Znači, u članu 2. takođe se pravi ušteda na lokalnom nivou, to predlagači u stvari…(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo, nije sporno da je ovaj amandman prilično teško tehnički realizovati, ali takođe nije sporno da iz ovog amandman može jasno da se sagleda ideja ovih opozicionih poslanika koji su predložili amandman.
Ako pogledate čega se tiče amandman, on se tiče rashodovane strane budžeta. Ako pogledate tu rashodovanu stranu budžeta, videćete da u ekonomskoj klasifikaciji četiri – rashodi za zaposlene, imate izdvajanja koja su 24,7% od ukupnih rashoda u jednoj fiskalnoj godini.
Ekonomska klasifikacija 462, koja se tiče transfera osnovnim institucijama, iznosi 26,3%, odnosno da prevedem, to je 89,64% ukupnih sredstava odlazi za penzije. Imate ostala socijalna davanja koja iznose 10,57%. Imate transfere koji iznose 6,9%, koji uglavnom odlaze takođe za plate. Imate subvencije koje su 8,9% privredi i oni takođe uglavnom odlaze za isplatu plata u nekim javnim preduzećima i privrednim društvima. Imate 10,36% rashoda koji se tiču ekonomske klasifikacije 472, a tiču se kamate i one su posledica uzimanja kredita za isplatu, pre svega, plata i penzija.
Vlada Republike Srbije za poslednjih pet meseci, kao i prethodna Vlada, nije učinila ništa da ta izdvajanja i te socijalne obaveze uveća. Ovim amandmanom traži se da se subvencije koje iznose 17 milijarde i 708 miliona dinara, a tiču se privrede, umanje za blizu pet milijardi, odnosno da se umanje za četiri milijarde i 980 dinara. Ako bi se ovaj amandman prihvatio, onda bi došli u situaciju da iznos za plate uvećamo za samo 2% i sa 89,64% podignemo na 91,5%, ali bi zato subvencije za privredu bile drastično umanjene za oko 22%.
Ako pogledate sa stanovišta budžeta, ovaj amandman je potpuno fiskalno neutralan i on ne ostavlja nikakve posledice na funkcionisanje budžeta, ne dolazi do bilo kakvih makroekonomskih promena, ali on šalje jednu socijalnu poruku da iz dela subvencija za privredu, koje trebamo da sklonimo, sredstva koja uglavnom idu za plate i prebacimo ih na penzionere. To je potpuno legitimno i nije ništa sporno. Naravno da će zaposleni u privredi imati manje plate, a penzioneri veće.
Ono što je dobro i mene u principu, iako ovaj tehnički amandman teško da može biti prihvatljiv, hrabri jeste ideja da su promene neophodne. Predlagači amandmana su verovatno bili na pragu ideje ministra privrede, ministra finansija, predsednika Vlade, koji kažu da je ovo samo prvi, početni korak. Sledeći korak jesu smanjenja subvencija, pa samim tim i smanjenje subvencija u privredi. Biće smanjenja i transfernih sredstava i korišćenje imovine, tako da će nešto slično ovom amandmanu biti već uključeno u budžet za 2015. godinu.

Dame i gospodo, ne mislim, iako je ministar prisutan u sali, da narodni poslanici nemaju pravo da komentarišu amandmane drugih poslanika i naravno da opozicija ima pravo da predlaže i kritikuje sve zakone, predloge zakona, tako i narodni poslanici koji pripadaju vladajućoj koaliciji imaju to pravo.
Ovaj predlog amandmana tiče se Predloga zakona o izmeni i dopuni Zakona o Agenciji za privatizaciju, član 1, odnosno suštinski se odnosi na član 5. Zakona o Agenciji za privatizaciju. Ako pogledate član 5, onda je sasvim jasno da je jedan od ključnih članova za funkcionisanje Agencije za privatizaciju. Njime se regulišu sredstva koja su neophodna za funkcionisanje i osnivanje agencije, odnosno sredstva koja su neophodna za njen rad. U članu se ništa značajnije ne menja. Sredstva za osnivanje agencije i dalje ostaju primarna iz budžeta Republike Srbije, a drugi izvor za osnivanje agencije jesu sredstva koja potiču iz donacija, priloga, koja potiču od domaćih i stranih, pravnih i fizičkih lica.
Što se tiče sredstava koja se obezbeđuju za rad Agencije, ona se i dalje obezbeđuju iz prihoda koji potiču iz funkcionisanja agencija koje su u skladu sa zakonom, donacija, priloga i subvencija koje potiču iz domaćih i pravnih lica, fizičkih i dolazi do promene svakako, gde se kaže da sredstva od privatizacije i provizije koje se ostvaruju u postupku privatizacije jesu ključna sredstva za funkcionisanje Agencije.
Promena se tiče udela koji čine imovinu institucije koji su se bavili poslovanjem fonda i ta kategorija prestaje da postoji. Provizija koja je osnovni izvor za finansiranje funkcionisanja Agencije za privatizaciju u budućem vremenskom periodu, svakako jeste suština sredstava koja su neophodna za funkcionisanje Agencije i to nije diskreciono pravo Agencije. Kao i do sada, visinu te provizije određuje nadležno ministarstvo i samo je tehnička stvar što više to neće raditi Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj, već će to činiti Ministarstvo za privredu.
Ovim izmenama Predloga zakona i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju u članu 5, odnosno član 1. ovog Predloga u stvari samo se formalizuje i vrši usklađivanje sa prethodno donetim zakonima.

Amandman na član 2. tiče se člana 6. Zakona o Agenciji za privatizaciju. Bez obzira kojoj političkoj stranci pripadamo, bez obzira kakve političke stavove zastupali, ovim amandmanom menjaju se i žele da se zaustave promene u tri ključne stvari koje predlaže Vlada. One ne bi trebalo da budu dovedene u pitanje bez obzira, da kažem ponovo, i da naglasim, kojoj političkoj opciji pripadate.
Šta mi predlažemo da se promeni? Tražimo da se umesto državnog kapitala govori o javnom kapitalu. Tražimo da Agencija za privatizaciju izgubi kontrolu u poslovima iniciranja postupka privatizacije, što smatram da uopšte nije sporno.
Kada se govori o trećoj stvari koju tražimo tražimo da se Agencija za privatizaciju u postupku privatizacije ne bavi više nekretninama, jer složićemo se svi, nekretnine su mnogo uži pojam. Tražimo da se Agencija za privatizaciju bavi imovinom subjekta privatizacije, pa samim tim, to uključuje već i nekretnine, uključuje i ostale oblike imovine, pre svega prava.
Agencija za privatizaciju nastaviće da se bavi promocijom postupka privatizacije, sprovođenjem postupka privatizacije, kao i prodajom javnog kapitala iskazanog u akcijama, pa se u članu 4. govori o svim vlasnicima tog kapitala sa nivoa Republike Srbije.
Smatram da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen zato što možda jeste posledica političkog stava, što je u redu, ali suštinski on doprinosi boljem funkcionisanju Agencije i preciznijem definisanju osnovnih pojmova.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kada je Vlada Republike Srbije predložila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, u članu 3. rekla je da se član 8. Zakona o Agenciji za privatizaciju briše.
Ovim amandmanom imamo ideju da se taj član 3. kojim je Vlada predložila da se član 8. briše, briše. Praktično, želimo ovim amandmanom da zadržimo član 8. u Zakonu o Agenciji za privatizaciju.
U članu 8. reguliše se pre svega iniciranje postupka privatizacije i to je već regulisano članom 6, koji će biti promenjen, ako se usvoji. Tamo se kaže – ako postoji inicijativa za pokretanje postupka privatizacije, tu inicijativu za preduzeće sa društvenim kapitalom pokreće Ministarstvo privrede, odnosno ako se radi o javnom kapitalu, to čini Vlada Republike Srbije.
U drugom stavu govori se o postupku restrukturiranja. Mislim da nikoga nema u ovoj sali i u državi Srbiji koji smatra da preduzeća koja nisu privatizovana treba i dalje da zadrže status, pojedina od njih, u kojem se nalaze. Cena tih preduzeća je suviše velika za budžet Republike Srbije, pa bi zadržavanjem i prihvatanjem ovog amandmana dali Agenciji za pravo da može da predlaže i inicira nove postupke, ne samo privatizacije, nego i restrukturiranja, što bi imalo katastrofalne posledice za budžet Republike Srbije.
Ostale stvari Agencija će nastaviti da radi, a one su već definisane, ako se prihvati ovaj Predlog zakona o Agenciji za privatizaciju, u članu 6. Tako da, suština ovih promena koje predlaže Vlada je u promeni i postupku privatizacije koja mora da bude brža. Slažem se sa gospodinom Pavićevićem, na toj sednici koja je trajala duboko u noć, čini mi se da su sve poslaničke grupe postigle konsenzus da proces privatizacije mora da bude što brži, efikasniji, sa nesporno zadržanom socijalnom komponentom.

Mislim da u poslednjoj rečenici predlagača jeste suština zašto poslanička grupa SNS smatra da ne treba da bude prihvaćen. On kaže da postoje nebrojani problemi u procesu privatizacije koji datiraju od 1990. do danas, gde ne postoji u javnosti Srbije stvar koja se doživljava kao koruptivnija od procesa privatizacije. To je suština.
Vlada predlažući ove promene, za koje vi smatrate da nisu adekvatne, u članu 9. u stvari kaže da želi da taj proces privatizacije, za koji se svi slažemo da je nesporno loš, izmesti, odnosno delimično izmesti iz Agencije za privatizaciju. Agencija za privatizaciju i dalje ima diskreciono pravo da predlaže. Suštinski, moglo bi se reći da čak ona i bira metod i model, ali imate mehanizam kontroli koji se nalazi u Ministarstvu i koji kaže da to što Agencija predlaže može da bude prihvaćeno, odnosno ne mora. Mislim da je ovo samo još jedan mehanizam kontrole.
Na toj sednici, ako se sećate, kada smo diskutovali o Zakonu o privatizaciji, oko ovog smo nekako polemisali i čini mi se da smo se složili da je suština i ovog člana i Zakona o privatizaciji u široko definisanim metodama i modelima procesa privatizacije. Konstatovali smo da su ti modeli i metodi toliko široki, upravo zato što je situacija u srpskim preduzećima koja treba da budu privatizovana toliko teška i toliko specifična da za svako od tih pojedinačnih preduzeća morate, a da bi sačuvali ono malo kapitala koje je ostalo, ako nije negativan, da bi sačuvali ono malo radnih mesta što je ostalo, da ne budu izgubljena bespovratno, odnosno da ne bi ugrozili egzistenciju desetina porodica, definisati najširi mogući model za privatizaciju i metod privatizacije.
Ako je to tada učinjeno Zakonom o privatizaciji, onda je sasvim normalno da Agencija za privatizaciju bira jedan od uslova i modela i metoda koji će najviše odgovarati tom konkretnom preduzeću, a nema nikakve dileme i bilo kakve sumnje da će Ministarstvo privrede imati potpunu saglasnost sa dobrim namerama koje potiču u izboru metoda i modela iz Agencije za privatizaciju.

Kada je Vlada Republike Srbije predlagala Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju, ona je u stvari u članu 11a, na koji se odnosi ovaj amandman, htela da uradi nekoliko stvari. Htela je da državnu imovinu, koja je ranije bila predmet privatizacije, prebaci u javni kapital koji je iskazan udelima i akcijama, sad zavisi, svih, u principu, vlasnika tog kapitala i tu se ništa ne menja. Znači, tehnička stvar. Umesto državne imovine, govori se sada o javnoj imovini.
Ono što je bitno, sredstva koja se ostvaruju u procesu privatizacije, više neće ići direktno u budžet Republike Srbije, već će ići korisnicima, vlasnicima kapitala.
To je bitna promena koja, svakako, ukazuje na drugačiji način razmišljanja u funkcionisanju Agencije za privatizaciju i drugačiji način funkcionisanja ministarstva, jer će sada, konkretno, prihod koji ostaje u procesu privatizacije ići korisniku, a ne budžetu Republike Srbije.
Realni troškovi ostaju Agenciji za privatizaciju, koji su posledica procesa privatizacije, a koje Agencija ima.
Oni su ovde taksativno navedeni. Da vas podsetim da visinu tih prihoda, odnosno provizija, reguliše ministarstvo, pa Agencija samim tim ne može sama odrediti tu visinu.
Ono što mislim da je strašno pozitivno, što Vlada čini kada kaže da Agencija naplaćuje dividendu po osnovu akcija kojima raspolaže.
Više se uskraćuje pravo Agenciji da ostvaruje dividendu koja verovatno nije bila velika, bila je mala, ali s obzirom da smo u članu 5. imali sredstva koja funkcionišu, koji znače zakonsku regulativu, u pribavljanju sredstava za funkcionisanje Agencije za privatizaciju, sasvim je jasno da prikupljanje sredstava po osnovu dividende koja sigurno nije bila velika, nije bila značajna, treba da bude sklonjena iz člana 11a. Zakona o privatizaciji.

Dame i gospodo narodni poslanici, četiri člana ovog zakona suštinski su povezani. Načelo privatizacije, predmet privatizacije, obaveznost i rok privatizacije. Kada danas slušamo diskusije predlagača amandmana, onda smo u jednom od prethodnih objašnjenja mogli da čujemo da je vladavina prava nešto što je trebalo da bude sadržano u ovom zakonu. Ako pođemo od strateškog planiranja i ideje da strateško planiranje u sebi sadrži misiju i viziju, onda svakako da je misija ovog zakona ono što je sadržano u članu 1. gde kažemo da u procesu privatizacije želimo da promenimo društvenu i javnu svojinu u preduzećima koja poseduju, u privatnu svojinu. Možemo da sporimo, ali da svakako načela privatizacije jesu vizija. Vizija kojom ova Vlada, odnosno ova skupštinska većina kaže šta želi da postigne od ovog zakona.
Ovim zakonom mi želimo da promenimo ključne stvari, stvari koje se definišu kao rast i razvoj srpske privrede. Kada pogledate danas 584 preduzeća i 161 preduzeće koje je u restrukturiranju, vi shvatite da oni doprinose stvaranju društvenog bruto proizvoda u jednom nivou kojim doprinose. Tog rasta BDP, povećanja nivoa zaposlenosti i monetarne stabilnosti danas nema. Nesporno je da ovim zakonom menjamo i fiskalna pravila i fiskalne efekte.
Ako imate preduzeća koja moramo da promenimo u strukturi vlasništva i koja odnose iz budžeta Republike Srbije 800 miliona dolara, da jeste, naša je vizija i vizija Vlade da tih 800 miliona ne bude više dato sa rashodovne strane budžeta, već da se socijalna izdvajanja premeste na stranu na koju treba.
Mi naravno, ako pogledate našu viziju, funkcionisanje načela, kažemo da će ovi zakoni doprineti povećanju stabilnosti, ekonomske i socijalne sveobuhvatne aktivnosti u funkcionisanju države Srbije i to je sasvim normalno.
Mi ne smatramo i ne mislimo da je moguće to ostvariti u svim slučajevima u kojima će ta preduzeća biti privatizovana, ali svakako ako napravimo pomak ili jednom slučaju, to će biti nešto za šta ovaj zakon treba da funkcioniše.
Vlada Republike Srbije je u članu 6. u odnosu na predlog Nacrta zakona, izmenila ovaj zakon i rekla – sve ovo što mi hoćemo da uradimo, a što je naša vizija, funkcionisanje, misija ove Vlade, ove skupštinske većine, mi ćemo to uraditi za kraći vremenski period u odnosu na ono što smo rekli u načelu. Uradićemo do 31. decembra 2015. godine i nesporno je da različite političke stranke, različite političke grupe mogu da imaju različite vizije i ideje i rokove za ostvarivanje svojih ciljeva.
Iz predloga ova tri člana, jasno je da SNS i Vlada Republike Srbije hoće odmah potpune društvene reforme koje će imati što veći ekonomski značaj u što kraćem vremenskom periodu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u članu 8. jasno su definisani modeli privatizacije. Mi kada govorimo o modelima privatizacije kažete – prodaja kapitala, prodaja imovine, prenos kapitala, strateško partnerstvo. Da li je tako, ministre?

Mi ceo dan slušamo o modelima i o metodima. Gospodo iz opozicije, da li postoji jedan drugi metod i model sem ovih?

Da vas podsetim, u ekonomskoj teoriji postoje dva modela. Oni imaju dve podgrupe. Kaže se, prvi model, model privatizacije putem prodaje. U novijoj istoriji govorimo o Engleskoj iz 1980. godine, kao početak tog modela, dva oblika – izdavanje akcija i prodaja imovine, primenjen u Nemačkoj, Mađarskoj. To je prvi model. Drugi model – akcijska i vaučerska privatizacija. Trećeg modela nema. Znači, ostavljena je mogućnost da se, kombinujući ta dva modela i te četiri podgrupe, nađe za svako preduzeće model koji će omogućiti sačuvanje što je moguće više tog negativnog kapitala, ako ga je moguće i sačuvati i sačuvati makar i jedno radno mesto. Ja ne vidim ništa sporno što se tiče modela i metoda privatizacije.

Ako ekonomska teorija primeni neki novi koji primeni i bude praktična, vaši amandmani će imati smisla. U ovom trenutku ministarstvo i ministar, ko god, primenjuje sve ono što postoji. Zahvaljujem.

Dame i gospodo, Srbija ima brojne ekonomiste, eksperti u svim ekonomskim oblastima, ekonomske institucije, ekonomske fakultete i suštinski možemo da kažemo da u Srbiji danas imate ekonomsku elitu i ekonomski unakaženu državu. Na jednoj strani svo znanje iz oblasti ekonomije, a na drugoj strani makroekonomske rezultate koji su tragični.
Danas imate jedan segment srpskog društva i to možemo da čujemo i u ovoj Skupštini, koji nikako da shvati da posle 25 godina od završetka procesa tranzicije, odnosno prestanka jednog uređenja koji možete nazvati socijalizam na putu ka komunizmu, postoji grupa ljudi u srpskom narodu koja to ne shvata.
Kao da uvek i iznova kada dođu ovakvi predlozi zakona na red, pitaju se – kako i zašto? San i verovanje da je moguće u Srbiji, jedinoj zemlji u Evropi, zadržati fabrike radnicima kao model koji funkcioniše u socijalizmu, nikako da nestane i to verovanje je potkrepljeno sa činjenicom i uverenjem da je moguće nastaviti da se preliva društveno bruto proizvod iz jednog dela društva u drugi, a sve sa ubeđenjem da to tako treba. To uverenje kao da nikako ne može da nestane iz države Srbije.
Proces privatizacije u Srbiji krenuo je pre od prilike 25 godina, donošenjem prvog zakona 1989. godine i u to vreme, nekako u isto, i druge evropske zemlje koje su pripadale jednom ekonomskom sistemu, krenule su u proces privatizacije. Taj proces privatizacije je okončan u gotovo svim drugim zemljama, osim u Srbiji. U Srbiji nije okončan zato što postoji ideja i uverenje da u stvari ovoliko dug proces privatizacije traje da bi se imovina što više obezvredila. U stvari, postoji jedna namera da u procesu privatizacije se dođe što lakše do resursa koji su u vlasništvu države Srbije.
Mi danas govorimo o Zakonu o privatizaciji. Praktično 25 godina od početka procesa, nalazimo se na početku, i kao ništa, ovaj predlog zakona govori koliko smo u stvari vremenski u ekonomskom zaostatku. Da danas krenete kroz Srbiju, ono što bi mogli da shvatite jeste da ne postoji i jedan ekonomski proces koji se desio u poslednje vreme, a da izaziva ovoliki bes građana Srbije. Tu nema nikakve dileme i treba jasno reći da građani Srbije prepoznaju državne institucije koje su bile uključene u ovaj proces kao prevarene i pojedince koji su učestvovali u ovom procesu isto tako.
Možemo da krenemo od najvećeg mesta do najmanjeg i čućemo stotine priča koje ne da nemaju nikakvu ekonomsku logiku, nego govore o jednom teškom osećaju nepravde koje je prema imovini građana Srbije učinila država.
Naše društvo praktično je vekovima stvaralo i skupljalo odgovarajuće resurse i te resurse je naše društvo materijalizovalo u različitim oblicima. Ponekad se čini da je to bio i proces koji nije bio dovoljno pravedan. Ako se setimo posle završetka Drugog svetskog rata, srpsko društvo je skupilo odgovarajuće resurse i sva ta imovina bila je koncentrisana krajem osamdesetih godina u jednom titularu svojine.
Teoretski, građani Srbije su bili vlasnici celokupne te imovine. Danas posle nedovršenog procesa privatizacije, možemo da kažemo da je jedan mali deo naših sugrađana postao vlasnik svega toga, a da nikada ne znamo u stvari koliko su tu konverziju imovine platili. U srpskoj javnosti smatra se da je to strašno niska cena konverzije.
U Srbiji sam proces privatizacije, kao i u drugim evropskim zemljama, krenuo je sa jednom jedinom idejom – da se izvrši transfer imovine iz društvenog u privatni, ali vremenom proces privatizacije u stvari pretvorio se i postao privatizacija po modelu prodaje.
Imali smo dva potpuno različita modela privatizacije, onaj prvi ako izuzmemo zakon iz 1989. godine, ako se osvrnemo na zakon iz 1991. do 2001. godine vaučerski odnosno akcionarska i od 2000. godine do danas ovaj. Godine 2001. kada smo menjali zakon i model privatizacije, ako se sećate, ti ekonomski eksperti su nam govorili da ćemo promenom zakona koji ne valja i donošenjem novog zakona omogućiti Srbiji da vrlo lako izvrši transfer vlasništva, poveća DBP, istovremeno očuva nivo zaposlenosti barem na nivou koji je do tada postojao.
Ako pogledate danas, shvatićete da je pitanje šta je bilo iskreno. Ako je jedan od ključnih subjekata privatizacije država i njen interes, ona jeste izvršila transfer imovine iz jednog materijalnog stanja u novčano i tako dobijena novčana sredstva potrošila u podmirenje budžetskog deficita, odnosno javnu potrošnju koja je proisticala iz budžetskih obaveza i može, naravno, da se postavi pitanje opravdanosti i raspodele tih sredstava i naravno može da se postavi ključno pitanje pohlepnosti naše generacije, koja je istorijske prihode, koji su neponovljivi, potrošila i ostavila generaciju i našu da podmirujemo budžetske deficite, a da nemamo imovinu.
Teško se proces privatizacije, ovakav kakav znamo od 2001. godine, može nazvati privatizacija. To je u stvari bila javna potrošnja koja je finansirana iz prodaje imovine Republike Srbije.
Danas zaboravljamo taj prvi model privatizacije u koji smo krenuli 1991. godine i koji je dao nešto drugačije rezultate. Možda vaučerska i akcionarska privatizacija ne bi dovele do povećanja društvenog bruto proizvoda, možda ne bi dovela do povećanja broja zaposlenih, jer, da budemo objektivni, proces privatizacije primarno tome i ne služi, to su sekundarni efekti.
Vaučerska privatizacija primenjena je u gotovo svim evropskim zemljama. U dve nije. Ako koristite češki ili ruski model i kombinaciju, videćete da su gotovo sve zemlje to uradile.
Ono malo procesa privatizacije što je učinjeno u Srbiji, a proces privatizacije je započet u 350 preduzeća, okončano u 18, nesporno je da je došlo do šireg ekonomskog zadovoljstva u odnosu na model iz 2011. godine.
Svi građani Srbije, da smo zadržali taj model, bili bi vlasnici preduzeća ili imovine. Nesporno je da bi, prodajom akcija na berzi, ostvarili svoju ličnu korist i nesporno je da bi danas imali razvijenije tržište hartija od vrednosti nego ovo koje imamo i koje se gasi.
Sticao se utisak tih dvehiljaditih godina da nije socijalna pravda kada se kupe desetak stanova, desetak automobila u nekom manjem mestu u Srbiji i da to nije u redu, ali po novom modelu jeste u redu kada se kupi jedna ili dve vile na Dedinju ili jedna ili dve jahte. Zato se proces privatizacije od 2001. godine u srpskom narodu doživljava kao velika nepravda.
Ta nepravda je pogodila drugi faktor privatizacije, građana Srbije. Da li znate kako? Sve naše porodice, sve naše generacije su ulagale u poslednjih 40 godina u različite fondove, socijalističke, kako god. Da li se oni zvali fondovi solidarnosti, stambeni fondovi, investicioni fondovi, ulagalo se. Po završetku procesa privatizacije nisu gotovo dobili ništa. Zato se oni osećaju gubitnicima tranzicije. Pravi dobitnici tranzicije jesu oni koji su najodgovorniji, a to su državni službenici.
Naravno, ovde se vrlo često, kada se govori o privatizaciji, govori o vašim primerima. Zaboravlja se jedan mali deo ljudi koji su regularno, pošteno kupili preduzeća, poštujući svoj novac koji su ulagali, stvarali i razvijali ih i ma ko šta mislio, to je budućnost razvoja i rasta srpske ekonomije.
Mi danas treba da promenimo jedan model. Kada pogledate ovo što Vlada Republike danas predlaže, moje je veliko zadovoljstvo što imamo sidro zakona. To sidro zakona je sadržano u članu 2. Nacrta, gde vi kažete da ćete proces privatizacije završiti do 31.12.2016. godine.
Pozdravljam vas, ministre, Vladu, u javnoj raspravi ko god je taj rok skratio za godinu dana, okončanje procesa privatizacije u Srbiji biće završeno 31.12.2015. godine. To je suština. Proces privatizacije mora da se završi.
Gospodine ministre, korektno je to što ste rekli, da ova dva zakona imaju indirektno veze sa budžetom Republike Srbije. To jeste tako.
U procesu privatizacije se nalazi još oko 584 preduzeća, od kojih je 161 u restrukturiranju i sada imamo različite podatke. Vi kažete 800 miliona dolara, možete da pročitate 750-760 miliona evra, ali koštaju budžet Republike Srbije.
Da ne govorimo o indirektnim koristima koje bi u svom poslovanju budžet ostvario. Oni danas koštaju direktno. Smanjenje tog transfera svakako predstavlja značajan efekat ovog zakona. Za 20 godina, koliko traje proces privatizacije u Srbiji, 2288 preduzeća je ušlo u proces privatizacije i završilo, 114 preduzeća prosečno godišnje.
Ova vlada kaže da će četiri puta raditi više i imati četiri puta veće probleme u sledećih godinu i po dana nego vlade prosečno u prethodnim godinama. Imaće tehničke, operativne probleme i to svakako govori o radu ove vlade. Da ne govorimo o teškim strateškim odlukama koje se danas …
Gospodine ministre, kada govorite o tehnikama, odnosno o metodima kojima ćete ući u proces privatizacije, u stvari oni ne mogu da budu drugačiji. Oni su široki kao retko kada, a razlog za to treba tražiti u stvari u dve činjenice. Prvo, zato što ne možemo da budemo, a jesmo već sada, zemlja koja 10 godina zaostaje za drugim evropskim zemljama i moramo da ubrzamo proces privatizacije. Drugi ključni razlog, zato što ogroman broj preduzeća u Srbiji, nije poslovna tajna, ima negativan kapital. Ona i ovako ne bi već suviše dugo mogla da funkcionišu a da nije bilo različitih oblika subvencija od strane države Srbije.
U takvim uslovima u kojima Vlada želi da očuva socijalnu stabilnost i da vodi računa o svakom zaposlenom, i u preduzećima u restrukturiranju i u preduzećima koja će biti privatizovana, praktično ovim izborom modela stvara se šansa da se za svako preduzeće pojedinačno upravo zbog ove situacije o kojoj govorimo napravi model koji će zaštititi ako je moguće što veći broj i interese ljudi koji tamo rade.
Predlog zakona sadrži potpuno jasne kontrolne mehanizme i način funkcionisanja, odgovornost svih učesnika i o tome ne bih.
U predlogu člana 61. do 64. praktično imate besplatnu podelu akcija. Ja znam da 200 evra, koliko je predviđeno, možda u ovom trenutku nije da se zatvore svi porodični gepovi koji postoje kod jednog iscrpljenog ekonomski naroda, ali svakako ja to doživljavam kao želju Vlade i želju ljudi koji su predložili ovaj zakon da kažu hvala svima onima koji su generacijama ulagali i ulažu danas u ta preduzeća, a istovremeno i kao obavezu da kao vlasnici dela tog preduzeća vode računa o njihovom funkcionisanju, doduše kao manjinski akcionari, ali ako rešimo problem koji postoji nesporno na tržištu kapitala i tržištu hartija od vrednosti, može biti mnogo značajnija institucija.
Kao i drugi zakoni koje ova Vlada predlaže, ovaj zakon objektivno nije reformski. Za svetsku ekonomiju jeste reformski za srpske uslove. Ovaj zakon, kada god govorimo i o ovom i o budućim ekonomskim zakonima, moramo da sagledamo situaciju kako ekonomsku, tako i društvenu u kojoj Vlada predlaže ovaj zakon.
Da su makro-ekonomski parametri drugačiji, možda bi, gospodine ministre, i vi predložili drugačiji zakon. U vremenu u kome živimo, u uslovima u kojima imamo ogromne društvene izazove, ekonomski praktično kolaps, ja sam ubeđen da Vlada Republike Srbije jeste predložila najbolji zakon o privatizaciji koji je u ovom trenutku moguć i zato će SNS podržati ovaj zakon.

Dame i gospodo, još od vremena „Nju dila“ glavni izvor širenja državne uprave i glavni upliv u fiskalnoj politici svake države bila je potreba da se smanji nivo nezaposlenosti. Tako kaže Milton Fridman. Pošto ta državna subvencija nikada nije davala očekivane rezultate, formirana je teorija sekularne strategije, koja bi trebala da pokaže da sva veća državna potrošnja i sve veće fiskalne obaveze doprinose boljitku društva.
Poznato je u ekonomskoj teoriji razmatranje Miltona Fridmana na Kejnsovu ideju o 100 dolara koji nastaju na osnovu nedostatka i neuzimanja od poreskih prihoda. Ako teoretski raspravljamo o tome, možemo da dođemo od cifre multiplikacije na rast društvenog bruto proizvoda od 0 do 300. Ako slušamo Kejnsa - 300, ako slušamo Miltona Fridmana – 0, ali svakako jeste činjenica da nema adekvatnih i u teoriji dokazanih pokazatelja koji mere ulaganje države u fiskalne politike u rast društvenog bruto proizvoda. Ali, suštinsko pitanje jeste – odakle tih 100 dolara?
Mi danas u ekonomskoj teoriji i u ekonomskoj praksi vrlo često raspravljamo o temama koje su se davno decenijama unazad raspravljale i sa kojima više nema polemika u ozbiljnoj ekonomskoj teoriji i u ozbiljnoj ekonomskoj praksi. I kada jedan od poslanika kaže – da ne bude kasno, danas je kasno. Danas je kasno za makro ekonomska pravila, kako u fiskalnoj, tako i u ekonomskoj politici. Kada govorimo o tome, u stvari onda govorimo o trenutnoj situaciji koja je katastrofalna, ali to više govori o ekonomskim, odnosno fiskalnim i monetarnim merama koje su neke prethodne vlade učinile i donosile.
Kada danas govorimo o tri ključna cilja svake makro ekonomske politike, to je rast društvenog bruto proizvoda, nizak nivo nezaposlenosti, odnosno dobrovoljna nezaposlenost i stabilan nivo cena. Ako pogledate to, onda su u Srbiji sva ta tri ključna ekonomska parametra tragična.
Vi u svom izveštaju kada definišete misiju kažete da ta misija mora da bude definisana u skladu sa fiskalnim pravilima, odnosno da fiskalna politika mora da bude u skladu sa tim pravilima. Mi danas možemo da polemišemo u vezi fiskalnih pravila i ona mogu da budu različita. Možemo da govorimo o fiskalnim pravilima EU, ali svakako je činjenica da ne postoje jasna i neupitna fiskalna pravila koja postoje danas u ovom trenutku u svetskoj teoriji. Ako ne postoje jasna i definisana fiskalna pravila, onda i fiskalna politika koju primenjujete može da bude različita u odnosu na pravila koja definišete.
Jedna moja ideja i jedan moj predlog svakako jeste, čitajući neka teorijska razmatranja, a u jednoj od teorija se kaže da svaka nacionalna ekonomija koja uzima više od 25, odnosno 29% društvenog bruto proizvoda od sektora privrede stanovništva, dolazi u situaciju nedostatka konkurentnosti na globalnom tržištu. Mislim da bi Fiskalni savet trebao konačno da kaže kolika su fiskalna i parafiskalna zahvatanja od sektora privrede i stanovništva u državi Srbiji, koliki je to procenat u odnosu na društveni bruto proizvod, jer to tragično sprečava konkurentsku sposobnost srpske privrede, a samim tim stvara sve probleme u oblasti kako fiskalne, tako i monetarne politike.
Kada se danas govori o reformama koje treba da se učine u fiskalnoj politici, monetarnoj politici, u ukupnom vođenju makroekonomske politike na nivou države Srbije, u stvari radi se o primeni čistih ekonomskih zakona koji već postoje. I radi se pre svega o promenama i reformama koje mogu da se dese u javnom sektoru. U jednom sektoru koji je tragično zapušten zato što funkcioniše decenijama unazad na taj način koje ne poštuje osnovne ekonomske principe, slobode i tiče se pre svega vlasništva države i funkcionisanja javnih preduzeća u tom sektoru.
Ako govorite o problemima koji će nastati morate da shvatite da država Srbija socijalna, država koja funkcioniše pre svega na fiskalnim obavezama koje proističu iz različitih socijalnih programa i da svaki pojedinac koji ima primarni interes da svoju egzistenciju obezbedi iz fiskalnih prihoda države Srbije biće pogođen, ali alternative u ovom trenutku svakako nema.
Ako shvatite fiskalnu politiku, što u suštini ona i jeste, kao alokaciju resursa, jer vi u stvari uzimate sredstva sa mesta gde nastaju i prebacujte ih na mesta gde treba da se potroše, onda i fiskalna pravda je ono što bi trebalo da se očekuje, a ne zadovoljstvo kada danas pogledam ovaj vaš finansijski izveštaj.
Gledajući taj izveštaj mogao sam da konstatujem, video sam kod vas u savetu radi, kako piše u izveštaju 21 zaposlen. Vi ste rekli da je to nešto drugačije. Moje zadovoljstvo je kada pogledam danas, da su rashodi za zaposlene bili planirani u visini od 20.040.000 da su bruto iznosi primanja zaposlenih bili planirani u visini od 106.000 na mesečnom nivou, a da ste vi u stvari 2013. godini učinili uštede. Potrošili ste negde oko 75% rashoda za zaposlene i da u principu ti rashodi iznose negde oko 63.000 odnosno 15.600.000 na godišnjem nivou.
Imali zadovoljstvo, iako je taj broj koji ste rekli u agenciji relativno manji da bi ti pokazatelji bili drugačiji, ali moje je zadovoljstvo, jer i sa ovim pokazateljima to je tri do četiri puta manje nego rashodi za zaposlene na mesečnom nivou u bruto iznosu po pojedinim Vladinim institucijama, odnosno u situacijama kada je vlada osnivač bilo čega. Zato se potpuno slažem sa vama da jedna od stvari koja mora da se reformišu jesu prihodi, odnosno rashodi u fiskalnom sistemu koji potiču po osnovu rashoda za zaposlene.
Znate, koliki je to rashod? To je ništa, naša logična percepcija, pojedinačna. Ali, ako pogledate državu Srbiju u kojoj 12% stanovnika radi u javnom sektoru kako god ga definiše, odnosno onome što potiče iz fiskalnog prihoda, da kada poredite jednu naciju koja ima 100 miliona stanovnika ili milijardu stanovnika, ako u toj naciji 12 miliona, odnosno 120 miliona radi i finansira se iz fiskalnih prihoda kroz rashode za zaposlene, da li postoji ikakva šansa da te danas vodeće svetske nacije budu toliko konkurentne?
Ono u što izražavam sumnju u jedan od vaših predloga jeste samo delimično, to je na stranici 15. gde vi govorite o preduzećima koja treba da se reformišu. Vi tu vrlo jasno kažete i nije tu ništa sporno, da ta preduzeća zato što nemaju perspektive trebaju da odu u stečaj. Ali, nastaje jedan mali problem, čini mi se, kada vi kažete da iz prihoda koji nastanu po osnovu prodaje imovine trebate da finansirate socijalni program. To mislim da nije moguće, jer ne znam ni jedno preduzeće koje se našlo u situaciji u kojoj vi konstatujete da jeste, da nema perspektivu zato što je verovatno u negativnom kapitalu, treba da ode u stečaj, ima bilo kakav kapital, odnosno u stvari ima negativan kapital, pa da se odatle finansira socijalni program.
Ne sporim, da to može da bude jedan od izbora za finansiranje socijalnog programa, ali nikako ne može da bude jedini, jer će to u odnosu na broj ljudi koji radi u tim preduzećima i visinu kapitala za koji smatram da ne postoji dovesti do različitih socijalnih programa u različitim institucijama.
Ne želim da se nešto preterano osvrćem na opšta mesta. Naravno da je neophodna reforma penzionog sistema i dugoročno planiranje penzionog fonda, ne sporno je. Naravno da je nesporno da moramo da smanjimo budžetski deficit i naravno da moramo da smanjimo javni dug. Ono što meni izaziva pažnju jeste fiskalna decentralizacija koja se nekako provlači, čini mi se, prilično sporo i nedovoljno.
U postupku budućim reformi novih fiskalnih pravila, fiskalne politike koja mora da se definiše, fiskalna decentralizacija jeste jedna od ključnih stvari koja može da promeni fiskalni poredak države Srbije. Fiskalna decentralizacija ne mora automatski da znači smanjenje i povećanje deficita u budžetu Republike Srbije, niti moram automatski da znači povećanje lokalnih prihoda lokalnih zajednica.
Fiskalna decentralizacija u stvari znači, i za to se zalažem, potpuna odgovornost lokalnih zajednica ne samo do nivoa lokalnih uprava, već niže. Ono što se u teoriji govori, mali budžeti. Mali budžeti su strašno bitna stvar da bi građani Srbije koji relativno teško doživljavaju fiskalnu politiku iz objektivnih razloga mogli da shvate i imaju deo učešća u odgovornosti i funkcionisanju za sve stvari i tačno imali osećaj kontrole prihoda koji izdvajaju za funkcionisanje države. To istovremeno, a na osnovu različitog nivoa fiskalnih prihoda koji mogu da se ubiraju na nivoima lokalnih zajednica. Može da bude i mehanizam za privlačenje stranih investicija, kako domaćih tako i stranih.
Nesporno je da lokalne zajednice koje se nalaze na ključnim, infrastrukturnim pravcima imaju veću mogućnost za privlačenje investicija. Ako imate fiskalnu decentralizaciju i mogućnost veće razlike u fiskalnim prihodima, to može da bude dobar mehanizam za privlačenje investicija.
Rast javne potrošnje svakako da mora da bude zaustavljen. Vi to kažete, to podržava Vlada Republike Srbije, to podržava ovaj parlament. Ali, svakako svi mi moramo da budemo svesni da izlazak iz ove teške ekonomske situacije nije samo povećanje prihoda na fiskalnoj strani. Povećanje prihoda na fiskalnoj strani u trenutku kada ona toliko opterećuje srpsku privredu, da privreda postaje nefunkcionalna, jeste zaustavljanje tog povećanja suština fiskalnih reformi. Smanjenje fiskalnih rashoda je neminovno, nužno, o tome ne može da se raspravlja zato što ako nema toga, nema ni ekonomske budućnosti srpske privrede.
Srpska napredna stranka će podržati vaš izveštaj. Hvala.

Dame i gospodo, gospodine ministre, dok je juče Skupština RS bila u poziciji da raspravlja o reformskim zakonima koji su potpuno promenili tržište radne snage, danas se vraćamo u srpsku tešku realnost. Danas raspravljamo o tri predloga zakona, od kojih se jedan tiče problema koji funkcionišu u jednoj grani, drugi u oblasti bankarstva, a treći u vezi budžeta RS.
Od tri predloga zakona danas i vrlo često možemo da čujemo da su dva ključna za budući rast i razvoj privrede RS. Obično se govori o razvoju malih i srednjih preduzeća. Pored poljoprivrede, o kojoj danas govorimo, energetski sektor i auto industrija. To je ono što bi trebalo da bude budućnost privrede RS.
Svakako je teško kada budućnost moramo da finansiramo iz kredita. Ono što je najbitnije danas i svakako jeste ključno je kredit koji uzimamo od Vlade Abu Dabija od milijardu dolara. Vrlo jasno kažete da će taj kredit biti ustvari potrošena na refinansiranje javnog duga države Srbije i za pokrivanje društvenog deficita koji postoji u budžetu RS.
Kada se govori o budžetu obično se govori o razvojnom, socijalnom. Ali i u ekonomskoj teoriji postoji podela koja kaže da se budžet sastoji iz tri dela, iz dela koji smo nasledili od prethodnih generacija koristeći te resurse, iz dela koji sami stvaramo u toku naše fiskalne godine i od onog dela koji uzimamo od generacija koje dolaze posle nas. Ova Vlada i ova naša generacija nalazi se u relativno teškoj situaciji. Mi nismo imali tu sreću kao neke druge vlade, skupštine, generacije nasledimo resurse koji su neograničeni. Vrlo često možemo da čujemo kritike na račun mlađe generacije a zaboravljamo da te mlađe generacije trpe problem u svim mogućnim resursima. Taj problem je posledica funkcionisanja generacija pre nas i vrlo često možemo od različitih političkih stranaka da čujemo da u jednom periodu, devedesetih, dvehiljaditih, je postojao bolji ekonomski poredak, bolje ekonomsko stanje, bolje ekonomske mere koje su donosile druge vlade i drugi ministri.
Moje pitanje je jednostavno – ako je to tako bilo, zašto se mi danas, kao država, nalazimo u ovakvim makroekonomskim parametrima? Zašto nam je stopa nezaposlenosti tolika? Zašto nam je društveni bruto proizvod po glavi stanovnika toliko mali? Neke ranije vlade, neke ranije generacije nisu investirale, već su zaduživale generacije, tj. našu generaciju i ta sredstva usmeravala u lični potrošnju. Ne samo svoju ličnu potrošnju, nego i našu i ove generacije. Koristili su našu ličnu potrošnju u svoju ličnu potrošnju.
Kome danas jeste bitno, u stvari možda jeste za političku priču, i ne sporim da je Srbija 2008. godine imala stopu zaduženosti od 28% društvenog bruto proizvoda? Možemo danas da koristimo kakve god hoćete različite statističke parametre, ali to neće rešavati naše probleme. Mi se danas kao država nalazimo, i mi to danas moramo da rešavamo, na ivici prezaduženosti. Da li je 63, gore-dole jedan procenat, kako god da uzmete, po odnosu zaduženosti prema društvenom bruto proizvodu prvi je parametar, po odnosu društvenog bruto proizvoda prema javnom dugu, po odnosu duga prema ukupnom izvozu Srbija se nalazi otprilike nekoliko godina pred ozbiljnim ekonomskim problemima koji će se u prvoj fazi završavati grčkim scenariom, u drugoj varijanti argentinskim čistim modelom.
Naravno da kada uzimamo kredite mi opterećujemo generacije koje dolaze posle nas i da naravno to nije dobro, ali je pošteno priznati da ova generacija, ova Vlada, nije sposobna da održi ovakav nivo obaveza koje su nam nametnute i da moramo sve svoje finansijske obaveze koje imamo, a za koje nismo krivi, da prolongiramo za budući vremenski period.
Ono što je pozitivno, ono sa čime se svi slažemo jeste kamatna stopa od 2%. Ako je danas euribor šestomesečni 0,69%, jasno je koliko je to mala kamatna stopa koja će omogućiti da barem u procesu refinansiranja kredita smanjimo jednim delom deficit. Drugi deo kredita će otići na podmirivanje deficita budžeta Republike Srbije.
Ono što je nesporno jeste činjenica da vlade, poslednje dve, nisu ni jednu meru preuzele, ni jednu odluku donele, a da su produbile fiskalni deficit Republike Srbije. Ova Vlada pokušava da sve one pogrešne odluke koje su učinjene i kojih se držimo zadržimo da ne bi doveli do socijalnih problema i zato te odluke koje su ranije donete generišu fiskalni deficit i suština su problema fiskalnog deficita, što nam je svima poznato.
Kao što smo nasledili probleme u oblasti fiskalnog funkcionisanja države, tako smo nasledili i probleme u oblasti poljoprivrede. Ja ne bih polemisao sa činjenicom da je sistem za nalivanje, zalivanje u državi Srbiji jedan od najgorih u Evropi. Tragična je činjenica da u centralnoj Srbiji imamo samo 5.000 hektara koji se zalivaju, da je nivo nalivanja otprilike oko 1% ukupne teritorije i kad god odete kod svojih komšija u Šumadiju i kada ih pitate šta njima to treba da bi bolje funkcionisali, oni vam kažu tri stvari - treba nam siguran plasman, treba nam voda na svakoj njivi i, ono što je bitno, treba da nam se država što manje meša, jer mi znamo da proizvodimo.
Ne treba da nas ponese ogromna količina problema koji sa poplavama imamo poslednjih dana. U poslednjih 15-ak godina 10 ključnih, istorijskih najsušnijih perioda jesu godine u poslednjih 10. To svakako govori da ovaj kredit služi svojoj nameni i dovešće do povećanja i kvaliteta poljoprivredne proizvodnje.
Zadnja odluka o kojoj glasamo jeste praktično monetarna politika istrgnuta iz dela kojim garant jeste NBS, koji kažemo da trebamo da razvijamo mala i srednja preduzeća. Taksativno, suviše dugo slušamo kako su mala i srednja preduzeća razvojna šansa države Srbije. Ta mala i srednja preduzeća naravno da jesu razvojna šansa, ali jesu i preduzeća koja imaju svoj životni vek. Svako malo preduzeće u Srbiji danas jeste u problemu i jeste u situaciji u kojoj se nalazi. Ako se bavite malo ekonomskom strukom onda znate da je malo preduzeće u problemu u stvari zato što je malo. Mogu danas da pričam o desetak razloga koji su suštinske prirode koje malo preduzeće dovode u opasnost, ali je svakako bitno naglasiti i tri, četiri ključna parametra koji to preduzeće čine jačim.
Podsetio bih na teoriju rasturanja sistema jednog malo poznatog francuskog ekonomiste koji kaže da je malo preduzeće tu u stvari da rastura veliki sistem, da postane veliko i kada postane veliko da se pojavi novo malo preduzeće koje će ga rasturati. Ono što se zaboravlja jeste da su mala i srednja preduzeća okosnica tržišne ekonomije i čuvari tržišne ekonomije u svakoj razvijenoj ekonomiji. To je primarna stvar malih i srednjih preduzeća i zato Vlada Republike Srbije je ovom merom koju danas donosi, monetarnom, i merama koje je juče donela, fiskalnim merama, i sve ono što će činiti ubuduće treba da razvija sektor malih i srednjih preduzeća kako bi ta mala i srednja preduzeća bile okosnice rasta i razvoja srpske privrede.
I pored činjenice da nikada nije dobro zaduživati se, u uslovima u kojima se Srbija nalazi, sa kreditnim uslovima u kojima se mi nalazimo svakako ovo jesu najpovoljnija rešenja koja nam ostaju na raspolaganju. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo, predlog ovog zakona prenajavljenog zakona o radu koga očekujemo u narednom vremenskom periodu potpuno menja tržište radne snage u Srbiji i sve kompanije velike, male i srednje dovodi u potpuno drugačiji položaj. Ovi zakoni su prvi zakoni reformski koje donosi ova Vlada i ova Vlada želi ovim zakonima da promeni jedan od ključnih makro ekonomskih parametra, rast društvenog bruto proizvoda, stabilan nivo cena i dobrovoljna nezaposlenost su tri ključna makro ekonomska parametra u jednoj nacionalnoj ekonomiji.
Danas predlozima ovih zakona pokušavamo da promenimo dva – nivo zaposlenosti i da podignemo rast društvenog bruto proizvoda. Problem nezaposlenosti je širok problem i kada govorite o uređenoj ekonomiji onda obično govorite o cikličnoj nezaposlenosti koja se vremenski pojavljuje. Problem ciklične nezaposlenosti nastaje u onom trenutku kada dolazi do pada tražnje, što izaziva pad prodaje, a samim tim i pad tražnje na tržištu radne snage. Sve to ima za posledicu povećanje nivoa nezaposlenosti.
Danas kada govorite o velikoj nezaposlenosti obično govorimo o velikoj ekonomskoj krizi iz 1930. godine, kada je stopa nezaposlenosti bila oko 25% američkog radno aktivnog stanovništva. Mi u Srbiji već suviše dugo imamo tu stopu nezaposlenosti. Danas smo dobili mišljenje Fiskalnog saveta koji kaže da je nezaposlenost u Srbiji strukturalna. Šta to u stvari znači? To znači da u jednom delu nacionalne ekonomije imate izraženu tražnju na tržištu radne snage, a da nemate dovoljnu strukturu u drugom delu gde imate tražnju za radnom snagom. Naravno da to nije tačno. Ako govorite o problemu nezaposlenosti i njenoj preciznoj definiciji onda ciklične krize izazivaju mnogo veće i katastrofalne posledice po nivo nezaposlenosti u odnosu na strukturne.
U Srbiji je kriza sistemska i ona traje isuviše dugo. Ako imate stopu nezaposlenosti koja se kreće oko 25% i to traje u kontinuitetu, onda se ne može govoriti o bilo kakvim značajnijim pomacima u prethodnom vremenskom periodu koji se tiču ovog makro ekonomskog parametra.
Ono što danas slušamo celog dana, a što moramo da vratimo na teoriju, jeste činjenica da Vladi RS u stvari ne ostaje ništa drugo nego jedan od dva mehanizma koje može da primeni. Ona danas u stvari govori o fiskalnim merama koje su potpuno teorijski utemeljene. Radi se o oporezivanju i Vlada RS danas smanjuje svoja zahvatanja od sektora privrede. To istovremeno podrazumeva još i drugi efekat, vrši se praktično preraspodela sredstava i jedan deo sredstava koji bi odlazio za javnu potrošnju u ovom trenutku odlazi na ličnu potrošnju, podrazumevajući efekat povećanja tražnje i povećanja društvenog bruto proizvoda. Naravno da drugi efekat koji Vlada najavljuje i koji mi svi očekujemo, a koji podrazumeva značajnu ekonomsku stabilnost jeste cena kapitala. Cena kapitala, odnosno monetarna politika jeste drugi parametar i mi ćemo koliko sutra već govoriti o kreditima koji će imati nižu cenu i koji će pospešiti rast i svakako povećati zaposlenost.
Predlogom prvog člana praktično Vlada RS ne menja ništa značajnije. Dolazi samo do preraspodele sredstava i to govori o socijalnoj odgovornosti Vlade RS koja ne želi da urušeni penzioni fond još više uruši i samim tim vodi računa o najstarijem sloju stanovništva. Suštinski ova odluka je sadržana u drugom članu i kao nikada pre Vlada RS predlaže, i na moje opšte zadovljstvo, konstatujemo da se praktično potpuno ukidaju diskriminatorske mere Vlade RS i da se potpuno na sve odnosi ova odluka.
U prethodnom vremenskom periodu vrlo često smo mogli da čujemo da su pojedine grupe na tržištu rada bile povlašćene. Imali smo povlašćene različite investitore, domaće i strane, različita lokacija, ali po prvi put svi oni koji angažuju novu radnu snagu imaće umanjenje od 65, 70, odnosno 75% fiskalnih obaveza u zavisnosti od činjenice koliko su radno angažovanog stanovništva povukli sa tržišta radne snage. To svakako jeste jedan novi, potpuno drugačiji pomak u donošenju republičkih zakona.
Izmena ovih zakona, danas smo mogli da čujemo u raspravi, tiče se potpuno olakšica koje do sada nisu zabeležene u fiskalnom sistemu RS. One nikada nisu bile veće. Kada smo danas mogli da slušamo kakve su povlastice bile i činile su diskriminaciju stanovništva od 30, odnosno preko 45 godina, govorili smo samo o jednom delu povlastica koje smo dobijali, a to su obaveze koje su se odnosile prema državi, odnosno fiskalne obaveze na teret poslodavca. To nikako nije moglo da prelazi 60%. U ovom trenutku to je najmanje 65%. Mala i srednja preduzeća su okosnica rasta i razvoja jedne nacionalne ekonomije. Mala i srednja preduzeća su tu da zapošljavaju najveći broj radno aktivnog stanovništva i amortizer da u teškim vremenima prime prve talase ekonomske recesije. Po prvi put, mala i srednja preduzeća su izjednačena sa velikim investitorima i ovo svakako jeste pozitivna mera za mala i srednja preduzeća. U pravu su danas neki govornici koji kažu da je ovo odluka koja je smišljena za novoosnovane kompanije.
Praktično, dolazite u situaciju da ova novoosnovana kompanija, koja ulazi na tržište, ima troškove radne snage od 65%, i to je ono što je suština. Kada ulazite na novo tržište, sve novoosnovane kompanije suočavaju se sa troškovima ulaska u granu. Ti troškovi ulaska u granu su potpuno različiti od grane do grane, ali čine kompanije koje se nalaze u grani konkurentnijom u odnosu na preduzeća koja ulaze.
U trenutku kada ulazite i kada u jednom ključnom segmentu imate 65% umanjenja troškova u odnosu na kompanije koje se već nalaze u grani, vaši ukupni troškovi vas dovode u situaciju da možda preživite prvu najtežu godinu u poslovanju. Novoosnovane kompanije koje su tu već su iskoristile možda brojne podsticaje koji su postojali i u ovom trenutku mi iz SNS smatramo da ovakav način stvara novi preduzetnički pomak na tržištu, kako radne snage, tako i u ukupnom tržištu Republike Srbije.
Naravno da kompanije koje su već na tržištu neće biti suočene sa problemom da ne mogu da koriste ova podsticajna sredstva ali će svakako, kako njihov rast, odnosno kako njihova proizvodnja bude rasla, njihovi pojedinačni proizvodi po novom proizvodu biti manji, a samim tim i ukupni proizvodi, odnosno cena ukupnih proizvoda biti niža.
Problematična odluka sa kojom se javnost u poslednje vreme vrlo često suočavala i polemisala oko subvencija koje su dodeljene stranim investitorima, ovom odlukom se delimično briše. Svi imaju ista prava, bez obzira na poreklo kapitala, pa samim tim ova odluka pogađa i krupne investitore.
Kada smo danas slušali o stranim investicijama, onda moramo da kažemo da ova odluka košta i doprinosi oko 23% bruto cene radne snage u ovom trenutku, što Srbiju smešta u položaj da je sa cenom radne snage izuzetno konkurentna, kako na regionalnom, tako i na evropskom tržištu i stvara podsticaj za strane investicije. Iako se ova odluka, dame i gospodo, odnosi na porast stope zaposlenosti, ona ima i efekat na rast društvenog bruto proizvoda.
Danas slušamo da ova odluka jeste široka i sveobuhvatna, i ona tako i treba da bude. Ekonomska situacija u Srbiji, u kojoj se mi trenutno nalazimo, je takva da rast grane ne doprinosi. Ovde je neophodna potpuna i suštinska reforma i zato ove mere podrazumevaju potpunu reformu u oblasti radne snage. Naravno da ova odluka ima svoja fiskalna opterećenja i svoje fiskalne obaveze, ali, kao što smo čuli od ministra, očekuju se pozitivni efekti u njenoj realizaciji.
Ono što bih hteo na kraju da kažem, kada pratite ekonomsku teoriju i uporednu praksu, onda ono što ja mislim da jeste i što ministar treba da naglasi je da ovaj model podseća na čikašku poslovnu školu i čileanski model. Ovo što mi danas u Srbiji primenjujemo, ako pogledate, za onog koji plaća porez, a to su preduzetnici, ima efekat fiskalnog rasterećenja koji je u kratkom roku u Čileu doprineo rastu broja zaposlenih, a u drugom koraku rastu društvenog bruto proizvoda.
Mislim da Vlada Republike Srbije i skupštinska većina u narednom vremenskom periodu od ova dva predloga zakona očekuju isto.

Dame i gospodo, prva tačka ovog novog zasedanja Skupštine Republike Srbije svakako jeste izmena Zakona o privatizaciji.
Nema težeg zakona za državu Srbiju i njene zaposlene od ovog zakona i nema nikakve dileme da je javnost Srbije potpuno jedinstvena kada govori o tome.
Jedinstveni su danas i poslanici u republičkom parlamentu kada vam kažu – cela Srbija je danas u procesu privatizacije. Ja o tome neću.
Ja hoću da vam kažem sa kojim problemima se Vlada Republike Srbije suočavala kada je pokušavala da donese ovakav zakon, zakon kojim praktično menja suštinu funkcionisanja i do sadašnjeg načina funkcionisanja u državi Srbiji.
Država Srbija je u potpuno ekonomskom problemu i kada ova Vlada donosi ovakav zakon, u stvari nije to zakon i nije Vlada u problemu, nije ova Skupština u problemu zato što mora da odlučuje o ovakvom zakonu. Cela država Srbija i njeni stanovnici su u problemu.
Makroekonomska politika Srbije je potpuno raspolutila srpsko društvo i učinila od srpske države ovo u čemu danas živimo, gde svako od nas pojedinačno, od narodnih poslanika do građana Republike Srbije, trpi te posledice.
Makroekonomski problemi u Srbiji su posledica funkcionisanja države Srbije bez primene ekonomskih zakona u poslednjih 50 godina. To je suština. Neki poslanici pre nas u poslednjih 50 godina donosili su ekonomske zakone koji nisu imali utemeljenje u klasičnoj ekonomskoj teoriji i to danas za posledicu ima situaciju u kojoj se trenutno nalazimo.
Oni su ih ponekad primenjivali, ponekad ih nisu donosili i ono što je vrlo često, donosili su nove revolucionarne ideje za koje niko, nikada u Srbiji nije dobio nijednu značajniju ekonomsku nagradu ali, svakako, ih jesu primenjivali.
Ceo taj sistem funkcionisanja, neprimene, delimične primene i novih revolucionarnih ideja koje nisu davale nikakve rezultate, doveo je Srbiju do ivice ekonomskog kolapsa.
Preduzeća u restrukturiranju u stvari su samo jedan ekonomski eksperiment. Ekonomski eksperiment prethodnih vlada, koji mi danas moramo da tolerišemo.
O čemu se u stvari radi? Ovo nisu odluke koje se tiču ni privrede, ovo nisu odluke koje se tiču ni socijalne politike, ali uglavnom Vlada Republike Srbije radila je jednu klasičnu priču koju svaka država može, a to je vršila je preraspodelu dohotka.
Izvršila je preraspodelu dohotka iz fiskalnih prihoda koji pripadaju svim građanima Srbije, za jednu tačno određenu grupu preduzeća, odnosno zaposlenih u njima i na taj način dugoročno narušavala fiskalni sistem Republike Srbije.
Da li su preduzeća u restrukturiranju utemeljena u ekonomskoj praksi, u klasičnoj i primenjenoj teoriji? Naravno da nisu. Da li su te odluke koje se tiču preduzeća u restrukturiranju dovele do fiskalnog dobitka za državu Srbiju? Naravno da nisu, još većeg privrednog dobitka, naravno da ne.
U stvari, sve ovo se desilo zato što ta preduzeća u kojima smo prelivali fiskalni prihod iz države Srbije jesu gubila svoju konkurentsku sposobnost i to nas je dovelo u situaciju da trenutno ili dugoročno ta preduzeća ostanu bez svog kapitala, a taj kapital praktično podrazumeva da njen vlasnik, odnosno država Srbija, više ne može da funkcioniše.
Iza potpuno pragmatične odluke koje mi danas podržavamo, iza potpuno realnog stava, stoji realan život, život 52.000 građana Srbije koji žive i rade u tim javnim preduzećima.
Danas kada govorite o tim javnim preduzećima, morate da shvatite jednu činjenicu, da oni nikada, iako su bili okosnica rasta i razvoja ovog društva, da su ostvarivali suštinski i ekonomsku dobit za ovo društvo.
Radi se o tome da su oni živeli u relativno zatvorenom ekonomskom sistemu, gde je država Srbija ili neka druga država pre nas, uvek subvencionisala, odnosno branila njihov monopolski položaj, a to je bila posledica čiste državne regulative. U celoj toj priči, naravno da su posledice za fiskalni sistem države Srbije pogubne i ne samo danas. Sav taj gubitak kapitala u stari potiče iz fiskalnih prihoda prethodnih generacija i generacija koje danas žive i svakako nije odgovorno prema svim građanima Srbije takvo ponašanje.
Danas i ubuduće kada govori Vlada Republike Srbije o makroekonomskim problemima tih preduzeća, govoriće o dve grupe problema. Prva grupa problema tiče se loših poslovnih odluka koje je donosila uprava svakog od tih pojedinačnih preduzeća i te loše poslovne odluke su se gomilale i danas smo došli u situaciju da kako nam kažu po bilansima uspeha i bilansima stanja, ta preduzeća u stvari imaju negativni kapital.
Druga grupa odgovornih za ta preduzeća jeste svakako politička elita u Srbiji koja je suviše dugo slala poruku da takav način funkcionisanja može da donese ekonomsku dobit. Naravno da sa jednim i drugim mora da se prekine.
Ovo je suština gde će funkcionisati Vlada Republike Srbije. Funkcionisaće u ogromnim problemima koji su podeljeni i za svakog od nas pojedinačno, ko ima lični interes, svoje prihode, ostvaruje iz fiskalnih prihoda Republike Srbije i činjenica da se država Srbija danas nalazi u ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi.
Ta ekonomska situacija je posledica nedostatka fiskalnih prihoda, a ona se sastoji iz dve grupe problema. Prva grupa problema nalazi se u činjenici da su javni rashodi u državi Srbiji bili isuviše veliki u odnosu na BDP godinama, prosto taj gep razlike između javnih prihoda i realno raspoloživih prihoda, popunjavao se stranim izvorima. Mi smo došli tu do kraja.
Druga grupa problema, tiče se fiskalnih prihoda koji mogu da se ostvare u ovom trenutku. Ne zaboravite, od realnog sektora, koji je fiskalno preopterećen, zato što su sužene obaveze i ta fiskalna preopterećenost dovodi do nedostatka konkurentske sposobnosti tih preduzeća, pa samim tim i fiskalni prihodi postaju sve manji.
Naravno da ovaj zakon podrazumeva da država Srbija, Vlada Republike Srbije neće zaboraviti i neće skloniti u stranu zaposlene koji jesu socijalno ugroženi i kojima treba pomoć, ali svi oni treba da budu svesni da država Srbija, zato što prolongira ovaj rok, ima gubitak svojih resursa i ima gubitak vremena.
Poslovno rukovodstvo preduzeća u restrukturiranju su suština budućih odluka, ako nešto uopšte i može da se popravi. To su rukovodstva koja su dovela preduzeća u ovu situaciju i svakako bih preporučio Vladi Republike Srbije, ne kao Vlada koja suštinski treba da vodi računa o tome, već kao vlasnik imovine tih preduzeća da povede računa o funkcionisanju tih poslovnih rukovodstava. Ne samo zato što je to bitno zbog socijalne politike prema zaposlenima, nego zato što je bitno i zbog fiskalne politike koju država Srbija treba da promeni i bitno je zbog gubitka kapitala koji može da nastane ukoliko ga još ima u tim preduzećima.
Ovakav predlog zakona u stvari je trenutno slika ekonomske situacije koja vlada u Srbiji, ekonomska slika koju niko ne želi, koju svi želimo da promenimo. Za te promene nam je neophodno vreme. Tog vremena ova država nema. Ova Vlada Republike Srbije mora da bude barem malo uspešnija od prethodnih vlada iz jednog prostog razloga – ako ne bude uspešna, Srbija ekonomski preživeti neće, a samim tim ni srpsko društvo.