslova, omogućavanje zapošljavanje većeg broja kvalifikovanih saradnika, njihovim adekvatnijim nagrađivanjem da bi se dobio što kvalitetniji kadar mi zaista obezbedimo da ove četiri institucije funkcionišu što je moguće idealnije i besprekornije.

Neko će reći da je najmanje interesantan državni revizor, šta tu ima da se sada razmišlja, dugovna strana, potražna strana, plus ili minus i digitron, papirić da li je sve sravnjeno i plaćeno, da li je ispoštovana procedura kod javnih nabavki ili nekih drugih propisa.

Međutim, nije tako i računovodstvo, ako mogu tako najjednostavnije da kažem, je jedna ozbiljna nauka koja traži izuzetno ozbiljno znanje, potkovanost, ali pre svega traži i stabilnost, kao i u svim oblastima života ništa nije ustrojeno tako da ne postoji dilema. Onda kada se razmišlja o dilemama, zna se kako se one razrešavaju, pa čak i kod državnog revizora.

Ono što je važno, važno je da je obezbeđena nezavisnost i samostalnost u radu državnog revizora i da svaka ona odluka koja nije definisana samim zakonskim propisima na najprecizniji način bude urađena sa njihove strane isključivo i na koriste građana Republike Srbije.

Naravno, zna se šta sledi posle toga, sledi inicijativa za korekciju određenih propisa, mada kažu da što više čovek pokušava da pojedinačno definiše svaku moguću situaciju, sve više rupa u zakonu i stvara.

Za državnog revizora i ono što radi samo možemo reći reči pohvale koliko ćemo uspeti da im pomognemo da dobiju još veći broj ljudi, kako bi se češće i brže mogli baviti svojim poslom u lokalnim sredinama, pomoći onima koji upravljaju budžetima da ih koriste na pravilan način i od toga će zavisiti koliko ćemo još više imati razloga da mi kao Skupština budemo zadovoljni, jer smo napravili dobar posao.

Svako od ovih ljudi koji se nalazi na čelu ovih institucija, činjenica je daje i pečat radu te institucije, jer ipak, na kraju balade, o svemu tome šta će u javnosti izaći i šta će se u mnogim predmetima uraditi, odlučuju oni, neko srčanošću, neko iskustvom, neko oslanjajući se na rutinu i saradnike, tako da srećom, kada je u pitanju Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, srčanost koju ulaže i pozitivnu energiju u svoj rad, za razliku od nevladinog sektora koji se u mnogome bavi problematikom, a kojom se bavi Poverenik za zaštitu ravnopravnosti, gospođa Brankica Janković, negde svoju srčanost zaustavlja u onom delu koji se završava sa ingerencijama koje ima, jer da je i za malo drugačije, bojim se da zbog nekih stvari bi uskoro mi morali da osnivamo ili nevladine organizacije ili agencije za zaštitu prava većine od diskriminacije, koju vrši agresivna manjina.

To je nešto što mi u Srbiji evidentno vidimo. Većina se povlači pred manjinom, sklanjajući se čak i popuštajući pred nekim tradicionalnim, proverenim vrednostima duboko usađenim u ovom društvu, što ja lično smatram da je nedopustivo i da može da bude kontraproduktivno u celoj ovoj situaciji.

Iz tog razloga potpuno podržavamo mi iz Pokreta socijalista, promenu Zakona o Zaštitniku građana, koji već traži dosta promena u svemu tome u svim ovim procedurama koje postoje u pravima u ovlašćenjima, u načinu kako će se ostvariti i realizovati preporuke, opomene i sve ono što u sklopu svojih ovlašćenja ima Zaštitnik građana.

Moram reći da, ne samo njegovo mišljenje, nego mišljenje i Poverenika za informacije od javnog značaja i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, pa i državnog revizora, za mene lično, a i za nas poslanike iz Pokreta socijalista je daleko važnije kada se donose novi zakoni, nego šta misli Venecijanska komisija, šta misli EU.

Mogu da kažem da me ne zanima ni Venecijanska komisija ni EU, gospodine Pašaliću, mene interesuje da zakon koji vi predlažete bude isključivo u interesu građana Republike Srbije.

Zašto ovakav odbojan stav prema Venecijanskoj komisiji? Za mene je to bio pojam sve do jednog trenutka od čoveka koji je član Venecijanske komisije, ali ne ispred Republike Srbije već od jedne od naših susednih država, nisam čuo rečenicu koja je otprilike rekla, sve što vam oni predlažu, 16 puta premerite, jer uglavnom, ništa dobro i pametno po vašu državu kao preporuku dobiti nećete.

Uvažavam mišljenja pametnijih od sebe, pa se toga i držim, ali pokušavam da kažem da ćemo se mi, iz Pokreta socijalista, držati nekih starih tradicionalnih vrednosti. Potpuno podržavamo brigu svih poverenika za borbu protiv diskriminacije svih vrsta, da li je to u pitanju rasna, polna, imovinska, pa čak i seksualne orijentacije, ali nećemo se složiti nikada sa zaključivanjem istopolnih brakova, sa registracijom istopolnih zajednica, jer mislimo da je to nešto, što je, za početak, apsolutno, suprotno Ustavu Republike Srbije, i svako angažovanje u tom pravcu smatram neustavnom delatnošću. Šta god o tome mislila gospoda iz EU, jer, pravo da vam kažem, ne pamtim da su nam ikada išta dobro poslali, od Kosovske bitke, preko ubistva Karađorđa, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata itd, itd. S te strane nam je malo toga dobrog došlo.

Meni je jako žao, ali je možda i dobro što danas ne govorimo o 2020. godini, jer smo još uvek u njoj, još uvek je sve sveže, ali koliko je bitna institucija i Zaštitnika građana i saradnja sa Poverenikom za informacije, kada je to u pitanju vidimo upravo u vreme vanrednog stanja, u vreme borbe protiv korone, kada smo zaista imali prilike da vidimo jedno maksimalno angažovanje i Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i Zaštitnika građana na tome da se detektuje svako moguće ugrožavanje bilo kojeg ljudskog prava i prava zagarantovanog Ustavom Republike Srbije na terenu sve vreme, a da iskreno rečeno, imam utisak da uopšte nisu vodili računa o svom zdravlju. Verovatno treba da prođe vreme da to malo analiziramo. Videli smo vas i na migrantskim krizama, videli smo vas i u zatvorima, videli smo vas i kada su suđenja u pitanju, ali videli smo vas na terenu i kad su bili neredi koji su se desili tokom leta, za koje mislim da su iscenirani sa zapada. Dobro, možda grešim, ili možda to tako otvoreno ne bi trebalo da govorim, ali to je iskreno rečeno, moja stvar.

Bićete podržani zaista, kada je u pitanju promena tog zakona, u svemu onom što dolazi do granice mešanja u tuđa ovlašćenja. Neke kolege pre mene su rekle da ovo nije četvrta grana vlasti, i sa tim se potpuno slažem. Iz tog razloga, namerno onaj uvod sa početka moje diskusije, ali, da imate vlast koja je definisana zakonima, da imate ovlašćenja i mogućnosti da ih koristite, to je apsolutno jasno.

Zato je jako dobro što smo 2017. i 2019. godine, kao Skupština na čelo ove dve jako važne institucije doveli ljude koji su bili sudije, koji jako dobro znaju da distanciraju lična osećanja od onoga što im je zakonom propisano i dozvoljeno. Mogu da razumem potrebu da se nađe efikasniji načini da, da tako kažem, privole da postupe po vašim preporukama oni koji su dužni to da učine, ali smatram da onaj deo kolača vlasti koji pripada nezavisnoj i samostalnoj vlasti, a to je sudska vlast, ne može niti sme, da bude jednim mikronom okrnjena ovlašćenjima koja će u budućem periodu biti preneta vama kao poverenicima.

Mislim da je to jako dobra nijansa i čini mi se, da to ide jako dobrim pravcem, ali o tome ćemo detaljnije razgovarati onog trenutka kada to bude došlo na dnevni red.

Pri kraju svoje diskusije zamoliću Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštite podataka o ličnosti, da ovo shvati kao zvaničnu inicijativu s moje strane. O tome smo razgovarali prilikom njegovog izbora i mislim da je vreme da se o tome dobrano razmisli, a to je jedna nelogičnost koju je njegov prethodnik uradio. Praktično, na osnovu preporuke ranijeg Poverenika nije moguće kroz portal sudova utvrdi protiv koga se vode sudski postupci. Kaže, to nije u skladu sa ovim ili sa onim.

Prema srpskim zakonima, svako od nas, građana Republike Srbije punoletan ima pravo da danas uđe u svaku sudnicu, osim u izričito zabranjenim slučajevima da sedi, da odsluša suđenje, da bude javnost na tom suđenju i to je nesporno pravo svakog građanina. Ako svaki građanin može da uđe u sudnicu i da sazna da se u toj sudnici vodi nekakav postupak protiv Đorđa Komlenskog, ja apsolutno ne razumem odakle ideja prethodnom Povereniku, kojem ne želim ni ime da izgovorim, da svojom preporukom onemogući građanima Srbije da na jednostavan način koji su imali kroz portal sudova u onim segmentima zakonodavstva, odnosno, pravosudnog sistema u kojima je to dozvoljeno, provere da li se protiv nekoga vodi nekakav postupak, s kime će sutra sklopiti posao, ko im dolazi u kuću, da li firma sa kojom treba da sarađuju ima jedan ili 1001 sudski spor gde je tužena za neke stvari.

Mislim da je to u tom trenutku bila jedna klasična greška, da ne kažem i zloupotreba od strane poverenika. Mislim da na tome treba raditi da se to vrati ponovo, jer ako već imamo jako dobro razvijem portal sudova, naravno, ne treba da se pojavi matični broj, ne treba da se pojave podaci, ali po imenu i prezimenu ili po nazivu firme mora biti jednostavno svakome od nas da proveri s kim ima posla, ili onda, gospodo, predložiti da se Zakon o krivičnom postupku i drugi zakoni menjaju, pa čak i Ustav, da se ukinu i javna suđenja, jer, jednostavno, ovo je toliko kontradiktorno jedno drugom, da je apsolutno nepojmljivo.

Pošto želim da ostavim svojim kolegama vremena da mogu da vam kažu i oni svoja zapažanja, mogu da kažem da ćemo vaše izveštaje usvojiti, jer ovi izveštaji govore da se u toku 2019. godine, jako ozbiljno, jako odgovorno i jako naporno radilo, da je ugrožen ogroman trud i energija, da nije tako, verovatno bismo mnogo teže prošli kroz ovu 2020. godinu, o mojim razmišljanjima, šta treba omogućiti svim ovim institucijama za bolji rad, trudiću se da uvek govorim u Skupštini, a nadam se da ćemo zajednički to obezbediti. Ja vam želim da u 2021. godini se ne bavimo više kovidom i problemima koji je on prouzrokovao, već da se vratimo normalnim aktivnostima i da nastavite da radite ovako dobro, kao što ste i do sada radili. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, o ovoj želji za korekcijom zakona mi smo govorili još i kada su 2019. godine bile vršene izmene i dopune Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Međutim, amandmane koje smo tada podneli Skupština nije prihvatila, iako mislim da je argumentacija bila više nego osnovana i važna.

Ovih godinu dana je pokazalo da smo apsolutno u pravu. Na osnovu onih informacija koje sam ja dobio od javnih izvršitelja i sudova i svojih kolega advokata, ukazuju na činjenicu da smo zaista donoseći izmene Zakona o izvršenju i obezbeđenju, kada smo limitirali mogućnost da se izdržavanje naplati iz najviše polovine primanja obveznika davanja izdržavanja, doveli u vrlo nepovoljnu situaciju pre svega maloletnu decu, koja iz tog razloga već danas imaju problem da realizuju potraživanja koja imaju na osnovu sudskih presuda i odluka.

Zašto se ovo dešava? To smo i tada govorili, a to je da sudovi mogu na ime izdržavanja dosuditi do polovine zarade od obveznika izdržavanja, na ime izdržavanja deci iz prethodnog braka ili nekim drugim licima prema kojima postoji obaveza izdržavanja, ali da ćemo doći u situaciju da zbog trajanja sudskih postupaka, praktično stvaranja jednog zaostatka u naplati tog potraživanja, objektivnih troškova koje imaju maloletna lica, odnosno njihovi zastupnici, jer se to stvori tokom postupka, neće moći da izvrše naplatu. Znači, u situacijama kada obveznik bude obavezan da plati 50% od svojih naknada na ime doprinosa za izdržavanje, praktično maloletna lica, deca, najranjivija kategorija dolazi u situaciju da svoje potraživanje ne može da naplati.

Mislim da smo na ovaj način doveli u pitanje prava najranjivijih kategorija i iz tog razloga, prvenstveno vezano za ovaj član 2, mi i dalje istrajavamo na predlogu da se zakon u tom smislu koriguje, izmeni, jer jednostavno komentari koji su bili i argumenti u to vreme davani da i ta lica koja daju izdržavanje ne mogu da to izdrže nisu na mestu, jer deca ne samo što su uskraćena za roditeljsku ljubav, na ovaj način mi želimo da ispravimo tu nepravdu da ne budu uskraćeni bar i za onaj materijalni deo koji im sudovi dosude. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče Skupštine.

Povredili ste član 27. i i dalje ga povređujete. Ja vas molim da obezbedite optimalne, normalne i bezbedne uslove za rad u ovoj sali onoliko koliko je to moguće.

Ja se neću upuštati u to šta su kolege ranije govorile, da li su povredili član 107. itd, ali je nedopustivo da vi tolerišete bez i jedne ikakve opomene da kolege od kojih konstantno mesec dana slušamo kako Srbija ne vodi računa o zdravlju ljudi u Novom Pazaru u ovoj sali i svima ugrožavaju zdravlje ne noseći maske. Ne poštujući Vladu Srbije, a da vi niste našli za shodno ni da ih čak na to opomenete i pozovete, a kamoli da primenite odgovarajuće mere. Hvala.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, moram da kažem da imam pomalo kontroverzan stav o ovom zakonu. Verovatno kada je sačinjavana lista govornika moje uvažene kolege zato su i napisale neopredeljen. Iako ću glasati za ovaj zakon ima stvari za koje mogu da kažem da sam u ovom zakonu protiv njih. Tako da, ja sam ostao, uslovno rečeno, neopredeljen, mada to nije tako i biće vam jasno o čemu se radi posle ovog kratkog obrazloženja. Neću se upuštati u to koliko su dobro kvalifikovani zdravstveni pojmovi koji se tiču karantina, izolacije i svega toga. Samo mogu kažem da analizirajući iz svog ugla, a to je onaj pravnički ugao, da su jasno u ovom zakonu definisani i da neće ostavljati nikakvu dilemu šta je šta. Na tome čestitam kolegama koje su radile na pripremi ovog teksta.

Ono čime nisam zadovoljan u ovom zakonu jesu jako male kazne, a evo to ću obrazložiti sledećim svojim stavom i dugogodišnjim iskustvom. Kazne od 300 hiljada dinara za pravna lica, 150 hiljada za preduzetnike, 50 hiljada za odgovorna lica, pet hiljada dinara za onog ko krši propise su nikakve kazne i ovde je čak po meni trebalo da se traži prostora i u ovom zakonu definisanja krivično pravne odgovornosti.

Mi danas govorimo o jako ozbiljnom problemu sa kojim smo se suočili i koji možemo slobodno da kažemo da je rat, rat koji traje, koji je počeo pre skoro godinu dana i za koji ne znamo kada će se završiti. U ratu se mora voditi računa o svim građanima i prvenstveno o tome da se sačuva glava.

Mi smo danas došli u situaciju da se branimo od bezobrazluka i terora manjine. Manjina građana Republike Srbije, u čemu se svi u ovoj sali više ili manje slažemo, je sve nas i sve građane Republike Srbije dovela u predvorje pakla. Ovo nisu mere protiv građana koji su poštovali mere koje se preporučuju, nisu protiv onih koji su savesni i odgovorni, već protiv onih koji svojom neodgovornošću dovode pred kolaps zdravstveni sistem, državu i moram da kažem otvoreno da su spremni da svojom nepromišljenošću prouzrokuju mnoge smrti. Iz tog razloga ove kazne, ovakve kakve su propisane, su male.

Glasaću za ovaj zakon jer ta manjina, te sitne duše jednostavno je ovo za njih preveliko i na njih će ovo imati čini mi se i nadam se dovoljnu reakciju da nećemo morati da pogoršavamo kaznenu politiku u odnosu na ovu koja je predviđena.

Sa druge strane drago mi je što i nije samo krivično propisana odgovornost, već i prekršajno, a pošto ni mi poslanici, niti oni koji imaju imunitet nismo amnestirani od prekršajne odgovornosti, od krivične jesmo, a to je da će se ovo primenjivati na sve nas, pa se nadam da će se primenjivati i na sve poslanike koji se nalaze u ovoj sali i koji ovog trenutka ne poštuju mere koje je preporučio Krizni štab Vlade Republike Srbije, ne nose maske ili su se prethodnih dana šetali bez maski i na taj način ugrožavaju zdravlje svih onih koji se nalaze ovde, a i svih onih sa kojima ćemo mi kada izađemo odavde imati kontakt.

Lični primer je nešto što je nezamenljivo i bojim se da mi bitku sa kovidom koju jako dobro vodimo na planu zdravstvene zaštite, gubimo na ličnom primeru i gubimo na medijskom polju. Moram da kažem, gospodine ministre, da preporučujem da se mere Kriznog štaba u pisanom obliku, da li je to kajron, šlajfna, nazovite kako god hoćete, svakog dana moraju objavljivati u svim medijima koji imaju nacionalnu frekvenciju, ali pisani, ne tumačeni, jer moramo da stavimo ruku na srce da naši uvaženi lekari nisu ljudi koji su od medijske struke i onda su u mnogo situacija dozvolili sebi da zaborave da su studiju i da bezobraznim novinarima, koje jedino interesuje gledanost njihovih televizija, odgovaraju na njihova pitanja zaboravljajući da su u studiju, da ih gledaju milioni građana Republike Srbije, gledajući u voditeljima pacijenta kojeg treba da ubede da se leči. To ko hoće da stavi ruku na srce i pogleda shvatiće u stvari da sve te neke navodne nejasnoće proističu iz svega toga.

Naravno da otežano ponašanje proizvodi to što u ovakvoj situaciji kada nemamo uvedeno vanredno stanje, kao što smo imali sa proleća ove godine, u zavisnosti od lokalne samouprave do lokalne samouprave važe različita pravila ponašanja i to je u skladu sa zakonom. Znate, ako ja sada odem u Kragujevac zaista bih na neki način morao da budem, na jednostavan način, upoznat koja pravila važe u Kragujevcu, šta je Krizni štab u Kragujevcu propisao, šta u Novom Sadu, šta u nekim drugim mestima da bi ovaj zakon ovakav kakav ćemo izglasati bude apsolutno jasno primenjiv na svakog građanina Republike Srbije.

Kažem, ovo je borba terora bezobrazne i nevaspitane, i drske manjine nad većinom, i mi je nemamo samo u ovome, mi to imamo u poljima nevladinih organizacija, medija, čega god hoćete ili nećete. Ali, ovo je borba na život i na smrt. Od ovoga zavisi koliko će građana Republike Srbije oboleti, koliko će ih imati trajne posledice, i koliko će njih ostati bez glave na ramenima?

Kaže neko, kazne su velike, nije tačno. Gospodine ministre, recite, koliko košta bolnički dan jednog bolesnika koji je na respiratorima? Koliko to košta sve građane Republike Srbije, a mnogi se sa tim, izvinjavam se, upotrebiću žargonski izraz, sprdaju na jedan krajnje neodgovoran način.

Iz tog razloga, ponavljam, kazne su male. Možda je trebalo proceniti, razmisliti, da bi nam se poslodavci bolje odnosili i vodili računa o primeni ovih mera, da bolovanje bude 100%, pogotovo u situacijama koje su nedvosmislene da se neko zarazio na radnom mestu, jer nije otišao na radno mesto da se zarazi, a vidimo da se ne sprovode mere na isti način u svim firmama ili preduzećima. Različiti poslodavci postupaju na različite načine.

Poštovani ministre, ima još nešto što mi se ne sviđa, ali znam da je to nužno, a to je što se u primenu ovog zakona direktno uključuje komunalna milicija. Da imamo vremena bio bih mnogo zadovoljniji da umesto toga što se njima daju ovlašćenja da postupaju u ovim predmetima, imamo prilike da angažujemo mnogo više zdravstvenih sanitarnih i drugih inspektora koji su vezani za zdravstvo i da se oni staraju o primeni ovog. Nadam se da ćemo ovo imati prilike da u doglednoj budućnosti menjamo, jer sa odgovarajućim inspekcijama i nadzorima dobićemo daleko kvalitetnije zdravstvo u perspektivi.

Ono što je nedvosmisleno, a to je da Srbiji glavu u ovom trenutku spašava državno zdravstvo. Činjenica je da su i mnoge privatne ustanove uključile se aktivno da pomognu, ali da nismo sačuvali državno zdravstvo, pitanje je da li bismo imali mogućnost da danas uopšte pacijente za koje više u Beogradu nema ležaja slobodnih, slobodnih kreveta, smestimo u neku drugu bolnicu, verovatno bismo već pre današnjeg dana gledali one slike kakve su bile ovde puštane sa zapada gde ljudi koji nisu imali novca nisu mogli da uđu u bolnicu i to je nešto što se mora čuvati i negovati i izuzetno je važno ne samo zbog ovoga, nego zbog građana Srbije, ulagati u nove objekte, u državno zdravstvo i zaposliti, sve one ljude koje je imalo ikakve veze imaju sa zdravstvom.

Srbija treba da dostigne nivo koje imaju neke zemlje, a to je da dođe bar jedan lekar na manje od 137 građana. Onda ćemo biti mirni i sigurni da smo negovani kako to dolikuje Srbiji.

Kažem, mi iz Pokreta socijalista glasaćemo za ovaj zakon. Molim vas, razmislite o ovome što sam vam rekao za medije, ko izlazi na televiziju, šta govori, jako je važno insistirati, bar to možemo od Javnog servisa ili RTS-a, da tražimo da i voditelji u svim emisijama se pojavljuju sa maskama, jer ukoliko pričamo o Kovidu, a ne nosimo masku, šaljemo jaku lošu poruku.

Da li neko veruje ili ne veruje u postojanje Kovida, to je njegov problem? Demokratija je vladavina većine nad manjinom. Manjina je dužna da se povinuje odluci većine ili će trpeti konsekvence. Mogu ja da verujem šta god hoću i neću i da je ovo napravljeno, i da je namerno pušteno, i da je ovo rat, i čak da ne postoji, ali kao deo vlasti u ovom slučaju zakonodavne, dužan sam da poštujem one mere koje Republika Srbija sprovodi kada je u pitanju borba protiv Kovida 19.

Svoje neko pravo mogu da ostvarujem u nekoj drugoj situaciji i svoje mišljenje na nekom drugom mestu, ali u Skupštini, ali ni na ulici i nigde osim poštujući sutra i ovaj zakon, nemam pravo da se drugačije ponašam.

Poštovani poslanici, drage koleginice i kolege, ja samo moram reći još jednu stvar u ovim odnosima između ekonomije i zdravlja. Jedna stara narodna izreka kaže - ko je čuvao glavu, sačuvao je kuću, ko je čuvao kuću, nije sačuvao glavu. Na vama ministre i na Vladi Republike Srbije i na Kriznom štabu je da nađete meru između svega toga, jer Srbija mora da sačuva i glavu i kuću. Mi ćemo glasati za ovaj zakon i stojimo iza vas u svakom pogledu da se ove mere što pre realizuju. Do pobede.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Održavanje reda u Skupštini podrazumeva održavanje i reda i mogućnosti da se u Skupštinu uđe. Naravno da ne smatram da ste vi odgovorni za ovo što se desilo, ali mislim da je apsolutno na mestu da se kao predsednik Skupštine, pošto očigledno apeli nas poslanika svih ove četiri godine nisu pomogli, obratite direktno Republičkom tužilaštvu i zatražite da već jedanput počnu da rade svoj posao.

Ova horda koja je bila ispred Skupštine, uključujući i narodnog poslanika Boška Obradovića kao kolovođe, je apsolutno ispunila sve zakonom propisane uslove da onog trenutka kada su napali gospodina Marjana Rističevića bude privedena i uhapšena. Hoće li tužilaštvo raditi svoj posao ili ćemo mi zaista u najkraće moguće vreme morati da razmislimo na koji način ćemo proveriti zašto se oni tako ponašaju, zašto ne rade svoj posao i zašto su dozvolili da počne da luduje fašizam u Srbiji?

Srbija nije tlo za fašističke ideje, ali verovatno onima kojima su ljotićevsko-fašističke ideje u mozgu, počinju da lude, to izgleda dolazi u vreme 9. maja, znaju oni da na političkoj sceni nemaju šta da traže, da nemaju šta da traže na izborima. Ono što mi tražimo jeste da republički organi, prvenstveno tužilaštvo, rade svoj posao, zaštite građane Srbije, zaštite poslanike, zaštite pravo na normalan život u Republici Srbiji. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, dobro je što danas na dnevnom redu imamo priliku da razgovaramo o donošenju odluke o ukidanju vanrednog stanja u Republici Srbiji.

Ja iz pijeteta prema preminulima neću koristiti reč – odlično, gledaću da ne koristim ni reč dobro, jer čak i da je samo jedan čovek u Srbiji preminuo od Kovida i to je previše i mora se uvažavati, poštovati i voditi računa o emocijama njihovih najbližih, a i svih nas koji smo izgubili neke poznanike, prijatelje, neke dobre ljude koje smo imali prilike da upoznamo ili izgubili priliku da ih upoznamo.

Ali, ono što se mora reći, mora se reći da je država Srbija i njeno rukovodstvo reagovalo pravovremeno, odgovorno, brzo i efikasno. Nije samo rukovodstvo zaslužno što mi danas pričamo o ukidanju vanrednog stanja, ja verujem da su jednako zaslužni svi građani Republike Srbije koji su poštovali mere koje su preporučivane, koje su donošene od strane Vlade i dozvoliću sebi kao laik nešto sa čime baš i ne volim da se igram i komentarišem, a to je da sam siguran da bismo mi o ovome razgovarali verovatno i ranije, da bi verovatno i ranije na dnevnom redu bila Odluka o ukidanju vanrednog stanja ili bismo na današnji dan imali mnogo bolje rezultate, mnogo manji broj preminulih, mnogo manji broj zaraženih, mnogo manji broj ljudi u bolnicama da jedan deo, srećom mali, neodgovornih, neozbiljnih ljudi, nije se trudio svim silama da građanima Srbije zagorča život i da im produži ovo što smo morali da prihvatimo u borbi protiv ovog nepoznatog.

Nama je spočitavano da smo mi bili protiv naših građana koji su se vratili iz inostranstva, da smo bili navodno ljuti. Nije tačno. Svi građani Republike Srbije su dobrodošli u svojoj matici u svakom trenutku. Iz kojih su sve razloga dolazili ovde, ne želim da licitiram, ali je to jedan logičan, verovatno psiholozi mogu taj potez i bolje da objasne nego ja.

U Srbiju su došli iz zemalja kojima smo mi zavideli na nivou medicinske usluge, barem onoga što je nama predstavljeno i slikano. Srećom te su došli u Srbiju, a nisu ostali tamo gde su otišli da zarade novac, tamo gde smo mi bili ubeđeni da je medicina na boljem nivou nego u Republici Srbiji. Mi smo bili s pravom ljuti i na ove koji su u Republici Srbiji konstantno, ali s pravom ljuti na ove koji su se vratili, a nisu poštovali mere samoizolacije i izolacije karantina, jer to jeste neodgovornost koja je zasigurno produžila trajanje vanrednog stanja.

Znate, doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u slučaju rata je jednostavno. Neko vas je napao i onda vi nemate izbora, jedino što treba da uradite jeste da ispoštujete proceduru i donesete takvu odluku. Doneti Odluku o uvođenju vanrednog stanja u vreme pandemije Kovida-19 je vrlo odgovoran i ozbiljan potez, ali ja moram da kažem, pre svega, hrabar i dobro je što se pokazao kao jednim od najdelotvornijih lekova za obuzdavanje ove pandemije.

Ja ne bih želeo previše o ekonomiji, ali ne bih želeo ni da razmišljam šta bi danas bilo da su u ovom periodu državu vodili oni koji su 2009. godine vodili Republiku Srbiju tokom ekonomske krize. Nisu našli za shodno da pomognu nikome ni sa jednom platom, ni sa otpisanim porezima i doprinosima, ni sa pomoći, ni sa čim, samo su uzimali sve što su mogli, kupili su milion vakcina, bacili ih i jedva priznali da su to uradili. Ne treba meriti vreme u odnosu na njih, ali ne treba ni oni da nam budu reper i osnovna linija na kojoj ćemo procenjivati šta je dobro urađeno, a šta nije. I jako je teško izdvojiti u celom ovom sistemu, koji je morao u hodu da se prestroji iz redovnog u potpuno drugačiji režim rada.

Da li je to Vojska Srbije? Naravno. Da li je to Ministarstvo unutrašnjih poslova? Naravno. Da li je to i Elektroprivreda Srbije, jer ni jednog trenutka nije stala proizvodnja električne energije u Republici Srbiji, jer da se ne daj Bože to desilo džaba bi nam bili svi respiratori, ne bi bolnice imale da budu čime napajane. Odgovornost na svakom nivou.

Naravno, kada menjate sistem rada u hodu za kratko vreme nekada se dešavaju i greške. Greške su daleko manje bile, jer je u ovom trenutku najodgovorniji tim, koji predstavlja državu, slušao struku. Mnogi su imali primedbe na raznorazne komentare struke, nisu im se svideli, ali struka je bila ta koja daje svoje mišljenje. Mišljenje je bilo jako teško dati, a odluku još teže doneti.

Jesmo mi u Srbiji naučili da se borimo sa nevidljivima. Oborili F-117 i F-16 itd, ali o njima smo znali nešto. O Kovidu-19, u vreme kada je kucao na vrata Srbije i ušao u Srbiju ni Svetska zdravstvena organizacija nije znala gotovo ništa, tako da svoje iskustvo sažeto na jedno mesto, koje su naši stručnjaci mogli da iznesu na sto, pokazuje da je odabir kadra, njegova raznovrsnost, njegov različit pristup ovom problemu samo omogućio da se donesu pravilne, brze i odgovarajuće odluke.

Mi živimo u zemlji u kojoj je istina najvažnija, a istina je da se u Srbiji bez ikakve naknade, pod potpuno istim uslovima svaki građanin Republike Srbije, bez obzira na zvanje, znanje, imanje, porodično stablo i lozu imao mogućnost da leči na isti način. Čak i oni koji su se sticajem okolnosti zatekli u Srbiji su lečeni kao da su građani Republike Srbije, bez obaveze da Republici Srbiji nadoknade nešto.

Ovo se ne dešava bez razloga. Srbija je zemlja u kojoj fašizam nikada neće naći pogodno tlo i zato Srbija je uvek bila na pravoj strani, sposobna da prepozna svakog pravog neprijatelja i da mu odgovori na pravi način.

Zahvalnost je teško ovde izraziti svakome, ali zdravstveni radnici su ti koji su zaista istrpeli izuzetan udar direktno. Mnogi od njih su svoju odgovornost na radnom mestu, svoje zalaganje platili onim najvrednijim, platili svojim životima. To se mora poštovati. Mora se naći načina da ti ljudi ostanu večno obeleženi.

Na predsedniku Republike Srbije je da napravi jedan ozbiljan i težak posao u što je moguće kraćem vremenu posle ove ozbiljne bitke i da kao neko ko je jedini po Ustavu ovlašćen, dodeli odlikovanja onim najhrabrijima, najzaslužnijima, ali da ista takva odlikovanja dodeli i zemljama koje su prve pritekle Srbiji u pomoć bez obzira na količinu, obim i vrstu opreme koju su nam doneli.

Poštovani građani, na žalost u Republici Srbiji zakon ne važi za sve isto. Ovo što ću ja sada reći skretali su mi pažnju da uopšte nije niti politički pametno, da će to naići na osudu po društvenim mrežama, da će to biti teško prihvatljivo bilo kome, ali jednostavno mi iz Pokreta socijalista se ne krijemo ni iza čega i ono što smatramo da je pravično i pravedno, a pogotovo kada smo ubeđeni da je istina to i iznosimo.

Sam Ustav Republike Srbije pravi jednu ozbiljnu diskriminaciju. Jedini čovek koji formalno-pravno ne može da dobije odlikovanje je predsednik Republike, jer je ovo država u kojoj po njenim pravnim normativima je predsednik Republike taj koji isključivo može da donese odluku o dodeli odlikovanja. Ono što mi iz Pokreta socijalista mislimo jeste da je Aleksandar Vučić, preuzimajući na sebe odgovornost, stajući na čelo tima kao ozbiljan i odgovoran vođa, apsolutno zaslužio odlikovanje.

Bićemo mi i grđeni, bićemo i po Tviteru, ali, verujte, baš me briga za Tviter. Baš me briga za njihovu mržnju. Želim da svi građani Republike Srbije budu ravnopravni. Da ne bismo ispali laici, samo to je jedini razlog zašto i formalno-pravno nismo pokrenuli proceduru da se i predsedniku Republike dodeli odlikovanje. Ima vremena, ispravićemo i te propise kada budu mirnija i bolja vremena.

Nije to jedini primer da se zakon ne primenjuje isto na sve. Zašto se zakon ne primenjuje na političare isto kao i na obične građane? Da je tužilaštvo reagovalo na vreme, makar kad se upalo u RTS, mi danas ovu bruku u Skupštini Republike Srbije ne bismo bili dužni da trpimo. Ovo je sramota za ovaj dom. Onaj ko je to učinio, on ne zna šta je sramota i nek oprašta sam sebi, ako je uopšte svestan šta je uradio. Ja zato apsolutno tražim i očekujem, prvenstveno političari koji su kršili policijski čas, namerno provocirajući ispred ovog doma, da budu osuđeni, oglašeni krivim, a ako su zaslužili za neke stvari neka idu i u zatvor.

Pravo da vam kažem, dosta mi je toga da gledam da se običnom, malom čoveku, koji je možda neki prekršaj u vreme vanredne situacije napravio i nehotice, nije mogao više da se iskontroliše opterećen svim ovim teretom koji trpimo svi od reda na svojim plećima, napravio propust, ako njemu treba da leti glava, ja to ne mogu da pozdravim, a da se velikim lopovima skida kapa. Dosta je toga u Srbiji bilo.

Onda se moraju ili amnestirati ili pomilovati svi oni ukoliko ovi koji su daleko odgovorniji, koji su krivi zato što su mnogi napravili prestupe u Srbiji tokom vanrednog stanja jer su ih prozivali, pozivali, provocirali da izađu na ulicu da prkose sopstvenom zdravlju, sopstvenoj državi, da nam produže ovo vanredno stanje bez mere i bez potrebe ovoliko, ako oni ne budu odgovarali, onda ne treba da odgovara niko.

Dosta smo se sklanjali pred tviterašima, pred mržnjom, pred neistinom, neka pišu šta god hoće, neka pišu da sam politički nekorektan, da sam poltron, da smo ovakvi, onakvi, ne dotiče me. Jednostavno, oni ne zaslužuju to, ali građani Republike Srbije zaslužuju da pravosuđe već jednom uzme svoj alat u ruke i uradi ono što je bilo dužno da uradi pre godinu i kusur dana. To se više tolerisati ne može. Dosta smo mi skidali kapu pred Đilasom i sličnim lopovima. Hvala.

Reklamiram povredu člana 107. Poslovnika. Razumem da politička opredeljenja ovde treba ispoljavati, ali na ovakav način unižavati prava nas koji s razlogom slavimo 1. maj, poštujemo praznik rada na svaki način, poštujemo ideju levice, poštujemo ideju komunizma, kako ko, ujedno poštujemo prava onih koji su pravoslavni vernici, prava onih koji su rimokatolički vernici muslimanske veroispovesti. Jednostavno ni malo ne ide na čast ovom domu.

Dok je ovo ličilo pomalo na šalu i politički komentar, moglo se prihvatiti, ali da iz ovog doma ovakve poruke idu prema građanima Srbije koji ne slave 1. maj da bi roštiljali, već poštujući ideju levice, je nešto što je neprimereno i ovakvu diskusiju ste bili dužni da zaustavite. Hvala.

Zahvaljujem.

Meni je jako žao što nisam ja imao prilike da sa 16 godina postanem član Saveza komunista i meni je jako žao što nisam pisao doktorat - Marksistički koncept naoružanog naroda, ali samo hoću da kažem jednu stvar.

Nemam nameru da ovde ulazim u polemiku sa onima koji Srbiju gledaju kao svoju državu i koji zaista imaju državotvorni odnos prema svemu ovome, hoću da kažem sledeću stvar. Gospodo, imate i bez nas levičara, većinu, izvolite, ukinite Zakon o praznicima, pa onda možemo tako da diskutujemo. A ja vama predlažem, i jednima i drugima, iako sam pevao "Marširala kralja Petra garda" i "Spremte se, spremte, četnici", pre nego što su mnogi od vas smeli to da pomisle, da večeras sa balkona ide "Marš na Drinu", jer to je nešto što nam je zajedničko svima, ako želimo dobro Srbiji.

Prema tome, drage moje kolege, mislim da više energije treba da potrošimo prema nečem drugom, prema borbi protiv neoliberalnog kapitalizma, nego što treba da se međusobno iscrpljujemo ovde o nekakvim banalnim stvarima.

Nije Tito komunizam i nije komunizam samo ono što se dešavalo posle Drugog svetskog rata. Komunizam je dobra ideja, a obzirom da ste vi kao jedan jako napredan čovek, pametan, mlad, sa 16 godina postali član Saveza komunista, ja ne znam zašto ja ne bih imao razloga da poštujem komunističku ideju kao ideju?

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, ova tačka dnevnog reda samo pokazuje koliko se svi mi zajednički trudimo da stvorimo i obezbedimo uslove da se izbori koji nam slede, sprovedu na jedan potpuno demokratičan, jasan, transparentan način. Međutim, očigledno da taj naš trud nekima smeta. Otprilike što je rekla ona narodna – što mi bolji, oni sve gori. Danas je u ovom domu predsednik jedne partije koja inače ima člana, odnosno zamenika člana u RIK-u, a zvanično bojkotuju izboru u aprilu 2020. godine, umesto da pozove narod na izbore, da proklamuje svoj plan i program rada, svoju ideju, pozivao na nasilnu promenu ustavnog uređenja Republike Srbije.

Boško Obradović je danas prevazišao samog sebe i u ovom domu pozvao vojsku i policiju da preuzmu vlast u zemlji i da izoluju predsednika Republike, praktično pozvao je pripadnike vojske i policije da izvrše krivično delo nasilne promene ustavnog uređenja ili kako mi to kažemo pozvao ih je na puč.

Ovo krivično delo je u najblažem krivično delo iz člana 309. Krivičnog zakonika Republike Srbije i nije mu prvi put, kao što kaže moj uvaženi kolega gospodin Marijan Rističević. Ja zaista ne znam šta je potrebno Javnom tužilaštvu više da bi radilo svoj posao. Republički javni tužilac, njega sada ovog trenutka prozivam, je dužan da od svojih kolega, nadležnih javnih tužilaca, ako već oni nisu sposobni i spremni, preuzme ovaj predmet u ruke, podnese zahtev za sprovođenje krivičnog postupka protiv Boška Obradovića, podnese zahtev ovom domu, da se Bošku Obradoviću ukine imunitet i da se jednom za svagda stavi tačka na pozivanje na nered, na krvoproliće, na tuču, na zlo koje neko želi Republici Srbiji i građanima Republike Srbije.

Boško Obradović, da mu je skidan imunitet kad god je zaslužio da se to učini, da je Tužilaštvo preuzimalo gonjenje, do sada bi već zaradio ko zna koliko godina robije i bar ne bismo razmišljali o tome šta je sve spreman da učini da bi udovoljio svojim nalogodavcima i finansijerima.

Poštovani građani, budite mirni i sigurni da Republika Srbija ima svoje mehanizme kojima će nas sve zajedno zaštiti i od Boška Obradovića i nekog minornog broja onih koji misle isto što i Boško Obradović, a i Republika Srbija će kao i 2015. godine naći načina da na odgovarajući način, poštujući minimum ljudskog dostojanstva onih koji moraju da napuste svoje domove, a govorim o migrantima, obezbedi da građani Republike Srbije zbog toga ne da ne budu ugroženi, nego ni jedno njihovo pravo ne bude umanjeno ili da bilo šta trpe.

Pozivam svoje kolege da budu spremni na jedan predlog ukoliko Javno tužilaštvo ne bude radilo svoj posao, na predlog koji ćemo pokrenuti, a to je da se pokrene preispitivanje rada kompletnog Tužilaštva u Republici Srbiji i da jednom za svagda kukolj izbacimo iz žita, jer ja sam siguran da najveći broj ljudi koji rade u pravosuđu Republike Srbije, kako u Tužilaštvu, tako u sudovima su čestiti, pošteni, sposobni, ali zbog jednog malog broja koji se dočepao nekih funkcija pravosuđe u Srbiji danas ne radi onako kako bi trebalo. Da radi, mi bi već sada ovde pred sobom imali zahtev za ukidanje imuniteta Bošku Obradoviću. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, retko koji od zakonskih predloga je naišao očigledno na nepodeljenu podršku svih poslaničkih grupa i predstavnika različitih partija, kada je u pitanju ovaj, doduše, jednostavan zakonski predlog, ali čini mi se u ovom trenutku nužan i neophodan kada su građani Republike Srbije u pitanju.

Mogu se složiti sa mnogim razmišljanjima koja su danas izrečena, ali ću podsetiti na neke stvari o kojima sam govorio kada su neke slične zakonske odredbe u pitanju, odnosno druge materije, a to je da je neophodno u nekom budućem periodu raditi jednu ozbiljnu analizu – šta je usvajanje Zakona o oružju i municiji 2015. godine donelo, šta su dobre, šta su eventualno loše strane tog zakona, a onda jednostavno, uvažavajući široku lepezu svih razmišljanja, sačiniti jedan odgovarajući predlog koji bi bio po meri većine.

Naravno da nijedan zakonski predlog ne može biti po meri apsolutno svih onih koji je dolaze pod dejstvo tog zakona, jer će se uvek neko naći da razmišlja drugačije, ali naša obaveza je da to na jedan pravi način tumačimo i radimo.

Zašto ovo kažem? Očekujem zaista od nekog narednog saziva da iz tog razloga što je ipak Srbija danas dosta drugačija nego 2012. godine, dosta drugačija nego 2015. godine kada je ovaj zakon donošen, daleko drugačija i bolja nego 2010. godine kada su donošeni neki drugi zakoni koji se tiču našeg života, i to mora da stvori jednu odgovarajuću osnovu da se ubuduće svemu, kada su u pitanju zakoni koji treba da imaju jedno dugogodišnje dejstvo i primenu, donose, da se analize u pripremi tih zakona rade na odgovarajući način.

Iako je ovo zakon u kojem je kao osnovni predlagač prilikom donošenja Ministarstvo unutrašnjih poslova, ne možemo odvojiti primenu ovog zakona, od Ministarstva pravde, odnosno od pravosudnog sistema, pa kao što mislim da treba dobro izanalizirati koliko mreža sudova je odgovarajuća danas i da li treba vratiti možda nešto bliže staroj mreži sudova i vratiti raspored opštinskih i okružnih sudova, znači, ne samo nazive već i suštinski ih vratiti na nešto što je ipak tradicija srpskog pravosuđa pokazala da je bilo daleko funkcionalnije, tako i to treba usklađivati sa Zakonom o oružju i municiji.

Slažem se da postoje greške u procenama kada su u pitanju pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i neka diskreciona ovlašćenja koja oni imaju, da li sa razlogom, bez razloga, dobrom, dovoljno dobro kvalifikovanom procenom, tako da kažem dolazi do uskraćivanja prava na držanje oružja ili ne, ali onda treba razmisliti kakav udeo u tim procedurama, koje su nužne, treba da bude Ministarstva unutrašnjih poslova, a kakav udeo na sebe treba da preuzmu ili tužilaštvo ili sudovi.

Mislim da taj neki prioritetni deo posla, kada je u pitanju oduzimanje oružja, privremenog tipa, zbog efikasnosti i dalje treba da ostane u rukama Ministarstva unutrašnjih poslova, ali svaku dalju odluku o sudbini tog oružja, odnosno prava da ga neko poseduje treba da donose sudovi i da stoje iza svojih odluka.

Zašto sudovi? Jednostavno, imali smo raznih situacija. Imali smo situacija da se na prijave o nasilju u porodici ili nekom sukobu ili postojanju prekršaja ne reaguje na dovoljno dobar način ili se ne proceni ugrožavanje moguće sigurnosti drugih ljudi u nekom budućem periodu i umesto neko oružje da je privremeno oduzeto u trenutku s tim istim oružjem je izvršeno ubistvo posle mesec dana.

Ne želim da ovim stavljam bilo kome teret odgovornosti od ljudi koji rade u Ministarstvu unutrašnjih poslova, ali oni treba da budu relaksirani tog dela priče, što se tiče njihove reakcije. Sudovi su u svakom slučaju, pa i tužilaštva daleko kvalifikovaniji da odlučuju o toj daljoj proceduri da li nekome treba uskratiti pravo da drži oružje u kom vremenskom periodu.

Činjenica je da, i to je dobro, je jako mali broj krivičnih dela izvršen sa legalno registrovanim oružjem, ali bojim se da, kada o tome govorimo, govorimo o krivičnim delima koja su učinjena sa umišljajem, koja su učinjena u afektu, ali kada govorimo o krivičnim delima iz nehata, bojim se da je mnogo krivičnih dela za koja i ne znamo da su se desila.

Ako će taj broj krivičnih dela, slučajnih ranjavanja, slučajnih ubistava, kada neovlašćena lica ili deca, praktičnije rečeno, dođu u priliku da uzmu u ruke oružje koje je napunjeno, koje ima municiju i da se posle toga desi nešto ružno, onda i zbog jedne jedine ogrebotine postoji opravdanje da se mora naći način, a da li su to čelični ormari, sefovi i ostalo u čemu će se to oružje učiniti nedostupnim ili bar mnogo, mnogo teže dostupno onima koji nisu osposobljeni da rukuju oružjem, nosi svoje opravdanje u celoj toj priči.

Znate, bilo je zanimljivih predloga, ja nisam lovac, iako je ova inicijativa potekla od lovačkih udruženja, prvenstveno inicirala da u sve ovo uđemo, sa ovim zakonskim predlogom, kažem, nisam lovac, ne volim lov, ali apsolutno ne sporim nikome pravo da to voli, da radi i to je jednostavno nešto što je njegov izbor.

Sećam se kada je ovaj zakon donošen, nekim sticajem okolnosti, iako nisam bio poslanik, da je bilo amandmana da se omogući lovcima i dozvoli da u lov nose sa sobom i pištolje i revolvere, ali u svrhu lova. Raspitujući se došao sam do zaključka da to možda i nije neophodno kad lovci idu u lov na zečeve, na prepelice, jarebice, fazane, ali kada idu u lov na ozbiljniju divljač, kada su u pitanju vukovi, medvedi, divlje svinje i ostalo, mogu da dođu u situaciju da im je pištolj potreban i sa spasavanje sopstvenog života.

U krajnjem slučaju postoji i ubistvo iz milosrđa kada je u pitanju neka radnja na životinje koja neće od dobijenih povreda iz puške lovačke, koju je dobila, preminuti tako brzo, skratiti joj muke.

Tako da meni opravdanje koje je tada dato i obrazloženje za koje sam čuo da bi to na mala vrata bila zloupotreba i mogućnost da se nekome dozvoli nošenje oružja bez posebne dozvole koja podrazumeva nošenje oružja. Ja mislim da ovome treba ozbiljno razmisliti, jer ja koliko znam u lov se danas ne ide kada se kome prohte. Postoje tačno određeni dani za lov, određeno vreme pod određenim uslovima ili je to regulisano na jednom ograničenom zatvorenom području u lovištima. Tako da ako ovo ima svoje opravdanje u praksi i o tome treba razmisliti.

Još neke od stvari koje jesu tema za razmišljanje, a to je vraćanje oružja kada se svi neki postupci završe, okončaju, pa stranke budu i oslobođene, budu krivične prijave odbačene, imamo situaciju da ne svi, naravno, ali u pojedinim policijskim stanicama odbijaju da to oružje vrate i to su stvari jednostavno koje nisu dopustive i za to treba tražiti odgovarajuća rešenja. Opet takvo rešenje nalazim u onoj meri koju sam predložio da se privremeno oduzimanje oružja ili čak trajno oduzimanje oružja poveri isključivo i samo sudovima u posebnoj proceduri.

Naravno da možemo sada pričati o mnogim stvarima, ali da to ne bi zvučalo neozbiljno treba jasno reći da za donošenje kvalitetnog i dobrog zakona ili ozbiljnijih izmena i dopuna, suštinskih izmena i dopuna treba vreme, treba dobra analiza, treba javna rasprava, treba čuti mišljenja i lovaca i građana koji oružje drže zbog lične bezbednosti i oni koje oružje žele da drže kao trofejno oružje, oni koji se bave streljaštvom, jednostavno ljudi koji vole da poseduju oružje iako im nije potrebno ni iz bilo kog razloga. Samo na jedan takav način mi možemo doći do nekog rešenja koje je prihvatljivo za sve.

Moram da kažem jednu stvar koja možda neće biti popularna, ne donosi političke poene, možda čak i naprotiv, ali imao sam prilike da prošle godine glasam u martu mesecu, odnosno krajem februara da se rok koji je već istekao četiri godine produži za još godinu dana. Sada sam se pridružio inicijativi gospodina Marijana Rističevića i mog kolege druga Bojana Torbice i pojavljujem se ovde kao predlagač i hoću da kažem jasno i glasno građanima Republike Srbije - ukoliko se za naredne dve godine ponovi identična situacija kao sad da gotovo dve trećine onih koji poseduju oružje ne budu u međuvremenu uradili ono što zakon propisuje, 2022. godine, ukoliko budem bio poslanik u Narodnoj skupštini, biću apsolutno protiv toga da se taj rok produži i za jedan jedini dan.

Ozbiljna i odgovorna država mora da stoji iza zakona koje donosi i reći ću još jednu stvar koja je ovde apsolutno nepopularna. Od čoveka od kojeg mi je bila muka gledajući ga u politici i o kojem ne mislim dobro, a radi se o Mlađanu Dinkiću, jednu jedinu stvar koju cenim i poštujem kod njega jeste posle onih silnih pre registracija automobila koje su dozvoljavane sa stranih tablica u nekim olakšanim procedurama, poslednji put kada su rekli da više nikada neće se saglasiti da se to ponovo dešava to su i ispoštovali.

Naravno da u ovo sve treba da se uključi MUP. Slažem se sa ovim razmišljanjima, jer to i jesu naša razmišljanja, ali nisu bila moguća u ovaj zakonski predlog ovakav u ovako kratkom roku da se pripreme, a to jeste da se i MUP, onoliko koliko mu njegovi kapaciteti dozvoljavaju i omogućavaju, uključi aktivno u pozivanje i obaveštavanje građana i da ovaj posao kada je u pitanju i poštovanje Zakona o oružju, municiji i njegovih odredbi u narednih dve godine završimo na jedan uredan, blagovremen i korektan način.

Ponavljam predlagači jesmo naravno, zahvaljujem svim kolegama na podršci. Svima nam je jasno da u ovom trenutku nešto što je potrebno uraditi, ali verujte mi za dve godine ukoliko ovo ne bude dalo odgovarajući rezultat protiv bilo kakvog produženja ja lično ću glasati i verujem da će to u činiti i predlagači ovog zakona koji je danas na dnevnom redu. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Odbor je predložio Skupštini Republike Srbije da usvoji autentično tumačenje odredbe člana 40. stav 5. Zakona o lokalnim izborima.

Radi se o odredbi koja inače glasi da političke stranke nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kada su dobile manje od 3% glasova, od ukupnog broja birača koji su glasali, pri čemu se prilikom raspodele mandata, primenom sistema najvećeg količnika, količnici svih izbornih lista političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina uvećavaju za 35%.

Odbor je smatrao za shodnim da prihvati inicijativu koju je narodni poslanik, doktor Aleksandar Martinović, podneo da se predloži autentično tumačenje Skupštini radi otklanjanja eventualnih nejasnoća u budućoj primeni, a na sledeći način, tako da ovu odredbu treba razumeti da se pravilo po kojem se količnici izbornih lista političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina uvećavaju za 30%, odnosi samo na liste onih političkih stranaka nacionalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina koje su dobile manje od 3%.

Apsolutno smo sigurni da je ovo bilo i u duhu onoga što je i predlagač amandmana koji je na ovaj zakon bio usvojen i iz tog razloga predlažemo Skupštini da radi otklanjanja nekih nejasnoća, u budućoj primeni ovog zakona, prihvati Predlog ovog autentičnog tumačenja. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi ministre sa saradnicima, zakon koji danas imamo na dnevnom redu je pre svega obaveza prema građanima Republike Srbije.

Neki pre nas nisu imali sluha, snage ili hrabrosti da se sa ovim uhvate u koštac. Ovo naravno nije laka, ni jednostavna, ni politički popularna tema da na ovakav način zakonskim putem ulaziti i zadirati u najbolnija osećanja onih ljudi koji sumnjaju da su im deca nestala, ukradena ili jednostavno imaju ozbiljnu sumnju da se to desilo.

Ja bih najpre pošao od samog naziva zakona i u predlogu zakona jasno stoji da je ovo zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji.

Svako ko nije zlonameran, čitanjem samo naziva zakona ima mogućnost da shvati kakva je svrha i uloga ovog zakona o kojem mi danas govorimo. Ovo nije zakon koji treba da spreči bilo čiju krivičnu odgovornost. Ovo nije zataškavanje mogućih slučajeva. Ovo je jednostavno reakcija države da se na jedini odgovarajući i primereni način kroz sudski postupak razreši dilema o postojanju sumnje o statusu neke novorođene bebe.

Sav zakon i sav tekst ovog zakona je pisan u duhu ovog naziva. Ja ne znam ni jednu drugu instituciju koja bi bila bolje obučena, osposobljena, koja bi imala veći autoritet i bila odgovornija nego sud, da upravo sud o ovome odlučuje. Da li će se desiti da se osnuje neki politički organ, anketni odbor ili tako nešto, to je posebna priča.

Mislim da mnoge nevladine organizacije koje navodno podržavaju roditelje koji imaju ozbiljnu bol, patnju i sumnju šta je bilo sa njihovom decom, nisu dobronamerne. Ima onih koje to jesu, koje pomažu tim ljudima da na neki način utvrde istinu. Usvajanje ovakvog zakona upravo i jeste jedan od puteva da otklonimo neke osnovne dileme koje tu mogu da budu.

Ovde se vrlo jasno preciziraju obaveze MUP-a, potrebe da policijski službenici budu posebno i specijalno obučeni, ali i amandmanom koji je predložio odbor ista ta specijalizacija i posebna obuka ja verujem da će biti predviđena i za sudije koje postupaju, kako u prvom, tako i u drugom stepenu ovim postupcima.

Dalje, uvodimo nešto što se zove istražno načelo. To znači da se ovo ne svodi na puki i formalni postupak gde će sudija izvesti dokaze koje mu je predložio predlagač ili neko drugi, već ima obavezu da u postupku sprovede i izvede sve moguće dokaze koji mogu da pruže podlogu za donošenje kvalitetne sudske odluke.

Obaveza suda i načelo hitnosti, ali ne brzopletosti i to je jasno definisano, načelo poverljivosti, jer zaista ovo su teme koje su duboko bolne i bilo bi zaista krajnje neozbiljno i neodgovorno dozvoliti da se tim ljudima koji već dovoljno pate te patnje i još više produbljuju. Načelo obaveze saslušanja predlagača i svih onih koji učestvuju u postupku. To su osnovna načela koja prate ovaj postupak i mislim da zaista nije ni bilo primerenijeg postupka nego ovako modifikovanog vanparničnog postupka u sudu kojim bi se ovakva činjenica mogla utvrditi.

Samo pokretanje postupka je vrlo jednostavno ne iziskuje nikakve troškove, znači svako od onih ljudi koji želi i ispunjava uslove iz ovog člana 14. na jednostavan način može ovaj postupak pokrenuti, ostalo je obaveza države, odnosno suda da taj postupak do kraja sprovede na odgovarajući način.

Nisu ni moguća rešenja nešto što treba da dovede u dilemu. Sud ima obavezu da na kraju postupka na osnovu utvrđenih činjenica onih koje moguće utvrditi, u ovakvom postupku ili u bilo kom drugom postupku teško, da verujem neki postupak u kojem bi se više moglo činjenica pribaviti nego u ovome što je predviđeno, ali naravno prostora za bolje ideje uvek postoji, ima obavezu da donese rešenje i da stavi svoj zaključak na papir, kako to volimo kolokvijalno da kažemo, i da odredi status nestalog novorođenog deteta time što će utvrditi činjenicu smrti, eventualnog mesta gde se telo nalazi ili ako ne može taj deo da se utvrdi, da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo i mesto gde se ono nalazi. Ako nijedno ni drugo ne mogu da se utvrde na osnovu dokaza koji budu izvedeni u postupku, sud je dužan da i to napiše. Naravno da na ovo postoji pravo žalbe i to će biti preispitivano u drugostepenom postupku.

Koliko država shvata ozbiljno sam ovaj postupak, jeste i činjenica da je kao nadležne sudove odredila ne osnovne sudove nego više sudove u svojim sedištima koje će očigledno imati specijalizovana odeljenja za ove vrste postupaka, jer je pretpostavka da u tim sudovima sede iskusnije sudije koje će isključivo i samo ovoj materiji moći da posvete daleko veću pažnju.

Stvar je podnosioca predloga da li će zatražiti novčanu naknadu ili neće? Pravo na naknadu za duševni bol i patnju ili kako se to u ovom zakonu kaže, zbog povrede prava na porodični život, je nešto što je uobičajeno u istoriji srpskog pravosuđa, već dugo, dugo vremena i to ne može nikad biti cena koja nešto nadoknađuje, to je samo jednostavno nekakva minimalna vrsta satisfakcije koju oni koji trpe nekakav bol mogu da eto dobiju od države na ime toga.

Utvrđivanjem prava i na naknadu i tamo gde je sud rešenjem koje jednog dana postane pravosnažno utvrdi da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. Mi kao država u stvari priznajemo sopstvenu objektivnu odgovornost i za aljkavost činovnika koji su ove procedure u porodilištima sprovodili, ajte držaću se onoga što i ministar u uvodnom izlaganju rekao 60-ih godina, pa na ovamo. U svojoj praksi, baveći se advokaturom, imao sam sedam ili osam situacija da su ljudi koji imaju ozbiljnu sumnju dolazili da se konsultuju, donoseći razno-razne dokumente, papire, čak i bez ikakvih papira tražeći da se nešto učini. U tom trenutku ruke su mi kao punomoćniku bile apsolutno vezane, ali želim da kažem jednu drugu stvar.

Neki su me zaista uverili da postoji ozbiljan razlog za sumnju, na osnovu papirologije koju sam mogao da vidim, ali moram da budem iskren, koliko god to bilo politički nepopularno, da su mnoge stvari za koje su se ljudi koji pate zbog ovih stvari kao očajnici hvatali za slamku spasa, meni mnogo više ličile na aljkavost činovnika i službenika koji su u porodilištima vodili administraciju, nego što se radilo o teoriji zavere ili nečemu što bi moglo da probudi ozbiljnu sumnju. U krajnjem slučaju ko sam ja da ocenjujem i procenjujem o svemu tome, jer jednostavno o ovakvim stvarima treba da kada je status takve populacije ili status te dece odlučuju isključivo i samo sudovi.

Mislim da je Predlog zakona izuzetno dobro urađen, utemeljen i da je obaveza koja se inače i podrazumeva, a to je, da ako sud utvrdi ili dođe do saznanja i tokom postupka da je učinjeno krivično delo, dužan da obavesti tužilaštvo. Posebno akcentiranje na ovoj stavki, iako smo svi kao građani prvenstveno i sudije i tužioci za bilo koji podatak koji ukazuje na postojanje krivičnog dela dužni da podnesemo prijavu, govori o tome da nikakve dileme ne treba da ima čovek da na ovaj način, sa ovim zakonom neko želi da umanji mogućnost da se vodi i krivični postupak.

Moram da kažem, uvaženi ministre, da mi je jako blisko tumačenje i razmišljanje o tome da nije nastupila zastarelost za gonjenje po ovim krivičnim delima. Međutim, o tome će odlučivati sudovi i tužioci. I ako nije ni mesto ni vreme, ali ja moram da kaže, da je dobro što će ovo raditi specijalizovane sudije, verovatno i oni iz tužilaštva koji će postupati specijalizovano, a ne neki koji kažu, da je nenormalno da ljudi koji su završili osnovnu školu ne treba da idu na letovanje svake godine i da to jednostavno nije normalno. Na taj način pokazuju odnos prema onima kojima sude u postupcima. Pokazuju odnos prema građanima Republike Srbije, ali to jeste tema za neki drugi forum, ali se mora skrenuti pažnja zašto su specijalizacija sudija, specijalizacija radnika, odnosno pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova jako važni za dobijanje kvalitetnih odluka.

Verujem da će ovo barem kod jednog dela ljudi, kakav god ishod u tom postupku bio, otkloniti sumnju, šta se zaista desilo sa njihovom decom. Razlog za glasanje u danu za glasanje za ovaj Predlog zakona je upravo to, jer jednostavno dužni smo bez obzira koliko to bilo teško, koliko bilo politički nepopularno, da obezbedimo uslove, da se u jednom pravednom, pravičnom postupku koji neće isključiti nijednu drugu alternativu i mogućnost, koju ostali zakoni pružaju, dužni smo da građanima Republike Srbije ovo obezbedimo. Zašto to nisu neki pre nas imali hrabrosti i smelosti, sluha da učine, moraće ipak njih da pitaju. Mi ćemo za ovaj zakon glasati. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ja pre svega želim da se zahvalim predlagaču ovog zakona Katarini Rakić, jer je imala apsolutno dovoljno širine i shvatanja da ovaj amandman je nužan u ovom zakonu i da će ovim amandmanom biti omogućeno da prevaziđemo jednu situaciju koja je nastala 2014. godine, prvenstveno, a to je da su u poplavama maja meseca 2014. godine, kako u Obrenovcu, tako i u mnogim gradovima Srbije, uništene kompletne arhive i dokumentacije. Između ostalog, u tim arhivama i dokumentacijama nalaze se i tehnička dokumentacija na osnovu koje su izdavane građevinske, odnosno upotrebne dozvole.

Dosadašnja zakonska rešenja, kao i osnovno predloženo rešenje, nisu otvarale mogućnosti i prostor da se na jedan primeren, odgovarajući, ali i siguran način, omogući da naši građani koji su zbog dejstva više sile, praktično, došli u situaciju da ne mogu da izvrše upis i uknjižbu svojih objekata, to urade na jedan daleko jednostavniji i sigurniji način.

Ovim se prevazilazi jedna pravna praznina koja je postojala, a to je da, praktično, za one objekte za koje je izdata građevinska dozvola, nisu mogli da budu, tako da kažem, uknjiženi, upisani ni kroz postupak ozakonjenja, jer je prethodni uslov za to bio da organ koji je nadležan za izdavanje uverenja, na osnovu kojeg se vrši upis podataka o objektu ili delovima objekta, uporedi objekat sa tehničkom dokumentacijom, konstatuje da tu postoje odstupanja, pa da onda jednim okolnim putem, kroz objedinjenu proceduru na neki način dođe do ozakonjenja i da se omogući građanima da ostvare svoja prava.

Ovim se to u celosti prevazilazi. Naravno da će pratiti odgovarajuća dokumentacija, kao što je izveštaj o zatečenom stanju koji mora biti sačinjen u skladu sa standardima koji predviđa Zakon o ozakonjenju. To znači da ni ovi građani neće biti privilegovani u odnosu na one koji idu kroz postupak ozakonjenja, kao i nalaz i mišljenje veštaka, naravno, uz uslov da u evidencije je sačuvan bar podatak da je takva građevinska ili upotrebna dozvola nekada izdata.

Ovim bi zaista ujednačili praksu, izjednačili mogućnosti svih građana koji žele ovo da ostvare. Ja još jednom zahvaljujem predlagaču na razumevanju. Mislim da je ovo jedan ozbiljan korak koji će pomoći zasigurno građanima Obrenovca, a i mnogih drugih opština da one probleme koje nisu mogli da reše u prethodne četiri godine, sada uspešno i na zakonom zagarantovan način ostvare. Hvala.