Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku danas da vidimo da se po jednom pitanju slažemo kada je Republika Srbija i njeni interesi treba da se štite, tako da kolega Mirčići, imali ste i aplauz od poslanika SNS. Tačno je da se retko dešava u parlamentu da se opozicija i oni koji su birali Vladu Republike Srbije slože u nečemu.

Isto tako, voleo bih da je ovde i bivši režim, da čujem šta oni misle o Srpskoj listi i da čujem šta oni misle o Radi Trajković, a ne da bojkotuju rad kada se odlučuje dobrim delom sudbina naših građana koji se nalaze u našoj južnoj pokrajini i da podrškom Srpskoj listi predstavnici Srba u privremenim kosovskim institucijama budu na liniji koju vodi Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić. Ne možemo mi bez saradnje sa njima da sačuvamo naše i njihove interese, znači, Srba koji žive na teritoriji naše južne pokrajine. Zato je između ostalog i važno da se Srpska lista podrži prekosutra.

Što se tiče ovih zakona, ne moramo baš ni u zakonima u svemu da se složimo, dobrim delom se slažem sa onim što je rekao kolega Despotović, Zakon o investicionom fondovima. Sad smo u prilici da vidimo da čitava ovaj set zakona međusobno povezan. Imali smo Zakon o računovodstvu, Zakon o reviziji. Jedan od uslova da investicioni fondovi uđu u Republiku Srbiju, jeste taj da imamo iste standarde kada se rade revizije i završni računi naših pravnih lica, preduzeća i preduzetnika, zato je i data ona mogućnost da i oni koji vode prosto knjigovodstvo, mogu da koriste međunarodne računovodstvene standarde.

Ono što mene iznenađuje jeste favorizovanje jedne strane, navodno neki su nam prijatelji, neki su nam neprijatelji. Mislim da Srbija ne treba to tako da gleda. Prijatelje treba da poštujemo, a oni koji nam baš i nisu prijatelji, očekujemo i od njih da nas poštuju kao što i mi poštujemo njih. Sasvim je tačno da se sa prijateljima možda lakše dogovaramo, ostvarujemo zajednički interes, ali sa onima koje poštujemo i sa našim prijateljima ima jedna zajednička stvar, niko neće u Srbiji ništa da vam pokloni, ni Srbiji ni u Srbiji. Ko god da ulaže ovde gleda da ostvari svoj profit i da se tu ne zanosimo. Vraćam se, lakše se dogovorimo sa prijateljima, lakše mi možda sačuvamo naš interes sa prijateljima, ali oni žele očekuju, da taj novac, deo novca koji oni ulažu u Srbiju da im se vrati kroz profite. To je zajedničko i nama i mi očekujemo da od njihovog novca uz pomoć naših resursa ostvarimo neki profit. Zato ne vidim toliku želju da se investicioni fondovi podele na prijateljske, ne prijateljske i tako dalje.

Takođe, ima još zajedničkih stvari koje investicioni fondovi donose, a to je da konačno na našem finansijskom tržištu imamo i konkurenciju, jer kao što je bilo spomenuto da mala i srednja preduzeća teško dolaze do povoljnih kredita itd. Da se ne zanosimo baš mnogo, teško će oni dolaziti do sredstava koja dolaze iz tih velikih investicionih fondova, ali će zato velike kompanije, koje posluju na teritoriji Republike Srbije i te kako da koriste te investicione fondove i njihova sredstva, što se javlja kao posledica kod poslovnih banaka da će novac koji su danas investirali u te velike kompanije morati da investiraju mala i srednja preduzeća i ono što je još važnije, da se prilagode tržištu i da vrednost, odnosno cena novca mora da bude manja kroz kamate koje se obračunavaju i naplaćuju prilikom zaključenja i realizacije ugovora.

Zašto ranije nismo imali investicione fondove na ovaj način regulisane? Pa, moram da vam kažem da do 2012. godine je bio strahovit uticaj bankarskog sektora na politiku koju su vodile vlade Republike Srbije u tom periodu.

Da smo 2013. i 2014. godine nazirali ekonomsku krizu, 2014. godine bili

smo u merama fiskalne konsolidacije tako da nisu bili ispunjeni uslovi da donosimo ovakve zakone ili bi ih doneli, a ne bi dali očekivane rezultate.

Danas kada je Srbija investiciono poželjna zemlja treba ovu materiju regulisati, staviti u zakon i na taj način napraviti još jednu konkurenciju na tržištu kapitala ili na finansijskom tržištu, nazovite kako god hoćete, em bi smo došli do novih investicija, kod privrede, em bi smo ubrzali naš rast i razvoj i valjda je to ono što svi mi želimo.

Prognoze, loše čitanje izveštaja finansijskih itd, time neka se bave i takvom vrstom politike, ja to ne mogu da nazovem čak ni politikom, nego politikanstvom, neka se bave neki drugi.

Kada je u pitanju Agencija za osiguranje depozita i to je nažalost materija koju je trebalo regulisati još pre 2012. godine, čak i pre nego što su ovi zakoni u pitanju, zato što smo imali te čuvene 2012, i početkom 2013. godine, jako nemile scene koje se tiču bankarskog sektora.

Dve banke su otišle u stečaj „Agrobanka“ i „Razvojna banka Vojvodine“. Moram da podsetim sve narodne poslanike, a i građane koji prate prenos sednica Narodne skupštine, da država svojim zakonima garantuje za svaki štedni ulog ili depozit u vrednosti do 50.000 evra. Kasnije ću se vratiti na poslovanje te dve banke. Republika Srbija je morala da nadoknadi štetu „Agrobanci“ u iznosu od, čini mi se negde 600 miliona evra, a za Razvojnu banku Vojvodine negde oko 400 miliona evra. Voleo bih kad pitaju oni o pitanju zidanju javnog duva koliko to iznosi procenata u odnosu na bruto proizvod i kolike su kamate koje smo dosada morali da platimo od onog trenutka od kad smo obeštetili deponente „Razvojne banke Vojvodine i „Agrobanke“.

Razlog zašto je tolika šteta napravljena, jesti taj što nije bila dobra zakonska regulativa. Hoće banke da posluju sa dozvolom Narodne banke, zato država i garantuje za uloge. Agencija za osiguranje depozita nije samo ta koja vodi stečajeve banaka, i nije samo ta koja čuva sredstva od prikupljenih stečaja, već je ta koja treba pod određenim uslovima da odredi koliki iznos banke treba da uplate kao depozite za plasmane kredita čije je vraćanje rizično.

Baš takvu jednu situaciju smo imali, pogotovo „Agrobanka“ da je plasirala kredite licima koja nisu ispunjavala ni po jednom kriterijumu uslov da dobiju te kredite, koja nisu želela da ih vrate, koja su raznim špekulacijama taj novac premeštali sa jednog računa na drugi, dok nije završio i egzotičnim zonama, poreskim rajevima, a ostavili su na ovoj Vladi tada i nama, da te dugove koje su napravljene kod tih banaka vraćamo.

Sada ovde imamo situaciju da se po jednoj metodi, jednoj formuli određuje bonitet banke i na osnovu tog boniteta banke koji odredi Agencija za osiguranje depozita uplaćuje se iznos koji bi poslužio za vraćanje iznosa deponovanih sredstava tih banaka koje odu u stečaj u nekom periodu. Na taj način bismo ne samo zaštitili građane Srbije, već bismo zaštitili naš budžet, a i naterali banke da se odgovornije ponašaju prilikom realizacije i plasmana svojih kredita.

Ne želimo više da se ponovi situacija kao što je to bila sa „Agrobankom“. To je jedna velika šteta i bruka. Bruka zato što je revizorski izveštaj o poslovanju banke sakrivan, da je Narodna banka, sa tadašnjim guvernerom Šoškićem fingirala izveštaj, da su se emitovale državne hartije od vrednosti da se pokriva gubitak, koji se takođe i pored toga uvećavao, da se pravila nova „Agrobanka“, sve sa ciljem da se na bilo koji način one zloupotrebe koje su bile u poslovanju „Agrobanke“, koja je tolerisala, pa čak i posticala tada Narodna banka i njen guverner i tadašnji režim, koji je vodio Mirko Cvetković i Boris Tadić, pa smo došli do jedne, maltene, bezizlazne situacije i velike štete koja je plaćena iz budžeta Republike Srbije, tj. plaćena je novcem naših građana.

Sećam se kolega iz bivšeg režima, kada je ovde menjan Zakon o Narodnoj banci i kada je bilo predstavljeno da je to politički zakon i politički cilj i kada je bilo predstavljeno da će zbog tog zakona da se štapa novac, njihove diskusije su bile usmerene samo na to da se izbegne bilo kakva i politička i krivična odgovornost zašto je „Agrobanka“ otišla u stečaj, jer možete da zamislite da tada viceguverneru koji je bio odgovoran za nadzor nad radom finansijskih institucija dlaka s glave nije nedostajala. Čovek nije hteo ni moralni čin, a to je ostavka na mesto člana saveta da je podnese. I, onda pričamo, odnosno, bivši režim predstavlja da voli Srbiju, a to smo videli na primerima i „Agrobanke“ i naše južne pokrajine, bivši režim Boris Tadić, Dragan Đilas, Bojan Pajtić i svi oko njih vole samo jednu stvar, a to je njihov džep.

Drago mi je što građani Republike Srbije to sve više i više prepoznaju i što neće nikada više biti u situaciji da vode Republiku Srbiju i novac građana Srbije trpaju u svoje privatne džepove.

Reč ima Studenka Kovačević.
Izvolite, koleginice Kovačević.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević. Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vera Jovanović. Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik, Olivera Ognjanović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite, kolega.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Milan Ljubić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Pošto se više niko ne javlja, zaključujem zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 7, 8. i 9. dnevnog reda.
Sa ovim bismo završili sa današnjim radom.
Nastavljamo u ponedeljak u 10.00 sati.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, predloženo vam je da budete sudija i da kažnjavate, ili on ili ministarstvo. Ne ulazim u to. Dobro sam razumeo svoje kolege koji su govorili pre mene. Znači, traži se da ministar kažnjava. Postoje inspekcijski organi, postoje sudije za prekršaje, postoje preporuke DRI lokalnim samoupravama, skupštinama, jedinicama lokalnih samouprava, ali nemojte da narušavate pravni poredak u Republici Srbiji, pogotovo ne ustavni.

Gospodine ministre, ovde su se danas mnoge stvari izgovorile, ali nešto moram da vam kažem. Ovi koji su protiv elektronskog poslovanja i koji izražavaju sumnju da je to moguće u Republici Srbiji, to su samo iz jednog razloga – boje se da ih ne udari struja dok kucaju na računaru. To je jedini razlog zbog čega su oni protiv elektronskog poslovanja. Taj strah moraju da prevaziđu jer civilizacijske tekovine idu napred, a Srbija nije u praistoriji, hvala Bogu. Ako oni žele da ostanu tamo, neka ostanu i u Savezu komunista, pošto sam čuo i da smo zemlja radnika i seljaka itd, a ja mislim da smo zemlja građana Srbije i da su svi građani jednaki pred zakonom.

Gospodine ministre, vi Predlogom zakona o kontroli državne pomoći dajete Narodnoj skupštini jedan instrument kojim bi se kontrolisao rad vašeg ministarstva, a moje kolege iz opozicije kažu da to njima ne treba. Znači, povećava se nadležnost Narodne skupštine i svakog narodnog poslanika pojedinačno i opozicija kaže da to ne treba.

Kada sam ja bio opozicioni narodni poslanik, voleo bih da sam imao sve te instrumente, nego sam morao da preturam i tražim po raznim dokumentima, da proveravam i čitam razne sajtove da bi došao do određenih podataka za diskusiju kako izvršna vlast funkcioniše, kakvi su im postupci, kakve su im greške, kakvi su im zloupotrebe.

Mi sada nudimo opoziciji i svakom narodnom poslaniku, naravno, koji podržava Vladu, da može da kontroliše Ministarstvo finansija, da može da kontroliše kako se sprovodi državna pomoć i to neko odbija.

Ja ću samo da pročitam da je ta Komisija za kontrolu državne pomoći odgovorna Narodnoj skupštini Republike Srbije, po predlogu zakona. To nije sporno. Ko bira članove Komisije? Pa, evo, u članu 12, stav 3. - odluku o izboru predsednika Komisije ili člana Saveta Narodna skupština donosi većinom glasova svih narodnih poslanika, po predlogu odbora Narodne skupštine nadležnog za poslove finansija. Po predlogu odbora našeg radnog tela, koji čine opet narodni poslanici.

Predsednik Narodne skupštine, koji je narodni poslanik, raspisuje konkurs. I to je njima sumnja. Ne, najbolje je da to radi, kao što je bilo do sad, ili je to valjda žal za proteklim vremenima, da je država odnosno Vlada ta koja je svemoguća, koja može i mora sve. Ta vremena su prošla. I to je njihov ideološki najveći problem. Vremena Saveza komunista su prošla. Sada živimo u normalnoj demokratskoj državi, uspostavljamo prave vrednosti u ovom društvu. O tome ćemo malo kasnije, kako to sve izgleda kada se napada neki predlog zakona čisto da bi se napadao.

Ali, mene čudi da moje kolege narodni poslanici iz opozicije ne žele da pojačaju kontrolnu i nadzornu ulogu Narodne skupštine. To je naša ustavna nadležnost. Valjda su nas zato građani birali. To je svrha ne samo donošenja zakona, nego i kontrola rada izvršne vlasti.

Neću da ulazim u to kakvi su izveštaji revizora. Pa, kakvi mogu da budu nego tipski? Kakvi mogu da budu? Ali ćemo da prepričavamo anegdote koje se dese. Samo da znate, državni revizor obaveštava Narodnu skupštinu, obaveštava srpsku javnost o eventualnim nepravilnostima, može da da preporuku da se neki rukovodilac smeni, ali Narodna skupština i jedinica lokalne samouprave nisu dužni da po tome postupaju, zato što su nosioci suvereniteta građana. I nemojte sebe da unižavate više.

Bilo je tu još diskusije i oko toga, znate, kad god nekim zakonom pokušavamo da neku materiju malo bolje uredimo, da unapredimo, da se pozovemo na dobra iskustva i zemalja u regionu i zemalja EU, uvek se napadnemo i uvek je Vlada napadnuta da mi te zakone donosimo zbog članstva u EU. Evo, odmah ću da kažem - nije to primarno i nije to najvažnije. Donosimo zakone isključivo zarad interesa građana Srbije i države Srbije, to neka nauče jednom.

Napadnuti su ovi zakoni koji uređuju oblast računovodstva i revizije, kažu - to su direktive EU itd. Sad ja postavljam pitanje - evo, imamo nekoliko investitora, ima ih više ali ja ću da navedem samo tri-četiri, "Aerodrom Beograd", "Boš", Nemačka, itd, da ne nabrajam ta preduzeća, oni obavljaju neku delatnost u Srbiji, jesu povezana lica sa svojim matičnim kompanijama, ali mene sada interesuje da li ta preduzeća, da ne primenjujemo međunarodne računovodstvene standarde, dobit i profit koju ostvaruju u Srbiji mogu da budu prikazani u bonitetu tih preduzeća? Evo, ja tvrdim da ne mogu. A ako nečiji bonitet, a uložio je novac u Srbiji, ne može da bude prikazan u njegovom poslovanju, na tržištu hartija od vrednosti, da li su one vlasničke, da li su dužničke, ne ulazimo u to, taj neće da ulaže u Srbiju.

E, sad će da kažu - znate, ali to su strane kompanije, šta nas briga za to. Dobro, evo da kažemo da je i ta pretpostavka tačna. Dolazimo do drugog problema. Ako imamo ozbiljnu kompaniju u Srbiji, gde je isključivi vlasnik rezident ili građanin Republike Srbije, grupa građana, itd, neću da ulazim u vrstu tog privrednog društva, da li ono može, ukoliko ne primenjuje međunarodne računovodstvene standarde, da podigne kredit u inostranstvu kod neke banke koja ne posluje na teritoriji Republike Srbije? Evo, tvrdim da ne može. Moraće možda da podiže nepovoljnije kredite na domaćem tržištu zato što mi nismo predvideli svojim zakonima da primenjujemo međunarodne računovodstvene standarde. Ali ćemo zato da raspalimo po EU, ona se raspada, ona je ovakva, ona je onakva, a pri tom zaboravljamo da smo valjda svi mi birani od građana Republike Srbije i da prvo njima odgovaramo i da trebamo da radimo u njihovom interesu, a ne da budemo za neku političku ili ekonomsku regionalnu organizaciju, međunarodnu ili ne. Na prvom mestu treba da nam budu interesi građana Srbije.

Bilo je diskusije i oko tog čuvenog Zakona o računovodstvu. Tu moram da vam kažem, gospodine ministre, velika je uznemirenost u jednom delu stručne javnosti koja se tiče oblasti računovodstva i tih čuvenih licenci koje se izdaju, koje bi po tumačenju nekih trebale da se izdaju. Najviše je tome doprineo sekretar Saveza računovođa i revizora Srbije, gospodin Pero Škobić, koji je u nekoliko članaka upoznao računovođe i revizore da će morati da se pretplate, ono što je on dao u svom intervjuu, da se pretplate na publikacije koje izdaje Savez računovođa i revizora, da će morati da idu na seminare da bi, bože moj, znali zakonsku regulativu koja se ubrzano menja, pa je potrebno njihovo neprestano osposobljavanje i da oni neprestano usavršavaju svoje znanje. Svoje znanje bi usavršavali tako što bi išli na te seminare, gde bi skupljali određeni broj poena a sa određenim brojem poena bi stekli pravo da produže licencu ili zvanje računovođe ili revizora. Zato se iz tog razloga te, da kažem, neobaveštenosti jednog dela naše javnosti, podigla velika prašina i tog nastupa koji je gospodin Škobić imao nedavno, pre desetak dana.

Da budemo jasni, nije logično da postoje računovodstvene agencije koje obavljaju tu delatnost, a da nemaju ni jednog zaposlenog. To odmah da raščistimo. Kako neko može da obavlja neku delatnost, da pruža neku uslugu da nema nijednog zaposlenog? To nije normalno. Ili je reč o zloupotrebi, zloupotrebi zakona. Može sve da bude po zakonu, ali da bude zloupotreba zakonskog prava.

Zato je dobro što se konačno uvodi taj registar koji će da bude javan, svako će imati uvid u njega. Dobro je što za razliku od zakona iz 2004. godine nije uspostavljen monopol kakav je imao Savez računovođa i revizora donošenjem tog zakona 2004. godine i koji su ta loša iskustva, kako su se ponašali u Savezu računovođa i revizora prema svojim članovima, gde su im bukvalno gulili kožu sa leđa, napravili jedan ozbiljan problem kada se donosio zakon. Znači, može da se polaže kod dve organizacije u Srbiji, može kod bilo koje, bilo gde u svetu koja ispunjava uslove iz našeg zakona, a to je da je članica Međunarodne federacije računovođa i revizora.

Ono što je najvažnije, nadzor nad radom svega toga vrši ministarstvo i neće biti zloupotreba prilikom brisanja zvanja računovođe. To je možda najveći problem u celoj ovoj priči.

Znači, nije problem da neko stekne zvanje, problem je da kad dokaže jednom svoje znanje, ne mora da ga dokazuje svake godine, jer ni mi ne menjamo zakone svake godine u jednoj oblasti, a on će svoje usavršavanje da ima kroz rad u delatnosti koju obavlja, jer to je nešto normalno. I medicina napreduje, ja nisam znao da doktori moraju stalno da polažu neke ispite, elektrotehnika napreduje, nisam znao da moraju inženjeri stalno da dokazuju svoje znanje, i da ne nabrajam dalje, pa ne vidim i zašto bi Savez računovođa i revizora i neke slične organizacije imale neka ekstra ovlašćenja nego sve druge organizacije koje se ovim bave. Mi često menjamo i zakone, pa evo iz oblasti pravosuđa, iz oblasti i krivičnog prava, Krivičnog zakonika, nisam čuo da je neki sudija ponovo polagao pravosudni ispit ili tužilac javnotužilački, pa mislim da i računovođe kad već jednom steknu to znanje ne treba stalno da ga dokazuju.

Kažem da je javnost bila uznemirena najviše zbog samog nastupa predstavnika Saveza računovođa i revizora i zato je bio toliki pritisak i na kolege poslanike i na članove Radne grupe i na samog ministra. Ali da ponovim, mi zakone ne donosimo samo zbog toga da bi postali član EU, nego na prvom mestu i isključivo zakone donosimo u korist građana Srbije i države Srbije i ova tri zakona su i u korist građana Srbije i države Srbije.

Voleo bih da znam o čemu se ovde dešava, ali bar imamo jednu dobru identifikaciju.

Ono što nisam rekao i što se nije desilo, nemojte te reči da mi stavljate u usta. To je prva stvar.

Druga stvar, što se tiče identifikacije, drago mi je da se konačno identifikovao onaj ko se boji računara da ga ne ubije struja. Evo, to je taj strah koji postoji. Znači, najbolje je da ostanemo u doba Saveza komunista Jugoslavije ili Srbije ili kako god hoćete, znači, da živimo u tom sistemu i da se odreknemo i demokratije i svega, samo da bi ta ideologija opstala.