Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ne bih da ponavljam ono što su moje kolege i ono što ste vi danas govorili oko ovog zakona, ali ono što je dobro, dobro je da se u nekoliko osnovnih stvari definitivno slažem, a to je da je električna energija strateški proizvod od nacionalnog interesa od kojeg zavisi suverenitet Republike Srbije. To je nešto što nema cenu i to je prethodnih 30 godina pokazalo. Da nije bilo EPS, da nismo imali sopstvenu proizvodnju električne energije u dovoljnoj meri, koliko je to Srbiji trebalo, a u nekim trenucima čak i za izvoz, pitanje je da li bismo danas mogli da sa ponosom kažemo da je Srbija sačuvala svoj suverenitet i da njeni državni interesi nisu ugroženi time, jer drugi mogu da utiče na funkcionisanje privrede u Republici Srbiji na način na koji to građanima i svima nama ne odgovara.

Ovim setom zakona mi regulišemo mnogo toga, stvaramo bazu za neki budući period, regulišemo pitanje obnovljivih resursa, regulišemo strategiju prema neobnovljivim resursima, a ono čega se u ovim zakonima ne dotičemo, ali je takođe bitno za sve ovo o čemu danas govorimo su teško obnovljivi resursi.

Šta podrazumevam pod teško obnovljivim resursima ću nešto kasnije, a shvatićete da su jako bitni i važni za sve ovo.

Dosadašnje iskustvo i tokovi u okruženju, a i u svetu nam jasno govore da moramo biti izuzetno oprezni da ni na koji način ne dovedemo u pitanje sopstvenu proizvodnju dovoljne količine električne energije, ma koliko to koštalo.

Apsolutno sam saglasan da što je pre moguće se prljave tehnologije zamene najčistijim mogućim tehnologijama, ali, pravo da vam kažem, ne bih želeo da živim u državi kojom neko drugi upravlja zato što nema sopstvenu električnu energiju, kojoj neko drugi može da diktira kako će živeti i raditi, pa po cenu toga i da trpim vazduh koji mi u svakom trenutku i nije baš toliko primamljiv.

Imamo mi i u okruženju mnogo primera, ali i dovoljno daleko od Srbije, kao što je Novi Zeland, koji je svojevremeno prodao svoju elektroprivredu jednoj drugoj državi i danas je, praktično, na taj način ta država gotovo pod potpunom kontrolom druge države. Prema tome, svaki korak koji napravimo mora biti dobro odmeren, mora biti baziran na iskustvima koja sami imamo, a bilo bi jako dobro da i tuđa iskustva, pozitivna, ali i negativna, primenimo, jer ne moramo mi svaki put da se učimo na sopstvenim propustima i glupostima.

Građani Republike Srbije, obični građani, mogu da razumeju, može da im bude drago, ali jednostavno moraju da imaju ozbiljan interes da bi sopstvena sredstva uložili, da bi nešto trpeli i ulagali u proizvodnju zelene energije, u smanjenje potrošnje energije i da bi to bilo njima prijemčivo.

Pošto volim da pričam o praktičnim razlozima, to može da glasi evo ovako. Pre jedno desetak godina, pošto živim na selu, u porodičnom domaćinstvu, rešili smo da zamenimo sistem grejanja sa uglja i prešli na pelet, iako nam u tom trenutku ulaganje za grejanje peletom nije bilo isplativo. Zašto smo to uradili? Jednostavno, nismo bili kod kuće po ceo dan da možemo da održavamo vatru, a nisam uspeo ni preko Agencije za zapošljavanje da pronađem nekog koga bih pristojno platio za uslove koje to agencije za zapošljavanje i posredovanje u zapošljavanju rade, da dođe da tri puta dnevno naloži vatru, počisti pepeo dok mi popodne ne dođemo kući.

To je bio osnovni stimulans da pređemo na skuplju varijantu grejanja, da sa uglja pređemo na grejanje peletom.

Pelet je tad bio daleko jeftiniji nego što je danas. Tržište je neumoljiva stvar. Sada smo, posle ovog niza godina, došli u situaciju, verovali ili ne, ali upravo da moramo da menjamo tu peć, jer jednostavno više nije funkcionalna. Imamo sad jednu ozbiljnu dilemu – da li kupiti novu peć na pelet ili menjati ponovo energente.

Mislim da Obrenovac i teritorija Obrenovca napokon zaslužuju, kao verovatno i mnoge druge sredine, dužnu pažnju kada je u pitanju sistematična promena grejanja individualnih domaćinstava.

Pre deset godina je u zemljište na teritoriji Obrenovca sahranjeno, ako se ne varam, 32 miliona evra. Postavljena je kompletna instalacija za gasifikaciju koja deset godina trune u zemlji i do današnjeg dana nije upotrebljena.

Zašto ovo pričam? Kada se budu stimulisali određeni vidovi energije koja će se koristiti u perspektivi umesto uglja, treba voditi računa i o specifičnostima pojedinih sredina. Sasvim je logično da onog trenutka, a nadamo se da će to biti što pre, kada taj gasovod bude priključen i imao pun kapacitet, onda je sasvim logično da se u Obrenovcu forsira i bude beneficiranija cena ložišta, kotlova, potrebne opreme za prelazak za grejanje gasom, jer ukoliko budemo svi prešli da se grejemo na pelet, mi u Srbiji, znajući kako nam funkcionišu pojedine službe i kako nam se ponašaju proizvođači peleta, nećemo imati ni jednu jedinu šumu. Nije nam to cilj i zato kažem da se svakom koraku mora jako obazrivo i selektivno pristupati.

Mislim da bi bilo jako zanimljivo tražiti i načine za dodatnu stimulaciju ljudi za sopstvenu proizvodnju električne energije i ja ću se ovako po prilično laički izražavati o tome. Ne samo proizvođač korisnik, nego možda na neki način vezati jednu kompletnu priču u nekoj budućoj praksi kod podzakonske akte novim izmenama zakona, da se omogući da se isporukom tog viška energije koju će domaćinstvo proizvoditi iz solarnih panela koja budu ugrađena, otplati te panele i otplati izolaciju kuće, zamenu prozora i svega toga, jer to jeste interes Srbije dugoročni. Mnogo je veći interes Srbije da svako domaćinstvo u Srbiji postane energetski efikasno, da svaki krov u Srbiji bude iskorišćen za postavljanje panela, nego da imamo 50 pozicija sa po 10 ili 15 hektara solarnih elektrana koje će proizvoditi struju. Zašto? na ovaj način, kada građani Srbije budu imali lični interes, shvatili da je to za njih povoljno, da je to za njih isplativo, u krajnjem slučaju i za celu našu državu je izuzetno korisno, onda će to ići mnogo lakše, brže i jednostavnije.

Jedan objekat koji sam jesenas rekonstruisao, iako sam čuo da se na ovom projektu zakona radi i da će biti stimulisana izolacija i da će to biti jedna opšta kampanja, srećom da sam taj posao obavio jesenas. Danas mi stimulacije koje ovaj zakon predviđa kao moguće ne bi značile ništa. Pitanje je da li bih bio i na nuli.

U međuvremenu, potpuno neosnovano su cene izolacionih materijala otišle za blizu 25%. Znači, špekulativni kapital je vrlo brz, vrlo hitar i koristi sve ono što može da iskoristi za svoje lično bogaćenje i zloupotrebi na neki način izuzetno dobre namere Republike Srbije, koja je spremna da u ceo ovaj projekat uđe zaista dugoročno i da dobrano investira.

Da imamo državnu firmu koja proizvodi izolacioni materijal, verujem da bi cene danas u Srbiji bile 30% jeftinije. Nemamo ih. Kažu, to se kosi sa principima tržišne privrede, kapitalističkog razmišljanja, a mislim da se ne kosi. Lako ćemo mi ulje, ako skoči na 200 dinara, da zamenimo sa svinjskom mašću, nje još uvek ima dovoljno u Srbiji, ali ne znam kako ćemo raditi izolaciju kuća ako nam celo tržište, koje su nam zauzeli neki monopolisti izolacionog materijala, bude skočilo do te mere da sve ovo što vi ulažete napor, da sve ovo što mi činimo, potpuno obesmisli zarad sopstvenih interesa.

Toliko o tome, i to su neke stvari koje su praktični potezi koji se moraju praktično vući. Znam da tu ne postoji previše mehanizama, jer suludo je očekivati sad interventni uvoz izolacionog materijala, za razliku od robnih rezervi za tržište ulja ili nekih drugih stvari, ali mehanizmi se moraju tražiti.

Špekulativni kapital mora da bude kažnjen. Kako? Smislićemo zajednički, ima nekih dobrih ideja, pa na njima treba u budućem periodu raditi.

Rekao sam da su državne firme, mnogi tvrdili da su prošlost, da su neuspešne, da su nefunkcionalne, nisam baš toliko siguran. Imamo državnih firmi koje su u vlasništvu Republike Srbije, koje su pokazale da su jako funkcionalne, jako važne i o tome ću govoriti u sledećem segmentu ove diskusije.

To su pitanja teško obnovljivih resursa, a to su ljudski resursi. Mi njih nemamo definisanih u ovom zakonu, ali ih imamo u praktičnom postupanju i radu, kako i ovog ministarstva, tako i Republičke vlade, tako i nas samih. Sami ste rekli da, ako se jednog dana Srbija i opredeli da gradi nuklearne elektrane, pitanje je hoćemo li imati ljudi koji su osposobljeni da u njima rade. Lično, možda sam previše mator, iz nekog davnog perioda, pa ću reći da ću biti srećan ako se ne budemo morali ni na koji način baviti nuklearnom energijom.

Ono što je opasno jeste opasno da zbog ponašanja, što opravdanog, što neopravdanog, u prethodnih tridesetak godina, pogotovo devedesete i prvih deset godina ovih dvehiljaditih, mi smo izgubili jednu i po generaciju dobrih majstora, koji rade u EPS, u elektranama, koji rade u uslužnim firmama koje opslužuju EPS, izgubili jednu i po generaciju osposobljenih, spremnih i sposobnih inženjera. To je činjenica.

O tome u praksi mora dobrano da se vodi računa, jer da ti ljudi i majstori koji su danas uglavnom već u penziji ili pred penzijom, inženjeri koji su otišli u penziju ili se spremaju da odu u penziju, nisu bili spremni, sposobni, znali svoj posao, uvežbani, ali posvećeni svom poslu i stimulisani, jer su bili radnici TENT-a ili Kostolca ili Elektrodistribucije, nisam siguran da bi EPS 2012. godine, kada smo došli na vlast, bila ipak u onako dobro prihvatljivom stanju, izdržljivom, jer da nije tako bilo ne bismo danas ni pričali o termoelektranama i njihovoj revitalizaciji, verovatno bismo struju uvozili na angro.

Dobro je što se u prethodnih deset godina shvatilo da jedna filozofija, koja je bila pogubna posle 2000. godine, a to je da u elektranama treba da radi samo proizvodnja, ne treba održavanje, ne trebaju investicioni sektori, ne trebaju druge prateće službe, to će raditi neki spoljni izvršioci, to će raditi ljudi sa strane, to će raditi druge firme, to će biti jeftinije itd. Gde smo danas? Danas da nemamo firmu koja je osposobljena da u svakom trenutku uskoči na te poslove, a imamo je osposobljenu zato što je od 2000. godine… Kada je 2002. godine osnovana zvali smo je „autobus za napolje“ iz elektrane, a to je firma „Pro Tent“ i da tu nemamo osposobljenog kadra koji u svakom trenutku spreman da uskoči i radi i posao tehnički odradi kako treba za EPS, nisam siguran kako bi nam sistemi danas funkcionisali.

Zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, zahvaljujući politici Vlade Republike Srbije, „Pro Tent“ je pokazao da državno preduzeće, preduzeće u vlasništvu Republike Srbije može da posluje pozitivno, može da posluje pozitivno, može vrlo odgovorno da obavi sve zadatke koji su postavljeni i u svakom trenutku da bude na raspolaganju.

Bojim se da ne zaboravimo ta neka loša iskustva i lošu praksu iz perioda 2000, 2010, 2011. godina, a kada smo se tako lako odricali osposobljenog ljudskog kadra i da dovedemo u pitanje poslovanje firme „Pro Tent“ u Obrenovcu.

Naime, pozdravljam korake koji su doveli do toga da se vrlo odlučno i brzo reši pitanje odvajanje Elektrodistribucije, kako smo je mi zvali, ili ODS-a od EPS-a, ako je to pitanje dalje strategije, ali istom tom brzinom se moralo odlučiti i rešiti pitanje 1.500 ljudi koji su zaposleni za stalno u „Pro Tent“, a tu su zaposleni zato što su prema ranijoj politici, koju smo sledili, u celosti bili vezani i opsluživali EPS.

Znate, meni je stvarno neshvatljivo ponekada da sve što Vlada Republike Srbije dobro uradi neki pojedinci mogu da dovedu u pitanje, pogotovo pojedinci koje smo mi postavili na neki način na čela određenih preduzeća. Ja ne mogu da razumem da neko može da se odrekne 772 osposobljena elektromontera i da kaže – oni nisu potrebni. Kome su potrebni, ako nisu potrebni distributivnom sistemu? Da su potrebni pokazale su upravo ove dve situacije kada smo imali izuzetne vremenske nepogode. Da tih ljudi nije bilo, ko zna kada bi nam elektrosistem profunkcionisao i kada bi struja stigla u svako selo.

Nije samo problem u njima. Problem je u tome što se mora hitro raditi. Očekujem da ovo ministarstvo, kao što ste radili u prethodnom ministarstvu vrlo brzo donosite korisne i dobre odluke, reši to pitanje, jer topi se dobit koju je „Pro Tent“ ostvario u nekom prethodnom periodu. Bolje da tu dobit potrošimo u investiranje, možda, u državnu firmu za proizvodnju izolacionog materijala, ako je to interes Republike Srbije, pa da time sprečimo špekulativni kapital da umanjuje aktivnosti koje Vlada Republike Srbije sprovodi i ulaže i sebe i građane i sve kako bi učinila, nego da to jednostavno samo od sebe, jer se odluke ne donose brzo i pravovremeno, već mesec i nešto dana dovodimo u pitanje.

Nemamo pravo da takve stvari radimo. To su stvari koje se tiču teško obnovljivih resursa. Znate, ti ljudi, kao što ja nisam mogao da nađem preko Agencije za zapošljavanje nekog ko će da loži vatru za male pare, nisu zaslužili da nemaju pristojne uslove za rad i potpuno je svejedno za funkcionisanje Srbije, za funkcionisanje elektroenergetskog sistema da li će biti radnici „Pro Tenta“ ili će biti radnici ODS-a. Tamo gde su potrebni, očigledno nužni, jer to što mogu, znaju i umeju oni u budućem periodu sa svim onim o čemu ste govorili, da naredni period mora da donese i obezbedi da bi taj sistem elektromreže funkcionisao kako treba, da obezbedimo i mogući uvoz i mogući izvoz, za njih zasigurno ima i potrebe i posla. Ukoliko ih danas izgubimo, teško da ćemo uspeti opet za nekoliko generacija da dobijemo dobre i kvalitetne majstore.

Prema tome, nisu lake odluke ni o čemu i kao što znate, ja sam uvek zainteresovan i za Obrenovac, ali ovi ljudi nisu baš iz Obrenovca, sticajem okolnosti mi je ova materija poznata i jednostavno se mora voditi računa i o praktičnim potezima, a ne samo o zakonskim podlogama koje su dobre i daju dobru perspektivu.

Kada ćemo zatvarati elektrane, šta ćemo raditi, naravno, pokazaće neko buduće vreme. Opšta klima, globalno zagrevanje, najmanje zavisi od Srbije. Mnogo veći potrošači i zagađivači su oni na koje mi nemamo uticaja. Naravno, to nije opravdanje da mi ne učinimo sve da živimo u što zdravijoj ali i stabilnoj sredini. Možda će se desiti i da, što ne bi bilo dobro, temperatura u Srbiji poraste toliko da nam bude manje potrebno toplotne energije za zagrevanje, ali to je sad nešto što liči na predskazanja, proračunavanja, koja nemaju baš mnogo utemeljenja i ja tim ne želim da se bavim.

Za sve smo ovde, za saradnju, ali moramo voditi računa i o obnovljivim resursima i neobnovljivim resursima, ali ako izgubimo ljudski kadar koji sve to treba da nosi, onda smo tek u velikom problemu. Hvala.

Ili se nismo razumeli, ili sam možda ja ostao nedorečen, ali na samom početku ja sam rekao da je električna energija strateški proizvod i da sam siguran da smo se mi svi složili da se to ne može menjati i da je Srbija uvek mora imati.

Ono o čemu sam govorio, govorio sam jednostavno o nekim iskustvima koja treba da nas podsete da ako ikome padne napamet u budućem vremenu, ne govorim o vama, jer nismo mi svi večni, ni mi kao poslanici, niti neko u ministarstvu, ali za buduća vremena da se zna da je to nešto što je stvar strateškog opredeljenja i sa čime se ne može i ne sme igrati. Jasno je da je to jedan dodatan razlog i motiv zašto se sve ovo podržava.

Drago mi je što ćemo rešiti pitanje ovih elektromontera, ali, kažem vam, još se kroz praksu mora tražiti načina da se vodi računa o teško obnovljivim resursima, a to je o ljudima, da li su oni elektromonteri, da li su termoinženjeri, da li su elektroinženjeri, jer jednostavno prethodni period od 90-ih do 2010. godine nam je izbacio jednu i po generaciju koja je kroz praksu danas mogla da bude u najboljim, najzrelijim godinama i najsposobnija da nosi kompletan posao.

Još uvek ima vremena se to sanira, prema tome, kroz praksu se o tome mora voditi računa. Više je to posao za rukovodstvo, slažem se, ali to mora biti opredeljenje o kojem mora voditi računa i ministarstvo jer i od toga zavisi da li će i ova četiri zakona biti pravi temelj da postignemo ono o čemu govorimo. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, Srbija je još 2006. godine potpisala Sporazum o uspostavljanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog područja. Ovaj Sporazum, koji je od izuzetnog značaja, potpisan 2006. godine, Skupštine Republike Srbije je ratifikovala 2009. godine, a on je postao obavezujući i stupio na snagu za svih 36 potpisnica ovog Sporazuma u 2017. godini.

Danas mi pred sobom imamo Predlog zakona o potvrđivanju Odluke Zajedničkog komiteta iz jula 2019. godine kojim se zamenjuje Aneks 1. predmetnog sporazuma.

Ovaj sporazum sam po sebi i kada je sačinjavan i počela procedura oko njegovog potpisivanja je bio izuzetno ambiciozan projekat, jer ovaj projekat i ovaj sporazum podrazumeva slobodno, jedinstveno i bezbedno nebo na Evropom.

Srbija je, naravno, deo Evrope i dobro je što je na vreme prepoznala, još 2006. godine, i pristupila ovom Sporazumu.

Bezbednost u vazdušnom saobraćaju, ujednačavanje standarda koji izuzetno olakšavaju funkcionisanje saobraćaja, omogućuju da putnici koji kreću i poleću iz Srbije znaju da to čine na potpuno bezbedan način, da su potpuno bezbedni i oni koji dolaze u Srbiju, na srpske aerodrome, a da se neće desiti nikakav nesporazum zbog različitih standarda i kada su u pitanju avioni koji samo preleću preko Republike Srbije.

Zašto je ovo sve važno? Pa, upravo važnost ovog sporazuma se pokazala u poslednjih nekoliko godina. Postavlja se pitanje da nismo blagovremeno pristupili potpisivanju ovog sporazuma, da li bismo imali priliku da zaključimo jedan ovakav izuzetno dobar i povoljan aranžman o koncesijama kada je u pitanju aerodrom „Nikola Tesla“.

Neko će reći da je period od 25 godina dug, a to je period za koji je zaključena ova koncesija. Međutim, projekti u infrastrukturi i ozbiljni projekti se ne čine za jedan dan, za jednu godinu, za jedan mandat, već ga prave ljudi koji imaju viziju budućnosti, kako i na koji način obezbediti funkcionisanje bilo kog sistema, a u ovom slučaju avio-saobraćaja.

To što je Aerodrom Beograd dat u koncesiju obezbediće da se on izuzetno modernizuje u narednom periodu, dobije još jednu poletnu pistu, odnosno najmanje još jednu, više rulnih staza, hangara, parkinga, podizanja tehnologije koja obezbeđuje funkcionisanje svih aerodromskih sistema i time ćemo mi imati za 25 godina nešto što će biti apsolutno u tom trenutku u rangu najsavremenijih sistema i pratiti sve ono što se u drugim delovima Evrope dešava.

Ovo omogućavaju sredstva koja su dobijena odatle da se ta sredstva preusmere i na razvoj drugih aerodroma i potpuno je jasan cilj s kojim su krenuli oni koji su imali dobro viziju, a to je osnivanje društva „Aerodromi Srbije“, gde postaju „Aerodromi Srbije“ kao društvo sa ograničenom odgovornošću postaje operater na aerodromima „Konstantin Veliki“ u Nišu, „Morava“ u Kraljevu, na aerodromu u Pranjanima, a uskoro će postati glavni operater na aerodromu „Rosulje“ i „Ponikve“. Jednostavno, time će se praktično u ovom trenutku jedan projekat aerodroma koji možda u ovom trenutku, sem aerodroma u Nišu, i nemaju potpunu funkciju, u budućem vremenskom periodu pripremiti za ono što je predviđanje kako i na koji način stvoriti uslove da avio-saobraćaj u Republici Srbiji besprekorno funkcioniše i da svi delovi Republike Srbije budu na odgovarajući način pokriveni.

Ne može se uvek očekivati da nešto postane rentabilno onog dana kada je pušteno u rad, pogotovo kod ovako važnih projekata, ali je potrebno da kao jedna osnova i baza stvori mogućnost da se kroz ovaj neki budući period, nadam se da on neće trajati baš 25 godina, ali u potpunosti sinhronizuje i postane potpuno tržišno funkcionalan i značajan za Republiku Srbiju.

To je ono što s pravom i s razlogom očekujemo. Zašto s razlogom? Jer način na koji se politika u Srbiji od 2012. godine na ovamo vodi jasno pokazuje da je sve izuzetno ozbiljno predviđeno, na sve se računa. Da nije takvog stava, pitanje je u kakvoj situaciji bi danas bila „Er Srbija“, u kakvoj situaciji bi danas bio avio putnički saobraćaj u Srbiji, obzirom na posledice koje je izazvala pandemija Kovida 19.

Svedoci smo da su ugrožena funkcionisanja mnogih moćnih kompanija, da su one u mnogo nezavidnijoj situaciji nego što su to „Er Srbija“ s jedne strane kao avio kompanija, s druge strane, aerodromi u Republici Srbiji kao tehnička podrška i tehnički deo infrastrukture koji obezbeđuje funkcionisanje avio-saobraćaja.

Značaj ovog sporazuma je potpuno jasan. Iz tog razloga nema dileme da ga treba i da ćemo ga podržati i usvojiti.

Samo bih podsetio da su potpisnici ovog sporazuma Evropska zajednica i njene države članice: Republika Albanija, Bosna i Hercegovina, Republika Bugarska, Republika Hrvatska, sada Severna Makedonija, Republika Island, Republika Crna Gora, Kraljevina Norveška, Rumunija, Republika Srbija i Misija privremene uprave UN na Kosovu.

Ovo na dan kada se obeležava 22 godine od početka bombardovanja, naziv ove misije zvuči pomalo licemerno. Od svega toga što je ostalo iz Rezolucije 1244 je ostao praktično samo naziv. Da su oni koji su bez saglasnosti UN, protivno svim pravilima međunarodnog prava pre 22 zlikovački nasrnuli na Srbiju, nastavili svoju politiku od pre 22 godine, odnosno, u stvari, nikad je nisu ni prekinuli, pokazuje i ova kvazi vežba koju zovu „branilac Evrope 21“.

Jedna od najvećih vežbi NATO pakta i vojske SAD se suprotno zakonima Republike Srbije, suprotno povelji UN, suprotno Rezoluciji 1244 odvija uz pomoć misije KFOR-a na Kosovu i Metohiji, a ujedno kao svoje pridružene članove u ovoj NATO vežbi priključili su šiptarske terorističke UČK jedinice koje danas zovu nekakvim bezbednosnim trupama.

Nismo mi ni mnogo više ni očekivali od onih koji su nasrnuli mučki na Srbiju, ne da bi širili demokratiju, ne da bi sprovodili nekakve humanitarne misije, već da bi probili Srbiju. Kad nisu uspeli celu Srbiju da porobe, okupiraju i rasparčaju, zadovoljili su se trenutno time da bar privremeno stave čizmu na dušu srpskog naroda okupirajući Kosovo i Metohiju. Zloupotrebili su Povelju 1244 i umesto mirovnih trupa tamo sa promenjenim uniformama se nalaze NATO trupe i na svaki način i danas pokušavaju da ono što su hteli još 1999. godine da urade, a to je da nas prisile da se odreknemo Kosova.

Kada su krenuli na Srbiju očigledno nisu proučili ni mentalitet, ni istoriju srpskog naroda. Verovatno je to za njih i teško i komplikovano, jer istorija srpskog naroda je mnogo duža od istorije koju imaju, recimo, SAD. Tih njihovih 250, 300 godina istorije naši osnovci prelistaju za dva dana i znaju sve, a oni o nama očigledno nisu naučili ništa, ali ima vremena, naučiće.

U istoriji srpskog naroda se uvek znalo da je stabilnost, strpljenje, vreme i upornost najbolji saveznik kada se čuva sloboda. Izdržali smo 500 godina pod Turcima. Ovi neće izdržati toliko koliko su Turci izdržali u Republici Srbiji, otići će oni sami odavde.

Ne slažem se sa jednim stavom, a to je da im se može oprostiti, ali ne može zaboraviti.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ubijena deca, ubijeni vojnici, ubijeni civili, razorena privreda i zlo koje su sa sobom doneli ne može se ni oprostiti, ni zaboraviti. Hvala.

Ja se izvinjavam, ali moram jednu kratku repliku, obzirom da nisam kršten, uz svo dužno poštovanje i uvažavanje pokojnog patrijarha Pavla, ja sebi mogu da dozvolim da kažem da im ne treba ni oprostiti, ni zaboraviti, a to što se sarađivati mora to je već drugo pitanje. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, sutra se navršava 22 godine od početka zločinačke, zlikovačke, ubilačke NATO agresije na tadašnju SRJ, ne samo na Srbiju, već i na Crnu Goru i ta ničim zaslužena, ničim izazvana agresija, koja nije imala za cilj nikakvu humanitarnu zaštitu bilo koga, jer nikakve humanitarne katastrofe nije ni bilo, imala je za cilj samo da pokuša da okupira kompletnu teritoriju Republike Srbije.

U tim zločinačkim i zlikovačkim dejstvima stradali su mnogi naši sugrađani, stradali su kao pripadnici vojske Jugoslavije, stradali su kao pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova, stradali su kao civili.

Danas, i ne samo danas nego duži niz godina unazad, suočavamo se sa tim da se srpske žrtve iz Prvog svetskog rata, iz Drugog svetskog rata, žrtve Jasenovca, žrtve mnogih drugih gubilišta pokušavaju prikriti, minimizirati i dovesti u poziciju do toga da se jednog dana možda izgubi bilo kakvo sećanje na njih. Dvadeset dve godine je dovoljna vremenska distanca da mi sebi ne dozvolimo luksuz propusta kakvih je nastalo ranije.

Ako su pre nas propustili da se utvrdi tačan broj žrtava, mislim da to mi sada, sa svim ovim iskustvima, sebi, zbog Srbije, zbog njene budućnosti, zbog našeg potomstva, zbog istine, ne smemo da dozvolimo.

Predlog je da ova komisija istraži i utvrdi tačan broj svih poginulih i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika MUP-a Srbije i civilnih lica na teritoriji Republike Srbije.

Poštovane kolege, ovo je najmanje što mi možemo da učinimo zarad nevinih žrtava i zbog budućnosti Srbije, a nadasve zbog istine. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, zadovoljstvo mi je što danas pred sobom imamo zakon o klimatskim promenama. Naravno da ćemo ga mi iz Pokreta socijalista podržati, jer je on jako važan i sem nekih sitnih zamerki koje nisu možda toliko bitne i suštinske, a na koje ću sada ukazati, apsolutno nam je jasan razlog i u potpunosti podržavamo ovakva zakonska rešenja koja su doneta.

Naime, lično mislim da je možda svrsishodnije bilo, jer se radi o krovnom zakonu, da se zakon ne zove zakon o klimatskim promenama, već zakon o merama za sprečavanje klimatskih promena, jer iza ova zakona treba da uslede mnogi zakoni koji praktično treba da omoguće u potpunosti realizaciju ovog o čemu danas govorimo i diskutujemo.

U svakom slučaju, uz potpuno uvažavanje razloga koje ste naveli u obrazloženju predloga, kada se to odnosi na uspostavljanju sistema za smanjenje emisije gasova sa efektom staklene bašte, kao i ispunjenje obaveza prema Međunarodnoj zajednici, odnosno okvirnoj Konvenciji UN o promeni klime i njenog sporazuma iz Pariza.

Lično moram da kažem da ne znam na šta se ovaj treći deo odnosi, a to je nešto što prečesto koristimo kod zakonskih predloga, a to je usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa pravnim tekovinama EU. Iskreno rečeno, iako sam završio prava, ne znam šta su tekovine prava EU, da li su to tekovine nemačkog, francuskog zakonodavstva, njihovih pravnih sistema ili su to neki zaključci i stavovi prinudne uprave iz Brisela. Ne bih sada u ovom trenutku da razgraničavam.

Ono što je važno, važno je da je ovaj zakon jako dobar i koristan za građane Republike Srbije i šteta je što ovakav zakon nije donet mnogo godina ranije i pre ovog saziva, jer danas bismo verovatno živeli u mnogo boljoj sredini i okruženju, nego što to danas imamo.

Moram da skrenem pažnju uvažavajući, stav mog uvaženog kolege Parezanovića, koji kaže da ovo nije i ne bi smelo da bude pitanje političko i pitanje politike, međutim, nažalost jeste.

Ja ću govoriti o jednom delu koji se direktno tiče ovog zakona, a to je EPS. Mi danas imamo takvu hajku na EPS koja je nominovana otprilike ako bih to zaista prihvatio bez rezerve, što pojedinci govore, potpuno neargumentovano ili određene nevladine organizacije, ispade da je zagadio kompletnu zemaljsku kuglu i da je sada samo pitanje opstanka na zemaljskoj kugli, da li ćemo mi ugasiti termoelektrane ili nećemo i to će biti spas celog sveta. Jednostavno to nije istina.

Činjenica je da postoje klimatske promene na koje možemo da utičemo, činjenica je da postoje klimatske promene na koje možemo samo da se adaptiramo ili da im se prilagodimo. Ono što me zabrinjava jeste da najveći, najvažniji i najmoćniji zagađivači na svetu nemaju nijedan procenat ovako odgovornog pristupa prema životnoj sredini, kao što ga pokazuje Republika Srbija.

Kada budemo uspeli da nateramo te najveće, najbogatije i da najmoćnije da se vrate, iskreno vrate Kjoto sporazumu i nekim drugim sporazumima koji su potpisivani, a nikad do kraja nisu realizovani, onda će nam svima biti mnogo lakše.

Moramo da ovde pogledamo i jedan politički aspekt svega ovoga, koji nije čak ni samo politički, već je državotvorni, jer ugrožava Republiku Srbiju. Šta bi Republika Srbija dobila gašenjem termoelektrana i zatvaranjem kopova? Jednostavno, to bi bio potpuni udar na državni budžet, na Republiku Srbiju, jednostavno potpuno uništen elektrosistem Republike Srbije. Srbija bi postala jedan ozbiljan zavisnik od uvoza električne energije, a čak ni tehnički sve i da imamo novca za tako nešto i da postoje ozbiljni razlozi za tako nešto, tehnički je to neizvodljivo, jer kapaciteti za uvoz električne energije u tom obimu koji bi iznosio oko tridesetak milijardi kilovat sati, ne postoje.

Moramo da se zapitamo da li ovo podseća pomalo na jednu, možda na izgled benignu hajku koja se vodila pre neku godinu, a to je protiv uzgajanja činčila u Republici Srbiji. Da li hajka koja se vodi protiv elektroprivrede Srbija danas ima isti obrazac? Ta hajka protiv uzgajanja činčila u Republici Srbiji dovela je do toga da se u Srbiji one ne uzgajaju, da je nekoliko stotina porodica ostalo bez prihoda, a da se činčile nesmetano uzgajaju u Bugarskoj, a da se u Srbiju uvoze bunde proizvedene od činčila. Da li iza najvećeg dela ovih glasogovornika i ove hajke stoje upravo lobiji, kojima odgovara da Srbija umesto stabilne energetski profilisane zemlje postane zavisna i od uvoza električne energije.

Moramo da budemo svesni da se u Srbiji oko 30% električne energije proizvodi u hidroelektranama, a da osnov proizvodnje električne energije, bez koje hteli mi to da priznamo ili ne, danas nismo u stanju da živimo ni nekoliko minuta, a da ne doživimo stresove, da termoelektrane proizvode 70% električne energije, od toga polovina samo elektrane u Obrenovcu.

Srbiji je u proteklom periodu bilo nametnuto da plaća naknadu za zelenu struju i da na ime fidin tarife proizvođačima iz obnovljivih izvora Elektroprivreda Srbije isplati otprilike oko sto miliona evra na godišnjem nivou. Da je tih 100 miliona evra korišćeno za revitalizaciju pogona u Republici Srbiji, da se ranije moglo pokrenuti, recimo, postupkom odsumporavanja, i svega toga, verovatno ne bismo o ovim problemima danas ni razmišljali.

Koliko je za Republiku Srbiju suluda ideja o gašenju elektrana, govori činjenica da ni mnogo razvijenije države koje već decenijama, kao Danska recimo, ulažu ogromna sredstva u tzv. zelenu energiju. Oni nisu u stanju da proizvedu ni 60% električne energije za svoje potrebe kroz te vidove, ostatak električne energije kupuju, ako se ne varam, iz francuskih nuklearnih elektrana.

Zaista se ozbiljno pitam da li to neko u Evropi ima ozbiljan višak električne energije koji bi da po enormno visokoj ceni plasira u Republici Srbiji. Naravno da ne opravdavam ni današnje stanje, koje je mnogo bolje, nego što je bilo prošle godine, a prošle godine je bilo mnogo bolje nego što je bilo 2012. godine, jer jednostavno ne smemo se zadovoljiti ni sa ovim što smo do sada postigli, već se mora napredovati. Ali, ozbiljno mislim da ministarstvo koje vi vodite mora da da jasne smernice i odrednice, ne na osnovu ličnih osećaja, već na osnovu dobre analize, da li Srbija umesto plaćanja ovih fidin tarifa, taj novac po cenu rizika sudskih sporova ili bilo čega drugog treba da uloži u dovođenja u prihvatljivo stanje termoelektrana koje postoje i koje su u Srbiji očigledno nezamenljive, jer čini mi se da sam slušajući neke stručnjake iz oblasti hidrologije, koji su rekli da su praktično, vodni, ozbiljni resursi, gotovo iscrpljeni u Republici Srbiji. Tako da, sa te strane ne možemo očekivati očigledno neko veliko povećanje proizvodnje električne energije.

Da ne napominjem šta bi ovakvo zatvaranje nekontrolisano termoelektrana ili kopova ili čega god drugog u Republici Srbiji, dovelo do gubitaka radnih mesta, koliko bi porodica ostalo bez prihoda, koliko prateće industrije. To je nešto o čemu mi ozbiljno moramo da vodimo računa kada razgovaramo i o zaštiti životne sredine, pa i o klimatskim promenama.

Ja želim da kažem da ima prostora, ima mesta da se čine ozbiljni napreci, jer jedna od stvari koja je dugo godina stajala kao mogućnost devedesetih godina, pominjana kao nekakva gotovo izvesna opcija, je trenutno u realizaciji, a to je da termoelektrana „Nikola Tesla“ krene da snabdeva toplom vodom i Novi Beograd čime bi se mnoge individualne kotlarnice ugasile.

Ovo jeste način i metodologija kako umanjiti zagađenje životne sredine ako usput novčana sredstva, koja se uštede, uložimo u obezbeđenje čistijeg vazduha, bolje skladištenje pepela i odsumporavanje koje je u toku, odnosno priprema tog postrojenja u toku, onda bismo zaista postigli mnogo dobrih rezultata.

Prema tome, priče o gašenju termoelektrana dolaze ovako isforsirane iz uglova koji ne žele dobro Srbiji. Ja vas molim da, kao i moje kolege, vode računa o svim detaljima kada govore na ovu temu, jer treba da budemo svesni gde jesmo, ali svesni i onoga što moramo da učinimo i kako ćemo opstati i preživeti. Lako je danas reći – treba pogasiti, ja hoću da dišem mnogo čistiji i mnogo zdraviji vazduh. Slažem se, to je normalno, to je potreba i to je želja i to treba da bude. Ali, postavlja se pitanje, imamo li mi novca za to? Jesu li upravo ti koji danas dižu najveću hajku oko zagađenja koji navodno je, al baš iz termoelektrana najvažnije i najbitnije, jesu li spremni da plate cenu struje koju bismo morali da platimo ukoliko bismo je uvozili? Treba da znamo da Beograd zagađuju mnogo više individualne kotlarnice nego što ga zagađuje termoelektrana „Nikola Tesla“ Obrenovac.

Prema tome, mnogo toga se oko životne sredine da razgovarati, ali treba usmeravati snagu na najkrupnije probleme. Meni je veliko zadovoljstvo što se pronađe mogućnost pa se krene od jedne sredine u kojoj se to može sa relativno prihvatljivim sredstvima rešiti, kao što je Kosjerić, ali isto tako očekujemo da će se u cilju rešavanja najvećih problema to nastaviti kad je Beograd u pitanju.

Da li podizanje gasnih elektrana može da bude opcija i komparacija termoelektranama? Ja lično mislim da ne može, jer kada se sve stavi na papir troškovi proizvodnje električne energije iz gasa nisu nešto što Srbija u ovom trenutku može da prihvati. Prema tome, borba za zdravu životnu sredinu, borba za bolje klimatske uslove nam predstoji svima i ona zaista treba da izađe iz političkih okvira. Mora da postane jasno da je to pitanje budućnosti svih onih koji žive u Republici Srbiji, a ne dnevno političkih potreba i da se takve stvari rešavaju dugoročno, a ne ad hok od situacije do situacije kako neka nova ideja dođe ili prođe.

Upravo način rada od 2012. godine, gde se vrlo sistematično Republika Srbija stavila na noge kao država, u svakom pogledu, od ekonomskog, vojnog, sada je trenutak da kroz stabilizaciju elektroenergetskog sistema, njegovu modernizaciju, ulaganje u elektroenergetski sistem Srbije i njegovo prilagođavanje uslovima koji su potrebni da bi disali čistiji vazduh, bez stvaranja prostora da to bude moguća zloupotreba onima koji tu traže isključivo i samo sopstveni interes, je nešto što je na vašem ministarstvu i tu ćete imati našu punu podršku u svakom pogledu, jer vidimo da već kroz pripremu ovog zakona će se vrlo, vrlo ozbiljno na tome raditi.

Ponavljam još jednom, glasaćemo za ovaj zakon, podržaćemo vas i očekujemo da vaše ministarstvo koje se pokazalo kao jedno od najvrednijih ministarstava i najažurnijih uskoro pred ovaj saziv i zakone koji slede iza ovoga što pre dostavi. Hvala.

Ja ću kraće od dva minuta.

Ja se vama zahvaljujem na ovom odgovoru i objašnjenju i iskreno sam se i nadao ovakvom odgovoru, da bismo jednostavno stavili do znanja onima koji pokušavaju da ovaj zakon izmeste u kontekst kojemu nije mesto. Jasno kažemo da to ne pokušavaju, jer to neće imati nikakvu svrhu, kada pričam o termoelektranama, o energetskom sistemu Republike Srbije, ali ne samo njima, nego i zabrinutim građanima Republike Srbije koji žive od elektroprivrede. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, ovu izmenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju smo podneli, jer smo poslednjim izmenama 2019. godine Zakona o izvršenju i obezbeđenju izmenili član 258. u stavu 8. i limitirali, tako da žargonski kažem, mogućnost prinudne naplate zakonskog izdržavanja do polovine zarade lica koje je obavezano da tu zaradu isplati.

I tada smo ukazivali i sada ponovo ukazujemo da je to pogrešna odluka, odluka koja praktično već sada na osnovu mojih saznanja, verovatno je mnogo lakše Ministarstvu da dođe do preciznijih podataka, u praksi praktično sprečava da u potpunosti lica koja treba da prime izdržavanje ne mogu to da ostvare.

Moram da podsetim da prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, već u prethodnom postupku sud odlučuje, utvrđujući tu visinu i vodeći računa o primanjima koje ima onaj ko je obavezan da izdržavanje plaća. Prema tome, čista je demagogija to što smo propustili da o tome povedemo više računa kada su rađene poslednje izmene i dopune zakona i stavili se na stranu dužnika.

Uvažene kolege, ovim smo dosta dece doveli u situaciju da potraživanja koje imaju prema roditelju sa kojim ne žive mnogo teže realizuju nego što je to bilo do sada. Ja vas molim, podržavajući ovu izmenu zakona, omogućimo da ako već nemaju ljubav, svakodnevnu brigu i pažnju onoga ko je dužan da ih izdržava im bar omogućimo da mogu pristojno da žive, a bez razloga da u to ne utroše dodatnu energiju i dodatna finansijska sredstva. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva, meni je veliko zadovoljstvo što u dosadašnjoj raspravi, a nadam se da će se tako rasprava i zaključiti, nismo čuli nijednu primedbu od strane poslanika na predložene kandidate, Danijelu Milošević, Borivoja Miljkovića, Miroljuba Miškovića, Danila Grujičića, Bojanu Bojić Moraru, Sandu Marić, Biljanu Krstajić, Vukadina Brajušković, Milicu Gorevicu, Luku Pantelića, Jovanu Živković Stojić, Nikolu Đakovića, Ljiljanu Ilić, Sanju Vujačić, Jelenu Veljković, Anđelu Đerasimović, Marinu Miloradović, Miloša Mirkovića, Marinu Petrović, Sonju Popovski Zaljevski, Bojanu Simović, Marinu Luković, Zoricu Jovanović, Milenu Marsenić Kunac, Jelenu Vujičić, Jelenu Tripković, Dragana Hadžić, Tinu Gemaljević, Ivana Pavlovića, Katarinu Janković, Jovicu Vesića.

To je veliko zadovoljstvo i nadam se da se nikada u njihovoj budućoj karijeri koja će, nadam se, početi sutrašnjim prenošenjem dela vlasti građana Republike Srbije u njihove ruke, da postanu deo sudske vlasti. Nikada neće biti oni tema ovakvih diskusija kakve smo danas slušali.

Ono što uvažene buduće mlade, mogu sebi i to dozvoliti reći, kolege, treba da shvate da kritike koje su se čule danas se odnose, po mojoj proceni, srećom još uvek na jedan mali broj sudija.

Nadam se da nikada njihova imena, ili njihov rad neće biti pominjani u ovom Domu ni na drugim mestima u negativnom kontekstu, a onda ćemo jednog dana biti srećni i zadovoljni jer je današnjim našim radom, prethodnim i višemesečnim radom Visokog saveta sudstva, koji je imao jako ozbiljan i težak zadatak da među najboljima izabere one najbolje i najkvalitetnije i predloži ih, da nikada o njima nećemo čuti ništa drugo osim pohvala, da ništa drugo u njihovoj sredini i okruženju ljudi neće od njih doživeti, već samo pozitivan utisak o časti, poštovanju, dostojanstvu, samopoštovanju, a pre svega poštovanju, gotovo neograničene vlasti nad ljudskim sudbinama koje će za neki dan imati u svojim rukama.

Meni je jako žao što ovaj saziv Visokog savet sudstva uskoro, tako da kažem, prestaje sa radom, a da jednu od velikih nepravdi kada je Obrenovac u pitanju, nismo došli u poziciju da otklonimo.

Što se tiče Obrenovca, tiče se još nekih drugih sredina, čak možda i drastičnije nego Obrenovca, a to je pitanje mreže sudova i broja sudija koji rade u tim sudovima. Ranije sam napominjao za Obrenovac i to sam siguran, mi je jako dobro poznato, pošto i dolazim iz te sredine, da je Obrenovac uskraćen i Obrenovčani su uskraćeni za bržu, efikasniju pravdu i brži dolazak do pravične sudske odluke, falsifikovanim brojem postupajućih predmeta, koje je bivša predsednica tzv. putujućeg cirkusa iliti ranije, Drugog osnovnog suda, koji je pokrivao teritoriju Surčina, Obrenovca, Mladenovca, Sopota i Barajeva, ako se ne varam, dobio mnogo manji broj sudija nego što to zaslužuje.

Za divljenje je angažovanje tih ljudi u Obrenovcu koji su to nadomestili, i deo mogućnosti koji je Visoki savet sudstva u prethodnom periodu iskoristio da broj sudija koji je zaista bio minoran i nezadovoljavajući uveća bar za jednog sudiju više, ali i dan danas to je, jednostavno, nedovoljno.

Govorio sam da u ovom sazivu i nadao se da nas neće stići ova pošast koja se zove korona i omesti u mnogim planiranim aktivnostima je vreme da se ozbiljno razmotri mreža sudova.

Ja lično mislim da su mreže koje su ranije postojale opštinskih i okružnih sudova sa sudovima u svakoj opštini u Republici Srbiji, bez obzira na njihovu veličinu, bile od izuzetnog značaja za dobro i pravilno funkcionisanje države.

Prisustvo suda u svakoj sredini, prisustvo tužilaštva u svakoj sredini, pored domaćeg vaspitanja, nas upozorava da moramo poštovati zakone, da moramo poštovati pre svega samog sebe, poštovati okruženje i da ukoliko to ne budemo učinili, zna se šta nam sledi.

„Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Ja sam mišljenja da mreža osnovnih viših, Apelacionog i Vrhovnog kasacionog suda, koja je samo delimično ispravljena razdvajanjem pre svega bivšeg Drugog osnovnog suda na osnovne sudove u Obrenovcu, Lazarevcu, Mladenovcu, je nedovoljna. Nedovoljna je iz jednog prostog razloga, jer je Viši sud u Beogradu postao mesto ozbiljnog zagušenja u radu.

Viši sud, kao prvostepeni i drugostepeni, jednostavno nije u mogućnosti da svoje obaveze, pogotovo u građansko-pravnoj materiji, zadovoljavajućom brzinom ispuni prema onima koji očekuju pravdu i bili smo više puta svedoci da su iznalaženi načini da se predmeti drugostepeni po žalbama kojima je Viši sud odlučivao delegiraju drugim višim sudovima u Srbiji i na taj način malo rastereti od nerešenih predmeta i da, tako kažem, dođe do daha. Očigledno da to nije dovoljno.

Vreme je za procenu da li nam treba više sudija u Višem sudu ili treba na drugačiji način postaviti mrežu sudova. Ja mislim da je ovo drugo mnogo važniji zadatak.

Takva mreža sudova i ona nesrećna dešavanja 2010. godine, koju nazvaše reformom a u stvari je unakažavanje srpskog pravosuđa, su nas doveli do toga da građani, a pre svega i mi koji se direktno bavimo ovim poslom, dođemo u situaciju da više nismo sigurni u jednaku primenu zakona prema svima. Nedostatak ujednačavanja sudske prakse na pravi način je nešto što ozbiljno ugrožava poverenje običnog građanina, pa i nas, u rad sudova.

Viši sud u Beogradu je jedan od tih koji je takvih anomalija imao dosta, gde je potpuno različite aršine imao u potpuno identičnim situacijama. Na primer, kada je u pitanju uvažavanje žalbi na odbačaj rešenja o obustavi postupka, zato što je stranka 15. dan po uputstvu stečajnog sudije podnela predlog za nastavak postupka. U jednim predmetima su usvajali te žalbe, u drugim predmetima nisu, ne poštujući ono pravilo da neko ko je upućen od strane suda nije prekršio zakon i da se to mora uvažiti.

Još tragičnije od toga je da Apelacioni sud u Beogradu dozvoli tzv. vanrednu reviziju radi ujednačavanja prakse, prosledi predmet Vrhovnom kasacionom sudu a Vrhovni kasacioni sud kaže – nema mesta za postupanje jer nema različite primene propisa. Prosto neverovatno. Tu nešto ozbiljno škripi.

Ako nama opšte sednice ili sednice sudova služe da bi se izdavala saopštenja, što je takođe u nekim situacijama potrebno, i svodi se na to umesto na ove stvari o kojima ja govorim i koje su jako bitne za funkcionisanje pravosuđa, onda one i nemaju svrhu i onda nije ni čudo što dolazimo u poziciju kakvu dolazimo.

Postavlja se pitanje ovih dana da li je nužno bilo da stignemo u ovu situaciju, a to je da postoje ozbiljne, neću upotrebiti reč izvesne, sumnje da je pokušan ili pripreman i državni udar u Republici Srbiji, da se to ne dešava od juče i da li je bilo potrebno da se sve ovo izdešava da nam se tužilaštvo i sudovi probude? Doduše, ne svi, neki su se probudili a neki se i dalje prave da ne postoje, čekajući da ne podnesu teret odgovornosti onoga što sudska vlast na svojim plećima mora da nosi.

Naime, ja i dalje odgovorno pred građanima Srbije smem, hoću i mogu da kažem da iskreno verujem da u sudovima rade izuzetno čestiti, pošteni i časni ljudi, a da sliku o pravosuđu kvari jedan manji broj njih koji svojim neradom, neznanjem, javašlukom ili zbog onoga kako bismo mi rekli žargonski, izliva vlasti u mozak, brukaju kompletno srpsko pravosuđe.

Uvažene kolege sudije, pa i tužioci, vreme je da unutar svojih redova na ozbiljan način sami sagledate i ukažete kome nije više mesto u pravosuđu. Nisam neka baš velika i dobra iskustva imao ni sa ranijim sazivima Visokog saveta sudstva, da je na pravi način u svakoj situaciji odreagovalo, utvrdilo i pokrenulo proceduru za razrešenje nekih ljudi kojima mesto u pravosuđu nije. Čak imam utisak da su u nekim situacijama i Specijalno tužilaštvo, pa čak i Visoki savet sudstva, prećutali i omogućili da neki ljudi kojima nije mesto u pravosuđu nastave da rade.

Mnogo toga nije dobro kada se kalemi na nešto što nama nije prijemčivo, što nije godinama zasnovano na tradiciji srpskog naroda, a to je jedna od stvari koja nam se izdešavala od 2000-ih godina naovamo, oduzimanje alata sudijama iz ruku, odnosno amnestiranje od obaveze da se u sudskom postupku utvrdi istina.

Sudijama u parničnom postupku su ruke vezane predlozima tužilačke i tužene strane i samo u izuzetno porodičnim sporovima mogu izvoditi dokaze za koje smatraju da su nužni i neophodni, a ovde jednostavno nisu dužni da utvrde istinu, već samo kao na terazijama odmere levu i desnu stranu, šta je predložila jedna, šta je predložila druga strana i na osnovu toga donesu odluku. Da li je takva odluka blizu pravde ili pravičnosti? Pa, bojim se da je u mnogo situacija ta odluka samo formalno ispravno donesena, a da retko kada ima bliskosti sa pravdom i pravičnošću, pogotovo što se u tim situacijama dosta zavisi od toga da li stranka ima advokata ili sposobnog advokata ili ga nema.

To je bila priprema sa parničnim postupkom, a onda su preko nevladinog sektora uspeli da nam proguraju priču o promeni Zakona o krivičnom postupku, uvodeći tužilačku istragu, svodeći sudije u krivičnim predmetima u istu poziciju kao i ove u parnici. Znači, danas da li će neko odgovarati ne zavisi samo od sudije, više zavisi od toga šta tužilac može ili hoće, a ne od toga šta i kako sudija postupa u samom predmetu.

Mnogo toga je učinjeno u prethodnom periodu, ali još mnogo toga u nekom narednom periodu mora i da se učini. Nije dovoljno samo izabrati nekoliko stotina sudija, što smo mi uradili u prethodnih šest ili sedam godina, već je nužno stvoriti im i dodatne mogućnosti za rad, a to je uvećanje broja saradnika, uvećanje broja sudijskih pomoćnika, kojima treba jasno i procesno opredeliti mesto u postupku i ovlašćenja kako bi sudije radile svoj posao kako je to najlakše.

Po ko zna koji put ponoviću da ne vidim ni jedan razlog zašto se već jednom kao obavezno nije uvelo u Srbiji snimanje svih sudskih postupaka, čime bi same sudije bile rasterećene, olakšani postupci i nikada više ne bismo imali dilemu šta je zaista u sudnici rečeno.

Svako ko je ikada bio u sudnici, malo više vremena proveo, zna da je 70% energije i koncentracije postupajućeg sudije i svih onih koji učestvuju u postupku, potrošeno na prenošenje u zapisnik što približnije i preciznije onoga što svedoci, stranke, veštaci kažu. To što približnije nikada nije apsolutno tačno, otvara prostor za grešku, a otvara prostor i za namernu grešku.

Ja nisam pobornik vođenja medijskih suđenja, medijskih kampanja, medijske hajke, ali kada država dođe u situaciju da zbog nepostupanja sudova praktično možemo da kažemo da je odugovlačenje sa sudskim postupcima, dolaska do zastarelosti, odbačaja krivičnih prijava, sporazuma o krivici sa minimalnim kaznama, praktično na neki način stimulisano organizovanje i bahaćenje mafije koja je dobila utisak da može da radi nekažnjeno šta hoće.

Za mene su neverovatne kazne uslovnih osuda za nasilnička ponašanja na stadionima, ali isto tako i uslovne osude ili minimalne kazne zatvora u ovakvoj situaciji za organizovanje korona žurki. To je nešto što ozbiljna država ne može sebi i ne sme da dopusti. Mnogo smo se opustili.

Ja mogu da razumem neophodnost apsolutne medijske pažnje nad ovim što se sada trenutno dešava. Tanka je linija između istraživačkog novinarstva, informisanja građana o onome što se dešava i ugrožavanja budućih eventualnih sudskih postupaka. Imam utisak da se vrlo ozbiljno, pogotovo od Ministarstva unutrašnjih poslova, pa potom i tužilaštva, o tome vodi računa.

Iskreno rečeno, da bih mogao slobodno da prokomentarišem neke stvari, danas nisam verovao natpisima u novinama, jer znam da zaglavlje u novinama nekada nema veze sa onim što piše, pa sam otišao na sajt Višeg suda u Beogradu, povodom njihovog saopštenja od 1. marta 2021. godine i iskreno rečeno, ostao zaprepašćen.

Mogu da razumem pretežni deo ovoga što su uvažene kolege iz Višeg suda u Beogradu napisale, ali ovo što su napisali, što ću sada pročitati i stoji na njihovom sajtu, je nešto što ja ne mogu da prihvatim nikako i to ću objasniti malo kasnije.

Kaže – posebno ističemo današnje navode iz pojedinih medija u kojima stoji da je na pitanje policijskih službenika zašto ne želi da se podvrgne poligrafskom ispitivanju, predsednik Fudbalskog saveza odgovorio da ga je to savetovao predsednik Višeg suda u Beogradu, što je apsolutna neistina, budući da predsednik suda ne poznaje imenovanog građanina, pa samim tim nije ni mogao da ga savetuje.

Da je ovo napisala politička organizacija, udruženje građana, ja bih to razumeo. Ja samo pitam uvažene sudije – u kom postupku i na koji način su oni utvrdili nešto o čemu u svom saopštenju svedoče?

Ovo je svedočenje devet sudija tog suda, da predsednik Višeg suda u Beogradu ne poznaje predsednika Fudbalskog saveza. Meni je bilo neverovatno kada sam pročitao u novinama, smatrao sam da je to deo novinarskog izražavanja, a ne kolega koji odlučuju i postupaju u Višem sudu u Beogradu, i moram da priznam da sam ovim šokiran.

Ja bih razumeo da je gospodin predsednik Višeg suda izašao i rekao - ja tog gospodina ne poznajem, i molim lepo. Ostale ocene, o kojima se ovde piše, o pritiscima bilo koje vrste, možemo o njima raspravljati, ali ovo, ljudi koji vode sudske postupke, koji su naučeni, koji znaju da utvrde činjenice, da donesu sudsku presudu, ja pitam na osnovu kog postupka i u kojoj proceduri i kako su oni utvrdili da neko nekoga ne poznaje?

Ovaj pasus je sramota za srpsko pravosuđe. Ja da sedim među tih devet, ja bih ovog sekunda podneo ostavku. Svako ko je ovo potpisao nije sudija ili ne treba da bude sudija. Njemu na savest i čast, jer ovaj dom nema ovlašćenje da pokrene proceduru za njihovo razrešenje. Potpuno je nevažno da li se predsednik Višeg suda i predsednik Fudbalskog saveza poznaju ili ne poznaju.

Ovo što su potpisali i okačili na sajtu, ako stoje iza ovoga, je razlog da časno podnesu ostavke i kažu – pogrešili smo. Ako to ne urade, nećemo imati poverenje ni u kakav njihov dalji rad. Sve ovo ostalo možemo da razgovaramo, ali oni moraju da shvate, sve što se govori u ovoj Skupštini, sve što većina medija radi, sve što većina ljudi očekuje nije pritisak na ishod postupka, nego pritisak da počnu da rade svoj posao, jer su pristojno plaćeni u ovoj državi, imaju dobre plate, imaju dobre uslove. I dosta je bilo više lenstvovanja.

Srbija hoće sposobno, pravično pravosuđe, a ne pravosuđe kakvo oni traže i pokušavaju da dobiju, potpuno otrgnuto od građana Srbije. Hvala.

Zahvaljujem predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, 2017. godine prilikom donošenja zakona o izmenama i dopunama Zakona o izvršenju i obezbeđenju ukazivali smo na činjenicu da promenom kojom se mogućnost zaplene novčanih sredstava radi namirenja sudskih odluka vezanih za izdržavanje dece limitira na polovinu primanja, može da bude ozbiljan problem u budućem vremenskom periodu.

To se upravo i pokazalo. Tada smo amandmanski predlagali da kada su u pitanju izdržavanja po osnovu sudskih presuda, to ostane onako kako je bilo i rešeno u ranijim propisima, a to je da se može zapleniti do dve trećine zarade od onog ko je dužan da izdržavanje isplaćuje.

Naravno, nisu bili to samo demagoški razlozi za naš stav, već je praksa pokazala da smo potpuno u pravo i ono što imam saznanja, naravno Ministarstvo ima mogućnost da mnogo ozbiljnije, temeljnije i lakše to proveri, je činjenica da upravo nastaje zagušenje kod izvršenja prinudne naplate na ime izdržavanja maloletne dece.

Naime, obzirom da dužinu trajanja sudskih postupaka, nagomilavanje tih troškova, kao i činjenicu da za izdržavanje za dvoje ili više dece sud može dosuditi do 50% obaveze od naknade zarade koju davalac izdržavanja, obveznik izdržavanja plaća, mi dolazimo u situaciju da se sada polako nagomilavaju kamate, troškovi postupka i da se to jednostavno nema na čemu sprovesti. Niti je bio, niti postoji i jedan opravdan razlog za takvu promenu u tom trenutku koja je učinjena i podnošenje ovog zakonskog predloga jeste upereno da se upravo zaštiti najugroženija kategorija stanovništva u Srbiji, a to su izdržavana lica.

Priče koje smo i tada slušali, a i komentare koje danas ponekad čujemo, da onaj ko daje izdržavanje treba i on od nečega da živi, da ima i drugu porodicu, da su to razlozi zbog čega se mogućnost prinudne naplate limitira na polovinu naknade, jednostavno ne stoje. Mi smo ovim doveli u pitanje da ona deca koja su ostala bez svakodnevnog prisustva drugog roditelja ne mogu svoja bar materijalna potraživanja i ono što im je nužno za život kroz ovakav vid prinudne naplate realizuju i ostvare.

Iz tog razloga, pozivam poslanike da podrže ovaj predlog zakona. Hvala.

Zahvaljujem, predsedniče.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uskoro će biti 21 godina od kad je NATO pakt zlikovački i podmuklo napao Srbiju. Mi ni dan danas ne znamo tačan broj žrtava te zločinačke i zlikovačke agresije. Znači, onih direktnih žrtava, koje su nastupile kao posledica ratnih dejstava.

Ono što nam dosadašnja istorija pokazuje, to je činjenica da su srpske žrtve na svaki način iz Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, omalovažavane, umanjivane na svaki mogući način. Uostalom, to smo bili svedoci i ovih dana, prilikom ove hajke i kampanje koja se vodila protiv filma „Dara iz Jasenovca“.

Ako je neko u prethodnom periodu propustio ili nije mogao ili nije shvatao značaj toga da se utvrdi i verifikuje tačan broj žrtava, onda mi to sebi danas ne smemo da dozvolimo.

Predlog je upravo da Skupština bude ta koja će odrediti komisiju kao neko telo u koje niko ne može niti ima pravo da sumnja, a da bi ta analiza bila potpuna, zadatak te komisije jeste da utvrdi tačan broj svih poginulih i ranjenih pripadnika Vojske Jugoslavije, pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, civilnih lica na teritoriji Republike Srbije, kako na teritoriji Republike Srbije ili van teritorije Republike Srbije, ako su u tom trenutku imali državljanstvo Republike Srbije.

Komisija treba da utvrdi imena, prezimena, svih žrtava NATO agresije 1999. godine, datum, mesto rođenja, mesto prebivališta, status lica u momentu događaja, da li je pripadnik vojske, policije ili civil, mesto i vreme štetnog događaja i mesto i vreme kad je posledica NATO bombardovanja nastupila.

Mislim da nam je velika pouka sve ovo što nam se danas dešava, ali isto tako nam je velika pouka da to treba da učinimo, kao i popis žrtava Odbrambeno-otadžbinskog rata koji je Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženja nestalih lica u Republici Srpskoj već učinio.

Uvažene kolege, nebitno je da li će to uraditi komisija, lako je se povući od ovog predloga, Republika Srbija je dužna da se na ovakav način oduži svima koji su poginuli ili ranjeni za vreme NATO bombardovanja, a ostavićemo pokolenjima u amanet apsolutno čistu brojku, da niko sa njom ne može u budućnosti da manipuliše. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažena gospođo, ministre sa saradnikom, mi danas govorimo o dopuni zakona koji je izuzetno važan, ali ja moram da napomenem i izuzetno jednostavan.

Osnovni zakon koji danas menjamo, odnosno dopunjujemo, ima 29 članova. Malo je zakona u Republici Srbiji koji obuhvataju iole ozbiljnu materiju, a da su ovako temeljno, koncizno i dobro pripremljeni, ali očigledno i sam napor koji je ulagan da bi on prošle godine bio usvojen nije bio dovoljan da se ne naprave neki sitni propusti.

Šta je trebalo, da budemo bandoglavi i da kažemo ne? To što je uočeno za ovih godinu dana dok su pripremana podzakonska akta, dok su pripremani i obučavani ljudi koji će 12. marta krenuti da postupaju po ovoj materiji - nećemo da menjamo zakon eto zato što nećemo pokazati da smo ljudi i da možemo da pogrešimo.

Pa naravno, to bi bila ordinarna glupost i izuzetno sam zadovoljan zbog toga što praktično uočenu grešku, uočenu smetnju u toku ovih godinu dana mi na vreme i blagovremeno otklanjamo da kada krene primena ovog zakona smo sigurni da je on dobar i odgovarajući u svom sadržaju od prvog do poslednjeg člana.

Možda ovaj zakon čak ima i jedan član viška, jer član 9. je možda višak, a on govori o tome da je svako ko od službenika koji postupaju u ovim predmetima uoči postojanje krivičnog dela dužan je to da prijavi. Naime, osnovni postulat i Krivičnog zakonodavstva i svega onoga što je vezano za rad u upravi i za bilo kog građanina u Republici Srbiji jeste kada sazna za postojanje krivičnog dela da ga prijavi nadležnom državnom organu kako bi bio procesuiran.

Ja shvatam želju i podržao sam i prošle godine da se ovaj član 9. zadrži u zakonu, jer zaista podvlači odgovornost onih ljudi koji dobijaju jedan vrlo važan zadatak, ali i poseban status u ovom društvu, da postupaju po ovom zakonu, podvlači njihovu odgovornost da ne smeju da ostave nedefinisanim bilo šta što može da se pojavi kao sumnjivo u toku njihovog budućeg rada.

Ja moram, kao neko ko nije iz sveta koji podržava neoliberalni kapitalizam, niti uopšte kapitalizam, da kažem sledeće, ali narodskim jezikom. Velike pare su uglavnom nezakonito i nepošteno stečene. Postoje velike pare koje su zakonito i nepošteno stečene i nažalost jako malo ogromnih para ima koje su i zakonito i pošteno stečene.

No, mi danas imamo jedanu stvarnost, a to je da smo zaista možda izgubili jedan vremenski period i ovo nije demagogija, očekujući da pravosudni organi na jedan efikasniji način odrade upravo jedan ozbiljan deo koji se tiče ovog zakona. Nisu.

Očigledno dugo vremena nismo bili svesni posledica koje je na srpsko pravosuđe ostavila reforma 2010. godine. I previše puta se o tome govorilo, da bih sada otvarao tu temu nadalje, mislim da je svima jasno o čemu govorim. U ovom zakonu nema dilema koje otvaraju prostor nama advokatima ili pravnicima da vodimo duge sudske postupke, duge krivične postupke, kao u osnov da bi se nekome oporezovala imovina koju nije stekao ni zakonito, ni pošteno.

Sa ovom izmenom u članu 5. ovog zakona, gde se reč – nezakonito stečena imovina; zamenjuje rečima – imovina na koju se utvrđuje poseban porez; mi u stvari svodimo pitanje na matematiku. Čak ne ni na statistiku, nego na matematiku. Sa jedne strane, prost račun, zbira stečenih prijavljenih prihoda, na drugoj strani stečene imovine koju neko poseduje, ima li nesrazmere koju zakon propisuje u tom vremenskom periodu od 150 hiljada evra.

Ako ima, vreme je da ekipa ljudi koja je obučena u međuvremenu radi svoj posao, sprovede proceduru na način kako je to propisano i tamo gde postoji razlog, tamo gde je taj koji je došao u tu poziciju dužan da dokaže ono što ne dokaže da je prijavio i zakonito stekao, plati 75% od vrednosti te imovine, plati državi Srbiji.

Nenormalno je dozvoliti da imamo prebogate i sive i crne zone, raznorazne tajkune, a da nam država zbog toga bude siromašnija. Ovo je jedan od zakona koji treba Republiku Srbiju, koja se poprilično podigla na noge, ali još više da učvrsti u njenoj ekonomskoj stabilnosti i učvrsti u nekom budućem investicionom zamajcu koji nas očekuje iza svih ovih velikih infrastrukturnih projekata, jer ja sam ipak nepopravljivi optimista što se toga tiče.

Inače, nije ovo niti reklama, nije ovo ni drugi pokušaj da se rešava pitanje imovine na ovakav ili sličan način, pomenuo je neko pre mene da je to bilo 5. oktobra. Ja se toga stvarno ne sećam da su petooktobarci na bilo koji način želeli da provere nezakonito stečenu imovinu, jer upravo ta pučistička falanga i jeste osiromašila Srbiju, opljačkala Srbiju i jeste iskoristila svoj dolazak na vlast da postanu daleko bogatiji i moćniji od Srbije, a gomila ljudi nezaposlena.

Ima iz onog perioda, koji je meni mnogo draži, neuspešne akcije koja se zvala "imaš kuću, vrati stan", pa nije dala efekte, ali sve to nije dalo efekte, nije postojala politička volja da se to uradi.

Jedan od kolega koji je govorio ranije da će najveći problem biti za sprovođenje ovog zakona pomešanost redova. Upravo donošenjem ovog zakona se pokazuje da redovi vladajuće garniture, koalicije koja je na vlasti, nisu pomešani ni na koji način sa onima koji bi mogli da opstruišu sprovođenje ovog zakona.

Ako se neko nekim pukim slučajem negde iza nečega i sakrio, obzirom na sve ovo o čemu danas govorimo, a to je da će prioritet i fokus biti prvenstveno na onima koji su danas na vlasti, jer prvo morate počistiti svoje redove, dokazati da ste takvi i takvi da bi ste mogli bez ikakve dileme nastaviti dalje, da vam ne bi neko spočitavao da se radi o bilo kakvoj političkoj osveti ili političkoj pozadini primene ovog zakona. Onda ovo samo jasno pokazuje da ne postoji nikakav strah, odnosno da postoji želja da iako neko postoji, bude na ovakav način uklonjen iz vladajuće koalicije, jer mu tu nije mesto i da se obeshrabre svi oni koji bi da na takav način možda u životu nešto ubuduće učine.

Meni je jako žao samo što je za mene jako upitan vremenski rok, u nazad gledano, primene i mogućnosti primene ovog zakona, jer iako ne postoje limiti objektivnost, mogućnosti prikupljanja podataka i svega toga, bojim se da će upravo pružiti mogućnost da onima koji su stekli i sticali kapital na 25 časovnom radu mašina na kopovima, koje su bespotrebno iznajmljivane, na kupovini šećerana za tri evra ili dva evra, da će upravo oni možda čak ostati van domašaja ovog zakona.

Čini se ono što je moguće, politika je veština mogućeg i mi moramo učiniti ono što je moguće, ne vredi samo pričati o nekim davno prošlim vremenima, o pljačkaškim privatizacijama, jer Srbija mora da stabilizuje svoje finansije, mora da jasno razgraniči ko je, šta i kako i na koji način stekao, ko ubuduće može da se pojavi kao vlasnik kapitala, ko može da bude neko ko zapošljava ogroman broj ljudi, jer samo čisti računi pružaju mogućnost za bolju, zdravu i bolju Srbiju.

Ne mogu ja očekivati, uvaženi kolega Martinoviću, da neko ko, ne samo što je 2004. godine postojala ta Vlada koja je omogućila najveće korupcionaške afere, za trenutak vratiću se i na 5. oktobar, predsednik te Vlade je svesno i namerno pristao da bude predsednik Jugoslavije na izborima, na kojima nije pobedio na način kako to tadašnji propisi i propisivaše. Nije dobio 50% plus jedan glas i iz toga se već moglo očekivati da od tog legaliteta i legitimiteta te vlasti se ne da ništa dobro očekivati, a to su građani Srbije dobrano osetili na svojim leđima.

Velika su očekivanja građana Republike Srbije. Mi smo predstavnici, pre svega građana, a ne političkih stranaka kojima pripadamo i ja verujem da u ovoj sali će svi zaista čistog srca i dobre volje glasati i za ove izmene, kao što je praktično, ako se ne varam i jednoglasno ovaj zakon i prošle godine usvojen, jer niko od nas u ovoj sali nije opterećen time što će i njegova imovina biti na proveri.

Oni koji unapred dižu dreku da je ovo prostor za političku osvetu, izgleda da imaju ozbiljnih razloga i brige da se zabrinu šta će matematika između njihovih prijavljenih prihoda, imovine koje imaju pokazati i hoće li napokon platiti 75% poreza ovog posebnog poreza Republici Srbiji i na neki način obeštetiti građane koji su opljačkali do 2012. godine. Hvala.

Član 27. – predsedavajući je dužan da se stara o radu Skupštine. To je jedan od članova koji je povređen. U Skupštini republike Srbije srećom ima dosta predstavnika nacionalnih manjina i oni naravno imaju pravo da govore ili dobiju prevod na jeziku kojim se služe, koji dobro poznaju.

Prema tome, dužnost ovog doma jeste da u svakom trenutku zasedanja parlamenta mora da bude odgovarajući broj prevodilaca za jezike koje govore pripadnici nacionalnih manjina.

Prema tome, nemojte vređati član 107. dostojanstvo ovog doma i propust koji je očigledno napravljen, jasno treba reći da je propust i više ne dozvoliti da se tako nešto desi. Hvala.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Drugarice i drugovi, dame i gospodo, uvažene kolege, građani Srbije, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i uvažene buduće sudije o kojima danas razgovaramo i nadam se da ćemo ih sutra izabrati, tema je vrlo škakljiva i tema o kojoj mi govorimo danas je izuzetno važna.

Uglavnom su moje kolege koje su govorile pre mene jasno stavile do znanja kakav je značaj pravosuđa za državu. Kada kažem pravosuđa ravnopravno mislim i na sudstvo i na tužilaštvo. Država koja nema stabilno pravosuđe, koja nema efikasno pravosuđe, koja nema dovoljno osposobljeno pravosuđe, koje sudi čestito i stara se da presude budu pravične u skladu sa zakonom, nema kičmeni stub države i onda polako preti opasnost da urušavanjem pravosudnog sistema, bez obzira na sve druge faktore na kojima se dobro radi, država počinje da gubi.

Očigledno je da je mnogo napora u poslednjih 30 godina učinjeno da Srbija nestane sa lica zemlje, da Srbija kao država nema svoju stabilnost, nema svoju samostalnost, nema svoju nezavisnost i nema neutralnost.

Podsetiću, iako već svi znaju, da mi imamo tzv. podelu ili ravnotežu tri grane vlasti i moje mišljenje, koje je bilo usamljeno, moram reći, pre tri ili četiri godine kada su agresivno pokretana pitanja ustavnih reformi, vidim da danas sve više dobija, ajde tako da kažem, podršku, odnosno javljaju se kolege pravnici, pre svega, ali i obični građani koji razumeju stavove o kojima sam govorio. Ako nema ravnoteže vlasti, onda ta vlast gubi bilo kakav kontakt sa građanima u čije ime treba da sudi.

Ukoliko budemo dozvolili da se ustavnim promenama uredi način izbora sudija tako da sudije same biraju sudije, odlučuju o njihovom napredovanju, odlučuju o izboru predsednika sudova, mi nismo sudovima obezbedili nezavisnost i samostalnost u radu, mi smo onda jednu granu vlasti potpuno otuđili od građana Republike Srbije.

Iskreno verujem da se to neće desiti, jer ne bih ponavljao ono što su uvažene kolege rekle. Predsednik Republike je podložan kontroli građana na izborima, poslanici su podložni kontroli i njihov rad na izborima. Mi danas govorimo, a uskoro ćemo u ime građana Republike Srbije preneti deo vlasti u ruke novim mladim sudijama, očekujući od njih da su apsolutno svesni i spremni na ono što ih čeka u njihovom budućem radu.

Da je biti sudija ili tužilac dovoljno samo završiti pravni fakultet, položiti pravosudni ispit, pa onda bi svi bili sudije i tužioci. Znači, svugde u svetu, pa i u Republici Srbiji, mora da postoji još nešto, a to je da vam građani kroz uređenu proceduru povere da vršite vlast. Koliko god najveći broj pravnika želeo da bude sudija ili tužilac, ne ispuni mu se želja, možda i neopravdano, ali jednostavno je tako kako jeste.

Oni koji su sudije i tužioci i oni koji će biti birani za sudije ili na nekoj drugoj sednici za tužioce treba da shvate da to nije posao. Biti sudija, biti tužilac, pa čak i biti advokat nije posao, već je to način života. Kada postanete sudija, vi niste samo svoj život podredili državi, građanima i tome da čestito, časno, pošteno, sposobno i dostojno koristite vlast koju vam građani daju u ruke, već praktično i svoje porodice. Sudije moraju biti dostojne, poštovane i uvažavane.

Iskreno, ja sam možda, ne toliko po godinama, star, ali staromodnijeg vaspitanja, pa kako me je moja učiteljica u školi Ćada učila, kad hoće da kaže kako nešto ne treba da radim, ona kaže – nemoj da budeš kao taj i takav. Pošto očigledno treba reći mladim kolegama i kakvi ne treba da budu, onda im treba reći da ni slučajno ne treba da budu lažno solidarni.

Šta to znači? Vlast koju ćete vršiti do svoje penzije, osim ako drugačije ne odlučite ili se ne desi nešto nepredviđeno, vi morate vršiti u ime građana. vi morate voditi računa o Ustavu, zakonu i građanima Republike Srbije, a ne štititi propuste i greške svojih kolega, jer to nije običan posao. Ko nije sposoban da lične emocije, lična saznanja odvoji od donošenja odluka, on i nije sposoban da bude sudija.

Verujem da je ova sinhronizacija u uspostavljanju ravnoteže vlasti gde Skupština u ime građana Srbije, praktično stvara, omogućava postojanje treće grane vlasti prenoseći i dajući joj ovlašćenja da vrše sudsku vlast, gde Visoki savet sudstva predlaže, a Skupština bira jedanput, za svagda, buduće sudije, je dobra ravnoteža. Građani treba da znaju da Skupština ne može da izabere nekog koga nije predložio Visoki savet sudstva. Može samo eventualno da ne izabere nekog ukoliko bude smatrala da ne postoji razlog da neko ne bude izabran, ali isto tako, ni Visoki savet sudstva, u kome je i inače veliki broj sudija po sastavu u odnosu na druge grane vlasti, ne bi trebao da bira, barem u ovoj početnoj fazi, sudije.

Tako da, sva prašina koja se baca u oči, kada su u pitanju parlament i pokušaj da se parlamentu oduzme pravo da trećoj ili prvoj ili drugoj grani vlasti, sudskoj vlasti, ne prenosi on ovlašćenja, nego da sama sebe bira, jeste u stvari otuđenje ili korporativizacija te vrste vlasti. Lažni elitizam koji se u naše društvo uvukao jednostavno želi da kaže da je vredniji od ostatka građana Republike Srbije.

Mi to ne smemo da im dozvolimo. Ne smemo im dozvoliti ni na koji način. Ja sam zaista zadovoljan zato što naše kolege danas koje su govorile pre mene, a trudiću se da i ja to ne učinim, nisu se prepustile jednoj vrsti histerije i da govore o pravosuđu ili o konkretnim problemima vezanim za pravosuđe na način kako to čine mediji.

Da je bilo ko od poslanika prokomentarisao promil jedan od onoga na načine kako se vode medijska suđenja, medijske hajke, kako se kroz medije sudi i presuđuje i vrši pritisak na pravosuđe, ne informiše, ne izveštava, ne bavi istraživačkim novinarstvom, nego vrši pritisak da je neko od nas to učinio jednog trenutka, pa ti isti mediji bi nas razapeli.

Ne znam zašto, oni kojima nisu data ovlašćenja za nešto, uporno pokušavaju da preuzmu na sebe mogućnost da odlučuju o nečemu što nije njihov posao. Dobra kritika kroz medije, dobra informacija kroz medije, ali ne prelaženje granice koja ugrožava nezavisan postupak, je nešto što je nedopustivo.

Ranije je to bio problem u manjim sredinama, gde su sudije znale svakog u glavu na teritoriji opštine u kojoj žive, pa čak možda i lično imali saznanja o nekim sporovima, o nekim delima koja su se desila, imali su problem da to otklone iz svojih glava kako bi presuda bila zasnovana na dokazima, a u skladu sa zakonom i onim što je utvrđeno tokom postupaka.

Danas, sa apsolutno nekontrolisanim načinom izveštavanja o sudskim postupcima, sve sudije, svi tužioci su pod ozbiljnim pritiskom. Onda mi u Skupštini ovde dođemo u poziciju da odmeravamo šta se može reći a da to ne bude vršenje pritiska na rad pravosuđa, a šta ne i ja ću pokušati da tu nit ne pređem.

Kada govorimo o lažnoj solidarnosti, ja se nadam da ove kolege, neko od njih jednog dana bude član VSS ili postupa u nekim drugim predmetima, nikada zbog lažne solidarnosti neće dozvoliti da se ne sprovede krivični postupak protiv nekadašnje predsednice, sada u penziji Drugog OS u Beogradu.

Ta žena je prikrivala svog kolegu koji je sahranio živih 47 krivičnih predmeta u sudu. To, čak i bez znanja, da ne kažem učešća jednog dela tužilaštva, nije moglo da se desi.

Šta se desilo? Gotovo da niko ništa nije preduzeo. Na 14 adresa su poslate krivične prijave sa tačnim popisom predmeta, ako se ne varam, 2012. godine i jedini koji je tu radio, radili su ljudi iz SBPOK-a.

Međutim, Tužilaštvo za organizovani kriminal nije do današnjeg dana preduzelo ništa, a mislim da je čak i odbacilo tu krivičnu prijavu. Vrlo odgovorno pričam o činjenicama jer su mi lično poznate i stojim iza njih.

To je ono što urušava pravosuđe. Kolege koje su se solidarisale sa tom predsednicom suda, sa tim sudijom koji je to uradio, a nedopustivo je, pa i njihove kolege iz tužilaštva je nešto što sudije i tužioci sebi ne smeju da dopuste. Koliko znam, ni VSS nije preduzeo odgovarajuće mere.

Šta će učiniti građanin kada sedam godina, evo danas baš nekim sticajem, Drugom OS, grešku, reći ću ime sudije zato što ne postupa više u tom predmetu, Tatjane Petrović, koja je tada radila izvršenja, sedam godina ne može da se ispravi silnim naporima, što zbog nemara, što zbog pokušaja da se o tome ćuti.

To nije dobro. Svako može da pogreši, ali ne može se reći da tu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Budite sigurni, ovo će doći pred VSS sa ostalim imenima, prezimenima i očekujemo da ćete vi o tome odlučivati na pravi način.

Drago mi je što se i predstavnici VSS nedavno složiše, a čujem i ministarstvo, da se ponovo preispita broj sudija koji sude po određenim sudovima, jer upravo na osnovu netačnih podataka koje je ta bivša predsednica koja je sada u penziji Drugog OS dala kada je Drugi OS, koji je, ja se izvinjavam, ali mi advokati smo zvali „putujući cirkus“, gde su se sudije šetali iz jedne sudnice iz Mladenovca, Obrenovca, Lazarevca, da nisu znale ni gde sude sutra i gde su im predmeti ni šta se dešava, kada je neko napokon shvatio da je to nemoguća misija da tako funkcioniše, na osnovu netačnih, neistinitih podataka o broju premeta koji svakom sudu pripadaju, Obrenovac je drastično oštećen. Oštećeni su građani Obrenovca, a oštećene su i kolege sudije, jer su preopterećene sa ogromnim brojem predmeta.

Mladenovac i Lazarevac nisu. Zašto? Ne znam. Verovatno da je Brkićka znala i odakle je i krenula inicijativa za preispitivanje njene odgovornosti, pa se na taj način i revanširala Obrenovcu. Nije to samo problem Obrenovca, to je problem i Velike Plane i nekih drugih malih, jako dobrih sudova, ali je i problem građana koji žive tamo, jer očekuju pravednu i pravičnu odluku u najkraćem mogućem roku.

Mnogo toga može da se učini, ali ne vidimo ni da Visoki savet sudstva ozbiljno gura u tom pravcu. Znači pričamo ovde već nekoliko godina o tome da se suđenja snimaju, da se ne gubi vreme na sačinjavanje zapisnika gde bi bilo potpuno preciznija svaka reč uneta koja je izgovorena u sudnici. Sudijama bi bar za 70% bilo lakše da obavljaju svoj posao. Samim tim mogli bi i efikasnije da rade.

Preopterećenost beogradskih sudova nam govori još nešto, što mora da bude predmet dobrane analize Visokog saveta sudstva, Ministarstva pravde, ali i Odbora za pravosuđe Skupštine Republike Srbije, a to je da li ova mreža sudova koju mi sada imamo dobra i odgovarajuća? Nemojte da zaboravimo da smo mi samo korigovali nešto što je nakaradno postavljeno 2010. godine. Što se grbo rodi, vreme ne ispravi, a ne može ni da popravi.

Lično mislim da je stara mreža sudova, opštinskih i okružnih sa jasno definisanim nadležnostima, bila daleko bolja i efikasnija i da upravo to što je Viši sud u Beogradu postao i prvostepeni i drugostepeni u istom trenutku pravi zagušenje. Ne vidim da je rešenje dugoročno to da se predmeti iz ovog suda delegiraju nekim drugim sudovima da odlučuju na taj način u nekom, tako da kažem, turnusu reši problem, da se taj problem ponovo nagomila. Taj problem mora sistemski, sistematično i dobro da se proceni.

Pritisak koji se vrši na Srbiju, koji je očigledan, je takav da se ja pitam i odmeravam ga sa ultimatumima iz 1914. godine koje je Austrougarska postavila Srbiji. Ono što je Austrougarska tražila od Srbije, ono što Evropska unija danas traži od Srbije po pitanju otuđenja pravosuđa od građana i od države 1914. godine je po meni bio mnogo manji zahtev, a Srbija je rekla „ne“, jer to nije bilo u interesu Srbije. To nije bilo u interesu njenog suvereniteta, njene nezavisnosti, njene samostalnosti, potpuno svesna na posledice koje su posle toga došle.

Još nešto. Podlagati pritiscima, podlezati pritiscima nevladinog sektora pa dozvoliti Svetskoj banci da finansira istraživanje o mogućim koruptivnim stvarima ili nepravilnostima radova sudova kojih je bilo u prethodnom periodu je nešto što je apsolutno nedopustivo, nešto što se dozvoliti ne može. Srbija je dovoljno sposobna. Ovaj parlament, Visoki savet sudstva, Ministarstvo pravde je dovoljno sposobno da sve to sagleda i stavi na svoje mesto.

Uvažene kolege koje ćete biti sudije uskoro, u Ivanjici, Privrednog suda u Kragujevcu, Privrednog suda u Nišu, u Upravnom sudu, ja ću podržati vaš izbor kao i ova poslanička grupa i još jednom želim da vam kažem, vodite računa, imate neograničenu moć u rukama. Biti sudija nije posao već način života. Budite časni, dostojni, jer to mi kao poslanici, a i građani Srbiju očekuju od vas. Hvala.

Zahvaljujem.

Deo odgovora kroz repliku, ovaj koji ste vi izgovorili, ja neću reći. Neću ga ponavljati, iako je dobar deo toga što ste vi rekli bila moja namera da kažem.

Ono što je nedopustivo, a vama je promaklo jeste nazvati da je rezultat izbora koji su sprovedeni 2020. godine posledica degenerisanog izbornog sistema. Nisam hteo da reagujem kroz povredu Poslovnika, ali ne mogu da ne reagujem.

Ovo je važeći izborni sistem, ovo je već dugo godina važeći izborni sistem protiv kojeg se niko nije na ovakav način izjašnjavao dok je bio na vlasti ili dok je volja građana bila drugačija.

Građani Republike Srbije su na zakonom propisan način u izbornom postupku iskazali svoju volju. Ne možemo mi menjati narod zato što je narod rekao ono što misli i nije hteo da glasa za one koje bi uvaženi kolega Glišić više želeo da gleda u parlamentu, nego mi.

Ne postoje privilegovana mesta u parlamentu osim onih privilegija, uslovno rečeno koje smo utvrdili i omogućili predstavnicima nacionalnih manjina, a kada se bude pojavila neka ozbiljna opozicija ili neka ozbiljna grupacija koja će kod građana Srbije uživati bar malo poverenja u odnosu na poverenje koje uživa koalicija Aleksandar Vučić – Za našu decu, onda će slika u parlamentu biti drugačija. To ne daje za pravo da se ovaj sistem naziva degenerisanim. Hvala.