Hvala, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, čini mi se da iz sednice u sednicu donosimo neke istorijske odluke, a tako je to i danas. Danas ćemo nakon ove sednice potvrditi da smo promenili Ustav na referendumu gde je većina građana glasala za promenu Ustava, da političari nikada više u ovoj zemlji neće birati sudije, tužioce, da se nikada u partijskim krugovima, skupštinskim klupama, bilo gde vezano za politiku, donositi odluka o tome ko će donositi presude u ime naroda i ko će biti tužioci u Srbiji.

Danas to radimo poslednji put, ali verujem da će odluka koju su građani Srbije velikom većinom doneli na referendumu upravo doneti ono što čekamo decenijama u ovoj zemlji i za šta smo, a mislio sam tako bar do referenduma do 16. januara, se zalagali svi na političkoj sceni. Međutim, dobronameran čovek se nekad i prevari, tako sam se ja prevario tog 16. januara očekujući da većina političkih subjekata ili možda i svi politički subjekti podrže promenu, ipak da podrže promenu Ustava kada je u pitanju izbor sudija u tužioca u ovoj zemlji.

Međutim, većina predvođena SNS, predsednikom Aleksandrom Vučićem i našim koalicionim partnerima jeste pozvala građane da se izjasne sa da na referendumu, međutim jedan deo političke scene, onaj tajkunski, onaj kriminalni, onaj lopovski je bio protiv toga. Jasno je meni zbog čega, ali potrebno je da o tome još malo prodiskutujemo zbog građana koji ovo gledaju i zbog svih onih kojih se ovo tiče i svih onih koji su nam se obraćali prethodnih godina, sa svima sa kojima smo razgovarali širom Srbije i koji su dolazeći kod narodnih poslanika, kod svojih predstavnika, iznosili svoje probleme sa kojima su se suočavali decenijama u nazad. Uglavnom su se ti problemi odnosili na rad pravosuđa, na sudije, na korupciju, na tužioce, na razne oblike političkog uticaja, direktnog ili indirektnog.

Ova promena Ustava jeste rezultat dugoročnog našeg gledanja na ovu oblast o kojoj govorim i na ono što su bile želje naroda. Želja naroda jeste da imamo nezavisno pravosuđe i samostalno tužilaštvo.

Da sudije biraju oni koji su najkompetentniji za to, oni koji su najstručniji i oni koji su pozvani da to čine, takođe se to odnosi i na tužioce.

Zašto to ne odgovara jednom delu političke scene, one koja sve što ima je stekla na krađi, na lopovluku, pa jednostavno, samo to, sve što su stekli, način na koju su sticali njima ne odgovara, jer su ovom zemljom navikli da upravljaju apsolutno na svim nivoima, da sve sudije budu partijski postavljene, svi tužioci, svako ikada zaposlen, bilo gde u pravosuđu morao je da bude partijski obeležen i da ima knjižicu žutog tajkunskog preduzeća, da bi mogao tamo da radi.

I niste mogli da budete ni sudija, ni tužilac, niti na bilo koju funkciju odgovornu da budete izabrani u ovoj zemlji ako niste partijski obojeni, tj. ako niste opredeljeni da podržavate tajkune i mafijaše na vlasti.

To se više nikada u Srbiji neće desiti iz prvog razloga, zato što više nikada u Srbiji na vlasti neće biti tajkuni i mafijaši oličeni u liku i nedelu Dragana Đilasa i njegovih saradnika, i iz drugog razloga, što donosimo konačno izmenu Ustava po kome to oni neće moći ni formalno pravno da čine.

Dakle, ova zemlja će konačno biti i u tom smislu izbora sudije, tužilaca oslobođena partijskog i političkog uticaja.

Šta nas čeka u narednih dva meseca zbog svih odluka koje smo donosili u ovom sazivu i onom prethodnom? Čeka nas to da će nastaviti pretnje, da će nastaviti, pre svega pretnje prema predsedniku Aleksandru Vučiću, da će nastaviti razvlačenje funkcionera SNS, da će nastaviti pretnje i razvlačenje funkcionera koji su bliski Vladi Republike Srbije, da će nastaviti pretnje svim građanima koji ne žele da glasaju za ono što predstavlja Dragan Đilas, ono što predstavlja ona Srbija mraka, nesreće, kriminala koju je vodio Đilas, koju je vodio i Tadić, i Jeremić, i Obradović i svi ostali sa te druge strane.

Svi oni su ostavili ovoj zemlji samo dugove i nesreću, svi su oni ostavili samo zatvorene fabrike, ostavili lance, katance, sve ono što je morao Aleksandar Vučić da otvara, da gradi i da zida nakon njihovog odlaska sa vlasti.

Moja koleginica Malušić je rekla – izgradili smo stotine kilometara auto-puteva, gradi se 1.200 kilometara auto-puteva, novih.

Ni jedna vlast, pre vlasti SNS i pre predsednika Aleksandra Vučića nije toliko za infrastrukturu u Srbiji uradila kao ova vlast, apsolutno ni jedna. Ni jedna vlast u prethodnih 50 godina, koliko se građanima u Srbiji obećavao metro nije pokrenula ništa vezano za metro, apsolutno ništa. Ova vlast u Beogradu, naravno uz ogromnu podršku predsednika Aleksandra Vučića je počela da gradi Beogradski metro i paralelno će se raditi prva i druga linija metroa.

Hteo sam i o tome nešto da kažem. Govore kako će taj metro kada bude izgrađen biti potpuno beskoristan. Verujem da je za Đilasa beskoristan. Znate, oni koji imaju privatne avione, jahte, automobile od više stotina hiljada evra, račune širom sveta, njima metro uopšte nije ni potreban. Njima je metro bio potreban samo kao predizborno obećanje da bi građane, da tako kažem „navukli da glasaju za njih i da podrže dalju pljačku sopstvene zemlje“.

Ova vlast je odlučila da uradi ono što je u najboljem interesu građana, posebno govorim kada je metro u pitanju, u interesu građana Beograda i da, napokon rešimo i pitanja i gužvi i da modernizujemo konačno ovaj grad, da ga dovedemo na onaj nivo na kome su najveće svetske metropole, da imamo napokon metro.

Posle pola veka obećavanja, a govorilo se nekad – obećanje, ludom radovanje, oni su mislili da je ovaj narod lud, pa su iz ciklusa izbornog u ciklus obećavali – biće metro, biće mostovi, biće čuda. Sećamo se onog jednog mosta na kome su 500 miliona evra uzeli, kolega Uglješa, da li je tako?

Imamo danas te paralelne dve linije metroa koje će se graditi. Šta to znači za grad Beograd? Prolaziće i kroz centar grada, prolaziće kroz naseljene delove grada Beograda.

Njima to nije važno. Važno je da se laže. Da se kaže kako ćemo da upropastimo izvorišta, kako ćemo ne znam ni ja šta sve da upropastimo, unakazimo u gradu Beogradu.

Setite se krpenih Terazija na Novom Beogradu, setite za „Pazl grada“ na Voždovcu koji je građen bez ikakvih građevinskih upotrebnih dozvola, a koji je stotine miliona dinara koštao građane Voždovca i Beograda, u kome je neko dete, da je pušten ikada u rad taj „Pazl grad“ neko dete moglo život da izgubi. E, to su nedela koja je ostavio Dragan Đilas i Beogradu i Srbiji.

Da se vratimo i na puteve. Zbog čega putevi nisu potrebni. On govori – šta će nama autoputevi? To nije potrebno. Dovoljna su vam dva autoputa i tu je kraj priče. Njemu je i to dovoljno. Naravno, kada ne gradi on, kada grade odgovorni i pošteni ljudi, kada će građani Srbije to da koriste, a ne tajkuni i mafijaši, onda autoput nije potreban.

Naravno, sve ovo je potrebno Srbiji, i preko 300 fabrika. Pa, evo i Aleksandar Vučić je pre neki dan rekao da se pregovara sa preko 92, ako se ne varam, investitora nova koji žele da ulože svoj novac u Republici Srbiji. Preko 7,3 milijarde evra novih investicija koje su na pragu da uđu u Republiku Srbiju, upravo zahvaljujući stabilnosti koju imamo oličenu u predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, u odgovornoj politici Vlade Republike Srbije, u svim onim zakonima koji se donose u Skupštini Republike Srbije, slobodno mogu da kažem, i ovom referendumu za promenu Ustava koji govori da je Srbija slobodna zemlja, odgovorna u kojoj ćete imati slobodno, samostalno tužilaštvo, pravosuđe, u koje će građani, napokon moći da kažu – konačno imamo i pravni sistem uređen kakav treba, da bude nalik na najrazvijenije evropske zemlje i da možemo da kažemo da smo i zahvaljujući onom vozu koji ide preko 200 kilometara na sat i brzim prugama, sutra i do Budimpešte, jesmo ušli u taj brzi voz koji nas vodi u budućnost, sve zajedno sa Aleksandrom Vučićem.

Pozivam građane, još jedanput, 3. aprila u ogromnom broju, svi na birališta, izađite, zaokružite listu Srpske napredne stranke i predsednika Aleksandra Vučića za budućnost naše dece.

Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Uvaženi ministre sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, postavljaju se pitanja mnoga danas, a ona najvažnija su - zašto vlada tolika panika među tajkunima i među mafijom poslednjih meseci? Zato što im je došao kraj. Kraj im se vidi 3. aprila, na izborima.

To je prilika da građani Srbije u velikom broju izađu na izbore i u velikom broju podrže listu Srpske napredne stranke, Aleksandra Vučića za predsednika Republike, kako bismo konačno stavili tačku na tajkune, na mafiju i na njihovo bavljenje politikom i života građana Srbije.

To je prilika i da odbranimo Srbiju i sve ono što smo postigli od 2012. godine do danas, da odbranimo radna mesta, da odbranimo fabrike, da odbranimo ljude, kao što je rekao kolega dr Uglješa Mrdić, da odbranimo i našu Republiku Srpsku, kao što je rekao Adam Šukalo, da odbranimo sve ono što je srpsko, sve ono što je zdravo i sve ono što je normalno u ovoj zemlji.

Ako propustimo sada tu šansu, nećemo imati ponovo narednih 10, 15, 20 godina tu priliku, a onda je pitanje da li će od ove zemlje nešto ostati ako ponovo Dragan Đilas, Ponoš, Jeremić, Tadić i ostali lopovi dođu na vlast u ovoj zemlji i nastave da je pljačkaju baš onako, a možda brže i jače nego što su to činili do 2012. godine.

Dosta je više pritisaka na građane. Dosta je više maltretiranja ljudi, dolaženje na pragove svih onih koji kažu – nisam za tebe jer si krao ovaj Beograd do 2014, 2015. godine i sve što si stigao si opelješio u Beogradu, nećemo više da te vidimo ni na televizoru, ni na našim kućnim pragovima, nećemo tvoje flajere, nećemo tvoje ljude da gledamo više, nećemo vaše ekipe, nećemo vaše lažne stručnjake, vaše lažne eksperte, sve ono što nam nudite da biste nas pokrali ponovo. Hoćemo da imamo odgovornu vlast i na lokalu i na Republici i odgovornog predsednika Republike kakav je Aleksandar Vučić.

Zato treba da branimo i Vračar i Stari grad i svaku opštinu u Beogradu i u Srbiji, jer nama je svaki čovek jednak. Svi građani su nam isti, bez obzira za koga glasaju u ovoj zemlji. Zato smo se trudili da fabrike dovedemo i u one opštine u koje niko nije ulagao decenijama, da dovedemo investitore tamo gde niko dinara nije hteo nikada da uloži, tamo gde se Đilasu i njegovoj bagri gadi da odu. Zato brinemo i o ljudima iz Borče, iz Marinkove bare i iz svih drugih mesta u Srbiji, svih onih gde se gade Draganu Đilasu, Vladeti Jankoviću i Jeremiću, tamo gde oni sa svojim lakovanim cipelama nikada nisu kročili, tamo gde oni ne znaju kako je tim ljudima bilo dok su ih krali 12 godina, od 2000. do 2012. godine, tamo gde žive i ljudi koji su izbegli iz Krajine, iz Bosne i Hercegovine, tamo gde žive oni ljudi koji su morali da odu zbog šiptarskih terorista sa Kosova. Oni kod tih ljudi ne idu, ne znaju kako ti ljudi žive. Njihovi životi ih ne zanimaju. Njih zanimaju samo njihovi tajkunski životu, samo njihove garaže, njihovi stanovi po Vračaru i Starom gradu. Oni, ko o čemu, svaki dan govore o Vračaru i Starom gradu. A da li znate zbog čega? Zato što je tu najskuplji kvadrat. Tu gde je najskuplje, tu ćete da vidite Đilasa. Tu gde je najskuplja prodavnica, tu će Đilas i njegovi tajkuni da odu.

Ne znaju oni ni gde je pijaca, ni da odu da porazgovaraju sa seljacima, da vide kako žive. Njih škole ne interesuju. Koju su školu oni renovirali? Koju su školu sagradili đilasovci? Koji su vrtić oni napravili? Oni su samo ostali dužni. Pa, ovaj Beograd je 1.200.000.000 bio zadužen.

U ovoj zemlji ste imali nezaposlenost preko 25%, a danas je 10%, uz sve probleme koje imamo tokom ove pandemije koja je pogodila čitavu planetu.

Sada bi neko ponovo da dođe i da kaže – mi ćemo da srušimo i Stefana Nemanju i sve spomenike koje ste napravili. I Petru Moleru u Molerovoj ulici, koji će da bude postavljen, sve ćemo to da porušimo. Sve ćemo da isečemo. Sve fasade koje ste u Karađorđevoj ulici uredili, sve ono što ste napravili u „Beogradu na vodi“ mi bismo sve to srušili, pa ćemo iznova da dovedemo tamo i zmijarnike i olupine brodova i sve ono što je nekada bilo gde ljudi nisu smeli da kroče.

Danas to što je bilo najgore decenijama, danas je to najbolja lokacija i najbolje mesto za život, rekao bih, možda u ovom delu Evrope i zato pozivam i građane Srbije još jedanput da 3. aprila izađemo masovno na izbore zato što to odgovara Srbiji. To ne odgovara Đilasu. Što više izađe građana, jer većina građana mnogo bolje živi danas nego 2012. godine, to će rezultat za tajkune i mafiju biti više poražavajući i teži i gori nego što oni mogu i da zamisle, a za Srbiju će to biti najbolji rezultat, jer očekujem 3. aprila u prvom krugu pobedu Aleksandra Vučića i pobedu liste Srpske napredne stranke.

Hvala vam.

Hvala, gospodine Orliću.

Uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, moj kolega Đukanović je samo spomenuo, a ja bih hteo na to da se nadovežem. Jedan tekst na portalu, direktno moram da ih pomenem ovako, zato što je neverovatno kakvi se sve tekstovi tu mogu pročitati.

Ali, ovo danas što je tamo izašlo je nešto što je, prosto skandalozno, da sportski komentator Milojko Pantić, krilatica, PR krilatica, pijana PR krilatica Drana Đilasa i tajkunske kriminalne opozicije, kaže za Stefana Nemanju da je bio nepismen, za Svetog Savu da nije otvorio niti jednu školu, nije ništa doprineo srpskoj istoriji, da je Savindan izmišljotina da bi se Srbi dodvorili, ne znam ni ja kome itd.

Zaista se trudim da se kontrolišem, da ne upotrebim neku reč koja će biti u suprotnosti s onim Kodeksom koji smo doneli, da budem pristojan, a biću pristojan, gospodine Orliću, da bismo pokazali razliku između nas i onih koje takve gluposti mogu da napišu.

Taj monstrum, taj pijani PR Dragana Đilasa je, takođe rekao, da je laž u korenu srpske istorije, da je sve ono što čini našu istoriju, kulturu i tradiciju, sve ono što znamo, sve ono što smo učili u školama o sopstvenoj istoriji, sve je to laž, sve je to izmišljotina velika, maltene, da Srbija nikada nije ni postojala, da je to sve nešto što je bez veze, da nije in, nije, ne znam ni ja kako sve.

Da li je normalno tako govoriti o sopstvenoj zemlji i sopstvenoj istoriji i kulturi? Da li takvi ljudi zaslužuju da uopšte prikupe dovoljan broj popisa da izađu na izbore? Da li iko normalan može da podrži tako nešto? Da li iko normalan može da finansira pisanje takvih tekstova? Iko dobronameran? Ako nije normalan nema ni dobru nameru.

Prosto, nisam ja ni naivan, niti sam lud da očekujem da Dragan Đilas ima bilo kakve dobre namere prema Srbiji, ali nisam očekivao da neko kaže da je monstruozan spomenik Stefanu Nemanji, da je to nakaza, da treba srušiti taj spomenik što pre.

Samim tim što takve stvari govori i pišu o Svetom Savi, a nije to nesrećni Milojko Pantić iz svoje glave, to su njemu sipali, kao u bokal što su mu sipali pored, pa je čovek jedan bez svesti i potpuno takve stvari pisao, a oni bi srušili onda i Hram Svetog Save.

Ja bi, da mogu, njima zabranio da uđu sada u Hram Svetog Save, u bilo koji hram SPC da takvi monstrumi uđu. To su đavoli.

Da on kaže da Sveti Sava nijedno delo nije ostavio iza sebe. Pa, šta si ti ostavio iza sebe osim praznih flaša, i što pratiš u stopu lik i nedelo onog lopuže Dragana Đilasa? Šta si ti napisao? Po čemu će tebe da se sećaju pokoljenja koja dolaze, osim po tome što si gubio i kad si komentarisao utakmice?

Da ga podsetimo, pošto je očigledno preskočio neke razrede u osnovnoj školi. To se u osnovnoj školi uči. Razumem ih, oni su vrlo učeni ljudi sa svim dvojkama. Onog jednog, što su pokušali da ga kandiduju, pa kad su videli svedočanstvo. Kako će? Samo iz fizičkog je uspeo da dobije više od dvojke. Pa, su rekli – hajde da ga…

Pa, su pronašli ovog Vladetu. On čovek mora da pita lekara da li sme da izađe na izbore. Znači, sve ludo, nesposobno, pijano. Što je najvažnije, pošteno. Evo, on čovek je ispao pošten i rekao je: „Ljudi, ja sam nestručan.“ Zaista, skupio se na onoj televiziji, onako mali i kaže – Ja sam nestručan. Ne znam kako da vodim grad. Šta mi uvališe ovi ljudi. Čime su me ucenili. Verovatno da ne izađe neki papir da se leči od alkohola. Čovek mora da prihvati to na sebe da se kandiduje za gradonačelnika. Zamislite, čovek koji samog sebe naziva nestručnim. Eto, jedan mali plus, rekao je da ne zna ništa, ali, rekao je da zna da izabere one ljude koji znaju.

Pa, kako ti koji ništa ne znaš o vođenju bilo čega, za šta se kandiduješ, znaš da predložiš stručne ljude? Naravno, to će njemu predložiti Đilas koga će on da predloži. On sam čovek ne zna ni gde se nalazi, niti ko očekuje da će on bilo šta stvarno on da predloži.

To je još jedna prevara koja se građanima Srbije potura. Oni kažu – mi smo pažljivo birali ko može da pobedi na izborima. Znači, oni znaju da oni ne mogu na izborima ništa da dobiju, mogu samo šut kartu, što bi narod rekao, da dobiju na tim izborima. Ljudi kad njih vide, njima se smuči.

Zatim su se setili da izvuku nekog Vladetu, nemaju više koga. Kažu – oni brinu za budućnost mladih. Pa, što mladima ne daju šansu kao što je Aleksandar Vučić dao mladima na našoj poslaničkoj listi u ovom sazivu? Zašto oni mladima ne daju šansu? Zašto oni o mladima ne vode računa, nego su izvukli Vladetu Jankovića, čoveka koji treba da vaspitava unuke, da vaspitava decu.

Što deci koja su završili škole, mastere, doktorate, koji imaju dovoljno iskustva, rade u kompanijama, stranim ili domaćim, ne da prilika da se oni bave politikom, da oni pokažu šta znaju, da oni iznesu neke svoje ideje, neke svoje vizije, neke moderne buduće Srbije? Ne, zato što, zapravo iza svega toga stoji ideja da se on, lopov Dragan Đilas vrati na vlast.

Pa, možda, je čak i ta ideja da Vladeta Janković postane, zamislite tu situaciju, taj horor za Beograd, da on postane gradonačelnik, i pošto je čovek morao sa lekarom da se konsultuje, zaključi posle nekoliko meseci da on ne može više, da mu zdravlje, ili šta već ne dozvoljava da učestvuje u javnom životu zemlje. Jer, ja se izvinjavam, mogao bi Dragan Đilas da sedne opet, zafalila je neka milijarda ili još neki devizni račun da se otvori van Srbije.

E, to je ta podmetačina koja se na ovim izborima podmeće građanima. Kakvi Ponoši nesrećni, kakvi Jankovići, kakve Marinike. Iza svega, građani Srbije, stoji najveći lopov, tajkun i kriminalac u ovoj zemlji Dragan Đilas. Onaj koji nije uspeo da nam objasni na kojoj akademiji, na kojoj školi mašinskoj ili kojoj već je naučio kako, dok si na vlasti stekne 619 miliona, a ne stiču ti isti milioni kada više nisi na vlasti. Zatim je počeo da krizira bez sticanja tolikih miliona i čovek je poželeo da se vrati. Ali, ne može da se vrati on, pa treba da nam poturi neke svoje stručnjake koje će ponovo da isprazne ono što smo teškom mukom, teškim radom, teškim reformama napunili u prethodnih deset godina.

Uveren sam da građani Srbije će dobro prepoznati i odnos i prema srpskoj istoriji, i prema Stefanu Nemanji, i prema Svetom Savi, i prema našim hramovima, našim svetinjama, istoriji, tradiciji, kulturi, ekonomiji, prema životu, prema mladima. Sve ovo što sam sad nabrajao je sve suprotno od onoga što oni nama nude.

Nude nam ono što je već viđeno, da ponovo… Rekli su da znaju da će da izgube 3. aprila, normalno, da će 4. aprila da oni pokažu kako i šta treba. Oni će silom da preuzmu vlast, da se izbore za pobedu koju im građani Srbije nisu dali, ali to neće da prođe zato što nema više naivnih u ovoj zemlji kao 2.000 godine, kada su ljudi verovali u to.

Ne možete, reče kolega Đukanović, da imate 40, 50% više nego oni. Kakva krađa? Na kojim izborima? Imaju daleko više kontrolora nego vladajuća stranka. Ko može da ih pokrade?

O lopovluku i krađi govore oni koji su najviše krali. Oni najbolje znaju kako se krade, kako se pale listići u Narodnoj skupštini, kako se krade pobeda na izborima 2000. godine. Oni najbolje znaju kako se krade novac, oni su za to eksperti. Njima za to treba dodeliti neko priznanje i, evo, ja se za to zalažem.

Ja ću samo još jednu temu za kraj, vrlo kratko. Naravno, ne mislim to ozbiljno da predložim, ali bih predložio, recimo, hipotetički, da se izbori ukinu i verujem da bi se time oduševili ljudi oko tajkuna Dragana Đilasa, Vladete i ostalih. To bi bila najbolja ideja koju bismo mogli da usvojimo ovde u Skupštini, da ukinemo izborne zakone, da ukinemo sve što je vezano za izbore, sve uslove, sve potpise. Da sve to poukidamo, da ukinemo i Republičku izbornu komisiju, da imamo jednu tajkunsku komisiju, da imamo jednog vrhovnog tajkuna u zemlji koji će na osnovu direktiva stranih službi da nam kaže za koga smo mi zapravo. Oni će da nam sipaju u glavu za koga smo zapravo fiktivno glasali. Oni će da nam kažu ko je na nekim izborima kod njih u komisiji pobedio, jer oni zapravo najbolje znaju. Mi smo svi debili i mi ne znamo ništa. Mi smo krezubi, sendvičari, glupi, ružni, ovakvi i onakvi i zato je najbolje da nam oni tako lepi, nalickani kažu ko je pobedio na izborima i pošto to Đilas savršeno zna svojim mašinskim mozgom… On kad nam pokazuje ona istraživanja, pa promaši procente, vidi se da mu treba poveriti ponovo i dati priliku da kao takav genije vodi zemlju.

Naravno, ovo je sve bila šala. Od toga nema ništa. Dragan Đilas neće voditi Srbiju. Vodiće je nakon 3. aprila i dalje predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka.

Živela Srbija!

Hvala, uvaženi gospodine Orliću.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani koji pratite televizijski prenos iz Narodne skupštine, evo dolaze još jedni izbori i često su u Srbiji izbori sudbinski. Nažalost, nemamo taj normalni izborni politički ciklus da pregovaramo, razgovaramo o programima, o idejama, da razgovaramo o viziji Srbije, da možda i mi prihvatimo neku kritiku od strane opozicije, da možda mi pogledamo, da vidimo gde nešto nije bilo dobro, da to popravljamo, jer svaka kritika, kao i u životu, dobronamerna kritika, pozitivnog i dobronamernog čoveka menja na bolje.

Nažalost, mi u Srbiji to nemamo i utoliko je posao koji obavlja i Aleksandar Vučić i Vlada Srbije i koji rade narodni poslanici ovde i svi funkcioneri vladajuće većine teži, jer sa druge strane nema onih koji su dobronamerni, nema onih koji su spremni da podrže dobru stvar i da kritikuju možda nešto što nije dobro ili zato što misle da može bolje ili imaju ideju da može bolje, već sa druge strane imamo protivnika, rekao bih, ne političkog protivnika, nego pravog neprijatelja i protivnika koji želi da sruši ovu zemlju, koji želi da sruši Srbiju u pravom smislu te reči, koji želi da ponovo jaše na grbači građana Srbije, koji želi ponovo da stavi svoje ruke, prljave ruke, u džepove građana, koji je osetio da je kasa državna puna, da ima novca. E, sad, bi ti isti da se vrate i da ponovo jašu na svemu onome što je Srbija i srpski narod uradio u prethodnih desetak godina.

Sve naporne i sve teške reforme koje su sprovedene, svi putevi koji su izgrađeni, svih preko 300 fabrika, svih ovih stotine hiljada novih radnih mesta koje su otvoreni u prethodnoj deceniji, neko hoće da vrati nazad na ono stanje kakvo je bilo do 2012. godine.

Često i u Beogradu čujemo da ukoliko oni, a ja kažem ne daj Bože, dođu na vlast ponovo u gradu Beogradu da će sve vratiti na ono kako je bilo do odlaska Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika, odnosno kradonačelnika Beograda. On nikada nije bio gradonačelnik, gradonačelnik brine o svom gradu, brine o potrebama građana. On je bio kradonačelnik zato što je samo krao, otimao i pljačkao građane Beograda, pa i od onih iz kruga dvojke koji se pozivaju na to da jedva čekaju da se on vrati sa nekakvim, kako oni kažu ekipama, oni nemaju stručnjake nego imaju ekipe, imaju timove za pljačku i za otimačinu, timove koji će ponovo da dođu i da ruše u Beogradu, da uništavaju, da razgrađuju ono što je izgrađeno i sagrađeno u prethodnim godinama.

Građani Srbije, nije to bilo lako izgraditi. Trebalo je stisnuti se, imati petlju, sprovesti teške reforme, bolne, one koje nisu popularne, one koje se ne dopadaju ljudima u tom momentu dok ih sprovodite, ali zato se rezultat građanima uvek dopadne, jer to znači više novca za njih, to znači bolje zdravstvo, bolje školstvo, to znači bezbedniju zemlju, sigurniju budućnost za svakog čoveka koji u njoj živi.

To je rezultat reformi koje je sproveo Aleksandar Vučić, hrabar državnik u Srbiji, rekao bih možda najbolji i najveći državnik koga Srbija ima u njenoj modernoj istoriji. Najveći je zato što je imao hrabrost da se jedini u prethodnih 30 godina istinski suprotstavi mafiji i kriminalu i kada to uradite, kada iz sve snage objavite rat kriminalcima postanete meta, i to ne samo meta tajkuna, ne meta plaćenih tabloida, portala i svih ostalih koji jedva dočekaju da ospu paljbu po državniku kakav je Vučić, već postanete zaista meta prave mafije, one koja živi za to da vam skine glavu.

Šta bi za Srbiju to značilo ne treba ni da govorim? Za Srbiju to da Aleksandar Vučića nema na mestu predsednika Republike bi značilo povratak u najgore vreme ove države. U vreme kada Srbija možda čak država više nije ni bila, kada je Srbija samo ispunjavala ono što joj se na tacni isporuči da mora da sprovede, kada je Srbija ispunjavala i radila za tuđe interese ne za svoje, kada je Srbija radeći za tuđi interes zapravo radila za interese nekih drugih naroda, drugih država.

Danas toga više u Srbiji nema. Danas imamo predsednika Republike koji ne ispunjava zahteve, ne ispunjava direktive koje bi neko voleo i želeo, već koji ispunjava želje svog naroda, a pre svega tu želju da se u ovoj zemlji živi bolje i to se vidi i kroz standard, to se vidi i kroz rast koji smo ostvarili, samo u prethodnoj godini 7,5%. U ovoj godini očekujemo i 4,5%. Ja verujem i više od 4,5%. To se vidi i kroz tih 300 fabrika koje sam pomenuo, kroz stotine kilometara autoputeva, kroz 10 autoputeva i druge brze saobraćajnice koje radimo, ukupno 12.

To se vidi i kroz to da nekada nismo imali železnicu, pa su oni rekli da sam ja lud i blesav, jer sam rekao da železnicu nismo u to vreme imali. Ja ne znam da li železnica kada vam voz ide 30 na sat, kada kasni nekoliko sati? Da li je to železnica kada imate u modernom svetu vozove koji idu 200-300 na sat? To sigurno nije bila železnica.

Imali su oni vremena da brinu i o železničkoj stanici, da brinu i o vozovima, ali su njihovi vozovi prošli i otišli i nikada se više vratiti neće, zato što taj vozni red građani Srbije uređuju. Sada kada se pitaju građani Srbije i kada se pita najveći među nama i kada se pita Aleksandar Vučić, mafija neće biti više na vlasti u Srbiji, ni oni koji navijaju za mafiju, ni oni koji pomažu mafiju, ni oni koji sa njima imaju zajedničke poslove i dilove. Neće uspeti ni da sklone predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, neće uspeti da sruše Srbiju, neće uspeti da je vrate u najmračnije doba koje pamtimo u Srbiji od 2000. godine do 2012. godine kada su se razni smenjivali, ali u suštini jedna te ista žuta priča je vladala 12 godina.

Neće moći sad ni da nas zavaraju, ja ne znam koga bi mogli iole normalnog u Srbiji da prevare sa pričom kad Đilas izađe i kandiduje nekoga i kaže ko tu može da dobije na izborima, ko ima najmanje negativnih poena. Kad ti predlažeš, taj ima ubedljivo najgore poene, svaki koga ti predložiš. Onaj iza koga ti stojiš, kao najveća lopuža u ovoj zemlji, sa 619 miliona ukradenih, sigurna ta osoba nema nikakvog morala i časti u sebi ako je dozvolila da najveći lopov u Srbiji predlaže za bilo kakvu funkciju.

Nema ni morala ni časti u sebi ni ona osoba koja je pristala da je Marinika Tepić, koja smatra da je srpski narod genocidni narod, onaj ko pristane da bude na toj listi, taj nema ni morala ni časti i taj sigurno nije pošten i taj sigurno nema dobre namere, pa se prevario da slučajno bude na tim listama i bude kandidat te i takve koalicije koja Srbiju želi da označi kao genocidnu državu.

To znate šta bi za Srbiju značilo. To bi bio kraj za ovu zemlju. Bilo bi obesmišljeno dalje bilo kakvo bavljenje politikom u Srbiji kada biste imali vlast koja bi rekla – da, Srbi su počinili genocid, država Srbija je u tome učestvovala. To bi bio kraj za sve nas. Nikakve budućnosti ni za koga u ovoj zemlji ne bi bilo.

Njima to nije ni bitno. Oni sve gledaju kratkoročno, pa su zato oročili sebe na šest meseci. Eto, imaćemo rok šest meseci, građani Srbije, da vam pokažemo šta umemo. Videli smo za 12 godina. Sada bi sa toliko iskustva koje imaju, pljačkaškog iskustva, za šest meseci još više, brže i jače opljačkali ovu zemlju. To je ono što građani Srbije 3. aprila nikako ne smeju da dozvole da se desi.

Takođe, vidite i njihove namere prema državi u kojoj žive i prema narodu, kada najavljuju krvave sukobe, kada najavljuju ponovo paljenje Beograda, kada najavljuju ponovo da će da ruše, da uništavaju. Oni to najavljuju za 3. april, nakon zatvaranja biračkih mesta. Oni unapred kažu – mi smo pobedili na izborima. Oni žele haos na ulicama zato što znaju da na izborima ne mogu da dobiju glasove građana Srbije. To je potpuno jasno.

Šta će vam agresija? Čemu bilo kakva najava bilo kakvih sukoba, bilo kakve pretnje, ako imate iole šanse da pobedite na izborima? I ko može da pobedi na izborima kada ima kandidate kakve oni imaju? Pogledajte ovog nesrećnog Ponoša. On je nesrećan za građane Srbije, a za sebe je veoma srećan, jer čuli smo kakve je sve nekretnine stekao i na Vračaru i ko zna šta će mu još sve otkriti u narednom periodu o tome šta je sve i kako steka, jer sigurno nije Vojska uništavana besplatno. Sve je to imalo cenu. Sigurno nije onaj koji je imao hrvatsku putovnicu i vodio srpsku Vojsku, nije slučajno uništavao tu Vojsku. Nije to radio iz ljubavi, nego iz ljubavi prema novcu.

S druge strane, imate kandidata za gradonačelnika Beograda koji sam kaže – ja nemam pojma kako treba da se vodi grad, ali znam da ću da postavim stručne ljude koji će ovaj grad da vaskrsnu. Kako ako o nečemu nemaš pojma da vodiš, znaš da izabereš stručne ljude koji će to da vode? Zna se ko će njemu da izabere i ko bi njemu izabrao. Oni već kažu i govore – mi ćemo da predložimo nesrećnom pijanom Jankoviću ekipu koja će da vodi, a on će da kaže šta misli.

On više čovek nije u situaciji da kaže šta misli objektivno iz mnogo razloga, jer neko ko kaže – moram da se konsultujem sa lekarom da li ću da se prihvatim neke kandidature. Sam je rekao nije stručan, zdravstveno nije u stanju. Mnogo ima razloga koji govore, a moralu i da ne pričamo. Ako dozvoliš da Đilas i Marinika budu tvoji mentori, onda si duplo nesrećan.

Kada imate Mariniku Tepić kojoj se priviđaju kokoške, dileri u Moroviću i sve ostalo, koja Srbiju hoće da proglasi genocidnom, rekao sam, to je nosilac parlamentarne liste. Zamislite Skupštinu u kojoj imate osobu koja je šef, kandidat za premijera ili uopšte da se takva opština i u Skupštini nađe da bude šef bilo kakve poslaničke grupe u parlamentu Republike Srbije, koja smatra da je ova država genocidna. Da li bi se to i u jednom parlamentu Evrope desilo da takva lista može cenzus da pređe? Postoje ekstremisti svuda. Nisam ja naivan da nema ekstremista u Evropi ili na svetu koji imaju razne sumanute ideje. Sa sumanutim idejama ne možete da dobijete dovoljan broj glasova da se nađete u tako visokom domu kao što je Narodna skupština.

To je ono, ja se nadam da će sve ono što oni čine, sve ono što oni rade da se svede na nivo njihove prljave mašte, da maštom neće uspeti da urade ono što hoće, to je da sruše Srbiju, a neće zato što građani Srbije stoje i iza Aleksandra Vučića i iza politike koju on vodi i koji će znati da sačuvaju i svog predsednika i svoju državu. Živela Srbija!

Hvala predsedavajući.

Uvažena ministarko sa saradnikom, dame i gospodo narodni poslanici, dragi građani Srbije, želim vam srećne novogodišnje i božićne praznike, sve najbolje vama i vašim porodicama u ovoj godini i da imamo mnogo razloga za radost i za slavlje u ovoj godini, a pre svega da se napokon okonča ova epidemija korona virusa.

U ovom sazivu rekao bih da smo imali mnogo istorijskih i važnih odluka za naše građane i za državu, za koje su nam građani Republike Srbije dali poverenje na prethodnim izborima da je vodimo, predvođeni predsednikom Republike, Aleksandrom Vučićem.

Kada vam građani daju poverenje u tom broju u kome su dali SNS i pre svega Aleksandru Vučiću, onda imate veliku odgovornost da iskreno brinete o ljudima, ne demagoški, ne tako što ćete ljudima uvek pričati samo što oni hoće da čuju i ono što im je prijatno za uši, već nekada i teške stvari, nekada i ono što se njima neće dopasti, nekada i ono što nije popularno, da biste na kraju ojačali svoju državu, stabilizovali je i doveli u situaciju da može zaista na istinski, pravi način, održivo, da se razvija, da napreduje, ali i kada je to neophodno, kao u prethodnih godinu ili dve dana, i značajno pomogne svoje građane zbog situacije u kojoj se našao i ceo svet, a samim tim i naša država nije bila izuzetak u tom slučaju u toku ove epidemije korona virusa.

Kao što znate, građani Srbije i naša privreda je to osetila, Srbija je imala i ima dovoljno novca i pomaže i privredu, ali pomažemo i naše građane. Pomogli smo, ja ću krenuti od početka, ne samo od ovih finansijskih pomoći koje su naravno jako važne, ali pre svega smo kroz zdravstvo pomogli naše stanovništvo tako da ono može da bira vakcinu koju će da primi, tako što smo nabavili veliku količinu svih sredstava koja su neophodna za borbu protiv korona virusa i na taj način sačuvali bezbroj života u našoj državi, a nema ništa važnije i vrednije od toga nego što je ljudski život. I to je najveći uspeh koji smo napravili u prethodnom periodu.

Zatim, kroz stabilne javne finansije, kroz pun budžet, uspeli smo da pomažemo našu privredu, da nemamo otpuštanja već da zapošljavamo nove radnike, da se otvaraju nova radna mesta, nove fabrike, da se ljudi odlučuju da otvaraju svoja preduzeća, da ona koja rade budu stabilna, da koliko-toliko se ovo teško vreme preživi i da uđemo nakon završetka ove epidemije, ove strašne zaraze koja je ceo svet napala, u jedan mirniji period rasta koji se svi nadamo da nas očekuje u još značajnijem obimu nego što je to bilo do sada.

Došli smo u tu situaciju, evo, na ovu temu se sad vraćam, koja je danas aktuelna, o kojoj govorimo, kao što je finansijska pomoć mladima od 16 do 29 godina, da možemo da pomognemo mladim ljudima sa jednim iznosom za koji, rekao bih, neko kaže da je simboličan, neko kaže da je mali, da je to ništa, da je to 90 evra jer je inflacija pojela 10 evra, nemaju oni pojma, niti imaju pojma njihovi luksemburški mediji, niti njihovi nazovi analitičari, niti ima pojma Dragan Đilas, niti imaju pojma Šolaci i ostali o tome ni šta je 100 evra. Njima to ništa ne znači.

Oni, rekao bih, su čak i ljuti što mi danas donosimo ovakvu odluku. Rekao bih i da su ljuti što i penzionerima dajemo 20 hiljada dinara 14. februara. Rekao bih da su ljuti što dajemo zdravstvenim radnicima iz budžeta novac u ovom mesecu 10 hiljada dinara na njihove račune. Njima kad god se građanima nešto daje, oni se strašno naljute, kada se građanima otima, onda je to za njih razlog za vatromet, za slavlje, za proslavu, zato što je prosto to model po kome su oni navikli, taj deo opozicije da funkcioniše, tj. otimačinu. Samo kada se iz budžeta uzima i kada se stavlja u tajkunske, kriminalne i lopovske džepove, kada se taj novac iznosi van zemlje, kada se ne koristi ovde da se poveća potrošnja, da se napuni budžet ponovo, da imamo neka sredstva koja obrćemo, da pomažemo građane, da investiramo, da ulažemo u privredu, da ulažemo u svoj rast, to se njima ne dopada.

Setimo se šta se njima dopadalo. Za njih je rast bio minus 3%. To je bio rast za Dragana Đilasa, za Jeremića, za Obradovića, za Borka, za Tadića, za sve ostale koji su tada bili pripadnici tog režima, na ovaj ili onaj način. Za njih je minus bio rast, zato što je minus u džepovima građana, i to je debeli minus, bio plus u džepu Dragana Đilasa i zato što on ni dan-danas ne može da nam objasni kako od minusa od 3% u ovoj državi njegove firme su uspele da prometuju 619 miliona. I zato danas dolazimo u tu drugu situaciju da njegov prijatelj može da kupi jednog premijerligaša. Ja se onda pitam, nije samo on vlasnik zaista, možda na papiru samo on jeste, ali, čiji je to novac, da nije to novac svakoga od nas? Da nije to novac i onih koji se pitaju, kažu - dajete nam naše pare. Pa, naravno, svi mi plaćajući porez, plaćajući neke račune, punimo budžet države, da bi država imala sredstva da ulaže u ono što je neophodno da bi mogla da funkcioniše. Svi mi na određeni način učestujemo u punjenju tog budžeta da bismo imali novac.

Danas država, zahvaljujući domaćinskom poslovanju i radu, ima mogućnost da pomogne i mladima danas sa 100 evra, i zdravstvenim radnicima sa 10.000 dinara, i našim penzionerima preko 1.800.000 koliko ih ima da pomogne sa 20.000 dinara. To nisu mali iznosi. Za nekog nisu mali, za nekog su veliki. Ali, znate, kada jednom penzioneru date 20.000 dinara njemu to mnogo znači. To znači i zdravstvenim radnicima. Po meni, to znači u onom jednom simboličnom smislu da ljudi osete da imaju državu, da imaju državu koja stoji iza njih, da imaju državu koja nije slaba, da imaju državu koja je jaka, i to prvi put jaka posle ko zna koliko decenija da može da stane iza svakog svog čoveka i da kaže ljudima – niste sami.

Kada je najteže, kada su najveće krize u svetu, kada mnogi drugi ne mogu i ne pomažu svoje građane, mi imamo novca i hoćemo da pomognemo svoje ljude.

Što, jel nije mogla ova Vlada Republike Srbije da kaže – nećemo, šta ima da dajemo. Imate svoje plate. Imate svoje penzije. Ostavićemo to ili ćemo da trošimo na neke druge stvari. Ne. Hoćemo da svaki čovek zna i oseća da je država uz njega, da smo svim srcem uz svakog čoveka u Srbiji.

Reći će – to radite zbog izbora. Pa, zbog izbora od kako su se stabilizovale finansije podižu se plate i godine svake godine. Da li su svake godine bili izbori? Nisu svake godine bili izbori, nego je normalno da kako raste privreda i kako imate više novca pomažete građane i povećavate koliko možete i plate, i penzije. Pa, ako smo imali rast od preko 7% da pomognemo da i ljudi osete to, da osete u svom džepu.

Sad ide Srpska nova godina, da bake i deke mogu da planiraju svojim unucima da kupe poklon, da mogu da planiraju svoje živote, da mogu da planiraju da kupe lekove, da mogu da planiraju da se prehrane, da mogu planiraju da plate porez i da im nešto novca i ostane, da mladi ljudi mogu da imaju taj novac da kupe sebi nešto, da vide i da kažu – dobio sam ove pare. Država je nešto radila i stvorila. Zbog nečeg smo se žrtvovali prethodnih godina da bismo danas imali.

Dok su neki drugi vodili ovu državu nismo imali ništa. Šta su oni davali? Koliko se ja sećam, ostavili su nam samo dugove i one zelenaške kamate koje smo plaćali, pa se neki dugovi njihovi i dan danas vraćaju.

Zamislite koliko bismo novca imali danas da pomognemo i mladima i penzionerima i svima ostalima da nismo na vlasti imali tu kugu kao što je Dragan Đilas. Njega ću da nazovem – gospodin macola, zato što njega zamišljam kao čoveka sa macolom u ruci koji ide i ruši sve što je napravljeno u ovoj zemlji. Zamislite, ne daj Bože, da se ta kuga u vidu Dragana Đilasa vrati na vlast u Srbiji, na šta bi to ličilo.

Oni koji su pokušavali prošle godine da upadnu u ovaj dom, da ga zapale, da sruše, da pokradu ponovo slike, da sve što stignu očerupaju, zamislite da se to vrati u Srbiji na vlast. Kako bi tada Srbija izgledala i na šta bi ličilo ovo društvo kada bi oni koji su na pljačkanju, otimačini, skidanju kože sa leđa građanima Srbije, danas kupovali fudbalske klubove širom Evrope, kupovali vile, jahte, avione, trošili milione odnesene iz Srbije, puneći razne svoje devizne račune širom Evrope i sveta? Zamislite tu državu. U šta bi se pretvorila Srbija kada bi ponovo nju trovao Dragan Đilas svakodnevno sa mesta, ne daj Bože, gradonačelnika, predsednika, premijera, gde već sebe zamišlja?

Na svu sreću građana Srbije, to će samo da se završi na zamišljanju. Znamo kako će se sve to završiti 3. aprila. Samo pozivam ljude da budu odgovorni.

Znamo šta taj čovek danas govori, da govori – izgubim li izbore i ne budu li građani Srbije glasali za mene 3. aprila, pazite, on preti građanima Srbije, videćete kako će onda krv da se lije ulicama Srbije ako ja ne pobedim na izborima, zato što sam ja mnogo pametan, zato što imam mašinski mozak, zato što ja znam da računam procente, pa ću vama, glupim građanima, da pokažem šta će da bude ako ne budete meni dali glas.

Nemojte da se plašite te kuge. Jednom je bio u Srbiji, jednom je bio i nikada se više ne povratio na ono gde želi da se vrati. To pokazuje i njegovu politiku i šta je on i kao čovek.

Pokazuje još jedna stvar. Mi ćemo imati u Srbiji referendum o promeni Ustava 16. januara. Strašno važan dan za ovu zemlju. Mi svi narodni poslanici SNS svakodnevno razgovaramo sa građanima i verujem da su se i druge kolege bezbroj puta suočile sa tim da građani imaju određene primedbe na rad pravosuđa. To je nešto što je normalno.

Sistemski je u prethodnim decenijama pravosuđe u Srbiji uništavano, unošena korupcija u njega. Svašta je rađeno prilikom izbora sudija, prilikom razrešavanja sudija. Setimo se kako su to odradile demokrate žutog preduzeća nekada, dok je Đilas zajedno sa Tadićem bio vrhovni bog u ovoj zemlji, kako su se birale sudije i kako su isterivane sa posla. Setimo se tog perioda i onda možemo da znamo i da nam bude jasno zašto su oni za to da ne izađe na referendum, a i ako se izađe, da se zaokruži – ne i šta znači zaokružiti – ne na referendumu za izmenu Ustava? Nemojte da unose zabunu među građane, da im kažu da će da se menja bilo šta u Ustavu osim oblasti koja se odnosi na pravosuđe, na tužioce, na način izbora sudija.

Nego, šta treba da uradimo, da ostavimo da se sudije biraju u parlamentu, pa da postoji kolika – tolika mogućnost da politika utiče na pravosuđe? Valjda smo se borili za to da pravosuđe bude nezavisno bude nezavisno i nezavisnije daleko više nego što je bilo pre 2012. godine. To nije sporno. Ali, zar ovo nije dobro rešenje? Zar svi ne govore, stalno puna usta o nezavisnom pravosuđu, pa kad dovedete dotle da pravosuđe postane potpuno nezavisno od politike, da nema nikakve veze više politika, ni na kakav način da utiče na njega u Srbiji, e onda kažu – to je loše rešenje. Nećemo o tome, to vi radite pred izbore.

Kakve veze ima kad se menja nešto ako je to dobro što se radi, da li radili pred izbore ili posle izbora? Bolje je pre nego kasnije, ali oni su za to da se to ne radi nikada, da se nikada stvari u Srbiji ne promene, da se nikada ono što su oni radili u Srbiji ne promeni. Oni zamišljaju to tako da oni dođu u ovu Skupštinu, naravno prebijanjem, rušenjem, paljenjem, i da onda kao jedna lopovska, kriminalna većina mogu da izaberu apsolutno sve svoje sudije, sve svoje tužioce, da oni postave ponovo onaj korupcionaški, mafijaški sistem nazad i da potpuno upravljaju ovom zemljom dok ne ugase i poslednje svetlo u njoj.

Ovo je način gde ćemo promenom Ustava sprečiti takvu stvar da se u Srbiji dešava i da se desi ponovo. Niko više u Srbiji neće moći na pravosuđe da utiče na onakav način kako je to mogao da radi do 2012. godine. Pravosuđe će biti nezavisno, tužilaštvo samostalno, sudije se neće birati po političkoj liniji, po političkim odlukama i direktivama, a građani Srbije biće sve bogatiji, Srbija sve srećnija i sve naprednija, a Dragan Đilas kako će i gde će sa Šolakom posle izbora, to nas ne zanima.

Živela Srbija!

Hvala vam, predsedavajući.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, ovo je, rekao bih, ključna tema za opstanak naše zemlje. Putevi su tu, gradimo ih, stotine kilometara, trenutno se u Srbiji radi na deset auto-puteva, otvoreno je, slobodno mogu da kažem, preko 250 novih fabrika, otvoreno je na stotine hiljada novih radnih mesta, pohapšene su i rasturene najveće kriminalne grupe, narko-klanovi, banka koja je pljačkala Srbiju je razotkrivena u prethodnom periodu i znamo svi dobro ko su ti ljudi, uspostavili smo neke od temelja za opstanak i razvoj naše zemlje.

Pre svega, na vlasti danas imamo odgovornog političara, državnika i poštenog čoveka, koji iskreno voli svoju zemlju, koji iskreno radi za dobrobit naše države i svakog deteta koje živi u njoj. I da, deca su ono bez čega Srbije neće biti u narednom veku. Ako dozvolimo da nam lični interesi, lična zadovoljstva i sve ono što nisu deca bude ispred njih, onda ne možemo da računamo na to da će naša deca koju danas imamo i njihova moći da imaju mirnu budućnost, sigurno ne, ni sigurnu budućnost.

Zašto ne mirnu? Pa sa raznih strana stalno Srbiji upućuju pretnje ovakve i onakve, pogotovo neki koji imaju teritorijalne pretenzije prema Republici Srbiji, oni koji su radili sve i rade na tome da otmu na kraju i Kosovo i Metohiju, oni koji bi čerupali i dalje Srbiju. Mi ne smemo da dozvolimo da deca koja će se rađati u budućnosti dočekaju neke nove crne dane. Znamo da tamo gde nema ljudi, pitanje je onda i kako opstaje ta teritorija u okviru te države.

Dakle, ne samo što, recimo, danas ako mi imamo u proseku jedno i po dete, mada je to nekako ružno reći – 1,7, 1,5, 1,6, jedno ili dvoje dece po porodici, šta će ta deca sutra raditi ako ne bude bilo mnogo više dece nego što projekcije kažu, kakav je sada trend, da će biti za 10, 20 ili 30 godina.

Zbog koga mi gradimo sve ove auto-puteve? Ko će da se kreće tim auto-putevima? Ko će da se vozi tim auto-putevima? Ko će da ode do spomenika Stefanu Nemanji i da se seća nastanka srpske srednjovekovne države? Ko će da obilazi naše manastire, te svetinje o kojima govorimo svakodnevno? Ko će da čuva te svetinje? Ko će da obnavlja škole? Ko će da obnavlja domove zdravlja, kliničke centre koje danas gradimo? Kome ćemo mi to ljudi da ostavimo?

Da li da ostavimo onima koji su otimali Kosovo i Metohiju, onima koji bi otimali neke druge delove naše teritorije, ili hoćemo da imamo pretke koji će sa ponosom da se sećaju ovog vremena i da kažu – naši očevi, dede, pradedovi su zidali, mi to obnavljamo danas i nadograđujemo sve to, ili hoćemo da neki predak kaže bili su neodgovorni tada i da nam pljunu na sliku i da kažu – nisu vodili računa dovoljno. Nisu dovoljno ulagali u populacionu politiku i zato nas nema i zato nestajemo.

Decenijama unazad, nikog nije zanimala populaciona politika. Sećam se jednog predavanja na državnom pravnom fakultetu jedan profesor je držao, to je neka 2002/2003. godina bila, kada je i to predavanje još tada bilo poučno, nije to daleko, to je 18 godina ministre, unazad, istorijski gledano to je kratak period, kada sam slušao sve ove projekcije koliko će nas biti 2050, pa 2080, pa, 2100. godine. Govorili su da ćemo 2050. biti manjina, bićemo i pre manjina ako ne budemo vodili računa o deci. Naravno, o deci vodimo računa tako što gradimo vrtiće, tako što pomažemo roditelje, tako što ulažemo novac da se pomogne porodicama za prvo, drugo, treće, dete, i ne samo ovaj novac koji daje republika, već i Grad Beograd izdvaja značajna sredstva za novorođenu decu i tako je u većina drugih lokalnih samouprava.

Međutim, moramo da obratimo pažnju i na politiku. Rekao bih, da se mladima u Srbiji ogadila politika u prethodnih 20, ili 30 godina. Tu smo imali jedan ozbiljan odliv mozgova, pogotovo nakon 2000. godine do 2012. godine. Ozbiljan odliv mozgova. Ljudi su očekivali zaokret iz onog nekad jednopartijskog sistema, komunističkog, pa, došao je višepartijski, pa su očekivali nakon 2000. da će krenuti nešto da se ozbiljnije menja nakon završetka ratova, ukidanja sankcija, da će krenuti jedan opšti preporod i obnova Srbije. Međutim, krenuo je totalni sunovrat, neko je trebao da zakuca onaj poslednji ekser na kovčeg Srbije da ugasi svetlo i da kaže do viđenja, pokupi sve pare, i kaže – mi idemo negde na neke egzotične destinacije, vi koji ste ostali sačekajte konačni kraj.

Srbija i građani Srbije, rekao bih, imali su tu sreću da nastane SNS 2008. godine, da 2012. godine ona dođe na vlast da krenu ozbiljne i korenite promene u Srbiji, uspostavili smo javne finansije i krenuli istinski da obnavljamo svoju zemlju. Naravno, pitanje uvek, da li danas možda nije kasno, da li možda nismo propustili neke poslednje vozove za demografski oporavak naše zemlje ili smo možda mi sada taj poslednji voz koji smo uhvatili da nešto uradimo kako bismo sačuvali ovu zemlju, i pre svega ovaj narod, jer nema zemlje bez naroda. Ako narod nemate nema te ni zemlju, jer narod je stvorio zemlju, nije zemlja sama od sebe nastala.

Neki ljudi su napravili zemlju, neki ljudi su uspostavili te granice koje Srbija ima, neki ljudi su izgradili te kuće, te bolnice, te škole, te spomenike, sećamo se tih ljudi, ne dižemo im spomenike bez veze, takao što nam je došlo da idemo da dižemo spomenike iz ulice u ulicu ili da postavljamo neke table gde je neko živeo, i da dodeljujemo po nekim značajnim istorijskim ličnostima nazive ulica. To su ljudi koji su mnogo učinili za ovu zemlju zbog kojih mi danas jesmo ovde gde smo. Zbog kojih mi postojimo danas.

Nemojte da se jednog dana, a to kažem i građanima i nama poslanicima ovde, zapitajmo se koliko ko od nas dece ima. Nemam pravo ja nekom da kažem ako nemam ni jedno dete, imam 40 godina, rađaj ti decu. Ne možemo nikog ni da teramo na to, ali moramo da govorimo koliko je i lepo imati decu.

Pa, se svako od nas onda seti svojih predaka koji su možda u mnogo težim situacijama, svetskih ratova, balkanskih ratova imali po petoro, desetoro dece. Nisu oni tada imali ni moderne automobile, ni mobilne telefone, ni ne znam kakvu garderobu, nisu imali ni letovanja, ni zimovanja, ali su imali ono najlepše što možete da imate, a to je kuća, porodica i deca. Živeli su za decu. Nisu živeli za skupe cipele, nisu živeli da kupe najnoviji Ajfon kada izađe u septembru, nisu živeli za najnoviji Samsung na proleće kad izađe, nego su živeli za plač dece, za pelene. Nisu rekli, teško mi je da perem za bebom, nisu rekli mlada sam ili mlad sam, ima vremena, rodiću sa 50 godina, pa da budem deda svom detetu, da ne mogu da ga razumem, da ne možemo zajedno da pratimo vreme i njegovo odrastanje.

To su strašno važne teme o kojima moramo da govorimo. Meni je žalosno da deo kolega baš briga za to, što ćaskaju međusobno. Molim predsedavajućeg, da opomene druge kolege poslanike da je ovo važna tema i to je pitanje za svakog od nas. Elementarne pristojnosti danas. Elementarna odgovornosti i prema sebi, ko će sutra vas koji danas imate 20 i 30 godina da pogleda kada budete došli u 50, 60, i zatreba vam lek. Ko će vam taj lek doneti? Ko će kada budete otišli u penziju, kada ne budete mogli da ode na pijacu umesto vas? Ko će jednog dana, ne daj bože da neko mora da se operiše, da se leči, ko će da vas obiđe? Ko će da prespava kod vas? Ko će da bude sa vama ako nemate dece ni unučiće. Neće onda biti ni komšija, svi će da odu ili ćemo da nestanemo.

Toliko toga smo stvorili danas. Toliko žrtve je podnela i ova zemlja i toliko toga radimo od 2012. godine do danas, da ne smemo da propustimo tu šansu, tu poslednju priliku koju Srbija ima da opstane. Rekao sam, za koga pravimo ove fabrike? Ne pravimo sigurno za jednu ili dve generacije i da onda stavimo katanac, nego pravimo valjda neku projekciju kao što ima Aleksandar Vučić, viziju i danas razmišljamo šta će da bude 2030. godine. Pa, se tako projektuju i finansije, i planovi i pitanje bezbednosti i sve ostalo.

Prvi put se tako u ovoj zemlji razmišlja danas. Prvi put ne razmišljamo od danas do sutra. Prvi put razmišljamo strateški, vizionarski. Mene je strah šta će biti ako ne budemo imali Aleksandra Vučića na mesto predsednika Republike. Gde će ova zemlja da ode ako je budu vodili oni koji neće da slušaju kada se govori o demografskoj politici, ako nas to ne zanima ili oni koji kažu, ma jedno mi je dete dosta. Pa, nije dosta, ne zato što vas neko tera da rađate, nego zato što smo za 60 godina u nazad, od 1945. godine na ovamo smo poremetili svoj sistem vrednosti, apsolutno.

Zato što smo vaspitavani u pogrešnom smislu. Pa, neko kaže patrijarhalno vaspitavanje je oznaka nasilja, kako to reče jedan ekspert pre dva, tri dana iz Luksemburga. Skroz su uništavali srpsku porodicu prethodnih 50 ili 60 godina, dok nije postalo normalno da nemate decu, da dete bije roditelja, da se isvađamo svi međusobno, da ne razgovaramo što drugačije mislimo, da pozivamo na ubistvo predsednika Republike i nikom ništa, da nikakve nezavisne regulatorne organizacije, tela i ostali, koji primaju ozbiljne naknade na mesečnom nivou, njih ne zanima u opšte kada se kaže, predsedniče Republike seti se Čaušeskua kako su ga streljali, tako đeš ti da prođeš. To kaže, kako oni kažu, uvaženi veliki reditelj, Goran Marković i još dobije i nagradu u jednom od nedeljnika, označe ga kao ličnost godine. To prođe onako tiho, nema skandala oko toga, ništa. Čovek rekao i to je to i još dobije i nagrade, još je to ličnost godine.

Da li smo mi svesni kolika se opasnost nadvija nad ovim društvom ako neko koga do smo juče koliko, toliko uvažavali i smatrali za ozbiljnog kulturnog radnika može da kaže takvu ludost, gadost, tako nešto odvratno i jezivo da predsednika Republike koji je kriv jer je izgradio sve što je izgradio, jer je oporavio Srbiju, podigao je, doveo nas dotle da možemo da ulažemo u oporavak populaciono demografski, da takvog čoveka postoje oni koji hoće da streljaju.

I oni sebe nazivaju vrhunskim intelektualcima. Neću da kažem kako bih ja nazvao takvu osobu jer bih opet dobio po nekom kodeksu opomenu ili ne znam ni ja šta. A koji kodeksi važe za njih? Koja pravila važe za njih?

Mene su proglasili ekspertom za vređanje. Ljudi, ja se iznerviram kada čujem da je neko mogao 619 miliona da prometuje za vreme dok je bio vlast, a nije imao cipele da kupi dok nije došao na vlast. I sad kad nije vlasti opet to slabije prometuje i prihoduje jer nije na vlasti, a mnogo je pametan.

Evo, mogu da pitam i ministra i vas ostale – da li neko od vas ima desetine hiljada, a ne 619 miliona evra? Da li smo mi svi glupi ovde? Retardinarni, pa ne znamo da steknemo novac?

Meni to uopšte nije smešno, meni je to žalosno. Žalosno je da u jednom društvu, takav čovek može da se kandiduje za bilo koju funkciju i nikom ništa. Kakva Agencija za borbu protiv korupcije?

Pa, taj čovek je sinonim za lopovluk, sinomim za bahatost, sinonim za odliv mladih ljudi iz ove zemlje. Šta mlado? Pa, oni govore kako su mladi… to je čista nebuloza i laž.

Koji normalan i mlad čovek može da bude na strani onoga koji ih je pokrao u stotinama miliona evra i zbog toga im napravio onakve klozete kakve su škole imale pre dolaska Aleksandra Vučića, onakve fakultete kakvi su bili pre dolaska Aleksandra Vučića, onakve puteve koje nismo ni imali, bolnice koje nismo imali, domove zdravlja koje nismo imali?

Pa, koji mlad čovek može da bude za to? Koji mlad čovek može da bude za to i da podrži onog čoveka koji je njihove roditelje ostavljao bez posla, a svoje poslove odneo na preko 50 raznih računa širom Evrope i sveta, koji je leteo za više desetina hiljada evra na dnevnom nivou, još onako bahato dođe i kaže – pa, šta hoćeš ti, bre? Koji može policajcu koji ga samo zaustavi i radi svoj posao, uhvati ga u saobraćajnom prekršaju, da kaže – majstore, ti ćeš da ostaneš bez posla kad ja dođem na vlast.

Da li jedan mladi čovek treba da ide na Policijsku akademiju i da onda zamišlja kad zaustavi nekog Đilasa da će ovaj da mu kaže – ti će da ostaneš bez posla i da se nikada nećeš zaposliti kad ja budem bio na vlasti.

To je sinonim njegove politike – gašenje radnih mesta, otkazi, izbacivanje sa posla. O čemu on priča, kakvim ucenjivanjima? Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić su na stotine hiljada novih radnih mesta otvorili i zaposlili stotine hiljada novih ljudi. Naravno da imamo preko 700 hiljada članova, naravno da imamo glasova preko 2,5 miliona, sigurno zato što u ovoj zemlji žive ljudi zdravog razuma.

Ljudima nije ispran mozak, ljudi vide kada stave ruku u džep koliko para imaju kada podignu plate, plate račune i odu u prodavnicu, vide šta im ostane. Vide da se tu nađe i za hranu, i za školovanje, i za knjige, vide da pomažemo, vide penzioneri da im se daje koliko se može sve više iz godine i godinu. Znaju da to nije palo s neba, znaju da je to nastalo ozbiljnim, napornim, teškim radom koji je uložen u prethodne decenije.

Znaju da se to nije steklo lako, znaju da to nije došlo tako što je neko blejao i krao, nego tako što je neko ulagao u budžet tako što je neko gradio, tako što je neko privlačio investitore, tako što smo najbolji u privrednom rastu u Evropi. Tako što smo najbolje privlačili strane investicije u regionu, tako što iz godine u godinu milijardama se mere investicije koje dolaze u Srbiju. Zato mladi ljudi ostaju u Srbiji. Zato 3. aprila znaju ljudi šta će da zaokruže. Zato znaju da će lepo i srećno da proslave novogodišnje i božićne praznike i da svi zajedno slavimo pobedu 3. aprila.

Živela Srbija. Hvala vam.

Hvala, uvaženi gospodine Orliću.

Uvažena ministarka sa saradnicom, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, ne prođe nijedan dan u ovoj zemlji da se ne pljune na auto-puteve. Ne prođe nijedan jedini dan, ni sekund, ni sat da tajkuni i kriminalci predvođeni Draganom Đilasom, gonjeni panikom i strahom od pravde ne napadaju porodicu predsednika Republike i samog predsednika Republike. Ne prođe nijedan dan da se u Srbiji sve što je normalno, pristojno i napredno ne izvrće ruglu. Ne prođe nijedan dan u Srbiji, ama baš nijedan dan, da se ne preti nekom članu Vlade, nekom poslaniku, nekom članu SNS, a najviše predsedniku Republike Aleksandru Vučiću.

I zbog čega je to tako? Mi o tome moramo da govorimo. Nemamo pravo o tome da ćutimo. Dobili smo poverenje građana da radimo u njihovom interesu, najbolje što umemo i znamo.

Nemamo pravo o tome da ćutimo. Dobili smo poverenje građana da radimo u njihovom interesu najbolje što umemo i znamo i nemamo pravo da se krijemo i da ćutimo dok napadaju svim silama predsednika Republike Aleksandra Vučića, članove Vlade, predsednicu Vlade, i na svaki mogući način pokušavaju da ih diskredituju, nateraju ih da se povuku pred onim najgorim što u Srbiji pokušava da zauzme vlast. Ne bi bilo strašno da to što naziva sebe delom opozicije okupljeni oko tajkuna Dragana Đilasa i njegovih kriminalaca da to tamo ne želi da se na izborima izbori za vlast, jer tu ne bi bilo nikakve šanse, nema dileme da oni do vlasti na izborima ne mogu da dođu.

Međutim, strašno je to što oni ucenama, pritiscima, svakodnevnim pretnjama i iživljavanjem, mrcvarenjem jedne porodice, a to je porodica Vučić, pokušavaju da slome predsednika Republike, da mu slome volju da nateraju njega da se povuče i da ostavi Srbiju na milost i nemilost kriminalcima i tajkunima. Ja sam uveren, te grabljivice predvođene Đilasom, Marinikom, Borkom i ostalima, koji se onako lepo šepure u svojim BMW-ima, Poršeima, širom Srbije, koji građanima nose iz mesta u mesto poruku, evo kad mi izađemo iz Poršea vama će da svane. Stvarno kada izađu iz Poršea i nikad se više ne vrate, Srbiji definitivno će tada da svane.

Ne može niko da mi objasni, sa svojim platama, a to su platice u odnosu na imovinu koju imaju, kako su uspeli da do tih automobilčića da stignu. Niko razuman ne može da razume nekog da sedne u skupoceni Porše, skupoceni BMW, ide po Srbiji i govori o sirotinji. Evo, suzu ću da pustim, zbog toga koliko je njima teško i koliko se oni zlopate u svojim skupim automobilima ili kada izađu iz svojih vila, svojih bazena, namirisani, napirlitani, sređeni, u skupim cipelama, odelima, i onda građanima Srbije govore kako su siromašni.

Pazite, tog licemerstva, te ljudske bede, tih nakaza moralnih, koji su u stanju da govore o sirotinji. Nemate pravo vi koji ste 619 miliona evra prihodovali, zahvaljujući funkcijama koje ste obavljali u tom periodu da govorite bilo kome o sirotinji, ili da govorite nekome kako se u Srbiji teško živi, kako je u Srbiji loše, kako je u Srbiji strašno, kako je to neki mrak. Koji mrak? Mi svakodnevno imamo udare desetina njihovih mafijaško tajkunskih portala, raznoraznih luksemburških medija odakle stižu desetine novih raznih udara, vređanja, uvreda. Govore kako smo i fašisti, kako smo ovakvi, onakvi, pa svojevremeno kada sam za njih rekao to, svi su drvlje i kamenje udarili po nama zato što sam ih ocenio tako kako jeste.

Šta je sad? I, sve se slučajno dešava od kako se gospodin vratio iz Vašingtona. Nameštaju se raznorazni incidenti po ulicama, pokušavaju da izazovu provokacije koje će da izazovu incidente širih razmera, ali ne ide. Zbog toga svakog dana su sve nervozniji i nervozniji.

Ne uspeva nijedna provokacija, nijedna nameštaljka. Slučajno se tamo gde će da se desi neko bacanje jaja, neki navodni skandal, desi nekoliko televizijskih kamera sa svih strana, da slučajno eto, baš našli se tu da snime to što se dešava. Zašto, ako ste hteli nešto da uradite niste bez kamera, bez pompe otišli da uradite to što hoćete, ako to zaista osećate u sebi kao svoju ljudsku, i oni kad govore, moralnu, potrebu da oni nešto naruše, sruše ili unište, nego vam treba medijska pažnja.

Treba vam cirkus. Ima za njih mesta ako su za cirkus, znate gde treba da se prijave i sigurno će tamo biti primljeni, jer kao cirkuzanti tamo mogu da prođu, i ako ne znam ko bi platio kartu da njih gleda, jer je muka građanima Srbije da gledaju njih više. Verujte, meni je muka kada otvorim mobilni telefon ili laptop, da vidim vesti u kojima oni o Srbiji govore sve najgore.

U Srbiji u ovom trenutku 10 auto-puteva, brzih saobraćajnica koje se grade. To je ono što ljudima donosi život, to jeo no što im donosi plate. Ne donosi im plate prazna obećanja, narikanja iz BMW- a, Porešea ili sa nekih skupih destinacija.

U ovu zemlju su došle preko 200 novih fabrika samo zato što se u ovoj zemlji počelo da se radi konačno, i zaustavila se pljačka, korupcija, nameštanja. Zato dolaze investitori u Srbiju, zato što imamo na čelu Srbije odgovornog čoveka koji se bori za interese ove zemlje. Zato što vodimo računa kolika će cena gasa da bude za naše stanovništvo i za investitore u Srbiji. Da bismo bili konkurentni sa drugim državama u regionu, da bismo privukli sve da dođu kod nas i da svi dođu i otvaraju svoje fabrike u Srbiji. Zbog čega? Pa, zbog tih građana koji treba da ostanu da žive ovde. Zbog svakog deteta u Srbiji. Neće naša deca ništa imati od toga da gledaju Mariniku kako izlazi iz BMW-a i priča o muci i sirotinji ili kada halucinira o kokoškama i dilerima.

Od toga Srbija nema ništa. To je pokušaj zamajavana ovog naroda. Zato Srbija ima kada kažemo, biće auto-put otvoren, biće most, biće fabrika, idu plate povećavaju se od januara meseca, idu penzije na gore, standard raste iz godine u godinu sve više. Ljudi to osete, prosto kad uđu prodavnicu i da plate račune, osete i vide kako im je iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Vide da je bolje, nema tu laži, nema tu prevare. Dođu izbori i onda vidite po izbornim rezultatima kako je. Kad neko i sa cenzusom od 3% neće na izbore da izađe, pa jasno vam je zašto neće da izađe. Što ne bi neko ko hoće da se bori zaista za svoju politiku, ako politiku ima, se kandidovao na izborima, izašao sa nekim programom ako program uopšte ima, došao u Skupštinu i suprotstavio taj sjajni program ovde i rekao, vi iz SNS, sada ću ja vam da pokažem kako ja sjajan program imam da čuju građani da u direktnom prenosu svaki dan, eto prilike za marketing njihov.

A šta će da ponude građanima? Da kažu da će da bacaju jaja i onda da pričaju o gladi i o sirotinji. Da kažu da će nešto da uništavaju. Da će da uništavaju fasade u Karađorđevoj ulici jer su svojevremeno rekli mi ćemo sve kako je bilo u Beogradu nekada da vratimo. E, to će da bude kada se ti vratiš malo sutra na vlast u Beogradu, vraćaćeš sve kako je bilo nekada. Ne daj Bože da tako bude, jer tom Karađorđevom, tom Savamalom, pa i drugim ulicama u Beogradu, ne sećam se da su ljudi toliko šetali, otvarali svoja mala preduzeća, svoje radnje, svoje kafiće, zapošljavali nekoga, nije imao tu ko da ide, niko nije tu želeo da prođe.

Koji porast turista imate danas u Beogradu? Pa, zašto dolaze ti ljudi turisti, nisu ljudi blesavi da idu u neki grad koji je ruševina koji je užasan, koji je unazađen, upropašćen. Pa, valjda kada kupujete aranžman negde da idete sa porodicom, vi idete tamo gde je lepo da vidite nešto. To znači ako je povećano više stotina procenata puta dolazak turista u Beograd, u Srbiju, znači da Srbija ide napred i da nešto u njoj ima da se vidi. A šta ste imali da vidite za vreme Dragana Đilasa, Tadića, Borka i svih ostalih. Evo, oni pokazuju, njihovi prvaci, Aida i ostali, pokazuju šta mogu da vide. Mogu da vide gađanje jajima po centru kada oni dođu na vlast. To je program, to je vrhunac politike tajkunsko nevladine Dragana Đilasa, da se napadne Srbija.

Pa, na sve to, na vrhuncu histerije, kaže, srpski narod je počinio genocid. Pa, ti nisi normalan. Kakav genocid je počinio narod koji nikada nije vodio nikakve osvajačke ratove, kao prvo. Drugo, kao narod koji je uvek morao, morao nažalost da brani svoja ognjišta gde god je živeo. Kao narod koji je u Prvom svetskom ratu izgubio milion i po ljudi. Kao narod koji je u Drugom svetskom ratu izgubio preko milion i po ljudi. Pa, samo u tom Jasenovcu, a oni kažu, nemojte da pričate o Jasenovcu, vi hoćete tu da kažete da onda u Srebrenici ništa nije bilo. Ne, nego zašto mi nemamo jedini pravo da kažemo gde je počinjen genocid nad našim narodom i zašto ne smemo da kažemo da je to genocid.

Zašto ne smemo da kažemo da je 1995. godine počinjen genocid u „Oluji“, „Bljesku“ i ostalim njihovim ustaškim akcijama. Zašto ne smemo to da kažemo? Zašto moramo da ćutimo o Jasenovcu? Pa, šezdeset godina smo ćutali o tom Jasenovcu i nismo smeli ništa kao Srbi u Srbiji da kažemo o tome. E danas imamo Aleksandra Vučića i govorićemo i dok je poslednjeg Srbina govorićemo o tome šta se u Jasenovcu desilo, jer to ne samo Srbi, to ne sme svet da zaboravi. Taj svet koji okreće glavu kada god se pomenu srpske žrtve. Svaki put treba da mu okrenu glavu i kažemo – pogledaj svete to što ti ne daš da se čuje. Pogledaj jauk tih preko milion i 200 hiljada ljudi pobijenih u Jasenovcu, Roma, Jevreja i Srba najviše.

Pogledajte žrtve. Pogledajte taj logor, prvi logor, za decu logor, za ubijanje dece je bio u Jasenovcu. I, mi ne možemo o tome da govorimo. Ne. Možemo. I, ima da govorimo o tome najviše. Ima da kažemo da Srbi nigde nisu počinili genocid. Nigde i nikada. Nikada ga neće počiniti. I, da se Srbi nikad, nikome nisu svetili. Srbi nisu takav narod. Srbi su samo žrtve propagande, pa ako hoćete moram da uputim kritiku i nama, kao Srbima, žrtve svog ćutanja, žrtva saginjanja glave pred istinom o stradanju svog naroda.

Ćutali smo pod komunizmom, nismo smeli da kažemo, da bi nekog došao do radnog mesta ili da ne bi izgubio ne znam šta. Nećemo više nikada da ćutimo o svojim žrtvama. Pa, neka osuđuje ko kako hoće to, neka priča šta hoće o tome.

Neće ni Đilas, ni oni loši, ali mali procenat, to je jako mali procenat onih iz našeg naroda, koji kažu da je bio genocid, neće nas sprečiti da govorimo istinu, neće nas sprečiti da govorimo o svojim pobedama, neće nas sprečiti da se setimo onih junaka koji su prešli strašnu golgotu ka Solunu i Krfu, neće nas sprečiti da govorimo o stradanju iz Drugog svetskog rata, o stradanju devedesetih godina, jer je to istina.

Ali, uvek smo spremni da kažemo – jeste, bilo je pojedinaca i kod nas koji su činili neke loše stvari, ali nismo narod koji je počinio nikakav genocid. Nikada nikakvu ideju nismo imali da bilo koga uništimo, samo da sačuvamo svoje selo, okućnicu, svoje gradove i ljude naše, tamo gde su se rađali, gde su živeli i gde će da žive i dalje.

Srbija će nastaviti da pomaže svoj narod, na svim teritorijama gde on živi, nastaviće da gradi puteve, nastaviće da gradi fabrike i to posebno i nakon izbora, u aprilu mesecu, novom pobedom predsednika Aleksandra Vučića i novom pobedom Srbije.

Hvala vam.

Zahvaljujem, uvaženi predsedavajući, gospodine Orliću.

Uvažena ministarko, gospođo Vujović, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani, hteo bih na početku da pohvalim rad ministarke za zaštitu životne sredine, gospođe Irene Vujović. Zaista radite u jednom teškom trenutku kada je u pitanju životna sredina. Rekao bih da ni pred kim do sad na tom mestu nije bilo tako teško i složeno da radi kao što je vama, zbog tih silnih otrovnih i bezočnih napada kojima se koriste tajkuni i kriminalci u Srbiji, napadajući Vladu i napadajući vaše Ministarstvo govoreći kako Vlada Republike Srbije, predsednik Srbije i ne znam ko sve još se urotio protiv građana, pa ih truje nekim zagađenim vazduhom.

Pitam se da li svi mi dišemo isti vazduh? Da li svi živimo u istoj zemlji? Da li svi pijemo istu vodu? Da li svi jedemo istu hranu? Da li smo svi stanovnici ove zemlje, ove najlepše zemlje na svetu, Republike Srbije? Da li svi kada izađemo sa svog radnog mesta udišemo isti vazduh? Apsolutno.

Ali, ne. Potrebno je apsolutno sve na najgori mogući način iskoristiti, ama baš sve što se dogodi da se napadne predsednik Srbije Aleksandar Vučić, da se napadne svaki ministar pojedinačno, pa i ono na šta vi ne možete da utičete i niste mogli da utičete.

Šta, vazduh nije bio zagađen kad je na vlasti bio Dragan Đilas? Možda su neke manje razlike danas, ali oni kažu – mi bismo ugasili fabrike, ugasili bismo brojna postrojenja otvorena, proizvodnju. Pa, naravno da bi nešto bio čistiji vazduh, ali bi zato i 600.000 ljudi ostalo na ulici bez posla i bez budućnosti.

Ali, mi u isto vreme, i vi na čelu vašeg Ministarstva predlažući ovde odlična zakonska rešenja se i borite za životnu sredinu, za čistiji vazduh i za bolje uslove života kada je u pitanju životna sredina u Srbiji, a u isto vreme, s druge strane otvaramo fabrike, otvaramo nova radna mesta, radimo puteve, mostove i sve ono što građanima Srbije treba u svakom smislu život da učini mnogo boljim nego što je bio do 2012. godine.

Godine 2012. i do nje, od 2000. godine imali ste jednu jedinu brigu kod ljudi koji su vodili Srbiju. To je kako da što pre rasprodaju sve ono što je neko decenijama gradio u Srbiji, kako što pre sve da se strpa u svoj džep. a koga je bilo briga za životnu sredinu.

Ne sećam se jednog stabla da su oni posadili, samo su sekli. Sve što su stigli oni su posekli. Sećamo se afere Bulevar, kako su unakazili onu prelepu ulicu. Platane koje su decenijama bili stari, bez milosti su sekli jedan po jedan i rekli da je to super ideja i da će biti i veći, i bolji, i stariji oni koje će oni da posade. E, ta nakazna i nakaradna filozofija Srbiju je dovela 2012. godine tamo gde je tada bila, na samom dnu po svim pitanjima.

Oni ništa osim nesreće nisu posadili u ovoj zemlji, ništa osim dugova i to, naravno, u milijardama. Kao što reče kolega Mrdić, i u pravu je, tih 619 miliona, zato je on nervozan, nije ispunio čovek svoj cilj, 619 miliona je bio samo deo plana tog tajkunskog kriminalnog, rekao bih da su milijarde u pitanju da taj alavi skot želi da otme od ove države. Izvinjavam se građanima na ovom rečniku, ali ne možete za tako nešto da nađete drugi rečnik. Nema drugih reči. Mogu samo gore da koristim za njega.

Neko ko je tolike stotine hiljada ljudi u ovoj zemlji ostavio bez hleba, bez posla, bez radnog mesta, bez budućnosti, sad je došao da kuka nad zagađenim vazduhom. Lije suze, mučenik, ali iz kola ne izlazi. Što ne ide biciklom do svoje stranke. Taman koliko ima članova, toliko može da stane na taj jedan bicikl, možda i Marinika na onu korpu da se prikači pozadi. Toliko i glasova ima, za jedan bicikl, a ne vredi ni za jedan truli, propali bicikl, i ta njegova stranka, i politika koju nudi građanima Srbije, ni sve ono što je učinio ovoj zemlji.

Sve ono što je učinio ovom narodu za 12 godina njihove vlasti vredi samo toliko da dobije robiju i prugasto odelo. I to mi je žao što bi to morali građani da plate iz svog budžeta, ali neka, častili bismo ga, onako punog srca bismo ga častili tim prugastim odelom.

Vama velika podrška na tome što radite. U najtežem trenutku, kada je tajkunima najpopularnije da pričaju o vazduhu, vi ste imali hrabrosti da se uhvatite u koštac sa tim da se borite za zaštitu životne sredine.

Naravno, podržaću, kao i moje kolege, zakonske predloge koje ste nam danas obrazložili u danu za glasanje, tu nema nikakve dileme.

Sećamo se, i to moram da pomenem kad govorim o životnoj sredini, pre nekih drugih stvari, sećamo se i one čuvene akcije ministra njihovog Olivera Dulića „Očistimo Srbiju“. Očistili su oni, ali džepove građana Srbije i budžet Republike Srbije, i to za više stotina miliona. To je pravi primer kako bi oni čistili, kako bi oni održavali, kako bi oni brinuli o životnoj sredini kad bi, ne daj Bože, imali priliku da ponovo budu na vlasti.

U toj životnoj sredini, u kojoj bi Đilas bio vlast, ne bi u Srbiji više niko ostao da živi. Tu ne da ne bi bilo vazduha, ne bi bilo nikakve šanse da preživite u takvoj zemlji i to moramo svaki dan građanima da ponavljamo, to ne sme da se zaboravi.

Nekad mi se čini da smo skloni da onako budemo možda i kao narod, mi smo dobar narod i dobri ljudi, pa budemo nostalgični za nekim vremenom, a za tim vremenom ne možete da budete nikako nostalgični, može samo muka da vas uhvati kad pomislite na taj period rasprodaje, uništavanja, pada standarda, bezvoljnosti, mržnje prema sopstvenom narodu koja se pokazivala, pa i dan danas se pokazuje.

Spakovao je kofere sa svojim prijateljima i otišao u Ameriku, kamo sreće da je ostao negde van, da se nije ni vraćao. Otišao skot tamo da pljuje sopstvenu zemlju. Pa, budi majstor opozicije, nikakav to nije problem, treba nam opozicija, zdravo je da imamo opoziciju i dobro je imati opoziciju, ali konstruktivnu opoziciju koja će da brani svoju zemlju svuda i na svakom mestu, ali će da kritikuje vlast svojom politikom. Ali, ovo s druge nije kritika vlasti nego izlivanje mržnje i to na najgori mogući način, da nazivate Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, Srbe koji su u ovom trenutku, koji tamo žive, najugroženiji Srbi na planeti žive na Kosovu i Metohiji, njih da nazivate kriminalcima, sram te bilo.

Kako te nije sramota da odeš kod onih ljudi koji su bombardovali ovu zemlju i da kažeš da su ti Srbi koji žive tamo zatočeni u getu, opasani bodljikavim žicama, koje napadaju svakodnevno šiptarski teroristi kojima prete, koji su hrabri, koji se bore da sačuvaju svoja ognjišta, ti ćeš da ih nazivaš kriminalcima? Ti koji si grad Beograd, glavni grad te Srbije zadužio za 1,2 milijarde, koji si 619 miliona ukrao. Ti, prevarantu jedan, ideš da kažeš da je neko kriminalac u Srbiji. Narod to zna da kaže „ko o čemu, o poštenju neko priča“, on je našao da govori o poštenju.

Kako si stekao sve te pare, kako živiš bez posla sve to vreme dok nisi na vlasti? Od čega živiš? Šta radiš? Kažeš - prodao si firme, okej. I od čega živiš? Prosiš? Ne vidimo da prosiš. Kad dođe letovanje, najskuplja letovališta, dođe zimovanje, najskuplja zimovanja, uđe se u auto, od 100, 200 hiljada evra, stanovi 40-ak komada, i on i bata Gojko. Od silnog siromaštva, štednje, mučenja, mnogo mu loše bilo i mnogo mu loše i sad.

Opet ću da se nadovežem na diskusiju kolege Mrdića, ne samo da ode do Amerike ili nekoliko zemalja, pa on treba da obiđe čovek celu planetu da bi sve svoje račune obišao. Pa se zaboravi, pa se opet vrati negde, ne može da se seti gde sve ima račune. Teško mu je stvarno. Pa, normalan čovek pet računa da sabere u gužvi koja mu je svakodnevno, pa gde su, a ne preko 50 računa.

Dosta je više zavitlavanja sa ovom zemljom. Mi ćemo istinom da se borimo protiv laži svakodnevno i da govorimo koja je to bitanga. Ne može normalan čovek i neko ko voli sopstvenu zemlju toliko od nje da ukrade. On će da govori o mladima i gde mladi idu. Pa, sram te bilo.

Koliko si ti dao mladima? Koliko si pomogao za vakcine? Koliko si pomogao za respiratore? Otvorio si radno mesto samo Borku, Mariniki i ostalim klimoglavcima koji će da jašu sa tobom na tom biciklu po Srbiji i da truju životnu sredinu. Gde god oni dođu, oni su nešto zatrovali. Poseju seme zla, mržnje, ali neće da nikne ništa iz toga što oni poseju, ne može. Očistili smo Srbiju i od zla i od mržnje i od tajkuna i nastavljamo da je čistimo svakodnevno i od mafije i od kriminalaca i od onih koji bi ponovo da je vrate u to vreme. Ne rađa se u Srbiji više to što bi oni hteli da se rađa i neće se više nikada u Srbiji to rađati.

Srbija je raskrstila sa tim periodom, progledala, ustala, oporavila se, izlečila i kao takva otvara svoje fabrike, radna mesta, puteve, zahvaljujući odgovornoj politici predsednika Aleksandra Vučića, jer da njega nema, pitanje je gde bi ova zemlja danas bila i da li bi nešto bilo od nje, gde bi otišao njen sever, istok, zapad. Ko zna u koliko bi je delova rasparčali tajkuni i kriminalci ne bi zadržali svoje feude?

Mogu oni da nas ismejavaju po svojim raznoraznim luksemburškim medijima, sve ono što govorimo. I pored one serije koju sam prošli put rekao da kreće snimanje verovatno, nadam se da će biti uskoro, obezbediće se sredstva iz onog novca koji je Đilas pokrao, kradonačelnik serija, imamo novu seriju – i bogati plaču. Pa kad se setim te latinoameričke sapunice iz devedesetih godina, ja se setim Đilasa, kako je on kukao ispred zgrade. Eto, i bogati plaču, uklapa se u njegov psihološki profil. To će biti druga sezona i on će glumiti onu glavnu ulogu negativca u seriji, jer on ono što radi glumi, loše glumi. Samo se nadam da to neće biti o trošku građana Srbije i da će tu ulogu igrati u zatvorskoj ćeliji, a ne na slobodi.

Do pobede! Živela Srbija!

Hvala, uvažena predsedavajuća.

Uvažena ministarko Obradović, dame i gospodo narodni poslanici, meni danas se jako dopalo izlaganje mog kolege uvaženog Uglješe Mrdića, a čini mi se da je on bio blag. Kao i uvek, kolega Mrdić je dobar čovek i trudi se da se kontroliše, kada govori o, ja kažem ološu, kao što je Dragan Đilas. Kažu da onda možda kršimo neki kodeks, ali nema kodeksa kada govorite o bitangi koja je bila u stanju da pokrade tako brutalno građane Srbije, da im otme budućnost, da im zajedno sa svojim kriminalcima i lopovima otme 12 godina života.

O kom kodeksu onda tu da govorimo? Kog su se kodeksa, ni mafijaškog se nisu pridržavali, ti lopovi koji su bili na vlasti 12 godina. Ubijali su svakodnevno, dan za dan, budućnost građana Srbije. I ne samo da se snimi film o tom periodu ili više filmova, o svakom od njih pojedinačno, treba da se snimi ne film gradonačelnik, jer je to nagrada za tu bitangu, nego serija kradonačelnik, i to da ima, pogodićete 619 epizoda, taman onoliko koliko je miliona pokrao od građana Republike Srbije.

U 619 epizoda, pa malo je i u toliko da stane svo zlo koje smo trpeli 12 godina u Republici Srbiji. Malo je sto puta po 619 epizoda da se iskaže sve ono što je Dragan Đilas, DS i svi njeni otpadnici i otpaci, uradili ovoj zemlji od 5. oktobra 2000. godine do dolaska SNS i Aleksandra Vučića na vlast u Srbiji 2012. godine.

Teško je o tom vremenu i da se govori. O tome smo mnogo toga i rekli već i čuli, i mnogo toga je već ispričano o tom strašnom, mračnom, horor periodu Republike Srbije i muka i patnje koje je ovaj narod preživeo za 12 godina vlasti DOS-a i svih njegovih oblika koji su ovu zemlju držali zatvorenu i zatočenu tih strašnih 12 godina.

To ne bi bilo toliko strašno da ti isti ne žele reprizu toga. Pa, kao što smo imali reprizu „Boljeg života“, tako bi oni reprizu svoje vlasti da imaju više desetina puta da se vraćaju na vlast u Srbiji, dok konačno ne ugase i poslednje svetlo u ovoj zemlji, dok konačno i poslednju paru iz budžeta Republike Srbije ne prebace na jedan od svojih 50, 100 ili ko zna koliko računa koji možda još nisu ni pronađeni širom sveta, koje poseduje Dragan Đilas. Malo je tih 35, 40 stanova, malo se nakrao bata Gojko, malo bata Đilas, malo nesrećni Vuk, malo Boško, malo svi ostali.

Malo im, znate, to se troši, evo, nisu na vlasti neko vreme i osetili su da im se istanjio džep, nema 619, možda sad ima 618 miliona. I potrebno je ponovo da zajaše grbaču građana Srbije, da uđe ovde u parlament, da u direktnom prenosu truje zdrav razum ovog naroda, da ga laže da će on za šest meseci, prvih šest meseci svoje vlasti, da uradi velike stvari. Hoće, uradio bi velike stvari, opelješio bi ovaj narod ponovo, i to je dao predugačak period. On je ekspert, zaista, ekspert, ali zato što je neverovatno, gotovo mađioničar, da dok je obavljao izmišljenu funkciju koordinatora predsednika, direktora, ne znam ni ja kakve kancelarije za komunikaciju sa građanima u kabinetu Borisa Tadića, zatim na mestu gradonačelnika, sa platom približno hiljadu ili hiljadu i po evra, nije ni bitno, za to vreme stekneš 619 miliona, neverovatno.

Najveći svetski mađioničari da mu pozavide. Kako li je to uspelo magijom da uspe da tih hiljadu evra mesečno pretvori u 619 miliona? Gotovo neverovatno, da se pošten čovek zapita kako ta bitanga još nije na robiji? Kako je moguće da taj čovek i dalje nas truje, svakodnevno i pravi neke nove portale, neke nove novine, neke nove medije, gde nam šalje poruke iz raznih Luksemburga i ko zna odakle sve, sutra iz vasione će da nam šalje poruke, šta sve to u Srbiji treba da se promeni i kako će on to mnogo bolje da uradi? Za koga bolje? Kome će to od građana Srbije, kom će penzioneru to da bude veća penzija, nego što jeste danas, kada Dragan Đilas bude na vlasti? Koji će to građanin Srbije da dobije novčanu pomoć?

Pa, setite se ekonomske krize kada je bio na vlasti Dragan Đilas. Kako je tada pomagano građanima Srbije? Tako što je 400 hiljada, 600 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da li su tako pomogli građanima za vreme ekonomske krize? Tako što su ugasili na stotine fabrika, na stotine malih, srednjih preduzeća, oni od kojih su ljudi izdržavali svoje porodice, ne velikih kompanija, malih preduzeća, gde je radilo dvoje, petoro ljudi, malih porodičnih firmi, od kojih su ljudi otplaćivali neki kredit, od kojeg su školovali decu, plaćali račune, kupovali hranu. Ljudi su morali da prodaju to što imaju i da beže odavde što pre.

Pa, bila je čuvena ona njihova krilatica - uzmi i pali odavde, sve što imaš, samo odlazi iz Srbije što pre. Pa, to je politika njihova. On toliko govori o odlasku mladih ljudi, mi smo tada bili druga zemlja na svetu po odlivu mozgova, za vreme vlasti Dragana Đilasa.

Koliko je brinuo o deci, o majkama, govore one stotine miliona koje je ostao dužan u gradu Beogradu dok je bio na vlasti, porodiljama i majkama. Koliko je dugovao penzionerima?

Evo, juče smo od ponedeljka do srede isplaćivali pomoć, prvo za penzionere u ponedeljak, zatim za sve ostale građane po 30 evra. Pa kada su jedan evro dali građanima Srbije, da su uštedeli jedan evro, da su rekli - evo, postigli smo takve ekonomske rezultate, možemo da podignemo platu na realnim osnovama? Postigli smo takve rezultate, da možemo da pomognemo privredu u ekonomskoj krizi. Možemo kao danas, kada imamo strašnu pandemiju korona virusa da pomažemo svoju privredu, da se ne gase preduzeća, već da zapošljavamo nove ljude.

Svakodnevno otvaramo nove fabrike. Rade se i grade putevi novi, mostovi. To se ne gradi od magle i od praznih obećanja. Izađite na autoput, vidite kako izgledaju ti autoputevi, postoje, tu su. Ljudi se kreću njima. Te fabrike postoje. Postoje naučno-tehnološki parkovi. Postoji pomoć za mlade ljude, postoje stipendije. Ljudi se vraćaju ovde. Vide da u Srbiji imaju perspektivu da mogu i da žive bolje. Pa valjda svaki normalan čovek želi da ostane u svojoj zemlji, ne želi da ide odavde. Ali, razumem i te mlade ljude koji su za vreme Dragana Đilasa morali da odu iz Srbije. Šta je mogao ovde? Koja perspektiva mu je bila? Za posao u gradskoj upravi ili bilo gde morao je da da mito. Za posao u bilo kom javnom preduzeću morao je da potplati nekoga, da zna nekoga, tetku, strinu, Đilasa, da poznaje nekog svog tamo da bi ga neko zaposlio. U privatnim kompanijama gde je imao da radi, kad se sve gasilo?

Koja perspektiva života je bila u toj Srbiji koju je Đilas imao? To je bilo pravo ono krpene Terazije sa Novog Beograda, to je bila slika politike Dragana Đilasa i onoga što je on nudio Srbiji, fatamorgana.

Imaćete za šest meseci duplo veće plate. Pa, kako da ne, novac baš pada sa neba, pa kad ja dođem, to će da bude odmah sa hiljadu evra na dve hiljade, jer ja smatram da to tako treba, pa onda lijem one krokodilske suze iz apoteke, mnogo mi žao onih penzionera koji teško žive, ali jeste, morao sam onda da mu ukradem onih stotine miliona, šta da radim, nisam imao. A, sad, sad imam, pa ću da vam dam nešto malo. Opet lažno obećanje će da vam da.

Pustite njihove priče. Jedina svrha njihova bavljenja politikom jeste ta da se pokradu građani Srbije, da se uzmu pare. Da je svrha bilo koja druga njihova bavljenja politikom bila, imali bismo bar jedan novi autoput za vreme te vlasti. Nismo imali nijedan. Imali bismo prosečnu platu bar približnu onakvu kakvu imamo danas. Nismo,

imali smo platu od 200, 250 evra. Sećaju se pogotovo mladi tada u to vreme, pre desetak godina, odete da radite negde, dobijete 20.000, 25.000 maksimum. Danas je prosečna plata 300 evra. U vreme Dragana Đilasa je bila 150 evra.

Danas prosečna plata biće preko 600 evra, već od januara sledeće godine, a u njegovo vreme nije bila ni 300 evra. Godine 2025. prosečna plata hiljadu evra. Setite se samo kako je bilo u to vreme kada je vodio Dragan Đilas ovu zemlju. Uporedite šta ste imali tada, šta imate danas, šta ćete imati ukoliko Aleksandar Vučić ostane predsednik Republike Srbije, a ja ga molim i sada i sa ovog mesta da se kandiduje za predsednika Republike, jer samo sa Aleksandrom Vučićem i samo predvođeni Aleksandrom Vučićem možemo da idemo napred i da pobeđujemo. Živela Srbija.

Hvala predsedavajuća.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, znate zbog čega je ova ovolika histerija i panika u redovima dela opozicije u Srbiji? Ne samo zbog toga što se iz dana u dan otkriva kako su pljačkali ovaj naš nesrećni narod, koliko su imovine pokrali, koliko su milijardi Beograd zadužili, koliko stotina miliona strpali u svoje džepove, kakve vile imaju i automobile, to je jedna strana priče, onih 50 računa u inostranstvu. Zbog svega toga oni jesu u panici, ali ih hvata panika zbog jedne druge stvari mnogo više.

Zbog toga što se izbori približavaju i kako koji mesec prolazi, dan za danom panika je sve veća. Zbog čega? Svesni su oni šta god pričali, kakve god sami recitovali neka istraživanja javnog mnjenja, jer iza toga nikakva istraživanja ne postoje, nego lepe želje Đilasa, Marinike i ostalih, a verovatno je izvesno kada se našmrkaju ili naduvaju marihuane ili čega već, oni posebno haluciniraju neke svoje izborne velike pobede i rezultate, pa onda podivljaju po tviteru i tako nadahnutim psovkama, bljuvotinama i uvredama koje oni i njihovi botovi svakodnevno pišu i ispljuvavaju po raznim svojim portalima, medijima itd. onda oni pomisle u jednom trenutku da su pobednici u nečemu i da će oni uzeti neku vlast.

Ali kada pogledaju prava istraživanja, kada izađu među građane na ulicu, kada naprave neki svoj mini skup negde i vide da se tu okupi dva-tri čoveka, oni shvate da je pobeda na izborima za njih samo san. Kada pogledaju nove puteve, kada pogledaju, evo i danas, nova fabrika čokolade, preko stotinu novih radnih mesta, preko 50.000 kilograma čokolade na godišnjem nivou koje će se proizvesti iz te fabrike, oni vide da je njima život sve gorči i gorči.

Građanima sve bolji. Plate će, najavljeno je već, zbog dobrih rezultata Vlade Republike Srbije na polju ekonomije, finansija, rasti i ove godine, i sledeće godine, i penzije, naravno, ljudi sve zadovoljniji, sve više osećaju potrebu i mogućnost, vide da ostanu u svojoj zemlji, da u njoj grade svoje porodice i svoju budućnost, a s te druge strane gledate neke žalosne i tužne likove, koji, naravno, tope se ti silni milioni, željni da obnove tu svoju pljačkašku politiku, tajkunsku, mafijašku, a opet tu postoje dva protivnika koji stoje na tom putu – naravno, građani Srbije, a i onaj glavni na koga ukazuju svi, pa i njihovi prijatelji u Prištini i na nekim drugim destinacijama, njihov glavni protivnik, najveća prepreka mafiji u Srbiji, najveći neprijatelj mafiji u Srbiji, predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Sve bi se to njima ostvarilo samo kada ne bi bilo Aleksandra Vučića, pa kažu – zabranimo Aleksandru Vučiću da izađe na izbore, zabranite Vučiću da se kandiduje, zabranite listama da nose u sebi ime predsednika Aleksandra Vučića. Samo da Vučića nema, oni bi bili najsrećniji, zato što znaju da kad nema Vučića u Srbiji, onda oni imaju priliku i mafija ponovo da zaposednu položaje, funkcije, fotelje, da se zgrabi kasa što pre, da se što pre isprazni i kažu – biće rezultata u prvih šest meseci. Nema nikakve dileme. Posle 12 godina u kojima su bili na vlasti, oni jesu uvideli svoje greške, a znate koje greške. Zato što je možda neki sitni dinar ostao, nisu tu siću još uspeli bili da pokradu. E, te greške su uvideli i naučili su na tome i sada su spremni da u roku od šest meseci sve ono što je Aleksandar Vučić, zajedno sa građanima Srbije, vredno, naporno i posvećeno radio svih ovih godina, da oni sednu i da opljačkaju.

E, pa to neće da prođe. Neće to da prođe ni Đilasu, ni Mariniki, ni Jeremiću, ni Bošku i u koliko god kolona jednu, dve, tri, pet se oni delili, ni njihovim Šolacima, ni ostalim njihovim raznim finansijerima, prijateljima, kriminalcima, uličarima i ostalima da ponovo Srbiju povuku u ralje nesreće kriminala.

Mogu oni da govore šta god hoće o nama, mogu da pričaju o parlamentu šta god hoće. Verujte mi, mogu da zameraju rečniku koji ponekad koriste, pa da pišu šta god, izražava se ovako ili onako. Sve je to blago i, verujte mi, suzdržavam se da o njima kažem i najgore moguće reči koje se nalaze u rečniku srpskog jezika, koje su oni zaslužili zato što je nenormalno da imate platu 150.000 dinara ili 200.000 i 300.000 dinara, a da imate 620 miliona evra.

Ja bih bio totalna budala kada bih poverovao da to može neki čovek da skupi 620 miliona, a ni onih 24 zvaničnih. Nek mi neko objasni kojom tom matematikom možeš da imaš 50 računa u inostranstvu. Kako to može? Koji to digitron može, koji to, kako reče koleginica, tehnički mozak, pa i onaj Krang iz „Nindža kornjača“ lepši je od njega, može da izračuna. Evo, stavite prosto na papir. Pa čovek sa osnovnom školom, 150.000 dinara kada izračuna, koliko treba stoleća, vekova da radi da bi skupio to što je Đilas za nekoliko godina na vlasti stekao.

I naravno da on sve nas gleda kao budale. Mi za njega to jesmo. Radimo pošteno za platu, građani Srbije rade za prosečnu platu danas preko 500 evra, 2025. godine će ta plata biti 1.000 evra, penzioneri nikad nisu imali veće penzije nego danas, rastu. Da li je to sve dovoljno? Nije, ali je tri puta veće nego što je bilo u vreme Dragana Đilasa. Da li su ljudi tada mogli da kupe stan na kredit? Nisu. Danas mogu. Pogledajte po Beogradu koliko gradilišta imate, na sve strane se zida, gradi. Neko to mora da kupi. Nije kupio Aleksandar Vučić vile i 40 stanova, kupio je Gojko i Dragan, oni su to kupili. Nema Siniša Mali 24 stana, ali Gojko i Dragan imaju 50. Nije Aleksandar sa bratom uzurpirao garažu, nego je tu garažu uzurpirao pa decenijama zloupotrebljavao Dragan Đilas, pa su morali da ga izbace iz te garaže. Dizala se panika onda. Jer kako, pa zamislite lopovu se usudite da uzmete nešto što je ukrao. Ne uspe nikog da okupi ni da ga brani. Ne shvata čovek, toliko zaslepljen mržnjom. Ja ne mogu da shvatim da imate nekoga ko toliko može da mrzi sopstvenu zemlju i svoj narod. To je već patološka mržnja, on je čovek bolestan. Ne treba samo da izgubi izbore, on treba da se leči.

Treba tom čoveku pomoći. Njemu nije lako. Zamislite kako njemu izgleda kada pogleda dnevnik nacionalni u pola osam i kada vidi koliko puteva u Srbiji i fabrika je izgrađeno. On zna da je toliko puta deset glasova manje onda za njega. Kako da mu bude kad vidi danas novih sto radnih mesta koja su otvorena? Kako da se oseća taj čovek koji je zatvorio 400.000 radnih mesta dok je bio na vlasti? Pa njemu nije dobro, njemu pozli svaki dan kad gleda dnevnik. Kad pogleda naslovne strane novina i vidi kako isplivava iz dana u dan pljačka od 12 godina koje je otimao građanima Srbije ne samo novca, novac smo nadoknadili i vraća se, ljudima je ukradeno ono što niko ne može da vrati, 12 godina života je oteto svima nama. Dvanaest godina je lopov ukrao građanima Srbije. Tih 12 godina ne možete ljudima da vratite. Sve može da se sazida, da se obnovi, ali život ne može da se vrati i ne može niko da nam plati tih 12 godina.

I zato građani Srbije neće nikada više dati priliku bilo kome da obnavlja bilo kakav peti oktobar, šesti oktobar, sedmi, bilo kakav datum kojim se oni ponose. Čime se ponose? Time što je zapaljena ova zgrada, time što je zapaljen RTS, što su kalašnjikove krali iz Majke Jevrosime? I tačno, reći će oni – jeste, neki od nas su tada podržavali da dođe do promena 5. oktobra, ali evo ja javno kažem i rekao sam to i 5. oktobra – 5. oktobar je najveća greška u poslednjih 30 godina koju smo kao narod napravili, najveća greška koja je preskupo i najviše koštala ovaj narod i tako nešto više nikad ne sme da nam se ponovi. Sazreli smo kao narod i u političkom i u demokratskom smislu, znamo da biramo, znamo da merimo rezultate. Jednom smo bili naivni, dva puta ne može to da bude. Đilas neće imati dva puta priliku da se vrati i da nas pljačka jer onda nešto s nama ne bi bilo u redu.

Ova Srbija danas podržava Aleksandra Vučića, i završavam, podržava ga zbog rezultata, podržava ga zbog radnih mesta, podržava ga zbog boljeg života koji nije serija nego stvarni bolji život, podržava ga zbog puteva, fabrika, plata i penzija, podržava ga zbog realnog života, podržavaju ga i ti penzioneri koji se gade Draganu Đilasu, zato što njihovi unuci ostaju u Srbiji i na sledećim izborima i svakim drugim će pobeđivati politika i Aleksandar Vučić zato što Srbija želi da ide napred, želi krupnim koracima da napreduje, da se gradi i da radi. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.

Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, srećan vam ovaj naš današnji praznik, koji drugu godinu za redom slavimo i obeležavamo u Republici Srbiji i to jeste ono što je dobro, ali je sramota što tek drugu godinu zaredom. Trebalo je to da slavimo vekovima unazad, da se vekovima, svake godine, na određeni dan setimo i svojih simbola i svojih junaka koji su se borili za slobodu i onih momenata da kada smo bili jedinstveni, kada smo bili složni, smo mogli da uradimo i ono što su mnogi mislili da je za srpski narod nemoguće.

Često sam pre nego što smo ustanovili ovaj praznik i pre nego što je počeo da se obeležava sretao mlade ljude po Srbiji koji su na raznim odevnim predmetima nosili simbole nekih drugih država. Kada bih video nekoga ko nosi simbole sopstvene države, Srbije ili Kraljevine Srbije iz onog slavnog vremena srpskog herojstva Prvog i Drugog svetskog rata, takav čovek bi bio u vremenu nakon 2000. godine ismejavan. Njega su gledali kao, oprostiće mi gledaoci, građani i kolege, gledali su ga kao budalu, kao nekog ludaka, kao nekog koga treba izvrnuti ruglu.

To je bio deo te nesrećne politike koja je u ovoj zemlji vođena od 2000. godine, da svako ko je nacionalno svestan, da svako ko voli svoju državu, ko voli svoju naciju, voli svoje simbole, svoju istoriju, da od njega napravite idiota, da od njega napravite zlikovca, zločinca i ne znam ni ja šta sve. Pa po cenu toga da pljujete po sopstvenoj istoriji, po sopstvenim simbolima, pa kažete - to je četnik, vidi ga, prljavi, masni, odvratni.

Tako to danas prenose i njihovi portali, i to vidimo da jeste bila njihova politika od 2000. godine. Danas ni jedan istinski ne čestita praznik građanima Srbije. Niko od njih nije rekao zbog čega je ovaj praznik značajan danas. Niko od njih se nije setio junaka sa Solunskog fronta. Niko od njih se nije setio onih naših mučenika i stradalnika sa albanske golgote, kada su na stotine hiljada ljudi, našeg naroda i vojnika izgubili svoje živote prelazeći preko strašnih planina Albanije, gde su tražili izlaz i putokaz kako da se jednog dana vrate u svoju otadžbinu i oslobode porobljenu zemlju. Neki su se tih junaka stideli, i simbola i naše državne zastave i himne i svega što je srpsko.

Ova država je napokon na svom čelu dobila državnika kakav je Aleksandar Vučić i od toga momenta u Srbiji kreće potpuni preokret kada je u pitanju pogled na našu nacionalnu istoriju, na naše simbole, na našu tradiciju, na srpske junake, na one ljude koji su ostavljali svoje kosti ne tražeći ništa a dajući sve za svoju državu.

Ništa oni nisu tražili. Nisu pitali kolika mi je plata, kolika mi je dnevnica, da li ću da dobijem pomoć, da li ću da dobijem ovu ili onu hranu, da li imam tople čizme ili ne, da li imam zimsko odelo ili ne, da li imam dve ili tri uniforme, da li imam pušku ili ne? Borili su se onim čime su imali, jer su znali da brane ono najsvetije što im je ostalo i što su im ostavili njihovi preci.

Mnoge generacije posle njih su prema tim junacima bile nepravedne. Nisu u dovoljnoj meri svojoj deci skretali pažnju ni na naš jezik, ni na naše pismo, na ćirilicu, ni na naše simbole, ni na istoriju. Sve je to nekako u komunističkom 1945. godine pa do kasnih devedesetih, mogu slobodno da kažem, potiskivano u stranu. Nemoj da se sećamo Jasenovca, nemoj da se sećamo Solunskog fronta, nemoj da se sećamo onih hrabrih pilota koji su 1941. godine uzleteli i branili Beograd od nacističkog bombardovanja, iako su znali da će živi teško da se vrate svojim kućama, jer je nemačka avijacija bila daleko jača nego što je naša avijacija tada bila.

Sve te heroje smo zaboravili, potisnuli, sklonili u stranu i slavili neke druge koji su uništavali srpstvo i Srbiju 50, 60 godina unazad. Onda su njihovi naslednici, naravno, 2000. godine dobro utabanim stazama od 1945. godine na ovamo nastavili taj projekat uništavanja Srbije u svakom smislu i rasprodaju Srbije i cepanje njenog, i onda je taj proces uništavanja Srbije konačno zaustavljen 2012. godine i Srbija kreće da se menja na bolje.

Danas sam doneo ovde, mnogi su dolazili ovde, pravili u Narodnoj skupštini razni cirkus, ja sam doneo našu zastavu kojom trebamo svi da se ponosimo. Siguran sam da se Đilas nje ne ponosi, ali se nje stidi. On stavlja zastavu verovatno na kojoj se nalazi neka novčanica, zastavu na kojoj se nalaze slike uništenih naših fabrika, gradova, preduzeća, građana koji plaču, jer nemaju svom detetu užinu da daju. To su slike koje bi on da vidi na zastavi Srbije. To je zastava kakvu bi Srbija imala kada bi Dragan Đilas ponovo došao na vlast u ovoj zemlji.

Pozivam vas da oni koji još nisu u svojim kućama nabavili ovakve zastave, građani Srbije, kupite, sašijte ovakvu zastavu, stavite na svoje prozore, na balkone, na kuće, na dvorišta, gde imate, ponosite se svojim simbolima, jer ako se budete stideli svojih simbola, teško da ćemo ovde i neku svetliju budućnost da imamo.

Ne može narod samo da se nahrani ekonomijom, potrebna mu je istorija i tradicija. U tom smislu, sve ono što radi danas predsednik Republike Aleksandar Vučić jeste podsticaj građanima da čuvaju svoju istoriju, svoju tradiciju, da se njome ponose, da ono što je zaboravljeno se setimo. Zato ćemo opet danas svi da budemo na Savskom trgu, zajedno, ujedinjeni, za slobodnu, uspešnu Srbiju.

Doneo sam još jednu stvar koju moram da vam pokažem, a to se odnosi na one najhrabrije među hrabrima. To je knjiga „Vitezovi Karađorđeve zvezde sa mačevima“. Mnogi su, preko milion i 400 hiljada naših ljudi je izgubilo, a vidim da je to nekim kolegama smešno, pa ako im je smešno neka idu u bife na kafu. Milion i 400 hiljada ljudi je izgubilo svoje živote u Prvom svetskom ratu i onaj kome je to smešno ja sa njim nemam šta da razgovaram. Meni nije to smešno, jer je tada cela Srbija plakala.

Kada se svaki taj junak vratio kući, neki bez ruke, bez noge, bez oka, a mnogi od njih ostali na raznim stratištima bitaka Prvog svetskog rata, mi danas njih treba da se sećamo sa ponosom. Mnogi od nas imaju svoje pretke koji su u ovoj knjizi i tekstovi koji su o njima pisani ovde, koje su pisali njihovi komandanti. Nije pisala to komunistička partija, niti bilo koja stranka pre Drugog svetskog rata, nije pisala politika, političari, ovo su pisali junaci o junacima, preživeli o onima koji se nisu vratili i o onima koji su se vratili.

Mi, ponovo kažem za kraj, ako želimo da budemo uspešni i jaki, onda treba da se setimo nas kakvi smo bili kada smo bili najslavniji u svojoj prošlosti, kakvi smo bili kad smo bili najuspešniji. Pisali smo ćirilicom, ponosili se svojom trobojkom, ponosili se svojim grbom, svojom zastavom, svojim junacima, svojim kraljevima, svojim carevima, svojim hajducima, knezovima i svima onima koji su ovu zemlju učinili tako velikom i slavnom kakva ona jeste bila, a kakvom je danas za budućnost stvara predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Hvala vam.

Hvala, uvaženi predsedavajući.

Gospođo ministar sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, imamo zaista važne tačke dnevnog reda koje mnogo govore o tome kakva je politika Vlade Republike Srbije i njeno opredeljenje, strateško pre svega, i predsednika Republike Aleksandra Vučića.

To je vrlo jasno svakome ko prati politiku Srbije od 2012. godine do danas da se Srbija vrlo jasno i vrlo nedvosmisleno kreće ka članstvu u Evropskoj uniji, ali pored tog našeg strateškog cilja da budemo član evropske porodice, naroda u tom formalno-pravnom smislu, mi želimo da razvijamo jednako kvalitetne i jednako dobre odnose sa svim zemljama sveta, posebno, naglašavam, sa onim zemljama koje su prema nama tradicionalno prijateljski nastrojene, kao što su Rusija, Kina i druge zemlje koje su nedvosmisleno u bezbroj navrata podržale Republiku Srbiju što u UN, pa i na drugim forumima gde je podrška Srbiji bila potrebna. Naglašavam, podrška Srbiji pre svega u borbi za očuvanje našeg teritorijalnog integriteta i suvereniteta u odbrani Kosova i Metohije kao sastavnog dela Republike Srbije.

Sporazumi o kojima danas govorimo govore, rekao sam, o tome da Srbija želi najbolje odnose sa svima u svetu i to vidimo i kroz Sporazum sa Saveznom Republikom Nemačkom u oblasti odbrane, to vidimo i sa Kraljevinom Maroko. To vidimo i kada je u pitanju ekologija. Znači, u svim aspektima života Vlada Republike Srbije trudi se da učini sve što je u njenoj moći kako bi život građana Srbije bio sigurniji i bezbedniji.

Ja hoću da govorim i o tome što se često u ovim opozicionim portalima, kao što su, ne znam, „Direktno“, „Nova“ i ostali, koji su ne samo opozicioni, nego tajkunsko-mafijaško-kriminalni portali, predvođeni i plaćani direktno iz džepa Dragana Đilasa, onim ukradenim novcem, otetim od građana Srbije, gde govore o tome da mladi odlaze iz zemlje, nemaju budućnost u Srbiji, nemaju perspektivu. Mi smo pokazali kao Srpska napredna stranka i kako gledamo prema mladima i kako gledamo prema njihovoj budućnosti time što smo otvorili preko 200 fabrika predvođeni predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i time omogućili mladima da stiču, da dobijaju radna mesta, da zarađuju, da grade svoje porodice.

Ali, takođe mislimo i na studente, pa radimo to, sistemski pomažemo. Videli smo da postoji manjak mesta u studentskim domovima i radimo na tome da se ti kapaciteti povećaju, da se poboljšaju uslovi, ali vodimo računa i onoj socijalnoj komponenti, da to ne bude preskupo za naše ljude i vodimo računa, takođe, i o kvalitetu.

I, kao što moj kolega uvaženi Uglješa Mrdić rekao, nigde u Evropi sigurno nemate po tim cenama u studentskom domu sobu i ishranu za studente kao što imate u Srbiji. Kada poredite kvalitete i cenu, to je zaista jedna vrhunska usluga i na tome svaka čast Vladi Republike Srbije i predsedniku Aleksandru Vučiću što su u nadljudskim naporima uspeli Srbiju da podignu sa kolena na koja su je bacili kriminalci i tajkuni kao što je Dragan Đilas, Mišković i druga ološ koja je ovom zemljom harala od 2000. do 2012. godine, politikom mržnje, politikom haosa, politikom ucenjivanja građana Srbije da ako oni ne budu na vlasti, propade Srbija.

Što su oni bili duže na vlasti Srbija je zapravo tek tada propadala. Srbija je svoj krah, a građani Srbije su se nadali, priznajem i ja, naivno 2000. godine da će nešto u ovoj zemlji da se promeni na bolje. Verovali smo, hajde da dođe do promena, da se promeni vlast zbog naroda, zbog toga sveta koji nam je obećao da će dati i novac i da će Srbiju brzo primiti u svoje članstvo.

Od svega toga nije bilo ništa. To su DOS, Demokratska stranka i svi njeni sateliti okupljeni oko nje, a danas Dragan Đilas i ti sledbenici te i takve politike, tajkunsko-mafijaške, kriminalne, su iskoristili tu priliku, tu naivnost, tu dobrotu građana Srbije, u iskrenu želju da budemo slobodna, demokratska, evropska zemlja, oni su zloupotrebili da napune svoje džepove, a da isprazne džepove građana Srbije, slamarice, da sve što su građani decenijama sticali rasprodaju u bescenje strancima, da poklone svojim kriminalcima, svojim tajkunima i jedino su posle 12 godina oni izašli srećniji iz svega toga i bogatiji, a građani Srbije dovedeni na ivicu propasti i bede.

Podsećam vas, građani Srbije, a i vas, kolege narodni poslanici, građani ove zemlje koji su ostali bez posla u vreme Demokratske stranke, Dragana Đilasa, Borisa Tadića, Jeremića i ostale bagre su sekli prste sebi u štrajkovima, jer godinama nisu plate primali, jer kada dođu ujutru, krenu na posao, srede se, doteraju i kažu – idem da zaradim za užinu detetu, on dođe do fabrike, a na fabrici katanac, lanac. Nema više njegovog radnog mesta i vraća se kući, pogleda suprugu i decu i kaže – pakujemo kofere, idemo odavde. E tako je nastalo to u vreme Demokratske stranke da 50.000 mladih ljudi beži iz ove zemlji, pa smo postali jedan od lidera u svetu prema iseljavanju ljudi baš u to vreme, od 2000. do 2012. godine.

Građani Srbije su prepoznali 2008. godine, kada je osnovana SNS i 2012. godine, kada je pobedila na izborima, prepoznali su šansu, priliku, poslednju priliku da se u ovoj zemlji nešto promeni, da konačno tajkuni izgube vlast u Srbiji, a da građani dobiju svoju državu u svoje ruke, da se tajkunima i kriminalcima oduzme država, jer ni u jednoj zemlji mafija ne vodi državu, samo je u Srbiji mafija bila ta koja je sedela u ministarskim foteljama u predsedničkoj fotelji, samo u Srbiji.

Samo su u Srbiji kriminalci tajkuni izdavali naređenja ministrima šta treba da rade, takve zakone treba da donose i u kom pravcu treba zemlja da se kreće. To je jedino bilo moguće ovde. Imali su saradnju i medijsku, potpuno su medijsku scenu držali. Medijski magnat u to vreme Dragan Đilas je sve minute na svim televizijama države. Niste imali nijedan opozicioni mediji. Gde je postojao opozicioni mediji sa nacionalnom frekvencijom? Gde je to mogao glas opozicije da se čuje na nekoj gledanijoj televiziji, gde, voleo bih da mi to neko kaže?

Sećamo se radio „Fokusa“, tu je moglo nešto i da se čuje, uz brojno ometanje, uz brojne podmetačine uz upade raznoraznih bandita i ostalih u takve radio stanice koje su pokušavale tu slobodu da povrate građanima Srbije.

Onda se oni danas, neću ni da citiram, kolega Bakarac je lepo govorio o svemu tome, koliko oni u tim svojim medijima bezobrazlukom, iživljavanjem nad građanima Srbije, da bi zadovoljili jednog kriminalca, jednu lopužu kakav je Dragan Đilas, se trude da satanizuju ne samo predsednika Republike, imate pravo javne ličnosti i političare da napadate koliko god hoćete, ali se oni trude ne da sruše Aleksandra Vučića politikom, nego da ga sruše tako što će mu udarati na decu, tako što će da mu napadnu sina, tako što će ćerku, pa na kraju, i malog Vukana. Kažu - oni su punoletni. Pa jel Vukan punoletan? I njega sa tri ili četiri godine, i za njega su govorili da je pašče, za Danila da ga treba ubiti. Pozivali su na silovanje Milice.

Bolje da ne govorim kada uđete na njihove portale i kada pogledate kako se obraćaju prvoj dami Republike Srbije, gospođi Tamari Vučić, kakve komentare njihovi botovi, naručene komentare pišu o njoj. Pa, kažu – dobro, to piše tamo neko. Pa naravno, taj neko je inspirisan tim tekstom koji objavljujete, konkretno ovaj. To nije ni portal direktno, oni samo zapravo citiraju misli Dragana Đilasa. Oni su prenosnik njegovih misli. Ne treba uopšte da se zovu uopšte portal. To nije portal. Portal bi trebao da vas informiše objektivno, istinito, pa sviđalo se to nekome ili ne. U ovom slučaju imate samo prenosnike misli jednog tajkuna i ispunjavanje njegovih muzičkih želja. Što više i dalje pljunete Aleksandra Vučića i njegovu decu, dobićete više lajkova, dobićete više komentara, dobićete više hvalospeva. Razne organizacije će reći da ste visokoumni, veliki intelektualac, veliki stručnjak za ko zna šta sve.

Građani Srbije to znaju, pa to se vidi i po pregledima tih portala, to se vidi po tiražima tih novina koji su počeli da štampaju, koliki je tiraž 1.000, 2.000 primeraka, to je potpuno beznačajan tiraž, ali nije beznačajna misao koja se pojavljuje i ideje koje se podstiču kroz takve portale i kroz takve medije.

Kriminalizuje se jedna porodica. Kriminalizuje se svako ko se usudi da kaže istinu o tome da je Dragan Đilas od ove zemlje i od ovog naroda, pre svega, ukrao 619 miliona. Svako ko sme da kaže i da pomene preko 50 računa koji su mu pronađeni u inostranstvu, odmah se proglašava za krezubog, smrdljivog, ružnog, glupog, neobrazovanog, s kupljenom diplomom i ne znam ni ja čime sve.

Uđite, pogledajte saopštenja u kojima se govori o tim računima, dokazi gde se iznose, ne samo saopštenja, jer saopštenja su neki politički tekstovi, obraćanja građanima, ali dokazi gde se iznose činjenice, slike tih računa, brojevi tih računa, nema argumenata, ima samo psovki i uvreda.

Ni danas, kada budu komentarisali dešavanja i naše nastupe sa ove sednice, neće reći ništa pohvalno o tome kako napreduje vojska, kako unapređujemo stanje u ekologiji. Neće ništa reći o stanju u studentskim domovima da je bolje nego što je bilo, ni onoj socijalnoj komponenti da su naši studentski domovi i ishrana u njima najjeftiniji u Evropi, a kvalitet odličan u skladu sa cenom, o tome neće govoriti, da smo povećali kapacitete, ni to neće govoriti. Reći će – idu 50.000 mladih iz Srbije. Pa, evo, za ovih devet godina bi ispalo da je otišlo pola miliona mladih iz ove zemlje. Koliko oni govore, ova zemlja je maltene prazna za tih 15 ili 20 godina. Ja ne znam da li mi postojimo uopšte u ovoj zemlji ili smo i mi otišli? Verovatno ne postojimo. Jesmo li i mi neka magla?

Suština svega je da je Dragan Đilas i ono što on nudi građanima Srbije jedna velika šarena laža, i to opasna, ona otrovna jabuka koju bi neko trebao da zagrize i da nestane ova zemlja, a da bude još više stotina miliona u njegovim džepovima. I da onda jednog dana, kada bi se ponovo promenila vlast u zemlji, to bude kasno da se bilo šta za Srbiju učini.

Ne daj Bože kada bi Đilas sa svojim kriminalcima, svojim ubicama i svojim kasapima seo ponovo na čelo Srbije, od ove zemlje ne bi ostalo ništa. Kako je rekao – šest meseci, inače prestaje da se bavi politikom. Pa, taman za šest meseci bi nestala Srbija. Kaže dovoljno im je šest meseci. Sigurno, kakav je stručnjak za krađu, verujem da mu je šest dana dovoljno da postavi temelje i da opljačka sve za nekoliko meseci. Ima planove, ima, ima i kadrove, ali za pljačku, za otimačinu, a neki, kako kaže profesor, njegovi neki ključni kadrovi za taj prevrat, koji bi on priželjkivao, su u zatvoru. Pa je histerija onda još veća na tim portalima, jer šta da rade, glavni komandosi nisu u mogućnosti da izađu na ulicu. Glavni prijatelji njihovi ubice nisu u mogućnosti da izvrše ono što oni hoće, a to jeste likvidacija predsednika Aleksandra Vučića.

Dok god je Aleksandar Vučić živ, dokle god je te politike koju on vodi i personifikuje, nema povratka na vlast tajkunima i kriminalcima. Nema pljačkanja ove zemlje. Nijedan portal u ovoj zemlji neće uspeti da motiviše nikog i inspiriše ni na kakvo zlo, niti da bilo kog ubicu i tajkuna više ikada dovede u Srbiji na vlast, jer gledali smo kako to izgleda. Pa smo i videli danas, moram jedan o tih njihovih nesrećnih tekstova da prokomentarišem, tj. izjavu najvećeg tajkuna, kriminalca i zlotvora u Srbiji, Dragana Đilasa, koji kaže da maltene na izbore neće da izađe.

Da li je neko u Srbiji uopšte očekivao da će on da izađe na izbore? Ja nisam očekivao to. Nisam očekivao da će on izaći na izbore zato što na tim izborima on ne može ništa da uradi. Na tim izborima samo može još veće komplekse da dobije i još veće frustracije nego što su one sad. Bojim se da bi onda bila dilema da li je za zatvor ili za ludnicu. I on svestan toga na izbore neće. I svestan toga preti, pazite, preti otvoreno građanima Srbije – ako niste za mene, e ja ću na ulicu, pa ću da divljam na ulici, pa ću opet da palim parlament, pa ćemo opet da gađamo kamenicama policiju, pa ćemo opet da palimo automobile, pa ćemo da razbijamo izloge, pa ćemo da krademo patike, pa ćemo da palimo televiziju, pa ćemo da upadnemo u REM.

Čekajte, njima sad evropski parlamentarci ne valjaju? Da li će otići u Brisel? Ja se bojim za ljude u Briselu da li će on tamo da dođe, pa kamenicama tamo nekog da gađa. Da li će i to u svom vrhuncu i napadu tog ludila i histerije i to da učini? Oni kažu da mi nismo za EU iskreno, a oni jesu, pa su protiv stavova evropskih parlamentaraca. Pa neće ni njihove stavove da prihvate. Naravno da neće.

Poštovani građani Srbije, uvažene kolege, ne zanima njih ni EU, ni Evropski parlament, ni izborni uslovi, a mnogo su bolji nego oni kad su bili na vlasti. Ne valja im ni taj cenzus od 3%. Pitam – zašto vam to ne valja?

Šta fali cenzusu od 3%? Pa, to je prilika da više vas ludaka uđe u parlament, ali nema dovoljno ljudi koji su spremni da za takvo ludilo glasaju, pa vam je 3% mnogo, pa je to onaj san, i to onaj san o beloj lađi, a neće nikada da on zajaše na toj beloj lađi, njegova lađa je otplovila odavno. Odavno mu je otišla i beli konj i bela lađa i neće on više da jaše ni građane Srbije ni bilo koga u ovoj zemlji, niti će više ikada njegovi lepljivi prsti da se dokopaju državne kase, gradske kase, bilo čega.

Njemu se najviše sviđa u Beogradu. Tu je komforno, nema potrebe da ide po selima, njemu se gade i Srbija i srpska sela i srpske banje. Znate, nije tu baš sve do kraja uređeno, pa nije fensi sve, baš onako lepo, nema uvek nekih nalickanih kafića, pa šta će on da ide van Beograda, šta će mu izbori u Srbiji na republičkom nivou. On gleda Beograd. Tu je najviše para, tu gde je najviše novca najveći ološ gleda da zgrne, da se što pre opljačka ta gradska kasa koja je od onog minusa od milijardu i 200 miliona jedva sređena. Jedva je sadašnji ministar finansija Siniša Mali uspeo da dovede Beograd u red i gradsku kasu, pa bi opet oni i našli bi oni tu projekte koje bi nam opet prodavali, ali nema dovoljno ljudi koji hoće za to da glasaju. Nema dovoljno naivnog sveta. Građani Srbije nisu ni naivni, ni glupi, dovoljno su politički zreli, dovoljno politički pismeni i, znate šta, dovoljno znaju da izbroje ono što imaju u novčaniku.

Za vreme Dragana Đilasa minimalac 15.000 dinara, danas 300 evra. Za vreme Dragana Đilasa plata ni 300 evra nije bila. Uglavnom je bila po 200, 250 evra. Danas 560, biće i preko 600 sledeće godine. Znaju građani Srbije da broje, znaju građani Srbije sve, građani Srbije sve vide. Ja jedva čekam te sledeće izbore na kojima ćemo da im pokažemo gde im je mesto, da će neki od njih da završe u zatvorima, neki od njih će otići u penziju, neki daleko od politike, ali svakako ostaće daleko od kase i daleko od novca građana Srbije. Živela Srbija. Hvala vam.

Hvala vam gospodine predsedavajući, doktore Orliću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je ne samo u Srbiji veliki dan, nego je veliki dan u ovom našem regionu, u regionu zapadnog Balkana, a posebno bih rekao da je veliki trenutak između tri države, između Republike Srbije, Republike Severne Makedonije i Republike Albanije.

Tom događaju su prisustvovali Aleksandar Vučić, Zoran Zaev i Edi Rama. To je nešto što, rekao bih, kao trenutak obeležilo, ne samo današnji dan, već će obeležiti decenije koje su pred nama. Jer, ova naša balkanska kuća je previše prethodnih decenija izgledala tužno, posvađano i neretko je bila opterećena mržnjom, sukobima i suludim, usuđujem se da kažem suludim ratovima, jer nema tog rata koji je dobar i koji može bilo čime da se opravda.

Upravo zato je inicijativa, taj „mini Šengen“ kako je nazvan, a zatim danas dobila svoj novi naziv – otvoreni Balkan, dobra za sve one koji žive u ovom regionu, za konačnu stabilizaciju našeg regiona, za konačnu izvesnu budućnost svih ljudi koji ovde žive i sve naše dece.

Neretko govorimo o tome da deca imaju ili nemaju budućnost na Balkanu. Danas, dogovorima koji su postignuti, kojima je prisustvovao i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sam siguran kad kažem da deca na Balkanu imaju budućnost, da deca u Srbiji, u Severnoj Makedoniji i Albaniji zahvaljujući razumevanju, saradnji, dogovorima koji su postignuti imaju sigurnu budućnost i izvesnu perspektivu za mnogo bolji život nego što su to imali naši očevi, dedovi ili pradedovi u veku koji je iza nas.

Taj vek iza nas nas je dugo opterećivao različitim svađama, kao što sam rekao, različitim nesrećama i sukobima, ali je vek ispred nas vreme razvoja, napretka i modernizacije i mislim da smo prvi put kao Srbija, kao i region zapadnog Balkana prepoznali tu šansu da iskoristimo priliku koja je pred svima nama, da gradimo sigurnu kuću na Balkanu jedni među drugima, da ne čekamo da li će nas neko i kad primiti negde, već da sami gradimo zonu slobodne trgovine, kretanja ljudi, kapitala, jer to je ono što deci, naglašavam deci, koja nam toliko nedostaju, gradi budućnost u veku koji je ispred nas.

Stalno govorimo da treba da zaustavimo odliv mladih i pametnih ljudi iz Srbije, ali i drugih zemalja u našem regionu. Ovo je ta šansa. Ovo je ta prilika da mladi vide i danas mladi vide, pogotovo oni koji se bave inovacijama, koji se bave trgovinom, koji se bave ozbiljnim poslom vide šansu da ostanu u ovom regionu i da izgrađuju svoju budućnost. Zato što mogu slobodno da se kreću, da mogu da komuniciraju, slobodno jedni sa drugima da razmenjuju ideje, da grade svoja preduzeća, svoje živote, svoje porodice i da ostanu na onim ognjištima koja su vekovima naša.

Ali, kome to sve ne odgovara i ko se danas neće oglasiti tim povodom? Ovo što je danas postignuto nije samo delo koje se vezuje za jednu, drugu ili treću ličnost, ovo je nešto što pripada svima nama, što pripada svim narodima koji su se danas dogovorili oko toga. To u našoj zemlji ne odgovara onima koji sebe predstavljaju kao alternativu Aleksandru Vučiću i SNS. Neće danas niko od njih pomenuti to. Neće danas ni jedan njihov tabloid, ni jeda njihov medij, neće danas ni jeda portal njihov da kaže – svaka čast, uspeli smo nešto konačno da pomerimo sa mrtve tačke na Balkanu. Ne, zato što treba tu dobru vest, tu najbolju vest za sve nas i za svu našu decu da zatrpaju nekim lažnim optužbama, nekim bestidnim bljuvotinama, nekim izmišljotinama, lažima pokušavajući da kriminalizuju, da uruše Srbiju upravo oni koji su je bacili u ralje kriminala i korupcije od 2000. godine do 2012. godine.

To oličenje korupcije i kriminala u liku Dragana Đilasa se ne smiruje i svakog dana plaća neke nove tabloide, neke nove portale, neke nove medije, ulažu milione evra ne bi li srušili ne samo Aleksandra Vučića, jer znaju oni da kad sruše Aleksandra Vučića srušili su Srbiju, to je poenta. To je poenta i onih službi van Srbije koje im u tome pomažu. To je poenta svih njihovih finansijera, tajkuna i mafije, svi se oni nekako udružuju zajedno. Pa, od pre neki dan imaju i svog akademika. Zamislite vi tu situaciju da jedan akademik, a to bi trebalo da bude vrh u intelektualnom smislu te reči, da stane na stranu ljudi koji su tranžirali nekog, sekli, mleli u mašinama za mlevenje mesa, da takva osoba citira njih i da stane na njihovu stranu.

Takvi ljudi ne govore o tome koliko će perspektive ovaj sporazum o otvorenom Balkanu doneti benefita svima koji žive ovde. Ne, to nije tema, zato što je to dobro, zato što ono što radi Aleksandar Vučić jesu pozitivne stvari. Nijednog dana, nijednog sekunda, nijednu ružnu reč nije nikada ni o kome iz opozicije izgovorio, ali zato svakog dana trpi bestidne optužbe od strane koljača, mesara i ostalih vucibatina koje bi htele da uruše Srbiju ponovo.

Mi smo tu da branimo Srbiju, da branimo interese naše dece, da branimo interese ljudi koji žive u Srbiji, jer mi je kao čoveku dosta da slušam i da čitam po raznim portalima kako je neki gospodin mesar nevin, kako mu je neko negde rekao da ide u Ritopek i ne znam šta da radi. Bednici jedni!

Kažite koliko će novih preduzeća biti otvoreno zahvaljujući sporazumima koje postižemo. Kažite koliko je fabrika otvoreno u Srbiji u prethodnih 10 godina, koliko je ljudi zaposleno. Kažite to da u Srbiji ove godine nemate nijednu mafijaško ubistvo. Kažite koliko je tona droge zaplenjeno. To nije tema, ali za nas jeste tema povećanje standarda, povećanje plata, povećanje penzija i to jeste poenta svih sporazuma koje ovde izglasavamo, zakona koje donosimo i svega onoga što diskutujemo u svojim raspravama u Narodnoj skupštini. Da učinimo boljim život građana ove zemlje, da u medijima gledaju i čitaju pozitivne vesti, da ne budu ubice na naslovnim stranama, već da fabrike, inovatori, ljudi koji se bave biznisom budu ti koji motivišu i inspirišu mlade u Srbiji, da onaj ko napravi kompaniju i proda je za nekoliko stotina miliona evra i plati porez u svojoj zemlji, da on bude taj koji je glavna tema i da taj ne služi za sprdnju i podsmeh ostalima u društvu, da mu se neko smeje. Da onaj ko govori strane jezike bude prvi u društvu, a ne onaj ko se potukao negde, ko je nekome razbio glavu. Da ne bude prvi tajkun koji bi ponovo da pljačka Beograd i Srbiju, zajedno sa svojim prijateljima, nekim novim sutra mesarima i ostalima.

Perspektiva Srbije jeste u razvoju, jeste u saradnji sa svima u regionu i to i hoćemo i na tome radimo zajedno svakog dana predvođeni predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i od toga nema nameru da odustane ni Vlada Republike Srbije, ni predsednik, ni narodni poslanici SNS u Skupštini Republike Srbije. Borićemo se do poslednjeg daha za interese Srbije, za interes svakog našeg deteta. Svako dete u Srbiji mora da ima sigurnu budućnost, sigurnu perspektivu.

Hoću za kraj svog izlaganja da kažem još jednu stvar, ljudi, sve ovo što radimo je džabe ukoliko ne budemo imali više dece. Sve puteve koje napravimo, sve fabrike, sve mostove, ko će to da čuva? Ko će da prelazi preko tih puteva, ko će da putuje njima, ko će da posećuje naše banje, naša razna kulturno istorijska mesta, naše muzeje o kojima smo toliko govorili juče, ko će da odlazi u njih, ko će čuvati to i sačuvati za neke naredne vekove, ako ne budemo imali dece? Mi kao narod bez dece izumiremo. Ne možemo ni teritoriju ni ono što gradimo i ono što stvaramo danas da čuvamo ako ne budemo povećali stopu nataliteta.

Zato su i predlozi koje je rekao predsednik Srbije Aleksandar Vučić za značajna povećanja za prvo, drugo i treće dete, da će Srbija davati maksimum, ono što može finansijski i ekonomski, da bismo podigli tu stopu nataliteta u Srbiji. To neće biti lako, ali je potrebna i promena svesti kod svih nas, da budemo svesni odgovornosti koju imamo, svako pojedinačno, i mi kao poslanici i ljudi van ove Skupštine, građani, da nije karijera prvo što se gradi, gradi se prvo porodica. To je stub bez koga nema ni države, ni karijere, ni bilo čega. Ako to nemamo, nema ničega. Verujem i uveren sam da ćemo uspeti da preokrenemo stvari i u tom smislu, kao što smo uspeli i u ekonomiji, da već sledeće godine i one naredne i naredne imamo sve više i više dece i konačno krenemo da rastemo i u tom smislu.

Hvala vam. Živela Srbija!

Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre, sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, tema studenskog organizovanja, tema budućnosti mladih jeste nešto što je posebno važno i nešto o čemu moramo da govorimo možda i češće, zato što Srbija danas ima čime da se pohvali kada je u pitanju podrška mladim ljudima, podrška studentima, podrška onima koji čine budućnost ove zemlje i koji će ovu zemlju, nakon današnje generacije političara, nastaviti ti neki novi mladi ljudi sutra da vode Srbiju, da je vode upravo onim putem kojim ona treba da ide. Taj put je, rekao bih, na jedan dobar, odličan način trasirao upravo predsednik Srbije Aleksandar Vučić od 2012. godine, zatim 2014. godine i posle toga kada je postao predsednik Republike Srbije.

Taj put jeste put borbe za budućnost, put stabilnosti, put mira, put odgovornosti i prema mladima i prema starima u Srbiji. Da jedni i drugi u svojoj zemlji imaju jednako sigurnu, jednako mirnu budućnost i rekao bih izvesnu budućnost, izvesno dobru perspektivu, da znaju da u ovoj zemlji vredi ostati, da znaju da vredi u njoj da stvarate porodice, da znaju da vredi da se u Srbiji rađa, da znaju da se u Srbiji vredi boriti da se stekne svoj stan, da se stekne svoje ognjište, izgradi kuća, da se školuju deca, jer će ta deca imati perspektivu koja će biti dobra i biti izgledna u godinama i decenijama koje su pred svima nama.

Nije lako bilo to postići. Trebalo je znati izboriti se protiv kriminala, protiv korupcije, protiv svih onih koji su uzurpirali položaje u državi samo da bi sebi omogućili bolji status, veći nekakav po njima društveni ugled, a taj ugled za njih podrazumeva milione u njihovim džepovima. To je sve ono što smo morali da se izborimo na početku 2012. i 2014. godine, da sasečemo u startu, da kažemo da je sada kraj korupciji, sada je kraj kriminalu. Sistemski da pobedimo korupciju i kriminal u sistemu, da bismo mogli dalje da raspetljavamo sve ono što su pripadnici bivšeg režima upropastili u Republici Srbiji u periodu od 2000. godine do 2012. godine.

Ova zemlja je u tom periodu bila je potpuno uništena. Cela društvena i državna imovina je srozana načisto, rasprodano je. Sećamo se svi kako su državna preduzeća odlazila za jedan evro, sećamo se kako je prošla „Železara“ u Smederevu, sećamo se mnogih drugih giganata u Srbiji koji su propadali, sistemski uništavani, više od jedne decenije. Uništavani su sistemski samo zato da bi ona klika na vlasti, tajkunsko kriminalna, imala sve više novca, a u međuvremenu da se mladima u Srbiji oduzme što više budućnosti, jer njima nije bilo potrebno da u Srbiji zadržite mlade i pametne ljude. Njima pamet nije bila potrebna, jer pamet je ona koja se ujedinila 2012. godine, na čelu sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem, i rekla - dosta pljačke, dosta otimačine u Srbiji.

Pamet je zato trebalo oterati iz Srbije u što većoj meri kako bi tajkuni i kriminalci mogli da nastave doživotno da vladaju Srbijom, do njenog potpunog uništenja. U to vreme je nastala ona izreka, kada su rekli, ti kad budeš izlazio poslednji, ugasi svetlo. Mi smo imali taj zadatak da u Srbiji se svetlo ne ugasi, već da ponovo upalimo svetlo u Srbiji, da pokrenemo fabrike, da pokrenemo proizvodnju, ekonomiju, da oživimo i ozdravimo naše javne finansije kako bismo počeli da gradimo jednu novu Srbiju, kako bi smo na nove temelje, jedne održive i stabilne pristojne i normalne države počeli da gradimo u budućnosti.

Uspeli smo to, na svu sreću, pogotovo za mlade ljude, da postignemo do danas. O tome svedoče putevi, o tome svedoče parkovi, o tome svedoče naučno-tehnološki parkovi. Preko 200 fabrika, 400 hiljada novih radnih mesta, sve to označava sigurniju budućnost za mlade. Da kada završite fakultet se ne pitate - šta ću sa tom diplomom da radim. Da li će ona da služi da se okači o zid i da kažemo, kada dođu rođaci, evo završio sam fakultet, imam diplomu, stavio sam je na zid, ali ne znam šta sa njom da radim. Onda su dolazili tajkuni i rekli, ma uzmi diplomu i pali, idi iz Srbije, idi traži sreću u nekom drugom mestu, idi u neku drugu državu zapadne Evrope ili ko zna gde, tamo će ti biti mnogo bolje.

Rekli smo – ne, hoćemo da naša deca, sva naša deca ostanu u Srbiji da u njoj imaju budućnost, da mogu da grade ovu zemlju, da mogu da uživaju u svojoj Srbiji. Zato što ni jedna druga država, koliko god bogata bila, neće vas tretirati, poštovati onako kako to može i mora sopstvena država u kojoj živite, u kojoj ste se rodili, u kojoj stvarate.

Nismo imali pravo ni prema svojim precima, ni prema onima koji su ginuli za ovu zemlju, koji su je stvarali, gradili vekovima unazad da pristanemo na poraz, da pristanemo na to da Srbije više ne bude. Zato smo i započeli korenite reforme 2014. godine rešeni da u Srbiji sve promenimo, da u Srbiji napokon svane, da ljudi ne stoje u redovima za pasoš, za vizu u stranim ambasadama i da jedva čekaju da napuste granicu Srbije da im onda svane.

Ljudima u Srbiji je svanulo dolaskom Aleksandra Vučića na vlast i SNS. Svanulo im je zato što su videli prve fabrike, prve kilometre novih autoputeva. Samo ove godine osam autoputeva se radi u Srbiji, samo ove godine. Uradili smo više puteva nego u vreme Broza. To jeste ona osnova koja nam je dala priliku da u Srbiji imate preko 200 novih fabrika i idemo dalje.

Videli ste kako Aleksandar Vučić drži reč i u Rudnoj Glavi gde se vakcinisao prvi put kada je rekao – dovešćemo ovde jedan pogon da ovde otvorimo fabriku za ljude da ostanu u ovom mestu, da ne moraju da idu odavde. To jeste primer kako regionalno ulažemo, kako razvijamo celu Srbiju. Ne samo krug dvojke gde žuti sede u rashlađenim kafićima i uživaju, već po celoj Srbiji. Idemo tamo gde je najteže iz onih mesta iz kojih su ljudi odlazili, koja se gase, gde je ostalo nekoliko stotina stanovnika. U ta mesta da dovedemo fabrike, tu da zaposlimo ljude, a na da vršimo svakodnevno propagandu protiv onih ljudi, preko tajkunsko mafijaških medija napadajući upravo onog čoveka koji je zaslužan za sav prosperitet koji je Srbija ostvarila u prethodnih deset godina.

Niko za Srbiju u prethodnih sto godina nije toliko uradio koliko je uradio predsednik Srbije, Aleksandar Vučić. To nije samo politička priča, to konkretni podaci o kojima se svakodnevno govori pokazuju.

Kažite mi ko je u Srbiji, ima ovde i starijih, ko je u prethodnih 30 godina zaposlio 400 hiljada ljudi? Ko je to uradio? Ko je otvorio preko 200 novih fabrika? Kada je prosečna plata u Srbiji bila onolika kolika je danas? Kada su ljudi znali da Srbija neće ići u bankrot i da mogu sigurno, stabilno i izvesno da planiraju svoju budućnost, kada? Kada se to u Srbiji moglo osim danas? Kada je na čelu Srbije državnik kakav je Aleksandar Vučić. To u Srbiji nije moglo ni za vreme Jeremića, ni za vreme Tadića, ni za vreme Đilasa i ne znam ni ja koga sve od njih.

Mladi u Srbiji vide budućnost kakvu nudi SNS i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Pokazali smo to 2012. godine do danas nedvosmisleno. Sa druge strane, imate ono što smo mislili da je 2012. godine završeno, imate buđenje tajkunsko mafijaške političke grupacije, doduše male trenutno, ali vrlo agresivne, vrlo opasne sa nekakvim performansima gde pokušavaju da dođu u predsedništvo Srbije da se fizički obračunavaju. Onda kada izađe predsednik Srbije pred njih oni se razbeže, mali miševi odoše.

Kada pomislim na njih četvoricu koji su došli do predsedništva da kao zaprete predsedniku Republike, mnogo su oni opasni, setim se, ali samo po broju, one predstave u Pozorištancetu „Puž“ – Četiri praseta. Kod njih je sve tako osim sadržaja te predstave, došla četiri praseta i razbežala se na sve strane kada je izašao lav pred njih, pobegli mali miševi.

Brže bolje trčimo pred naše medije da kažemo – bili smo mnogo jaki, uplašili smo predsednika. Koga ste vi uplašili? Koga? Zar mislite da bi oni došli samo njih četvorica? Oni bi doveli da su imali još koga da dovedu. Onda oni kažu – došli smo da vidimo, pazite vi koji je to bezobrazluk, koji je to nivo političke nekulture, koja je to bahatost, da kažete – došli smo da vidimo da li je Aleksandar Vučić normalan. Da li ste vi normalni? Vi koji ste upadali u Narodnu skupštinu, palili. Da li ste vi normalni, koji nikada niste osudili pretnje smrću predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću?

Da li ste vi kao takvi normalni? Da li ste vi normalni koji kažete da je potrebno u svakoj mesnoj zajednici imati jedan snajper? I vi ste pristojni i normalni? Vi ste demokrate? Vi ste ne znam ni ja šta. Neću nikakve teške reči da koristim sada da ne budem opet opomenut, a oni svakodnevno nas nazivaju kako god hoće, kako god požele, šta im padne na pamet, što na um, to na drum, što kaže naš narod.

Sinhronizovana lopuža Aleksić i onaj korumpirani Jeremić zajedno vređaju predsednika Republike. Jedan dan jedan daje izjavu, drugi dan drugi daje izjavu da predsednik Srbije nije normalan. Sram vas bilo! Zbog čega to? Zato što je omogućio deci u Srbiji da se školuju? Jel zbog toga nije normalan? Zbog toga što je podigao tolike autoputeve u Srbiji i puteve? Zbog preko 200 novih fabrika, preko 400 hiljada novih radnih mesta? Zbog toga što je danas Beograd i Srbija jedna od najpoželjnijih turističkih destinacija za strane turiste? Jel zbog toga? Zbog toga što smo se u borbi protiv korona virusa tako pokazali da smo bili najbolji u Evropi? Jel zbog toga nije normalan? Jel to problem njima?

Kada niko nije mogao do respiratora da dođe, mi smo uspeli zahvaljujući predsedniku Srbije da ih nabavimo. Jel to problem? Jesu im problem nove bolnice, klinički centri? Jesu to problemi sa kojima će tajkunsko mafijaška elita da se obračunava kada bi ne daj bože pobedila u Srbiji na nečemu, a na izborima ne mogu da pobede? Zato je ulica taj put koji oni pokušavaju da iskoriste da bi preko ulice došli do vlasti. Neće moći. Imaćete izbore, izvolite na izbore, ako smete. Ako ne smete, sedite u svojim mišijim rupama. Srbija će nastaviti da se razvija putem programa 2025, biće prosečne plate koliko smo rekli, prosečne penzije. Srbija će ići napred, mladi će imati svoju budućnost u Srbiji zahvaljujući SNS i predsedniku Aleksandru Vučiću. Hvala vam.

Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo, Srbija je zemlja na koju svi ne da možemo, nego moramo da budemo ponosni, kao što je svaki narod ponosan na svoju zemlju, na njena dostignuća, na njene ljude i njene rezultate. Ali, moramo da budemo još ponosniji nego što jesmo, ne samo zato što u njoj živimo, već zato što je ova zemlja postigla ono što je mnogima delovalo nemoguće, 2012. godine. Te 2012. godine, zatekli smo zemlju u kandžama mafije, kriminala, tajkuna, zemlju koja je ekonomski i privredno potpuno propala, devastirana u svakom smislu.

Te 2012. godine smo zatekli državu iz koje su jedva čekali mladi ljudi da odu. Na jugu Srbije, govorilo se – što južnije, to tužnije, na severu pusto, na istoku prazna sela, prazni gradovi, na zapadu Srbije katastrofa, i onda dolazi potpuni preokret.

Dolaskom SNS i Aleksandra Vučića na vlast, Srbija konačno kreće krupnim koracima napred. Počinju potpune promene od dna do vrha vlasti u svakom smislu, i dolaze novi ljudi i odgovorni ljudi na vlast, ljudi koji imaju ideju i imaju viziju, predvođeni predsednikom Vučićem, koji znaju i umeju da menjaju Srbiju i uspeli su Srbiju da promene u prethodnih 9 godina, da Srbija danas bude potpuno drugačija zemlja nego što je bila 2012. godine.

U Srbiji danas, više ne govorimo o tome da li će rast biti 1%, 2%, da li ćemo da sustignemo Albaniju, BiH, Crnu Goru, sve smo prestigli u regionu i sada Srbija korača krupnim koracima napred i sustiže najrazvijenije zemlje Evrope, i sada se takmičimo sa najboljima. Nismo više u zonskoj ligi, sada smo u prvoj ligi u Evropi, i sada se takmičimo sa najboljima i najrazvijenijim zemljama, i neke od njih, u ovoj teškoj godini, koja je iza nas, kada je Kovid 19 ostavio strašne posledice na privredu i ekonomiju širom sveta, Srbija je pokazala da je napravila jedan ne solidan, nego odličan temelj za budućnost, tako što je sredila svoje finansije, uredila privredu, ekonomiju i tako što može da pomogne toj istoj privredi, da ne padne nego da nastavi da jača i da raste u periodu koji je pred nama.

To znači nove fabrike, nova radna mesta, to znači nove puteve, novog života još u Srbiji.

To je ono što su građani Srbije i očekivali i od predsednika Vučića, od SNS i od ove Vlade Republike Srbije - da ulije nov život u Srbiju, da podigne Srbiju sa kolena, da Srbija više ne bude otirač širom Evrope i sveta, kako ko hoće obriše noge i šutne, ide dalje, da nam se izdaju naređenja, da nam se govori kako treba da uređujemo našu privredu, da nam se govori ko može da investira u Srbiji, ko ne može, da nam se kaže da li ne može iz Kine investitor, iz Rusije, da nam se kaže gde ćemo da kupujemo vakcine. To ne može niko Srbiji više da naređuje.

Srbija želi investicije i investitore i sa zapada i sa istoka, i sa juga i sa severa. Radujemo se svakom novom radnom mestu. Radujemo se svakoj fabrici koja dođe u Srbiju, jer znači nov život za svako mesto i region u kome je otvorena u Srbiji.

Svaka Nemačka fabrika, bez obzira na neka neslaganja koja imamo u politici, nama mnogo znači. Mnogo znači za svaku porodicu, za svako novo dete koje će se roditi ovde, jer ima izvesnu budućnost da ostane u svojoj zemlji, da je gradi i da stvara u njoj, a ne da naša pamet ide u druge države i da te druge države čini bogatijima kroz svoju pamet, kroz inovacije, kroz trud, kroz rad, kroz učenje, već da onaj potencijal koji imamo kao narod ostvarujemo ovde i da naša zemlja bude srećnija zahvaljujući tome čime nas je Bog obdario kada smo se rodili ovde kao Srbi. Naša pamet da stvara u Srbiji, naša pamet da ostane ovde, da zida, da stvara svoju budućnost u svojoj zemlji, a ne da tražimo sreću negde preko granice.

Nigde ne može lepše i bolje da nam bude nego ovde ako našu državu uredimo onako kakva ona treba da bude - bez korupcije, bez kriminala, sa poštenim i čestitim ljudima na vlasti, sa onima koji znaju da se izbore protiv svake bitange gde god se ona nalazila, a ta vlast mora da ima hrabrost za to.

Da biste imali takvu vlast, morate da imate i hrabrog čoveka na vlasti. Srbija to nije imala pre 2012. godine. Često govorim o tome da je pitanje da li smo u prethodnih 100 godina imali takvog čoveka na čelu Srbije koji je imao takvu viziju moderne države i budućnosti Srbije kakvu ima predsednik Srbije Aleksandar Vučić. To nije neka vizija kao neki imaginarijum, to je nešto što vidimo. Vidimo svakog dana. Pa i danas vidimo novu fabriku sa preko 400 novih radnih mesta. Vidimo nove naučno-tehnolške parkove. Vidimo sve ono što Srbija nije imala u decenijama iza nas. Vidimo i da je Torlak oživeo, proizvodimo vakcine protiv Kovid-19.

To su ogromni uspesi. Nekad mi se čini da kao narod možda nismo ni svesni koliko smo uspeli u prethodnih devet godina, od 2012. godine do danas, kolike smo ogromne korake napravili i koliko će zapravo Srbija tek ići napred u budućnosti, a danas ima dobre temelje.

To nije imala 2012. godine. Imali smo samo potencijal. Imali smo želju, kažem, pre svega, kao SNS i kao ljudi, kao njeni članovi da menjamo Srbiju na bolje, a danas imamo i ozbiljne mogućnosti za to. Danas imamo stabilnu ekonomiju, privredu, finansije. Imamo od čega da pomažemo privredu. Imamo od čega da pomognemo i našim građanima i penzionerima i onima koji su bez posla. Imamo od čega da pomognemo naš narod koji živi u Srbiji i van Srbije.

Danas je ovo ozbiljna zemlja. Danas je ovo ozbiljno društvo. Danas ovo više nije društvo koje sedi kući i oplakuje samo sebe zato što ne zna šta će biti za mesec ili dva, da li će za mesec ili dva imati budućnost, da li će imati penziju, platu, da li će moći sutra dete da ima za užinu kada krene u školu ujutru ili će morati da preskoči jedan obrok.

Danas u Srbiji deca imaju sigurnu perskepktivu, imaju stabilnu i izvesnu budućnost, da se u njoj školuju, da sa tom svojom diplomom mogu da se zaposle, da mogu da pokrenu svoj biznis, da se zaposle u privatnoj kompaniji, da daju doprinos rastu i razvoju svoje zemlje, da ostave trag i pečat u njoj, baš onakav kakav su slavni preci, koji su živeli nekada ovde, ostavljali dok su gradili modernu Srbiju stvarali je.

Mo hoćemo da slavimo neke nove Tesle, neke nove Pupine, a ne više da govorimo – živi u Americi, živi u Nemačkoj, živi u Engleskoj, nego su ostali ovde i stvorili su ovde ono što su nekada samo naši velikani mogli da stvaraju kada odu iz Srbije.

Hoćemo velikane u Srbiji i hoćemo decu da zadržimo ovde. Jedino kako možemo to da uredimo jeste sledeći politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i svega onoga što jeste deo te politike i deo te političke vizije.

Hvala vam.