Dame i gospodo poslanici, članom 13. bliže se definišu stope premija koje treba da se isplaćuju u depozitu osiguranja banaka. Agencija utvrđuje stopu tromesečne premije za narednu godinu najkasnije do 30. septembra tekuće godine, na osnovu stanja u bankarskom i ukupnom finansijskom sistemu Republike Srbije, stepena rizika kome je izložena i visini sredstava u fondu za osiguranje depozita.  To su, znači, parametri koje će da koristi agencija.
Za svaki slučaj, u stavu 2. kaže se da stopa tromesečne premije iznosi najviše 0,1%. Međutim, ako se malo bolje pogleda u članu 9. (on je već pomalo u koliziji sa članom 13.) u stavu 2. kaže se – "Banka je dužna da Agenciji dostavlja mesečne izveštaje o ukupnim i osiguranim depozitima, kao i druge podatke koji Agenciji mogu biti potrebni za obavljanje njenih zakonom utvrđenih poslova, na način i u rokovima koje propiše Agencija".
Zašto to ne bi radila banka jednom u tri meseca kada već postoji ta tromesečna stopa koja se donosi za narednu godinu, a najkasnije do 30. septembra. Tromesečnu premiju agencija obračunava i naplaćuje na osnovu prosečnog stanja ukupnih osiguranih depozita u banci u prethodnom tromesečju. Zašto se onda podnose mesečni izveštaji? Koja je svrha podnošenja? Ako jedan od tih mesečnih izveštaja ne stigne agenciji, agencija odmah o tome obaveštava Narodnu banku Srbije, koja preduzima odgovarajuće mere, (odnosno Ministarstvo) i tu banku sasvim svesno gura u stečaj, odnosno likvidaciju.
Agencija za dinarske depozite tromesečnu premiju obračunava i naplaćuje u dinarima, a za devizne depozite u evrima – po kursu evra (prema određenoj valuti) koji važi na dan obračunavanja ove premije. Najzanimljiviji stav ovog člana 13. je stav 5. – agencija može obustaviti obračun i naplatu tromesečne premije ako sredstva fonda za osiguranje depozita dostignu 5% ukupnog iznosa osiguranih depozita.
Zašto ne piše da agencija mora da obustavi naplatu premije za osiguranje depozita ukoliko vrednost depozita premaši 5% od iznosa osiguranog depozita. Zašto ostavljamo mogućnost agenciji da ona sama, kako je to ovim zakonom predviđeno, počinje da se ponaša kao banka. Ona sama počinje da funkcioniše kao banka, s tim što može da zatvara druge banke. Može da pokrene postupak likvidacije i stečaja, da vodi likvidaciju i stečaj drugih banaka. Sama počinje da posluje kao banka, jer može da kupuje hartije od vrednosti, od Republike Srbije i Narodne banke Republike Srbije. Može da ulaže u strane banke sa našim depozitima, (znači, da finansiramo druge banke koje možda i ne posluju na teritoriji Republike) da ulaže u druge privrede i u druge budžete. To su već obeležja jedne banke. To je činjenica.
Da li bi neko pod takvim ovlašćenjima, kada ga je iole malo briga za domaće bankarstvo, jer to se vidi po svim zakonskim predlozima koji ovde stižu, jednostavno, kada (sredstva za osiguranje depozita) dostigne 5%, (ukupnog iznosa osiguranih depozita) kažu nećemo više, imamo dovoljno. Ukoliko dođe do povećanja depozita nastavićemo sa naplatom, a ukoliko padne, šta se onda dešava sa novcem koji je u agenciji za osiguranje depozita. Hoće li on da bude vraćen bankama? Neće. Bespovratno odlazi iz banaka. Bespovratno će neko da akumulira prilično velika finansijska sredstva, navodno, pod brigom za građane koji ulažu u banke a novac onako kako je planirano ovim predlogom zakona i mogućnostima koje daje, najverovatnije završiće za kupovinu hartija od vrednosti drugih stranih banaka i država. To jeste problem ovog zakona. Ili, kako je to rečeno, da banka koja je u postupku likvidacije, jer nije isto likvidacija i stečaj. Likvidacija je karta u jednom pravcu, nema povratka.
U slučaju nelikvidnosti jedne banke, trenutne nelikvidnosti, moguće je da agencija odobri kredit pod uslovima koje propiše upravni odbor agencije. Agencija vodi likvidacioni postupak. Znači, ona svesno može, ukoliko proceni da je imovina banke veća nego sve njene dužničke obaveze, svesno da gurne u nelikvidnost, da iskoristi tu nelikvidnost, da plasira sredstva iz depozita kao kredit pod nepovoljnijim uslovima i na taj način upropasti banku. To je ono što u ovom zakonu piše da može i ono što je najgore, niko neće da odgovara. U tome jeste problem.

Član 14. pokušava da reguliše euforiju ukoliko, dođe do euforije među šifrovanim političkim strankama kada je u pitanju zatvaranje banaka. Kako obezbediti sredstva iz depozita ako ta euforija stvarno uzme maha?
U prvom stavu člana 14. kaže se: "Ako sredstva fonda za osiguranje depozita nisu dovoljna za isplatu osiguranih iznosa, dopunska sredstva obezbeđuju se naplatom vanredne premije na osnovu odluke Agencije". Znači, iako pored onih 5% koliko planirate da najmanje uzmite od ukupnog iznosa depozita, to nije dovoljno, znači, koristi se drugo sredstvo i raspisuje se, odnosno upravni odbor Agencije donosi odluku da se primeni i vanredna premija.
Šta se sada dešava? Opet će one banke, koje nekim čudom prežive trenutno tu euforiju, morati da obezbede sredstva za zatvaranje neke druge nelikvidne banke. Opet se vraćamo na priču, ko u suštini obezbeđuje ta sredstva. Obezbeđuju opet građani. Znači, plaća se neko osiguranje na neki iznos koji je građanin ostavio nekoj banci na čuvanje, uz neku kamatu. Ukoliko vi povećavate procenat, odnosno iznos premije, sasvim je normalno da će ta banka smanjiti kamatu građaninu koji drži depozit kod te banke. Mora, da bi sačuvala supstancu sa kojom će da radi. Znači, građani dobijaju sada manje kamate na sredstva, koja su kod banaka po osnovu viđenja ili štednje.
S druge strane, taj novac se koristi dalje u svrhu kreditiranja građana. Sasvim je normalno da će jedan ovakav zakonski predlog, ukoliko zaživi, a izgleda mi da je volja skupštinske većine da zaživi, da poveća cenu kredita, odnosno kamata koje građani podižu kod tih istih banaka. Zašto? Da bi neko mogao bez ikakve obaveze da se igra sa poslovanjem banaka. U tome jeste problem kod ovog zakona.
U stavu 3. se kaže: "Agencija vanrednu premiju obračunava i naplaćuje na osnovu poslednjeg utvrđenog prosečnog stanja ukupnih osiguranih depozita iz člana 13...." Kasnije ćemo u sledećem članu da vidimo šta će se desiti ukoliko ni ta sredstva ne budu bila dovoljna. Ali, u svakom slučaju, umesto da brinete o tome kako bankama da omogućite normalno poslovanje na tržištu, stabilnost strane valute, za koju se stalno vezuju revalorizacije, da obezbedite privredu sa minimalnom inflacijom, koja se opet koristi kao revalorizacija nekog kapitala prilikom podizanja kredita.
Vi ovde imate jedinu želju, da direktan ili, u ovom slučaju, posredan način uzmete što je moguće više novca od građana, bez obzira po kom osnovu. Da li je to provizija prilikom zamene valute – zapadnoevropskih valuta u evro, da li su u pitanju ovakve zakonske odredbe, da li je u pitanju porez na dodatu vrednost, porez na dohodak građana, kaznena politika koju sprovode poreski organi itd.
Znači, cilj nije da država radi u interesu građana, u ovom slučaju i ove skupštinske većine, cilj je da građani rade u interesu države, odnosno jedne manjine koja se uhvatila vlasti, a nema ni 2,5% biračkog tela da stoji iza nje.
Sada se postavlja pitanje da li država postoji zbog građana ili građani postoje zbog države? Vi biste, u svakom slučaju, voleli da je ovo drugo u pitanju.

Dame i gospodo, sada se postavlja pitanje uopšte postojanja člana 4. Predloga zakona, u kome se kaže da, agencija osigurava depozite do visine osiguranog iznosa. Stav 2. kaže: "Za obaveze iz stava 1. ovog člana jemči Republika Srbija", da bismo u članu 15. imali situaciju da, ako i posle naplate vanredne premije sredstva fonda za osiguranje depozita nisu dovoljna za isplatu osiguranih iznosa, dopunska sredstva agencija može obezbediti zaduživanjem, na osnovu odluke upravnog odbora, uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Srbije.
Sada vidimo da je kompletno zaokružena delatnost agencije koja može slobodno da se zove i banka. Ona sredstva koja dobija za osiguranje depozita, može da upotrebi za kupovinu hartija od vrednosti koje emituje ili Narodna banka, ili Republika Srbija, ili neka druga strana banka. Kad potroši te pare i reši da zatvori neku banku, onda mora da uzima kredit. Od koga, to se postavlja pitanje. Hoće li cena koštanja tog kredita da bude veća nego profit koji će agencija da ostvari kupovinom hartija od vrednosti, bez obzira da li od Narodne banke, da li od Republike Srbije ili neke druge strane banke.
Ako se to desi, ko će da bude odgovoran? Kako uopšte možete, ukoliko planirate da se bavite nekim osiguranjem na ovom nivou, nije ovo osiguravajuće društvo pa ćete taj slobodni višak novca da plasirate na tržište, jer ostavljate mogućnost: šta ako? Ta mogućnost kaže, da možete da se zadužite i kod onih banaka koje će da vraćaju novac građanima preko agencije, pa će imati duplu korist. Da ne pričam o koristi koju su imali zatvaranjem nekih banaka u 2002. i 2003. godini.
Znači, svakim članom, kako god se rasprava nastavlja, rađa se previše sumnji u ispravnost i dobru volju predlagača ovog zakona. Više se ide u tom smeru, da se potvrđuje mogućnost manipulisanja na tržištu novca, gde neko treba, kroz određen zakonski predlog, da ostvari ne baš mali profit.

Članom 16. se počinje sa stečajem banaka i član 16. reguliše kako će to da se radi kada su u pitanju depoziti fizičkih lica, odnosno građana. Banka u stečaju je dužna da agenciji dostavi podatke o deponentima i njihovim depozitima prema njenim uputstvima u roku od 15 dana. Mislim da je to suvišno, jer agencije za osiguranje depozita vode stečaj i likvidaciju banaka. Ona je ta koja direktno učestvuje. Više saradnje sa bankom nemamo.
Kada se pokrene stečaj ne postoji više banka, sada je to banka u stečaju. Briše se iz registra dok se stečaj ne okonča. Ili će banka da bude likvidirana ili će da namiri obaveze prema dužnicima, pa sa nekim manjim kapitalom da nastavi poslovanje, ali sada je to banka u stečaju. Stečajem rukovodi osim Trgovinskog suda i agencija koja predlaže svog stečajnog upravnika koji radi za tu agenciju.
Posle prijema podataka agencija utvrđuje visinu osiguranog iznosa po deponentu, i to na osnovu salda svih depozita tog deponenta u banci na dan donošenja rešenja Narodne banke o oduzimanju dozvole za rad banki, uključujući i pripadajuću ugovorenu kamatu do dana donošenja. Međutim, tu je predlagač jednostavno hteo da se ogradi od toga; šta ako banka uplati depozit za osiguranje agenciji (depoziti su neka vrsta žive materije, to se menja iz dana u dan). Znači, poveća se broj deponenata, povećava se iznos depozita u toj poslovnoj banci, ali nije u tom tromesečnom periodu obuhvaćeno u kome se pokreće, donosi rešenje o pokretanju stečaja nad bankom.
Šta se sada dešava? Građani koji su se našli u tom međuvremenu nemaju pravo da potražuju od agencije ništa. Tako piše u ovom predlogu zakona. Sada se postavlja pitanje – šta je sa onim osiguranjima koja su jednostavno, čovek je došao, uložio sredstva u banku, banka uplatila osiguranje, stajalo tri meseca, potrošio novac gde je hteo, hoće da mu se vrati novac u depozit? Neće. Hoće li banci? Neće. Onda bi trebali svi koji su deponenti te banke, bez obzira da li je taj njihov depozit osiguran ili ne, da li se našao u tom prostoru između poslednjeg osiguranja i rešenja o stečaju banke, svi depoziti treba da budu obeštećeni.
Ovde se čak i postavlja mogućnost da, ako je samo jedan deo depozita, samo taj deo se namiruje, a ne onaj koji nije, mada je taj građanin ili fizičko lice kroz duži vremenski period mogao da više puta on sam uplaćuje depozit agenciji na mnogo veći iznos, nego što je bio iznos u trenutku pokretanja stečaja nad nekom bankom. Znači, on će isključivo dobiti novac na osnovu poslednje uplate premije agencije za osiguranje depozita na iznos depozita koji je tog trenutka imao i ni dinar više. Ako je možda i mesecima i godinama to plaćao, i taj depozit se menjao u zavisnosti od toga, ko jedino od svega toga ima koristi. Isključivo agencija.
U tome i jeste problem što su zakonski predlozi ovakve vrste najčešće prvi put se primenjuju kod nas, a to su eksperti neki koji su vam ove zakone pisali ili ste vi pokušali na određeni način da napravite nešto revolucionarno u bankarstvu, da se pohvalite da ste u stvari izmislili vruću vodu.

Dame i gospodo poslanici, hajde da kažem, u članu 17. taj prvi deo - deponent ima pravo da od agencije zahteva isplatu osiguranog iznosa, agencija je dužna da obezbedi da mu se osigurani iznos isplati u roku od 90 dana od dana podnošenja tog zahteva. Kažemo da to nije sporno, a šta je sporno?
Ko to treba da uradi u ime agencije? To se reguliše članom 16. stav 4. – "Agencija u najkraćem roku, na osnovu sprovedenog javnog tendera donosi odluku o tome koja će banka u ime i za račun Agencije isplaćivati osigurane iznose i s tom bankom zaključuje ugovor."
Često cena nije presudni faktor, to je najčešće obrazloženje kada se tenderi nameštaju. Nije cena usluge presudan faktor, koliko će neka usluga u smislu javne nabavke da bude prihvaćena.
Ovde će da bude uslov najverovatnije mreža filijala po gradovima širom Srbije, koju ta banka ima, jer će to biti, ta infrastruktura kojom banka raspolaže, odlučujući kriterijum za to da dobije taj posao oko isplate premije osiguranja depozita.
Koje su to banke u Srbiji? One banke koje su zauzele poslovni prostor, dakle, NBS, odnosno stare službe za platni promet i one banke koje su zauzele poslovni prostor banaka koje su likvidirane 2002. godine od strane tadašnjeg guvernera NBJ. Kako se zovu te banke? Nacionalna štedionica i Komercijalna banka. Banke koje su zaživele, pojavile se na tržištu tako što su ušle u poslovni prostor ili NBJ, odnosno ZOP ili poslovni prostor zatvorenih banaka.
Sada imaju monopol i mogu da rade šta hoće. Svaki posao koji ide preko neke agencije, preko NBS, preko Vlade, zahvaljujući toj mreži koja je na jedan nelegalan, nezakonit i nemoralan način nastala pljačkom banaka, dobijaće taj posao i od toga će praviti profit.
Znači, nije cilj u ovom zakonu osiguranje depozita. To ćemo kasnije da vidimo u članu 18. Cilj je uklanjanja suvišne konkurencije i ako još može nešto da se zaradi. Jednim udarcem dve muve.

Dame i gospodo narodni poslanici, član 18. glasi "Potraživanja deponenata po osnovu osiguranih depozita prenose se na Agenciju. Potraživanja iz stava 1. ovog člana Agencija namiruje iz stečajne mase, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj banaka. Deponenti čija potraživanja prema banci premašuju osigurani iznos, razliku između potraživanja i tog iznosa namiruju u stečajnom postupku".
Sada se postavlja pitanje, čemu onda osiguranje depozita i zašto onda uopšte da banke plaćaju osiguranje kada će, ukoliko im neko zbog neke političke odluke oduzme dozvolu za rad ili počnu da smetaju privilegovanim bankama, uklonićemo ih, povede stečaj u vezi neke banke, potraživanja deponenata, odnosno građana Srbije namire se iz depozita, a depozit se popuni iz stečajne mase banke. Onda se postavlja pitanje zar nije moglo odmah tako da se uradi. Znači, oduzme se dozvola za rad banci, pokrene se stečaj, zna se šta je stečajna masa. Stečajna masa su potraživanja te banke, njena pokretna imovina, i to je to. Čemu onda agencija i koja je svrha agencije? Da rasproda banku što pre, da je što pre ugasi.
U stavu 3. istog ovog člana kaže se da deponenti čija potraživanja prema banci premašuju osigurani iznos, pa kako onda potraživanje može da premašuje osigurani iznos i po kom osnovu. Banka mora jednom mesečno da dostavlja izveštaj agenciji, jednom tromesečno da uplaćuje premije osiguranja. Kako sada njegova potraživanja premašuju osigurani iznos, osim u slučaju da se našao u vakuumu između poslednjeg plaćanja premije i zatvaranja banke i to ne svojom krivicom nego lošim zakonom.
Daje mu se, u stavu 3, mogućnost da svoja potraživanja namiruje u stečajnom postupku. U tom stečajnom postupku ko će mu biti protivnik najveći? Sama agencija. Ona će te depozite koje je isplatila da ponovo potražuje iz stečajne mase banke, odnosno da namiri isplaćeni iznos depozita.
Koja je onda šansa da taj građanin u čijem interesu vi radite dobije tu razliku deponovanih sredstava u iznosu koji premašuje osigurani iznos. Koje su njegove šanse? Nikakve.
Zašto onda u članu 1. ovog zakona se kaže - ovim zakonom uređuje se obavezno osiguranje depozita fizičkih lica kod banaka radi zaštite depozita tih lica u stečaju banke. Zašto to onda piše?

Dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Momir Marković reče koliko će ovo da košta - 700 miliona dinara. Dali smo nekome igračku koja se zove budžet, pa se dete igra, malo tamo, malo ovamo, malo u džep, a malo i preporuka lokalnim samoupravama da otpuštaju radnike. Malo po malo, preporuka da organi državne uprave smanjuju broj radnika. Malo po malo, pa 700 miliona za nove radnike. Koje? Iz G17.

Ono što je više puta ovde ponavljano, za ovom govornicom, u stvari je agencija za koju obezbeđujemo 700 miliona dinara. Naslednik Agencije za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, osnovane Zakonom o Agenciji za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, preneće se na poseban račun Fonda za osiguranje depozita, itd.

Znači, postoji jedna agencija, postoji određeni kapital u toj agenciji. Ona je već radila ove poslove. Ona je već zatvorila 29 banaka. Ona je već rasprodala poslovni prostor tih banaka – Nacionalnoj štedionici i Komercionalnoj banci. Oni koji su vodili tu agenciju već su dosta toga strpali u džep. Izgleda mi da nije mnogo ostalo za Agenciju za osiguranje depozita. Dolazi nova ekipa gladna i željna. Zato će tu novu ekipu građani Srbije da plate sa 700 miliona dinara, da namirimo sve.

Postavljam pitanje, iz koje stranke će biti ti novi radnici? Iz koje stranke će da bude direktor Agencije? Iz koje stranke će da bude upravni odbor, nadzorni odbor, itd.? Hoćemo li opet, po onoj liniji –šifrovani, Ministarstvo finansija, Narodna banka Srbije, Agencija. Sve nekako u krug.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo sad sam čuo da je i Ustav kriv za privrednu situaciju države. Taj ko je to rekao treba da se zamisli da li je u pitanju Ustav ili koalicioni partneri koji gazduju Srbijašumama. Kako taj novac od drugih javnih preduzeća ide u Srbijašume i kako te Srbijašume raspolažu tim novcem i na šta ga troše?
Nije problem Ustav. Na to se večito diže povika, kad god nešto u državi nije u redu, Ustav ne valja, pa zato ne možemo ni da vladamo kako treba. Biće da je drugačije, da su u pitanju vaši koalicioni partneri, tu cenu već plaćate i sva je sreća što posle izbora više u ovom parlamentu neće biti bar tih vaših koalicionih partnera. Tu su na dva, dva i po posto, tako da će otići u istoriju, tamo gde im je mesto.
Kada je u pitanju ovaj predlog izmena i dopuna zakona, postavlja se pitanje šta će sada ovo na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije i šta je ova vlada po pitanju ovog zakona do sada radila. Gospodine ministre, ovo je peta izmena ovog zakona otkada ova vlada postoji. Moram da kažem da barem u nečemu poslušate SRS, dobro proučite naše amandmane, možda i pročitate diskusiju nekog od poslanika SRS i evo ga novi predlog izmena i dopuna zakona.
Postavlja se pitanje zašto prvobitna zakonska rešenja i one kasnije, bar prve izmene, nisu bile dovoljne. Nisu bile dovoljne zato što sve zakone koje radite izgleda da ih radite u nekoj želji da prikažete javnosti kako ova vlada radi ili želju da poslušate direktive EU, a napišete nešto na brzinu, ne razmislite o tome šta ste napisali.
Stavite u skupštinsku proceduru, skupštinska većina koja je i ovim predlogom o izmenama i dopunama zakona dokazala da je Skupština instrument Vlade Republike Srbije, ta većina izglasa zakon, pa onda kada zakon uđe u primenu vidimo da zakon ne valja, iako je opozicija pričala šta u zakonu neće da valja, iako je SRS opominjala kako to treba da uradite, iako radite pogrešno, da bar to pogrešno malo ispravite.
I sad su ovde izmene i dopune zakona. Suštinski ovde je samo reč o jednom, o agenciji, o novom javnom preduzeću, javnoj agenciji koju će Vlada Republike Srbije da ima i ništa više.
Sve su ovo priče oko neophodnosti, uočenih problema; evo član 30. koji se menja, osnovnog zakona, pročitaću šta se menja: "Ako je jedan predmet založnog prava putem upisa u Registar zaloge, založen nekolicini poverilaca, red po kome se naplaćuju njihova potraživanja iz vrednosti tog predmeta određuje se prema trenutku upisa njihovih založnih prava u Registar zaloge." To se briše.
Ali, da vidimo šta je novo što se dodaje u ovom zakonu. Kaže se: "Ako je isti predmet založnog prava, putem upisa u Registar zaloge, založen većem broju poverilaca, redosled isplate njihovih potraživanja iz vrednosti tog predmeta određuje se prema vremenu (dan, čas i minut) prijema zahteva za upis založnog prava u Agenciji za privredne registre." To je sada neka suštinska izmena.
U članu 31. stav 2. i 3. se brišu. A šta se briše: "Ako upis u Registar zaloge prethodi predaji u državinu, upisano založno pravo uživa prvenstvo." To je stav 2.
U stavu 3. se kaže: "Ako je zalogodavac prvo predao stvar u državinu jednom poveriocu, a zatim zatražio upis založnog prava u Registar zaloge u korist drugog poverioca, poverilac u čijoj državini se nalazi založena stvar uživa prvenstvo."
Dakle, tu postoji i stav 4. koji kaže: "Založno pravo stečeno predajom u državinu uživa prvenstvo u odnosu na docnije založno pravo upisano u Registar zaloge, ako se zasniva na ugovoru o zalozi koji je zaključen u pismenoj formi i overen u sudu ili u drugom organu ovlašćenom za overavanje potpisa."
Mi smo pominjali da su stavovi 2. i 3. suvišni, a stav 4. je sasvim dovoljan, i tada ste mogli da iskoristite to pravo i da ova dva stava brišete. Ali ne, sada imamo novu raspravu oko ovog zakona i oko ove materije.
Dalje, šta je još suštinski, ono pravo, to je agencija. Dosadašnje rešenje u članu 57. ovog zakona je bilo: "Registar zaloge vodi nadležna organizacija, određena u skladu sa zakonom." Sada to više nije nadležna organizacija, sada je to agencija, i to se definiše u prvom stavu. Naime, Registar zaloge vodi agencija preko Registratora. To je cela suština ovog posla koji radite.
Dakle, usaglašavate neke zakonske programe koji su potpuno nepotrebni. Postavlja se jedno pitanje, zašto mi otvaramo toliko agencija i da li imamo uopšte u državi neku instituciju koja bi mogla ovaj posao da radi koji sada rade agencije. A skupe su.
Agencija mora da ima direktora, upravni odbor, nadzorni odbor, stručne službe i, gospodine ministre, vi ste član Vlade, pa postavite to pitanje i vašim kolegama u Vladi.
Šta radi Narodna banka Srbije? Šta radi gospodin guverner Narodne banke Srbije, sa platom većom od 300.000 dinara? Da li mu je to jedini posao da kupuje vile, da kosi travu, da zatvara banke domaće i da zatvara osiguravajuća društva, da li mu je to jedini posao?
Da li može Narodna banka Srbije, kao jedan državni organ, da vodi ovaj posao?
Može, jer mogla je da nosi čitav platni promet, mogla je da vodi sve žiro račune pravnih i fizičkih lica, da nadgleda poslovanje i pravnih i fizičkih lica, pa sve to što rade agencije zajedno je dečija igra prema onome što je mogla da radi Narodna banka.
Postoji određena infrastruktura koju ste nasledili, koja vam nije bila potrebna od kada ste platni promet prebacili u poslovne banke, postoji kadrovska infrastruktura, ljudi koji su radili taj posao i koji su stručnjaci. I šta ste uradili sa njima? Poizbacivali ste ih napolje, pa ste ih pustili da se snalaze po poslovnim bankama kako stignu i umeju, a poslovni prostor Narodne banke Srbije dali ste Nacionalnoj štedionici.
Sada vam trebaju agencije, sada treba još neko vaš da se uposli, pa smo onda izmislili i način finansiranja agencije. Dakle, kako se finansira agencija? Po članu 60. troškovi upisa plaćaju se, u skladu sa zakonom, obavezno za upis ili izmenu podataka u Registru, pretraživanje koje uključuje dobijanje izvoda. Za to je do sada, odnosno po ovom dosadašnjem zakonu, bez ovih izmena i dopuna, i jedino za to je moglo da se naplaćuje.
A sada se kaže: "Za upis i brisanje podataka iz Registra zaloge, kao i druge usluge koje pruža Agencija u skladu sa zakonom, plaća se naknada." Znači, sada može bukvalno sve što im padne na pamet da bude predmet plaćanja iz rada ove agencije, pa se sada postavlja pitanje, da li građani postoje zbog agencije ili agencija zbog građana.
Gospodinu Slavoljubu Matiću, koji mi stalno dobacuje dok sam za ovom govornicom, postojala je koalicija između SRS u Požarevcu, SPS-a i DSS-a. Koalicija je propala, zato što odbornik DSS-a nije hteo da glasa za predsednika Skupštine iz DSS-a, a kandidat za predsednika Skupštine iz DSS-a bio je Slavoljub Matić.

Dame i gospodo poslanici, ne mogu da se otmem onom utisku koji sam stekao i onoj euforiji kada je osnovni predlog zakona bio u ovoj raspravi. Euforija je bila od poslanika vladajuće većine, kako je predloženo rešenje mnogo bolje nego sva dosadašnja, kako je bilo mnogo zloupotreba u radu trgovinskih sudova, organa lokalne samouprave koji su izdavali rešenja, odnosno registrovali privredne subjekte.
Navodno je neko lice koje je htelo da osnuje pravno lice, odnosno privatno preduzeće ili neko drugo, moralo po nekoliko meseci da čeka da mu trgovinski sud izda to rešenje, pa ste čak tvrdili da je to trajalo i po nekoliko godina. Jedna slična priča je bila i kada su u pitanju registracije preduzetnika koje izdaje organ lokalne samouprave, pa je to opet bilo zloupotreba, da se tražila provizija, da registracije nisu bile kompletne, da nisu bile u skladu sa zakonskim propisima.
Sada ovde imamo na dnevnom redu izmene i dopune zakona koji je pre nekoliko meseci bio izglasan u ovoj skupštini, koji se primenjuje tek nešto više od mesec dana. Toliko se primenjuje i već je zapelo.
Gospodine ministre, smatram da je zbog primene onog roka kada ste počeli da upisujete stare privredne subjekte u taj registar došlo do problema, odnosno zagušenja u sprovođenju ovog zakona i to jeste razlog zašto su ovde izmene i dopune.
Jedan dobar deo izmena i dopuna su manje ili više kozmetika, znači, jezičko doterivanje nekih izraza i pojmova koji nisu bili u prvobitnom zakonskom rešenju ili su jednostavno pogrešno napisani nazivi pojedinih obrazaca, a trebalo je da se unesu u taj registar, odnosno prijavu kada se to popunjavalo.
Činjenica jeste da su pravna lica taj posao morala da završe do 31. maja i da su morali po zakonu da završe i preduzetnici, ali koliko je meni poznato, Agencija posao za preduzetnike nije ni otpočela.
Gospodine ministre, red bi bio da izađete za ovu govornicu i da kažete razloge koji su doveli do toga da Agencija ne sprovodi zakon. Vi ste nadležni za rad te agencije, zato što ste drugostepeni organ za rešenja koja izda ova agencija, pa me interesuje, ko je odgovoran za zakon koji ova skupštinska većina izglasa, za zakon za koji ste vi direktno bili zaduženi da sprovodite i zašto se taj zakon nije sproveo.
Zašto sada, recimo, pravna lica mogu da budu i brisana iz registra odredbama ovog zakona, a preduzetnici po istim odredbama istog ovog zakona neće biti brisani. Ko je preduzetnicima produžio taj rok? Postoji uredba Vlade Republike Srbije i ako postoji ta uredba, onda se postavlja pitanje zašto mi onda postojimo, zašto nije ovo ranije bilo u proceduri. Još kada je ta agencija počela sa svojim radom i tada je bilo evidentno da ne može da ispoštuje zakon.
Znači, trebalo je još tada da predložite Skupštini možda i samo jednim članom od kada počinje primena zakona, ništa više. Čekali smo pet meseci da vidimo da zakon ne može da bude sproveden, neko ga je kršio, neko treba da odgovara za to, zato što je zakon kršen, a sada, gospodine ministre, izađite za ovu govornicu i recite nam ko je odgovoran za nepostupanje po jednom zakonu koji je navodno trebalo da uredi kompletnu materiju. A ipak je reč o ozbiljnom pitanju, ipak je reč o privrednim subjektima koji pune budžet Republike Srbije na ovaj ili onaj način, a da li kroz poreze na dodatu vrednost, da li kroz poreze na dohodak građana, da li kroz doprinose za PIO.
Znači, čitav jedan sistem se sada našao u pravnoj praznini. Na osnovu kojih rešenja sada uopšte rade preduzetnici? Na osnovu starih, ali ne u skladu sa važećim zakonom, što znači da bukvalno svaki tržišni inspektor sada može da zabrani rad tom privrednom subjektu. Može, osim ako ministar kao drugostepeni organ ne poništi to rešenje. Ne može, samo može da ga briše? Dobro, dakle, dok ne dobije validno rešenje ne može da se briše, ali nije postupio po odredbama ovog zakona.
Ne plašim narod, gospodine ministre, nego pričam onakve posledice kakve mogu da budu ako se ovaj zakon sprovodi. Problem je u tome što se zakon ne sprovodi.

Dame i gospodo poslanici, postavlja se pitanje zašto Narodna skupština Republike Srbije sada raspravlja o pojedinom setu kontragarancija koje ovde imamo na dnevnom redu, pogotovo što se neke kontragarancije odnose na period još iz 2001. i 2002. godine.
Znači, neko je ozbiljno zadužio Republiku Srbiju u tom periodu, na čelu sa DS i ostatkom DOS-a, koji sada opet formira neku vladu Republike Srbije i neku novu skupštinsku većinu. Zašto je tada postojala neka želja ili volja da Narodna skupština ne raspravlja o kontragarancijama? Koji su razlozi tadašnje Vlade Republike Srbije, na čelu sa DS, da nemamo ove kontragarancije?
Kada se pogleda datum kada je nastala obaveza, ko je stvorio obavezu – Republička direkcija za puteve. Ko je koristio sredstva? Zaštićeni svedok DS – Ljubiša Buha, zvani Čume. Dobio je posao mimo bilo kakve procedure kao podizvođač. Gde se posao završavao? Najčešće na autoputu, kao i sve što je do tada radio. Novac koji sada građani Srbije treba da vrate zarađivala je mafija. Ko je pomagao toj mafiji? Demokratska stranka i ostatak DOS-a.
Sada se postavlja pitanje kako mislite da izađete pred građane Republike Srbije i da kažete istinu da vam za one, koje ste tada podržavali i sa kojima sada pravite tajne saveze i koalicije, treba novac, koji se debelo naplaćuje iz budžeta i dere poreskim tarifama i stopama građane Srbije, da vratite kredite koje je koristila mafija, organizovani kriminal, zaštićeni svedoci.
Kada se uopšte uđe u suštinu, vidi se da ima zaduženja kredita za EPS, za stabilnost elektroenergetskog sistema. Zašto ne traže da vrate novac ili da se zaduže oni koji su pljačkali elektroenergetski sistem, koji su uvozili struju kada nam nije trebalo, a izvozili je kada nam je trebala, koji su zarađivali i stvarali ekstraprofit na teret građana Srbije.
Koliko je struja poskupela u ovom periodu? Zašto ti koji su profitirali sa tim poskupljenjem (nije Elektroprivreda) ne vrate ove kredite? Ili možda za kontrolu vazdušnog saobraćaja, jesu li u pitanju žute kašičice od 650 dinara ili filadendroni i fikusi od 40.000 dinara? Kako se opljačka 20 miliona evra? Na kašičice i cveće.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj set zakona objedinjen u jednoj raspravi je u stvari iskustvo Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa za sve one stvari koje su radili na dosadašnjem finansijskom tržištu u Republici Srbiji. Sve ono što su primetili kao mane tih njihovih zloupotreba i da mogu kasnije da nastanu problemi po njih, pokušavaju da kroz set ovih zakona stave u zakonsku formu.
Jednom, kada se formirala ova skupštinska većina i kada se otvorila ta priča kako funkcioniše ekspertska grupa G17, jedan od njihovih poslanika je rekao – nismo mi toliko moćni. Niste pojedinačno, ali ako imate skupštinsku većinu koja donosi zakone koje želite, onda ste izuzetno moćni, pogotovo ako učestvujete u sprovođenju tih zakona, i pogotovo ako vi, bez ikakve saglasnosti Skupštine, možete da utičete na kadrovska rešenja u tim zakonima.
Ministar kaže – najbolja reforma domaćih banaka u svim zemljama jugoistočne i istočne Evrope. Ja se time ne bih hvalio. Za nekoliko dana zatvoreno je 29 domaćih banaka. Neke se ubrajaju među četiri najveće u Srbiji. Razlog za to je, navodno, da one stvaraju velike troškove državi, da će država i budžet, u slučaju da poverioci traže da se ta sredstva koje banke duguju vrate, doći u situaciju da ne mogu da servisiraju svoje obaveze, da bi samo godinu ili dve posle toga došao zakon da Republika Srbija preuzima obaveze prema poveriocima banaka koje su u likvidaciji i stečaju. Znači, to je bilo samo prolongiranje jedne istine koju tadašnji guverner, a sadašnji ministar finansija nije hteo da kaže građanima Srbije.
Šta se dešava sa poslovnim bankama koje su u likvidaciji i stečaju, sa njihovom imovinom? Prvo, zatvaranje tih banaka se stvarno slučajno, kako to ministar kaže, podudara sa prelaskom zapadnih valuta u evro, kobajagi, slučajno se desilo. Slučajno se dešava i sa prelaskom platnog prometa iz Narodne banke Srbije u poslovne banke. Slučajno se pravi jedan strahoviti vakuum na bankarskom tržištu i dolazi do upliva velikog broja privatnih banaka koje posluju pod imenima stranih banaka, a međusobno nemaju nikakav osnivački akt, niti bilo kakvu garanciju da neka nemačka banka stoji iza neke banke koja radi u Srbiji kao osnivač. Poslovni prostor banaka koje su u likvidaciji i stečaju završava po ugovorima koje stečajni upravnici sklapaju najčešće sa Nacionalnom štedionicom i "Komercijalnom bankom".
Postavlja se pitanje ko imenuje stečajne upravnike. Kako ministar reče, to je do sada radila Agencija za osiguranje depozita, likvidaciju i stečaj banaka. Ko je rukovodio radom te agencije? Tadašnji potpredsednik SRJ Miroljub Labus.
Znači, ni za jednu od tih 29 banaka koje su u likvidaciji i stečaju nije mogao da bude postavljen stečajni upravnik bez saglasnosti dva čoveka, Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.
Šta se sada dešava? Nemam informaciju da je na bilo kojoj od tih 29 banaka završen posao likvidacije i stečaja. Postavlja se pitanje zašto, da li je za to kriv samo Trgovinski sud u Beogradu? Ali, zatvarane su manje banke, regionalne banke, gde drugi sudovi vode taj stečajni postupak po starom zakonu. Još uvek nemamo informaciju da je ijedna banka izašla iz stečaja ili da je završena likvidacija.
Poslovni prostor tih banaka i dan-danas koriste ili Nacionalna štedionica ili "Komercijalna banka". Prelaskom platnog prometa u poslovne banke Nacionalna štedionica ulazi i u NBS i koristi njihov poslovni prostor, kompletan njihov softver, kompletan njihov hardver za obavljanje nekog posla.
Kome sada idu sredstva od poslovnog prostora? Još uvek na to pitanje nemamo odgovor. Kada će konačno da bude završen taj postupak likvidacije i stečaja i hoće li neka od tih banaka da sa vrati na tržište?
Koji je posao te agencije? Najvažniji deo posla te agencije jeste da baš u tim bankama i u tim osiguravajućim društvima postavlja stečajne upravnike. Ono što me posebno začudilo, pošto je to agencija koja će i te kako imati uticaja na sve finansijske i privredne tokove u državi, kako to da po članu 14. agencija sredstva za obavljanje poslova iz člana 3. stav 2. ovog zakona obezbeđuju iz prihoda koje ostvari svojim poslovanjem, u redu, naknade u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj privrednih društava, donacijama itd.
Interesuje me, u ovim teškim vremenima koja vladaju Srbijom, ko će bilo kakvu donaciju da da agenciji za osiguranje depozita. To me živo interesuje. Svako ko da bilo kakvu donaciju agenciji za osiguranje depozita u stvari investira da agencija sprovodi njegovu politiku i njegov program. Ovde nisu u pitanju ni stotine hiljada, ni milioni, nego milijarde dinara i stotine miliona evra. Šta koga briga, ako ima para može uvek da uplati 300, 400, 500 hiljada evra da neki posao završi.
Kada je u pitanju Zakon o finansijskom lizingu, pre otprilike godinu dana, a možda i manje, ista ova vlada se pobunila kada su poslovne banke snizile svoje kamate. Navodno, to utiče na stabilnost valute. Postavlja se pitanje, odakle bankama toliki novac onda, ako novac nije bio iz primarne emisije. Ili su banke otkupljivale hartije od vrednosti koje je emitovala Republika Srbija i na osnovu tog osiguranja plasirale kredite. Ko je za to odgovoran? Onaj ko rukovodi finansijskim tržištem u Republici. Ko je to? Ministarstvo finansija, na čelu sa ministrom Dinkićem.
Tada je traženo da se kamate povećaju kod poslovnih banaka, da se navodno ne bi ugrozila finansijska sigurnost tržišta, zato što banke nisu kalkulisale u kamate i mogućnost da neki kredit ne bude vraćen.
Čak i same banke se dovijaju na određen način kako da plasiraju sredstva, jer je sada izuzetno teško plasirati sredstva zbog visokih kamata na koje utiče ova vlada i ovo ministarstvo, pa su počeli da se bave lizingom, računajući da je predmet lizinga uvek kod onoga ko je platio, ko je u stvari davalac lizinga.
Znači, dok se ne otplati poslednji dinar, bilo šta da se kupi na lizing, onaj ko je dao lizing ima pravo da raspolaže tom imovinom. Samim tim je smanjen rizik od gubitka, smanjene su kamate i opet na pritisak, izgleda mi, banaka koje su bliske ovom ministarstvu sada imamo zakon koji treba da natera sve one koji plasiraju sredstvo na ime lizinga da povećaju kamate.
To je pravi cilj jednog ovakvog zakona, a nikakva sigurnost građana koji koriste lizing da bi došli do nečega, bilo kakve imovine, da li je pokretna ili nepokretna.
Srpska radikalna stranka je više puta kritikovala i prethodnu i ovu vladu kada su u pitanju agencije. Sada osnivamo opet dve agencije: agenciju za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (a već imamo Agenciju za promociju izvoza Republike Srbije) i u ovom zakonu imamo agenciju za osiguranje depozita.
Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije treba da se bavi time da nekome ko hoće da plasira neku robu van države da neki povoljan kredit ili mu obezbedi refakciju poreza na dodatu vrednost u roku od 15 dana. Zato treba da se finansira iz budžeta Republike Srbije.
Imajući u vidu koji je deficit Republike Srbije, gospodine ministre, smatramo da mnogo ozbiljnije treba da radite po tom pitanju, da treba da budu izdvojena iz budžeta Republike Srbije ozbiljna sredstva za svaki dolar ili evro koji se izveze i naplati. Država izvozniku da da određenu donaciju, a hoće li to biti jedan cent, dva, tri ili pet centi po dolaru ili evru, svejedno, odredite, ali stimulišite izvoz.
Svaki taj dinar koji bude dat iz budžeta izvozniku biće uložen u proširenje proizvodnje, u proširenje kapaciteta, u pronalaženje novih poslova ili u plate radnika. Svaki će višestruko da bude vraćen u budžet Republike Srbije. Vidim ja da pričam, ali nemam kome.

Dame i gospodo poslanici, evo opet onog dokaza kada je u pitanju poreska i uopšte fiskalna politika koju vodi ova vlada da polako prepisuju amandmane SRS-a i preslikavaju predloge zakona, odnosno izmene i dopune zakona. Kada su bile poslednje izmene i dopune Zakona o akcizama gospodin ministar se jednostavno oglušio o primedbe poslanika Srpske radikalne stranke, koji su na vreme upozoravali kakve će posledice da ima takva politika koju on vodi.
Naime, ta politika je krenula još dok je DOS bio na vlasti 2003. godine; tadašnji ministar Božidar Đelić je otpočeo ovakvu akciznu politiku, koja je bila na sasvim pogrešnim osnovama u svim mogućim procenama: u procenama vrednosti dolara, u procenama cene sirove nafte na svetskom tržištu. Takvu politiku je nastavila i ova vlada, odnosno ministar Mlađan Dinkić.
Još u toku prošle godine upozoravali smo da nije dobro da se pre stupanja na snagu Zakona o porezu na dodatu vrednost u roku od dva meseca povećavaju akcize na naftu i naftne derivate. Tada je ministar tvrdio da zbog smanjenja broja derivata koji će biti pod teretom akcize mora da poveća akcize na naftne derivate, kao što su motorni benzin i dizel-gorivo. Tada je zaboravio da je dizel-gorivo u svakom slučaju jedan od bitnih činilaca za svaku cenu i svaki proizvod koji se prodaje ovde. Znači, počev od poljoprivrede, transportnog dela privrede, pa, u krajnjem slučaju, i do maloprodaje.
Sada smo došli u situaciju da zbog stanja na svetskom tržištu nafte dolazi do poremećaja u domaćem snabdevanju naftom i naftnim derivatima. Niko drugi ne može da bude odgovoran za to nego ova vlada, na čelu sa resornim ministrom koji vodi ovu politiku. Sada, kada su već posledice i te kako vidljive, ministar se setio, odnosno ova vlada da bi mogli da steknu iz ove situacije jeftine političke poene tako što će da kažu – evo, Vlada Republike Srbije radi na tome da smanji akcize i samim tim nafta i naftni derivati ne poskupe, zaboravljajući pri tome da su oni jedini odgovorni za to kakve su sada cene nafte i naftnih derivata.
Znamo za naviku gospodina Mlađana Dinkića, koju je nasledio od Božidara Đelića, a to je da svaki put kada napravi jednu poresku olakšicu mora sa druge strane da napravi poresko opterećenje, bez obzira na to što je, barem prema zvaničnim tvrdnjama Ministarstva i Vlade, naš budžet već u suficitu, znači, već ima veća sredstva od predviđenih.
Tako se tačkom 3) predloženog člana 2. dodaje novi deo na koji se naplaćuje akciza, a tačka 3) glasi – ostali derivati nafte koji se dobijaju od frakcija nafte koje imaju raspon destilacije do 380 stepeni. I – ministar nadležan za poslove finansija i ministar nadležan za poslove rudarstva i energetike objavljuju listu derivata nafte iz stava 1. tačka 3) ovog člana.
Sada se i te kako dobro sećamo one priče kada je gospodin ministar tvrdio da će da oslobode akcize lož-ulje, petrolej i kerozin, a svi ovi naftni derivati jesu iz frakcije destilacije do 380 stepeni. Sada je to malo prikriveno, jer će to nekom listom, koja je podzakonski akt, biti obelodanjeno i neće moći da bude predmet rasprave u ovoj skupštini. U svakom slučaju, Narodna skupština Republike Srbije ima pravo da bude obaveštena, da odlučuje i da raspravlja o tome koja će to lista da bude. Sramota je da ministar jednostavno na mala vrata sva ona obećanja koja je davao prošle godine gazi na jedan ovakav način.

Dame i gospodo narodni poslanici, to je onaj deo o kome sam pričao kada sam obrazlagao svoj amandman.
Sada Vlada Republike Srbije, na predlog nekog nadležnog ministra, treba da određuje koliki će biti iznosi akciza na naftu i naftne derivate, odnosno na dizel-gorivo i motorni benzin.
Sada se postavlja više pitanje zašto smo mi već nekoliko puta u ovom sazivu, u ovom mandatu, zasedali u ovoj istoj skupštini i povećavali akcize na naftu i naftne derivate. To je mogao ministar još onda da napiše. Još onda je mogao da napiše, da ne gubimo više vreme, da pretrpi ove naše kritike, da se ogluši od njih, jednostavno da pobegne iz ove sale, da ne sluša, i ako šta sluša, pitanje je da li i čuje. Jednostavno, neka sprovodi svoju politiku kako mu se sviđa.
Uopšte, ovim načinom regulisanja, gde je možda ministar postavio neku gornju ili donju granicu, svakako se ne rešava taj problem, jer je razlika u iznosu za dizel-gorivo oko tri dinara, za motorni benzin oko 4 - 4,5 dinara. To je ono što će, navodno, nama da pomogne da rešimo pitanje cene nafte i naftnih derivata na tržištu.
Stav je Srpske radikalne stranke da, kada je u pitanju akcizna politika, iznos akciza jedino ima pravo da određuje Narodna skupština, pogotovo što ste već u ovom istom članu dozvolili indeksaciju iznosa akciza i uvećavate za rast cena na malo. Istovremeno, kada utvrđujete osnovice, recimo, za penzije, onda je to neki količnik između rasta zarada i rasta cena na malo. Zašto takve odredbe niste primenili i kada punite budžet? Time dokazujete samo da i ova vlada istrajava na politici koju je započela Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića; kako su oni vladali, kako su prošli, tako ćete sada i vi.

Dame i gospodo narodni poslanici, u suštini, ovo je samo terminološki amandman, ali ne mogu da se otmem utisku i da zaboravim onu priču od pre nekoliko meseci, odnosno još od kada ste počeli da osnivate agencije. Eto, navodno u skladu sa evropskim integracijama, sa reformama u državi, kako sve to zemlje u EU imaju, kako su sve zemlje koje su u tranziciji prema EU osnovale agencije, pa ste nabrajali koliko ima Francuska, koliko ima Nemačka, Velika Britanija, Austrija.
Pričali ste kako je to nešto najmodernije i najbolje, kako je to najbolje osmišljen sistem državne uprave, pa ste čak izmislili i agenciju za osnivanje agencije, da biste samo jednu ili dve sednice posle osnivanja agencije za osnivanje agencija stavili da više ne postoji agencija za duvan, nego je sada to organizacija. To je suština vaše vlasti, što bi naš narod rekao – nije šija, nego vrat.

Dame i gospodo poslanici, mogao bi čovek i da razume da način refakcije propisuje ministarstvo, ipak je to organ, ali ne i da to uređuje ministar, jedan činovnik u Vladi Republike Srbije, koji se kroz ovakve predloge izmena i dopuna zakona, jednostavno, u sve moguće meša.
Navodno, kako je on to tvrdio u svom jutrošnjem ekspozeu, neko je nekada koristio razređivače kao motorna goriva, pa je tu bilo značajnih pronevera akciza i poreza na dodatu vrednost, pa ćemo sada da uvodimo akcize na to, proizvođač i uvoznik će da plaćaju akcize na to, a onda će taj koji to koristi u industrijske svrhe da ispostavi zahtev ministru da mu se vrati višak uplaćenih akciza, odnosno refakcija akciza, pa će još i ministar da određuje koja je lista tih proizvoda, odnosno naftnih derivata na koje će da se plaća akciza, propisuje način na koji se vraća, odnosno vrši refakcija akcize. Sada samo još ostaje da nam propiše i gde te proizvode na koje se vraća akciza možemo da upotrebimo, u koju namenu i za koje proizvode. Znači da kompletno ministar finansija kontroliše koliko ćemo puta vazduh da udahnemo, 14 ili 16 puta u minuti.
Još smešnije što sam čuo od ministra jeste da će sada biti moguće da se izvrši refakcija akcize za naftu i naftne derivate koji se prodaju na teritoriji AP Kosovo i Metohija. Koliko je meni poznato, nafta i naftni derivati na koje se plaća akciza oslobođeni su akcize samo ako se ti naftni derivati prodaju van teritorije Republike Srbije. Čini se da gospodin ministar u Vladi Republike Srbije već unapred otpisuje Kosovo, kao, značajno mu je to tržište, jer nemamo gde da plasiramo viškove naftnih derivata, pa ćemo to da uradimo na Kosovu.
Možda je u pitanju, osim te političke štete koju već pravi jednim takvim svojim postupkom, druga namera, jer do sada su najveći šverc i najveće zloupotrebe koje su postojale ovde bile vezane za trgovinu sa Kosovom, gde su nestajali čitavi šleperi cigareta, gde su nestajale čitave cisterne motornih goriva. Sada dajemo tu mogućnost, jer navodno imamo poverenja i u carinike i u druge pogranične organe, a nemamo poverenja ukoliko ta nafta i naftni derivati dolaze iz drugih zemalja, da li će naše pogranične službe to da urade kako treba.
Zato sada postoji monopol ko može da uveze sirovu naftu, ko može da uveze naftu i naftne derivate, pod obrazloženjem da bi se sprečio šverc, jer se nema poverenja u državne organe, i to se nema poverenja od strane onoga koji treba da kontroliše taj državni organ, a dozvoljava se druga zloupotreba preko Kosova i Metohije, gde će opet da nestaju čitavi šleperi cigareta, čitave cisterne motornih goriva.