Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS podnela je amandman na član 2. Govoreći o ovom zakonu juče, u načelu, rekao sam da je uslov uspešnosti sprovođenja privatizacije konsenzus svih političkih partija o tom zakonu. Rekao sam da zato postoji 90% uslova, da su sve stranke, svih 90 poslanika, za obaveznu i oročenu privatizaciju. Jedina prepreka je arogancija i osionost vladajuće koalicije, koja na tu temu neće da razgovara.
Na član 2. podneli smo amandman iz dva dela. Prvi deo govori o onome ko ne može da bude učesnik u privatizaciji, pošto se predlaže da učesnik privatizacije ne može biti domaće pravno lice koje ima dugove prema subjektu privatizacije. Mi tražimo da se briše "domaće", da bude pravno lice koje ima dugove prema subjektu privatizaciji. Zašto bi stranac koji ima dugove prema subjektu privatizacije mogao da bude učesnik privatizacije i da, teoretski rečeno, za petinu ili desetinu na aukciji otkupi firmu, a time i sopstvene dugove.
Mnogo ozbiljnija primedba je na drugi deo ovog člana, prema kome u privatizaciji ne može učestvovati pravno lice sa većinskim društvenim kapitalom. Ovo je jako opasan član i on vuče kontinuitet načina sprovođenja zakona. Praksa je pokazala da se konstantno radilo na obaranju vrednosti društvenog kapitala, odnosno urušavanju preduzeća, od prvog dana, znači počev od ulaska kriznih štabova (daću vam jednoga dana i tu analizu, koliko su krizni štabovi oborili realnu tržišnu vrednost kapitala, tako što su oni koji su duvali u trubu, pištaljku, palili Skupštinu, ušli da budu menadžeri u velikim sistemima, čak i sa šest i sedam hiljada radnika).
Dalje, malo se uradilo na tome da se poveća vrednost kapitala, pre nego što se izađe na tržište. Bilo je firmi kojima je malo falilo da počnu uspešno da rade, da time postignu veću cenu, da time i Vlada i budžet (na kraju mi smo protivnici ulaska para u budžet) uzmu veću cenu.
Evo vam sada još jednog primera - zašto preduzeće sa društvenim kapitalom ne bi moglo da kupi drugo preduzeće sa društvenim kapitalom, ako time zaokružuje svoj proces rada i povećava sopstvenu vrednost? Pa to vam je ljudi isto kao kad imate kola, a nemate dva točka. Vi nećete kola da terate šlep službom na pijacu, nego ćete da stavite točkove, pa ćete da povećate vrednost.
Običan čovek kada prodaje kravu, on joj ne polomi obe noge, pa da je tera na pijacu, može da je tera onda na klanicu, ali je vrednost duplo manja. Znači, malo se napora čini za povećanje vrednosti kapitala.
Mislim da ministar ovo radi po narudžbini, sarađivao sam sa njim, on o mnogim stvarima ovako ne misli, ali radi po principu "veži konja gde ti gazda kaže".
Hoću da vam kažem da je obrazloženje tanko i ovo što Čeda dobacuje - ukidanje društvenog kapitala, slažemo se, SPS je na zadnjem kongresu rekla - nema društvene svojine. Međutim, privatizacija je oročena, ništa ne menja, ništa to ne ubrzava.
Prema tome, i onaj društveni subjekt koji kupi - npr. pravite kaiševe, nemate sponce, prodaju se radionice za sponce, zaokružite firmu, prodate celu fabriku kaiševa mnogo skuplje nego iz delova, nema smetnji, nema osporavanja - mora sutra da proda tu firmu, ali vrednost se povećava.
Znate, nije sve u brzini i nije tačno da se povećava brzina privatizacije i brzina nestanka društvene svojine. Ovo mi liči na malog Đokicu koji treba da napiše brzo domaći zadatak pa da ide da se igra, a on uradi svih pet zadataka netačno, ali je završio posao.
Time što uspešno društveno preduzeće može do trenutka kada se privatizuje da kupi neku radionicu ili nešto što zaokružuje proces neće usporiti privatizaciju. Neće to da bude toliko često, ali samo isključivanje mogućnosti ukazuje da principi nisu u redu. Ako se o tome ozbiljno razmisli, videće se da obrazloženje ne stoji da će to da uspori privatizaciju, jer ako mora do 2005, onda mora i zbirno i pojedinačno, a vrednost može da se i uveća; znači, niko ne može da garantuje da nema takvih slučajeva.

Uvažena predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Sama najava ovog zakona probudila je nadu kod mnogih ljudi u stručnim krugovima, a i kod mnogih građana Srbije kojih se ovaj zakon i te kako tiče, da je predlagač zakona, Dosova vlast, odnosno ova vlada, posle dve godine primene ovog zakona, konačno progledala i uvidela sve pogubne strane ovog zakona, a mi smo i onda tvrdili da je zakon izuzetno loš, i da ima nameru da radi na popravci ovog zakona.
Čak ni najvećim pesimistima nije padalo na pamet da nešto što je izuzetno loše može još da se pokvari. DOS ne bi bio čudo ako ne bi mogao da pokvari i ono za šta niko ne veruje da može da se pokvari. Šta je bilo razmišljanje svih dobronamernih ljudi? Svi su razmišljali na način da će eksperti u Vladi Srbije, a pozivajući i neke druge, možda i iz neke vlade u senci, neke ljude iz opozicije koji nešto znaju o ovom problemu, napraviti dobru i ozbiljnu analizu primene ovog zakona i u toku te analize utvrditi šta je u ovom zakonu loše, zašto daje pogubne rezultate.
Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno. Mnogo toga je bilo za popravku u ovom zakonu. Ono što je uslov svih uslova da bi funkcionisao jedan zakon o privatizaciji je apsolutni politički konsenzus svih relevantnih političkih snaga u parlamentu.
Dame i gospodo, velika je odgovornost na vladajućoj koaliciji. A zašto ovo kažem? Jedina stvar u ovom trenutku oko koje može da se postigne apsolutni politički konsenzus jeste privatizacija. Zašto? Nema poslanika u ovom parlamentu, i to među 250, nema političke stranke koja ne smatra da je privatizacija potrebna, da mora da bude oročena i obavezna.
To je 90% problema o kome pričamo. U čemu je problem? Samo u tome da oni na vlasti, pošto su do juče pričali jedno, danas primene samo 10% onog što su pričali. Ne može da se reši ovaj problem ako vam je ideja vodilja da ostanete na vlasti po svaku cenu. Tu je kamen, apsolutni kamen celokupnog spoticanja. Ako vam je ideja vodilja da ostanete na svaki način na vlasti, vi onda sve druge elemente poništavate, vi uvek idete u pogrešnom pravcu.
Zašto sam rekao da je uslov svih uslova politički konsenzus, a imamo ga, to je oko 90% stvari, rekao sam. Dovoljno je međunarodnim investitorima, ljudima koji imaju para, da izađe šef jedne velike poslaničke grupe, opozicione, koja dobija 37% na izborima ili druge opozicione grupe i da kaže - dame i gospodo, mi kada dođemo na vlast, mi ćemo da poništimo ovaj zakon. Danas čujemo i neke koji su glasali za ovaj zakon, ljudi su promenili svoja mišljenja, to je ljudski, a njihov predsednik je dobio dva miliona glasova, da i oni kažu - mi kada dođemo, mi ćemo promeniti zakon.
Pa, ko će u tim uslovima da dođe i da investira u jednu zemlju, da li postoji takav? Mi možemo da se među sobom nadmudrujemo i lažemo, u takvim uslovima niko neće da investira, čak ni oni, vi možda ste politički toliko bolji da ne vidite, a da li ste se pitali nekada zašto su Italijani prodali za jednu trećinu cene akcije "Telekoma". Ne mislite valjda da je Zoran Đinđić toliko veliki trgovac da je prevario Italijane da prodaju akcije za jednu trećinu od cene za koju su kupili. Ne, videli su ovo područje, da je teško u ovim uslovima raditi i onda su rekli - dajte da uzmemo bilo šta, da vratimo pare nazad.
Znači, ko misli dobro i svojoj deci i budućnosti, mora bar oko te jedne stvari da zakopa neke sekire, a vi kao vladajuća koalicija da se potrudite da pokrenete to pitanje konsenzusa. Znam da se ne ide lako sa vlasti, ali morate da se potrudite radi konsenzusa. Malopre sam rekao da je privatizacija potrebna, da je obavezna, da bude oročena - sa tim se slažemo. To je 90% problema, ne slažemo se samo oko toga da pare obavezno idu u budžet i da se koriste samo za čuvanje vlasti.
Da je ministar korektan, on bi naveo za ovom govornicom deset najuspešnijih firmi u Srbiji, po svim elementima, profita, investicija, evo.
Evo, ja ću vam reći. Najuspešnije firme su: "Hemofarm", "Simpo" Vranje, "Apatinska pivara", "Metalac" Gornji Milanovac, "Planinka", "Vital", "Dijamant" i da ne nabrajam dalje; znači iz svih oblasti. To su firme koje su privatizovane po zakonu iz 1997. godine, gde su radnici akcionari, gde su akcije višestruko skočile, gde nijedan radnik neće, kao što ministar kaže, da vam proda akcije za flašu votke. Pogledajte, 60 hiljada evra je paket akcija radnika "Apatinske pivare". Ni u jednoj od tih fabrika vi ne možete da kupite akcije za flašu piva.
Prema tome, nije model u pitanju. Ako postavimo cilj da lovimo miševe, nije žuta mačka najbolja, ne mora da bude žuta, najbolja je ona koja najbolje lovi miševe.
Znači, radi se o interesu koji je mnogo veliki i kada bi se neki dnevni politički interesi zatvorili, postoji mogućnost da se oko ove stvari postigne konsenzus. Samo treba, rekao sam, da se odreknete toga da hoćete vlast po svaku cenu, tada sve vidite otvorenih očiju, a gospoda koja su glasala za zakon, čak su me u hodnicima i žešće ubeđivali od vas da je koncept dobar, kada su se malo pomerili sa vlasti, uspeli su da vide da to nije najispravniji model, već je to onaj koji daje rezultate. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena drugarice Čomić u pozitivnom kontekstu, pred nama se nalazi materijal koji nosi vrlo pretenciozan naziv - Zakon o koncesijama. Zašto je pretenciozan naziv? Zato što Srbija već ima Zakon o koncesijama donet 1997. godine. Doneli su ga stručnjaci Socijalističke partije, koja je tada sa koalicionim partnerima bila na vlasti.

Ovaj materijal, u krajnjem, mogao je da nosi naziv - izmene i dopune zakona o koncesijama. Znači, socijalisti su još 1997. godine iskazali svoj stav prema potrebama za davanje koncesija, ali u fukciji razvoja infrastrukture, privrede i zemlje. U tome se razlikuje pristup današnje vlasti od tadašnjeg pristupa.

Ovaj naslov nije slučajan. Zašto naslov ne nosi ime - izmene i dopune zakona? Zato što su hteli da se postignu različiti ciljevi. Prvi cilj: marketinški nastup. Vlada hoće da pokaže kako radi nešto revolucionarno, jer od 5. oktobra sve je revolucionarno, veoma značajno što do sada nije rađeno.

Taj marketinški pristup je prisutan stalno. Poznata je priča o vozu koji se ljulja da bi putnici mislili da voz ide, ali oni koji ljuljaju ne vide da je voz krenuo nazad prema provaliji - a narod to dobro vidi.

Drugi razlog zašto materijal ne nosi naziv izmene zakona jeste patološki bolesna težnja za diskontinuitetom po svaku cenu. Govorili su neki o političkom diskontinuitetu. Međutim, ne može dobronameran čovek da se otme utisku da je već patološka stvar postala priča o diskontinuitetu. Već idete na potpuni zakonski doskontinuitet.

Već idete na diskontinuitet sa zdravim razumom, jer verovatno će da usledi zakon ili uredba o tome da se leva cipela obuva na desnu nogu, da se prolazi kroz crveno, da se pravi krov u podrumu, da ništa ne bude kao što je bilo. Mnogo podseća na 1945. godinu! To nas je vratilo mnogo unazad - jesmo pravili diskontinuitet sa starom Jugoslavijom, nismo zadržali ono što je bilo dobro. Ova bolest prelazi već i u unutrašnjost. Već imate u gradu iz koga dolazim predlog da se menjaju nazivi 450 ulica, odjednom. To je neverovatno i postaje, na neki način, bolesno. Plašim se da sa prljavom vodom, sa greškama, ne počnemo da izbacujemo i decu.

Treći i glavni razlog zbog čega se, po nama, menja ovaj zakon jeste želja Vlade, odnosno vladajuće stranke i vladajuće koalicije da na svaki način zadrži vlast. Znači, ta želja već postaje do te mere izražena da je prosto neprijatna. Donošenjem ovog zakona čak preti opasnost da se zaokruži proces kojim DOS već ruši i mitologiju.

Poznata je u mitologiji priča o vladaru Merganonu koji je hteo po svaku cenu da zadrži vlast. On je bio simbol vlastoljublja u to vreme, pa je da bi zadržao vlast prodao pet sinova i pet kćeri, pa je prodao i dao zlim duhovima sve svoje građane, pa je na kraju prodao i carstvo da bi zadržao vlast. Iz ovog zakona, na ovakav način napisanog, vidi se težnja da se vlast zadrži po svaku cenu, jer postoji linija kontinuiteta.

Da bi se punio budžet prvo su građani Srbije, protiv Ustava, prodavani Hagu za sitne pare, pa je onda došao Zakon o privatizaciji, gde nismo postigli konsenzus i gde je DOS insistirao da pare idu u budžet. Znači, rasprodaja firmi da bi se punio budžet i održala vlast.

Šta danas imamo: Predlog zakona o koncesijama sa ključnom tačkom da pare od prodaje idu u budžet; znači, da bi se vlast održala po svaku cenu ima da se puni budžet. To je ono što socijalisti ne mogu da prihvate. Vlast po svaku cenu ili punjenje budžeta ne sme da bude razlog i način vođenja vlasti.

Moram da kažem da smo u saradnji oko ovog zakona postigli izvestan napredak i moram da pohvalim ministra Pitića. On radi određen zadatak, a možda i ne znajući krajnje namere onoga što mu je dao taj zadatak. Imali smo sasvim solidnu saradnju, a ona pokazuje moguće puteve postizanja konsenzusa o bitnim pitanjima. To je jedini način na koji ćemo da krenemo napred.

Ako Vlada prestane da želi da vlada po svaku cenu, da napuni budžet, postići ćemo konsenzus i oko Zakona o privatizaciji i oko ovakvih i sličnih zakona. U protivnom, želja da se vlada po svaku cenu ne može da odvede daleko. Neću da vam kažem kraj priče o Merganonu, pročitaćete sami, ali nije dobro završio. Mogu da vam kažem, za one koji nemaju vremena da pročitaju, na kraju je bio rastrgnut između konja. Zli duhovi nisu uvažili njegovu želju za vlašću.

 

Dame i gospodo narodni poslanici, grupa poslanika SPS je podnela amandman na član 3. dekreta o imenovanju narodnih poslanika, koji je podneo gospodin Čedomir Jovanović.
Nije lapsus. Nisam pogrešio, jer nije reč o zakonu, već je reč o dekretu i imenovanju narodnih poslanika. Zakonom ovo može da zove samo neko kome sprovođenje vlasti leži tako da ga sprovodi samo golom silom. Inače, reč je o pravom dekretu gde se radi o imenovanju.
Da je predlagač zakona imao hrabrosti, on bi skupio punu hrabrost i napisao bi u jednoj rečenici - poslanici u novoj skupštini državne zajednice biraju se tako što Zoran Đinđić napravi spisak poslanika (Žagor...), a predsednica Skupštine Nataša Mićić i gospodin Boško Ristić, predsednik Administrativnog odbora, udare pečat na taj spisak.
To bi bilo mnogo poštenije prema građanima Srbije, jer građani Srbije su shvatili da će na taj način da budu određivani poslanici.
Član 3, na koji smo mi podneli amandman, glasi: "U raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke, političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Ovakav tekst je ostavio prostora za manipulacije, odnosno za sve ono što je gospodin Ćirković fantastično objasnio. Znači, DOS je prvo krenuo od broja mandata koji mu treba, pa je onda odredio način izbora. Gospodin Ćirković je to danas fantastično nacrtao.
Ovakav tekst zakona daje im stravičnu mogućnost za primenu člana 88, odnosno za stravičnu selekciju tog člana. Građani Srbije to fantastično znaju, jer se pitaju gde su poslanik Selaković, poslanik Karaičić, poslanik Tomić, poslanik Bajčetić, koji su bili članovi PDS-a; u momentu kada im je oduzet mandat, kada su isključeni iz stranke, sutradan je zasedao Administrativni odbor i po članu 88. im oduzeo mandate. Gde je poslanik Novković iz Saveznog parlamenta, koji je po analogiji člana 88. napustio Demokratsku stranku i odmah mu je uzet mandat, dat je nekom drugom.
Svakodnevna su oduzimanja mandata po analogiji u opštinskim skupštinama, govorio je o tome gospodin Petrović iz Stranke srpskog jedinstva. Svakog dana možete da nađete po tri oduzeta mandata po članu 88. Mi smo predložili da u raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije, koje su u okviru odgovarajuće izborne liste učestvovale na republičkim i parlamentarnim izborima 2000. godine, a koje su na osnovu rezultata tih izbora zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije na dan konstituisanja.
Šta smo hteli? Hteli smo da sprečimo dolaženje do većine i do poslaničkih mandata trikovima, jer DOS je u proteklo vreme pred očima cele domaće javnosti, primenom trikova, od 120 mandata napravio 130, ali za te trikove smo znali samo mi u domaćoj javnosti.
BBC je skoro u jednoj emisiji proglasio za najuspešniji trik meseca trik Dejvida Koperfilda, koji je od jednog zeca napravio tri. Verovatno nisu čuli za ovaj trik, da je neko od 120 poslanika napravio 130. Možda su i čuli, ali smatraju da otkako su Feničani izmislili novac to i nije neki naročit trik.
Znači, cilj ovog amandmana je bio da se izborna matematika, o kojoj je Ćirković govorio, spreči, da se dođe do egzaktnog načina za poštovanje volje birača, odnosno da se poslanici ne biraju po poslaničkim grupama, nego da se biraju po listi koju je dala izborna komisija na decembarskim izborima.
Nadam se da ćete ovaj amandman da usvojite. Neko je lepo rekao da imate vremena za popravku, nije kasno, a trikove možete da nastavite i u Saveznoj skupštini. Nije to za vas nikakav problem. Razumem da se vlast ne predaje lako. Prema tome, imam opravdanja za vas, ali je pitanje da li građani to mogu da razumeju.

Poštovani narodni poslanici, rebalans budžeta je bio rutinska stvar, jedan normalan postupak pred Skupštinom sve dok se nije pojavio ministar Đelić i 30. marta 2001. godine izgovorio istorijsku rečenicu, verovatno u revolucionarnom zanosu, muški, hrabro, glasno, sa ove govornice, mogu da se pogledaju stenogrami, "da su rebalansi prošlost za Skupštinu Srbije, da u ovoj skupštini više neće biti rebalansa, da će budžeti biti stabilni, budžetske pozicije čvrsto poštovane".
Neki koji nešto znaju o budžetu su se među sobom zgledali, poradovali se, pomislili - evo sreće za Srbiju, posla Bog vanzemaljca da nam napravi budžete bez rebalansa. Moj kolega Mucić je tada dobacivao i ja sam ga kritikovao; reče - ministre, nikad ne reci - nikad. Nije dobio opomenu ali je to njegova rečenica. Poštovao je ministar to u 2001. godini. Verovatno ga je bilo malo sramota, posle tih rečenica, da 2001. vrši rebalans i nije bilo rebalansa 2001. godine.
Ali je zato bilo 10 poslaničkih pitanja - kako su dve i po milijarde sa budžetskih rezervi prebačene na puteve, i bolje da je malo stegao srce i pregrmeo stid nego što nije izvršio rebalans. Pitaće ga neko sutra - kako su te dve i po milijarde završile na poziciji za puteve. Možda je i strah učinio svoje. I strah je ljudska kategorija. Razumem ga, ako se uplašio da o tome govori, to je ljudski, to se svima nama dešava.
Pošto nije vršio rebalans 2001, on je, da bi to nadoknadio, 2002. godine uradio dva rebalansa, u junu mesecu i danas. I, mi socijalisti nismo protiv rebalansa. Shvatamo životne potrebe, smatramo da život ide dalje, da treba vršiti rebalans. Ovde bi moglo da se diskutuje o nekim problematičnim kategorijama - za šta se troši rebalans i više, odakle se uzima rebalans. Potrošiti četiri i po milijarde za penzionere nije nikakva tragedija, nije strašno. Mi to možemo i da prihvatimo, mada mislim da malo više hrabrosti i poštenja treba u obrazlaganju.
Ministar je obrazložio razloge rebalansa, ali ga je bilo malo sramota da kaže da su poreski doprinosi umanjeni i zbog toga što je preko 150.000 radnika manje u ovoj godini. Nije to nikakva sramota. Mi smo zemlja u tranziciji. Vlast je takva kakva je. To je naša istina. Jeste malo surova, nema je na televiziji, ali je ima u našim gradovima, ima je u našem životu.
Druga stavka - železnica; možemo i nju da prihvatimo. Lično prihvatam i treću stavku - izdvajanja za televiziju. Malo me čudi surovost gospode radikala. Previše ste, gospodo, surovi. Pa zar vi hoćete da ukinete sredstva za televiziju, da nema televizije, da DOS nema televiziju. Pa, bolje život da im uzmete nego televiziju, jer njima je, kao u onoj priči o Baš čeliku, njemu je život - duša bila u ptičici, a DOS-u je život u televiziji.
Prema tome, moramo da im damo. Ne treba da budemo toliko surovi da im ne damo dve milijarde i šesto za televiziju, jer jedine lepe stvari koje se dešavaju u zadnje dve godine dešavaju se na Televiziji Srbije. Ne smemo građanima to da uskratimo. Na televiziji možete da čujete da je porasla proizvodnja, da se otvaraju mala i srednja preduzeća, da se dele krediti, na televiziji možete da čujete i lepe savete - da struja nije skupa, da treba prodati stan ako ne možete da platite struju. Treba dati dve milijarde i šesto jer možete da čujete i neke poučne basne, npr. basnu o trutu i pčelama, znači ima tu puno lepih stvari koje možemo da čujemo na televiziji.
Zato treba isfinansirati sa 2.600.000.000 iz rebalansa televiziju. Na televiziji imate i male Krcune, koje neki iz milošte iz DOS-a zovu tako, a ja ne, koji objašnjavaju građanima kako se lepo u Srbiji živi i veruju građani. Znate, oni ne znaju kako se živi i veruju....

Da li hoćete da se neusaglasim i ja, pa da damo 2.600.000.000 za televiziju. Pokušavam da ubedim gospodu radikale da su potrebne 2.600.000.000 za televiziju. Znači, slažem se i za televiziju.
Međutim, šta je sporno kod ovog rebalansa. Kod ovog rebalansa je sporno, odakle se uzima da bi se dalo tamo gde je potrebno. Ministar je i sam rekao, budžet je kao kratko ćebe, povučete sa nogu da pokrijete glavu, ostanu vam gole noge. Znači, negde morate da uzmete, da biste nigde dali. Problematično je sada ovde, odakle uzimamo da bismo dali za ove potrebe.
Mnogi su citirali, uzimamo od studentskog i učeničkog standarda, uzimamo delom od prosvete, uzimamo dve milijarde od agrarnog budžeta. Nisam neki čovek koji je vičan poljoprivredi, niti sam se zalagao za poljoprivredu, ima tu većih specijalista, ali uzeti 2.600.000.000 od agrarnog budžeta da bi se dalo u neke druge namene mislim da nije u redu.
Daću vam predloge, gde mi socijalisti možemo da podržimo budžet ako uradite rebalans uzimajući sa nekih drugih pozicija. Recimo, desetine milijardi, a malo je čitao gospodin Palma, desetine milijardi uzimate za agencije. On je pročitao deset agencija, a ja ću da pomenem još neke agencije; na primer Agencija za razvoj kulture, Agencija za razvoj lokalne samouprave, agenciju za prisluškivanje, agenciju za praćenje.
Nisam video za poslovnu pratnju, to nisam video pošteno da vam kažem. Nije isključeno u nizu. Očekujem da osnujete i agenciju za osnivanje agencija. Znači, velike rezerve stoje kod finansiranja agencija. Ima toga na Zapadu, nisam demagog, ima toga na Zapadu, ali ljudi su smanjili ministarstva, a osnovali agencije. Mi smo paralelno, a evo sada će jedna lepa agencija da se osnuje, korisna, za ekologiju i mi ćemo to da pozdravimo, ali moramo da smanjujemo ministarstva ako hoćemo da osnivamo agencija i da ih finansiramo.
Znači, velika rezerva u rebalansu je bila kod agencija. Hajde, agencije možemo i da prihvatimo i da oprostimo, jer morali ste na neki način da se zahvalite nekima koji su palili Skupštinu, nekima koji su palili nešto drugo, neki duvali u pištaljku, neko mora da bude direktor neke agencije, pa možemo i da pozdravimo da ste i to odradili, evo, razumem i to, to smo možda i mi radili.
Postoji jedna stavka, a mislim da nijedan dobronameran poslanik u ovoj skupštini, a pogotovo ove stranke iz zadnjih redova, koje imaju u svom imenu srpska, i Nova Srbija i DHSS i neke druge, ne bi smele ni one da pređu preko te stavke u budžetu, iz koje bi mogli da izvršimo rebalans budžeta. To je finansiranje nevladinih organizacija. Dame i gospodo, dati Nataši Kandić, Sonji Biserko, Biljani Vučo 800 miliona po novom budžetu, 88% rasta na toj poziciji; na svim pozicijama budžeta 30%, a tu 88%. Mislim da to ni unuci naši neće da nam oproste i piše se istorija. Pogledajte 15. Helsinšku svesku, pogledajte šta piše u njoj. Piše za naučni skup, skup u Akademiji nauka posvećen Srbiji, piše doslovce - bal drtina. To je naslov. Da li mi smemo kao narodni poslanici i oni koje bira narod da učestvujemo u finansiranju tih organizacija? Razumem da su one finansirane iz inostranstva, a da je to finansiranje prestalo.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog zakona o Zvršnom računu za 2000. godinu, sa izveštajem budžetske inspekcije, nekakve inspekcije za period od 1996. do 1999. godine. Ovo ne ponavljam zbog poslanika. Ovo ponavljam zbog građana Srbije koji verovatno celo jutro trljaju oči ne verujući svojim očima da se radi na zakonu od 1996. do 1999. godine. Verovatno ih čudi kako reformska vlada, koja stalno trubi da je reformska, stavlja na dnevni red Skupštine Srbije zakon iz 2000. godine, sa osvrtom na period od 1996. do 1999. godine.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je politički skandal, vrhunac licemerja i političkog cinizma. Građani Srbije su očekivali (proverite kod vaših rođaka kući) da Vlada, koja evo za neki dan ulazi u treću godinu svog vladanja, na današnjoj sednici pre usvajanja budžeta za 2003. godinu podnese izveštaj Narodnoj skupštini o tome šta je radila u prethodne dve godine, da da odgovor na tekuću problematiku, na ono što danas muči građane Srbije, pa na primer da kaže građanima zašto je ogroman deo stanovništva na ivici gladi, po nalazima vaših statističkih agencija.
Zašto je stotine firmi zatvoreno - da bi se jeftinije rasprodalo. Zašto studenti štrajkuju glađu. Jer su velike školarine koje ne mogu da plate. Zašto su cene poljoprivrednih proizvoda, pogotovu maline i kupine, ispod kritičnog nivoa? Zašto ste zamajavali narod dve godine međusobnim svađama i prepirkama od kojih nema ništa? Zašto niste podneli izveštaj Anketnog odbora, koji je trošio narodne pare mesec i po dana, o prisluškivanjima u Vladi i ostalim marifetlucima koje ste ovde prezentirali? Znači, niste podneli izveštaj Anketnog odbora.
Umesto svega toga što građani očekuju, a prirodno je da očekuju da njihova Vlada odgovori na pitanja šta je radila prethodne dve godine, vi nam stavljate na dnevni red nalaz o budžetu od 1996. Koga, dame i gospodo, interesuje šta je bilo 1996. godine? Da li nekoga interesuje šta je bilo 1996. godine? Od 1996. do 1999. godine usvojeni su zakoni o izvršenju budžeta. Prema tome, priča koju priča ministar o nenamenskom trošenju budžeta, priča je za malu decu. Usvajanjem Zakona o izvršenju budžeta sva prelivanja iz ministarstva u ministarstvo, sve odluke Vlade, dobijaju legitimitet.
Ako je bilo pojedinačnih zloupotreba kod krajnjih korisnika, to je posao za sud. Nijedan poslanik SPS-a ovde nikada neće braniti nikog ko je odneo pare i stavio u svoj džep. O čemu se ovde radi? Zašto ste stavili 1996 - 1999. godinu? Hoćete da zamajavate narod. Pogledajte zadnje statistike, pogledajte ispitivanje javnog mnjenja - 89% stanovnika Srbije smatra da ih političari DOS-a zamajavaju. Cilj stavljanja ovoga na dnevni red nije u tolikoj meri ni osveta prema nekim partijama, čega ima u velikoj meri, glavni cilj je zamajavanje naroda. To se vidi jako lepo.
Pogledajte budžet za 2000. godinu. To je budžet u godini kojoj je prethodilo bombardovanje. Ovi vaši iz grupe "17 - G" su našli, napisali knjigu da je u toj godini bilo 35 milijardi dolara štete. Da li vi očekujete, dame i gospodo, da neko sprovodi budžet po pozicijama u godini kada je zemlja razorena i pretrpela 35 milijardi dolara štete? Voleo bih da ovo odštampate, da podelite građanima Srbije, da vidite kako je naš gospodin Eliot Nes sa svojim inspektorima pronašao teške kriminalce. Imali smo mi jednog Ivana Markovića u JUL-u, koji je stalno pronalazio neke "ose", "pauke". Ovaj je sad došao i pronašao mnogo velike kriminalce. Pronašao je u Ministarstvu saobraćaja da su podelili dečije paketiće, u Ministarstvu poljoprivrede su podelili topli obrok, Ministarstvo sporta je dalo za Kosovo i Metohiju pomoć bombardovanima. Zavod za tržište rada ne pominje čoveka koji je išao osam puta kod sudije zato što je pomogao komemoraciju povodom obeležavanja dana bombardovanja Aleksinca. Takve ste kriminalce vi spominjali. Onima koje ste malo ozbiljnije pominjali sačuvali ste imunitet, a sada ovde građanima ispirate mozak nekim bajatim stvarima.
Dame i gospodo, od ovog posla nema vajde. Očekujem, umesto da stavite na dnevni red mafijaške poslove koje gospodin Šešelj stalno pominje i obrazložio ih je u jednom materijalu od 300 strana, u koje je umešana i Vlada Srbije, da za sledeću sednicu stavite budžet iz 1946. Građani su već priviknuti. Dao bih vam jedan savet - nema koristi od gledanja pozadi. Da ima koristi od gledanja pozadi, Bog bi oči napravio na temenu. Prema tome, latite se posla, ako još nešto možete da uradite, batalite ćorava posla i zamajavanje naroda. Malopre sam rekao: narod je pročitao tu priču; 89% građana smatra da ih političari zamajavaju. Uzmite novine od prekjuče, to su vaše novine, nisu naše.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče, u ime poslaničke grupe SPS, podneli smo amandman na član 13. tražeći da se član 13. briše. Zašto? Član 13. je prilično nedefinisan i poprilično besmislen. On govori o kontroli rada emitera i u prvoj rečenici kaže - kontrolu nad radom emitera vrši agencija.
Gledajući nadležnosti agencije, gledajući krupne poslove koje agencija obavlja, smatramo da je apsolutno nemoguće da agencija vrši operativni nadzor nad radom emitera. To je i sam predlagač zakona video, pa je u drugom delu rečenice rekao: "Agencija vrši kontrolu samostalno ili angažovanjem ovlašćene organizacije". Niko od predlagača zakona, čak ni gospoda iz radne grupe, nisu u ovom trenutku znali da odgovore ko je ovlašćena organizacija za rad emitera. To može sutra verovatno da bude i Biro za komunikacije ili neka slična organizacija. Međutim, u ovom trenutku niko nema odgovor na pitanje šta je ovlašćena organizacija za kontrolu rada emitera.
Smatrali smo da bi ovaj tekst trebalo brisati i da u članu 13. kontrolu nad radom emitera treba da vrši jasno definisan nadzorni organ, pretpostavljam po nekom principu, najlogičnije, stručnom principu.

Dame i gospodo narodni poslanici, razmišljao sam da odustanem od diskusije, jer me malo uplašio gospodin Čeda Jovanović kada je zapretio svim poslanicima koji ne podrže ovaj zakon da podržavaju nekakvog direktora Kliničkog centra. Međutim, mislim da ipak u Skupštini treba da se čuje i malo drugačije mišljenje, da se zakon pogleda i sa druge strane, da se otvore neke dileme, a ministar je tu i mislim da je kompetentan i može da odgovori na sva pitanja. Na prvi pogled naziv zakona, zakon o javnim nabavkama, ukazuje na običan zakon, a pogotovo građanima Srbije ne ukazuje na to da se radi o vrlo ozbiljnom zakonu koji je jedno opasno oružje koje, ako se pogrešno upotrebi, može da izazove velike posledice.
Zašto ovo kažem? Javne nabavke pokrivaju, kako ministar reče, preko 50% bruto nacionalnog dohotka. Znači, radi se o izuzetno velikim parama koje ova država izdvaja za nabavku. Ne negirajući želju gospodina ministra da stane na put sitnim korupcijama, od kojih niko u ovoj zemlji možda nije bio imun, pokušao bih s druge strane malo da osvetlim motive donošenja ovakvog zakona. Može jedan od motiva ovakvog zakona, u ovakvom tekstu, da bude i strah od brzog gubitka vlasti ove vlade koja je opkoljena moćnim finansijskim lobijima i pod pritiskom ukrupnjava velike nabavke. Tako stvara mogućnost da eliminiše male korupcije, ali da stvori ogromne korupcije. Ako je direktor Kliničkog centra plaćao 70.000 maraka, ne znam da li jeste ili nije, onaj koji bude iz fonda za zdravstvo sada nabavljao za desetine milijardi, taj verovatno neće uzimati rokovnike ili nešto drugo.
Moramo pogledati i okruženje iz sveta. Ne možemo tvrditi da dobrim zakonom o braku garantujemo dobar brak. Pogledajte aferu "Lokid" u Japanu, pogledajte 60-tih godina, može da se nađe u literaturi poznat primer Kozlova, direktora Ruske državne agencije za nabavke, a koji je samo na nabavkama masti za piroške napravio najveću pljačku u Sovjetskom Savezu možda u zadnjih 50 godina.
Prema tome, i gospodin Pavlović i
gospodin Srđan vrlo simpatično govore o zakonu, ali previše hvalite jedan ovakav zakon, da je to garancija da neće biti korupcije; prihvatam da neće biti sitnih korupcija. Daje se mogućnost; objektivno, ona postoji. Ako neko raspolaže sredstvima od nekoliko milijardi (pominju se cifre do 50 milijardi), ss velikim nabavkama, pogotovo kada se uključe strane kompanije, može da dođe do pojave velikih korupcija. Ovim možemo napraviti neku uštedu da u zatvorima smanjimo broj mesta, jer ako jedan napravi veliku korupciju, to je manje nego kada 100 napravi male korupcije.
Druga stvar koja može da motiviše donošenje ovakvog zakona, to je pritisak moćnih multinacionalnih kompanija na našu Vladu. Svesni smo činjenice da dolaze neke donacije i da multinacionalne kompanije učestvuju u obnovi elektroprivrede i svega ostalog. Međutim, ako realno, potpuno realno pogledamo opasnosti koje stoje, neko političko preganjanje ili ko kojoj stranci pripada, da pogledamo realnosti u oči.
Ako pogledamo slobodu tendera, voleo bih da ministar izađe (i možda posle da polemišemo o tome), i da mi navede samo jednu zemlju u svetu, koja je do ovog stepena liberalizovala sektor javnih nabavki. Znači, da može bilo ko, po bilo kojoj ceni da se javi i da dobije tender jer je u zakonu naglašena najniža cena. Znači, postoji više kriterijuma, ali jedan od osnovnih kriterijuma je najniža cena. Mogu da shvatim želju onoga ko raspolaže budžetom da jeftinije kupi. Međutim, medalja ima dve strane: taj budžet pune oni koji rade na ovom području. Mislim da otvoriti ovako naše tržište, bez ograničenja sa osnovnim faktorom cene, može da bude jako pogubno za privredu koja je u situaciji u kojoj jeste. Čeda kaže - za godinu dana smo doneli zakon. Mislim da druge zemlje nisu nimalo slučajno odugovlačile taj period.
Po meni, ovo liči na pacijenta koji je polomio nogu prekjuče i pošalju ga na rehabilitaciju u banju. Ili, 10-11 igrača sa polomljenim nogama izađe da igra utakmicu protiv svetskog prvaka. Mislim da naša privreda u ovom trenutku apsolutno nije spremna da izdrži konkurenciju i srednjih svetskih firmi; a da ne pričamo zbog čega sve, od beneficiranih kamata, preko obrtnih sredstava, preko stanja privrede, kapaciteta, razaranja, postoje milion analiza koje mogu da se urade.
Šta će se praktično desiti? Da svi nađemo odgovor na to pitanje - da otvorimo tendere, znači ne zadržavamo, bez ikakve rezerve i bez ikakve granice, javiće se strani ponuđači. Čak i u poljoprivrednim proizvodima, jer subvencije su kod nas nikakve. Raspisuje VMA tender za nabavku hrane, jave se hrvatski proizvođači koji kačkavalj, znam sigurno, prodaju po 4,5 marke i imaju 2,5 marke subvenciju vlade, a naš "Mlekoprodukt" iz Zrenjanina lepo 7 maraka. Male su šanse bilo koje srpske firme da u toj konkurenciji dobije posao. Ne zalažem se za monopol, daleko od toga, moramo naše firme da školujemo i da navikamo na konkurenciju.
Da li ovakvo presecanje, i odjednom, može da da strašno negativan rezultat. Neko treba sutra da napuni budžet. Moramo deo od 50 milijardi, odnosno 50% nacionalnog dohotka, da bi ga imali u sledećem krugu, da vratimo onima koji su izdvojili za porez. Kako ćemo da im vratimo? Vratićemo im tako što ćemo im dati posao da imaju od čega da plate porez.
Prema tome, mislim da u tom delu, a bilo je par amandmana, ne treba da se stidimo, odnosno možemo da kažemo i onima koji nas pritiskaju - gospodo, uzmite propise. Pomenuo je kolega propise Svetske trgovinske organizacije. Postoji indeksacija za zemlje u razvoju i tranziciji, koja kaže da je pravo o zaštiti tržišta legalan način poslovanja, da vas niko zbog toga ne kazni. Znači, postoji mogućnost da se zaštitimo. Ne postoji zemlja u svetu koja ima ovako otvoreno tržište.
Ministar je došao iz Francuske. Voleo bih da mi kaže kako da izvezemo mineralnu vodu u Francusku. Stavili su perfidne zaštite, uveli su jedan faktor koji nigde ne postoji, našli su da njihova voda ima stepen elektroprovodljivosti 04 i kažu da vode koje nemaju stepen elektroprovodljivosti 04 ne mogu da uđu na francusko tržište, iako su u svim ostalim elementima bolje od te vode.
Prema tome, plašim se da ovako otvoreno tržište, odnosno ovako naglo otvaranje bez ikakvih rezervi (po meni, a možda nemam dovoljno informacija, ministar može to i da objasni, prihvatam to sa rezervom) daje vrlo slabe šanse srpskoj privredi, industriji i poljoprivredi, jer stanje u kome se nalazi ne garantuje mogućnost da igra utakmicu sa svetskom konkurencijom. Mislim da će nam se to možda vratiti u sledećoj godini, kada privreda zbog takvog stanja ne bude mogla da puni budžet. Onda nećemo imati ni izvor prihoda, da kupimo i to strano.
Mislim da treba prihvatiti amandmane koji idu u tom pravcu - ne davanja apsolutnog monopola, ali nekakve zaštite, bar pod istim uslovima. Mi smo bili toliko blagi, pa smo rekli - pod istim ostalim uslovima prednost dati domaćoj privredi. Mislim da ne treba da se uljuljkujute pričama o perfektnosti zakona.
Malo iritiram gospodina Bogdanovića koga iritiraju maske. Evo, vaša štampa je pisala o nabavci maski za policiju. Slučajno sam iz Kruševca i bio sam u "Trajalu"; poznajem fabriku dobro, oni izvoze u Nemačku, Ameriku, Holandiju, a njihove maske su maske koje svet priznaje. One nisu 2,5 puta.... pa pitanje je sada zašto nisu učestvovali, da li tender nije objavljen u crvenoj "Borbi". Voleo bih da neko pokaže dokumentaciju o kojoj pričam. Platiti 2,5 puta skuplje masku istog kvaliteta kao što je i konkurentna, ukazuje da tendencija korupcije neće biti suzbijena dobrim zakonom. Malopre sam pomenuo aferu "Lokid" iz Japana koji važi za zemlju nekog morala, i iz drugih zemalja bezbroj krupnih afera; što je veće raspolaganje većim parama, mogućnost velike korupcije, pogotovo ako uđu multinacionalne kompanije, još je veća.
Molio bih vas da pogledate još jednom amandmane. Zakoni su dobri u delu u kome mogu da se sprovode. Ovaj zakon, moram i to da kažem, ima dosta prenormiranosti. Kada vidite da je nešto preterano, normirano ispada dobro, to uvek izaziva sumnju. Znam iz sporta, najvažnije utakmice gde je bilo super kontrole su najuspešnije lažirane. Mnogo bolje nego one seoske utakmice dole. Prema tome, prenormiranost, preterano uvođenje normi može da bude izuzetno opasno, jer može da bude paravan za neke druge stvari. Znači, sve je transparentno, sve se vidi, svi gledaju, ceo svet gleda, ali je lažirano.
Prema tome, ne treba da imate toliko samouverenosti i toliko optimizma da će donošenjem zakona sve to da bude idealno i da neće biti novih afera. Zato, mi smo trenutno protiv zakona. Nismo u poziciji da budemo čuvari privrede, ali malo slušajte i Privrednu komoru, pitajte malo one iz Agencije za mala i srednja preduzeća, pitajte sve druge, vidite kako se reaguje, da ne dođemo u situaciju da posle nemamo šta da ispravljamo.

Uvaženo predsedništvo, kolege narodni poslanici, pred nama se nalazi Predlog izmena Poslovnika o radu Narodne skupštine. Ovo je treća izmena od dolaska DOS-a na vlast. Prve dve izmene nagovestile su sumrak parlamentarizma u Srbiji. Ova treća izmena koja je danas na redu zajedno sa one dve u paketu, naročito sa onom drugom koju je predložila DSS, predstavlja, konačno, sumrak srpskog parlamentarizma. Zašto to kažem?

Posle usvajanja ovih izmena i stupanja na snagu ovog poslovnika imaćemo Skupštinu koja ima poslanike koje je birao narod, koji će imati pravo da o zakonima u načelu govore jedan minut i 12 sekundi, možda i više ako neki kolega iz kojih razloga ustupi kolegi vreme.

Imaćemo Skupštinu u kojoj narodni poslanik kome je Ustav dao za pravo da predloži zakon neće imati pravo da predloži amandman na svaki član zakona koji predloži Vlada.

Imaćemo skupštinu u kojoj narodni poslanik neće moći da govori o amandmanima drugih poslanika, imaćemo skupštinu u kojoj će predsednica moći da udalji poslanika na 90 dana, odnosno, kad se to preračuna kalendarski, možda i na godinu dana. Imaćemo, dame i gospodo, skupštinu koja će raditi sa jednom trećinom narodnih poslanika.

Da li je to, dame i gospodo, skupština koju je DOS obećavao narodu Srbije - nije, dame i gospodo, niste obećavali ovakvu skupštinu; ovakve skupštine nema nigde u svetu. Možda ima negde, ali ne tamo gde ste obećavali da dovedete građane Srbije.

Da je SPS predložila ovakav poslovnik, samo predložila a ne usvojila, mi bismo danas ovde imali i OEBS i razne druge svetske organizacije za ljudska prava, razne centre za demokratiju, nezavisne novinare, imali bismo jednu opštu hajku, sa opštom procenom da se radi o diktaturi.

No, nadam se da će se javiti neko od nezavisnih, koji nije preplašen, da će se usuditi da napravi samo jednu prostu poštenu paralelu između poslovnika koji ste nasledili u ovoj skupštini i poslovnika koji ćemo imati posle usvajanja ovih izmena.

Hteo bih da kažem nešto o suštini svega ovoga. Znači, ovo su forme, bitna je suština. Suština, dame i gospodo, svega ovoga je uvođenje Srbije u postepenu diktaturu; cilj svega ovoga je jasno definisan i konsekventno sproveden: uvođenje Srbije u diktaturu kroz tri faze - prva, ukidanje predsednika Srbije, predsedniku su oduzeta ustavna ovlašćenja, on se nalazi ko zna gde; znači, nemamo predsednika Srbije; druga, nemamo Ustavni sud, već dve godine ne funkcioniše Ustavni sud; znači, dve stepenice diktature su sprovedene; treći i najvažniji stepen, koji se sprovodi veoma konsekventno, veoma perfidno i veoma dobro, to je apsolutno dezavuisanje parlamenta kroz više faza. Tu je gospodin Jovanović u pravu, moj prezimenjak Čeda Jovanović, trenutno je u Srbiji najomraženiji organ, odnosno institucija sa najnižim rejtingom, sa ocenom jedan, možda i minus jedan, jeste Parlament Srbije i to nije, dame i gospodo, slučajno. Reći ću vam zašto: to je deo strategije koju su sprovela gospoda iz DOS-a, od kojih neki sada, kad su završili posao, napuštaju parlament; to je deo jedne velike strategije.

Prvo, institucionalno poniziti parlament; znači kroz poslovnik dati poslaniku minut i 20 sekundi, ne dati mu pravo da podnosi amandman, isterati ga sa sednice Skupštine, udaljiti ga 90 dana, kod građana stvoriti sliku da je poslanik niko i ništa. To je prva faza.

Druga faza - selektivnom primenom poslovnika, veoma konsekventno, selektivno iritirati poslanike, generisati incidente, predstaviti poslanike kao siledžije. To nije dovoljno da narod stekne utisak o parlamentu.

Treća faza, predstaviti poslanike kao neradnike, kao ljude koji pričaju o nečemu bez veze. Vlada je to radila jako perfidno. Pogledajte, 150 tačaka dnevnog reda, stotinu tačaka potpuno trivijalno, bez ikakve veze sa narodom. I narod gleda skupštinu i kaže - dok mi teško živimo, pogledajte o čemu ovi pričaju.

Pa na to RTS - DOS-ovizija; evo, pogledajte sada prenos, 70 posto trajanja prenosa pokazuje poslanike DOS-a kako čitaju novine i rešavaju ukrštene reči. Ne slučajno, narod identifikuje sve poslanike, odnosno identifikuje parlament sa time i kaže - gledajte ove, ovi pričaju o bezveznim stvarima, ovi non-stop čitaju novine, šta će nam takav parlament.

Četvrta faza - prikazati poslanike kao jako privilegovane ljude, i tu su određena gospoda velemajstori tračeva. Vratimo se unazad, pogledajte priču o zebri. Gospodin nacrtao zebru, narod kaže - poslanici, pa vama posebna zebra treba da pređete, pa šta vi radite, to su privilegije.

Pogledajte priču, pogledajte gospodo, radi se o svima nama, o našoj deci i našim unučićima, pogledajte aferu sa kolačima - deset dana je DOS-ova štampa, koja je pod kontrolom DOS-a, pričala o kolačima, o poslanicima koji, eto, malo im je svega, hoće kolača, dok narod nema hleba. Apsolutno iskonstruisana priča, da bi se unizio ugled Parlamenta.

Dalje, dame i gospodo, orkestrirana priča o visokim primanjima poslanika, najosetljivije tačke gde narod reaguje, priča o velikim primanjima poslanika. Evo, otvorite zadnje novine - basnoslovna primanja poslanika DSS. Kakva primanja? Pa, recite narodu da poslanik iz Beograda ima platu 19.000, odnosno 20.000, zavisno od minulog rada. Stvarate utisak kod naroda, i stvorili ste ga; najnegativnije ocenjena institucija je Parlament, najnegativniji u Parlamentu su poslanici.

Znači, narodu je dosta parlamenta. Ali, zašto, dame i gospodo, to, ko ima svoj cilj - s jedne strane uniženi parlament, s druge strane ogromne pare za reklamu Vlade, dobra vlada, dobri momci, momci u "Armani" odelima, na dobrom putu po Srbiji. Znači, imate loš parlament i dobru vladu.

Krajnji cilj svega toga je donošenje poslovnika koji će lošim ljudima iz Parlamenta da oduzme kontrolu nad dobrim momcima iz Vlade, da obrne proces kod građana, pa kaže - ovi dobri momci iz Vlade normalno treba da kažu lošima iz Parlamenta šta će da rade. I, došli smo do finala.

Došli smo do uvođenja diktature - evo poslovnika, evo poslanika pretvorenih u taster majstore, koji će brzinom munje da pritiskaju tastere, čak ste 18 poslanika zamenili, verovatno ste ih trenirali da pritiskaju brzo tastere. One perjanice Demokratske stranke vam više i ne trebaju, jer sada su poslanici nešto sasvim drugo.

Da li je to, dame i gospodo, pravi put? Reći će građani na izborima. Međutim, oni koji smišljaju ovakav scenario, scenario uvođenja diktature, oni neće na izbore. Oni koji su shvatili da će da se ide na izbore, da će narod da izrekne svoju opomenu, oni više nisu u DOS-u, oni su na vreme to videli, pa su se iskrcali iz DOS-a i verovatno će ovih dana i narednih dana pričati da nikada nisu ni bili DOS. Jer, oni imaju želju da idu na izbore, ima šanse i za one kojima se manipuliše u okviru DOS-a, koji nisu u ovoj igri, ima tu časnih i poštenih ljudi.

Znači, imate šansu da u ovom periodu koji je pred nama vratite predsednika, proglasite ustavni sud; učinite mali napor, donesite jedan evropski poslovnik, jedan, bilo koji. Evo, ja ću da glasam, donesite ga u kompletu iz koje god hoćete evropske zemlje, da ga usvojimo ovde i da radimo po njemu. Nemojte da iz svih poslovnika povadite ono najrestriktivnije i najgore. Imate još uvek šansu da se popravite. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS-a kazaću nekoliko reči o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru.
Cilj mi je da pokušam da dam doprinos obavljanju ovog posla, odnosno da predlagaču - Vladi Srbije - ukažem gde je dobar put, odnosno da sa stranputice kojom je krenula pokuša da izađe na dobar put. (Žagor.) Najiskrenije.
Ovaj zakon vrlo jasno, čak kristalno jasno, pokazuje nastavak odnosno kontinuitet predlagača da najviše zakonodavno telo, Skupštinu Republike Srbije, konstantno, iz dana u dan, zamajava marginalnim zakonima, umesto da se bavi mnogo ozbiljnijim stvarima. To je, čak, uzelo velike razmere. Počinje drugi krug zamajavanja od sledeće tačke dnevnog reda. Mi smo o Zakonu o radio difuziji, odnosno pretplati, 10 dana razgovarali, da bi se ukinula pretplata. Tad smo mi bili protiv ukidanja a vi za, a sada sledi nova tačka na kojoj ćete opet 10 dana da nas zamajavate, i sada ste vi za pretplatu a mi protiv.
Šta sam hteo da kažem? Zašto kažem da je ovo zamajavanje?
Mi imamo Zakon o katastru iz 1992. godine, menjan 1996. godine, koji su radili autoriteti iz ove oblasti. Navešću profesora Joksića, profesora Maneta Miladinovića, koji i sada predaje katastar na Građevinskom fakultetu; radili su ga neki vrhunski stručnjaci iz oblasti prava koje ste vi danas postavili na najviše pravosudne funkcije u ovoj zemlji; (Leposava Karamarković) u pravu je Toma, i Leposava Karamarković; znači, taj zakon nema ničeg ideološkog, ničeg političkog, čak u ovom tekstu nije pretrpeo nikakvu ozbiljnu kritiku. Jasno se i pošteno kaže da je on dobra osnova za rad, da nema ni promene pravnih instituta koji regulišu ovu materiju.
Šta bih razumeo? Razumeo bih da je u protekle dve godine, a dok se usvoji Zakon i prateća akta proteći će još dve godine, Vlada nastavila da radi katastarske operate nepokretnosti, a da bi onih 9% koji su urađeni za prethodnih 10 godina uvećala za 2% - znači, po 1% za svaku godinu - i da je u tom praktičnom radu videla da postoje određene zakonske smetnje. Tada bi bilo pošteno reći - gosodo poslanici, krenuli smo, radimo, imamo određene smetnje u Zakonu i tražimo od vas da te smetnje otklonite.
Ovako, nije urađeno ni 2% za dve godine, a menjamo neke marginalne članove Zakona. Šta mene plaši? Mene plaši da pristup, odnosno vokabular ovog zakona ukazuje na to da i u narednim godinama neće biti želje da se nešto radi. Evo zašto, reći ću vam. Prva stvar koja je urađena - formirana je komisija na čelu sa predsednikom Vlade. Poznata je stvar, Čerčil je rekao: "Ako hoćete da nešto propadne, da ne bude urađeno, vi formirajte komisiju". Znači, prvi korak, koji je po mom mišljenju nakaradan, mimo svih drugih stvari, mimo početka radova, to je formiranje komisije. Moje shvatanje, a i drugih ljudi, jeste da ako formirate komisiju, vi to unapred marginalizujete i ne želite da bude urađeno.
Druga stvar - duh promene Zakona ukazuje na to da nema ozbiljne želje da se radi. Ovo ću dokumentovati, a vi razmislite. Krunska promena Zakona je, a čuli smo i ministra, omogućavanje formiranja privatnih geodetskih organizacija. I do sada je to moglo. Trebalo je osam, a sada se predlažu tri radnika. Ali, u članu 2. se kaže - "te geodetske oranizacije ne mogu da obavljaju posao koji finansira budžet Republike". Pa, 80% ovih teških, odgovornih i veoma važnih poslova finansira se iz budžeta Republike.
I, kakvu stvar imate u praksi? Privatne geodetske organizacije formiraće se - odakle? Iz Republičkog geodetskog zavoda, odnosno iz njegovih filijala ljudi će prelaziti u privatne geodetske organizacije, a neće moći da obavljaju posao koji finansira budžet. Znači, taj posao koji finansira budžet, a velik je, ostaće Republičkom geodetskom zavodu, koji će biti oslabljen za one radnike koji pređu u privatne geodetske organizacije.
Sledeća stvar koja apsolutno ukazuje da ovom poslu nemamo nameru da ozbiljno pristupimo su, gospodo i dame, rokovi rada. Ako neko meni kaže da će za tri godine da uradi posao za koji je - evo pogledajte, zna i ministar, postoji studija Republičkog geodetskog zavoda - potrebno najmanje 10 godina (tri godine može u delu gde je poljoprivredno zemljište, gde nema građevinskih objekata), to je neozbiljno. To je kao kada bi poljoprivrednik rekao - sada ću da posadim kukuruz, pa ću za dva meseca da vršim berbu.
Znači da sve ovo što sam rekao mora dobronamerno da ukaže da nema ozbiljne namere da se ovome pristupi. Šta bi za mene bilo ozbiljno, odnosno za nas poslanike, čak i za poslanike vladajuće većine, koja treba da usmerava svoju Vladu? Bilo bi ozbiljno da je rekla - dame i gospodo, evo studije Geodetskog zavoda, za ovo treba milijardu maraka. To je tačno: stići će ta procena i do milijardu dolara, ali da ne omanemo - za taj posao treba milijardu maraka i 10 godina. Dajmo da krenemo po 2% godišnje i ova vlast će ostaviti sledećoj vlasti završeno bar još 9% ili 10%. Jedan posao koji je neophodan za ovu državu, koji se ne deli na partijske, političke i ne znam kakve, mora u nekom narednom periodu da bude urađen.
Međutim, ne mogu da se otmem utisku da politika koja je već pročitana, koju je i narod pročitao, a to je stalno ljuljanje, talasanje, a ništa se ne radi, i dalje uzima maha. Ali, narod je, dame i gospodo, to shvatio. Vi sada ne možete da prođete Srbijom da vam ne ispričaju priču kako je predlagač ovog zakona krenuo vozom kroz Srbiju i stao mu je voz negde u 10 sati; izađe, problem, nema pruge, on kaže - molim vas, pozovite ovu našu većinu iz Skupštine da dođe, a ovi kažu - tek je 11 sati, još nisu stigli; on kaže - pozovite i ove pomoćnike, ove naše sa balkona; oni dođu, a on kaže - gospodo, problem je, rešićemo ga, ljuljajte voz da putnici misle da voz ide. I voz se ljulja, putnici misle u prvi sat da voz ide, ali posle toga i mala deca shvate da voz ne ide. Ali, i dalje ga ljuljamo u ovoj oblasti.
Znači, Vlada bi trebalo da povuče ovaj zakon, ili da prihvati sve amandmane jer neće amandmani da ga pokvare ili da ga poprave. On je takav kakav je. I šta da uradi - ono što su govorile kolege iz DSS-a - da donese srednjoročni plan, opredeli finansijska sredstva i krene na posao.
(Iz sale: Povuci ga ti.)
Dame i gospodo, poslanik iz trećeg reda dobacuje, gospodin Popović, a ja njemu ne zameram. On je legenda ovog doma, ispričao je najbolji vic u ovoj godini, taj vic će da bude uvršćen u antologiju za ovu godinu; pitao je poslanike kakva je ova vlada, svi su ćutali, a on je rekao da je vlada reformska. Ja ga pozivam da ponovo priča taj vic, narod mnogo voli da čuje taj vic, jer je stvarno dobar. Hvala.

Dame i gospodo, ovde bi bilo vrlo interesantno čuti gospodina ministra Šumarca, jer se odbija amandman koji je krunska odbrana ovog zakona. Znači, mi smo predložili, a ministar brani zakon time da se izjednačavaju, odnosno da se uvodi privatna geodetska praksa koja treba da ubrza rad. U ključnim poslovima, a to su poslovi koje finansira budžet Republike, isključuju se privatne geodetske organizacije. Znači, tražili smo baš u duhu odbrane ovog zakona, onako kako ministar brani zakon, da se izjednače privatne geodetske organizacije i Republički geodetski zavod.
Malopre sam objasnio da će stvaranjem privatnih geodetskih organizacija Republički geodetski zavod biti oslabljen, jer nemamo mi geometre na birou. Ti geometri će da dođu, odnosno stručna radna snaga će doći iz Republičkog geodetskog zavoda u privatne. Desiće nam se da imamo mnogo jaču privatnu geodetsku organizaciju nego što je Republički geodetski zavod u nekim segmentima.
Prema tome, sasvim je logično, ako ministar brani zakon uvođenjem privatnih geodetskih organizacija, da se u poslovima koje obavljaju izjednače organizacije. Mislim da je amandman logičan i treba ga prihvatiti, ako ministar nema neko novo objašnjenje. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Slobodan Pavlović je podneo amandman na član 55, a pošto je on iz zdravstvenih razloga sprečen da dođe ja ću obrazložiti amandman.
Amandman je tehničke prirode. Moram da pročitam tekst zakona da biste shvatili o čemu se radi.
Član 55. glasi - ako geodetska organizacija koja je registrovana do dana stupanja na snagu ovog zakona ne uskladi svoje poslovanje sa uslovima propisanim ovim zakonom i aktom Vlade Republike Srbije, u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, biće brisana iz registra geodetskih organizacija.
Gospodin Pavlović predlaže da se iza reči "90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona" doda rečenica "odnosno od dana donošenja akta Vlade Republike Srbije". Zašto? Jer je uslov kumulativan, mora da ispuni i uslove zakona i uslove akta Vlade. I šta sada može da se desi u praksi - može da se desi da zakon bude donet i da mu teče rok normalno 90 dana, a da akt ne bude donet na vreme, već bude donet 89-tog dana; pošto se primenjuje 90 dana od dana stupanja na snagu zakona, može da se briše geodetska organizacija, bez krivice onoga ko je vlasnik.
Gospodin Pavlović predlaže da kumulativno važi i datum donošenja odluke, odnosno akta Vlade koji bliže reguliše ovu materiju. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 134. kojim sam predložio da se iznos sredstava koji se ostvaruje po osnovu člana 130. ne umanjuje za deo prihoda koju fakulteti ostvaruju sopstvenim radom od polaganja stručnih ispita, nekih vrsta školarina, prijave ispita i ostalog.
Zato sam dao šire obrazloženje. Verovatno je to destimulisalo rad onih fakulteta koji značajne prihode ostvaruju na ovaj način. Video sam da je Vlada pažljivo čitala i da je obrazloženje bilo dobro, jer je Vlada u svom obrazloženju neprihvatanja amandmana koji sam dao na član 134. rekla, da su ova rešenja identična rešenjima koje je dala Vlada u svom amandmanu. Sve bi to bilo dobro da ne postoje faktografija i dokumentacija da sam amandman predao 6. marta, a da je Vlada svoj amandman dala 23. marta.
To u velikoj meri pokazuje da se nastavlja stara praksa ove vlade, koja slovi za demokratsku vladu. Ne bi me možda ni čudilo da je na čelu te vlade gospodin Janjić kao radikalan čovek, to me mnogo ne bi ni zapanjilo. Ali, od jedne demokratske vlasti koja stalno za sebe priča da je demokratska, nedopustiv je, bar u parlamentarnom životu Evrope na koji se stalno pozivamo, ovakav odnos prema narodnim poslanicima, bili oni iz pozicije, ili opozicije.
Ali, ovde je naglašeno kroz višegodišnju praksu, naročito prema poslanicima opozicije, da se ne prihvataju amandmani poslanika koji su dostavljeni sedam dana pre amandmana Vlade. Mislim da to vređa narodne poslanike, da vređa i Narodnu skupštinu i da ne smemo da nastavimo sa takvom praksom, bez obzira da li se radi o amandmanima pozicije ili opozicije.
Mislim da uvek treba da bude čast Vladi i Skupštini da prihvate amandman narodnog poslanika, kada on dođe sedam dana pre amandmana Vlade, da tu nema ničega štetnog, ničeg ružnog, samo možda nečija sujeta biva pogođena. Mislim da sa ovakvom praksom treba da prekinemo i najviše sam se zbog toga javio.
Inače, zadovoljan sam prihvaćenim rešenjem. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, ja ću kratko jer je vaš demokratski poslovnik dao svakom poslaniku Socijalističke partije minut i 20 sekundi, pa da bi i druge kolege mogle nešto da kažu.
Ovaj zakon je potpuno kristalno čisto, kako bi vi rekli transparentno, pokazao dve stvari. Prvo da u Srbiji nema ni "d" od decentralizacije, od one velike priče u izbornoj kampanji i u toku usvajanja Zakona o lokalnoj samoupravi, - decentralizacija, decentralizacija. Neumoljivi jezik brojki pokazao je da od toga nema ni "d", jer decentralizacija nije decentralizacija ovlašćenja, već decentralizacija kese sa parama, omogućavanje poreskom obvezniku da u nekom značajnijem procentu odlučuje o parama koje izdvaja.
Kada pogledamo jezik brojki, koje su ovde valjda neoprezno, a možda i namerno date prilično otvoreno, videćemo da je ono čime raspolaže lokalna samouprava, ako odbijemo izvorne prihode u delu prihoda bez ograničenja, 16 milijardi. Ako odbijemo 8 milijardi koje dobija Beograd to je 8 milijardi i u delu prihoda koje tretira ovaj zakon to je 8,6 milijardi i ako odbijemo 2,6 milijardi to je 6 milijardi, znači 14 milijardi i ako to stavimo u koleraciju sa republičkim budžetom, lokalna samouprava raspolaže sa oko 7% sredstava. Koliko sredstava toliko i decentralizacije.
Druga, mnogo važnija po meni, stvar u raspodeli siromaštva jeste, a moram da upotrebim malo grublju reč, besramna beogradizacija Srbije. Ja se pitam kako gospodin Bogdanović nije ni pocrveneo kada je izašao za govornicu i rekao da je ovim zakonom najviše oštećen Beograd, jer je jezik brojki neumoljiv. Samo nekoliko brojki iz ovog zakona. Od ukupnog prihoda sredstava van ograničenja, znači poreza na promet, opštine imaju 8%, a grad Beograd 15%, znači ukupno na nivou Srbije 16 milijardi i od toga Beograd uzima 7 milijardi 680 miliona, blizu 8 milijardi. Znači, 50% svih sredstava van ograničenja iz poreza na promet, najkvalitetnijih sredstava, uzima Beograd, a 50% svi gradovi, znači Kragujevac, Novi Sad, Niš i 169 opština u Srbiji.
Lično bih možda mogao nekako to da progutam da nije dela koji se tiče ovog zakona, o kojem je ministar govorio kao o zakonu koji omogućava ujednačavanje potrošnje u gradovima, odnosno u velikoj meri zadovoljava načelo solidarnosti. Kada to pogledate, mislim da svaki pošten čovek i svaki poslanik mora da zadrhti. Kada pogledate, od 8,6 milijardi, deo koji je namenjen za solidarnost, Beograd uzima 2,6 milijardi; kada to prevedete na broj stanovnika Beograd uzima 1.600 dinara po stanovniku, a oni kojima je, po rečima ministra, ovo namenjeno kao deo ujednačavanja prihoda, kao deo solidarnosti, dobijaju, recimo - Valjevo 500 dinara po stanovniku, Boljevac 900 dinara, Bosilegrad 900 dinara. Znači, Beograd je pomoću kriterijuma o kojem je veoma pošteno govorio gospodin Pomoriški uspeo da u deo sredstava koji je namenjen za peglanje troškova uđe sa preko 35 do 40%. Znači, klasična beogradizacija od koje neko mora da pocrveni. Govorio je časno i poslanik Lune. Mi, narodni poslanici, zastupamo građane Srbije. Mislim da je u našem siromaštvu nedozvoljena ovakva podela sredstava.
Ako ovo sa jezika apsolutnih brojki prevedemo na jezik procenata vidite da Beograd ima 15% poreza na promet, 5% poreza na zarade i 7,5% dodatnog učešća na promet; ako izuzmemo izvorne prihode, on se približava nekoj idealnoj svetskoj raspodeli za lokalnu samoupravu, za pravu decentralizaciju. Znači, jedini ko je dobio decentralizaciju u Beogradu i pravo da raspolaže svojim sredstvima jeste Beograd, jer građani raspolažu sa preko 35% sredstava koje izdvajaju.
U drugim gradovima najžešće su pogođeni gradovi srednje veličine, Zrenjanin, Subotica, Leskovac, Čačak, gde građani nemaju ni do 15% sredstava zajedno sa izvornim prihodima na odlučivanje.
Ne znam, mene samo interesuje kako će poslanici iz gradova, predsednici opština kojih se ovo tiče, da glasaju za ovaj zakon, verujte mi, nije mi jasno. Ja bih predložio da ministar ovo povuče, da u ovom delu raspodele, kažem opet - siromaštva, uradi pravičnije, bar u delu sredstava koja imaju zadatak da ujednače prihode, odnosno da obezbede solidarnost sa manjim opštinama. Verujem da i vi mislite da Beograd ne spada u siromašne opštine i da ne može da dobije 1.600 dinara po stanovniku iz dela namenjenog za solidarnost, a da Bosilegrad ili Bujanovac ili neko dobije 1.000, 1.100 dinara po stanovniku.
Uvažavajući sve argumente koji mogu da se kažu, mislim da je ovo nedopustivo za parlament Srbije. Hvala.