Dame i gospodo, hajdemo malo da se podsetimo zašto je ova odluka u stvari i doneta. Pre otprilike dva-tri meseca imali smo situaciju da su troškovi za službena putovanja bila enormna. Ovo nema nikakve veze sa devedesetim, ovo ima veze sa 2015. godinom.
Budžet Republike Srbije, rashodi za zaposlene su 24,5%, a u tu ekonomsku kategoriju ulaze i putni troškovi. Na osnovu izveštaja iz Trezora, koji smo jasno mogli da uočimo i vidimo, shvatili smo da su prihodi koje pojedini ostvaruju, odnosno rashodi za zaposlene pojedinih fizičkih lica enormno visoki na ekonomskim kategorijama koji se tiču putnih troškova.
Nesporno je da u bavljenju poslom privatne kompanije imaju prava i obaveze i delimično jeste u pravu, ali se ovde radi pre svega o zloupotrebama koje su uočene u javnom sektoru. Ne radi se samo o funkcionerima u Republici Srbiji, radi se velikom broju institucija koje funkcionišu na teritoriji države Srbije, gde su rashodi za službena putovanja enormni.
Naravno da je već tada rečeno da je to ad hok odluka i da ta odluka podrazumeva da se trenutno zaustave ogromni rashodi koji su proisticali iz te ekonomske kategorije. U međuvremenu jasno je uočeno da problem mora da bude rešen i ovo je rešenje koje podrazumeva da će službena putovanja biti regulisana na drugačiji način. Ali, suština nije u dnevnicima, u njihovim visinama, već u nameni i svrsi za isplatu tih dnevnica.
Potpuno je besmisleno da imate rashode za zaposlene, odnosno za lična primanja koja su samo jedan deo i u istom tom iznosu dnevnicu u toku jednog meseca. To je ono sa čim se suočava naše društvo. To govori pre svega o činjenici da javni sektor u Srbiji vrlo često i pojedinci u javnom sektoru funkcionišu potpuno drugačije u odnosu na privatni sektor. Ono što je suština, jeste izmena načina i mentalnog sklopa funkcionisanja pre svega u javnom sektoru.

Naravno da se razlikujemo, naravno da smo različiti i naravno da treba tako da ostane. Ja se razlikujem definitivno i razlikuju se zaposleni u Srbiji, oni koji rade u privatnom sektoru i oni koji rade u javnom sektoru. Ja uopšte ne vidim razlog zašto bi ljudi koji rade u javnom sektoru smatrali da trebaju da imaju dnevnice za primanja plate koju imaju za putovanja. Niko ne mora ovde da radi u javnom sektoru. Niko ne mora da ide na put za od 50 evra u inostranstvo ako mu je 15 evra. Niko ne mora, može da ide u privatnike. Mnogo je pametan, sposoban i može tamo da zaradi više. Je li tako?
U Srbiji i dalje postoji mentalni sklop koji podrazumeva da je javni sektor suština funkcionisanja i da ljudi koji rade u javnom sektoru jesu privilegovana kasta ljudi u odnosu na sve druge. U uslovima u kojima živimo trenutno, u kojima su rashodi za zaposlene, ponavljam, 24,5% budžeta, u kojima su tekući rashodi 92,5%, prosto je politički neodgovorno, demagogija, insistirati na putnim troškovima zaposlenih u državnoj administraciji, kada se Srbija suočava sa ogromnim ekonomskim problemima koji su izazvani pre svega fiksnim troškovima koji su nasleđeni iz prethodnog vremenskog perioda.
Dakle, 92,5% budžetskih prihoda jesu rashodi, nažalost. Ja bih voleo da živim u državi u kojoj nije to tako, u kojoj bi budžetski prihodi mogli da idu mnogo više na investicije i ulaganja. Ali, ono što je suština, smanjivanje rashoda za zaposlene u javnom sektoru jeste budućnost, pre svega ekonomskih sloboda privatnog sektora.

Član 8. naravno da treba da ostane i ne treba da se briše. Kako god da normirate i kako god da definišete, suštinski se radi o jednom novom mehanizmu koji se uključuje i kad dođe do poreskog obveznika, on u stvari ima odbitak od poreza na dohodak 75% i odbitak od osnovnog socijalnog osiguranja od 75%. Za malu firmu koja zapošljava jednog ili dvoje po prvi put u istoriji Srbije, a u članu 7. smo proširili to pravo od 1. jula 2016. godine na decembar 2017. godine da svi mali preduzetnici, male radnje imaju pravo da uplate državi manje 75% poreza na dohodak, odnosno poreza za obavezno socijalno osiguranje.
To je fiskalni teret, odnosno umanjenje prihoda za budžet Republike Srbije. Ako to nije dobro i ako to ne podstiče zapošljavanje i ako neko ima nešto protiv toga, onda se mi razlikujemo. Opšti i zajednički interes svih nas, kada prođe fiskalna konsolidacija ili ova štednja, kako god, mora da bude da se porezi koji se tiču poreza na rad i opšti porezi na potrošnju umanjuju.
Mi ovo činimo u trenutku kada nam se čini da možemo da izdržimo u budžetu da imamo ova umanjenja, kao što smo kada smo donosili pre godinu i po dana zakon definisali da to bude samo polovina 2016. godine, danas kažemo, zbog dobrih makroekonomskih rezultata i malog deficita u budžetu koji imamo, da ove mere možemo da izdržimo zato što predviđamo da će u 2016. i 2017. godini biti dovoljno novca, jer ove mere koštaju budžet Republike Srbije i direktno utiču na povećanje zaposlenosti, odnosno na povećanje lične potrošnje preduzetnika i svih zaposlenih za 75%.
Da li je to dovoljno? Nije, ali je svakako pomak i mali pomaci u ovim teškim ekonomskim vremenima su napredak.

Dame i gospodo, pa budžet je najznačajniji pravni ekonomski akt koji može da se donese u jednoj fiskalnoj godini, ali budžet je i najznačajnije političko pitanje koje može da se otvori u jednoj Skupštini.
Kada poslanici iz opozicije, konkretno moj prethodnik danas govori o budžetu Republike Srbije i sredstvima koja se izdvajaju za AP, ona treba da zna da su transferi koji odlaze iz budžeta Republike Srbije 5,46% ukupnih prihoda i kažem 5,46% ukupnih prihoda, ne govorim ukupnih rashoda zato što mora da se shvati koliki je problem u budžetu Republike Srbije, ne ove Vlade, nego u svim budžetima. 92,46% ukupnih prihoda, znači svega što se proizvede u Republici Srbiji odlazi za gotovo fiksne rashode.
To su toliki rashodi da Vlada Srbije nema mogućnost da na njih utiče, to su rashodi za zaposlene od 24,02% ukupnih prihoda, to su subvencije koje se daju za penzije i vojne penzionere koje iznose preko 20%. Tu su subvencije, tu su obaveze, tu je glavnica. Ako sagledate to onda shvatite da mi danas u ovoj Skupštini raspravljamo suštinski o 516 miliona evra. U toj konstalaciji i tom odnosu nemoguće je izdvajati više zato što država Srbija u ovom trenutku ne postiže bolje rezultate nego što može. Ti rezultati su nesporno najbolji, kao nikada u istoriji Srbije, ako imate rast društvenog bruto proizvoda koji je 0,8%, ako imate pad nivoa nezaposlenosti, ako imate stabilnu i fiksnu inflaciju koja je oko 2%, onda to govori o snazi makroekonomskih parametara i snazi jedne ekonomije.
Jedan od tih parametara možete uvek vrlo lako da promenite, možete da podignete nivo društvenih proizvoda, da smanjite nivo nezaposlenosti, ali kada vam tri ključna parametra rastu, onda to govori o merama koje čini Vlada Republike Srbije.

Dame i gospodo, kada kažete – šamar, onda je ovo šamar u stvari celoj Srbiji. Milion i po nelegalnih objekata puta četiri člana porodice, tri člana porodice, to je pet miliona građana Srbije.
Ovde je suštinsko jedno nepoznavanje – kada se kaže – vi uzimate novac od nekoga. Mislim da je ovaj zakon javni interes za državu Srbiju zato što svi ti koji su uplatili i svi oni koji nisu uplatili mogu da postave jedno ključno pitanje – a šta smo mi dobili za taj novac koji smo uplatili?
Šta ćemo da radimo ako svi koji su uplatili, a mali ih je deo, zato što imate ogroman broj društvenih objekata, pitaju državu i pokrenu sudski spor, šta je država trebala da uradi za njih po osnovu te naknade. Znate, kada ste plaćali naknadu – uređenje građevinskog zemljišta, vi ste morali da imate nešto, je li tako? Napravili ste neki ugovor. Šta ćemo da radimo sa onima koji su uplatili a nemaju to? Koga će oni da tuže? Od koga će oni da naplate štetu za zadnjih 20 godina ako su platili naknadu, a nemaju ili su platili priključak za vodu, priključak za struju, putnu infrastrukturu?
Da li je to javni interes da imamo sudske postupke i to je meni potpuno razumljivo kada imate jednu zakonodavnu vlast koja je doživljavana i koja je doživljavana do pre dve godine kao božija i koja nije poštovala ni sopstvene zakone, mogla da ih krši, onda je sasvim teško da shvatite da država nije iznad svega i da imate zakon i principe ugovorne obaveze i da te norme morate da poštujete.
Nije nikakav problem da se ne razumemo i nije nikakav problem da javni interes ne mogu svi da vide u Skupštini RS. Šta je tu sporno? Neko smatra da nije. Ne postoji nijedan zakon u RS koji je donet zadnjih 40 godina a da nije imao javni interes. Da li je tako? Jeste. Da li su zakoni o privatizaciji iz 2000. godine javni interes? Da li su sve odluke koje su donošene imale i u praksi pokazano javni interes?

Amandman, javni interes.
Znači, SNS smatra da ovaj zakon ima javni interes zato što se tiče najmanje nekoliko miliona građana Srbije. U izboru između politike i javnog interesa i građana Srbije SNS nema šta da bira, to su građani Srbije.

Zadovoljstvo je svakako kada se manje više svi slažemo oko ovog amandmana i konstatujemo da on ima ozbiljan problem, pre svega što se tiče stava 1. člana 4.
Svi objekti koji su građeni na seoskom području pre 1968. godine nisu imali obavezu da imaju građevinsku dozvolu. To znači da nismo imali ni detaljne urbanističke planove za jedan veliki deo teritorije Republike Srbije, jer su brojna prigradska naselja u stvari napravljena na seoskom području.
Tako da je prihvatanje ovog amandmana u stvari u suprotnosti sa onim što je država propisala već. Ona nije 1968. godine tražila nikakvu građevinsku dozvolu, samim tim ne može da bude ni naplaćena naknada za uređenje građevinskog zemljišta u nekom procesu legalizacije kao što je ovaj. Besmisleno je tražiti od poljoprivrednih proizvođača u Šumadiji da objekte koji su napravljeni 1902, 1905. godine ozakone i da mi na taj način, ova Skupština, praktično retroaktivno im uvodimo neka pravila koja su besmislena.
Takođe, treba reći da ovaj Zakon o ozakonjenju nije jedinstven, da manje više ovakve zakone o ozakonjenju imaju sve zemlje, pogotovo one zemlje koje su krenule u priključenje EU. Pre sedam, osam godina ovakav zakon je donet u Bugarskoj, praktično identičan. Moramo da shvatimo da ovakav zakon suštinski proističe iz potrebe jednog društvenog uređenja koje je postojalo u jednom delu Evrope. Samim tim, ovaj amandman za SNS nije prihvatljiv.

Ovo jeste zakon o ozakonjenju i Zakon o legalizaciji. On se svakako tiče oko milion i po bespravno podignutih objekata. Ali, istovremeno, iako se to ne vidi nigde u zakonu, ovo je i abolicija državne administracije, odnosno onog njenog dela koji nije vodio računa o izgradnji u prethodnih 30, 20, 50, 80 godina.
Mi pored objekata koje pokušavamo da uvedemo u zakonsku normu, istovremeno vršimo aboliciju institucija koje su bile direktno i čiji smo mi nadređeni. Ovo je praktično dvosmeran zakon, iako ne govorimo ni danas, ni u načelu i tom problemu.
Definitivno je jasno da mora da se prestane sa ovakvim vidom ponašanja o izgradnji objekata u Republici Srbiji. Da li je taj datum 29. januar 2014. godine ili je to datum stupanja na snagu ovog zakona, svakako, to su periferne stvari. Poruka koju mi kao Skupština treba da pošaljemo je da je ovo kraj jednog načina funkcionisanja, pri čemu menjamo način izdavanja građevinske dozvole i sve što je u skladu sa izmenama ovog zakona, gde je samo ovaj zakon jedini i jedinstven i da o njemu raspravljamo, on ne bi imao nikakvog efekta. Prosto, mi ćemo u paketu različitih zakona koji će olakšati izgradnju omogućiti svima da do građevinske dozvole dolaze, uopšte da mogu da dođu, da dolaze brže, a samim tim se nadamo da neće više biti potrebe za bespravnim oblikom gradnje u bilo kom obliku.

Dame i gospodo, poštovana ministarka, Srbija je zemlja u kojoj građani, bez obzira kojoj veri i naciji pripadaju, vole da grade. Srbija je gradila vekovima. Nekada smo i sami rušili, nekada su nas rušili, ali suštinski podatak da imate 4,5 miliona nekretnina na 7,2 miliona stanovnika govori da mi volimo nekretnine. To je kultura življenja i to je suština.
Građani u Srbiji zadnjih 50 godina imaju problem sa tim upisom. Nekako pre Drugog svetskog rata, kada pogledate te zemljišne knjige u katastru, to je sve bilo upisano i to je sve bilo tačno. Poslednjih 50 godina u Srbiji su se nekretnine sticale na različite načine. Sve po zakonu, po pravilima, jedan veliki deo imovine države Srbije u obliku stanova, bilo da se radi o društvenim, državnim, o stanovima solidarnosti, zemljištu, imovini, odlazio je jednom malom broju ljudi koji su imali neposrednu direktnu korist. Milioni građana, generacije porodica finansirale su fond koji je pre svega odlazio za izgradnju tih objekata. Kada to pogledate, onda možete da shvatite da je samo mali broj dela stanovništva imao koristi od toga. Ti ljudi koji su dobijali te stanove, ne da nisu platili naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, oni nisu platili ni realnu cenu za te objekte.
Kada pogledate da u Srbiji danas samo onaj ko je lično gradio, taj se danas nalazi u problemu, a da svi oni koji su dobili nisu u problemu, jasno govori da stvari moraju da se promene. I ovaj zakon o ozakonjenju, odnosno zakon o legalizaciji u suštini je zakon o moralnoj pravdi za veliki broj ljudi koji nikada nisu došli u situaciju da dobiju od države nešto. Radi se o građanima koji pre svega žive u gradskim naseljima, po obodima gradova, koji su morali da grade. Kad ih pitaš kako su gradili, oni kažu – gradili smo kako smo mogli, kako smo znali i gde smo mogli. Vrlo retko na građevinskom zemljištu, a obično na poljoprivrednom.
Nisu oni gradili samo svoje objekte. Gradili su oni i puteve, gradili su vodu, infrastrukturu, gradili su škole, zdravstvene ustanove, a gradili su i groblja. Gradili su od doprinosa, samodoprinosa, od dobrovoljnog rada i nešto uradili, od polja, od njiva pravili gradove. I da su u celom tom procesu grešili, jesu. Nisu poštovali standarde, nisu. Da su ih poštovali i da su samo čekali na detaljne urbanističke planove u Srbiji, danas bi Srbija bila šatori bez sistema infrastrukture uopšte, a sa vodosnabdevanjem iz bunara koji takođe ne bi imali građevinske dozvole. Stotinama puta su mi moje komšije pričale kako su gradili, koliko su se odricali i koliko su se mučili. I stotine pitanja je bilo vrlo jednostavno. Pitaju me – šta ćemo mi, Gorane, da platimo, kada smo mi manje-više sve to sami izgradili? Šta ćemo, Gorane, mi da radimo i da li će nama država da vrati novac koji smo mi uložili u infrastrukturu, a koji je ona nama treba da da na osnovu naknade za uređenje građevinskog zemljišta koju nismo platili i kamatu od 60, 70, 80?
U Srbiji i suviše dugo, vi ste to danas rekli, vlada jedan birokratizovani mehanizam razmišljanja u vezi vođenja državne uprave, u kome država hoće da naplati u procesu legalizacije u stvari naknadu za uređenje građevinskog zemljišta, pri čemu nije ulagala, a da istovremeno oni koji su plaćali, ulagali, makar i delom ponovo plate za sve ono što su uložili. Zato je ovaj zakon u stvari jedna velika pravda. Suština je pravda, ne toliko finansije, da oni koji su gradili, ulagali imaju pravo na svoje što su uložili. Sam pojam naknade za uređenje građevinskog zemljišta suštinski izvorno predstavlja problem. Predstavlja problem zato što ne možete da vidite u budžetu, ne možete da spojite jasno korist koju imate od tog fiskalnog davanja. Oni koji su plaćali naknadu za uređenje građevinskog zemljišta nisu imali bolje infrastrukturne objekte u odnosu na one koji nisu plaćali.
Danas se pominju mnoga naselja u Beogradu. Ja bih danas pomenuo naselja u Kragujevcu, Ilićevo, Korićani, Dragobraća. To su sve naselja u kojima postoji ogroman broj nelegalnih objekata. Da li će, gospođo ministarka, ako ta naknada za uređenje građevinskog zemljišta, kao što slušamo danas, bude veća, ti ljudi sutra odmah dobiti sve ono što im pripada u odnosu na naknadu koju smo ukinuli pre dve-tri godine? Naravno da neće. Oni žive u državi koja je tu sa njima već 40, 50, zavisi koliko dugo žive. Kada krenu ujutru u prodavnicu, plate PDV. Plaćaju svoje obaveze, a država nikako da stigne sa infrastrukturom do njih. Ni danas veliki deo građana u prigradskim naseljima nema ni vodu, ni struju, ni rešeno infrastrukturno pitanje. To je realnost, to je život. U takvim uslovima oni maštaju o državi koja mora da izgleda drugačije. Nije sreća za građane Kragujevca kada im barake od azbesta nazivaju školom. Nije sreća za građane Kragujevca kada 50.000 građana Kragujevca i njihova deca nemaju sportsku salu. Nije sreća, ali to je ono što moramo da menjamo.
Slušali smo danas vrlo često o komercijalnim, velikim investitorima koji su stekli milione evra gradeći objekte. I sve da je to tako, ja vas pitam – a kako smo mi došli do toga? Ja živim u državi Srbiji i znam desetine primera gde je građevinska inspekcija pisala rešenja za rušenje neke male ogradice. Ne verujem da je iko ikada mogao da sagradi bilo koji objekat, a da to neko nije video. Ja možda izlazim iz okvira, iz konteksta, ali sam ubeđen da je svaki taj veliki investitor u stvari nekome platio. A to što država Srbija, što mi kao Skupština, što neke ranije skupštine nisu naplatile fiskalni prihod i svoj fiskalni prihod ustupile nekom drugom, objektivan da budem, imam problem da te ljude koji su već platili, investitore, ponovo oporezujem. Ne može se veliki komercijalni investitor i nedostaci u procesu privatizacije rešavati ovom zakonom.
Ono što je malo deprimirajuće jeste neshvatanje da je porez na imovinu suština fiskalnih prihoda lokalne uprave, zajedno sa porezom na dohodak, odnosno porezom na zarade, budućnost. Meni neverovatno izgleda kada lokalne uprave govore da imaju problem sa osam hiljada, deset hiljada kvadrata. Znate, treba da imate milione kvadrata, zato što ćete za svaki od tih kvadrata svake godine naplaćivati porez na imovinu, a samim tim i lokalni budžeti budu veći.
Ovaj zakon, treći put kažem, je pravda, pravda za sve. Srpska napredna stranka jeste različita i jesu naš teret i odgovornost veći, zato što moramo da menjamo pre svega ključnu stvar, zakone, naravno, to je lakša stvar. Moramo da menjamo svest, a svest je najteže menjati. Zato je veliko zadovoljstvo, ne samo u vezi ovog zakona, već ovakvih i sličnih zakona, kada menjamo stvari i kada nosimo teret odgovornosti da država Srbija, pa i u oblasti legalizacije i izgradnje, kao i u oblastima ekonomskih zakona, bude potpuno drugačija.
Da završim na kraju. Juče smo raspravljali o budžetu Republike Srbije. Vi ste ekonomista. Meni, kada pogledamo ovaj zakon, izgleda kao budžet, ispoštovani svi principi budžetiranja. Imate javnost, jasnost, realnost, sve ono što mi danas u oblasti izgradnje u Srbiji nemamo, a nadamo se da ćemo i ovakvim zakonom imati. Ja vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo, u raspravi po amandmanima, kao i u raspravi u petak u načelu, u stvari slušamo kao i za ovaj amandman hrpu ekonomskih parametara koji suštinski, ja mislim, uopšte ne idu na ruku opozicionim političkim strankama.

Ako pogledate te parametre, onda možete da shvatite da Srbija danas izgleda ekonomski mnogo bolje nego, ne u zadnjih godinu-dve dana, nego nikada u svojoj istoriji.

Možemo mi danas da polemišemo, ali ne može da se polemiše sa deficitom budžeta koji iznosi jedan ili jedan i po posto, odnosno 50 milijardi dinara. Oko toga nema polemike. Ne možemo da polemišemo sa činjenicom da država Srbija košta 46% društvenog bruto proizvoda i da je jedna od najskupljih država koji postoji u Evropi.

Da nije bilo mera koje smo doneli u decembru, ono što je ministar počeo da vam govori, danas bi taj deficit bio mnogo veći. Ušteda u budžetu po tom osnovu na klasifikaciji rashoda za zaposlene iznosi 10%. Rashodi za zaposlene na nivou obrazovanja iznose 3% kao svuda u Evropi. I to su parametri koji su nesporni. To su ekonomska pravila i principi.

Danas slušamo o rebalansu budžeta. Kako može ovo da bude rebalans budžeta? Normalne su ispravke budžeta. Mogu da se dese u toku jedne godine, srpski prevedeno, ispravke budžeta. Ali, zašto se potencira da je ovo rebalans budžeta? Zato što prvi put Srbija se pridržava principa relanosti budžeta u planiranju.

Prvi put, predsednik Vlade, ministar finansija, kada su planirali budžet, kada su ga planirali držeći se principa potpune formalnosti i načelo suštine, nisu pogrešila u principu realnosti budžeta. Budžet je realna i planska kategorija.

Zato vi potencirate a ministar vam kaže – Da, nismo pogrešili; i sredstva koja danas izdvajamo ne izdvajamo sa ekonomske klasifikacije koju menjamo. Ta sredstva su tu u tekućim rezervama. Ne menjamo budžet, ne govori se o rebalansu budžeta.

Suštinski, mi danas zadržavamo sa ovakvim načinom promena i ovom količinom finansijskih sredstava realnost budžeta i ja teoretski mogu da shvatim da se mi nalazimo pre desetak godina, kada jedan deo opozicije možda i ne prepoznaje, zagovara ne klasičan ekonomski model u budžetu, nego savremeni ekonomski model koji kaže – da, mogući su ciklični budžeti i moguća je automatizacija stabilnosti. To više nije tačno.

Evropa, svet se danas vraća na klasičan ekonomski princip i Nemačka kaže i hvali se, da se pridržava novog modela budžetske razboritosti koji kaže da se može trošiti samo onoliko koliko ima. Šta mi danas, ne prihvatajući ovaj amandman, u stvari zagovaramo? Da trošimo onoliko koliko imamo i nismo mi nikada ni 2014. godine u decembru uzeli nekome, već smo trošili onoliko koliko imamo.

Veliko je zadovoljstvo naravno i SNS i svih poslanika u Skupštini da možemo da povećamo finansijska sredstva koja izdvajamo za javni sektor na osnovu za rashode zaposlene, ali to izdvajanje više od ovoga što danas predlaže ministar, odnosno Vlada Republike Srbije, podrazumeva ekonomski krah i kolaps Srbije u narednom vremenskom periodu.

Da li neko hoće da rizikuje da kaže – Mi hoćemo da povećamo javnu potrošnju, rashode zaposlene zato što je to politički pragmatično i da 2018, 2019. godine završimo sa javnim dugom koji ne možemo da servisiramo i da dođemo u situaciju da ne isplaćujemo i te rashode koje imamo.

Fiskalna konsolidacija, odnosno trošenje onoliko koliko imamo je suština ne samo u Srbiji danas, nego i u svim savremenim monetarnim ekonomijama po pitanju budžeta. Zato nema razloga da preterano polemišemo oko ekonomskih kategorija. Na sreću SNS, Vlade i svih nas koji predstavljamo ovu stranu, ona su kao nikad dobra.

Pojedinačna percepcija naša o finansiranju države može da bude različita. Ona je ispunjena političkim stavom, ali ključni makroekonomski parametri su tu i to ne može da skloni više niko.

U 2015. i u 2016. godini se nadamo da će taj trend biti još bolji i još veći, ali i inflacija od 2%, društveni bruto proizvod koji raste na 1% kad je preokrenut trend, smanjenje stope nezaposlenosti, tri ključna makroekonomska parametra, ali nemojte da zaboravite nikad manja referentna kamatna stopa u istoriji Srbije od 4,5%. To su stvari koje guraju srpsku privredu i srpsko društvo da izgleda ekonomski bolje. Možda ne dovoljno dobro, ali je realno i to je suština i neprihvatanje ovog amandmana i budžeta za 2015. i budžeta za 2016. godinu. Ja vam se zahvaljujem.

Dame i gospodo, gospodo ministri, od početka godine zabeležen je neuobičajeno mali deficit, koji iznosi 51 milijardu dinara, što je za 100 milijarde dinara manje nego u deficitu u 2014. godini, kaže Fiskalni savet države Srbije, kao nikad ranije, bez komentara predsednika Vlade, bez komentara ministra finansija, koji su nesporni, komentara Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda. Fiskalni savet, jedna institucija od značaja za vođenje javnih finansija u Srbiji, odaje priznanje Vladi Republike Srbije.
Ukupno izvršenje rashoda za zaposlene u 2015. godini iznosi 10,3% manje nego što smo planirali. Jeste, 9% tog umanjenja jeste posledica odluka koje smo doneli u decembru mesecu, ali je 1,3% posledica umanjenja fizički broja zaposlenih u državnoj administraciji. Ne kaže Vlada, kaže Fiskalni savet. Fiskalni savet takođe smatra da su promene potpuno prihvatljive.
Ono što mi svi koji se bavimo ekonomijom u Srbiji znamo, jeste da 11% društvenog bruto proizvoda u Srbiji odlazi za rashode za zaposlene. Po tom osnovu, država Srbija je jedna od najskupljih država u Evropi. U Makedoniji, za rashode za zaposlene, potroši se 6% društvenog bruto proizvoda, u novim članicama EU – 9%, u EU – 10%. Mi smo Zakonom o budžetskom sistemu 2015. godine, odnosno za 2015. godinu, kada smo ga donosili 2014. godine, predvideli da rashodi za zaposlene iznose 8%.
Mi smo Zakonom o budžetskom sistemu 2015. godine, odnosno za 2015. godinu kada smo ga donosili 2014. godine, predvideli da za rashode za zaposlene iznose 8%, 21,36% ukupnih prihoda, odnosno 26,63% ukupnih rashoda iznose rashodi za zaposlene. Ukupno zaduženje u Srbiji 2015. godine iznosi milijardu i 200 miliona dolara. Samo 420 miliona dolara odlazi za pokrivanje deficita, sve ostalo su kursne razlike.
Da li neko pamti kada se Srbija zadužila za 420 miliona dolara, a u ranijim godinama od 2008. godina, pa praktično do 2012. godine jedan veliki deo zaduženja odlazio je za isplate plata zaposlenima u javnom sektoru, odnosno za rashode za zaposlene, kao i za penzije. Mi danas to ne radimo.
Kada govorite o rastu društvenog bruto proizvoda koji je nesporan u 2015. godini iznosi manje više 2%. Podsetiću vas, za 2006, 2007, 2008. godinu, ali zaboravljate jednu stvar, tada ste imali prihode koji su poticali ključno iz procesa privatizacije. Kada imate taj rast i te prihode, onda možete da očekujete rast društvenog bruto proizvoda po tom osnovu u odnosu jedan prema dva. Slična je situacija, naravno, nastavljena i u procesu zaduženja. Sve ovo jasno govori da se menja ekonomski trend i slika koja vlada u finansijama u državi Srbiji.
Kada danas govorimo o ovom članu, članu 1, mi u stvari govorimo da jedan deo zakona koji smo doneli 2014. godine, tiče se odluke o budžetu, menjamo. U pravu je gospodin ministar, mislim da je to trebao još na početku da kaže rebalans budžeta teoretski podrazumeva da u članu 1. odluka o budžetu nije budžet ako menjate član 1. To je suština. Posle člana 1. dolazi član 2. – podela. Ako ne menjate ekonomske klasifikacije, ne menjate iznose, nemate rebalans budžeta. Da li neko u državi Srbiji zna kada je poslednji put bila godina da nije bilo rebalansa budžeta.
Potpuno se slažem sa predlogom gospodina ministra koji kaže da će povećati tekuće rezerve sa 1%. To je strašno bitno u uslovima kada nemate rebalans budžeta. Kada imate rebalanse budžeta, onda tekuća rezerva može da bude 1%. U uslovima kada nemate rebalans budžeta, velike finansijske izazove, onda svakako tekuća rezerva mora da bude veća od 1%.
Ova odluka onako kako je danas zamišljena, bez amandmana koji su najavljeni, državu Srbiju košta milijardu i 166 miliona dinara za 110 hiljada zaposlenih u Ministarstvu finansija. Čuli smo, da, usvojiće se amandman i ticaće se 135 hiljada zaposlenih u Ministarstvu finansija i ukupan iznos će biti veći. Ali to svakako treba reći, da ukupan iznos za Ministarstvo finansija iznosi 3% društvenog bruto proizvoda. Rashodi za zaposlene koji iznose 95% budžeta Ministarstva za finansije, 3% društvenog bruto proizvoda isto onoliko koliko platimo ove godine za kamatu, iduće godine više. Znači, da ne plaćamo za kamatu 3% društvenog bruto proizvoda, verovatno bi imali gep da jedan deo sredstava uložimo i u rashode za zaposlene.
U osnovnim školama u Srbiji danas pohađa nastavu 558 hiljada đaka, 261 hiljadu đaka imamo u srednjim školama. Znači, ukupno imamo oko 820 hiljada đaka. Oko 7,26 đaka dođe na jednog zaposlenog. Morate priznati da je to vrlo zanimljiv podatak i vrlo zanimljiv standard koji govori i menja sliku koju slušamo neprekidno da je broj zaposlenih u prosveti strašno mali. Slušamo svakoga dana da broj đaka u prosveti opada, broj zaposlenih raste, ali je čini mi se poražavajući podatak da na 7,2 đaka dođe jedan zaposleni u Ministarstvu prosvete u osnovnim i srednjim školama. To je i za mnogo bogatije zemlje prilično veliki fiskalni teret.
Prosečna plata u prosveti u Hrvatskoj iznosi šest hiljada kuna. Prosečna plata u Hrvatskoj je 5.810 kuna, znači, 1,05. Prosečna plata u Bosni i Hercegovini u prosveti iznosi 810 konvertibilnih maraka. Prosečna plata u Republici Bosni i Hercegovini je 850 konvertibilnih maraka ili 0,95. Prosečna plata prosvetnih radnika u Crnoj Gori je 454 evra. Prosečna plata u Republici Crnoj Gori je 480 evra što je 0,94. Praktično, pretimo trend okruženja.
Srpske prosečne plate u prosveti nisu različite od prosečnih plata u Republici Srbiji. Gledajući po tom istom principu Nemački model kako funkcioniše. Došao sam do jednog vrlo zanimljivog podatka, prosečna plata u Nemačkoj je od 3,4 do 4,5 hiljade evra kako posmatrate godinu. Prosečna plata u sektoru zdravstva je 2.200 evra, a znate koliko je u prosveti? Dve hiljade i trista evra, u zdravstvu 3.000, računovođe imaju 4.200 prosečno. Znači, prosečna plata u Nemačkoj je 0,65% u prosveti u odnosu na prosečnu platu koja se isplati u Nemačkoj u jednoj fiskalnoj godini.
Pored svega toga državni sektor u Srbiji danas je prilično skup, 46,5% od ukupnog BDP ode za budžet Republike Srbije. Makedonija 36,5%, zemlje koje ulaze u EU 41%. Prosečno iz budžeta, iz BDP zemlje EU finansiraju se sa 49,3%. Moramo uvek da budemo svesni jedne činjenice da javni sektor u Srbiji jeste i danas suviše skup i da ta fiskalna izdavanja u obliku rashoda za zaposlene u stvari predstavljaju fiskalna davanja velikog, realnog sektora koji se nalazi u ozbiljnim finansijskim problemima.
Svakako da danas treba podržati ovaj zakon. Svakako da se ne treba nastavljati i širiti diskusiju posle predsednika Vlade i ministra finansija, ali ja bih sva tri ministra koji su danas u ovoj sali praktično podsetio i ukazao da 1976. godine u delu grada Kragujevca u deset škola nije postojala nijedna fiskulturna sala. Četrdeset godina posle toga u tom delu Kragujevca u kome živi 50 hiljada stanovnika četvrtina grada Kragujevca, a mi i danas imamo samo dve fiskulturne sale. Ako nastavimo ovaj trend i ovaj tempo za 200 godina sva deca uspeće da imaju fiskulturnu salu u osnovnim školama. Ako bude dece, ali je bilo ministar vlada, bilo je narodnih poslanika, bilo je gradonačelnika, bilo je državnih institucija koje su trošile budžet, a nisu ostvarivale rezultate. Ako treba da čekamo da 200 godina neko dete za 200 godina kada bude stasalo ima šansu da u srednjoj školi vidi fiskulturnu salu onda svakako to nije smisao bavljenja politikom.
Gospodine ministre, i fiskulturne sale i objekti i drugačiji način funkcionisanja i prosvete i zdravstva i demopolizacija potpuno javne uprave koji će jedino omogućiti funkcionisanje drugačije ovakvog sistema državne uprave jeste budućnost i zato je nesporna velika podrška koju imate i u srpskom narodu i u parlamentu.

Gospodine ministre, evo, raspravljamo o amandmanima već nepunih pet i po sati i za sve to vreme u stvari možemo da čujemo različite koncepte koje predlažu poslanici, u stvari nesvesni toga da zagovaraju dva koncepta.

Ovaj amandman na član 12. u stvari govori o potrebi da postoji subvencija od strane države. Vrlo često danas slušamo, meni je to veliko zadovoljstvo kao ekonomisti, što mogu da čujem – potpuno liberalni koncept, praktično Fridbenova ekonomska teorija. To je za svakog ekonomistu ono što se sanja, ali je problem što mi danas ne živimo u snu nego živimo u Srbiji i ne živimo samo u Srbiji zbog problema koji postoje, već živimo u Evropi, zato što danas ne postoji čisto liberalno tržište u oblasti investiranja i ulaganja.

Ne postoji nijedna zemlja danas na Balkanu, ni u Evropi koja ne daje subvencije stranim i domaćim investitorima. Svi mi koji se bavimo ekonomijom sanjamo san, ali mi danas moramo da živimo realnost.

Ovaj Predlog zakona praktično do sada, dvanaesti član, uglavnom se ticao sloboda. Slobode su nešto nesporno, bez obzira da li govorimo o liberalnim slobodama, ekonomskim principima ili onim što želimo da težimo, pošto smo izašli iz jednog ekonomskog poretka koji nikako nije obezbeđivao slobode. Ne mislim na godine pre nas, decenije pre nas. Vlada, predlog, utvrđivanje kriterijuma za ulaganje, član 12. je ono što ministarstvo misli da je najbolje.

Ako izuzmemo varijantu da li se slažemo sa konceptom pomoći investitorima domaćim i stranim, ostaje tehnika. Vlada smatra da je ona u ovom trenutku najbolja. Videćemo vrlo brzo. Naša iskustva su prilično teška kada govorimo o stranim i domaćim investicijama.

Gospodine ministre, nije lako danas biti poslanik SNS, ne zbog većine, koja je nesporna, u ovom parlamentu, već zbog činjenice da mi moramo da branimo i vaš predlog, predlog Vlade, Fiskalni savet Republike Srbije, MMF, moramo da branimo i Svetsku banku. Mi danas branimo sve to argumentacijom koja je jasna i koja kaže, kako god politički se razlikovali, ne postoji niko od ključnih ekonomskih institucija koji ne kaže da Srbija danas ide dobrim putem.

Ovaj zakon i kriterijumi o ulaganjima svakako su nastavak celog tog ekonomskog trenda, a rezultate ćemo sagledati vrlo brzo. Da li će strane investicije dolaziti ili neće, da li će, ono što ne smemo nikako da zaboravimo, domaći, mali ulagači ulagati više i dobijati podsticajna sredstva koja su obezbeđena ovim zakonom, to je suština rasta i razvoja srpske ekonomije.

U budžetu Republike Srbije na ekonomskoj klasifikaciji 715 29.200.000.000 je po osnovu carina. Budžet Republike Srbije iznosi 924 milijarde i prvi put će budžet Republike Srbije posle 30 godina biti bez obnove budžeta, odnosno rebalansa.

Pitam vas - koliko je carina na uvoz opreme iz zemalja EU, EFTA i drugih zemalja koje su na slobodnom praktičnom uvozu u Republici Srbiji? Pošto je uvoz i carina na 0%, onda domaći proizvođači koji kupuju opremu iz zemalja EU, EFTA ne plaćaju uopšte nikakvu carinu. To je suština cele priče koju ste trebali da prepoznate kada pogledate carinski tarifnik.

Znači, ako kupujete opremu iz zemalja EU i EFTA, vi ste automatski oslobođeni carina kao i od zemalja koje imaju specijalne trgovinske odnose sa Srbijom.

Dame i gospodo, danas se govori o razlozima za donošenje zakona o ulaganju, na stranici 19 materijala koji smo dobili u proceduri, konstatuje se da su agencije koje se bave javnim interesom u državi Srbiji, u prethodnom vremenskom periodu, a poštujući zakonske norme za koje su predviđene da funkcionišu učinile da privredni razvoj u Republici Srbiji ne bude na nivou koji zadovoljava.
Takođe u materijalu se konstatuje da ne postoji koordinacija između institucija koje imaju poverenu obavezu i ta koordinacija ne postoji između svih nivoa vlasti što je dovelo do problema i u pripremi ulaganja i u samim ulaganjima.
Danas ministar u jednom ekspozeu koji je trajao praktično sat vremena kaže ono što ste nam rekli i u materijalu, a to otprilike zvuči ovako, da, jedan deo državne administracije i dalje je birokratizovana državna administracija koja ne može da shvati da je postala servis u pružanju usluga investitorima i mi ovim zakonom to hoćemo da promenimo.
Presudni faktor u svakoj realizaciji jeste ideja da imate definiciju i da imate plan. Kada imate definiciju i plan, onda je na nivou, praktično vežbe u logici funkcionisanje ekonomije. Kada se danas govori o rastu i razvoju, kada se govori o funkcionisanju, onda svi govornici i u ovoj Skupštini, a i često pokušavaju da daju svoju definiciju rasta i razvoja i na osnovu mog ličnog iskustva praktično možemo da konstatujemo da kada definišu simptome i probleme, mnogi misle da su u stvari definisali rešenje i dali način kako da to tog rešenja dođemo.
Kada danas govorimo o Zakonu o ulaganjima, u stvari mi govorimo o investiranju, odnosno o rastu i razvoju preduzeća. Preko rasta i razvoja preduzeća, mi u stvari želimo da podignemo dva ključna makroekonomska parametra, rast BDP i nivo zaposlenosti i to se kaže u Predlogu zakona o ulaganjima. U stvari mi tu definišemo ciljeve koji se sastoje iz dva dela, iz koordinacije institucija od javnog značaja, koji treba da budu efikasniji u vršenju svog posla i u razvoju koji podrazumeva rast tri ključna ekonomska parametra, kako kažete, vi iz Ministarstva privrede, povećanju i rastu nivoa investicija, povećanju i rastu izvoza i povećanju i rastu konkurencije.
Istovremeno, vi definišete i misiju ovog zakona i kažete da je misija ovog zakona regionalni razvoj i definisanje boljeg i efikasnijeg imidža države Srbije u oblasti privrede.
U stvari, vi definišete ekonomske ciljeve u neekonomsku misiju. Kada danas govorite o ovom zakonu, mi govorimo o teoriji rasta i razvoja. Tu je hiljadu stranica. Možemo da govorimo o rastu nacionalne ekonomije, rastu i razvoju velikog i malog preduzeća, rastu i razvoju grane, brojne su teorije. Opšta teorija rasta, Čendlerov doprinos, doprinosi Čendlerovog doprinosa i mnogih drugih teoretičara, govore o rastu.
Narodna skupština, Vlada, ne može da vodi računa o rastu svakog pojedinačnog preduzeća. To radi menadžment tog preduzeća, ali Narodna skupština i ministarstvo, u svakoj zemlji vodi računa o pravilima kako mora da funkcioniše jedna nacionalna ekonomija.
Ovim zakonom koji je trend, mi menjamo okruženje koje funkcioniše u državi Srbiji i pokušavamo da ga prilagodimo. Zakon o ulaganjima, suštinski sastoji se iz tri dela i tiče se tri grupe ključnih pitanja.
Prva grupa jesu institucije koje su do sada obavljale funkciju koja se ticala ulaganja. Jasno je da neke institucije moraju da pretrpe promene i to su pre svega institucije koje se tiču Nacionalne agencije za regionalni razvoj, Agencije za strana ulaganja. Tu treba biti objektivan.
Od 2008. godine, a i nekoliko godina u narednom vremenskom periodu, taj je period, kada je, nikad jeftinija cena fiskalnih derivata, odnosno finansijskih derivata na globalnom finansijskom tržištu.
Kada imate neverovatan istorijski presedan, da je cena finansijskog derivata nula, to podrazumeva da postoji veliki stepen nestabilnosti u investicijama, kako stranim, tako i domaćim.
Ako imate nestabilnost, srpsko finansijsko tržište i srpsko tržište, kako god govorite o njemu, kakav god gep uzmete, u stvari su mala tržišta koja nisu prepoznatljiva. To predstavlja problem za uočavanje od velikog broja investitora našeg nacionalnog tržišta. Ako imate problem na globalnom planu, gde imate problem sa finansijskim globalnim tržištem i ako imate još veći problem koji se manifestuje u nedefinisanim odnosima i nejasnim zakonskim procedurama, a plus na to dodate i ono što se zove samozadovoljni državni činovnici, onda imate problem sa investicijama.
Suština ovog zakona po meni se nalazi u prvim članovima, član 4. i članu 5. gde se kaže – da, država Srbija je slobodna zemlja u kojoj možete da investirate i po prvi put se kaže da su strani i domaći investitori, ulagači, vlasnici kapitala, izjednačeni.
Član 5. nešto što svi sanjamo, svi koji smo živeli suviše dugo u jednom sistemu u kojem niste imali pravnu sigurnost, kažemo, da jeste, ne postoje vanredni pravni lekovi koji mogu da dovedu do toga po osnovu teretnih ugovora, da vaša imovina više ne može da bude vaša.
Znate, kada funkcionišete u ekonomiji u kojoj je planiranje osnov svega, onda nemate stabilnost, imate strah.
Strani ulagači, naravno da treba da ulažu u srpske nekretnine i srpsku imovinu, strani ulagači imaju pravo da povlače svoju imovinu, odnosno svoj kapital u bilo kom obliku u kome oni to žele.
Druga važna oblast jeste regionalni rast i razvoj Republike Srbije. Tiče se članova od 17. do 25. gde pokušavamo da definišemo regionalni razvoj Republike Srbije.
Srbija se danas sastoji od velikog broja opština i sve te opštine funkcionišu u želji da privuku, kako domaće, tako i strane investitore. Praktično može da se konstatuje da u Srbiji danas postoji tržište opština u privlačenju stranih investicija i to je jedan potpuno novi pojam, nova konkurencija, borba između različitih tržišnih segmenata koji predstavljaju opštine u postupku privlačenja investicija. Treba da budemo realni i da kažemo, da, jeste, u Srbiji se investicije privlače i investicije idu u one regione koji su na putnim infrastrukturnim koridorima. Oni koriste, naravno, svoju prirodnu prednost, ali je realna činjenica da je vrlo malo prostora ostavljeno lokalnim samoupravama da mogu da diferenciraju svoju ponudu investitorima u odnosu na druge opštine u Srbiji, kada imate ovako jasne definisane principe, makroekonomsko funkcionisanje i principe finansiranja lokalne zajednice.
Nije sporno da će ovaj zakon doprineti drugačijem načinu funkcionisanja i značaju lokalne uprave, ali takođe treba reći da tek onog trenutka, što je ministar Vujović najavio, kada Zakon o finansiranju lokalnih uprava bude drugačije i kada svi sanjamo iz lokalnih zajednica, da dođe do fiskalne decentralizacije, onda će odgovornost privlačenja stranih investicija, domaćih investitora biti na lokalnim zajednicama i praktično oni će moći da kreiraju svoje potpuno drugačije različite uslove na tržištu koje će biti konkurentno u privlačenju domaćih ili stranih investitora, svejedno.
Sva velika preduzeća nekada su bila mala. Svako malo preduzeće koje je postalo veliko imalo je svoj razvoj. Sva mala preduzeća imaju problem, pre svega, u resursima. Velika preduzeća imaju prednost u oblasti proizvodnje, velika preduzeća imaju prednost u oblasti plasmana tržišta, finansija i investicija, rukovođenja ključne prednosti u vanrednim ekonomskim situacijama i ne vanrednim ekonomskim situacijama. Velika preduzeća se snalaze bolje. U situacijama kada imate vanrednu situaciju koja nije ekonomska, takođe, veliko preduzeće se snalazi bolje, ali veliko preduzeće želi da bude monopolista. Malo preduzeće ima samim tim što je malo, problem ulaska u granu i to je normalan ekonomski problem. Malo preduzeće ne sme da ima problem, neekonomskog ulaska u granu. To reguliše Skupštinu, to reguliše ministarstvo.
Mala preduzeća su suština razvoja Srbije. Malo preduzeće po vokaciji zapošljava veliki broj ljudi. Malo preduzeće donosi ključno, u novim projektima, razvoju funkcionisanja, novim idejama, bez obzira da li se radi o idejama na nacionalnom tržištu, globalnom tržištu u Srbiji, uglavnom kopiranju proizvoda sa strane.
Mala preduzeća u Srbiji su porodične firme, mala preduzeća u Srbiji moraju da se gaje. Ne postoji mogućnost da ne gajeći mala preduzeća i stvarajući konkurentsku prednost, velikim preduzećima Srbija raste i napreduje.
Ekonomska situacija u Srbiji svakako je ta kakva jeste. Ekonomska situacija jeste da mora da bude drugačija.
Kada u Srbiji, Narodna skupština i ministarstvo, dobije predlog, kad Narodna skupština dobije predlog od ministarstva, u stvari mi samo od vas očekujemo nekoliko stvari, da svi ekonomski zakoni budu jednostavni, da svi ekonomski zakoni budu jasni i transparentni i da svi ekonomski zakoni podržavaju konkurenciju. Bez podržavanja konkurencije, Srbija danas nema šanse da napreduje i ide dalje.
Možemo da govorimo o različitim modelima, ali niko u Srbiji danas ne treba da zaboravi Šumpertov model rasturanja sistema koji kaže da svako malo preduzeće treba da postane veliko.
Ovaj zakon jeste na tragu toga. Zakon o ulaganju svakako prati i ključno doprinosi funkcionisanju i napretku boljitka Srbije i ne treba u ministarstvu da obraćate pažnju na komentare, činjenice, rasprave o Zakonu o ulaganju, traje deset sati. Ulaganje je strašno bitna stvar.
Razlikujemo se, političke stranke se međusobno razlikuju zato što je ulaganje suština funkcionisanja ne samo ekonomije, već i jednog društva.
Podržavajući ovakve zakone SNS u stvari staje iza ideje predsednika Vlade i ministara koji donose ovakve ekonomske zakone. Ovi zakoni su svakako bolji od onoga što smo imali u prethodnom vremenskom periodu. Vreme pred nama je tu, da pokaže koliko su dobri.
Naravno da poverenje poslaničke grupe SNS je neizmerno prema ministrima i Vladi i svakako ćemo glasati za predlog ovog zakona.

Dame i gospodo, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost svakako predstavlja jedan od ekonomskih zakona o kojima smo najmanje diskutovali. Rasprava u parlamentu svakako govori da se radi o usklađivanju Zakona o PDV-u sa brojnim direktivama u EU koji regulišu ovu oblast.
Kada smo krenuli na skrining, 16. poglavlje – porezi, u vezi priključenja EU, onda smo shvatili da naš Zakon o porezu na dodatu vrednost jeste različit u odnosu na zakone koji se primenjuju u EU. Zato je ovaj Predlog izmena i dopuna Zakona o porezu na dodatu vrednost samo tehnički i tiče se usklađivanja zakona, a porez na dodatu vrednost je sistemski zakon i on se, u ovom trenutku, ne menja. On je postavljen pre otprilike desetak godina i sam porez na dodatu vrednost je najizdašniji poreski prihod koji postoji u Republici Srbiji.
Ako pogledate budžet za 2015. godinu, država Srbija je planirala prihode po osnovu poreza na dodatu vrednost u visini od 390 milijardi dinara. Negde već sredinom 2015. godine znali smo da su prihodi koji potiču po osnovu PDV-a na ekonomskoj klasifikaciji 7.1.4.1 veći u odnosu na ono što smo planirali. Kako? Po osnovu PDV-a koji potiče iz zemlje, tako i po osnovu PDV-a koji potiče iz uvoza. Ako 43,26% ukupnih budžetskih prihoda u jednoj državi punite po osnovu poreza na dodatu vrednost, onda je to svakako zakon o kojem morate da vodite računa.
Mi smo danas u načelnoj raspravi mogli da čujemo različita politička tumačenja. Pre svega, danas se nije govorilo o Zakonu koji je na dnevnom redu, već o različitim makro-ekonomskim parametrima koji mogu da se prezentuju na različiti način, ali suština je jedna i ljudi iz vlasti, ljudi koji vode Vladu moraju da shvate da mnogi u Srbiji nisu naučili na ovakve makro-ekonomske parametre. Teško je da shvatite da Srbija danas ima deficit od 1,17, da je društveni bruto proizvod, kao što smo govorili, gospodine ministre, otprilike pre 6-7 meseci, već blizu 1%, da je inflacija nikad niža. Ne možete da im zamerite zašto oni to ne razumeju, jer oni nikada nisu ni imali priliku to da razumeju. Mi smo funkcionisali u okruženju gde je regularna inflacija bila desetak posto, društveni bruto proizvod gotovo da nije rastao, a nesporno je ono oko čega možemo da se složimo da je država Srbija skupa. Ako imate samo za kamate 3% iz društvenog bruto proizvoda u 2015. godini, onda morate da shvatite da za toliko moramo na osnovu prihoda iz budžeta da napravimo veće zahvatanje iz BDP.
Problem predložene izmene zakona svakako jesu izmene koje su tehničke prirode, ali istovremeno ove izmene govore i o uočeni nedostacima, nejasnoćama, koje su se pojavile u desetogodišnjoj primeni poreza na dodatu vrednost. Značajna i jedina možda ključna novina jeste uvođenje stranog lica koje nema sedište, odnosno koji nema prebivalište na teritoriji Republike Srbije, da preko poreskog punomoćnika može da uđe u sistem poreza na dodatu vrednost.
Obično se porez na dodatu vrednost podrazumeva kao obaveza. Istovremeno to podrazumeva i određena prava. Znači, to je kompleksna materija koja ne podrazumeva samo sistem davanja, nego i sistem povraćaja, pa stranim licima za firme, onaj deo firmi koji poseduje i posluje u Srbiji, svakako je normalno da se nalazi u sistemu poreza na dodatu vrednost.
Ako krenete dalje, od člana 11, praktično, dešavaju se samo tehničke izmene koje se tiču funkcionisanja, razjašnjenja funkcionisanja poreza na dodatu vrednost. U raspravi danas nismo govorili o subvencijama. To je član 11. Predloga zakona o izmenama Zakona porez na dodatu vrednost, to je član 17. matičnog Zakona o porezu na dodatu vrednost.
Prvi put se eksplicitno tumači da su sve subvencije, odnosno da je ceo transfer, koji nastaje po osnovu prometa robe i usluga, u stvari poreska osnova, sem u slučaju kada tu subvenciju daje država. To podrazumeva da ekonomska politika koja se bazira na subvencijama, može da funkcioniše efikasnije i izdašnije nego što je do sada.
Mislim da je član 13. Predloga zakona jedan od suštinskih, zato što je taj član u stvari dovodio do potpune poslovne nepravde koja je postojala na tom tržištu, a koji je bio prouzrokovan, pre svega, poreskim nejednakostima. Radi se o dve kategorije, pre svega o smeštaju i o prevozu. Znači, kod smeštaja to je bilo praktično neverovatno da ste imali istu vrstu usluga, koju su pružali različiti poreski obveznici, gde je stopa poreza bila različita. To je stvaralo poresko nejedinstvo, a to se direktno odražavalo na konkurentsku sposobnost poreskih obveznika na tržištu, koji su pružali istu vrstu usluga.
Mi danas izjednačavamo sve poreske obveznike i kažemo da, bez obzira da li se radi o hotelima, hostelima, lovačkim domovima, svi oni koji pružaju ugostiteljske usluge poreska stopa je posebna odnosno 10%. Nije opšta stopa kao što smo imali 20 odnosno 10. To će omogućiti da svi koji pružaju usluge smeštaja, praktično svoju cenu prilagode u zavisnosti od svoje konkurentske sposobnosti, a cena i visina poreza koji plaćaju neće biti razlog tržišnog nejedinstva.
Zašto je važna situacija kada govorite o prevozu? Tu smo imali dve grupacije, gde smo kod gradskog i prigradskog prevoza imali poresku stopu od 10%, a kod međugradskog i međunarodnog prevoza, takođe bitna kategorija, poreska stopa 20%. To nije dovodilo do poreskog nejedinstva poreskih obveznika, ali svakako znači da će poreska stopa biti niža.
Danas, sem u retkim slučajevima, mogli smo da čujemo da će poresko opterećenje na nivou države Srbije biti veće. Ovo su sve odluke, ceo zakon, suštinski znači umanjenje poreza na dodatu vrednost. Nema člana zakona, nema ekonomske kategorije koja dolazi u kategoriju da je porez na dodatu vrednost veći.
U članu 19, takođe je bila rasprava, govori se o kategorijama odbitnih stavki, gde dolazi do promena u odbitnim stavkama. Jedan značajan deo odbitnih stavki koji do sada nije bio na tim kategorijama, što podrazumeva usklađenje sa zakonima EU, jeste oprema koja služi za opremanje poslovnog prostora, i to nije tako mala kategorija. Usklađivanje ovih kategorijama svakako podrazumeva različit položaj u odnosu na trenutnu situaciju, ali ta situacija će nekome doneti korist i uglavnom svima.
Raduje me zato što se precizno definiše način funkcionisanja reprezentacije. Tačno se taksativno navodi šta se podrazumeva pod reprezentacijom, i to je bitno zato što na taj način definišemo mogućnost da dođe do zloupotrebe u odbitnim stavkama.
Kada govorimo o novoj kategoriji – pregledu obračuna PDV-a, ja tu donekle mogu da se složim sa pojedinim diskutantima koji kažu da je to kategorija koja je nova. Ona jeste nova. Ona je u skladu sa propisima EU. U pravu su, sve to što se već daje suštinski moralo bi da postoji u poreskoj upravi.
Kao narodni poslanik, nemam ideju da treba da branim i jednu instituciju u državi Srbiji, a za koju ja lično mislim da ne funkcioniše kako treba. Vladajuća stranka, ministar Vujović je bezbroj puta do sada u zadnjih godinu dana pokazao donoseći teške odluke, teške zakone da je pre svega pokušavao da promeni sistem institucije koji su tu decenijama loše funkcionisali. Poreska uprava je nesporno nešto što mora da preživi promene.
Jedinstvo poreskog zakona je suština dobrog poreskog zakona. Jasnoća da svako može da shvati kako funkcioniše je sigurnost u poreskim prihodima. Nisu svi koji se bave različitim vrstama posla, od malih poreskih obveznika do poljoprivrednih domaćinstava, koji su takođe obveznici PDV-a, obučeni, naučeni da budu poreski eksperti. Nejasno tumačenje stvara problem koji se definiše kao umanjenje ili u budžetu ili posledice za poreskog obveznika.
Druga bitna stvar podrazumeva jedinstvo primene principa i zakona koji funkcionišu. Ako nemate to jedinstvo, onda imate različita postupanja u istim slučajevima, što sve dovodi do različitog tržišnog položaja, i to je suština. Poreska politika koju sprovodi država Srbija, za kraj, ima različiti tržišni položaj pojedinih preduzeća, ako imaju različiti poreski tretman od strane države.
Zato ovaj zakon koji danas predlažemo, a oko koga se manje – više svi slažemo, podrazumeva, pre svega nekoliko stvari, otklanja nejasnoće, postaje jasniji i naravno, da svi mi očekujemo od gospodina Vujovića, da vrlo brzo ono što je najavljeno izađe sa jednim sveobuhvatniji sistemom funkcionisanja, kako poreske administracije, tako i poreskog sistema.
Moje lično zalaganje, za kraj, gospodine ministre, svakako jeste da moramo da menjamo sistem koji ne funkcioniše, da on mora da bude bolji, to je ono za šta nam je misija i ideja poverena od strane građana Srbije. Mi moramo da zadržimo, nesporno poreze na rad i opšte poreze na potrošnju, kakav je PDV, ali mislim da je vreme da počnemo da razmišljamo i o izdašnijim porezima na imovinu i porezima na dobit.
Predlog o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatnu vrednost svakako jeste potpuno transparentno jasan zakon koji dovodi do umanjenja poreskih prihoda, zato što će poreske stope biti manje i to je ona druga faza o kojoj smo govorili, kada dođemo do situacije da možemo da stabilizujemo budžetske prihode i da možemo da odgovorimo zahtevima MMF. Ti zahtevi proističu iz naših obaveza i kreditnih obaveza koje postoje, to je sledeći korak da, svakako 46,7% koliko država Srbija uzima od društvenog bruto proizvoda u narednom periodu bude manji.