Ovo je nastavak objašnjenja koje dobijamo od jedne poslaničke grupe koja u stvari i ne zna o kom se amandmanu radi. Prethodno su diskutovali o amandmanu koji se tiče akcijskog kapitala i malih akcionara, a to je drugi zakon, nije ovaj. U ovom članu je dobro što su pročitali šta Vlada kaže, jer ne znaju u stvari o čemu se radi.
Ovde se radi o zaštiti učesnika na tržištu, odnosno da spot, ugovori za robu postaju zaštićeni insajderskim informacijama. I to je u redu što postoji u evropskoj zajednici, ali to postoji na svim finansijskim, kako primarnim tako i sekundarnim tržištima. Brisanjem ovog člana finansijsko tržište, koje ste u pravu, jeste u problemu u Srbiji. Bilo bi još više nestabilno. Insajderske informacije koje su posledice vremena iza nas bile bi još rigoroznije. Zato je ovaj predlog, u stvari, predlog kojim regulišemo i štitimo i male akcionare i druge učesnike na finansijskom tržištu.

Tačno je da finansijsko tržište u Srbiji jeste u teškoj krizi i to je posledica zato što nemate finansijske derivate na kojima možete da trgujete na tom tržištu. To nije posledica lošeg funkcionisanja ove Vlade, već, jednostavno, teške ekonomske situacije.
Delimično mogu da se složim sa vama da ovi zakoni koje sada i danas donosimo uređuju ono što nije bilo uređeno pre šest godina i da je sigurno postojalo bezbroj insajderskih informacija koje su uticale na finansijsko tržište. Možemo da imamo različite političke stavove, ali, suštinsko pitanje je – zašto tražite da nešto što je danas bolje, i vi kažete da je bolje, verovatno će biti bolje, što nije postojalo, treba da se briše?
Politički stav je u redu, shvatam da treba da se briše, ali, da se ne bi brisalo, da bi bilo bolje, ja ne mogu da glasam za vaš amandman.

Trebali smo da dođemo do člana 20. osnovnog teksta, da konačno raščistimo šta radimo sa akcizama za kafu. Ovde se sad svi slažemo.
Dakle, uvodeći akcizu za kafu, odnosno pojašnjavajući njeno funkcionisanje, mi ne pravimo teret i ne delimo domaće i strane proizvođače. Vi ste u ranijim članovima imali jasno definisano da na ne prženu kafu imate akcizu od 80, pa još jedno 100 dinara. Mi ne oporezujemo proizvođače, odnosno akciznim markicama ne definišemo razliku između domaćeg i stranog proizvođača. Mi definišemo proizvod, to je kilogram kafe.
Ovde se jasno kaže, ovim članom 20, da ćemo u principu vraćati, kao i kod sistema PDV, akcizu koju ste platili, odnosno konkretno kod sirove kafe, vratićemo prerađivačima i za taj iznos će cena proizvoda krajnjeg biti umanjena. Samo što ćemo isto kao i kod PDV učiniti da imamo povraćaj, odnosno akcizno funkcionisanje.
Drago mi je što konačno shvatamo da kada smo došli negde na sredini zakona, da ovo nije novo poresko opterećenje, u stvari samo preciziranje mehanizma funkcionisanja akcizne politike koji se tiču kafe. Zato ovaj član u stvari i ne možemo da izbrišemo i možda je moguće da smo prenormirali ovaj član, ali to svakako znači da je svima sada sve jasno.

Dame i gospodo, poštovani ministri …
(Marko Đurišić, s mesta: Replika!)

Ne smeta buka.

Dame i gospodo, poštovani ministri…
(Marko Đurišić, s mesta: Replika!)

Dame i gospodo, poštovani ministri, kraj godine svakako je vreme kada raspravljamo o budžetu i to je najšira varijanta koja može da se definiše tako, i da danas rasprava koja teče svakako jeste rasprava koja podrazumeva da slušamo iz opozicionih političkih stranaka najšire argumente. Budžet jeste svakako najznačajnija ekonomska i pravna kategorija koja može da funkcioniše u jednoj zemlji, ali mi smo raspravu o budžetu završili davno. U državi u kojoj tranzicija traje preko 25 godina, prosto je neverovatno da sistem …
(Marko Đurišić, s mesta: Šest puta me je spomenuo. Jel nemam pravo na repliku?)

Znači, u državi u kojoj tranzicija traje 25 godina, sistemski zakoni su suština promena u jednom društvu. Sistemski zakoni menjaju funkcionisanje tog društva i ti sistemski zakoni koje mi donosimo u stvari tiču se procesa demonopolizacije društva u kome mi živimo. Mi smo donosili zakone koji su se ticali radnog prava, promena i demonopolizacije kako proizvoda tako i usluga, ali i demonopolizacije državnog aparata. Zato u ovom vremenu, u teškom vremenu, svakako sistemski zakoni jesu ključno bitni.
Danas raspravljamo o setu zakona koji su jednim delom i ekonomski zakoni, zakoni koji se tiču ekonomskog preporoda Srbije. Danas kada raspravljamo o ekonomskim zakonima govorimo o putnoj infrastrukturi, o nastavku izgradnje puteva u Srbiji, pre svega autoputeva kao nikad u poslednjih decenija, govorimo o tržištu kapitala koje menjamo, ali suština današnjeg seta zakona jesu zakoni koji se tiču običnog čoveka. Meni je to najzanimljivije, zakoni koji regulišu i popravljaju položaj običnih naših sugrađana iz različitih delova.
Danas kada glasamo i kada raspravljamo o ovim zakonima, u stvari mi raspravljamo pre svega o roditeljima, novim mladim roditeljima kojima popravljamo položaj, raspravljamo o malim akcionarima, raspravljamo o setu običnih velikih životnih pitanja koji su bitni za malog čoveka. Stop birokratiji, kako kaže ministarka, u stvari je moto ovih zakona.
Ovi zakoni treba da omoguće veću pravdu i lakše dolaženje do pravde za sve one koji imaju nagomilane probleme u vezi funkcionisanja državne administracije. Nesporno je, i to smo čuli u načelnoj raspravi, da ovi zakoni u stvari predstavljaju pre svega usaglašavanje sa suštinski ekonomskim zakonima koji postoje u EU. Ovi zakoni istovremeno predstavljaju i usaglašavanje sa zakonima koje je Skupština Republike Srbije donela u prethodnom vremenskom periodu, a koji su usaglašeni.
Za mene lično, ključni član cele ove rasprave od 27 zakona nalazi se u tačkama 9, 10, 11. i 12. koje se tiču člana 56b Zakona o porezu na dodatu vrednost. Pre osam meseci otprilike krenuli smo kao Vlada Srbije u jedan projekat koji je značio da omogućimo novim roditeljima tzv. prijavljivanje novorođenih u kliničkim centrima. „E - beba“ je nešto što pre osam meseci prosto nije ni moglo da se pretpostavi da može da funkcioniše u Srbiji. Do tada su mladi roditelji bili suočeni sa jednom komunikacijom sa srpskom birokratijom koja je izgledala komplikovano. Prosto, posle osam meseci, danas svaki mladi roditelj zna da više ne mora da ode na šalter i da čeka, ne mora da ode da provodi sate i skuplja papire koji su mu neophodni da može da ostvari svoja prava, pre svega osnovna, dobijanja zdravstvene knjižice i izvoda rođenih za svoje novorođeno dete.
Ovo što mi danas predlažemo u stvari jeste nastavak ove priče. Sistem po kojem je omogućeno da se povraćaj PDV na hranu za novorođeno dete omogući, praktično relaksiranje ekonomskog položaja, jeste ono što je dalo rezultate u prethodnom vremenskom periodu. Niko ne može da kaže da u uslovima u kojima u Srbiji žive mladi bračni parovi koji dobijaju decu ovaj finansijski efekat i podsticaj nije omogućio njima da lakše prežive, da lakše funkcionišu u jednom najsrećnijem mogućem vremenskom periodu koji imaju, ali je jasno da je politika funkcionisanja i subvencionisanja suštinski socijalna politika i da to nije politika koja se tiče poreskih zakona. I samo izmeštanje sistema subvencija iz poreskih u socijalno je sasvim normalno. Naravno da ćemo u narednom vremenskom periodu omogućiti da subvencije koje dolaze do porodica pre svega budu na istom nivou, ako ne i većem u odnosu na danas. Naravno da će to podrazumevati da su fiskalne obaveze u budžetu veće, ali to podrazumeva i da Srbija jeste sposobnija i spremnija da vodi više računa o svojim najznačajnijim članovima.
Ono što čini ovaj zakon sigurnim i nas kao poslanika SNS u ubeđenju da ćemo glasati za ovaj zakon i da Vlada ima dobre namere, jeste činjenica da u članu 12b kažemo da ovaj zakon neće početi da se primenjuje do trenutka dok nemamo jasan mehanizam kojim ćemo omogućiti finansijsku podršku porodicama. Sve do tog trenutka funkcionisaće sistem povraćaja PDV. Znači, nećemo imati nijedan dinar finansijskog oštećenja štete koju može da pretrpi bilo ko od građana Srbije.
Članom 6. istog zakona menja se poreska stopa koja se tiče cele jedne grane i malo je danas poslanika govorilo o tome. Praktično cela jedna grana prelazi na nižu poresku stopu u odnosu na 20 na 10. To praktično znači da će građani Srbije već od Nove godine, kada poreska stopa bude počela da se primenjuje, imati pelet i brikete, proizvode od drveta po stopi koja će 10% biti niža ili možda neće biti niža. Možda će proizvođači smanjiti cenu manje, ali je svakako opterećenje od 10% manje činjenica da to treba da se prenese na cenu. Ako tako i ne bude, tržište će to regulisati.
Ono što je bitno za državu Srbiju, jeste da su ovi podsticaji omogućili da se cela jedna grana, što se retko dešava u srpskoj istoriji, praktično promoviše. Ovo jeste dobar, knjiški primer kako država treba da interveniše. Država ima interes, a taj interes je vrlo jasan. On podrazumeva da imate ekonomski interes.
Ekonomski interes podrazumeva da imate ruralni interes, da se praktično radi o grani čije su sirovine u necentralnim delovima Srbije, imate ekološki interes i to praktično diže drvnu industriju i celu tu granu. Ali, ne samo tu granu, već i industriju prerade drvnih sirovina, industriju prerade sekundarnih sirovina od drveta i poljoprivrednih proizvoda, odnosno od ostataka. Ako imate jedan knjiški mehanizam subvencija i pomoći koje promovišu funkcionisanje ove grane, a s obzirom da se radi o relativno mladoj grani, onda je nesporno da pored ostalih subvencija to može imati značajnog efekta.
Možemo danas da raspravljamo i o ostalim zakonima i nije nikakav problem da raspravljamo gotovo o svim pojedinačno, i oni se tiču malog čoveka. Možemo da govorimo o izmenama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, da kažemo – jeste, veliko je zadovoljstvo. Naravno da jeste veliko zadovoljstvo za sve koji danas prenose način funkcionisanja, odnosno kontrole iz drugostepenog organa, iz lokalnih uprava u ministarstvo. Šta god govorili danas, u suštini baziramo se na jednoj činjenici. Skupština Srbije jeste tu da donese budžet i to je najznačajniji pravni dokument koji funkcioniše, ali Skupština Srbije jeste tu i da definiše funkcionisanje običnog malog građanina. Ovi zakoni danas omogućavaju da u sklopu funkcionisanja i promena koje se dešavaju životni uslovi, odnosno pravila koja funkcionišu budu lakša i dostupnija svim građanima Srbije, pa samim tim i Skupština Srbije, odnosno skupštinska većina nema razloga da ove zakone u paketu ne podrži.

Dame i gospodo, da se vratimo na amandman.
Ovaj amandman je u stvari amandman Odbora za budžet i finansije Republike Srbije. Kada su različite političke stranke predlagale svoje kandidate u Odbor za budžet i finansije, pretpostavljam da su predložile najbolje, jer je to jedno usko stručno pitanje.
Ovim amandmanom, Odbor za budžet Republike Srbije, Skupština Republike Srbije, svi poslanici iz tog odbora, na Odboru niko nije glasao protiv, niti je u svojoj diskusiji na bilo koji način konstatovao da ovaj amandman nije dobar. Kaže – Skupština Republike Srbije treba da se pridruži fiskalnoj konsolidaciji i da u 2017. godini potroši isto onoliko novca koliko je Skupština Republike Srbije potrošila u 2015. i 2016. godini, znači ne više, isto, i to će biti dovoljno za normalno funkcionisanje Republike Srbije.
Srpska napredna stranka, narodni poslanici u Odboru za budžet naravno da su za ovaj amandman. Ako mi tražimo od građana Srbije da u teškim ekonomskim vremenima vodimo računa o javnim finansijama potpuno, onda ja krajnje neprimereno da mi tražimo da u 2017. godini povećamo javne rashode koji potiču iz poreza i drugih fiskalnih primanja koje daju građani Srbije za nas, a da namećemo pravila da oni štede zato što nas je neko u zadnjih 10, 50 godina više zadužio. Oko toga ne treba da polemišemo. Možda postoje narodni poslanici koji misle da treba više da troše, da troše na teret građana Srbije. Poslanici SNS i drugih političkih stranaka koje imaju članove u Odboru za budžet rekli su – mi predlažemo amandman i smanjujemo, odnosno zadržavamo potrošnju na 2015. i 2016. godini. Šta je sporno? Ne želim da politički komentarišem, različiti su politički stavovi.
Aleksandar Vučić i SNS neće nikoga izbaciti iz parlamenta Republike Srbije, biće izbora ili ih neće biti, a građani Srbije će reći za koga su i za šta će glasati. Opozicija treba da postoji u republičkom parlamentu, to nije ništa sporno, ali mislim da je strah prisutan zato što je samo posle šest meseci od republičkih izbora, verovatno oni nešto više znaju, rejting nekome suviše mali da bi mogao da se zadrži u ovom parlamentu.
Dok SNS bude imala većinu u ovom parlamentu, insistiraće na fiskalnoj konsolidaciji i crnoj nuli u javnim finansijama Srbije, da trošimo onoliko koliko imamo. Ako to tražimo od svih u državi Srbiji, onda je primer republički parlament da mi na svom primeru to pokažemo.

Dame i gospodo, kada je „Istinomer“ mera ekonomske teorije, ekonomske prakse onda je to velika razlika između nas iz SNS i vas – gde god da ste.
Ja ne želim uopšte da potcenjujem nijednog narodnog poslanika Narodne skupštine zato što ne moraju svi da znaju dobro ekonomiju, ali oni koji aludiraju na to da su ekonomski eksperti, ja bih vas malo podsetio.
Problem subvencija je suštinsko pitanje koje deli ekonomsku teoriju od 1900. godine. Do 1900. godine nije postojao taj problem. Svi su smatrali da je klasična ekonomska teorija suština Isejov zakon, onda je pod pritiskom ekonomskih problema krenulo investiranje, odnosno subvencije različitih država i to se teoretski zaokružilo negde donošenjem Kejnsove opšte teorije kamate i novca.
Kejns je prvi koji je u ekonomskoj teoriji potvrdio da postoji mogućnost investiranja, odnosno intervencije u državi.
Posle toga Milton Fridman, pretpostavljam da ste čitali, je uradio analizu investiranja države u privredu na čuvenom multiplikovanom modelu gde je utvrdio, koji je bio potpuno protiv Kejnsa, da vas podučim malo, da na 100 dolara koja država investira ne postoji nijedan dokaz koji pokazuje da se iz privrede neće vratiti najmanje 100 dolara. Znači, nema šanse da su subvencije države koje se investiraju u privredu gubitak, kaže Milton Fridman, Nobelovac. Možda vi znate više.
Dakle, ako država može da investira, u multiplikativnoj varijanti joj se vraća 100 dolara minimum, Milton Fridman kaže da je verovatno efekat povraćaja sredstava koja država investira kroz različite oblasti veći.
Šta je ovde problem? ovde je problem što danas možemo da prihvatamo različite ekonomske teorije. Ako mene lično pitate i ja više naginjem Miltonu Fridmanu i Hejku, ali je suština da danas svet ne funkcioniše na liberalnim principima.
Kada ova desna strana pljuje po neoliberalizmu, glavni zastupnici u suštini ideja neoliberalizma u Srbiji je desna strana. Možda ona to radi nesvesno…
(Zoran Živković, s mesta: Priznajem.)
Ne kažem za vas. Nije ništa sporno.
Za pojedince koji su glavni zastupnici kritikujući SNS potpuno besmisleno.
U uslovima kada danas sve evropske zemlje da li su razvijene ili ne razvijene, sve balkanske zemlje da li su razvijene ili nerazvijene, gotovo sve zemlje u svetu prelaze na ekonomsku politiku koja više odgovara Kejnsu, odnosno direktnim investicijama, koji je potpuno različit od onoga što smo imali pre desetak godina, 20 godina, nema mehanizma koji ostavlja Vladi Republike Srbije da može da privuče stranog investitora u trenutku kada imate valutne sukobe, ogromnu količinu kapitala koji se investira na globalnom tržištu, sem da ponudite jedan oblik kakvog god intervencionizma da bi privukli strane investitore.
Možete da se složite i ne složite. Možete da ukinete subvencije, ali u tom trenutku nećete imati rast BDP, nećete imati novi nivo zapošljavanja u stranim i domaćim velikim kompanijama pri čemu je nesporno da su mala i srednja preduzeća suština rasta i razvoja jedne nacije. Ali, u ovom trenutku na ovom nivou koji smo dostigli Srbija mora prosto da investira i da ovo ne radi, da ovo nije dobro za Srbiju rezultati u prethodne dve godine ne bi bili ovakvi. Ne bi došlo do rasta BDP, jer najveći rast BDP upravo dolazi i najveći izvoz iz kompanija koje su strane i kojima je Srbija na neki način pomogla da dođe ovde. Ne bi dolazilo do rasta nivoa zaposlenosti, a on je svakako veći.
Menjati politiku koja daje rezultate u uslovima u kojima je globalno prihvatljivo takvo ponašanje zato što želite da nanesete političku štetu svojim političkim protivnicima je potpuno besmisleno.
Možemo da govorimo o čemu god, ali subvencije u uslovima normalnog funkcionisanja ekonomije danas su primerena stvar i one dovode do rasta BDP bez obzira šta mi o tome mislili.

Moje zadovoljstvo da branim stavove SNS, u stvari da branim, ne onu teoriju koju je Goran Kovačević ovde rekao, nego je rekao – cenjeni kolega Milton Fridman. Znači, ako uzmete pa pročitate, nisam ja to rekao, Multiplikator sto, nije teorija Gorana Kovačevića, nego eksperti ste za ekonomiju, valjda ste pročitali osnovne stvari. Kritika Miltona Fridmana na Kejnsovu teoriju koja je suština problema subvencije države, odnosno kako god da zovete, pokloni, intervencionizam subvencija se bazira na multiplikatoru kolege Miltona Fridmana „Sto“, gde je on rekao, i ja to vama kažem, da Milton Fridman koji je kritikovao Kensa, osnovna stvar jeste da nemate dokaz da kada ulažete poklanjate šta god u privredu, to vam se ne vraća, barem u istom iznosu, kao što vam se vraća kada ulažete.
Što se tiče različitih poslovica koje je Fridman, odnosno Kejns rekao, postoji jedna poslovica koja mislim da vama u ovom trenutku mnogo više odgovara, a ona kaže da kada se bavite ekonomijom i to radite loše, ne poštujući pravila, a i politika je ista stvar, onda đavo dođe uvek po svoje. Samo što kaže Kejns – đavo uvek dođe pre nego što mislite.

Dame i gospodo, pre tačno 122 godine, nekako u ovo vreme, u novembru mesecu, odnosno 21. novembra 1894. godine napravljena je prva berza u Srba, prva Beogradska berza.
Do tada ono malo investitora i ono malo proizvođača trgovalo je na dve berze, na berzi u Beču i berzi u Pešti. Osam godina pre formiranja prve berze u Srba Vlada Kraljevine Srbije je donela zakon o javnim berzama, osam godina je trebalo da se napravi berza. Berzu je napravila privatna institucija, preduzeće koje se bavilo trgovinom. Trebalo je da prođe još nekoliko meseci da počne da se trguje na toj berzi. I trgovalo se, trgovalo se devizama, akcijama, obveznicama, robom. U periodu kada Srbija nije bila u ratu ne može da se kaže da je berza bila strašno uspešna, odnosno celo tržište kapitala. Na berzi je bilo kotirano 40 preduzeća, a pojavljivalo se još oko 100 kompanija koje su bile u funkciji kapitala.
Generalno, ovaj istorijski presek pravim iz jednog prostog razloga, zato što hoću da kažem da u Srbiji ni u 19, ni u 20, ni u 21. veku nije bilo razvijenog finansijskog tržišta. Kada se trgovalo, u stvari se trgovalo sa ključnim ekonomskim parametrom, a to je kada ste imali državu koja je bila u deficitu, pa nije mogla da podmiri svoje troškove i izdavala je obveznice. Najbolje trgovanje između dva svetska rata bilo je obveznicama ratne reparacije, kao što je u našem vremenu to bilo obveznicama stare devizne štednje.
Naravno da mi danas biramo Komisiju za hartije od vrednosti, jednu instituciju koja je strašno značajna za funkcionisanje finansijskog tržišta. Ako hoćete da kažete šta je suština Komisije za hartije od vrednosti, onda je njena osnovna uloga uloga regulacije koja treba da definiše i da funkcioniše, omogući da investitori, kao i oni koji nude svoje usluge na tržištu imaju jasne i pravilne principe. Naravno da je neophodna i transparentnost.
U Srbiji već dugo vremena, praktično od reosnivanja berze 1990. godine, imate dve škole različitog načina mišljenja. Imate jedan mali uzak krug ljudi koji je finansijski i poslovno vezan za berzu i koji očekuje da od berze ima profit, takva mišljenja možemo da čujemo danas u Skupštini, i surovu realnost koja kaže da u Srbiji je u stvari teško moguće govoriti o razvijenom finansijskom tržištu. Razlog za to treba tražiti pre svega u mentalitetu. Mentalitet je osnovni problem zašto finansijska tržišta u Srbiji i drugim balkanskim zemljama, kao i u Evropi ne mogu da funkcionišu. Pre svega, imate sklop da investitori u zemljama Evrope, centralni deo, više preferiraju investirajući svoja finansijska sredstva u imovinu, odnosno u svoje nekretnine ili u svoja preduzeća, dok manje rade kupujući akcije i obveznice na berzi. To nije slučaj sa situacijom kakva je u Americi, pa je zato teško govoriti i izjednačavati funkcionisanje berze preko Atlantika i berze koje funkcioniše i u Evropi i u Srbiji.
Danas radi 37 zaposlenih u Komisiji za hartije od vrednosti, relativno mali broj za ono što se od te komisije očekuje, ali prilično veliki broj, s obzirom na obim poslovanja koji ta komisija ima. Svakako da je uloga predsednika i članova Komisije značajna i oni mogu da daju svoj lični pečat u funkcionisanju Komisije, ali je funkcionisanje tržišta hartija od vrednosti i tržišta kapitala u stvari precizno i jasno definisano, definisano i zakonima države Srbije, definisano i međunarodnim sporazumima u kojima je Komisija za hartije od vrednosti na nivou države Srbije sastavni deo. Nemate vi tu mogućnosti suviše velikog prostora.
Svi su u pravu kada kažu da Komisija ostvaruje lošije finansijske rezultate u poslednjim godinama, to nije ništa sporno, zato što prodaje manje usluga. Kome ona prodaje usluge? Usluge prodaje investitorima, kupcima i kada pogledate kako izgleda taj listing usluga, onda narodni poslanici i građani u Srbiji treba da znaju da praktično nema novih dozvola za osnivanje kompanija u ovoj oblasti. Ne može Komisija za hartije od vrednosti ništa tu da promeni, loša finansijska situacija, plitko tržište suština je problema sa kojima se suočava funkcionisanje hartija od vrednosti. Ne možete da funkcionišete na tržištu kada nemate kvalitetne vrednosne hartije, kao i što ne možete da očekujete kupovinu ako imate mali procenat investitora koji žele da investiraju.
Oko kandidata za predsednike i članove Komisije ćemo se teško složiti, iz različitih smo političkih stranaka, to nije ništa sporno. Ono što je nesporno jeste da će dva člana koji su bili predsednik i član Komisije biti i u novom sazivu.
Mislim da je strašno bitno da članovi Komisije koji su predloženi od strane Odbora za budžet i članovi Komisije koji nisu prošli u ovom konkursu praktično danas gledaju Skupštinu Republike Srbije i da shvate suštinu problema sa kojima se suočava tržište hartija od vrednosti u Srbiji. Ako možete od narodnih poslanika, i ja to potpuno razumem da posle 50 godina nedostatka finansijskog tržišta imate prekid u razumevanju kako ono funkcioniše, u Narodnoj skupštini čujete ovakve stavove u vezi funkcionisanja tržišta hartija od vrednosti, samo da vam kažem da to što su oni predlagali, u svetu to ne postoji. To su izborne ideje o funkcionisanju tržišta hartija od vrednosti koje ne postoje nigde u svetu, koje su pomešana kombinacija levih ideja koje su nespojive sa funkcionisanjem slobodnog tržišta. To može da bude primamljivo i može da bude zanimljivo, ali to tako u svetu ne postoji.
Dakle, ako u Narodnoj skupštini imate ovakav stepen nerazumevanja problematike u vezi malih akcionara, nominalne vrednosti akcija, primarnog i sekundarnog tržišta kapitala, onda je sasvim normalno nerazumevanje kod investitora koji nisu shvatili funkcionisanje tog tržišta.
Moja lična poruka, čini mi se da imam pravo na to, ljudima koji će biti članovi Komisije jeste da je najveći problem danas u Srbiji u oblasti tržišta kapitala i hartija od vrednosti ako građanima Srbije mi političari i oni koji se bave tom institucijom šaljemo lažne poruke, a lažna poruka je da će biti nade na finansijskom tržištu hartija od vrednosti u Srbiji. Zašto? Svaka ta lažna nada u stvari podrazumeva investiciju nekog fizičkog lica ili preduzeća.
Kada dođete u situaciju da za godinu dana imate gubitak, odnosno neisplaćenu dividendu, razočarenje i gubitak poverenja u tržište hartije od vrednosti je mnogo veći nego što ćemo mi u Narodnoj skupštini pokušati da objasnimo svojim demagoškim idejama kako ono treba da funkcioniše.
Slažem se sa narodnim poslanicima iz opozicije, konkretno sa jednim narodnim poslanikom koji je rekao da je poverenje suština. Jeste poverenje, ali istovremeno i percepcija dešavanja, lična percepcija dešavanja na tržištu hartija od vrednosti, odnosno tržištu kapitala. Zašto? Zato što svako ko učestvuje i igra na finansijskom tržištu ima ideju da zaradi. On predviđa, pravi percepciju budućih finansijskih i poslovnih rizika i pokušava da, sagledavajući sve to kako treba, ostvari profit. To je percepcija događaja. Slažem se da je poverenje suština, jer ne treba omogućiti bilo kom učesniku na tržištu da kršeći poverenje dovodi u situaciju druge učesnike na finansijskom tržištu da rizik, koji je i onako prisutan, bude još veći.
Svakako da Komisija za hartije od vrednosti ima težak posao. Ovi ljudi koji će, pretpostavljam, biti izabrani, kreću se u uskom krugu nerazvijenog tržišta, plitkog finansijskog tržišta koje ne može da podnese očekivanja koja su velika i realnost je da u Srbiji generalno zadnjih 100 godina ljudi ne investiraju u finansijska tržišta, jer investiraju u svoja preduzeća i investiraju u svoje nekretnine.
LJude koje smo predložili danas da budu izabrani za članove, odnosno predsednika Komisije za hartije od vrednosti ispunjavaju sve zakonske i mislimo profesionalne norme. Danas je čast biti ispred Odbora za budžet, deo te ekipe jer se nadam da će Skupština Republike Srbije u danu za glasanje podržati predlog Odbora za budžet. To je ono, da budemo realni, što u oblasti ekonomije ova Skupština najbolje ima.

Dame i gospodo, poštovani gospodine ministre, predlozi zakona o kojima danas raspravljamo svakako predstavljaju različitu interpretaciju onoga što treba da glasamo. I kada danas raspravljamo, u suštini radi se o različitom shvatanju ne suštine zakona, ne onoga o čemu ćemo glasati, već o različitim uslovima, odnosno okruženju u kojima ove zakone donosimo. Danas i pre nekoliko dana mogli smo da slušamo o različitom shvatanju makroekonomskih parametara u kojima se Srbija nalazi. Raspravljali smo o fiskalnoj politici i rezultatima fiskalne politike Vlade Srbije na javne finansije, kao i o globalnim kretanjima, odnosno, pre svega, bavili smo se finansijskim tržištima, visinom kamatne stope, valutnim odnosima, pravili percepciju, a iz te percepcije izvlačili svaki mogući poslovni i finansijski leveridž.
Ono što je izvesno jeste svakako da je finansijska situacija danas u svetu prilično drugačija, gotovo neuobičajena u istoriji. Ovo je danas vreme koje ima svoj rok trajanja i teško će se ponovo desiti. Ako pođete od činjenice da su danas realne kamatne stope na finansijskom tržištu negativne, pa imate situaciju da su ne samo realne, nego i nominalne kamatne stope u minusu, danas je mesečni euribor minus 0,371, onda to govori o potpuno neuobičajenoj situaciji koja vlada na finansijskom tržištu.
Da uprostim i objasnim. Nikada se u istoriji čovečanstva nije desilo da onaj ko ima resurse plaća za korišćenje svojih resursa. To je ono što se danas dešava na globalnom tržištu i to je ono što Vlada Srbije i Skupština Srbije treba da iskoriste. Naravno da su razlozi zašto je takva situacija brojni i naravno da možemo da govorimo o prekomernom štampanju novca, optimističkoj monetarnoj politici koja vlada u pojedinim zemljama, pre svega u četiri zemlje vučenja u jednom udruženju. Naravno da možemo da govorimo o postojanju špekulativnog novca, nagomilanom bogatstvu. Ali, šta god da je bio razlog niske cene kapitala na finansijskim tržištima, to treba da omogući državi Srbiji da kao i druge države što efikasnije koriste mehanizme koje danas imaju na raspolaganju.
Kada govorimo o makroekonomskim parametrima, oni se u Srbiji mere sedamdesetak godina i to nije ništa novo. Ako pratite izveštaje Narodne banke, MMF-a, Svetske banke, Vlade, vi dobijate jasne statističke podatke i oko toga ne treba raspravljati. Ono što smo vrlo često u javnoj raspravi mogli da čujemo, to je da predstavnici pojedinih političkih stranaka, odnosno narodni poslanici, kada govore o makroekonomskim parametrima, govore o jednom makroekonomskom parametru. Tako možemo da slušamo da je u pojedinim trenucima u državi Srbiji bruto društveni proizvod rastao i nije ništa sporno, on može da raste. Još je Pol Samjuelson, govoreći o Kejnzovim modelima u svojoj, nagrađenoj Nobelovom nagradom, „Ekonomiji“ konstatovao da jedan makroekonomski parametar možete vrlo lako da pomerate gore ili dole, ali je suština sva tri makroekonomska parametra. Praktično, vi ste mogli da imate rast bruto društvenog proizvoda od 1,9% , a stopu inflacije od 6,5%.
Srbija kao retko kada, odnosno kao nikada u svojoj istoriji, ima rast bruto društvenog proizvoda za 2016. godinu od 2,8%, ima stopu inflacije koja se nalazi na nivou evropske stope inflacije, a da vas podsetim da je Narodne banke Srbije za 2016. godinu projektovala inflaciju 4 plus-minus 1,5%. Imate stopu nezaposlenosti koja se kreće negde na oko 15,2% i ubedljivo je najbolja od stope nezaposlenosti od 2007-2008. godine. To su makroekonomski okviri u kojima se država Srbija danas kreće.
Ako pogledate rezultate fiskalne politike, onda imate prvi put u budžetu Republike Srbije za 2016. godinu suficit. Imate za državu Srbiju opštu cenu koštanja države relativno mali deficit. Da ja vas podsetim da smo 2014. godine, gospodine Vujoviću, krenuli u fiskalnu konsolidaciju sa idejom da nam deficit sistemski opšti države bude ispod 3%, odnosno 2,9%, na nivou Mastrihta.
Mi smo danas, posle godinu i po dana, došli do deficita države od 2,9%, ispunili uslove i da vam kažem da je predviđena stopa deficita za Evropsku uniju od 2,4, odnosno 2,7%. Znači, i po stopi deficita od koštanja države mi se nalazimo i u rangu smo Evropske unije.
Kamatna stopa. Referentna kamatna stopa na nivou države Srbije danas je 4%, nikada manja u istoriji, bez bilo kakvih inflatornih očekivanja. To je drugi okvir, odnosno okvir funkcionisanja i rezultati fiskalne politike. Kada govorimo o stepenu zaduženosti, on se kreće na 70,8%. Toliko mali procenat javnog duga koji se smanjuje govori o dve stvari. Prvo, da bruto društveni proizvod raste, a on dovodi do procentualnog umanjenja, a istovremeno u apsolutnim iznosima nivo zaduženosti Srbije umanjen je za 600 miliona evra.
Kada pogledate još jedan kriterijum, a to je stepen zaduženosti Srbije u odnosu na izvoz, možete da konstatujete takođe da Srbija nikada nije stajala bolje. To su globalni i makroekonomski uslovi sa rezultatima fiskalne politike u kojima stiže set od pet zakona o kojima danas raspravljamo. Praktično, u idealnim uslovima za zaduženje na globalnom finansijskom tržištu i u ne idealnim uslovima, ali nikada boljim.
Ja sam ove zakone rangirao otprilike onako kako mislim da su značajni. Jedan od prvih zakona o kome treba da glasamo jeste svakako zakon za izgradnju zatvora u gradu Kragujevcu, odnosno kazneno-popravne ustanove od 17 miliona evra. Radi se o paketu projekta od 30 miliona evra. Projekat je krenuo da se realizuje u februaru 2012. godine. To je nastavak rešavanja ključnih problema u toj oblasti. Sličan zatvor je napravljen i u Pančevu. Javna nabavka po ovom zakonu biće urađena na osnovu odluke koju donese onaj ko daje finansijska sredstva, grad Kragujevac dobija investicije od 30 miliona evra. Trideset miliona evra u grad Kragujevac svakako je deo projekta koji podrazumeva da Kragujevac ostane centar administrativne regije, pri čemu treba da naglasimo da grad Kragujevac vrlo brzo, Skupština grada Kragujevca je donela odluku da opredeli lokaciju za izgradnju Palate pravde i to će biti nastavak tog trenda.
Drugi zakon je zakon o Apeks kreditu. U pravu su narodni poslanici koji kažu da je to peti kredit koji stiže ovakvog oblika. Radi se o drugoj tranši petog Apeks kredita i radi se o malim i srednjim preduzećima. Visina korišćenih sredstava je 150 miliona evra. Mi smo već povukli prvu tranšu od 150 miliona evra. Posle ove tranše od 150 miliona evra povući ćemo i treću tranšu od 200 miliona evra. Znači, peti put, Savezna Republika Jugoslavija, SFRJ, država Srbija uzima ovakav kredit. Kredit je izuzetno povoljan. Radi se o razvoju malih i srednjih preduzeća. Nesporno je kamatna stopa na bankarskom tržištu u ovom trenutku jeste niska. Razlog tome jesu mere monetarne politike Narodne banke Srbije, koje su omogućile da država Srbija ima nisku referentnu kamatnu stopu od 4%, a samim tim i krediti su bili jeftini. Ovaj kredit ide direktno od onoga ko daje kredit, preko agenta Narodne banke Srbije, do poslovnih banaka, malih i srednjih preduzeća koja će dobiti finansijska sredstva za razvoj osnovnih sredstava, obrtnih sredstava, za nove projekte sa posebnim osvrtom, što je definisano u ugovoru, na mlade Zapadnog Balkana.
Ne postoji nikakva mogućnost bilo kakve zloupotrebe. Ovaj kredit je potpuno fiskalno neutralan, što se tiče budžeta Republike Srbije. Odgovornost za funkcionisanje kredita preuzimaju poslovne banke. Ako poslovne banke od malih i srednjih preduzeća ne naplate finansijska sredstva, to će ići na njihova rizična potraživanja.
Treći kredit se odnosi na izgradnju 366 stanova u Kraljevu. Praktično, osam miliona evra u dve tranše će biti povučeno za jednu socijalnu politiku i rešavanje problema koji nije rešen još od vremena zemljotresa u Kraljevu.
Kada smo 2014. godine donosili budžet i ulazili u fiskalnu reformu, gospodin Vujović je predložio zakon o budžetskom sistemu i tada smo rekli da država Srbija mora da ima administraciju koja treba da se kreće u okvirima od cene za rashode za zaposlene od 7% od bruto domaćeg proizvoda. U budžetu Republike Srbije taj iznos je negde oko 24-25%. Znači, država Srbija mora da shvati da ono što im pruža javni sektor ne može da košta više od 7% bruto domaćeg proizvoda jer sva veća cena podrazumeva smanjenje konkurentne sposobnosti privrede države Srbije. Zakon od 69 miliona evra podrazumeva da pokušavamo da uredimo državnu administraciju koja nije reformisana, koja se reformiše, koja ima mentalni sklop koji podrazumeva da mi ne možemo da shvatimo da socijalizma u javnim preduzećima više nema.
Realni sektor ne može da izdrži i privreda ne može da izdrži, i poljoprivrednici ne mogu da izdrže da cena zaposlenih u javnom sektoru bude veća od 7%. To je direktan udar na njihovu efikasnost, efektivnost i to podrazumeva da ako možete, nije sporno, da rashodi za zaposlene u javnom sektoru budu veći od 7%, ali će vam konkurentska sposobnost privrede biti mnogo manja.
I, poslednji kredit od milijardu evra, koji dobijamo, jeste u stvari „heč“ fond. Milijardu evra ćemo provlačiti u narednih, pa praktično dve, tri godine, na svakih šest meseci, ako budemo efikasni i efektivni, provlačićemo po 200 miliona dolara, suštinski „heč“ fond koji će nam omogućiti efikasnije funkcionisanje i bolje obezbeđenje budžeta.
Kada sam danas govorio o zakonima, uglavnom nisam govorio ni o jednom uslovu koji dobijamo iz ovih kredita. Zašto? Zato što su ovi krediti prilično jedinstveni. Ako imate toliko nisu kamatnu stopu, da se ona kreće od 0,71 ili za 2,25, a inflacija u EU koja je planirana na 0,2 a biće 0,4 zbog rasta cene nafte, tako kaže prognoza, vi u stvari imate kamatnu stopu od 0,4, odnosno 1,8.
Da li ikada postoji kamatna stopa, za državu Srbiju, sa ovakvim referncijalima i ovakvim funkcionisanjem da je ovoliko niska? Da li se to ikada desilo? Praktično, ostali uslovi povlačenja sredstava, kada ćemo povlačiti sve ostalo što se tiče kredita, bez obzira da li vam kredit daje Evropska investiciona banka, Banka saveta Evrope za razvoj, Evropska banka za obnovu i razvoj, ili Fond za razvoj Abu Dabija, gotovo identičan, uslovi gotovo savršeni, kao da imate kreditni rejting A A A.
Šta to znači? Da mere Vlade Republike Srbije u funkcionisanju fiskalne konsolidacije i makroekonomski parametri ulivaju poverenje sa različitih delova investitorima, iz različitih delova sveta, da veruju u ono što radi Vlada Republike Srbije i što radi premijer Republike Srbije. Prosto, ne bi oni svoja sredstva plasirali na ovakav način, a da vas podsetim da je samo letos, jedna nama susedna zemlja u EU nije povukla finansijska sredstva zato što su kamatne stope bile za nju u tom trenutku neprihvatljive. Kretale su se od 4% pa do 5%. Znači, ovako savršeni kreditni uslovi praktično znače da Vlada Srbije ima poverenje za fiskalnu politiku i da su ti rezultati evidentni.
Naravno, da nikada nije lako zaduživati se, nije nikad lako uzeti kredit. U ekonomskoj teoriji kredit podrazumeva da je to problem, a problem je zato što plaćate cenu. Cena kredita je kamata, na odloženo, vi hoćete da imate trenutnu korist od prihoda koju će te ostvariti u budućnosti to je kamata, ali kada vi imate kamatu koja je toliko niska, da praktično ne predstavlja nikakvu cenu za vaše funkcionisanje, onda je sasvim normalno da koristite te mehanizma koji vam stoje na raspolaganju danas na finansijskom tržištu.
Koji su razlozi zbog toga, nije stvar Skupštine Srbije da raspravlja. Stvar Skupštine Srbije jeste da što može više iskoristi mehanizme koje ćete omogućiti građanima Srbije da budu efikasniji, bolji, da ekonomski poredak u Srbiji bude kvalitetniji. Ono što je bitno, mislim da je suština ovih pet zakona, u stvari je u jednoj rečenici. Srbija danas počinje da liči na druge zemlje u EU, razvijene zemlje. Postajemo kao drugi, možemo da se zadužimo u istim kreditnim uslovima, po kojima se zadužuju i najbolje zemlje, da nemamo kamatnu stopu od 6,7 i više procenata.
Zato poslaničkoj grupi SNS ne ostaje ništa drugo, ako su podršku Vladi Srbije dali, gotovo sve finansijske institucije, dajući ovakve vrste kredita, poslanička grupa SNS, naravno da će uvek podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, strašno je teško danas u Skupštini Srbije raspravljati o predlogu zakona za koji objektivno opozicioni političari mogu da govore dva do dva i po minuta. Ovo je strašno jednostavan zakon.
Suština ovog zakona je u stvari ratifikacija međunarodnog sporazuma koji je zaključen 2. februara 2012. godine. Zaključila ga neka druga vlada u drugom sastavu. Ratifikovala Skupština Srbije, to je osnov, odatle smo krenuli. Ratifikovala ga Skupština Srbije u nekom drugom sazivu. Uslove kredita definisala neka druga vlada, neki drugi ministar finansija. Kamatna stopa od 4% do 2012. bila je regularna kamatna stopa na finansijskom tržištu.
Danas ovo što se dešava je ekonomski izuzetak u istoriji nezapamćen. Kada je niska kamatna stopa zato što FED drži nisu kamatnu stopu na 0,05 i ovo vreme se više neće desiti. Godine 2012. Kada smo ugovarali ovaj kredit sa grejs periodima naravno da je situacija bila potpuno drugačija. Jeste u pravu kada kažete da mi danas ratifikujemo sporazum o 22. septembra 2016. godine, ali u tom sporazumu mi suštinski, ugovoru, zajmu u stvari ništa ne menjamo. Sve ostaje isto.
Dakle, ako ratifikujemo sporazum koji je već ratifikovan, problem nastaje onog trenutka zato što nismo povukli sredstva po tom zajmu. Znači, postoji bitna razlika između izvođenih radova i povučenih sredstava i nije sporno da se kasni. Ali, znate da je izvođač radova ušao u posao oko izgradnje koridora tri do četiri meseca od trenutka zaključivanja ugovora. To je takođe vreme koje je otežalo sprovođenje ovog ugovora.
Kada se delimične situacije urade, koridorima Srbije, naravno da niko od poslanika sa strane neće ukazati, ostaje 7% od vrednosti ugovora da naknadno posle završene i konačne situacije ostave finansijska sredstva za period realizacije i da garancije koja može da nastane u vezi problema realizacije infrastrukturnog projekta u tom periodu. Nije sporno da će ova sredstva biti povučena u sledeća dva meseca. Ta sredstva će omogućiti državi Srbiji da realizuje i završi infrastrukturni projekat koji je suštinski strašno bitan.
Danas se ne postavlja pitanje, kada se postavlja pitanje zašto se kasni u realizaciji projekta od dva meseca, a plaćanje će biti realizovano u novembru mesecu, zašto Srbija kasni sa izgradnjom autoputeva? Govorimo o državi koja nema rešene svoje ključne infrastrukturne probleme, odnosno putne koridore. Četrdeset, pedeset godina, kada su sve ozbiljne evropske zemlje rešile svoje infrastrukturne probleme u oblasti koridora, mi se nalazimo u situaciji da ih danas rešavamo. Kada govore o problemu realizacije, onda u stvari govore o činjenici da je Vlada Srbije u 2015. i 2016. godini učinila najviše na izgradnji autoputeva. Mi danas možemo da čitamo te podatke koji su relevantni – 37 km autoputa izgrađeno je na Koridoru 10, 108 km u prethodnoj godini, do 2018. godine 108 km će biti izgrađeno na Koridoru 10, 50 km na Koridoru 11. Sve to govori da ova Vlada otklanja i premijer Aleksandar Vučić probleme koji su nasleđeni u izgradnji puteva u Srbiji u prethodnom vremenskom periodu.
Nije naš problem iz SNS to što imamo nesređenu infrastrukturu. Naš problem je da, ako posle nas, kao i pre nekih vlada koje su bile pre nas, ostane problem u koridorima i infrastrukturi.
Ministar Vujović je ovde rekao da mi treba da budemo ponekad i ekonomisti u duši. Gospodine ministre, ovde i ekonomisti postaju političari. Ovde ispravnih ekonomskih stavova ne možete da se naslušate.
Problem jeste u opozicionim političarima, poslanicima, ne želim bilo koga da omalovažim kada desničarske političke stranke, koje su na vokaciji to tu, zagovaraju socijalno utopističke ideje u vezi, npr, primarne emisije kojom će se finansirati rast i razvoj, a onda imate problem kada druge političke stranke koje bi po vokaciji trebale da budu u centru govore o pragmatizmu u funkcionisanju države. Tako jedan narodni poslanik, prosto moram da polemišem, govori i kaže da je u redu kada imate projekte, da ti projekti treba da budu uređeni i da budu shvaćeni, a onda treba da raspišete međunarodni tender, što sve inače i ova Vlada Srbije uradi, pa ko pobedi na međunarodnom tenderu, treba da dobije posao. Onda se vratimo na početak, a šta ćemo tu sa domaćim izvođačima? To je prosto besmislica. Hvale ovaj zakon i kažu da je mnogo dobro što 49% usluga ili roba će pružati srpske kompanije, i to je u redu.
Kada danas govore o protekcionizmu i favorizacije domaćih firmi, treba da kažu jednu ključnu stvar, a to je da domaće firme nisu na tim javnim tenderima, javnim aukcijama jeftinije od stranih izvođača. Vi možete, nije sporno, da favorizujete i u Zakonu o javnim nabavkama oni su favorizovani, ali ne možete da ih favorizujete preko Zakona o javnim nabavkama.
Na kraju, ključno pitanje – ko će to da plati? Da li hoćete vi iz svog džepa da platite srpskog izvođača autoputa skuplje ili će to da plate građani Srbije. Političkog i ekonomskog defetizma, ideje o novim ekonomskim teorijama, originalnim rešenjima u svetu je vazda bilo, i to nije nikakav problem i biće ih, ali normalne i uređene države, kakva Srbija pokušava da bude, razlikuju se, čini mi se, u jednoj stvari zato što poštuju ekonomska pravila i ekonomske zakone. Ekonomija postaje suviše dugo, svi principi postaju suviše dugo. Ne postoji i ne počinje ništa od nas. Ako primarna emisija nikada na svetu, sem u slučajevima kada ste četiri ili pet zemalja koje imaju pravo vučenja, nije dovela do rasta i razvoja, već je uvek dovodila do inflacije, onda neće ni u Srbiji finansiranje iz primarne emisije omogućiti rast i razvoj. Omogućiće iz realne ekonomije.
Ministar Vujović je u pravu, ali nije rekao jednu stvar. Godine 2012. u septembru mesecu u trezoru budžeta Republike Srbije nismo imali ni jedan evro. Mlađan Dinkić je u septembru mesecu morao da se zaduži za dve milijarde evra da bi bili uopšte likvidni, i to može da se pripiše SNS, nije nikakav problem. Pobedili smo na izborima i naša je odgovornost da vodimo Srbiju, ali ne treba da nam uzimate za zlo kada kažemo da nismo od vas, od nekih naših predaka nasledili uređenu ekonomski zemlju. Uređujemo je, teško je, teško je penzionerima, svima je teško. Ne treba da verujete ministru finansija, verujte Pavlu Petroviću predsedniku Fiskalnog saveta. Ako ne verujete MMF, u redu, nije sporno. Svetskoj banci, u redu. Ministru finansija, u redu. Pavle Petrović, Fiskalni savet vam kaže da Srbija menja trend. Nije ekonomski idealno, fiskalno smo i dalje u lošoj ekonomskoj situaciji, ali menjamo trend.
Znate, kada imate rast i razvoj koji se ne bazira na primarnoj emisiji, kada imate rast i razvoj koji se ne bazira na zaduženju, već imate koliko-toliko mali suficit, onda imate drugačije ekonomiste koji sprovode politiku koja se bazira na čistoj ekonomskoj teoriji i ekonomskim principima, a građani Srbije mogu da odluče na izborima za koga će da glasaju.
I ja da budem političar, nije problem opozicije sa ekonomskim parametrima, Pavlom Petrovićem, problem opozicionih političkih stranaka i juče sa istraživanjem javnog mnjenja i činjenicom da se nalaze oko ivice cenzusa, a da SNS sa reformama koje sprovodi, na čelu sa predsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, kažu istraživanja, ima 52% podrške građana Republike Srbije.
Ako mislite da mi iz SNS treba da se stidimo zato što u istoriji Srbiji imamo najveću političku podršku, kao stranka i kao premijer, grešite. Mi imamo ideju koju sprovodimo i za koju mislimo da doprinosi boljitku građana Srbije, a izbori i istraživanja javnog mnjenja to samo potvrđuju. Mi danas kada glasamo za ratifikaciju ovog sporazuma nastavljamo put kojim idemo i koji podrazumeva da u spoljnoj politici i u izgradnji autoputa, sprovođenju fiskalne konsolidacije, Srbija ide napred.

Dame i gospodo, ja znam da pojedini poslanici pripisuju SNS odgovornost za sve što funkcioniše u ovoj državi, što je i prirodno. Ali, kada SNS pripišete odgovornost za raspad tržišta čelika, onda je to za mene stvarno frapantno. Kada danas govorite kako funkcioniše tržište čelika i zašto srpska čeličana, koja je 0,5% svetske proizvodnje čelika, loše stoji, onda je verovatno SNS odgovorna zato što je „Mitel“, najveća kompanija u proizvodnji čelika, 2015. godinu završio sa osam milijardi dolara gubitka. Onda je SNS i Vlada Republike Srbije odgovorna što čeličane u Engleskoj imaju gubitak koji je od 500 miliona funti pa niže. Osam do deset hiljada radnih mesta su izgubili u zadnjim mesecima. Italijanska najveća čeličana ide u privatizaciju zbog gubitaka. Srpska napredna stranka je kriva što je cena čelika bila 333 dolara ekstremno. Srpska napredna stranka je odgovorna što u Americi čeličane trpe pritiske dampiške politike na tržištu čelika EU, Amerike i Kine.
Jesu u pravu kada kažu da se ne držimo tačke dnevnog reda, ali moram prosto da podsetim narodne poslanike da Železara u Smederevu nije nastala voljom Josipa Broza Tita. Kada zaboraviš celu istoriju Srbije, koja je krenula negde u 19. veku i imala odgovorne lidere koji su hteli rast i razvoj Srbije, onda treba reći da je Železara u Smederevu krenula da se pravi 20. februara 1913. godine, pre otprilike 100 godina, da mudri i pametni ljudi jesu shvatili da bez industrije i rasta privrede ne može da raste jedno društvo. Nekako mi iz SNS, koji danas vodimo Srbiju, imali smo tu nesreću da u decenijama iza nas neki ljudi koji su vodili ovu Srbiju nisu suviše obraćali pažnju na privredu i da su doveli do loših pokazatelja funkcionisanja preduzeća u Srbiji.
Govoriti danas o privredi Srbije i o nasleđenom stanju u tom kompleksu, to je prosto misaona imenica. Govoriti o ekonomskim principima, teorijama u društvu koje ne funkcioniše, govoriti o kapitalu i negativnom kapitalu u privredi koja ne postoji, stvarno je izlišno. Zato je doprinos SNS i Aleksandra Vučića na realizaciji projekta „Hestil“ u Železari Smederevo u stvari jedna misija i vizija koja je otprilike ravna onome kada su ljudi krenuli da prave početkom 19. veka novu železaru. Ako danas u Srbiji, u uslovima kada je, kao što sam rekao, potpuni gotovo raspad na tržištu čelika, dovedite kompaniju koja je 239 po vrednosti kapitala u svetu, koja zapošljava 120.000 ljudi, 37 velikih peći, koja je najveći proizvođač čelika u prvoj ili drugoj najvećoj ekonomiji na svetu, kako god da gledate, onda možete samo da kažete da želje koje Srbija ima i cenu koju Srbija plaća za ekonomski rast jeste cena koja vodi Srbiju napred.
Autentično tumačenje u stvari je danas odgovor svih nas na lošu politiku i loše uređenje koje smo imali zadnjih 40 godina. Problem autentičnog tumačenja u stvari u svojoj osnovi ima društveni kapital. Kada su prolazili neki vodovi oko Železare 1945, 1948. i 1954. godine, ne da nije postojalo građevinske upotrebne dozvole, nisu rešeni imovinski odnosi. Nešto što je slagano decenijama pokušavate da rešite. To nije samo problem Železare u Smederevu, ovo autentično mišljenje odnosi se na nju, ali imate takav isti problem sa svim institucijama i javnim preduzećima koji su u vlasništvu mreža, kada nemate definisane imovinske odnose za vreme pre nas.
Mi kažemo i vrlo jasno govorimo da ovo autentično mišljenje u stvari treba da reši problem koji je nagomilan i tiče se imovinskih odnosa. Ja tu, iskren da budem, nemam šta da dodam na izlaganje eminentnih pravnika koji su sve objasnili, ali ovo tumačenje u stvari se zasniva na Zakonu o sticanju prava svojine i zemljišta. Ako pogledate taj zakon, odatle se on vuče, imate od 1. do 7. člana manje-više regulisane sve odnose, celokupnu imovinu. Ništa sporno i ne treba da bude. U 8. članu govorite o ekonomskim efektima funkcionisanja i ovog zakona i zakona koji se na njega naslanja i kakvi su ekonomski efekti.
Ekonomski efekti jesu 300 miliona evra investicija u „Železaru Smederevo“. Ekonomski efekti jesu 70% od Zakona o ozakonjenju jer kada smo govorili o ozakonjenju, onda smo govorili, a tiče se i Zakona o svojini na zemljištu „Železare Smederevo“, uglavnom o ozakonjenju objekata koji su vlasništvo fizičkih lica. Znate šta, i „Železara Smederevo“ je jedan ogroman projekat industrijski koji se razvija sto godina, nema rešene građevinske i upotrebne dozvole. To je srpska privreda, to je srpsko društvo, to je srpska industrija koju pokušavamo da promenimo i da učinimo boljom.
Zašto je doprinos Aleksandra Vučića i SNS značajan za funkcionisanje privrede? Danas kada prođete Koridorom 10 i pogledate ka Smederevu, tamo gori neka visoka peć. Tamo se lije neki čelik, tamo će za godinu, dve dana, iako neko možda ne veruje, biti investicije od 300 miliona evra za hladno valjane limove. Danas kada odete u Smederevo, ljudi imaju osećaj da ima nade za njih. Budućnost je ono što je promenjeno ovim ugovorom. Budućnost i za Smederevo i za Srbiju je ključni. Kada 5.000 ljudi radi u „Železari“, onda ne možete da govorite o stečaju, onda ne možete da govorite o besmislicama, o isplati plata, zarada, doprinosa, obaveza, jer ta firma ima negativan kapital. Ta firma ne postoji.
Ako Srbija pokuša da ne prati tempo industrijalizacije i pokuša da spasi sve ono što može, teško imamo ozbiljnu industrijsku budućnost. Voleo bih da mi, poslanici, verovatno nije tema, nije vreme, nije mesto, kada govorimo o investicijama koje država Srbija daje pojedinim stranim i domaćim investitorima, sednemo i raščistimo o čemu oni u stvari to pričaju, da li pričaju o klasičnoj ekonomskoj teoriji, da li pričaju o kejnzijanskom modelu, o Miltonu Fridmanu, o čemu pričaju kada govore o investicijama i subvencijama koje država Srbija daje svojim proizvođačima. Teško je danas verovati da u uslovima kada imate potpuno kejnzijanski sistem funkcionisanja u bliskom okruženju i u celom svetu, koji podrazumeva donacije za sektor privrede, vi se ponašate drugačije.
Ako država Srbija ima rast BDP-a u ovoj godini, ako je „Železara“ doprinela i sa 1% BDP-a, a očekujemo da to bude 3,40% u narednom vremenskom periodu, onda je sve ovo što se čini u okviru „Železare“ i zakoni koje mi u Narodnoj skupštini donosimo u stvari su samo podrška cilju Vlade da Srbija bude ekonomski jača i stabilnija, naravno, uređenja država.