Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8979">Ivica Dačić</a>

Ivica Dačić

Socijalistička partija Srbije

Govori

Drago mi je da me SRS upozorava na nacionalnu ravnopravnost. Apsolutno prihvatam ovo o čemu govorite, samo bih vas podsetio. Nisam govorio o nacionalnoj pripadnosti bilo koga, nego o lažnom prijavljivanju, prijavljivanju lažnog prebivališta. Da bi neko mogao da ostvari pravo na, između ostalog, državljanstvo, on mora da prijavi i prebivalište ili boravište. Ovde je reč o tome, zašto Turci traže naše državljanstvo? Zato što im ne trebaju vize. Bošnjaci, to su oni koji su se odselili, da budem precizan, iseljenici koji su nekada davno otišli u Tursku, koji su vremenom izgubili državljanstvo, sada postoje interesovanja da oni ponovo dobiju naše državljanstvo, što nije sporno. Postoji neka obaveza. Nije sporna nacionalna pripadnost. Sporno je to što mi sutra imamo problem, taj što će iz Evropske komisije neko da kaže – vi omogućavate lažna prijavljivanja prebivališta i boravišta. Toga smo valjda svi svesni. To je jedini razlog. Uostalom, znate kako je ovde kod nas, gotovo da ne postoji da na jednoj adresi bude prijavljeno 10 do 20 ljudi i da to zaista bude tako. Uz dužno poštovanje, to nisu Kinezi ili Japanci, oni tako rade, racionalno. Nisam još čuo da postoji takav primer, da se na jednoj adresi prijavi toliki broj naših građana.
Uostalom, da se ne raspravljamo o tome. Predložio sam šta je u našem nacionalnom i državnom intersu. Ako vi to ne razumete ili ne želite da razumete ili sada iz političkih razloga želite da se protivite tome ili da podnesete amandman, ja se slažem, samo sam vam odgovorio zbog toga da bi građani znali o čemu je reč. Ovde nije reč ni o kakvoj represiji prema građanima ali, znate kako, svaka demokratija na svetu ima svoja ograničenja, tako i ovde kod nas mora da postoji jasni uvid u to gde je čije prebivalište i gde je čije boravište. Uostalom, to je u svim dokumentima koje naša država ima prema međunarodnim institucijama i organizacijama, to su obaveze koje smo mi preuzeli, a to znači da vodimo računa o tome da onemogućimo lažne prijave prebivališta, boravišta, lažni prijem u državljanstvo itd. Mi ćemo se toga pridržavati i dalje. Hvala.
Na kraju samo da rezimiram. Znači, ovo apsolutno nema nikakve veze sa osnovnim ljudskim pravima i slobodama. Ovde nije reč o tome da jedno lice koje se nalazi na šalteru policijske stanice arbitrerno donosi odluku, reč je o nadležnom organu koji treba da donese rešenje na osnovu postupka koji treba da se vodi, a postupak jeste tzv. "terenska kontrola".
Takođe bih želeo da vas podsetim ono o čemu je Bajro malopre govorio, znači, sve je to tačno i nema nikakvih razloga da, mi uopšte ne osporavamo pravo bilo kome da traži državljanstvo i to je definisano zakonom. Ovde imamo samo stalni pritisak iz Evropske komisije, koja stalno definiše, koja nam zamera to da ima lažnih prebivališta i boravišta i to tumači kao, da tako kažem, neispunjavanje naših obaveza po viznoj liberalizaciji i to komentariše kao tendencije i oni imaju negativan stav o tome da uopšte mi dozvoljavamo pravo da neko tako ima dvojno državljanstvo ili da može tako da prijavljuje boravište ili prebivalište.
Čitav problem je nastao, kao što znate, sa Albancima sa KiM, koji prebacuju prebivalište sa područja KiM u centralnu Srbiju da bi tako mogli da ostvaruju viznu liberalizaciju, zato što pasoši građana sa KiM ne podležu viznoj liberalizaciji i u tom pogledu je dolazilo do lažnih prijava. To su im omogućavali naši građani, to su im omogućavali naši policijski službenici. Mi smo pohapsili ljude tim povodom.
Znači, u nekim sredinama čak su i opštinski funkcioneri prijavljivali na svoje adrese po desetak, dvadesetak ljudi sa KiM. Da budemo sada potpuno precizni, reč je samo o tome da država mora da ima pravo da u jednom postupku koji je tačno regulisan nekome odbije upis prebivališta. Ovde je reč o promeni prebivališta. U slučaju, dok se ne završi taj postupak ako se povede, njemu ostaje staro prebivalište. Niko nije oštećen da će sada ostati bez prebivališta. Jednostavno, to je nešto što moramo da radimo.
Kada je reč o pasošima i ličnim kartama, samo da kažem da je do sada izdato oko 3.600.000 novih pasoša, a da je izdato oko 3.300.000 novih ličnih karata. Kada je reč o viznoj liberalizaciji, mislim da to nije tema o kojoj treba da polemišemo zato što je to možda jedina konkretna i dobra stvar koju su građani Srbije mogli da osete od Evropskih integracija svih ovih godina. Nije tema za razgovor, jer to građani Srbije sigurno, ako bilo šta ne kritikuju, siguran sam da ne kritikuju viznu liberalizaciju, jer ko će kritikovati to može da putuje bez viza. Nemojte sada da mešate da li on može da putuje ili ne, to nije stvar MUP-a, da li ima ekonomske mogućnosti ili ne, govorim o tome, o ovim pitanjima koja su nadležna za MUP.
Pozivam vas da oko ovog člana ne pravimo veliku dramu zato što tu nema nikakvih razloga za to. Ovo je pre svega motivisano time, do sada mi nismo imali praktično pravo da bilo kome osporimo, ko god dođe i kaže – mi tražimo, da budemo iskreni, tu ima velikih zloupotreba i od strane policije, od strane ostalih državnih organa koji su omogućavali takvo lažno prijavljivanje. Baš zato, da bismo imali potpunu kontrolu nad tim je i ostavljena ova mogućnost. Hvala.
Želeo bih da predložim Zoranu Krasiću ukoliko bude imao takvu, ukoliko se složi sa ovim. Znači, slažem se da bi bilo korisno izvršiti u članu 29. znači, u prvom delu, ali u prvom delu ovoga predloga. Vi ste predložili amandman da se izbriše drugi deo "državljanstvo drugih država nastalih na teritoriji bivše SFRJ". Ovde je intencija da se pokriju, da se ovim članom zakona obuhvate oni građani i bivše SFRJ i kad je prestala da postoji SFRJ drugih država koje su nastale na teritoriji SFRJ.
Sa druge strane, ima i dalje nekih građana koji imaju savezno državljanstvo, a nisu se posle raspada Jugoslavije upisali ni u jedno državljanstvo, tako kažem. Pošto je Srbija sukcesor svih tih stvari, ona mora da to pitanje rešava. Znači, pošto ne znam više kakve su poslaničke mogućnosti, rekli su mi da je moguće, predložio sam i povodom onoga o čemu je Nataša Jovanović govorila, da ukoliko postoji konsenzus i dogovor, mi smo spremni da prihvatimo, na onaj član koji je definisao da se boravište prijavljuje najduže do godinu dana, amandman je bio najduže do pet godina. Mi smo spremni da prihvatimo, ako ispravkom amandmana se predloži dve godine, mi ćemo to prihvatiti i pretpostavljam da će to onda biti na glasanju u danu za glasanje.
Ovde, ukoliko bi to gospodin Krasić to želeo, ukoliko bi išao na ispravku amandmana, mi bi smo bili saglasni da stoji - državljanima bivše SFRJ ili državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ. To je odredba koja postoji i u Zakonu o državljanstvu, tako da, ako ste saglasni, nemam ništa protiv da to tako uradimo, jer su ovo formulacije koje verovatno bi preciznije definisale ono o čemu smo govorili.
Sada, pošto mi nemamo više tih poslaničkih mogućnosti, ukoliko gospodin Krasić to želi, da podnese takvu ispravku, mi ćemo je prihvatiti. Znači da umesto ovoga što piše – državljanima druge države nastale na teritoriji bivše SFRJ, da se to briše, da se u stvari briše ovo - bivših republika SFRJ, nego samo bivše SFRJ. Hvala.
Zamolio bih vas da se ne bavite 90-te godinama, jer tada smo mi bili na vlasti.
Dame i gospodo, gospođo predsednice, gospodine predsedniče, premijeru, kolege pošto sam ja od 1992. godine poslanik bio u parlamentu, kolege narodni poslanici mislim da način na koji raspravljamo o ovoj temi nije adekvatan situaciji u kojoj se država i naš narod nalazi na KiM. To se naravno ne odnosi samo na ovu stranu koja aplaudira, ne odnosi se znači, nije usmereno prema onima zbog kojih mislite da sam to rekao nego i zbog onoga što je rekao gospodin Čanak. Zato što mislim da je tema o kojoj govorimo daleko prevazilazi naše međustranačke odnose.
Moram vam reći, ja sam bio i vlast i opozicija. Podržavao sam vladu Vojislava Koštunice. Nikada nisam rekao da je jedna vlada Srbije kriva za stanje na KiM. Najveći krivac je albanski separatizam i jednoglasnost Albanaca za stvaranje nezavisnog Kosova. Molim vas da i danas prevaziđemo naše stranačke razlike, jer naslov naše današnje sednice, otvorite internet na telefonu Mondo, naslov "Vlast kritikuje Prištinu, a opozicija vlast", a sa sednice skupštine tzv. skupštine Kosova oni jedinstveno podržavaju nasilno osvajanje severa.
Gospodine Krasiću nisam se javljao, niti sam dobacivao kada su vaši ljudi govorili. Prema tome javljam se i govorim odgovorno kao zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova. Nemojte mi dobacivati, pa makar se i ne slagali sa onim o čemu govorim, zato što tema o kojoj govorimo nije nastala juče.
Tema o kojoj govorimo, kao što znate nije nastala ni za vreme Miloševića. Tema je nastala pre mnogo, mnogo vekova. Uostalom problem odnosa Srba i Albanaca postojao je u svim državnim i društvenim uređenjima u kojima su Srbi i Albanci živeli. Uostalom i u vreme Čarnojevića su se Srbi selili sa Kosova. Posle Berlinskog kongresa do Prvog svetskog rata najmanje 200.000 Srba je proterano sa KiM. Uostalom, po tajnom sporazumu Austrougarske i Italije, u vreme Berlinskog kongresa su se te dve države obavezale da će stvoriti nezavisnu Albaniju kao klin u odnosima između slovenskih naroda, naročito između Srbije i Crne Gore. Uostalom demonstracije na KiM su bile i 1968. i 1981. godine, mnogo pre nego što je došao Milošević. Oni su tada tražili Kosovo republiku. Po Badenterovoj komisiji takođe nije rečeno da je Kosovo bila republika.
Međunarodna zajednica danas govori o teritorijalnom integritetu Kosova, na osnovu Ustava iz 1974. godine. Isti takav teritorijalni integritet bi trebala da ima i Vojvodina. Vojvodina je, da podsetim gospodina Čanka, još kraće u Srbiji nego što je to KiM. Da li to znači da ćemo ići tim putem? Naravno da ne znači i naravno da tu ne postoji nikakva međunarodna pravna osnova za proglašenje i prihvatanje jednostrano proglašene nezavisnosti KiM.
Kroz istoriju u odnosima Srba i Albanaca, izvinjavam se gospodinu Mićunoviću, ali retki su bili primeri zajedničkog života Srba i Albanaca. Kroz istoriju konstanta su bili samo sukobi i samo ratovi. Zato što je njihov cilj bio samo jedan, ne zajednički život sa Srbima, nego nezavisno Kosovo ili ne znam da li ovde još od vas veruje da će tzv. nezavisno Kosovo biti samostalna država pored jedne njihove matične države Albanije. To znači ako se prizna nezavisno Kosovo, kao država, da će u narednih nekoliko decenija to biti jedna država, velika Albanija ili veliko Kosovo, svejedno.
Mi smo sa Albancima pokušali sve. Ustav je bio iz 1974. godine. Bio je i rat. Potrebno je trajno rešenje. Potrebno je trajno rešenje za istorijski sukob Srba i Albanaca, a trajnog rešenja nema ukoliko nije pravedno. Ovo rešenje koji nameće deo međunarodne zajednice nije pravedno i zato ne može biti ni trajno. Kako rešiti probleme, ratom ili mirom? Multietničko Kosovo, pa zašto Albanci u Srbiji nisu prihvatili da žive u multietničkoj Srbiji? Kako oni koji su podržali Albance da žive u multietničkoj Srbiji nego da se otcepe od Srbije. Danas govore da bi Srbi trebalo da žive u tom tzv. multietničkom Kosovu.
Znači, mislim da je, naravno, Srbija je opredeljena za mir, opredeljena za dijalog, ali svi mi moramo da budemo svesni jedne činjenice, da se iza iskrenog, iza leđa Srbije, koja je iskreno opredeljena za mir i za dijalog, dok nam pružaju ruku iza leđa jačaju i stvaraju nezavisnu državu Kosovo. Čak je i Rezolucija 1244 po kojoj je prekinut rat, proglašena kao mogućnost i osnova za stvaranje nezavisne države Kosovo. Svi mi znamo da to nije istina. U Rezoluciji 1244 se govori o suverenitetu tadašnje države SRJ. Zato što je očito snaga argumenata je slabija od argumenata snage, koju poseduju neki u međunarodnoj zajednici.
Možemo li mi naći zajednički imenitelj? I sa Albancima i sa tim delom međunarodne zajednice, koji je očito na strani Albanaca. Mislim da tu istinu dugujemo našem narodu. Našem narodu treba istina, ne treba mu anestezija. Ukoliko i dalje samo na ovakav način branimo KiM, u realnosti će sve biti gore. Ili da pokušamo da nađemo kompromisno rešenje dok ne bude kasno, da sačuvamo Srbe na KiM i srpske delove KiM. Cilj ove akcije je, naravno, bio nasilno osvajanje severa, uz prećutnu saglasnost međunarodne zajednice. Ovde je predsednik Republike, gospodin Boris Tadić, neka kaže svima vama, ja ga pozivam šta su mu obećali američki predstavnici EU i kad smo prihvatali Euleks i kad je prihvatana Rezolucija u Generalnoj skupštini UN, da li je tada rečeno da neće biti promene realnosti na terenu.
Molim vas, nemojte, rekao sam da to dobacujete kad neko drugi govori. Molim vas, ovde ne govorim u ime svoje stranke, govorim, pokušavam da govorim državotvorno. Da li sam u pravu ili ne, neka proceni svako od vas, imam pravo to da kažem.
Uostalom, neko je meni ovde stalno prebacivao kako ja mogu da kažem nešto što nije u skladu sa Ustavom. Naravno, ja poštujem Ustav ove države, Kosovo je deo Srbije, ali ne može valjda da ima pravo cela međunarodna zajednica da govori o Kosovu, da dolaze Amerikanci i KFOR na administrativnu liniju a ja kao predsednik jedne stranke i zamenik premijera nemam pravo da govorim o Kosovu?
Molim vas, ja ne kršim Ustav, ja samo govorim o tome da ukoliko želite da sačuvamo srpski narod i Srbiju moramo da vodimo politiku koja će biti, koja će moći da prođe kroz sve ove kanjone, kroz koje prolazi naša država i naš narod u svim ovim decenijama. Kosovo je kao što ste videli danas uglavnom teren stranačke borbe. Ko će šta dobiti, ko će šta izgubiti, ko je zaslužen a ko je kriv.
Mi nismo bili krivi ni za rat, ne mislim gospodine, ne mislim ni dame i gospodo da su vaše vlade bile krive kada je Kosovo proglasilo nezavisnost a jedan značajan deo međunarodne zajednice to prihvatio. Ne mislim ni danas. Kakvu god Vladu Srbija ima u suštini problema Kosova nije Vlada Srbije ili srpski parlament, nego separatizam Albanaca i njihova čvrsta rešenost da ne žele apsolutno da razgovaraju o bilo kakvom modalitetu zajedničkog života sa Srbijom i sa Srbima. Ako mi to ne shvatimo, nego se nadmudrujemo oko Kosova, mislim da mi nećemo ništa dobro doneti našem narodu koji živi na KiM.
Treba da znamo, da pretpostavimo šta nas čeka. Naravno, treba da budemo u dobrim odnosima sa našim prijateljima koji podržavaju Srbiju. To je valjda nesporno. Albanci su jedinstveni.
Da li je međunarodna zajednica pristrasna? Da li je KFOR u ovom slučaju bio pristrasan, da li je Euleks bio pristrasan? Jeste. Pa to nije ništa novo, pa to traje od 1999. godine i rekao sam to rade iza leđa Srbije srpskog naroda, ali ljudi, dame i gospodo to je realnost. Njihova pristrasnost je nažalost realnost.
Prema tome, ni jedna vlada Srbije ne može biti kriva za situaciju na KiM, glavni krivac je albanski separatizam. Vlada Srbije može samo da bolje ili slabije uspeva da nađe izlaz u svim ovim teškim teškoćama kroz koje prolazimo sa onim zemljama koje su naši protivnici sa onima koji su naši prijatelji.
Naravno, da kada je reč o EU i sve ovo što se radi ima za cilj da uoči kandidature prihvatanje kandidature Srbije, da se od Srbije što više izvuče ustupak kada je reč o KiM. To je valjda dovoljno jasno. Ali, mislim da svi mi zajedno bilo da smo na vlasti ili opoziciji, moramo da budemo svesni naših primarnih ciljeva interesa ali, da budemo svesni realnosti u kojoj živi naš narod na KiM, da ne budemo mi ovde nosioci nerealne politike koja neće sačuvati naš narod na KiM.
Naravno nije sednica na kojoj danas raspravljamo je javna, ali bi trebalo na drugi način da razgovaramo i da odgovorimo sami sebi na pitanje. Odgovorimo sami sebi na pitanje – gde su i šta su naše crvene linije. To je pitanje za sve nas. I za vlast i za opoziciju. Gde su naše crvene linije i stojimo li mi svi iza tih crvenih linija ili gledamo u tome neki svoj stranački interes?
Molim vas, ne možemo mi da dozvolimo da nas politika vodi, nego mi moramo da vodimo politiku ove države i našega naroda i zato vas pozivam na to da ako treba i menjamo pristup našoj politici ukoliko je to u interesu našeg naroda i države Srbije, ali naravno da oko toga budemo jedinstveni i da znamo šta su nacionalni državni interesi a ne da stalno vodimo međustranačke borbe.
Zahvaljujem se svima, nažalost MUP nema nikakve ingerencije na KiM. Nažalost, MUP nema svoje pripadnike na KiM i nisu tačne bilo kakve informacije koje se pojavljuje naročito u zapadnim medijima da su pripadnici našeg ministarstva bili na KiM sada u vreme ovih događaja. Ali, sa druge strane, siguran sam da su oni tamo, da se ovakva situacija ne bi dešavala.
Još jednom sve nas pozivam, ne na jedinstvo, nego da shvatimo da ukoliko Srba više nema na severu ili na Kosovu, priča o Kosovu će ostati samo u našoj istoriji, samo u našoj književnosti a na terenu će biti jedna potpuno drugačija slika. Zato učinimo sve da izbegnemo sukob sa KFOR, Euleksom i drugim međunarodnim zajednicama koji su jači od nas.
Da zaštitimo Srbe na KiM, možemo li to ili ne možemo. Moramo svi da se na tome angažujemo, to je jedini način da sačuvamo naš narod na KiM. Svaka druga alternativa neće biti u interesu Srbije ni Srba na KiM. Hvala.
Hteo bih samo da prokomentarišem, pošto me je gospodin Nikolić spomenuo. Kada sam govorio o obećanjima međunarodne zajednice,
govorio sam o ne iskrenosti tih obećanja i to se proteže dugi niz godina. Podsetiću, da je Ričard Holbruk, koji je bio ovlašćeni pregovarač SAD, Slobodanu Miloševiću, krajem 1998. godine i 1999. godine, obećao, neko kaže čak i potpisao, da SAD nikad neće priznati nezavisnost Kosova i Metohije, nagovarajući ga, što je on tada prihvatio da dođe verifikaciona misija tzv. OEBS.
Takođe, dobro znate da je posle bombardovanja kao završetak ratnih operacija usledio Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 koja je takođe garantovala suverenitet naše zemlje što je posle deset, jedanaest godina, naravno zaboravljeno.
Takođe, i kada je prihvatan Euleks, govorilo se o koliko beše tačaka šest? Šest tačaka, vremenom su se te tačke, nekako izgubile iz političkog diskursa. Takođe, i sada i to nije nikakva tajna, ovde nisam spomenuo predsednika Tadića da bi ga kritikovao, nego jednostavno da bi javnost to saznala, ne znam koliko je poznato, mislim da je o tome takođe javno bilo reči, da je Srbija ušla u dijalog uz jedno obećanje predstavnika EU, a sigurno i američke administracije, da dok traje taj dijalog neće biti promene realnog stanja na terenu a to pre svega znači na severu Kosova i Metohije. To govori o ne iskrenosti međunarodne zajednice, odnosno nekih velikih sila u međunarodnoj zajednici, što mi sigurno moramo imati u vidu kao jednu realnost jer kada naši argumenti koji su veoma snažni u određenim trenucima, naravno, doživljavaju borbu sa onima koji imaju jasne argumente snage. Sa tog aspekta to je neka realnost na koju mi moramo da podsetimo predstavnike međunarodne zajednice jer šta je ovaj pokušaj sada na severu Kosova, nego pokušaj promene, nasilne promene realnog stanja na terenu, što nije u skladu sa onim što je dogovoreno kada je bio početak dijaloga. Hvala.
Želim da se zahvalim svima koji su podneli amandmane.
Upozorio bih da je suština i svrha ovog predloga zakona o ličnoj karti bila da se prolongira rok dokle su važile stare lične karte, imajući u vidu da je ovim zakonom, koji je donet pre pet godina, definisano da bi taj rok istekao 27. jula.
Za to vreme, pošto već znate koliko ima građana Srbije, do sada je izdato tri miliona i 200 hiljada novih pasoša i blizu tri miliona, znači, dva miliona i osam stotina hiljada novih ličnih karata, od čega oko dva miliona sa čipom i 800 hiljada bez čipa.
Uzgred ću odgovoriti i na neka od ovih pitanja, moram da kažem da je to prevazišlo i sve pretpostavke i predviđanja tadašnjeg Ministarstva unutrašnjih poslova, jer bih podsetio da po analizama koje smo imali pre uvođenja u pravni promet novih putnih isprava, svega 1.200.000 do 1.300.000 građana Srbije je imalo pasoš.
Znači, mi smo za nepune tri godine, 7. jula će biti tačno tri godine od kada se izdaju novi pasoši, za manje od tri godine smo izdali više od tri miliona, a mislim da će cifra biti i tri i po miliona novih pasoša.
Moram da kažem da je to po obuhvaćenosti broja stanovnika možda jedan od rekordnih brojeva, ne samo u našem regionu, nego možda i u celoj Evropi. U prvim danima, kada su se uopšte naručivali pasoši, govorilo se o nekoj cifri da je naručeno od strane prethodnog MUP-a oko dva miliona novih obrazaca, a to je odavno već potrošeno.
Ljudski resursi i MUP su takvi da cela naša uprava za upravne poslove, koja se inače bavi ne samo izdavanjem pasoša i ličnih karta, već se bavi i izdavanjem vozačkih dozvola, registarskih tablica, državljanstva, oružja, migracija, readmisije i svega ostaloga, broji nešto više od 2.000 ljudi u celoj Srbiji, pa je praktično nemoguće da obuhvati ovoliki broj zahteva.
Tačno je da su bile velike gužve i da su se građani žalili, ali ti ljudi su zaista radili neprekidno. Čim sam došao za ministra, odmah sam dao naredbu i uveli smo da se radi od ujutru do uveče, čak i subotom. Radićemo i dalje, međutim, i dalje je veliko interesovanje za izdavanje pasoša.
Ovo što ste vi predložili kao amandmane, ne bih sada da o tome komentarišem. Predlažem našem sekretaru Ministarstva, Todoroviću, koji je učestvovao u pisanju onog prvog zakona, odnosno osnovne verzije zakona u ono vreme i našoj načelnici Uprave za upravne poslove, Zorici Kasalici Lončar, da sagledaju šta još može da se uradi vezano za poboljšanje svega ovoga o čemu sam govorio. Nije nama nikakav problem da učinimo sve što je u interesu građana, mi ćemo predložiti da se olakšaju procedure.
Takođe, kada je reč o ovim fotografijama, zaista razumem sve te probleme. Ali, koliko sam shvatio iz ovog predloga, mi smo građanima ostavili mogućnost da oni mogu priložiti, a ranije je pisalo da prilažu. Znači, građani će sami odlučiti da li će priložiti fotografiju ili će to obaviti u policijskoj stanici.
Uz dužno poštovanje, mislim da je to mnogo povoljnije po same građane. Jer, neko želi da bude lepši na fotografiji, ali neko želi i da mu bude jeftinije. U stvari, najveći broj onih koji su donosili fotografije, donosili su svoje lepe fotografije, da bi izgledali što lepše.
Samo bih hteo da vam skrenem pažnju, da ne bude zabune. Kad je reč o pasošima i ličnim kartama, nažalost, od svega onoga što građani plaćaju, na primer, za pasoš nijedan dinar ne ide MUP-u. Sve što građani plaćaju za pasoš ide direktno Narodnoj banci Srbije. Ako bih sada sebe postavio kao nekog poslodavca u Ministarstvu, mi smo tu na čistom gubitku. Za lične karte, od 1.113 dinara, 226 dinara ide MUP-u.
Znači, sa tim finansijskim resursima, mi apsolutno ne da ne možemo da imamo profit, nego je dobro da imamo i ovakav nivo usluge, imajući u vidu da ne postoji novac koji bi omogućio da dođe do poboljšanja nivoa i kvaliteta usluga.
Stvari smo sada postavili drugačije. Od kada se promenio sastav Ministarstva, promenjen je i načelnik sektora za informacione tehnologije. Definisali smo sada, prilikom izdavanja ovih drugih dokumenata, drugačiju strukturu. Sada postoje prihodi i od kazni za saobraćajne prekršaje. To već sada stvara mogućnost da imamo jednu materijalnu osnovu da se vrše stalna usavršavanja, stalno praćenje tih najmodernijih tehnologija.
Vi ste predložili oko čipa da vratimo ponovo raspravu. Mislim da mi ne možemo sad ovakvim izmenama i dopunama zakona regulisati neka pitanja koja mi nismo hteli da pokrećemo kao izmene i dopune.
Nemam ništa protiv da se o tome razgovara, ali pitanje na primer legitimisanja nije deo izmena i dopuna ovog zakona o ličnoj karti. Naročito legitimisanje, ne verujem da je ijedan policajac ikada nekog legitimisao na njivi. Ali, dobro, razumem sve to što je rekao gospodin Bečić i slažem se da treba da postoji red u ponašanju policije prema građanima.
Opet, s druge strane, ne može ni da se kaže - policija može da legitimiše nekoga samo ako taj pristane na to. To praktično policiju onemogućuje da vrši svoj osnovni posao, a naročito kad se zna da se kod legitimisanja uvek mora napraviti zapisnik, odnosno to ne može da bude kako se kome prohte.
S druge strane, kao čovek koji nije profesionalni policajac, nego kao čovek koji predstavlja jednu vrstu civilne kontrole nad radom Ministarstva unutrašnjih poslova i policije, apsolutno se slažem da se ponašanje policije prema građanima mora uvesti u red, da niko ne prelazi neka ovlašćenja koja mu daje zakon, zato što je policija servis građana, a ne u funkciji maltretiranja građana.
Znači, bez obzira na to što mi nismo prihvatili neke od ovih amandmana, naš je cilj da poboljšamo nivo naših usluga prema građanima, kada je reč o ličnim dokumentima. Naravno, nemam ništa protiv da se o ovim temama razgovara i dalje.
Ne samo o ovim temama, pozivam sve poslanike i sve poslaničke grupe da šta god postoji u zakonskim rešenjima, koja se tiču MUP, možete se slobodno obratiti, da podelimo mišljenje, da jednostavno razmenimo mišljenje o nekim pitanjima koja bi mogla da budu savršenija.
Neka od ovih zakonskih rešenja su doneta pre pet godina, neka pre više od pet godina, ima nekih podzakonskih akata ili ne znam, Todoroviću, kako se to zove, ovih raznih pravilnika i uputstava koji su još iz vremena kada je moj prijatelj Jojić radio u policiji, odnosno u miliciji tada. Hoću da kažem da ima verovatno još i takvih u celoj strukturi, toj bezbednosnoj strukturi i ko zna kakvih sve ima još dokumenata koji tek treba da dođu na dnevni red ili se, na primer, niko njima nije bavio.
Znači, pozivam vas da zajedno radimo na reformi našeg ministarstva i policije, u smislu ovih zakona koji su pred nama. Bez obzira da li postoji zvaničan predlog ili ne za neku izmenu i dopunu zakona, otvoreni smo da na svaku vašu pozitivnu inicijativu i predlog reagujemo i da je prihvatimo, jer ovi zakoni nisu politički.
Ovde nemam nikakav politički interes kao predsednik jedne stranke da sada o ovome govorim, nego da svi zajedno radimo u interesu građana.
Zahvaljujem, naravno da ću uvek dolaziti kada me pozovete, odnosno kada je zakon na dnevnom redu, zato što znam koliko je mene nerviralo kada ministri ne dolaze na sednice Narodne skupštine, dok sam bio narodni poslanik. Sledeće godine će biti 20 godina otkad sam u Narodnoj skupštini Republike Srbije, odnosno u Saveznoj skupštini bio neprekidno, tako da moram da idem u susret tom jubileju. Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, iskustvo u petogodišnjoj primeni Zakona o ličnoj karti, koji je donet 2006. godine, koji je uneo velike novine u izradu, sadržinu i korišćenje ličnih karata, pre svega sa tehnološkog stanovišta i uvođenja mikrokontrolera, odnosno čipa, ukazuje da je potrebno neke odredbe izmeniti, a neke uneti u zakon, kako smo najavili još prošle godine.
Glavni razlog je produženje roka važnosti lične karte izdate pre stupanja na snagu važećeg Zakona o ličnoj karti, kao i onih izdatih po važećem zakonu, a na kojima piše da im je rok važenja 27. juli 2011. godine.
Naime, Zakon o ličnoj karti je donet 19. jula 2006. godine, stupio je na snagu 27. jula 2006. godine, a počeo je da se primenjuje po isteku šest meseci od dana stupanja na snagu, tj. od 27. januara 2007. godine.
S obzirom da za primenu ovog zakona nisu bile obezbeđene tehničke i druge mogućnosti, članom 36. Pravilnika o ličnoj karti, koji je donet 30. januara 2007. godine, propisano je da se lična karta može izdavati prema ranije važećim podzakonskim propisima, s tim da rok njenog važenja ne može biti duži od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno do 27. jula 2011. godine.
Ministarstvo unutrašnjih poslova, kada su se stekli tehnički i drugi uslovi, otpočelo je izdavanje biometrijskih ličnih karata 14. aprila 2008. godine. U skladu sa važećim Zakonom o ličnoj karti, do sada je izdato više od dva miliona i 800 hiljada ličnih karata, od čega oko dva miliona sa čipom i 800 hiljada bez čipa.
Međutim, većina građana nije zamenila lične karte izdate na starom obrascu, a veliki je i broj ličnih karata za važnošću do 27. jula 2011. godine. Do ovog datuma tehnički je nemoguće zameniti ih, što je po sili zakona istek roka njihovog važenja. U vezi sa ovim, a kako bi građani mogli da zamene lične karte, predlažemo da lične karte izdate po oba ova osnova i slučaja važe najduže do 31. decembra 2016. godine.
Sledeći razlog koji je uticao na predložene intervencije u zakonu odnosi se na karakteristike mikrokontrolera tj. čipova koji se ugrađuju u obrazac lične karte. Kako Ministarstvo sada može da ugrađuje tehnički bolje čipove nego tih godina kada je to započeto, predlaže se da se lične karte izdaju sa dužim rokom važenja, kako sam i ranije najavio, deset godina umesto dosadašnjih pet, a deci na pet godina umesto dve godine.
Tehničke karakteristike čipa daju mogućnost da se u njega upisuju i kvalifikovani elektronski sertifikati imaoca i odgovarajući podaci za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, tako da lična karta može da služi i kao sredstvo za formiranje kvalifikovanog elektronskog potpisa, u skladu sa Zakonom o elektronskom potpisu i Uredbom o upisu podataka u obrazac lične karte.
Dalje, razlog za predložene izmene i dopune vezan je za mogućnost korišćenja lične karte kao putne isprave, ako je to predviđeno međunarodnim propisima.
Obaveza da se za decu, uz zahtev za izdavanje lične karte, prilaže i saglasnost drugog roditelja, tj. onog koji ne podnosi zahtev za izdavanje lične karte, predlaže se, kako bi se sprečile zloupotrebe o kojima je u javnosti dosta bilo reči, da jedan roditelj, bez znanja drugog roditelja koji takođe vrši roditeljsko pravo, dete odvede u inostranstvo.
Zbog korišćenja lične karte kao putne isprave predlaže se da se podaci o prezimenu i imenu imaoca lične karte mogu, pored ćiriličnog pisma, upisati i latiničnim pismom. Naravno, uz sve ovo ide i shodna primena drugih odredaba Zakona o putnim ispravama koje se tiču izdavanja i korišćenja lične karte kao putne isprave.
Predlažu se i druge izmene i dopune, mogućnost da se državljanima starijim od 65 godina života, na njihov zahtev, lična karta izda bez ograničenog roka važenja, ali na obrascu koji ne sadrži mikrokontroler, odnosno čip, zatim izdavanje lične karte na osnovu utvrđenog boravišta sa rokom važenja od dve godine, izdavanje lične karte pristupanjem nadležnog organa podacima u Centralnom sistemu za elektronsku obradu i skladištenje podataka, odnosno uvidom u evidencije državnih organa, zatim različita poboljšanja u proceduri oglašavanja lične karte nevažećom.
Sve su ove predložene izmene i dopune izraz namere da se olakša dobijanje i korišćenje lične karte. Imajući u vidu da ovo nije zakon koji ima bilo kakve političke konsekvence, zaista mislim da je od interesa za sve da podržimo usvajanje ovog predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o ličnoj karti, pre svega u interesu i građana čiji smo mi servis, odnosno u čijoj službi se mi nalazimo. Hvala.
Pošto vreme ide tako da neko kad održi govor posle napusti sednicu, ne znam kako da mu odgovorim, pa da iskoristim sad ovu priliku. U svakom slučaju, kada je reč o ličnoj karti, Zakon o ličnoj karti je donet, kao što smo rekli, 2006. godine. Tada je definisano ovo o čemu je gospodin Jojić govorio, čip, i tada su bile rasprave, kao što znate, da li je to dobro ili nije. Postojali su argumenti i za i protiv. Dva miliona naših građana je uzelo ličnu kartu sa čipom, a 800.000 bez čipa.
S druge strane, imate pasoše koji su svi isključivo biometrijski i isključivo sa čipom. Jednostavno, to je tehnologija koja je primenjena u ovoj fazi regulisanja načina izrade putnih isprava u Evropi. Mislim da niko to pitanje nije postavljao kada su pasoši bili u pitanju, jer nije bilo drugih mogućnosti.
Kada je reč o podacima koji se nalaze na čipu i u policijskim evidencijama, oni su mnogo manji nego podaci koji postoje prilikom npr. vađenja platnih ili kreditnih kartica. Nisam još čuo da neko osporava korišćenje kreditnih kartica. Uostalom, znate da svi oni koji žele da prate nekoga, decenijama su ga unazad pratili po korišćenju platnih i kreditnih kartica.
U svakom slučaju, veoma je teško i gotovo je nemoguće da neko zloupotrebi baze podataka. Kada je reč o pripadnicima MUP koji su ovlašćeni da koriste te baze podataka, svako kada koristi tu bazu podataka, pa i ja, ostaje u evidenciji da je to činio i ostaje u memoriji, mislim nekoliko godina. Uvek postoji evidencija da li je i ko koristio te podatke.
Ovde nije reč o operativnoj analitici, vezano za obaveštajne podatke, reč je o osnovnim podacima koji postoje: mesto rođenja, adresa, prebivalište, evidencija o počinjenim prestupima, prekršajima ili krivičnim delima itd.
Zašto se predlaže produženje važenja ličnih karata? Zato što su u ono vreme kupljeni čipovi koji su mogli da budu korišćeni pet godina. Kada su oni potrošeni, o tome sam još ranije govorio, moj cilj je bio da se produži važnost ličnih karata na 10 godina zato što je to normalno i nema razloga da lične karte važe pet godina, mislim da su i ranije važile 10 godina.
Takođe, omogućili smo i starim građanima da mogu da uzmu lične karte sa trajnim važenjem, a takođe ćemo omogućavati i svima onima, a to se već sada radi, ali i zvanično da kažem, koji su nepokretni, bolesni, do njih će doći predstavnici MUP kako bi uzeli sve podatke.
Mi smo produžili važnost još pet godina, do isteka tih starih. Nove lične karte na starim obrascima se ne izdaju, tako da svi oni koji imaju stare lične karte mogu da ih koriste do svog isteka, a nakon toga će uslediti izdavanje novih.
Ove izmene i dopune su, pre svega, usmerene ka poboljšanju uslova pod kojima građani mogu da obavljaju zamenu ličnih karata, jer je nemoguće da se ovoliki broj ličnih karata zameni u ovako kratkom vremenu, kao što je to bilo predviđeno ovim zakonom, a bilo je pet godina.
Znači, još jednom da podsetim, pošto je gospodin Tomić otišao, lažni azilanti i tema nepravilnosti kada je reč o izdavanju ličnih dokumenata su dve odvojene teme. Lažni azilanti uglavnom nisu oni koji su na ovaj način dobili lične karte i pasoše.
Svaki građanin Srbije, bez obzira da li mu je lična karta izdata u Prištini ili u Beogradu, ima pravo na pasoš. Ukupan broj onih koji su tražili promenu prebivališta se kretao oko 3.000 za ovih godinu i po dana, sa KiM u druge delove Srbije, i to ne samo Albanaca nego Srba i svih drugih. Oni koji su omogućili da neko dođe do lažne promene prebivališta, oni su uhapšeni i ta hapšenja se vrše redovno.
Reč je o zloupotrebama u okviru MUP i u okviru drugih državnih organa, kao kada su u pitanju matične knjige, ali i među građanima koji izdaju lažna uverenja da neko kod njih stanuje itd. To je odvojena priča od lažnih azilanata. Lažni azilanti su druga tema i oni nisu vezani za pitanje zloupotreba u procesu izdavanja ličnih karata.
Kada je reč o merama protiv lažnih azilanata, mi smo, s jedne strane, prinuđeni da primenjujemo određene oštre mere a, s druge strane, da vodimo računa da time ne kršimo njihova ljudska prava, od strane istih centara, znači, EU. S jedne strane, moramo voditi računa da se smanji broj azilanata, koji je u poslednjim mesecima manji nego što je bio a, s druge strane, da ne priđemo nekom rasističkom pristupu, pa da dođe do diskriminacije jedne nacionalne zajednice.
U skladu sa tim obaviću razgovore, a i danas imam sastanke, sa predstavnicima albanske nacionalne zajednice, imaću ovih dana i sa romskim, da nađemo najbolji način kako da se taj problem prevaziđe.
Što se mene tiče, niko ne dolazi da me preslišava iz EU. Ovde je reč o tome da to što radimo treba da radimo u našem interesu. Smatram da nije bilo kome više u interesu da uđe u EU nego što je to nama.
Ne bih govorio o ovim usponima i padovima vlasti i opozicije, sve je to relativno, kao i u svim drugim pitanjima vezanim za Kosovo, zato što mislim, kada je reč o Kosovu, za vreme vlasti SPS je Kosovo dobilo Rezoluciju 1244, a za vreme vlasti stranke čiji je gospodin malopre govorio o mojim rečima, da želim da delim Kosovo, Kosovo je proglasilo nezavisnost i priznato je od strane najvećih svetskih država. Takođe smo za vreme naše vlasti pokušali i oružjem da branimo Kosovo, za razliku od nekih drugih koji su o tome samo teoretisali.
Ako samo ja govorim o tome da mi treba da priđemo ovom problemu, to nije tema danas, ali pošto je spomenuto moram da odgovorim na tu temu, jer smo sada došli u situaciju da ću na kraju ispasti ja i SPS ti koji će biti optuženi za izdaju Kosova. Hvala bogu da svi mi želimo da Kosovo ostane u Srbiji. Za to moramo da se borimo, ali nećemo to izboriti tako što ćemo svoje porodice preseliti u Beograd, nećemo izboriti tako što ćemo zapaliti neku ambasadu ili ići samo na moleban, nego ćemo morati da se bavimo mnogo ozbiljnijim temama da sačuvamo naš narod na KiM.
Moj uticaj u ovoj državi je 7,6%, koliko smo glasova dobili na izborima. Rekao sam šta sam rekao i smatram da ima mnogo rešenja, pravedna su, možda pravednija, samo što možda nisu realnija. S druge strane, pozivam i druge da kažu svoje mišljenje, svoje predloge kako ćemo to da rešimo, zato što za godinu dana možda ovo o čemu pričam neće biti realno.
U svakom slučaju, zastupam politiku Vlade i ove skupštine i voleo bih da te teme ne mešamo sa temom o kojoj danas govorimo. Spreman sam da se o ovoj tački zakaže i sednica parlamenta i apsolutno ne bežimo od toga.
Tomislav Nikolić me je napao juče da pričam različito od Vlade, a ostajem u Vladi. On je ostao u Vladi kada je SRS rekla da je protiv Rezolucije 1244. Da li ste tada govorili da je to izdaja nacionalnih interesa, pa ste ostali u Vladi još godinu dana, i Toma Nikolić je ostao u Vladi? Što tada nije napustio Vladu Srbije, kad se nije slagao? Sad svi kažu: "Ne može Dačić to da priča, krši Rezoluciju 1244".
U svakom slučaju, nikome ne namećem svoj stav, niti mislim da je realno i ovo što sam rekao, ne zato što mislim da nije dobro nego, nažalost, mislim da neki smatraju da je ovo pitanje već davno rešeno, a mi ga sigurno samo ovde ne možemo rešavati.
Što se nas tiče, niko od nas nije promenio stav. Mislim da ne postoji nijedan Srbin, niti jedan političar koji će priznati nezavisnost Kosova. Srbija treba da vodi računa i o Srbima koji žive na KiM i o tome ako ih ne bude više bilo, imaćemo možda drugačije teme za raspravu.
Zato vas molim da ove teme ne mešamo, jer ćemo imati onda polemiku koju bi trebalo neko drugi da inicira, a ne ovako u poslednjim rečenicama svog govora, pa da posle toga izađemo da ne možemo da razgovaramo o toj temi. Uostalom, nisam ja to prvi rekao, rekli su to i neki drugi. Rekao je i Dobrica Ćosić, koji je glavni gost na svim skupovima DSS, pa rekli su i drugi.
U svakom slučaju, to je tema za razmišljanje i to nije niko nikada, nisam ja upotrebio pitanje podele Kosova. Ali, oni hoće da nam podele Srbiju, a ne daju da se deli Kosovo. Ne može sada neko ko je proglasio nezavisnost od Srbije, a Srbija se nije složila s tim, sada američki ambasador u Prištini kaže da ovo što priča Dačić – to je 19. vek.
Znači, 21. vek je kada Kosovo proglasi nezavisnost od Srbije, a kada Srbi na Kosovu kažu da neće da žive u toj veštačkoj tvorevini, to je onda 19. vek. Oni su protiv toga ne zato što misle da to ne valja, nego zato što misle da je stvar rešena i da ne treba ništa da daju, sve će dobiti, a mi ćemo sve izgubiti.
Mi ne smemo sve da izgubimo. Ako ne želimo sve da izgubimo moramo da imamo racionalan pristup u svemu ovome. Mislim da možda možemo jednim ovakvim pristupom značajan deo toga da sačuvamo i da napravimo kompromis u kojem će svako dobiti pomalo od onoga što nije želeo, ali ćemo zaštititi naše nacionalne i državne interese, interese našeg naroda koji dole živi.
Apsolutno ne prihvatam da bilo ko prstom upire u SPS i u mene lično kada je u pitanju KiM. Kada je proglašavana nezavisnost KiM bio sam u Gračanici, sa narodom, svojim kolima. Bio je i Velja Ilić, ali je došao sa KFOR-om.
Te koji kažu da za to što pričam da će da me tuže, da me uhapse itd., pozivam ih da svoje predizborne mitinge drže u centru Prištine, u Kačaniku, u Glogovcu, neka tako pokazuju suverenitet Srbije, a ne ovde herojstvom na okruglim stolovima, a obezbeđujući sebi rezervne pozicije na drugim mestima u Srbiji. To pričam zbog toga što nemam priliku njima da odgovorim, osim ovde pred očima cele Srbije i svih građana Srbije.
Ovo nije predlog da se izda Srbija i podeli Kosovo, nego da se spasu i sačuvaju Srbi na Kosovu i da se Srbija spasi od nacionalnog debakla u koji može da dođe ukoliko ne vodi politiku koja će gledati napred, a ne samo biti vezana lancima za našu prošlost, koja nije bila dobra u poslednjih nekoliko godina ili decenija.
To je bio moj interes da uopšte pokrenem tu temu, da sačuvamo ono što još možemo, jer kada ne budemo mogli više neće Srbi na Kosovu imati interes od toga što ćemo Kosovo zvati srpskim Konstantinopoljem u kome neće biti Srba. To je moje lično mišljenje, nije čak ni stav SPS. Mogu i oni da me isključe ako misle da sam pogrešio. Ali, u svakom slučaju, mislim da većina građana Srbije to oseća koji misle da treba da dođemo.
Reći ću još samo ovo, Milošević je razgovarao sa predstavnicima Republike Srpske Krajine i Republike Srpske pre nego što je bio Z4 i pre nego što je bio Dejtonski sporazum. Nisu hteli da prihvate mirovne planove. Mislili su da će dobiti više. Republika Srpska je u to vreme imala 70% teritorije, možda više.
Milošević im je govorio – diplomatija, vodili ste rat, morate diplomatski da završite priču. Pala je Krajina, Hrvati i Muslimani su došli na nekoliko kilometara do Banjaluke. Danas više nema Republike Srpske Krajine; ima, da tako kažem, u institucijama koje se više ne nalaze na teritoriji Republike Srpske Krajine. To je bio moj motiv da apsolutno pokrenem i da kažem to što sam rekao.
Uostalom, nikada ne mogu da promenim volju većine građana Srbije koji će se o tome izjasniti kada za to bude vreme. Svako ima pravo da o svemu tome kaže šta hoće. Ali, ne dam i niko nema pravo da kaže da je ovakav predlog usmeren na izdaju Srbije. Ne, on je usmeren na spas Srbije i srpskog naroda koji žive na KiM. Hvala vam.
Koliko sam shvatio, pitanje je da li postoje krivične prijave. Proveriću i dostaviću vam odgovor.
Dame i gospodo, poštovana gospođo predsednice parlamenta, dame i gospodo poslanici, predsedniče Republike, predsedniče Vlade, mislim da je tema o kojoj danas govorimo samo naizgled vezana za Kosovo. Tema o kojoj danas govorimo je svakako važna i vezana je uopšte za strategiju kuda i kamo kao zemlja mi idemo i mislim da je to suštinsko pitanje oko kojeg ponekad i danas ovde zatvaramo oči.
To što je ovo savetodavno mišljenje doneo Međunarodni sud pravde, s jedne strane, ne znači da je Međunarodni sud pravde uvek pravedan, ali s druge strane ne znači da to bilo ko može i sme relativizovati. Ovo je jedna drugačija politička realnost od one koju smo imali do prošle nedelje. Svako ko drugačije misli, mislim da ima duboko zatvorene oči pred problemom pred kojim se nalazimo.
Isto tako, ne mislim da će danas biti postignut konsenzus. To nikada nije bilo u istoriji Srbije, pa ne znam zašto bi bilo i danas. Uostalom, da je bilo konsenzusa u istoriji Srbije, možda danas ne bismo ni raspravljali o ovoj temi.
Želim ovde da kažem potpuno otvoreno, mišljenje Međunarodnog suda pravde je zasnovana na pogrešnoj interpretaciji Rezolucije 1244. U preambuli Rezolucije 1244, o kojoj se raspravljalo i u ovom domu 99. godine, stoji da se njom još jednom potvrđuje teritorijalni integritet tadašnje države SRJ. Kako onda ta rezolucija može biti osnov za proglašenje bilo čije i bilo koje nezavisnosti bilo kog dela tadašnje SRJ?
Rezolucija 1244, o kojoj se izjašnjavao parlament Srbije, za koju su glasali poslanici SPS-a i, čini mi se, tadašnje opozicije SPO-a, doneta je kao mirovni sporazum, praktično. Rezolucija 1244, odnosno kako se tada to zvalo, i Vojno-kumanovski sporazum i Ahtisarijev plan itd, to su bili uslovi pod kojima je prekinut rat.
Zar vi mislite da bi iko u Srbiji tada glasao za tu rezoluciju da je u njoj bila ostavljena mogućnost da posle 10 godina neko na osnovu nje proglasi nezavisnost? Znači, apsolutno je netačno da Rezolucija 1244 pruža bilo kakav osnov za proglašenje nezavisnosti Kosova.
Kad smo već kod mirovnih sporazuma, kako bi međunarodna zajednica reagovala kada bi Republika Srpska jednostrano proglasila nezavisnost, koju neko kasnije može da ocenjuje kako nije suprotna međunarodnom pravu? Ili, kako bi međunarodna zajednica reagovala kada bi sever Kosova sada proglasio nezavisnost od te tzv. nezavisne države Kosovo?
Ali, mi ovde govorimo u teoriji. Politička realnost je drugačija. Te stoga želim da podsetim sve narodne poslanike da smo mi ovde birani da vodimo ovaj narod, a ne da ga vodimo gledajući unazad ili nadole. Vreme Domanovićevih vođa je prošlo.
Stoga svako ko danas govori o novoj politici, slažem se, mada sam mislio da je nova politika došla posle 2000. godine, jer ste vi na osnovu te politike pobedili 2000. godine tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića, ali očigledno da je trebalo 10 godina da se uspostavi neka međupolitika i da dođemo do neke nove politike.
Mislim da treba da budemo svesni političke realnosti, a to je da u međunarodnoj zajednici ne postoji samo pravda ili nepravda, da postoje, naravno, i dvostruki aršini. Razlika između Kine i Srbije, kada je reč o teritorijalnom integritetu, odnosi se, znate na šta – na milijardu stanovnika. Apsolutno smo i mi u pravu, kao i druge velike države na svetu, ali su, kako bi govorio Orvel, oni malo više u pravu zbog toga što postoje veoma jaki argumenti snage tih država.
Međunarodni sud pravde, kad je izricao mišljenje, nije išao snagom argumenata, nije poštovao snagu argumenata, verovatno je poštovao nešto drugo, argumente snage i činjenice je da je najveći broj država, između ostalog i one iz kojih dolaze te sudije, priznao nezavisnost Kosova.
Zar neko očekuje da će Međunarodni sud pravde ili bilo koji organ međunarodne zajednice do danas jednom svojom odlukom poništiti ono što je rađeno u proteklih 20-30 godina na prostoru Balkana? Mislim da je to utopistički. U ovoj državi više ne postoje čak ni socijalisti-utopisti. Prema tome, predlažem da se i drugi samoukinu.
U svakom slučaju, želim da kažem da mi treba da nastavimo našu borbu. Mi imamo svoje stavove. Smatramo da je time narušen naš teritorijalni integritet i suverenitet. Smatramo da smo u pravu. Treba ići pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija, naravno, ali treba voditi računa da to ne bude i kraj naše politike prema Kosovu.
Treba dobro promisliti korake i treba dobro promisliti Predlog rezolucije, da ne dođemo u situaciju da time konačno sami sebi stavimo tačku na sve ovo o čemu govorimo danas.
Kada je reč o Međunarodnom sudu pravde, želim samo da podsetim, da je Međunarodni sud pravde sebe proglasio nenadležnim kada je Savezna Republika Jugoslavija tužila zemlje članice NATO-a koje su bombardovale Srbiju bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, da bi isti taj Međunarodni sud pravde nekoliko godina kasnije svoje obrazloženje koje je imao povodom prve odluke, da je nenadležan, a nenadležan je bio zbog toga što po njihovom tumačenju Srbija tada nije bila, odnosno Jugoslavija nije bila članica Ujedinjenih nacija, da je potpuno suprotno imao obrazloženje povodom tužbi Bosne i Hercegovine i Hrvatske protiv Srbije i oglasio se nadležnim, iako je reč o istom periodu, kada Srbija jeste ili nije bila članica Ujedinjenih nacija.
Takođe, da ne govorimo o Badenterovoj komisiji, da ne govorimo o Rambujeu, kada je jedan od razloga zašto nije bio prihvaćen bio predlog da se održi referendum na Kosovu. Ne verujem da bi bilo ko sad ovde ko vodi državne pregovore prihvatio da se održi referendum na Kosovu, naročito u to vreme devedesetih godina.
Kada je reč o tužbama protiv ovih država koje su priznale, moram vam takođe reći da je to naravno pravno ispravno i politički potpuno u redu, ali bih želeo da podsetim da se Međunarodni sud pravde, još jednom da podsetim, oglasio nenadležnim kada smo optužili države koje su nas bombardovale, a sa druge strane, kada je reč o tome, mi smo pred domaćim sudovima ovde presudili nekima koji su nas takođe bombardovali pre 2000. godine, pa kada je došlo do promene vlasti posle 2000. godine, sve te tužbe i presude je Vrhovni sud poništio ili je povučeno, ne znam više tačno. To je bilo vreme te nove politike o kojoj je gospodin Jovanović malopre govorio.
Prema tome, ne znam samo koja je kada stranka u kojem delu vlasti bila, pošto se najveći deo polemika ovde vodi između stranaka jedinstvenog DOS-a, koji je 2000. godine pobedio Socijalističku partiju Srbije na izborima. Očigledno je da niste pobedili sa istom politikom, osim što je politika bila protiv Miloševića. Samo ne znam po čemu je ta politika bila drugačija u odnosu na ovo pitanje Kosova i Metohije.
Mislim da je suštinsko pitanje da svi ovde bežimo od toga i mislim da je malo ko danas uopšte to pitanje spomenuo. Dame i gospodo, gospodo predsednici, predsednice Skupštine, narodni poslanici, ministri, poštovani građani, nema nama ove teme i neće je biti ako Srba više ne bude na Kosovu.
Te stoga, ako želite da mudro vodimo ovu državu, moramo dobro da razmislimo i odmerimo šta su nam potezi, ne na ovoj sednici, pa ne očekuje valjda neko da ozbiljno država na ovakvoj sednici sa ove govornice govori o tome šta zaista želi da radi.
Slovenci i Hrvati su 70-80 godina govorili o bratstvu i jedinstvu, a pravili svoje nezavisne države, a mi čak pretimo i govorimo o nečemu što nikad nećemo da uradimo. Zaista mislim da je krajnje vreme da političari u Srbiji sednu i da razgovaraju o tome kakvi su interesi ovde u pitanju.
Da li neko zaista misli da Evropska unija i nemačka država više voli Albance od Srba ili druge narode bivše Jugoslavije? Hajde da se zapitamo kakvi su interesi u pitanju i koji su interesi u pitanju? Zaista treba da se porazgovara suštinski šta se više hoće od ove države i gde je kraj pritiscima na ovu državu.
To nije pitanje koje ja treba da postavljam, to je pitanje koje treba da postavi i predsednik Republike, zato što je on izabran sa osnovnom koncepcijom otvaranja ove države prema svetu, ulaska u EU, a ta ista EU, Međunarodni sud pravde i UN itd. nas ne teraju na zbližavanje sa EU, jer u ovom trenutku najveće saveznice Srbije nisu EU ili neke države, nego dve stalne članice Saveta bezbednosti, bez čijeg glasanja Srbija ne može dalje da računa uopšte na ostanak ovog pitanja na dnevnom redu. Ili pet članica EU, kako će one dalje svoje stavove oko ovog imati?
Stoga mislim da je naš vrhovni interes u ovom trenutku da vidimo gde je naše mesto u podeli karata na evropskom kontinentu. Gde nam je mesto, odnosno šta je naša koncepcija i šta se od nas traži? Šta ćemo ako nam sledeći korak bude da je za članstvo u EU neophodno ipak da se nekako prizna Kosovo i Metohija?
Tu je gospodin Čanak, neka to ne oseti kao poziv na sličnu politiku, ali ustavno-pravno pozicije Kosova i Vojvodine su iste po Ustavu iz 1974. godine. Da li je to poruka, ako neko govori ovde, i zato molim poslanike da olako ne prebacuju krivicu sa jedne vlasti na drugu.
Sada će, na primer, Koštuničina stranka da kaže da je Boris Tadić kriv ili SPS zato što je danas došlo do savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Mogu da kažem da ste vi krivi iz prethodne Vlade što je u to vreme proglašena nezavisnost Kosova i Metohije 2008. godine.
Ovi iz te vlade i svi vi posle 2000. godine možete da kažete da je za to kriv Milošević, jer je izgubio rat, odnosno došlo je do Rezolucije 1244, Vojno-tehničkog sporazuma itd. Milošević može da kaže da je za to kriv Tito, jer u ovoj istoj sali ovde je donet Ustav iz 1974. godine, po kojem je Kosovo dobilo isti status praktično kao Srbija.
Isto kao što će neko reći da su krivi naši kraljevi zato što su stvorili Jugoslaviju umesto samostalnu Srbiju posle pobede u Prvom svetskom ratu. Naravno, možemo ići i do Kosovskog boja, koji se inače vodio između Srba i Turaka, jer Albanaca u tom periodu na Kosovu nije ni bilo.
Šta je suština? Dame i gospodo, 45, 68. i 81. godine nije bilo ni Slobodana Miloševića ni SPS-a, ali bilo je albanskog separatizma i ekstremizma. Ako neko misli da je taj separatizam i ekstremizam nastao kao reakcija na ponašanje srpske vlasti, ne poznaje istorijske činjenice. Albanska politika je oduvek bila stvaranje nezavisne države, odnosno tada republike Kosovo. Nije bilo nikakve razlike između različitih političkih opcija na Kosovu.
Ovde je samo reč o tome kako neko misli da zatvori knjigu koja se zove Balkan. Kako neko misli da zatvori knjigu koja se zove Balkan sa rešenjima koja otvaraju mogućnosti za nove sukobe. Nema trajnog mira ako nije pravedan. Ostavljanje nerešenog srpskog pitanja na Balkanu, srpskog pitanja u Republici Srpskoj, srpskog pitanja u Crnoj Gori, srpskog pitanja na Kosovu, srpskog pitanja u Krajini, srpskog pitanja u Hrvatskoj, srpskog pitanja, odnosno pitanja Bošnjaka u Raškoj oblasti, to su sve pitanja koja ostaju nerešena i nezatvorena.
Mi smo, dame i gospodo, što se tiče Kosova i Metohije, probali i vojno, i politički i pravno. Imali ste i Miloševića i vas posle Miloševića. Šta je rezultat? Zar to ne govori dovoljno o tome da ovo nije partijsko pitanje, ovo je državno pitanje koje je pitanje svih nas.
Zato danas apsolutno me ne interesuje da ostvarujemo bilo kakve političke poene, niti da bilo koga hvalim ili kudim, želim samo da svi zajedno shvatimo da je situacija veoma teška i da nam neće pomoći traženje krivaca u drugima ili prebacivanje krivice sa jednih na druge. To je problem koji postoji decenijama, ako ne i vekovima. Nije jedini problem koji Srbija ima.
Ako budemo zatvarali oči pred svim problemima koje Srbija ima, dočekaćemo ponovo neka savetodavna mišljenja Međunarodnog suda pravde. Problemi se moraju rešavati. Ponekad je to teško i nije lako.
Naravno, kad je neko ovde govorio o novoj politici, kompromisnom rešenju itd., ne znam koje je to kompromisno rešenje zaista koje bi bilo prihvatljivo. Mi treba da budemo svesni nove političke realnosti u kojoj se nalazimo, a ta politička realnost jeste takva da mi danas treba da branimo Kosovo, ali ne vodeći zemlju u izolaciju ili u samoizolaciju. Kako ćemo je drugačije braniti zatvarajući se sami u sebe. Isto kao što treba da znamo, da budemo svesni, sve nepravednosti poretka u kojem živimo.
To što je međunarodni poredak nepravedan, ne znači da mi treba da budemo van njega. Stoga mislim da je važno da postoji dijalog između političkih stranaka oko ovoga o čemu danas govorimo. Važno je ponekad i reagovati da međunarodna zajednica zna gde su naše crvene linije, ali i građani Srbije zaista treba više da znaju dokle, dokle više i šta je krajnji cilj.
Doći ćemo dotle da će poverenje građana u međunarodnu zajednicu biti još gore nego poverenje građana u domaće političare, koje je inače veoma loše. Mi smo izabrani ovde da vodimo ovu zemlju, a ne da se međusobno ubeđujemo ko je više loš.
Ovo pitanje prevazilazi pitanje vlasti i opozicije. Ovo prevazilazi pitanje da li je neko bio na vlasti pre 10, 20 ili ne znam koliko godina, ili pre godinu dana. Inače, kad sam izabran za predsednika Glavnog odbora SPS, to je bilo 2003. godine, jednu od prvih aktivnosti sam imao konsultacije kod tadašnjeg predsednika Vlade Zorana Živkovića, konsultacije oko odlaska naše delegacije na pregovore oko Kosova, mislim da je bilo u Beču. Pregovori traju, razgovori traju, ali moramo da znamo.
SAD i najveće zemlje Evrope održavaju nezavisnost Kosova. Albanci na Kosovu ne žele da razgovaraju ni o čemu drugom osim o tome. Onda da znamo šta je nama alternativa. Nemojmo pretiti nekome ako tu pretnju ne možemo i ne želimo da je ostvarimo.
Istorija je ponekad puna onih koji sebe pripisuju istorijskim događajima. Ovde je reč o budućnosti ovih ljudi koji treba da žive na Kosovu i Metohiji, njih 100-150 hiljada Srba i nealbanaca koji tamo žive. Šta će biti ako sutra počne njihov egzodus? Ako počne napad na njih? Kako ćemo mi reagovati? Šta ćemo raditi?
Kako ćemo? Neće nam pomoći, uz dužno poštovanje, obraćanje bilo kome drugome, osim upravo onim zemljama koje imaju najveće akcije u međunarodnoj zajednici.
Znam da je SPS za mnoge od vas partija koja je alibi za sve vaše greške, neuspehe, promašaje itd. Neka bude tako. Želim vam da budete bolji od nas po ovom pitanju. Samo da znate da nije lako.
U tome ćete imati i našu podršku. Našu podršku zato što pitanje Kosova nije pitanje Kosova. Ovo je pitanje Srbije i budućnosti Srbije. Ova tema danas, verujte mi, možda vam se čini da je pitanje mišljenja Međunarodnog suda pravde. Ovo je pitanje kuda mi želimo da idemo kao država, ko su nam saveznici, imamo li uopšte saveznika i šta je krajnji cilj svih nas.
Takođe sam se javio za repliku gospodinu Čanku. Podstakao sam ga u svom govoru, podsetio ga da u ovako nepravnom tumačenju Međunarodnog suda pravda, po kome Kosovo ima pravo na nezavisnost, Vojvodina je imala istovetan ustavno-pravni položaj u nekadašnjoj SFRJ.
Nisam očekivao da će me onda spominjati, dao sam mu podsticaj da razvije tu svoju tezu, pošto je to do sada dosta često radio u svojoj političkoj biografiji, ali pošto je spomenuo da sam, zajedno sa gospodinom Nikolićem, u toj vlasti bio i ja, vlasti koja je izgubila Kosovo, želim da kažem da nikada nisam bio u državnoj vlasti, do vašeg dolaska. Prvi put sam postao ministar u prelaznoj Vladi DOS, SPO i SPS.
Na obeležavanju dvadesetogodišnjice SPS sam vam se zahvalio što ste nas srušili s vlasti, jer ste nam ukazali na to da treba da budemo bolji. Evo i mi sada vama pomažemo malo da vam ukažemo da treba da budete bolji.
U svakom slučaju, molim predstavnike DOS da na desetogodišnjicu njihovog postojanja prestanu više da se ovako obraćaju jedni drugima. Vi ste svi zajedno nas pobedili 2000. godine, obećavajući ovom narodu da ćete voditi neku novu politiku, o čemu je govorio i gospodin Jovanović.
On danas 2010. godine kaže da će sad da traži novu politiku. Koliko to decenija treba da dođe do te nove politike? Zamolio sam vas, još jednom vas molim, ako ćete alibi u svakoj rečenici tražiti u prethodnoj vlasti, podsetiću da je prošlo 10 godina.
Imali ste Koštunicu pre toga, pre Koštunice je bila Vlada Zorana Živkovića čini mi se, bila je Vlada Zorana Đinđića itd. Mislim da tema o kojoj danas raspravljamo je daleko iznad ovih dnevno-političkih uboda koje imamo jedni prema drugima. Ukoliko mislimo da na ovakav način dobijemo neke političke poene, ne mislim da to građani Srbije sa odobravanjem gledaju u ovom televizijskom prenosu.
Mislim da bolest od koje boluje ovo društvo i ova država nisu nastali juče, ni od prethodne Vlade, ni od Miloševićeve Vlade, ni od Vlade u vreme Tita, a takođe, kao i gospodin Čanak, želim da kažem da verovatno u ovoj sali postoje i neki odgovorniji, koji su možda u ovoj istoj sali glasali za taj Ustav iz 1974. godine. Ako se tako budemo vraćali u prošlost, to nije suština ovoga o čemu smo danas ovde govorili.
Stoga molim sve političke stranke da sada ne podbadamo jedni druge na tu temu. Verovatno bih mogao mnogo toga da govorim što bi izazivalo polemike, ali šta ćemo mi sutra da radimo? Šta će ti građani Srbije koji žive na Kosovu i Metohiji, koji sada gledaju ovaj televizijski prenos, šta će oni da zaključe iz ovoga što mi ovde govorimo? Šta je naša poruka njima? Kako ćemo mi njima sutra pomoći i možemo li uopšte da im pomognemo?
Imamo sada novih problema. Tu je gospodin Ugljanin. Da li imamo problema? Nemojte da se smejete, otvorite malo oči, jer živite u zemlji u kojoj postoji problem koji narasta u Raškoj oblasti ili Sandžaku, kako god hoćete. Ako mi mislimo da smo rešili problem tako što nećemo više da zovemo Sandžak nego Raška oblast, to su dečije igre. Sada treba da neko dolazi iz Turske da rešava nama ovde probleme. Valjda mi treba da rešavamo probleme pre nego što dođe do pušaka.
Evo, Riza Halimi je ovde. O čemu mi govorimo sa Rizom Halimijem? Govorimo 20 godina o tome. On dobro zna da Albanci na Kosovu i Metohiji nisu nikad ni pomišljali o suštinskoj autonomiji. Oni danas govore – menjaćemo sever Kosova za Preševo, Bujanovac, Medveđu itd. Sad vi samo pričate – hoće; neće nikad, ali to su problemi koje imamo u našoj sadašnjosti, a mi ćemo sad ovde da raspravljamo ko je za šta kriv.
Što se mene tiče, oni koji su krivi odavno više nisu, ne samo na političkoj sceni, neki od njih više nisu ni među živima, a Srbija treba da živi i posle nas i posle ove vlasti. Stoga molim gospodina Čanka da kada ovde govori, tačno je da sam bio na vlasti pre 2000. godine, ali tačno je i da sam sada.
Zahvaljujući odluci koalicije SPS, PUPS i JS postoji ova vlada u kojoj svi mi sedimo. To je istorijska istina. Ako ništa drugo, barem smo možda ispravili nešto što vi mislite da smo grešili.
S te strane prosto nije politički svrsishodno da se sada ovde nadmećemo jedni sa drugima oko toga ko je više, a ko manje kriv. Jesmo li mi državnici ili smo mi dnevni političari? Ako smo dnevni političari, onda je ovo sve što radimo ovde…
Molim gospodu iz DSS da saslušaju. Ja sam vas veoma pažljivo slušao. Vi takođe delite deo odgovornosti kao i svi drugi, zato što ste vi vodili Vladu u prethodnom periodu koju smo mi podržavali, isto kao što je i vaš predsednik pobedio Slobodana Miloševića na izborima 2000. godine.
S kojom ste politikom tada pobedili i da li je danas vodite, to je danas drugo pitanje. Gde ste sada svi koji ste bili tada, u koliko ste stranaka sada i koliko je stranaka rastureno posle toga i sastavljeno?
Što se mene tiče, nije uopšte bitno ko je bio na kojoj strani, ali ako danas imamo neki zajednički interes, onda je potpuno politički nekorektno da se sada vraćamo u prošlost. Već sam rekao, lako je vama bilo dok vam je bio Slobodan Milošević, on vam je bio alibi za sve. Hajde sad da vidimo šta ćemo sada.
Prema tome, što se mene tiče, pošto je to bilo alibi za sve što je loše i dan-danas neko kaže – krivi su oni od pre 10 godina, izvolite, mi podržavamo, izvolite da vidimo kako ćete sada to, ali opet ne možete da donesete ni Deklaraciju o zločinima u Srebrenici bez glasova SPS. Što ne donesete sa vašom većinom nekadašnjeg DOS-a? Ne možete da donesete ni Statut Vojvodine bez glasova SPS. Da li je tako?
Što se mene tiče, reagujem na ono o čemu je govorio gospodin Čanak, jer imam pravo na to da reagujem kao predsednik SPS.
(Predsednik: Gospodo poslanici, molim da se čujemo.)
Nijednom svojom rečju nisam govorio o onome što mislim da treba da nas vraća nazad. Čak sam u najvećem delu podržao ono o čemu je govorio gospodin Jovanović, ako me niste razumeli, a to je da otvorimo oči i da sagledamo situaciju u kojoj se nalazimo. Mi hoćemo da idemo napred gledajući u retrovizor. To je nemoguće.
Zahvaljujem, gospodine Čanak, što postojite, inače ne bih mogao ovako da polemišem s nekim.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da u nekoliko minuta obrazložim ovaj predlog za izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Želim pre toga da kažem da svi apsolutni pokazatelji bezbednosti saobraćaja, kao što su broj saobraćajnih nezgoda, broj saobraćajnih nezgoda sa nastradalim licima, broj poginulih lica, broj povređenih lica, ukazuju na značajno smanjenje stradanja na našim putevima od početka primene novog zakona.
Broj saobraćajnih nezgoda u prvih šest meseci ove godine manji je za 32,5% u odnosu na isti period prethodne godine. Broj saobraćajnih nezgoda sa nastradalim licima manji je za 20,1% u odnosu na isti period prethodne godine. Broj poginulih lica od januara do juna ove godine manji je za 32,9% u odnosu na isti period 2009. godine. Ukupan broj nastradalih lica manji je za 20,3% u odnosu na isti period prethodne godine.
Na osnovu ovoga što sam rekao, sigurno je da je prvi doprinos novog Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima da se on ogleda pre svega u smanjenju stradanja na našim putevima, većoj disciplini svih učesnika u saobraćaju i uvođenju više reda u oblasti bezbednosti saobraćaja.
Tokom prvih 13 dana jula 2010. godine na našim putevima dogodilo se 1.567 saobraćajnih nezgoda u kojima je poginulo 29 lica, dok je 682 lica povređeno. U prvih 13 dana jula prošle godine u Srbiji se dogodilo 2.435 nezgoda u kojima je poginulo 51 lice, dok je 949 lica povređeno. Kao što vidite, i ovi parametri pokazuju da je došlo do značajnog smanjenja i saobraćajnih nezgoda, ali i broja poginulih lica. Znači, u prvih 13 dana jula prošle godine 51 lice, a ove godine 29 lica.
Najčešći uzroci saobraćajnih nezgoda su neprilagođena brzina kretanja i nepropisno preticanje i mimoilaženje. Znatno učešće u uzrocima saobraćajnih nezgoda predstavlja i upravljanje vozilom pod dejstvom alkohola.
Prema ukupnom broju nastradalih lica u saobraćajnim nezgodama na putevima u Republici Srbiji, najveće stradanje je zabeleženo na prolascima magistralnih i regionalnih puteva kroz naselja. Međutim, u pogledu nezgoda sa najtežim povređivanjem, pogibijom ili teškim telesnim povredama, najteže saobraćajne nezgode događaju se na tzv. otvorenim putevima, odnosno deonicama van naselja.
Tako je procentualno učešće teških telesnih povreda i smrtnih posledica u ukupnom broju saobraćajnih nezgoda znatno veći na deonicama puteva van naselja u odnosu na deonice u naseljima.
U toku prvih šest meseci ove godine na našim putevima dogodilo se 609 saobraćajnih nezgoda u kojima su učestvovali motocikli. Od ovog broja, 460 saobraćajnih nezgoda je sa nastradalim licima. U ovim nezgodama poginula su 23 vozača motocikala, dok je njih 550 zadobilo teže ili lakše povrede.
U istom periodu prošle godine na našim putevima dogodilo se 760 saobraćajnih nezgoda sa motociklistima, što je za 19,9% više u odnosu na isti period ove godine. Smanjenje poginulih motociklista u toku 2010. godine je još značajnije. Tako je u toku 2010. godine zabeleženo smanjenje od 41% poginulih vozača motocikala. Takođe, kada je reč o strukturi poginulih lica, zabeleženo je smanjenje broja poginulih vozača od 36,3%, smanjenje broja poginulih putnika od 26% i smanjenje broja poginulih pešaka od 39,2%.
Od početka 2010. godine na našim putevima otkriveno je 21.037 vozača koji su upravljali vozilom pod dejstvom alkohola, dok je u prvih šest meseci 2009. godine otkriveno 33.994 vozača pod dejstvom alkohola. Veliki uticaj na ovo smanjenje imalo je i donošenje novog zakona jer je znatno veća zaprećena kazna, kao što je i primena mere zadržavanja do 12 sati postigla dovoljan efekat da se ukupan broj otkrivenih vozača pod dejstvom alkohola smanji za 38,1%.
U prvih šest meseci 2010. godine ukupno je za 58,4% smanjen broj prekršaja nevezivanja sigurnosnih pojaseva za vreme vožnje. Broj prekršaja nepropisnog zaustavljanja ili parkiranja je u prvih šest meseci ove godine manji za 27,2% u odnosu na isti period prethodne godine.
Kao što sam rekao, najveći broj nezgoda se dogodio u naseljenom mestu. Govorim najveći broj po broju, ali po posledicama, najveći broj po broju u naseljenim mestima, a najveći broj sa teškim posledicama je van naseljenih mesta.
Najizraženije smanjenje broja saobraćajnih nezgoda koje su se dogodile van naselja, na otvorenim putnim pravcima, evidentiran je na području policijske uprave u Šapcu, čak 79% manje u odnosu na isti period prošle godine. Sledi Novi Pazar, gde je zabeleženo smanjenje za 70%, Kruševac za 64%, Kraljevo za 49%, Pančevo za 40% itd.
Najčešći uzroci nastanka saobraćajnih nesreća jesu neprilagođena brzina kretanja sa 34% nezgoda. Uključivanje ili nepropisne radnje vozilom u saobraćaju 28%, neustupanje prvenstva prolaza 12,5%, vožnja pod dejstvom alkohola 5,6%.
Posmatrano po vidovima saobraćajnih nezgoda, najviše nezgoda dogodilo se usled udara u zaustavljeno ili parkirano vozilo. Sledeći vid po broju nastanka saobraćajnih nezgoda je sudar pri vožnji u istom smeru. Sledi bočni sudar, sudar iz suprotnih smerova i obaranje ili gaženje pešaka.
U strukturi prekršaja u prvih šest meseci preovlađuju nedozvoljena brzina kretanja 27%, neuključivanje svetala u toku dana 14%, nevezivanja pojaseva u toku vožnje 12%, nepropisno zaustavljanje ili parkiranje 11,7%, upravljanje vozilom pod dejstvom alkohola 5%, nepropisno kretanje pešaka 1,8%. Broj prekršaja zbog upravljanja vozilom pod dejstvom alkohola smanjen je za preko 45% u odnosu na isti period prošle godine.
Dame i gospodo, Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u primeni je od decembra prošle godine. Tokom primene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima utvrđeno je da pojedine odredbe zakona nisu adekvatne realnim uslovima, odnosno nemaju adekvatnu sadržinu na osnovu koje se mogu i moraju sankcionisati određeni prekršaji.
Vi se sećate kada smo donosili ovaj zakon da sam i tada govorio da će ovo biti jedan od zakona koji će, zbog toga što jeste zakon koji praktično govori o određenim prekršajima, najviše možda i biti predmet preispitivanja u narednom periodu. Sve one odredbe za koje se ustanovi da mogu da budu bolje će biti menjane, bez obzira na to da li je reč o prvobitnom tekstu ili o nekim drugim stanovištima do kojih se došlo primenom ovog zakona.
Takođe podsetio bih da je u pisanju ovog zakona učestvovala i tzv. stručna javnost, znači profesori fakulteti i razni drugi naučnici iz oblasti saobraćaja, ali jedno je kako to zvuči u teoriji, a drugo je to kako to funkcioniše u realnom životu.
Zbog sveta toga, smatramo da bi pojedine kaznene mere dale mnogo značajniji efekat izmenom ili uvođenjem mogućnosti izbora zakonskih sankcija, kao što je kazna zatvora ili novčana kazna. Ovo je posebno značajno, imajući u vidu iskustva pojedinih evropskih zemalja, kao što su Velika Britanija, Nemačka, Austrija, Slovenija, Italija, gde je u ovim zemljama znatno bolji efekat u pogledu poštovanja zakona, ali sa aspekta bezbednosti saobraćaja ostvaren primenom visokih novčanih kazna umesto kazni zatvora.
Takođe kada su u pitanju troškovi i dobit države veoma je važna mogućnost alternative između kazne zatvora i novčane kazne. U pojedinim predloženim izmenama pošlo se od mogućnosti smanjenja policijskih službenika koji su angažovani na poslovima otkrivanja i sankcionisanja prekršaja. Želeo bih da napomenem da u realnoj primeni zakona, znači u svakodnevnom životu, dešavaju se takve stvari koje bismo morali da regulišemo zakonom.
Na primer, bilo je dosta slučajeva gde je jednostavno jedina kazna koja je predviđena jeste kazna zatvora za prekoračenje brzine. U realnom životu dešavale su se veoma različite stvari. Imate strane državljane koji prolaze kroz našu zemlju i dešavalo se da oni odmah budu sprovedeni u zatvor i čitava porodica ostane bez ikog ko zna da upravlja vozilom ili da može da nastavi dalje put.
Takođe, ovde je i načelnik Uprave saobraćajne policije, mislim da ukoliko bi se nastavilo sa primenom ovih odredaba zakona, da bi jednostavno imali problem zbog velikog broja ljudi koji bi morali po toj osnovi da idu na izdržavanje zatvorske kazne. Praktično, apsolutno ste u pravu, to bi dovelo do toga da bi i po nekoliko godina, možda čak, bilo odloženo izvršenje tih kazni, jednostavno zbog toga što to nije moguće u određenom trenutku. Znači, po obaveštenju Uprave saobraćajne policije negde oko 4.000 ljudi bi trebalo da ima takvu zatvorsku kaznu od 15 dana.
S druge strane, u realnom životu su se dešavale i neke druge stvari. Zakonom nije bilo predviđeno upravo zbog tih rasprava, a sećate se da smo i ovde raspravljali o tome. U realnom životu su se dešavale različite stvari. Na primer, da saobraćajni policajac zaustavi vozilo hitne pomoći, da zaustavi vozilo, privatno vozilo ili taksistu koji vozi nekog u bolnicu, vozi nekog na porođaj, zaustavi službena vozila policije bezbednosnih službi itd., koji se nalaze na bezbednosnim zadacima, gde saobraćajni policajac nema zakonskih uslova da nešto što je regulisano kao prekršaj jednostavno ne evidentira kao saobraćajni prekršaj.
Zbog toga je ovde i predviđeno kada je, zbog nekih bezbednosnih razloga, zbog posla, pre svega, zbog humanih razloga, kao što je hitna pomoć, kao što su intervencije kad je u pitanju spašavanje života itd., da postoji mogućnost da jednostavno nadležni organ u okviru MUP i to ne svaki, nego Uprava saobraćajne policije, može da u određenom trenutku jednostavno to ne evidentira, ne procesuira kao prekršaj koji je regulisan Zakonom o bezbednosti saobraćaja na putevima.
Već sam rekao koliko su postignuti pozitivni efekti u primeni ovog zakona, iako se on još ne primenjuje u punom kapacitetu. Pored ovih ostvarenih rezultata praksa je pokazala da radi efikasnije primene u tekstu zakona potrebno izvršiti određene izmene i dopune, kojima će se obezbediti dosledno poštovanje propisa i veća bezbednost učesnika u saobraćaju, kao i usaglašavanje sa relevantnim međunarodnim dokumentima koji su u međuvremenu usvojeni.
Pored navedenog, razlog za donošenje ovog zakona sadržaj je u potrebi preciziranja postupka, a u cilju obezbeđivanje efikasnosti u primeni zakona, s jedne strane, i racionalizacije i smanjenje potrebnog broja policijskih službenika koji obezbeđuju njegovo izvršavanje, s druge strane.
Predloženim izmenama definišu se pojmovi, dnevno vreme upravljanje, dnevnog odmor i nedelje, čime se vrši usaglašavanje sa evropskom direktivom 1992/6 i odredbama Evropskog sporazuma o radu – posada na vozilima. Obezbeđuje se pravni osnov za donošenje propisa kojima će se bliže odrediti uslovi koji moraju ispunjavati revizori, omogućava se smanjenje broja policijskih službenika angažovanih na poslovima otkrivanja i sankcionisanja prekršaja, nepropisnog zaustavljanja i parkiranja.
Ustanovljava se odstupanje od utvrđenog opšteg režima obaveznog preduzimanja u preduzimanju radnji na utvrđivanju prekršajne odgovornosti, a u vezi sa postupanjem počinioca koji je uslovljeno društveno i moralno opravdanim i prihvatljivim razlozima. Uvodi se mogućnost izbora novčane kazne ili kazne zatvora za prekršaje po članu 330. Zakona, čime se smanjuju troškovi države u realizaciji kazne zatvora. Vršiće se definisanje valute kod propisanih novčanih kazni, kao i izvesna redakcijska poboljšanja teksta.
Predlažemo da se ovaj zakon, a predlagali smo da se on usvoji po hitnom postupku, zbog toga da bismo izbegli da se u ovim letnjim vremenima možda dođe do određenih propusta u izvršavanju ovog zakona i kako bi se omogućilo da u uslovima kad je povećan saobraćaj jednostavno izbegnemo probleme da putevima koji mogu da dolaze iz neposredno definisanih odredaba ovog zakona.
Takođe, zajedno s vama, sa poslanicima smo spremni da u narednom periodu još jednom preispitamo odredbe ovog zakona za koje se ustanovi u praksi da bi mogle da budu efikasnije. Zakonska materija je živ organizam zato što ovaj zakon nije zakon koji se primenjuje nekoliko puta godišnje. Ovo je zakon koji se svakog dana na hiljade mesta u Srbiji primenjuje.
S druge strane, imaćemo i tehnološka unapređenja u radu saobraćajne policije koja će dovoditi do toga da se odredbe ovog zakona moraju usklađivati i usaglašavati sa evropskim standardima, naročito kada dostignemo taj tehnološko-materijalni nivo, gde ćemo uvesti mere video nadzora na našim saobraćajnicama, gde će praktično i uloga saobraćajnih policajaca biti svedena na minimum, samo za regulisanje saobraćaja, a ne za evidentiranje saobraćajnih prekršaja.
Pozivam vas da podržite ovaj predlog izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima i da se svi podsetimo šta smo govorili kada smo usvajali prethodni tekst zakona, da krajnji cilj ovog zakona nije da se uvode restriktivne mere prema građanima, nego da se smanji broj poginulih i povređenih i šteta koja uopšte postoji u našem društvu zbog saobraćajnih nezgoda.
Ako je to bio naš cilj mislim da smo u njemu uspeli samim tim što je za 32% smanjen broj nezgoda, a za 32% je takođe smanjen broj poginulih lica, a broj povređenih lica za skoro 20%. Zahvaljujem.
Pre svega, želim da kažem povodom amandmana koji su podneti, koji će biti razmatrani u narednih nekoliko dana, znači do rasprave u pojedinostima, sugerisao sam i svojim saradnicima da pogledaju šta je god prihvatljivo u smislu iznalaženja najboljih mogućih rešenja, da mi to prihvatimo, bez obzira što možda u ovom trenutku i nije možda to bio predmet ovih izmena i dopuna Zakona, ako to bude pravno moguće.
Postoji tumačenje da kad je reč o izmenama i dopunama jednog zakona, da se amandmani mogu podnositi samo na te izmene i dopune koje je predlagač u ovom smislu izneo.
Nezavisno od toga da li će prilikom ovih izmena sve to biti obuhvaćeno, inače sam rekao u svom uvodnom izlaganju da smatram da posle godinu dana primene ovog zakona treba još jednom sagledati sve institute koji su ovde uvedeni, treba još jednom sagledati način na koji to sve funkcioniše.
Mnogo toga od ovoga što ste vi govorili ne spada, praktično, u zakonsku materiju, više spada u način postupanja po zakonu, da li će se odnositi sa parking mesta po nekom redu ili po prioritetu, ko će utvrđivati taj prioritet ometanja saobraćaja itd, odnosno to je postupanje samih policijskih službenika i onih drugih koji su za to ovlašćeni, u ovom slučaju parking servisa i drugih.
Apsolutno se slažemo da sve što doprinosi pojašnjenju i poboljšanju zakonskog teksta treba da bude prihvaćeno. Ovo nije neki tekst zakona koji je teoretskog karaktera. One je pre svega životan i tiče se svakoga od ljudi, kao što je i gospodin Ostojić rekao, čini mi se da je on upotrebio da je ogromna većina građana svakoga dana u nekoj vrsti saobraćaja.
Ovaj zakon reguliše bezbednost saobraćaja na putevima, ali on praktično reguliše i mora da se bavi i takvim pitanjima kao što je definicija određenih pojmova, šta je obilaženje, šta je preticanje, šta je naseljeno mesto, što kada prevedete u svakodnevan život za ljude predstavlja veoma važnu stvar da bi znali kako da se ponašaju.
Naravno, kako je još govoreno u vreme francuske revolucije, nepoznavanje zakona nikoga ne oslobađa od toga da trpi sankcije zbog nepoštovanja zakona. I ovoga puta treba zaista sve ovo da prođe kroz jednu veliku javnu raspravu. Mislim da je dosta toga urađeno da se ljudi pre svega upoznaju sa novim zakonskim rešenjima, čak saobraćajna policija u prvo vreme nije ni previše evidentirala te prekršaje imajući u vidu da je bilo potrebno vreme da se ljudi naviknu.
Da samo razjasnimo neke stvari. Alternativna mogućnost, odnosno uvođenje instituta da neko može da plati kaznu ne znači ukidanje svega onoga što iza toga sledi. Znači, zakonska odredba će glasiti 15 dana zatvora ili toliko i toliko dinara, i pored toga, osam meseci zaštitne mere zabrane upravljanja motornim vozilom i 14 negativnih poena, a sa 18 poena vi znate da sledi oduzimanje dozvole, zabrana upravljanja u određenom periodu i praktično polaganje ispočetka.
Takođe, samo da ne pomešamo stvari, ovde nije reč o institutu nasilničke vožnje. Nasilnička vožnja se ne može zameniti. Prekršaj koji se zove nasilnička vožnja se ne može zameniti novčanom kaznom. Za to se odgovara zatvorskom kaznom koja je veća od 30 do 60 dana, 15 kaznenih poena i devet meseci zabrane upravljanja motornim vozilom. Ovde nije uopšte reč o tome. Neko je ovde postavljao pitanje da li neko može da otkupi svoju slobodu. Uopšte nije reč o tome. Čak i onaj ko plati kaznu neće moći da upravlja motornim vozilom u narednih osam meseci.
Druga stvar, zaista postoji praktičan problem, kao što sam ga izneo, a problem je da 4.000 ljudi treba da ide u zatvor na izdržavanje kazne za prvih šest meseci primene ovog zakona. Nisam ministar pravde, ali čini mi se da je ukupan broj mesta u zatvorima trenutno nešto više od 10.000.
Druga stvar, ako imate situaciju da strani državljani prolaze, veoma često se desi da imate životne probleme ljudi, da onaj ko treba da ide u zatvor ostavi porodicu da nema ko da je preveze dalje do odredišta. Znači, čitav niz konkretnih problema koji ovde ne isključuju mogućnost da sudija, jer ovde policijski službenik ne donosi odluku, on samo evidentira da se to i to desilo, a sudija određuje koja će biti kazna.
Da li će sudija odrediti zakonsku kaznu ili novčanu, na njemu je da odluči. U svakom slučaju, i ako prvi put možda neko bude dobio novčanu kaznu, siguran sam, ako je to neki prekršaj u povratu, da tako kažem, da se to više neće ponoviti.
Dalje, kada je reč o punjenju budžeta, prvi put se sada dešava da jedan deo novca od kazni ide Upravi saobraćajne policije, koja treba to sve da ulaže u poboljšanje bezbednosti saobraćaja na putevima. S druge strane, jedan deo ide Agenciji za bezbednost saobraćaja, a treći deo ide lokalnim samoupravama.
Sve u svemu, tek ćemo videti kakvi su tu efekti. Nije cilj da se naplaćuju kazne, jer policija ne dobija platu na osnovu naplaćenih kazni. U svakom slučaju, plate su utvrđene na drugi način i one su niske, kao što ste i sami rekli.
Materijalni položaj policije je veoma težak, uniforme je poslednji put saobraćajna policija dobila 2007. godine. O tada do danas traju razni procesi kroz ovakav sistem javnih nabavki koji omogućava da razni ponuđači obaraju različite konkurse, tendere.
Mi imamo situaciju da čak možda i neke druge organizacione jedinice u MUP i više godina nisu uspele da nabave neke određene delove uniforme, obuće ili odeće za obavljanje svojih osnovnih delatnosti. Uostalom, vi to i vidite kada pogledate kako ti policajci izgledaju i kako se i sami ponekad trude da nabavljaju delove svoje uniforme.
Deo ovoga o čemu mi sada govorimo – prihodi saobraćajne policije, sigurno neće biti upotrebljen za plate ili za uniforme ili za nešto drugo. Biće upotrebljen za osposobljavanje policije da otkrije prekršaje i da osigura veću bezbednost saobraćaja na putevima.
Naravno, da ulažemo jedan deo i u infrastrukturu. Videće oko koje treba sve da kontroliše. Nažalost, u Beogradu ima manje od 100 kamera. Da ne govorim koliko ima u Njujorku, kada sam posetio njujoršku policiju, direktor njujorške policije mi je rekao da su 250 miliona dolara uložili u sistem video-nadzora posle terorističkog napada u Njujorku, pa se i pored toga desilo da su nedavno, kao što znate, u samom centru Njujorka, bila vozila sa bombama koja, nažalost, nisu otkrivena, čak i pored takvog sistema video-nadzora.
Mislim da je London svetski rekorder po broju kamera. Reč je o nekoliko stotina hiljada kamera koje ne prate samo saobraćaj nego prate, jednostavno, kako ste i vi sami rekli, mogu da vas prate od trenutka kada izađete iz stambene zgrade pa do mesta gde ste počinili krivično delo. Uostalom, tako su i pronašli izvršioce terorističkih napada pre nekoliko godina u Londonu.
Kada je reč o ovome što ste govorili o Kosovu, o probnim tablicama, pošto sam postavio to pitanje, depešom Uprave saobraćajne policije od 22. oktobra 2004. godine, na inicijativu ljudi iz Vlade, verovatno onih koji su se bavili pitanjem Kosova i Metohije u to vreme, doneta je takva jedna odluka.
Tom depešom je definisano da zbog toga što mi ne priznajemo te tablice svi su oni morali da uzimaju probne tablice. Mislim da je to pitanje pravo i da treba u sklopu donošenja svih ovih podzakonskih akata koje imamo, različitih pravilnika, uredbi, razmotriti sva ta pitanja kako da se izbegne zloupotreba svega toga. Znači, to je jedna praksa koja postoji od 2004. godine.
Što se tiče ovoga o čemu je gospodin Ostojić govorio, zaista sada ne bih da govorim o ovim konkretnim stvarima – pojasevi za decu i sve ostalo, mislim da je to sada već stručna stvar o kojoj zaista treba da se povede jedna ozbiljna rasprava, jer mi veoma često imamo velika neslaganja u samoj stručnoj javnosti i kod različitih profesora oko svih tih pitanja.
Vi znate, to sam vam pričao prošle godine kad smo usvajali ovaj zakon, da smo imali jednu situaciju da je predlagano da se uvedu alkohol brave, to bi značilo da svi automobili moraju da imaju praktično nove brave koje ne mogu da upale automobil ukoliko je vozač pod uticajem alkohola.
To je izuzetno dobra stvar, ali mislim da u ovom trenutku u Srbiji ima nekoliko miliona motornih vozila, nisu to sve automobili, ali motornih vozila, što znači da ih ima više od milion i to jeste dobra ideja, ali sve dok to ne počne da bude fabrička stvar u samoj proizvodnji automobila, a "Volvo" je već počeo sa prodavanjem takvih automobila, jednostavno je veoma teško da mi sada nekim portabl rešenjima uvodimo takve institute, koji čak nigde u svetu ne postoje kao neka praksa.
Želim još da dodam da sve ovo o čemu ste govorili, ovi amandmani, moguće je da budu prihvaćeni u samom toku rasprave, ima još dosta vremena do rasprave o pojedinostima, a naravno, najvažnije od svega je da je zakon zaista imao pozitivne efekte. Mi sada možemo da govorimo o detaljima, možemo da govorimo o doterivanju određenih odredbi, ali je zakon imao pozitivan efekat jer je skoro za trećinu smanjio broj saobraćajnih nezgoda i broj poginulih. Godišnje je u Srbiji ginulo između 800 i 900 ljudi.
Znači, mi smo ovim zakonom, ako smo nešto doprineli, kad kažem mi, mislim na Narodnu skupštinu koja je donela ovaj zakon i mi koji smo to predložili i oni koji su sprovodili taj zakon, a želeo bih da podsetim da je tu i Ministarstvo za infrastrukturu, odnosno za saobraćaj, koje je takođe nadležno za donošenje ovog zakona, mislim da smo učinili jednu veliku stvar ukoliko i u narednim godinama uspemo da zadržimo ovaj trend.
Kažem – ako uspemo, pošto obično posle donošenja ovakvih zakona, godinu dana posle donošenja zakona traje taj neki šok efekat, šok terapija, a posle toga se sve otprilike vraća na staro i brojke se otprilike opet vraćaju na staro.
Zato mislim da je veoma važno da u narednom periodu svi zajedno nastavimo i sa preventivom, sa obukom, edukacijom, stvaranjem javnog mnjenja i jednostavno, zaista je veliki broj ljudi ovde uključen. Pazite, ovde o čemu smo sada govorili da li mogu da plate kaznu ili treba da idu u zatvor, reč je o 4.000 ljudi.
Nisu oni imali nasilničku vožnju, ali su vozili mnogo brže nego što je to dozvoljeno. Na primer, pored škola je dozvoljeno 30 km na sat, oni su vozili 90, preko 90, to znači da su na autoputu vozili preko 200. Znači, oni su vozili 80 preko dozvoljenog. Ne treba u tim situacijama razmišljati da li oni imaju para ili ne, u principu, teško će neko ići preko 200 ukoliko nema para da plati takvu kaznu, da se mi razumemo.
Jer, ukoliko neko nema para da plati takvu kaznu, ne verujem da njegov automobil može da dostigne tu brzinu. U svakom slučaju, ovde nije reč o tome da neko treba da izbegne kaznu zatvora zato što ima para da plati.
Možda će sudija da mu izrekne samo kaznu da on uopšte ne može da plati, ali imate vi druge kazne za različite prekršaje koje su tako alternativne, čini mi se da je rekao gospodin Ostojić ili ne znam ko je govorio o tome, kada se uvedu ove kazne da se može kazna jednostavno odrađivati i, kako se to nekada zvalo, društveno-korisnim radom, verovatno će imati i nekih drugih solucija.
Putne isprave sa Kosova i Metohije, znači da ne bude dileme, niko ne može da pređe administrativnu liniju našu prema KiM sa putnim ispravama ili ličnim dokumentima tzv. nezavisne države Kosovo, to je nemoguće. Može samo sa našim dokumentima, sa dokumentima drugih stranih država ili sa UNMIK dokumentima koje smo mi nekada priznali. Sve ostalo je praktično nemoguće.
Čak kada stranci imaju takvu situaciju da prvo dođu na Kosovo, pa onda prelaze administrativnu liniju, tamo gde postoji pečat tzv. države Kosovo mi preko toga udaramo pečat – poništeno. Jednostavno, to je procedura koja postoji na administrativnoj liniji.
Naravno, život je takav, postoje mnogi problemi koji moraju da se rešavaju i u nekim slučajevima je neophodno pokazati i određeno razumevanje. Verovatno je iz toga i nastala ova ideja da se zbog potrebe međusobne trgovine, ekonomskih kretanja, da se uvode probne tablice kako bi se premostio taj problem.
Drugo je pitanje korupcije o kojem ste vi govorili – kako da sada baš oni imaju prednost. To je sada stvar za drugu upravu policije, nije za saobraćajnu policiju.
Da napomenem, pošto je gospodin Jojić o tome govorio, ova Uprava saobraćajne policije, osim obavljanja svojih osnovnih nadležnosti koje su vezane za bezbednost saobraćaja na putevima, ali nije samo na putevima, nisu samo kopneni putevi nego i vodeni putevi i drugo, pored obavljanje redovnih zadataka ima i svoje druge nadležnosti.
Na primer, u prvih šest meseci ove godine otkriveno je 354 krivičnih dela, od kojih je 153 počinilaca otkriveno i uhvaćeno na licu mesta. Deset pištolja je zaplenjeno, četiri puške, 145 komada municije, 60 migranata ilegalnih. Otkriveno je 96 lica po poternici, 73 ukradenih vozila, 196 falsifikovanih dozvola, zaplenjeno nekoliko kilograma droge, heroina, marihuane itd. Znači, oni se bave i drugim stvarima, ne samo održavanjem bezbednosti saobraćaja na putevima.
Na kraju, kada je reč o drugim pitanjima koja ste postavljali, policija ne objavljuje svoje planove obezbeđenja određenih objekata i ličnosti. Kao što znate, to ima status podataka koji su takozvana službena tajna, imajući u vidu da postoji određena opasnost za te objekte i ličnosti i imajući to u vidu plan njihovog obezbeđenja nikad se ne objavljuje. Znači, ako se to pojavi negde u novinama, to sigurno nije objavila policija. Smatramo da to direktno ugrožava bezbednost tih ljudi i objekata.
Kada je reč o ovome što ste pitali vezano za Tomislava Nikolića, MUP je u obavezi da zaštiti ličnosti za koje postoji informacija da postoje bezbednosne pretnje. Mi smo obavešteni od Specijalnog tužilaštva, kao što smo više puta govorili, da je u određenim iskazima pomenuta mogućnost ugrožavanja bezbednosti Tomislava Nikolića i u tom smislu je MUP preduzelo određene radnje. Međutim, istragu o tome vodi Specijalno tužilaštvo, tako da za sve informacije o tome nadležno je Specijalno tužilaštvo.
Policija ne ulazi u politiku, tako da ni ovde ne bih želeo dalje da ulazim u ove rasprave vezano oko tih tema. Naša je obaveza da svakoj pretnji priđemo na ozbiljan način, bez omalovažavanja ili nipodaštavanja i bez iznošenja različitih podataka u javnost koje ponekad ugrožavaju i posao policije i bezbednost ljudi, a ugrožavaju proveru istinitosti samih informacija. Mislim da je za sve koji se ovde spominju od velike važnosti da se utvrdi puna istina o onome što se dešava. Taj posao radi Specijalno tužilaštvo.
Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dozvolite mi da vam u ime Vlade Republike Srbije predstavim Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama. Inače, želim da vam kažem da sam ja ovlašćeni predstavnik Vlade povodom ovog zakona, zato što Komesarijat za izbeglice ne može da bude ovlašćeni predlagač, da tako kažem, i ne može da učestvuje u radu Narodne skupštine Republike Srbije, u smislu da uzme reč, a, imajući u vidu da je Ministarstvo unutrašnjih poslova drugostepeni organ u nekim pitanjima kada je izbeglički problem u pitanju zato je i bila odluka da ja danas ovde predstavljam Vladu Republike Srbije.
Kao što znate, Republika Srbija pruža utočište najvećem broju izbeglica u Evropi. Prema podacima UNHCR jedna je od pet zemalja u svetu sa produženom izbegličkom situacijom i jedina takva država u Evropi.
Dozvolite da se podsetimo da je Republika Srbija devedesetih godina prošlog veka bila suočena sa više masovnih talasa izbeglica iz bivših republika SFRJ i da je na vrhuncu izbegličke krize u Srbiji utočište našlo 537.937 registrovanih izbeglica i oko 80.000 ratom ugroženih lica. Na popisu 2001. godine registrovano je 377.131 izbeglica, a 2005. godine 104.246 izbeglica. Smanjenje broja izbeglica uglavnom je rezultat integracije u Republiku Srbiju, a u manjoj meri rezultat povrataka i preseljenja u treće zemlje.
Danas se broj registrovanih izbeglica u Srbiji smanjio na 86.000 lica, uz očekivanje daljeg smanjenja broja lica u ovom statusu. Šta je Republika Srbija u međuvremenu uradila? Dolazak velikog broja izbeglica zahtevao je hitno zakonsko uređivanje njihovog položaja i zaštitu, odnosno njihovog organizovanog zbrinjavanja, što je i učinjeno usvajanjem Zakona o izbeglicama 1992. godine. Ovim zakonom u Srbiji izbeglicama je priznato pravo na rad, uključeni su u sve programe zbrinjavanja, obrazovanja, zdravstvene zaštite, a u skladu sa mogućnostima rešavane su i njihove stambene potrebe. Srbija je izdvojila ogromna sredstva, a izbeglice su podržane i međunarodnim donacijama.
S obzirom na to da izbeglička kriza traje duže od 17 godina, Republika Srbija je sa humanitarnog karaktera pomoći pružene ovim licima postepeno prelazila na programe koji podržavaju njihovu integraciju. Kako je veliki broj ovih lica i danas suočen sa brojnim teškoćama, počev od materijalnih, zdravstvenih, socijalnih i drugih, a nisu u mogućnosti da se vrate u mesto prebivališta iz kog su izbegla, postoji potreba da se zakonski uredi pitanje njihove integracije, koja u smislu ovog zakona, pored ostalog, naročito, podrazumeva pitanje i rešavanje stambenih potreba.
Predloženim izmenama i dopunama ovog zakona izvršeno je preciziranje pojedinih odredaba zakona, pri čemu se ne zadire u već priznate statuse po odredbama važećeg Zakona, ali se ograničava mogućnost davanja novih statusa. Pored povratka u zemlju porekla Republika Srbija kao jedan od trajnih vidova rešavanja pitanja izbeglica vidi integraciju. Stoga se predloženim rešenjima obezbeđuje normativni okvir za pružanje pomoći u vidu rešavanja stambenih potreba onim licima koja su odlučila da trajno rešenje ostvare integracijom u Republici Srbiji.
Potreba za zaštitom, pomoć u pristupu pravima i pronalaženju trajnih rešenja u skladu sa mogućnostima Republike Srbije za preko 300.000 lica, kako onih koji su još uvek u statusu izbeglica, tako i onih kojima je u međuvremenu taj status prestao, opravdava izmene i dopune ovog zakona.
Važeći Zakon o izbeglicama, kao jedan od glavnih vidova zbrinjavanja izbeglica, predviđa smeštaj izbeglica u kolektivne centre, što je bila realna situacija u vreme njegovog donošenja. Nacionalnom strategijom za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica, koju je Vlada usvojila 2002. godine, predviđeno je zatvaranje kolektivnih centara na taj način što će se licima koja napuštaju kolektivne centre pružiti pomoć, pored ostalog, i u rešavanju stambenih potreba.
Značajan doprinos u zatvaranju kolektivnih centara pružen je od strane inostranih donatora kroz smeštaj izbeglica u novoizgrađene nepokretnosti, dodelom građevinskog materijala, kupovinom seoskih kuća sa okućnicom ili kroz druge vidove pomoći.
Pribavljene nepokretnosti su, saglasno važećim propisima, u državnoj svojini. Preko 85% pribavljenih nepokretnosti za izbeglice obezbeđene su po osnovu donatorskih programa namenjenih stambenom zbrinjavanju izbeglih lica, od kojih je dobar deo izgrađen po principu samogradnje ili delimične gradnje.
U svim donatorskim programima, po kojima su pribavljene nepokretnosti za potrebe izbeglih lica, izričita volja donatora je da se nepokretnosti koje su postale državna svojina, pod povoljnim uslovima, prenesu u svojinu izbeglim licima.
Međunarodna zajednica i dalje predviđa izdvajanje dodatnih sredstava za sprovođenje procesa integracije izbeglih lica, a naročito kroz programe zatvaranja kolektivnih centara, u skladu sa Nacionalnom strategijom za rešavanje pitanja izbeglih i interno raseljenih lica.
Izmenama i dopunama ovog zakona predviđeni su načini rešavanja stambenih potreba izbeglih lica, davanjem nepokretnosti na korišćenje na određeno vreme, u zakup na određeno vreme sa mogućnošću kupovine, kao i dodelom sredstava za poboljšanje uslova stanovanja, kupovinom građevinskog materijala za započetu gradnju, kupovinom seoskih kuća sa okućnicama, kao i putem dodele namenskih kredita ili kroz druge programe donatora.
Sopstveni stambeni prostor je najvažniji preduslov integracije izbeglih lica. Većina izbeglih lica još uvek živi u iznajmljenim stanovima, kod rođaka i prijatelja, u kolektivnim centrima, kao i u ustanovama socijalne zaštite.
Predložena zakonska rešenja omogućavaju integraciju onih izbeglih lica koja nisu u mogućnosti ili zbog straha od progona ili diskriminacije, ne žele da se vrate na teritoriju sa koje su izbegli.
Sredstva dobijena od korisnika kojima se rešavaju stambene potrebe u procesu integracija, po odredbama ovog zakona, uplaćuju se na poseban račun budžeta Republike Srbije i koriste se za rešavanje stambenih potreba izbeglica, kojima je bio priznat status na osnovu Zakona o izbeglicama, a koja su izrazila želju da se trajno integrišu i ispunjavaju uslove propisane ovim zakonom.
Pored navedenog, sredstava će biti korišćena i za druge programe integracije. Ova sredstva su strogo namenska i posebno će se evidentirati u budžetu Republike Srbije. Sredstvima raspolaže Komesarijat za izbeglice po Godišnjem programu koji donosi Vlada na predlog Komesarijata.
Donošenjem zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama stvara se normativni osnov i okvir za otklanjanje nedostataka važećeg Zakona u uređenju prava i položaja izbeglih lica, kao i za ostvarivanje uslova za njihovu trajnu integraciju.
Imajući u vidu da je tema o kojoj danas govorimo od izuzetnog značaja, ne samo za građane Srbije, nego i za sva izbegla lica koja se nalaze na našoj teritoriji, želim da pozovem narodne poslanike da glasaju za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o izbeglicama.
Naravno da ćemo u raspravi u pojedinostima i na sednicama odbora razmatrati sve amandmane i ukoliko se smatra da oni poboljšavaju predviđeni tekst izmena i dopuna Zakona, oni mogu, što se tiče nas, biti najozbiljnije razmatrani i eventualno prihvaćeni. Zahvaljujem na pažnji. (Aplauz)
Pridružujem se vašim predlozima da neki drugi ministri budu ovlašćeni za ovaj zakon pa ih možete pozvati za raspravu u pojedinostima. Što se mene tiče, Ministarstvo unutrašnjih poslova, zajedno sa Ministarstvom za rad i socijalnu politiku, ima deo nadležnosti vezano za izbeglička pitanja, naročito u tom tzv. drugostepenom organu, koji mi predstavljamo. Ali, nevezano od toga, zahvalio bih vam na raspravi koju smo danas vodili. Siguran sam da ima dosta prostora da se amandmani koji su podneti razmotre i da se eventualno prihvate.
Srbija je zemlja sa velikim brojem izbeglica. Naravno da interno raseljena lica ne spadaju u definisani status ili reč "izbeglica", zato što postoji razlika, pre svega, u tome da li su to izbeglice iz drugih država ili je reč o našim građanima koji su unutar naše države interno raseljena lica. Sigurno da im je sudbina teška, i jednima i drugima. Vi ste u pravu kad govorite o tome da kad je reč o interno raseljenim licima, čak ni na međunarodnom nivou ne postoje jasna pravila koja o tome govore, pa se i kod njih pravi razlika između izbeglica i interno raseljenih lica. I ovde kod nas, takođe, čini mi se da čak nijednim zakonom nije definisan položaj i status interno raseljenih lica. Ali, nevezano od toga bi trebalo da svi zajedno povedemo računa o njihovoj poziciji.
Izbeglica je bilo dosta u proteklom periodu. Možda se stvorio jedan osećaj kod građana Srbije da su to ljudi koji možda uživaju neke privilegije, čak, time što imaju izbeglički status, možda zbog jednog malog procenta onih koji su bili bogati i koji su nastavili sa svojim bogaćenjem i ovde u Srbiji i koji su rat, kao i svi drugi ratni profiteri na ovim prostorima, iskoristili za svoje bogaćenje.
Ali, kad govorimo o ovoj temi, treba da imamo na umu desetine hiljada ljudi koji danas nemaju gde da žive, koji žive u kolektivnim centrima ili se nalaze kod svojih prijatelja, rođaka ili iznajmljuju stanove. Zato je bitno da, kada ovu temu imamo u vidu, tačno je da mi idemo, kao što ste rekli, ka rešavanju ovog pitanja, nema više izbeglica u Srbiji sa izbegličkim statusom, a proces njihove integracije u Republici Srbiji će sigurno trajati duži niz godina.
Ali, pri tome ne smemo nikad da odustanemo od cilja da ko god može, da država insistira i traži da se vrate tamo odakle su proterani ili barem da se njihova prava koja su tamo stekli, da se realizuju, bilo da je u pitanju plata, penzija, bilo da su u pitanju stanarska prava, zemljišta itd.
Razgovarali smo sa hrvatskim MUP o tim poternicama, koje su pre svega na tajnim spiskovima. To nije do MUP, nego do njihovog tužilaštva i Ministarstva pravde. Dogovor koji smo postigli u okviru naše saradnje, to je, da se polako stavlja tačka na ta pitanja i da se jednostavno obnove procesi koji su se ranije vodili, i da ljudi znaju kakav je njihov pravni status kada odlaze.
Pošto sam vas slušao dosta dugo, a sada moram da idem, pa bih zamolio gospodina Buhu, moram da odem, ne znam da li mogu da odem pa vi da nastavite dalje…
Dakle, do sada je napravljeno 636 stambenih jedinica iz budžeta Republike Srbije. Napravljeno je iz donacija UNHCR 1.655 stambenih jedinica i napravljeno je 636, čiji su vlasnici opštine, a predviđen je otkup posle pet do osam godina.
Na osnovu novca koji se prikupi od otkupa, procenjuje se da to može biti oko šest miliona evra, što bi moglo biti dovoljno za oko hiljadu stambenih jedinica, kada je reč o seoskim kućama sa okućnicom itd.
Naravno, budžet za ove potrebe će zavisiti od toga koliko će se izdvojiti iz budžeta Republike Srbije i od međunarodnih donacija koje idu ka tome.
Ove godine je 12 miliona evra odvojeno iz budžeta Republike Srbije i četiri i po miliona evra iz evropskog budžeta, a sledeće godine, koliko su me informisali iz Komesarijata, devet miliona evra je predviđeno iz budžeta.