Dame i gospodo, drugarice i drugovi, zaista je dosta bilo slušanja raznoraznih naučno-fantastičnih komentara danas, koji nemaju nikakvu podlogu. Vezano za sve ovo, šta je najvažnije? Najvažnije je da je ova rasprava pokazala šta je čija želja i ko je koga u ovaj parlament poslao sa kojom idejom.
Siguran sam da su neke kolege uspele da nas ubede da odložimo donošenje ovog zakona, da bi već 01. septembra notari imali silna posla, kako bi neki tajkuni koji su bukvalno pljačkaškom privatizacijom pootimali najplodniju zemlju po Vojvodini to uspeli da valorizuju i da zemljište iz preduzeća prebace na strana lica i da tako jednostavno dođu do gotovine. To se neće desiti.
Dobro je što se u ovom trenutku ovim zakonom reguliše način kojim će se stvoriti prostor od deset godina, u kojem je, po meni, najvažnija stvar stvaranje fonda iz kojeg bi se realizovalo pravo preče kupovine. Zašto kažem da je to, po meni, jako važno? Zato što država ne sme ispustiti priliku da poljoprivredno zemljište po realnoj tržišnoj ceni otkupi, da ga zatim kroz odgovarajuće procedure, za koje treba pripremiti zakonsku podlogu, ukrupni, jer jedino se državno zemljište može kroz komasaciju u ovom trenutku ukrupnjavati, i time stvoriti realnu podlogu da poljoprivreda u Srbiji počne da staje na noge.
Još jedna stavka koja treba u svemu ovome da dođe na svoje mesto, jeste da upravo to zemljište koje će se na ovakav način upodobiti za efikasnu poljoprivrednu proizvodnju, pod beneficiranim uslovima, pod prihvatljivim uslovima, sa dovoljnim grejs periodom, proda, ustupi, uz kredite, mladim bračnim parovima koji žele da ostanu na selu i da tako pokažemo jednu ozbiljnost, kao što smo je pokazali i u dosadašnjem radu.
Ozbiljnost kada je poljoprivredno zemljište u pitanju, ova Vlada i prethodne vlade koje je nosila SNS sa svojim koalicionim partnerima samo kroz jedan tipičan i lagan primer pokazuju koliko je to bilo ozbiljnije i poštenije i sa jasno izraženom namerom u odnosu na one koji su vladali do 2012. godine.
Naime, 2015. godine privatizovano je preduzeće PIK „Bečej“, koje ima oko tri hiljade hektara zemljišta u svom vlasništvu, i prodato je za 45 miliona evra. Poređenja radi, 2005. godine „Agrounija“, koja ima sedam hiljada hektara zemljišta, prodata je za samo dva miliona evra. I jedno i drugo preduzeće, nekim sticajem okolnosti, privatizovala je i kupila MK grupa. Razlika u ceni je jasna. Hektar zemljišta privatizovan 2015. godine je koštao otprilike oko 15.000 evra, a hektar zemljišta privatizovan 2005. godine je prodat za manje od 300 evra.
Nemojte da mislite da smo mi zaboravili i da su šećerane privatizovane za budzašto, pa je šećerana u Pećincima, koja je plaćena cela dva ili tri evra, sa sobom omogućila besplatno korišćenje više od 100 hektara poljoprivrednog zemljišta takođe MK grupi. Prema tome, ovo jasno govori o tome ko kakav odnos ima prema poljoprivrednom zemljištu, prema poljoprivredi i prema poljoprivrednicima, jer razlika koja je samo u ovome izneta više nego dovoljno govori.
Ovaj zakon je zaista smislen i očigledno jedini moguć. Možda su nekakve varijante bile drugačije, mogući nekakvi drugačiji uslovi, ali se ovo nije moglo rešiti bez donošenja zakona i bez postavljanja određenih uslova. Znate šta je besmisleno? Besmisleno je kada vi objašnjavate da kao pripadnik žutog preduzeća, u vreme kada imate platu od 800 evra, možete da kupite stan u Beču od 800.000 evra. To je besmisleno. Besmisleno je, pa čak je i protivzakonito i krivično delo i šta sve ne, kada iz svojih divljih prerađivačkih kapaciteta prodajete prerađevine ili meso Kliničkom centru Vojvodine.
(Aleksandar Martinović: Au, ko je to radio?)
Pa, žuto preduzeće, ko bi drugi radio u ovoj državi. Ko se diči zlatnim perom i kaže da mu je toliko drago što je potpisao sporazum da kako, čini mi se, reče kolega Orlić je izjavio da taj dotični derikoža Boža ni ruku neće oprati. Pa, ne da neće oprati, on ne može da opere ni ruku, njega ne mogu da operu ni Sava ni Dunav, ni sva voda koja je protekla za ova vremena, jer onaj ko je došao da spava kod tetke na kauču, a sa zlatnim perom potpisao sebi više od 20 miliona evra akcija u jednoj banci, zaista je jako dobro znao šta radi, kako pregovara i zašto je ovako sporazum ispregovaran.
Slažem se sa mojim kolegama, neće se moje kolege možda iz SNS složiti sa ovim, slušajući sve ovo danas, da je otprilike poljoprivredno zemljište najbolje bilo zaštićeno u vreme do 1990. godine, kada je postojala društvena svojina, kada su samo poljoprivredni kombinati mogli da imaju ili zemljoradničke zadruge u vlasništvu poljoprivredno zemljište, a fizička lica ograničena agrarnim maksimumom. Ja se sa setom sećam toga, a možda i priželjkujem, ali realnost je nešto drugo u ovom trenutku gde mi živimo i prema tome se moramo i ophoditi na odgovarajući način.
Poljoprivredno zemljište nažalost nije, kako to neki pogrešno tumače, definisano u sadašnjem Ustavu Srbije, a kada vidite kakav je sporazum, možda ni to nije slučajnost, nije definisan kao dobro od opšteg interesa, ono je ipak ostalo samo kao nepokretnost. Tako da, drage moje uvažene kolege, obzirom da mnogi pričaju o mogućim promenama Ustava, pa se i zalažu, možda treba i kroz promene Ustava razmišljati na koji način definisati status poljoprivrednog zemljišta da bi ono bilo zaštićenije nego što je u ovom trenutku.
Zahvaljujem i ponavljam da ćemo glasati za ovo, jer jednostavno ovo u ovom trenutku sprečava da poljoprivredno zemljište pređe u privatnu svojinu fizičkih lica državljana EU. Hvala.