Reklamiram, poštovani predsedniče, povredu Poslovnika, tačnije člana 107.

Želim da kažem da je ovakvim izlaganjem narodnog poslanika iz opozicije povređeno dostojanstvo ovog parlamenta. Podrazumevam da kada se govori u ovo domu treba da se govori sa činjenicama, a ne sa polu informacijama, ili neistinama. Ako govorimo, dolazim pre svega da kažem kao narodni poslanik iz Prokuplja, i nema govora o tome da su probleme izazvali SNS i vlast SNS u Prokuplju. Te probleme je ostavila vlast bivša, vlast DS, sa preko 300 radnika u komunalnom preduzeću od čega preko 250 u administraciji. Odgovorno tvrdim da nijednog radnika nije primila vlast SNS.

S druge strane, svi radnici iz administracije koji su ovim programom reorganizacije preduzeća, dakle, kako kaže poslanica, ostali bez posla svi su dobili ponudu da rade u kompaniji „Leoni“ ili da rade na drugim poslovima. Nažalost, niko od njih nije pristao na to. Zato smatram da, ovakve vrste insinuacija ne treba u parlamentu tolerisati.

Zahvaljujem.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, pre svega kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu dužan sam da informišem građane i informišem narodne poslanike o tome da smo održali sednicu Odbora za zdravlje i porodicu i praktično jednoglasno podržali izmene Zakona o predmetima opšte upotrebe.

Objasniću zašto smo to uradili i zašto je neophodno praktično da prilagođavamo naše zakonodavstvo zakonima EU. Pre svega, sve ono što je značajno i sve ono što je korisno za našu zemlju, moj stav je da treba usvajati. Sve ono što će državu Srbiju učiniti modernijom u svakom smislu, učiniti da njeno zakonodavstvo bude ne samo modernije već i efikasnije, svakako da treba usvajati. Podsetiću, takođe, javnost da smo unazad, već koliko godina, svaki zakon koji je u ovoj Skupštini donesen, svaki zakon, govorim o zdravstvenim paketima zakona, koji je razmatran u ovom domu je pre toga prilagođen zakonodavstvu EU. Podsetiću da su i Zakon o zdravstvenoj zaštiti, taj krovni zakon, Zakon o zdravstvenom osiguranju, Zakon o transfuzijskoj medicini, o medicinskoj evidenciji i dokumentaciji itd, svaki od njih je prilagođen i usaglašen.

Ono što je posebno značajno jeste otvaranje tog poglavlja 28 koji se tiče zdravlja i ono što je posebno značajno, vezano za to poglavlje, jeste da ćemo ovim usaglašavanjem dobiti visoku bezbednost određenih predmeta, medicinskih predmeta, dobićemo, takođe, ne samo visoku bezbednost, nego jednu, rekao bih, jednu mnogo značajniju kontrolu u ovom sektoru, u ovoj oblasti. Najbitnije je, suštinski gledano, imaćemo zadovoljnijeg građanina, zadovoljnijeg čoveka koji koristi usluge tog sistema.

Ono što je vrlo bitno jeste da u sklopu otvaranja ovog poglavlja i u sklopu prilagođavanja našeg zakonodavstva, govorim o zdravstvenom zakonodavstvu, postoje vrlo osetljive oblasti u zdravstvenoj zaštiti. Ovde govorim o proizvodnji sterilnih medicinskih proizvoda i govorim o proizvodnji derivata krvi. Za ove dve jako osetljive oblasti će biti poseban režim, odnosno mi ćemo imati dodatno vreme za prilagođavanje, i to je posebno značajno, i apsolutno pozdravljam taj momenat iz razloga što u ovom dodatnom periodu prilagođavanja mi ćemo biti u stanju da ove osetljive grane našeg zdravstvenog sistema dodatno prilagodimo i dodatno u nekom narednom periodu afirmišemo za razvoj.

Na kraju, rekao bih da su upravo ovi zakoni i ove izmene adekvatan primer kako Vlada razume svoje obaveze, kako Vlada Republike Srbije doživljava svoje obaveze koje je preuzela, dakle na jedan vrlo temeljan i ozbiljan način. Sve ono što je preuzeto mora da se ispoštuje i, na kraju krajeva, implementira kroz zakonska rešenja.

Želim vam srećan rad i nadam se jednoglasnom usvajanju ovog predloga. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici javio sam se danas za reč zato što smatram da je tema izuzetno značajna. Drugi razlog je i taj što kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu smatram da treba da dam sud koji je vezan za današnji zakon.

Uvek je zadovoljstvo kada u ovom domu raspravljamo o zakonima koji se tiču regulisanja delatnosti koja je možda i najbitnija u našoj zemlji. Ono što je naročito bitno jeste da ovim zakonom država pokušava da pre svega reguliše oblast koja je izuzetno osetljiva.

Ono što želim reći jeste da ovim zakonom se pre svega pokušava da taj ekonomski i finansijski status porodilja koje su zaposlene ili koje imaju radni odnos, bude popravljen.

Naglasio bih, a o tome bih i rekao nešto više u kasnijem delu diskusije, da je posebno značajan taj efekat na porodilje koje su poljoprivredni osiguranici.

Osim toga, čitajući ovaj predlog zakona moram da priznam da je zakon temeljno urađen i da predstavlja jedan, rekao bih, prototip kvalitetno urađenog zakona.

Zašto ovo kažem? Zato što on nije plod samo rada, isključivo rada birokrata u ministarstvu, već je plod prihvatanja i implementiranja ideja onih organizacije koje brinu o deci i porodici i čiji rad se zasniva upravo na njima.

Pomenuo bih nekoliko njih kao što su „Mame su zakon“, „Roditelj“, „Bebac“, „Bravo za mame“, „Srbija u pokretu“, dakle, sve one organizacije koje smo i u ranijim sazivima pominjali kao vrlo značajne vezano za ovu problematiku. Zato danas zaista moramo otvoreno da govorimo o ovom problemu koji tišti ne samo Srbiju, već tišti većinu savremenog svega.

Nažalost, godišnje Republika Srbija izgubi grad veličine Kikinde, izgubi preko 40.000 stanovnika samo zato što je nivo rađanja značajno niži od potreba proste reprodukcije.

Mi imamo veliki problem. Dakle, taj problem je, kao što i gospodin ministar izjavio započeo posle Drugog svetskog rata, nastavio se sedamdesetih godina prošlog veka, doživeo, rekao bih, kulminaciju dvehiljaditih godina kada smo imali u jednom trenutku, mislim da je podatak iz 2006. godine, da je nivo rađanja bio 30% niži od osnovne potrebe za osnovnu reprodukciju. Dakle, to je nešto što je zaista dramatično.

Zato ovaj zakon sagledavam takvim očima da shvatam da je ovo samo jedan u nizu koraka da pokušamo da povećamo broj novorođene dece. Upravo zato naši koraci, govorim o koracima države, govorim o političkom odgovoru, mora da bude smislen, kontinuiran, intenzivan i plod jedne detaljno razrađene strategije. Ako govorimo o aspektu ekonomije, mislim da pre svega naša zemlja u ovim trenucima doživljava značajan ekonomski rast. Doživljavamo i tehnološki napredak, povećanje produktivnosti. To je samo jedan, ali ne mali i ne malo značajan parametar koji utiče na priraštaj, na rađanje dece.

Pomenuću i to da naša država predstavlja lidera u privlačenju stranih direktnih investicija. To je nešto što zaista treba da imponuje svima nama zajedno, a sa druge strane, predstavljamo ne samo regionalnog lidera zbog ozbiljnosti države, zbog veličine, već rekao bih i u evropskih okvirima imamo zaista dobre rezultate.

Ono što je veoma značajno i što bih posebno potencirao jeste da moramo kao država da podržimo majčinstvo i roditeljstvo. Nažalost, posmatrajući čitav ovaj problem kroz istoriju, kroz vreme, čini mi se da se majčinstvo negde izgubilo. Čini mi se da svaki mladi bračni par ima mnogo više tzv. bitnih tema, nego što je to roditeljstvo i čini mi se da se majčinstvo kao takvo gurnulo u neki drugi plan.

Takođe, probleme koje percipiram kao značajne u ovom našem zajedničkom problemu jesu moderan život, brzina života. To su pre svega problemi koji dovode do neusklađenosti i nesrazmere sa jedne strane poslovnih obaveza i profesionalnih zadataka, a sa druge strane do roditeljstva i tada dolazi do odlaganja formiranja porodice. Nažalost, dolazi i do toga da se neke porodice apsolutno i ne formiraju do kraja života pojedinca, a zapamtite gospodo narodni poslanici, porodica je srž društva. Porodica je suština i porodica je mesto, osnovna ćelija društva u kojoj nastaje i buja novi život.

Zato lično smatram da mi kao država i kao odgovorni pojedinci moramo da napravimo ambijent u kome će roditelji na sasvim drugačiji, na lakši način donositi odluke da imaju dete, bez obzira da li je reč o prvom, drugom, trećem ili više dece. Zato opet kažem da je država ta koja je odgovorna da nakon dobijanja dece, porodicama omogući da se dobijanjem dece ne uruši ekonomski i društveni status same porodice. To je ne sumnjivo najbitnija uloga države u ovom trenutku.

Upravo je donošenje ovog zakona, opet se vraćam na sam početak a to je ishodište, upravo donošenje ovog zakona vidim kao jedan značajan pokušaj države da poveća broj novorođene dece, kao značajan pokušaj države da omogući i porodicama sa decom da imaju koliko, toliko održiv, da kažem taj ekonomski segment, da ne desi ekonomsko, odnosno finansijsko urušavanje porodice koji imaju decu. Ovo je posebno bitno za one porodice koje žive na selu, za poljoprivredne osiguranike, odnosno porodilje koje su poljoprivredni osiguranici.

Ja, ne znam da li vi znate gospodo narodni poslanici, koliki je iznos poljoprivredne penzije? Kolika je osnovica poljoprivredne osiguranja, a kolika je bila naknada za porodilje koje su imale poljoprivredno osiguranje, a koliko će biti sada? Mislim da ovaj zakon donosi dobro. Zato ga apsolutno podržavam u ovom njegovom segmentu koji sam već naglasio.

Dakle, uvođenje donje granice naknade porodiljskog odsustvo u visini minimalne zarade je sjajna stvar. I to ću reći ovde i svuda. Reći ću isto tako da ovaj zakon nosi nekoliko vrlo bitnih zakonskih rešenja koja će ne samo pomoći finansijski porodicama već će olakšati različite procedure za koje svi zajedno znamo da su nekada jako složene i kompleksne.

Recimo, definisanje, brižljivo definisanje procedura koje se tiču dečije dodatka i olakšavanja dobijanja dečijeg dodatka za porodice koje imaju tzv. samoroditeljne porodice, gde postoji samo jedan roditelj. To je nešto što je zaista za pohvalu. Ovaj predlog, apsolutno podržavam.

Da ne bih dužio zbog sledećih govornika koji treba da se obrate u ovom domu moram da kažem da kada sumiram sve utiske vezano za ovaj zakon, moram da kažem da smatram da on predstavlja jedan vrlo značajan korak u najbitnijoj borbi, a to je borba da Srbija i dalje rađa i Teslu i Pupina i Milankovića. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvažene kolege narodni poslanici, ja ću danas govoriti sa zaštitnom maskom, pre svega iz razloga što lično smatram da trebamo da damo primer da iz ovog najvišeg zakonodavnog doma možemo da komuniciramo uz poštovanje protivepidemijskih mera o kojima danas raspravljamo.

Naime, kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu Narodne skupštine Republike Srbije uvek sam bio zadovoljan kada zdravstveni zakoni dođu u skupštinske klupe. Međutim, mi danas imamo situaciju da raspravljamo o Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, odnosno o njegovim dopunama i izmenama, o zakonu koji je iznuđen jednom epidemijom zato što važeći zakon, dakle, ovaj aktuelni o kome govorim, kada je bio pisan i kada smo ga usvajali, ova epidemija nije bila ni poznata.

Međutim, danas, kako smo čuli i od ministra, broj zaraženih, broj obolelih i, nažalost, broj preminulih već je značajno uvećan i to je razlog više ne samo da raspravljamo o određenim protivepidemijskim merama, o njihovom usvajanju, već da svi zajedno proaktivno radimo na tome da te mere budu primenjive i primenjene u najkraćem roku. S druge strane, ne samo da budu usmerene ka zdravstvenim ustanovama, ka zdravstvenim radnicima, već moraju biti usmerene i ka ne zdravstvenim ustanovama, pravnim licima i građanima.

Ja ću pomenuti nekoliko značajnih momenata koji definiše ovaj zakon.

U članu 6. ovog zakona, po prvi put se definiše kućna izolacija i možemo reći da predlogom ovog zakona je definisano da u kućnu izolaciju idu zaražena lica koja nemaju simptome, kao i zaražena lica koja imaju simptome, a ti simptomi ne zahtevaju hospitalizaciju.

Ovo je veoma bitno. Reći ću vam šta se dogodilo u ranijem periodu. Dešavalo se da zaražena lica slobodno se kreću, dešavalo se da se praktično omogući ta jedna masovna transmisija i da zbog toga smo imali čak u nekoliko navrata porast broj obolelih. Upravo zato ovaj član zakona smatram da je veoma bitan.

Takođe je značajno što infektolog, praktično, propisuje ovu meru kućne izolacije i obaveštava nadležni Zavod za javno zdravlje.

Pored ovog člana 6, u članu 8. se definiše kućna izolacija, odnosno karantin u kućnim uslovima. Karantin u kućnim uslovima je predviđen za ona lica koja su bila u kontaktu sa zaraženim osobama. Ono što je bitno jeste da dužina karantina je srazmerna najdužem periodu, odnosno periodu maksimalne inkubacije. Takođe, ovde rešenje donosi sanitarni inspektor, a samu meru predlaže, dakle daje mišljenje, nadležni epidemiolog.

I ovo je veoma značajno. Značajno i zato što se po prvi put ova mera, ovo rešenje koje izdaje sanitarni inspektor predstavlja ispravu, ispravu na osnovu koje će u nekom narednom periodu zaposleni ostvariti svoje pravo u smislu bolovanja.

Takođe, ne manje značajan deo zakona jeste upravo onaj deo zakona koji govori o angažovanju komunalne inspekcije i komunalne milicije. Ovo je veoma značajno i sam sam radio u Ministarstvo zdravlja i znam koji je broj zaposlenih sanitarnih inspektora i znam da je to nedovoljno i ovaj član zakona je naročito bitan ne samo zbog broja izvršioca koji će kontrolisati protivepidemijske mere, već zbog toga što će imati i ovlašćenja da izdaju prekršajne naloge ili, pak, da prazne objekte u kojima se krše protivepidemijske mere ili, pak, da zabranjuju rad u okviru ovih 72 sata koja su definisana.

Međutim, čini mi se da je najviše medijske pažnje ipak odneo ovaj član zakona koji govori o kaznenim odredbama koje se pominju u slučaju nepoštovanja protivepidemijskih mera i ne bih sada da koristim političku demagogiju, kao neki moji prethodnici narodni poslanici, pa da kažem - znate šta, male su plate, ovde su definisane neke visoke kazne, ja građanima moram da poručim jednu stvar - svi mi koji ne kršimo protivepidemijske mere nećemo ni platiti kaznu. Dakle, suštinska stvar je poštovanje mera, a reći ću vam i zašto.

I sam nisam pristalica kaznene politike, da se razumemo, niti u ovom smislu, niti u zdravstvu, ali je ulog veliki. Ulog su životi ljudi, životi naši građana, životi svih nas.

Čuli ste podatke koje je izneo ministar Lončar. Mi smo već pri kraju svih značajnih kapaciteta za prijem kovid pacijenata. To je veoma bitno. Ta informacija je veoma bitna, da pre svega razmislimo dobro o tome. Zašto ovo kažem? Prvo, stara smo nacija. Mnogo ljudi boluje od hroničnih nezaraznih oboljenja. Imamo hitna stanja, imamo akcidente koji se ne mogu predvideti. Mi moramo ostaviti deo zdravstvenih kapaciteta za zdravstvenu zaštitu tih lica. Ne smemo dozvoliti da se popune zdravstveni kapaciteti u potpunosti kovid pozitivni pacijenti. Znate šta to znači? To znači da nećemo moći da sprovedemo adekvatnu zdravstvenu zaštitu svim našim osiguranicima, svim građanima Republike Srbije. To ne smemo da dozvolimo. Zato pozivam vas, gospodo narodni poslanici, vas gospodine ministre, da ne dozvolimo kolaps zdravstvenog sistema, svi zajedno. Dakle, ovaj zakon i ove kaznene mere, nažalost, su neophodne.

Ono što bih još želeo da kažem na ovu temu jeste da na ovaj način ovim zakonom praktično svaki pojedinac nosi odgovornost. Svako od nas ukoliko se ponaša neodgovorno i nesavesno, ugrožava zdravlje nacije, ugrožava budućnost.

Treba da se razmislimo i treba da stavimo prst na čelo i pomislimo, svako od nas ima i roditelje i bake, deke. Na kraju krajeva, i zbog nas samih. Poštovanje ovih mera znači smanjenje broja obolelih, znači smanjenje broja umrlih, preminulih od infekcije virusom Kovid-19 i to uvek treba da nam bude na umu. Zato nam je ovaj zakon potreban i zato su ove kaznene odredbe jedini logičan epilog, da se razumemo.

Pripremajući se za današnje izlaganje, pročitao sam nekoliko kritičkih komentara vezano za ovaj zakon u toku jučerašnjeg dana. Ono što me je začudilo jeste da ta kritika nije bila orijentisana ka suštini ovog zakona, nije orijentisana ka samim merama, već se komentarisao, rekao bih, pravni aspekt i definicija ovog zakona, pa zašto su neka tela definisana Zakonom o Vladi, a ne ovim zakonom, te zašto nije komunalna milicija uvedene značajno ranije i tako dalje.

Gospodo narodni poslanici, ja želim vama da poručim da mi moramo da se bavimo suštinom, a suština je zdravlje nacije i da sve one koji smatraju da politiku je moguće uvesti u rešavanje ovako vitalnih zdravstvenih pitanja, da ostavimo u prošlosti zato što tamo i pripadaju, a suština upravo jeste takva da ovom zdravstvenom sistemu našem u ovom aktuelnom trenutku treba ovakav zakon. Zašto? Zato što ja lično, ali i svi relevantni, zdravstveni, stručni, medicinski i naučni subjekti očekujemo od ovog zakona da, pre svega, pooštri poštovanje protivepidemijskih mera, da se smanji broj obolelih, da se smanji broj zaraženih i da se smanji broj preminulih i to je suštinska stvar.

Na kraju, reći ću vam samo još jedno, Srbija nikada nije bila retrogradna, Srbija nikada većinski nije bila niti antivakcinalna, niti antinaučna i zato poštujmo mere, spasimo život. Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovana mandatarko i budući članovi Vlade, uvažene kolege narodni poslanici, javljam se kao narodni poslanik Srpske napredne stranke i predsednik Odbora za zdravlje, ali pre nego što krenem sa suštinskim izlaganjem želeo bih da pohvalim rad parlamenta, rad Narodne skupštine Republike Srbije u prethodnom sazivu.

Zašto ovo govorim? Zato što lično smatram da je narodna skupština u prethodnom sazivu bila izložena nečuvenim pritiscima. Naime, bili smo svi svedoci u parlamentu, različitih fizičkih nasrtaja i svakih drugih nasrtaja na narodne poslanike, naročito na predsednika Narodne skupštine, Maju Gojković.

Zaista sam ponosan zato što mogu da kažem da smo uspeli svi zajedno da očuvamo duh parlamentarizma i da očuvamo toleranciju u ovom Domu.

Zato, uvažena mandatarko, gospođo Brnabić, u sektoru, odnosno, resoru kulture dobićete jednog velikog borca.

Takođe, ono što želim da kažem vezano za ta dešavanja jeste da brutalne fizički nasrtaje i moralne lekcije pokušavali da dele neki ljudi koji su decenijama ili više od deceniju pljačkali ovu našu mučnu zemlju, ili pak oni koji si pokušavali da silom uđu u parlament ili motornom testerom u zgradu RTS, ili pak oni koji su besramno promenili nacionalnost da bi sedeli u skupštinskim klupama, ali, narod je taj koji donosi sud i narod je dao sud na prethodnim izborima, nedvosmisleno i rekao šta misli o takvima.

Suštinski vezano za formiranje Vlade mogu da kažem da sam ponosan i zbog toga što lično smatram da je Srpska napredna stranka u proteklom periodu značajno podigla lestvicu ozbiljnosti samopregora i predanosti u radu vezano za funkcionisanje celokupnog državnog aparata.

Naime, radio sam jednu analizu toga kakvi su bili planovi Vlade u periodu pre 2012. godine, na šta su se oni svodili i što je još bitnije, kakva je bila realizacija obećanog i planiranog.

Video sam da su se suštinski ti planovi sastojali iz određenih opštih smernica, a što se tiče realizacije, gospodo, uvaženi narodni poslanici, svi smo zajedno svesni kakva je bila realizacija zato što smo 2012. godine, zatekli pustoš.

Današnji ekspoze posmatram ne samo kao jednu obimnu sublimaciju učinjenog, posmatram i kao realnu projekciju ciljeva u mandatnom periodu. Kažem realnu zato što posmatrajući ekspoze iste mandatarke, a prethodne Vlade video sam da je većina tih ciljeva praktično ostvarena i da nije bilo epidemije i pošasti koje je snašla svet, ja sam bio ubeđen da bi ta projekcija bila zaista 100%.

Ono što bih posebno pohvalio jeste rešenost i programska opredeljenost ne samo mandatara, već, rekao bih, i cele Vlade pod vođstvom budućeg premijera, današnjeg mandatara, da suštinski ide ka reformama u svakom državnom segmentu. To je ono što je našoj državi bilo neophodno, to je ono što smo dugo iščekivali tokom proteklih decenija. Sada lagano realizujemo.

Ne bih se pojedinačno zadržavao u oblastima gde su ostvareni najveći pomaci, ali bih apostrofirao, recimo, veliki uspeh u dualnom obrazovanju, koji je veoma značajan. Naravno, govorim o srednjoškolskom dualnom obrazovanju, visokoškolsko, tek koliko se sećam, zakon treba da stupi na snagu, ali smo ga doneli, ali suštinski gledano, to su oni kvalitativni pomaci koje naš narod i naša država treba. To je ono što se dešava po prvi put u Srbiji, da praktično tržište kroji smer u srednjoj školi ili sutra na fakultetu, da tržište kroji profil, da tržište kroji broj izvršilaca, odnosno broj studenata dece koje će upisati, i to je nešto što je zaista za ponos.

Što se tiče zdravstva, odnosno moje oblasti, ja sam, inače, pre koji dan značajno više diskutovao i govorio o velikim, da kažem, rezultatima. Kada kažem rezultatima, mislim na sve ono što smo zacrtali i kao krizni štab i kao različita tela koja se bave tim problemom. Govorim o medicinskoj opremi. Govorim ne samo o maskama, rukavicama, respiratorima, govorim o svemu onome što je neophodno da bi sistem funkcionisao, govorim i o organizaciji. Ali, sada ću više govoriti o ovom drugom segmentu, koji je nesumnjivo isto tako značajan koliko i borba protiv ove pošasti, a to je nastavak izgradnje kliničkih centara i nastavak ulaganja u infrastrukturu zdravstvenih ustanova, odnosno sistema zdravstva.

Dakle, nastaviti započeto i to izuzetno pohvaljujem, zato što sam u ekspozeu čuo jedan momenat, jednu informaciju, koja me je, praktično, kupila, a to su veliki planovi vezano za zdravstvo, jer ulaganje u zdravstvo predstavlja ulaganje u budućnost.

Takođe, mislim da napor nove Vlade, ne samo ministarstva zdravlja, već nove Vlade u celini, treba da bude svakako smanjenje liste čekanja za odgovarajuće operacije, ukidanje liste čekanja za zračenja, takođe ulaganje u kadar i nastavak ulaganja u opremu. Ako sublimiramo sve ove ciljeve, mislim da ćemo doći ne samo jednog fantastičnog zdravstvenog sistema, već do toga da dobijemo maksimalno zadovoljnog pacijenta.

Naravno, svi ovi planovi su realni isključivo zbog toga što imamo takve finansijske parametre. Sećam se dobro ekspozea sadašnjeg predsednika, tadašnjeg mandatara, gospodina Aleksandra Vučića, kada smo krenuli u one bolne, a neophodne i suštinske reforme u sektoru ekonomije i finansija. Pa, uvažene kolege narodni poslanici i poštovani građana, te reforme su bile neophodne iz razloga, to se danas vidi, što danas je naša privreda značajno otpornija, značajno snažnija, upravo iz tih razloga, zato što smo reformom uspeli da dođemo do tog statusa, čak i u ovim vremenima medicinskih katastrofa, poput ove epidemije, vidimo da privreda Srbije i dalje stoji čvrsto na nogama, u Evropi je najbolja ili među boljima.

Ono što bih na kraju svog izlaganja želeo da kažem jeste moje očekivanje, da ja očekujem i od mandatara i od ove Vlade, pored profesionalizma u radu i rada, mukotrpnog rada, očekujemo od njih i tražim kao narodni poslanik jedan najviši nivo patriotizma i rodoljublja, tražim maksimalnu posvećenost, osećaj pripadnosti i osećaj ljubavi prema državi Srbiji i tražim da narod, da građani budu na prvom mestu.

Hvala vam.

Poštovana predsednice, uvažene kolege narodni poslanici, dakle mi danas govorimo o izboru predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, ali suštinski govorimo o kontinuitetu jedne politike koju predstavlja i vodi predsednik Republike Aleksandar Vučić.

Naime, mi danas govorimo o tome koliko je Srbija uspešnija u odnosu na Srbiju 2012. godine ili ranije. Danas govorimo o tome koliko je veći nacionalni dohodak, danas govorimo o tome koliko je veća briga prema vojsci, briga prema obrazovanju, briga prema policiji, prema zdravstvu. Upravo u tom svetlu govoriću o stvarima koje su za nas naprednjake najznačajniji ciljevi. Govoriću najviše o tome na koji način država treba da brine o zaštiti stanovnika, zdravstvenoj zaštiti stanovnika i na koji način je odgovorila u nekim nepogodama i različitim epidemiološkim okolnostima, kakva je i ova kriza sa Kovidom 19.

Krenuću redom, od nečega što smatram elementarnim, a elementarno za svog zdravstvenog radnika i za mene kao lekara, jeste medicinska oprema. Zašto to kažem? Zato što sam danas izuzetno ponosan zbog toga što se država Srbija nije suočila sa nedostatkom medicinske opreme. Dakle, ličnim angažovanjem i predsednika Aleksandra Vučića i njegovim međunarodnim autoritetom, uspeli smo da svu neophodnu opremu, a ne govorim samo o maskama i rukavicama, već i o zaštitnim odelima, o respiratorima, nabavimo na vreme i ne doživimo katastrofu kakvu su doživele neke druge zemlje. Ovo je posebno značajno zato što su tržišni uslovi za promet ovih dobara jako loše i samim tim možemo reći da je uspeh još veći.

Ono što je takođe značajno, a pomenuo bih, jeste upravo stanje vezano za medicinsku opremu, ne samo u okolnim zemljama, već u visoko razvijenim zemljama zapadne Evrope i SAD.

Reći ću vam, a imam mnoštvo kolega, prijatelja, koji nisu samo odavde, a rade u tim zdravstvenim sistemima, da su se suočavali sa ogromnim problemima, da su očajnički tražili i vapili za medicinskom opremom. Reći ću vam da su od sopstvenih lekarskih odela, od raznorazne opreme medicinske i nemedecinske pokušavali da naprave priručna sredstva koja bi ih zaštitila od transmisije zarazne bolesti. Srećna okolnost je i ne samo srećna okolnost, već briga rekao bih, odgovornost i znanje što država Srbija nije došla u tu situaciju.

Ono što je takođe bitno, jeste da smo imali dovoljno respiratora. Reći ću vam jednu dramu sa kojom su se suočavale kolege u inostranstvu. Drama da jedan zdravstveni radnik koji je naučio da pomaže obolelom mora na svojim plećima da iznese odluku ko će da živi, a ko da umire, koga će da isključi sa respiratora, a koga će da uključi. To se dešavalo u visoko razvijenim zapadnim zemljama takođe.

Citiraću i guvernera Njujorka, Endruja Kuoma koji se požalio da se savezne države, zajedno sa federalnom Vladom utrkuju za nabavku opreme, ali na taj način što su podizali cenu jedni drugima. Citiram - to je kao da ste na i-beju, sa 50 drugih država koje licitiraju za respiratore, rekao je on. Time bih stavio tačku na sve zlurade i zlonamerne komentare koji su se pojavljivali sa vremena na vreme vezano za ovu temu.

Drugi veoma značajan segment pružanja zdravstvene zaštite u ovim novonastalim epidemiološkim okolnostima jeste upravo i masovno i adekvatno testiranje građana na Kovid 19. Moram vas informisati gospodo narodni poslanici, kao i građane koji gledaju ovaj prenos, da se Srbija nalazi na petom mestu u Evropi po broju testiranih lica na 100.000 pacijenata. Ispred nas su samo Italija, Nemačka, Švajcarska i Austrija. I ovde je predsednik Republike dao svoj nemerljiv doprinos. Lični kontakt i lično prijateljstvo sa gospodinom Si Đinpingom doveli su do toga da mi imamo dve super laboratorije "Vatreno oko", jednu u Beogradu, jednu u Nišu, koje imaju neverovatan kapacitet, zajedno 4.800 testova dnevno, odnosno rezultata na testove. To je nešto što je državu Srbiju stavio u redu rekao bih, najmoćnijih država u ovom segmentu. Peti u Evropi po broju testiranih, rekao bih da je veliki uspeh za nas.

Ne bih zadržao samo na ovome, treći segment ove naše priče, ovih naših ciljeva jeste upravo zdravstvena infrastruktura. Treći segment pre svega znači ulaganje u zdravstveni sistem. Trenutno se rekonstruišu bolnice u Prokuplju, zatim u Loznici, Smederevskoj Palanci, Aranđelovcu, počinje izgradnja, negde je već počela izgradnja i obnova bolnica u Vranju, Pirotu, Kikindi, Pančevu, Ćupriji.

Svaki od ovih projekata je vredan otprilike između 25 i 30 miliona evra. Gospodo, to su kapitalni projekti. Ali, ono što želim reći jeste da upravo to dugujemo našem narodu. To je nešto što je bilo zaista neophodno da se uradi. Obilazeći te centre u nekom ranijem periodu zaista mogu reći da je naša zdravstvena infrastruktura bila zapuštena.

Posebno ću se osvrnuti na medicinski centar u Prokuplju. Zašto? Zato što je medicinski centar u Prokuplju sagrađen još za vreme SFRJ, dakle za vreme bivše države, ali izgrađen samo u sivoj fazi. Godine 1989. je praktično ostavljen u toj sivoj fazi i do prošle godine ni jedan jedini dinar nije uložen u taj objekat. Od prošle godine je krenula rekonstrukcija, sada se završava prva faza, krećemo već intenzivno u drugu fazu rekonstrukcije ovog centra.

Zašto sam ovo pomenuo? Zato što je zdravstveni centar u Prokuplju paradigma, obrazac kako se bivša vlast odnosila prema zdravstvenom sistemu, na kraju krajeva kako se odnosila prema građanima ove zemlje.

Takođe, rekonstruisan je „Dragiša Mišović“, rekonstruisana je Infektivna klinika, deo KBC „Bežanijska kosa“, VMC „Karaburma“.

Što se tiče kliničkih centara, znate da je Klinički centar u Nišu takođe završen. Klinički centar u Beogradu, Klinički centar Srbije se završava idućeg septembra, iduće godine. To su kapitalni projekti koji život znače. Podsetiću vas i dužan sam da vas podsetim da je 2004. godine tadašnja vlast na sva usta se hvalila kako će za osam godina da završi sva četiri klinička centra. Dogovoren je i kredit kod Evropske investicione banke. Naime, po tom planu, za tih osam godina je trebalo da se završi sve, dakle i Klinički centar u Nišu, u Beogradu, Kragujevcu i Novom Sadu. Naravno, nije se odmaklo više od obećanja.

Ono što je još žalosnije jeste da su godinama ta sredstva ležala na računu Evropske investicione banke, a sredstva koja su povučena, nažalost, država je platila kamatu zato što nisu iskorišćena u to vreme.

Eto, to je odnos i briga bivše vlasti, a ovo je odraz i briga sadašnje vlasti ne samo o zdravstvenoj zaštiti, već o svakom građaninu uopšte, jer suština rada sadašnjeg zdravstvenog sistema jeste pacijent u središtu zdravstvenog sistema. To je suštinska stvar za svakog medicinara.

Danas mi slušamo te ljude koji zlonamerno komentarišu izgradnju kovid bolnica, rekonstrukciju medicinskih centara, gde se nalazi, naravno, zamerka - zašto se to radi, zašto toliko? Radi se toliko zato što je sistem ostavljen u katastrofalnom stanju. Uz to, svako ulaganje u zdravstveni sistem, svako ulaganje u bilo koji objekat, u bilo koju opremu se uvek višestruko vrati kroz zdravlje stanovništva.

Ponosan sam i srećan i zadovoljan zato što smo krenuli sa izgradnjom novih kovid bolnica. Te kovid bolnice sada imamo skoro završene, skoro pripremljene.

S druge strane sutra će naići neki drugi virus, neka druga potreba za zdravstvenim objektima, za zdravstvenom opremom u koju se sada obilato ulaže. Nikad nije na odmet imati dovoljan broj bolesničkih kreveta, ne samo u intenzivnoj i poluintenzivnoj nezi, već uopšte. To je moj stav i neka se javi neko ko misli suprotno da razmenimo mišljenja.

Ono što, takođe, želim da vam kažem jeste da Srbija ulaganjem u zdravstveni sistem prikazuje moć, prikazuje sposobnost da može da odgovori zadacima kao nikada do sad.

Ono što, takođe, želim da vam kažem jeste da ulaganje u zdravstveni sistem, ne mislim ovde samo na građevinsku infrastrukturu, mislim na ulaganje u opremu i, naravno, u kadrove u koje se takođe intenzivno ulaže, znači jedan preduslov za opstanak zdravstvenog kadra, pre svega visokoškolskog, ali i srednjoškolskog u našem ustanovama. Hvala još jednom na pažnji.

Dakle, mi smo imali jednu diskusiju u načelu, gde mislim da je zaključak, opšti zaključak bio taj da je ova vlast prva koja je smogla hrabrosti, snage i bila odlučna da reši ovaj višedecenijski problem.

Sa druge strane, u diskusiji je bilo takođe pomenuto da su neka udruženja za predloženi zakon, neka udruženja nisu. Sada imamo situaciju da ovim amandmanskim izmenama, praktično većina udruženja ili praktično sva udruženja su za predloženi zakon, jer je u amandmanima predloženo i formiranje komisije koja će biti sastavljena i od strane roditelja koji će imati većinu, dakle, devet članova i od strane predstavnika Vlade, koji će imati šest članova.

Dakle, suštinsko pitanje se ovde sada postavlja, vezano za diskusije koje slušam, čiji interes se sada štiti.

Ako su roditelji za ovaj zakon, ako su roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala, prihvatili da ovim amandmanskim izmenama se popravi zakon i praktično upotpuni ovo zakonsko rešenje, čije interese sada bilo ko štiti?

Dakle, mislim da je Vlada Republike Srbije, u ovom slučaju premijerka Brnabić, napravila jednu zaista odličnu stvar, jedan iskorak u smislu dolaska do istine, što je svakako bio i predlog ovog zakona, koji je bio samo prva stepenica u toj zakonskoj proceduri.

Sa druge strane, mi ćemo imati sutra donet ovaj zakonski akt i na bazi celokupnog rada Komisije, koja će se formirati, govorim sada o novom amandmanskom rešenju, koje će imati obavezu da prikuplja relevantne dokaze i da dodatno opskrbi sudstvo, odnosno sudije, u sudskim procesima, određenim informacijama, mi ćemo imati kompletno zaokruženo rešenje.

Suštinska stvar je, dakle, da na ovaj način ova vlast rešava sve one probleme koji su se decenijama nagomilavali. U ovom slučaju, to su i ovi problemi, koji su najosetljiviji i najmučniji, dakle, problemi, nestale, dece. Hvala.

Zahvaljujem.

Prvo, drago mi je što sada postoji saglasje oko toga da je zakonski predlog dobar.

S druge strane, saglasan sam takođe da niko ne sme da bude zaštićen, govorim sada o licima koja su se ogrešila o zakon, a učestvovali su na bilo koji način u nestanku dece u porodilištima. Dakle, suštinska stvar je ona koju i zakon definiše, a to je da zaštićenih niti sme, niti će biti. Svako ko se ogrešio o zakon i učestvovao na bilo koji način u nestanku dece u porodilištima biće sankcionisan.

Što se tiče hitnosti, da je reč zaista u žurbi u tom smislu, pa zakon bi verovatno bio donet po tom osnovu, dakle pod pritiskom Evropskog suda još 2016. godine, kada je postojala i presuda Zorice Jovanović. Suštinska stvar je ipak nešto drugo, a to je spremnost da se suočimo sa problemima koji postoje definitivno u ovoj državi. Nažalost, ti problemi, većina njih, datira iz nekog perioda i pre ove vlasti.

Da li mislite da ovaj problem nije trebao da bude rešen devedesetih godina, 2000. godina? Ja sam ubeđen da je trebao. Zašto se rešava danas, a ne tada? E, to je neko drugo pitanje. Moram da kažem da ako govorimo o hitnosti, hitnost je da dođemo do istine. Suštinska stvar je da dođemo do istine da li je do krađe dece došlo i ko je ukrao ako je došlo i da se, naravno, odgovorni privedu pravdi. E, to je hitnost. To je nešto što dugujemo i roditeljima, na kraju krajeva, kao država i kao lica koja se bave nekim odgovornim poslom.

Što se tiče zakona, još jednom kažem, mislim da sa ovim amandmanskim izmenama definitivno postoji zadovoljstvo svih relevantnih subjekata. Da li je reč o svim udruženjima ili ne, to je već neko drugo pitanje, ali najveći broj ljudi koji su zainteresovani za ovu problematiku, koji su imali muku, koji su doživeli bol su zadovoljni i biće zadovoljni. Hvala.

Po amandmanu ili kao ovlašćeni, pošto trošim vreme ovlašćenog.

Dakle, kao što smo i čuli u prethodnim izlaganjima i ovo o čemu govori prethodni poslanik, ne mogu da kažem o detaljima o kojima ne znam ništa, ali kao i u svakoj struci, uvek postoji mogućnost greške. O tome sam govorio i kao ovlašćeni predlagač.

Dakle, suštinska stvar je da u jednom sistemu za koji koliko, toliko možemo reći da je bio uređen, kao što je bio sistem u SFRJ, mislim da je veoma mala šansa da je postojao organizovani kriminal tog tipa, da su postojale organizovane kriminalne grupe koje su se bavile time, a da država to nije prepoznala i sankcionisala.

Sa druge strane, nesumnjivo da je bilo pojedinačnih slučajeva, nesumnjivo da je bilo sigurno grešaka i nažalost, nesumnjivo da je bilo zloupotrebe tog plemenitog zdravstvenog poziva. O tome će na kraju krajeva sutra u nekoj drugoj fazi, kada ovaj zakon budemo usvojili, odlučivati sud i suditi na osnovu dokaza, na osnovu valjanih informacija i ono što je još bitnije, na bazi popravljanja ovog zakonskog rešenja i na bazi informacija koje dostavi komisija, ne samo na osnovu onih dokaza koje pribavi sud.

Isto tako, vrlo je bitno, ovde sam takođe čuo da sada vladajuća većina pokušava da ubedi opozicione poslanike da je zakon dobar. Čemu to?

Prvo, to nije istina. Nema razloga za time, nema razloga da se ubeđujemo da li je nešto dobro ili nije. Najbitnija stvar je da oni koje zakon tangira, a to su roditelji koji sumnjaju da su im deca nestala u porodilištima, da oni budu zadovoljni zakonskim rešenjem, da imaju nadu da će ovo zakonsko rešenje u stvari doprineti tome da se dođe do istine.

To je suštinska stvar, a mi smo danas čuli i od strane opozicionih poslanika da je najveći broj tih udruženja i najveći broj roditelja zadovoljan zakonskim rešenjem. To je najbitnija stvar, za mene lično, a mislim i za sve nas zajedno, jer zakon se pravi zbog problema koji postoji, a pravi se da bi došli do adekvatnog rešenja. To je jedini put.

Dugo se razmišljamo… Da li mislite da ljudi iz Ministarstva pravosuđa nisu dugo razmišljali na koji način da se reši taj višedecenijski problem? Kao zaključak došlo se do rešenja koje je jedino moguće, a to je zakon. Zašto zakon? Zato što se na sudu na ovaj način dokazuje u vanparničnom postupku dokazni materijal, informacije koje su relevantne, zato što je to jedini put.

Na ovaj način mislim da definitivno pokazujemo ozbiljnost i kao vlast i kao država rešavajući ovakve probleme. Hvala.

Da bih sudio o bilo čemu moram da imam dokumentaciju koju ću pogledati, svakako, i dati svoj stručni sud.

U svakom slučaju mislim da je put, ne samo za vas, odnosno za vašu sestru, već svuda gde postoji sumnja da se sličan problem desio jeste upravo i ovaj zakon i ova rešenja i inspekcije, dakle, hitna reakcija države, u svakom smislu. Jednostavno, mi se borimo protiv toga zajedno.

Zajedno smo u ovoj priči. Zakonsko rešenje koje je predloženo je više nego dobro da jednostavno rešimo probleme koji su nagomilani. U konkretnom slučaju mislim da je greška što nije prijavljeno. Dakle, suštinska stvar je da se prijavi i da se nakon toga utvrdi činjenično stanje jednim regularnim, zakonskim putem.

Tako da, što se konkretnog slučaja tiče, svakako očekujem i dokumentaciju da pogledam, pa ćemo zajedno razgovarati. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima i uvažene kolege narodni poslanici, danas govorimo o vrlo teškim i mučnim temama. Danas govorimo o deci za koju se sumnja da su ukradena, a deca su svetinja i nešto najosetljivije, i zato ću svaku reč koju budem upotrebio, u današnjem izlaganju pažljivo birati.

Prvo bih zamolio sve roditelje koji sumnjaju da su im deca nestala u zdravstvenim ustanovama, da budu dovoljno mudri, i dovoljno oprezni. Dovoljno mudri da zajedno sa nama svima nađemo rešenje tih, rekao bih višedecenijskih problema, a naravno i da budu oprezni, da ne dozvole, da ih koje kakvi političari ili kvazi političari zloupotrebe i iskoriste za njihove nečasne ciljeve, zato što tema o kojoj danas govorimo ne sme da bude politika. Zato što tema o kojoj govorimo danas je sve, osim politike.

Zašto to kažem? Zato što je jedina ljubav koja je bezuslovna roditeljska ljubav. Zato što roditeljska ljubav predstavlja jedno od najsnažnijih osećanja. I sami znamo kroz istoriju, sećamo se momenata u našoj srpskoj istoriji kada smo bili u ropstvu pod Turcima, da je najveća kazna i bol za srpski narod bilo oduzimanje dece.

Mi danas govorimo o jako teškim stvarima, mučnim stvarima, govorimo o krađi dece iz zdravstvenih ustanova.

Ja nisam pravnik, ja sam lekar po vokaciji i sada već mogu reći da imam značajan broj godina rada u zdravstvenim ustanovama i ono što želim da kažem jeste da u svojoj karijeri nisam sreo nijednog zdravstvenog radnika za koga sam makar i posumnjao da može da bude kadar da učini nešto tako podlo i gnusno, kao što je krađa beba.

Pogotovo, ukoliko znamo da zdravstveni radnici polažu i Hipokratovu zakletvu, zakletvu Florens najtingel i polažu medicinsku etiku.

Zato se nadam da reči kolege Bore, koji je govorio pre mene, nadam se da se neće obistiniti i nadam se da nisu tačne u smislu postojanja organizovane kriminalne grupe u zdravstvu koje je tako nešto gnusno radilo.

Nesumnjivo je da je bilo zloupotreba, nesumnjivo da je bilo sigurno stravičnih momenata kao što je krađa novorođenčeta, ali se samo nadam da nije bilo organizovane priče, jer kako onda doživeti zdravstvene ustanove, kako doživeti porodilište, a porodilište je mesto gde na svet dolazi novi život, mesto gde treba da se čuva taj novi život, a ne da se tako nešto strašno dogodi.

Pripremajući se za ovu sednicu i za ovo izlaganje ja sam ušao u problematiku ovog krupnog problema, onoliko koliko sam mogao.

Ono što želim da vam kažem, a na osnovu uvida ove dokumentacije, jeste da kod velikog broja predmeta postoji jako loše vođena medicinska dokumentacija, aljkavo vođena, neuredna, negde sumnja postoji da je pogrešno vođena. To je sve pobudilo opravdanu sumnju roditelja da se nešto tako strašno i dogodilo, govorim o krađi dece.

Posmatrajući druge predmete video sam da je negde medicinska dokumentacija jako oskudna, da negde nedostaje i da je nema, da ne postoji. U takvim slučajevima, uz naravno, onu konstataciju da su se sumnjivi slučajevi događali u ranijem periodu kroz više decenija, dešava se da u takvim predmetima, takođe, svedoci koji bi bili relevantni više nisu među živima, govorim o babicama, govorim o akušerima, govorim o svim onim svedocima koji su možda učestvovali ili kao svedoci neposredni ili posredni ili na drugi način mogli da daju koje-kakve odgovore, bili značajni ili manje značajni.

Takođe, na osnovu uvida u dostupnu dokumentaciju video sam da postoje predmeti gde nesumnjivo postoji opravdana bojazan roditelja, dakle opravdana sumnja da je do krađe dece došlo. Na mnogo načina mogu potvrditi ovu svoju tvrdnju i rečenicu.

Upravo zato nam treba zakon. Upravo zato nam treba zakonski okvir. Upravo zato će sud na osnovu ovog našeg zakona, sada u ovom trenutku predloga zakona krenuti sa prikupljanjem dokaza, sa utvrđivanjem činjenica.

Suštinska stvar je da deca budu vraćena roditeljima, a da oni koji su se ogrešili o zakon da budu sankcionisani. E, to je ono što piše u ovom zakonu. To je primarna stvar koju ovaj zakon definiše, a ne ono što slušamo po skupštinskim kuloarima, da je primarna stvar u stvari novčana nadoknada koju će roditelji primiti.

Naravno, da se ovim zakonom definiše i ta pravična naknada, kako se pravnički zove, i naravno da treba da bude definisana u skladu sa našim Ustavom i zakonima Republike Srbije. Ali je ona u ovom slučaju sekundarna. Primarna stvar je istina. Primarna stvar je vratiti decu roditeljima. Primarna stvar je doći do valjanih dokaza.

Ono što želim da kažem jeste da se dugo razmišljalo o načinu na koji rešiti ovaj problem. Mislim da je donošenje zakona više nego dobar način, rekao bih optimalan način. Zašto to mislim? Zato što u dokaznom postupku isključivo na sudu možemo dobiti dokaze koji potiču i od roditelja i od države, odnosno institucija koje su relevantne, ali potiču i od različitih svedoka koji mogu dati doprinos u razrešavanju ovih značajnih problema.

Takođe, ono što su bitni članovi ovog zakona, jeste definisanje hitnosti postupka. Ovde neće biti razvlačenja sudskog postupka, ovde nema odlaganja. Dakle, upravo ovim zakonom je definisana ta hitnost sudskog postupka.

Takođe, nije manje značajna i definicija postupka po žalbi. Po postupku po žalbi odlučuje sudsko veće. To je vrlo bitno zbog one subjektivnosti, gde odluku donosi jedan čovek. Dakle, u primarnom procesu, u osnovnom procesu, odluku donosi jedan sudija, u postupku po žalbi donosi sudsko veće. Na taj način se dodatno, da kažem, ovoj priči vezano za razrešenje ovih problema daje na ozbiljnosti.

Takođe, mi smo čuli ovde i nekoliko rečenica i priču o tome da imamo obavezu i prema Evropskom sudu za ljudska prava. To je činjenica. Mi zaista imamo obavezu, ne samo zbog procesa koji je gospođa Zorica Jovanović vodila protiv države Srbije i dobila na Evropskom sudu za ljudska prava. Treba da uradimo naš sistem onako kako dolikuje ozbiljnoj pravnoj državi.

Mislim da je suštinska stvar, ne preporuka Evropskog suda za ljudska prava, već naša težnja i naše stremljenje da i ovako krupne i dramatične probleme koji datiraju kroz jedan duži vremenski period rešavamo.

Duboko sam svestan da ni jedan pravni akt, ni jedan zakon nije idealan, pogotovo kada govorimo o ovako mučnim stvarima, o mučnim temama. Međutim, opet kažem, po prvi put u ovoj državi stvari se i problemi ne guraju pod tepih, već se pokušava da dođe do nekog rešenja.

Ono što je isto tako bitno, zato poštujem i ljude iz Ministarstva pravosuđa, i Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, koji su smogli snage da ovaj višedecenijski problem pokušaju da reše zajedno sa nama, narodnim poslanicima, na jedan ovakav način, dakle predlogom ovakvog zakona.

Podsetiću i građane Republike Srbije, podsetiću i vas, gospodo narodni poslanici, da je najveći broj prijava građana po ovom osnovu, dakle krađe novorođenčadi bilo 2004. godine. Da li se neko nekada oglasio i pre toga i posle toga? Da li je nekada vlast pokušala da reši ovaj problem, na bilo koji način? Mislim da nije. Nije bilo ni pokušaja. A sada, kada postoji napor da se ovako krupna stvar u državi reši, a nema krupnije stvari od krađe dece, sada je uvreda to što se nudi naknada, pa se izvrću činjenice, izvrću se članovi zakona, komentariše se da je naknada u stvari primarna, a sve ostali sekundarno.

Poštovani građani i gospodo narodni poslanici, uvreda je za sve nas i za državu zašto se o ovome nije raspravljalo značajno ranije, zašto o ovome nije govorio parlament pre deset, dvadeset godina, zašto nije donesen neki zakonski akt, zašto nije pokušano da se reši. Da li je postojalo napora? Da li je postojalo želje da se to reši? Nije. E, upravo je to sramota i to je uvreda za naš narod.

Još jednom bih želeo da kažem da imam apsolutno razumevanje za roditelje i za njihove težnje da dođu do istine. Suštinska stvar je da putem ovog zakona dođemo do kvalitetnog rešenja, naravno i uz amandmanske izmene ovog zakona i da se konačno stavi tačka na ovaj višedecenijski problem.

Hvala.

Zahvaljujem se, poštovana predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici.

Na osnovu današnje, rekao bih više nego iscrpne diskusije, rekao bih da se nameću dva zaključka. Prvi, da zaista postoji najveći broj izlaganja i sa ove pozicione i sa one druge strane koji govore o tome da po prvi put se rešava problem, po prvi put se pokušava da se reši problem koji ne datira od juče, već koji postoji više decenija. Mislim da je to jedna suštinska stvar, jedan zaključak koji, evo iznosim i ovaj put, a to je da se problemi ne guraju pod tepih već da se problemi, kod ove vlasti rešavaju.

Drugi zaključak koji se nameće jeste taj da, lično mislim da će svi oni koji na bilo koji način zloupotrebljavaju ovako tešku i mučnu temu u svrhu politike, da li jednodnevne ili koje god oni misle. Mislim i tvrdim da će biti kažnjeni na sledećim izborima zato što ova tema ne sme da bude politika. Ova tema je toliko teška da svi zajedno moramo da poštujemo i muku i bol svih tih roditelja koji su osetili tu patnju, koji imaju taj osećaj isključivo zbog sumnje, makar zbog sumnje, da se nešto tako strašno desilo.

Još jednom ponosan sam na sve ljude iz Ministarstva pravosuđa i unutrašnjih poslova i Ministarstva zdravlja, ponosan sam na naš zajednički rad, zato što krenuli smo da pređemo taj prvi stepenik. Ja to tako posmatram. Nakon ovog, rekao bih uspešnog dana, uspešne rasprave, mislim da u narednom periodu ostaje dovoljno vremena da razgovaramo, ne govorim samo o zakonskim popravljanjima i poboljšanjima, već govorim o svim onim momentima koji će se izroditi, pre svega u implementaciji ovog zakona. Svako rešenje koje nije dobro, mislim da u narednom periodu treba zajedno da ispravljamo. Hvala još jednom.

Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, javio sam se iz razloga što sam dobio veliki broj poziva građana iz Prokuplja i Toplice, a ta tema o kojoj smo razgovarali je upravo „autoput mira“, kako ga neki zovu, a ja bih ga nazvao „autoputom života“ za građane Toplice i Prokuplja.

Ono što građani žele da čuju jeste da li početak radova na ovom autoputu odgovara onoj dinamici koja je predviđena. To je nešto što je vrlo značajno za nas i što kao narodni poslanik moram da prenesem građanima Prokuplja.

Druga stvar koja je, takođe, vrlo bitna, pošto smo videli da je predviđen pun profil autoputa od Merošine, račve, one raskrsnice do Merošine, a nakon toga je poluprofil do Prokuplja, odnosno do Beloljina, interesuje me da li će moći da se uradi pun profil ukoliko se utvrdi analizom i studijama da prolazi dovoljan broja automobila tom trasom? To je nešto što je vrlo značajno.

Ono što bih naglasio jeste da Prokuplje, nažalost, predstavlja možda jedini grad u Srbiji kroz koji prolazi jedina magistralna trasa koja ide ka Kuršumliji, odnosno Prištini. To kažem zato što nam taj ogroman teretni saobraćaj pravi velike probleme i, ne samo da se otežano odvija saobraćaj, već i broj udesa, to već bolje znate na osnovu studija i analiza, je svakako povećan. Isto tako, moram da kažem da na toj trasi, gde je sada magistralni put, to je centar grada Prokuplja, živi veliki broj dece, male dece. Tu prolazi dnevno veliki broj teretnih kamiona i sve to, ne samo da narušava kontinuitet i strukturu saobraćajnice, već ugrožava komfor i život, rekao bih, stanovništva.

Mislim da ovo što treba da se napravi predstavlja jednu perspektivu, predstavlja život za sam grad Prokuplje iz razloga što će sama obilaznica oko Prokuplja predstavljati olakšicu, ne samo za saobraćaj, već i za narod, za jedan normalan život i funkcionisanje u gradu.

Takođe, ono što je vrlo bitno i što bih želeo da poručim svim onim da kažem protivnicima ove trase puta jeste da su njihova poruka i njihova alternativa kozije staze. Dakle, narod Toplice, građani Prokuplja, željno iščekuju početak radova ovog autoputa. Znam da je eksproprijacija krenula, ali interesuje me - dokle smo stali, interesuje me kada će krenuti zvanično radovi na ovoj trasi? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, uvažene kolege narodni poslanici, ja ću danas govoriti o Predlogu o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju.

Dobro se sećam momenta kada je tadašnji mandatar, a sadašnji predsednik republike, Aleksandar Vučić upravo na ovoj govornici izneo ekspoze. Dobar deo tog ekspozea se upravo ticao obrazovanja, konkretno dualnog obrazovanja. Zaista moram da izrazim svoje veliko zadovoljstvo zato što su te ideje zajedno sa ministrom, gospodinom Šarčevićem, pretočene u jednu realnu sliku našeg obrazovanja, govorim o dualnom obrazovanju i zato što postoji zaista jedan adekvatan pomak u ovoj sferi.

Ono što je veoma bitno jeste da danas mi govorimo već o zakonu koji je afirmisan u praksi, koji je zaživeo, o zakonu koji je doveo do toga da se nivo znanja učenika, govorim o realnom znanju značajno poveća. Podsetiću vas, sve skupa, i narodne poslanike, ali i građane Republike Srbije da smo pre donošenja ovog zakona imali ogromnu nezaposlenost jedne strane, a sa druge strane imali smo otvorena mesta u privredi. Na ta mesta poslodavci nisu mogli da zaposle određene kandidate, iz razloga što nisu ispunjavali određene kompetencije i nisu imali dovoljno veština. Taj problem ovim zakonom se postepeno rešava, a i kako da se učenici na adekvatan način osposobe u tom vremenskom periodu. To kažem zato što svi se dobro sećamo onih slika školskih radionica koje su ostale u nekim prošlim vremenima.

Ono što je vrlo bitno, a vezano je za to, jeste da te školske radionice nisu samo tipičan primer tih prošlih vremena, već i nastavnici i kadrovi, koji su radili u tim učionicama i u tim radionicama, nisu mogli da idu dalje. Niti su mogli da prate tehnološki, civilizacijski napredak, niti su mogli da prenesu adekvatno znanje učenicima.

Ono što je najbitnije, jeste da je to vreme iza nas. Sa modernim, reformskim zakonima koje smo mi ovde u Skupštini glasali, a zajedno sa vama ih radili i unapređivali, došli smo do situacije da se veliki broj i najveći broj školskih radionica rekonstruisao, došli smo do situacije da je veliki broj mašina kupljen, da je došlo do osavremenjivanja tog procesa, dakle edukacije. Došli smo do toga da je došlo do provere znanja, ne samo učenika, već nastavnika koji sprovode prakse i prenose znanje. Došli smo do toga da ste vi, gospodine ministre, predsednik republike, premijerka, otvorili veliki broj informatičkih kabineta i to je za ponos i ovoj Vladi i državi Srbiji.

Ono što je vrlo bitno jeste da ta sama činjenica o kojoj govorim, govori o ozbiljnosti jedne države i o ozbiljnosti u oblasti obrazovanja. Takođe, ono što je još bitnije, danas razgovaramo o izmenama i dopunama ovog zakona iz dva razloga.

Prvi je razlog, taj što su u samom zakonu od trenutka donošenja, do danas, prepoznate određene odredbe koje su loše lingvistički, proceduralno ili kako god i teži se da se to ispravi. Drugi razlog, koji je, rekao bih još bitniji, a to je prilagođavanje ovog zakona našim potrebama, odnosno prilagođavanje odredbi ovog zakona potrebama naših ljudi, našem mentalitetu, našim specifičnostima i svemu onome što je naše i što treba da bude usaglašeno.

Ja sam razgovarao sa većim brojem poslodavaca koji su aktivno uključeni u ovaj proces dualnog obrazovanja. Mogu vam reći da su njihova iskustva zaista pozitivna. Ono što naglašavaju najznačajnijim i najoptimalnijim za proizvodni proces firmi u kojima rade, jeste činjenica da mogu uticati na studijske programe, da mogu uticati na veštine, koje će deca, učenici učiti u školama i na taj način oblikovati, profesionalno oblikovati tu decu, odnosno buduće radnike u tim firmama. To je krucijalna stvar koju nosi ovaj zakon.

Paralelno sa tim, učenici takođe dobijaju mnogo. Dobijaju konkurentnost na tržištu rada. To je nešto što u savremenom svetu znači sve. Mi smo to dobili, a tek ćemo dobiti sa daljim usavršavanjem, ne samo ovog zakonodavnog okvira, već čitavog obrazovnog procesa u celini.

Ono što još želim da kažem jeste da zakon o Dualnom obrazovanju je već dao svoje efekte. Ti efekti su vidljivi i u školama koje su krenule sa uvođenjem modernih, afirmativnih studijskih programa. Takođe, već su vidljivi u samim školama na taj način što nastavnici i profesori žele da se usavršavaju. Ne samo što žele već to moraju ukoliko žele da prate taj savremeni obrazovni proces.

Ono što je još bitnije od svega jeste da škole imaju neposrednu komunikaciju sa poslodavcima, koji mogu neposredno da utiču na menjanje, na izmenu studijskih profila, na donošenje novih, na profilisanje budućih kadrova. Kao srž i kao suština cele ove priče, reći ću da su na dobitku najviše učenici, odnosno budući ljudi, radnici u određenim firmama, jer ne samo da su postali konkurentni na tržištu rada, već su dobili značajne veštine i kompetencije koje im znače, ne samo na teritoriji Republike Srbije u tom smislu.

Kao zaključak ove priče, moram da naglasim najveći značaj ovog zakona, a to je popravljanje i unapređenje relevantnosti obrazovanja. Suštinski, ovim zakonom, kao i svim onim obrazovnim zakonima, modernim i reformskim koje smo doneli u ovom domu, kao što je Zakon o visokom obrazovanju, o kompetencijama itd. uz ovaj Zakon o dualnom obrazovanju, mi smo doveli do toga da je popravljena ta relevantnost obrazovanja. Naime, mi smo na ovaj način uskladili sa jedne strane obrazovni sistem, a sa druge strane nesumnjive potrebe tržišta rada. Hvala.