Dame i gospodo, drugarice i drugovi, uvažena gospođo ministre sa saradnicima, ja ću se unapred izviniti svima ako zbog straha od nekih ranijih istupa ovde nešto i zaboravim i propustim ili se zbunim, mada to teško može da se desi jer čovek ovde treba da se zbuni samo kad čuje ozbiljne argumente. Na neozbiljne argumente koji proističu očigledno iz rasprava koje su dobro obavljene otišli toliko široko da su postale i kafanske rasprave o ovim zakonima, jer ovakve zaključke i ovakve komentare možemo da čujemo samo iz nekakvih takvih uslova u kojima se može debatovati i diskutovati. Ali, to ionako nije primereno ovom domu, pa se na to i ne treba nešto posebno osvrtati dalje.
Ovom prilikom ću govoriti o nekoliko zakona. Očigledno smo imali potpuno dijametralno suprotne stavove u odnosu na neke prethodne govornike, pogotovo kada je u pitanju Zakon o aerodromima. Ovaj zakon je jako važan i jako je dobro što je Ministarstvo prepoznalo potrebu za donošenjem ovog zakona jer, jednostavno, ovim zakonom se definiše delatnost upravljanja aerodromima kao delatnost od opšteg interesa. Zakonski gledano, to je osnovni preduslov da bi se uopšte moglo razgovarati o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, odnosno da li za pojedine aerodrome ova država ima interesa ili nema, odnosno da li privatna lica imaju interese ili nemaju da kroz ugovore o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama izvrše ulaganja, revitalizuju ih i stave u funkciju.
Zakonski gledano, to je osnovni preduslov da bi se uopšte moglo razgovarati o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, odnosno da li za pojedine aerodrome ova država ima interesa ili nema, odnosno da li privatna lica imaju interes ili nemaju da kroz ugovor o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, izvrše ulaganja, revitalizuju ih i stave u funkciju.
Dobro je što država ne pokušava da uđe u sve segmente privrede i dobro je što se ostvaruju uslovi da širenjem delatnosti, poboljšanjem uslova za iskorišćavanje aerodroma kojih nije tako malo u Srbiji, mi potpomognemo da se razvije ne samo privredna, već i turistička delatnost pojedinih oblasti.
Nemojmo da zaboravimo da Zlatiborski region, zasigurno ima jako velikog interesa za revitalizacijom i stavljanjem u potpunu funkciju Aerodroma „Ponikve“, koliko Kopaonik može da dobije na svom statusu i rejtingu iskorišćenosti ukoliko bude stavljen u funkciju Aerodrom „Lađevci“ i da ovde ne licitiram i ne nabrajam ono što je očigledno, samo ministarstvo prepoznalo, stvorilo osnov i vrlo jasno definisalo proceduru kroz koju može doći do ugovora o javno privatnom partnerstvu, a nadasve vodilo računa o tome da se ni jedan interes države Republike Srbije, pa ni jedan strateški vojni interes ne može ugroziti. Između ostalog, svi aerodromi su, pa taman bili i definisani isključivo kao civilni u nekim, ne daj bože, situacijama, upravo vojno-strateški objekti, tako da mislim da je potpuno besmisleno polemisati na ovu temu.
Oko Zakona o stanovanju je bilo krajnje vreme da se uvede red i disciplina u održavanje stambenih zgrada. U način na koji će se to činiti i raditi, jer, nažalost, za razliku od jednog broja dobro organizovanih skupština stambenih zgrada kako se to do sada zvalo i predsednika, ljudi koji su bili jako odgovorni prema svojini koju imaju, kako na svojim stanovima, tako i na zajedničkim delovima zgrade, nažalost, pokazalo se da smo u mnogim slučajevima nemarni, neorganizovani, pa čak bili i u prilici da bahatošću jednog pojedinca samo u celoj zgradi, dovede se u pitanje investiciono održavanje celokupne zgrade.
Ovaj zakon upravo stvara jasno precizirane preduslove da se tako nešto u buduće spreči. Ne vidim da je bilo kakvo mešanje u nečije unutrašnje stambeno pitanje to što se pitanje održavanja stambenih zgrada dovodi na jedna nivo koji mora da pruži mogućnost da svačija svojina bude jednako i na odgovarajući način zaštićena.
Mislim da jedan ozbiljan deo tereta ovde koji je važan, Ministarstvo, neću reći prebacuje, ali stavlja u nadležnost lokalnim samoupravama. Ne samo što im stavlja u nadležnost, nego jednostavno i pruža mogućnost lokalnim samoupravama koje su do sada bile sputane u tom delu da jednostavno mnogo više prostora i mogućnosti imaju kada je u pitanju definisanje određenih stvari koje su bitne za funkcionisanje zgrade.
Tako recimo, članom 76. ovog zakona, predlaže se da pitanje tzv. opšteg kućnog reda definiše lokalna samouprava. To nikako ne zadire u pravo vlasnika stambene zgrade da ukoliko žele, kroz pravila vlasnika na još neki specifičniji način regulišu pitanja kućnog reda. Ali, pitanje kućnog reda i jeste pitanje lokalne samouprave upravo zato što svaka lokalna samouprava može mnogo bolje da sagleda na tom mikroplanu šta je to šta je za određene zone grada prihvatljivo, a šta je neprihvatljivo.
Pitanje kućnog reda treba upravo da stvori mogućnost da se spreči da pojedinci koji to i danas čine, ne dovode u poziciju sve ostale stanare u zgradi da zbog toga trpe. Bilo da pretvaraju stambene poslove u poslovne prostore, u poslovne prostorije, bilo držanjem kafića koji rade po celu noć i ometaju normalan život i funkcionisanje tamo gde to nije nužno, pa moram reći, i do toga da pojedini stanari ne vode računa o svojim komšijama, uz svo dužno poštovanje mene kao ljubitelja životinja i pasa i svega toga, da ne kažem baš da su od svojih stanova napravili štenare, ali dešava se čak nešto i približno tome, da time ugrožavaju i zbog održavanja zgrade, ugrožavaju i ostale stanare.
Sve to može da se propiše na nivou lokalne samouprave, a to će onda upravo stvoriti mogućnost i obavezu komunalnoj inspekciji da postupa u skladu sa ovlašćenjima koje mu ovaj zakon pruža, da nadzire i kontroliše kompletno sprovođenje svega toga.
Pitanje stambene zajednice, kako se to sad zove, je pitanje mogućnosti da se sama zgrada dobrovoljno organizuje i da izabere svog upravnika. Normalno je da, ukoliko sama stambena zajednica poželi, može angažovati profesionalnog upravnika, ali to je njeno pravo a ne obaveza. Ono što je dobro i novina u ovom zakonu jeste uvođenje prinudnog upravnika sa ograničenim trajanjem tamo gde stambena zajednica neće ili ne želi da se organizuje.
Jako je važno da to bude potpuno kontrolisano i dobro je što je to spušteno na nivo lokalne zajednice koja sada ima obavezu da vrši registraciju svega što je vezano za pitanje stambene zajednice i obezbedi na jednom šalteru dobijanje i PIB-a i provere svih papira i funkcionisanje stambene zajednice. Ovde stambena zajednica, praktično, u određenim stvarima dobija i status pravnog lica, što joj pruža mogućnost da zaključuje odgovarajuće ugovore po pitanju održavanja koje je ovde vrlo jasno definisano, kao hitno, tekuće i investiciono i time jednostavno potpuno precizirano kuda i kako ćemo dalje morati da idemo i kako ćemo morati da se ponašamo, da budemo odgovorni prema sebi, ali da budemo odgovorni i prema svojim komšijama kao i prema prolaznicima.
Znate, nedopustivo je bilo da zbog zakonskih odredbi onoga ko živi u prizemlju ne zanima što curi krov. Da onoga ko živi u prizemlju ne zanima da li se održava lift bez obzira što mu komšija živi na desetom spratu. Jednostavno te stvari će ovde mnogo funkcionalnije i mnogo brže biti rešavane.
Očigledno da dolazi vreme kada će i same zgrade i svi stanari morati da budu daleko zainteresovaniji i za energetsku efikasnost stambenih zgrada, a to jednostavno, kroz ove mere može da se sprovede i ovde je potpuno definisano šta u tom pravcu treba da radi stambena zajednica, šta treba da radi lokalna samouprava i u kojoj meri mogu da tome pomognu sa različitih nivoa i Republika, ali i lokalna zajednica.
Ono što može da bude problem ovde jeste jedan vrlo specifičan, a to je što gradske opštine nisu prepoznate u Ustavu koji je važeći, nemaju jasno svoju poziciju definisanu, ali onda će grad Beograd kao takav morati da preuzme mnogo više obaveza na sebe kada je u pitanju sprovođenje ovog zakona u odnosu na opštine koje su u sklopu grada Beograda.
Želim da istaknem i sledeću stvar koja je jako važna, a to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Narodne Republike Kine. Potpuno je bespotrebno govoriti koliko je veliki značaj ovog sporazuma i šta mi možemo od njega da očekujemo, ali ono što je najvažnije u svemu ovome jeste u stvari priznanje spoljnoj politici koju vodi Vlada Republike Srbije od jedne od najvećih zemalja i najmoćnijih zemalja na svetu. Ako je jedna Kina znala da prepozna poštovanje koje njenoj veličini, njenoj snazi i njenom prijateljstvu prema Srbiji, Srbija ukazuje i uzvratila jednaki poštovanjem bez obzira na različitost u veličini, snazi, poziciji ekonomije, onda to samo pokazuje da je ispravan način na koji ova Vlada vođi međunarodnu politiku.
Iz tog razloga očekujemo da će upravo postupak koji je premijer učinio u ponedeljak, napuštajući Brisel posle neprimerenih, bezobraznih i nevaspitanih ucena koje su postavljane iz Republike Hrvatske, doneti i uroditi plodom, jer jednostavno neće poštovati niko nikoga ukoliko sam sebe ne poštuje. Ovo što je Republička Vlada uradila u ponedeljak je od izuzetnog značaja i za svako poštovanje. Kamo lepe sreće da su se na takav način ponašale prethodne vlade, prethodni premijeri. Možda bi položaj građana, odnosno srpske manjine u Hrvatskoj danas bio mnogo bolji i mnogo povoljniji nego što je u ovom trenutku, da se drugačije ponašalo i postupalo u vreme kad je Hrvatska pristupala EU.
U svakom slučaju, siguran sam da ova Vlada može, ume i hoće da ispravi sve propuste iz ranijih perioda, ali mora se staviti uspravno i imati tačno odmerenu i jasno definisanu politiku u svemu.
U danu za glasanje, podržaćemo sve ove predloge i zahvaljujem se na tome što ste prepoznali sve ove ključne elemente koji treba kroz ove zakone da budu mnogo bolje definisani i koji će mnogo bolje precizirati postupanje i ponašanje u mnogim oblastima. Hvala.