Gospodine predsedniče, poštovani građani Srbije, poštovani predstavnici Vlade, čak i da su ove tvrdnje koje smo malopre čuli o navodnom kriminalu SNS tačne, to je mnogo manji kriminal nego kriminal kad prodate tri šećerane za tri evra u situaciji kad u rezervama te šećerane imaju 46 miliona evra robe. I gle čuda, te šećerane tadašnja vlast proda direktoru vladajuće stranke.

Što se tiče ovog amandmana, uz uvažavanje svih argumenata kolega iz opozicije, ja smatram da amandman ne treba prihvatiti.

Kao što ste videli pre nekoliko minuta, kolege iz opozicije malo, malo pa mašu nekakvim papirima i transparentima i pozivaju kamermane da zumiraju te papire, pa ću sada uraditi to isto.

Ovde je papir na kojem piše 400 hiljada radnika. Ovde je papir na kome piše 570 hiljada radnika. Znate šta povezuje ova dva papira? Ovih 400 hiljada radnika na papiru u levoj ruci su 400 hiljada radnika koje je DOS-vska vlast sa njihovih radnih mesta izbacila na ulicu, tako da oni u to vreme uopšte nisu razmišljali o bezbednosti na radu i o Zakonu o zdravlju na radu o kojima mi danas razmišljamo i raspravljamo, a znate zašto nisu? Zato što su bili bez posla, razmišljali su kako da nađu radno mesto da prežive, da prehrane svoju porodicu.

Ovih 570 hiljada radnika u desnoj ruci je 570 hiljada građana Srbije koji su zapošljeni u vreme vlasti SNS od 2012. do 2022. godine. Ovih 400 hiljada radnika je na ulicu izbačeno u vreme pljačkaške privatizacije od 2000. do 2008. godine, za osam godina. Ovih 570 hiljada radnika je uglavnom zaposleno u kompanijama sa zapada koje su investirale u Srbiju zato što su prepoznale pozitivan privredni ambijent koji je stvorila Vlada Republike Srbije.

Po zvaničnim podacima u 2012. godini u Srbiji je bilo 1.727.000 zaposlenih, danas ih ima 2.310.000. Kada su ovi ljudi izbačeni sa posla u vreme pljačkaške privatizacije, to nije bio kriminal u prisustvu vlasti, kako se često kaže, nego je to bila pljačka organizacije vlasti.

Ovih 400 hiljada radnika su na ulicu izbačeni za osam godina. Znači, svake godine bez posla u vreme DOS-ovskih stranaka je ostajalo 50 hiljada radnika. Srpska napredna stranka i vlast SNS su za deset godina zaposlili 570 hiljada radnika. Znači, godišnje su zapošljavali 57 hiljada ljudi i sad vi napravite paralelu. Na jednoj strani ovi za godinu dana sa posla izbacuju 40 hiljada ljudi, ovi na drugoj strani za godinu dana zapošljavaju 57 hiljada ljudi.

Primer Velike Plane iz koje dolazim. Pročitaću samo podatke za dve godine. Godina 2017. ukupno zaposleno ljudi sa teritorije opštine 7.501 radnik, 2022. godine 10.614, 3.113 stanovnika Velike Plane za pet godina je dobilo zaposlenje. U procentima to je 41,50%.

Evo još nekoliko podataka kako je neko brinuo o radnicima i kako neko danas brine o radnicima. Kaže: minimalna cena radnog sata 2012. godine 102 dinara, 2023. godine 230 dinara, nominalno povećanje 128 dinara, u procentima 125,49%, u evrima nominalno povećanje 0,95 evra, u procentima 86,6%; minimalna neto plana 2012. godine 17.952 dinara, 2023. godine 42.000 dinara, nominalno povećanje 24.388 dinara, u procentima 135%, u evrima 114% i, na kraju, prosečna neto plata 2012. godine 36.639 dinara, 2023. godine, na početku godine, sada je već veća, 78.326 dinara, nominalno povećanje 41.687 dinara, u procentima 113%. Plata u evrima 2012. godine 345 evra, 2023. godine, početkom januara, 669 evra, nominalno povećanje 324 evra, procentualno povećanje 94%.

Da li treba bolje? Treba. Da li može bolje? Može. Da li je bolje nego što je bilo? Uz uvažavanje svih okolnosti, uz uvažavanje činjenice da su u međuvremenu objektivno troškovi života znatno porasli, opet se mora konstatovati, ko želi da bude objektivan, da je mnogo bolje nego pre 10 ili 15 godina. Hvala vam.

Poštovana gospodo, na dnevnom redu današnje sednice je i Sporazum između Srbije i BiH o uređenju rečnog toka i priobalnog područja na ušću Drine u Savu, od Stare Rače do Sremske Rače.

Uređenje tog prostora je neophodno zbog velikih građevinskih radova koji se tamo izvode, koji su promenili krajolik, a u pitanju su radovi na izgradnji autoputa od Kuzmina, preko Rače, do Bjeljine, u koji će Republika Srbija uložiti više od 300 miliona evra. Od toga će biti 100 miliona evra pomoći Republici Srpskoj.

Privode se kraju radovi na završetku mosta preko Save, čija je dužina 1.320 metara, a širina 30 metara.

Podsećam da je Republika Srpska završila autoput od Banja Luke do Doboja, i da je u planu nastavak autoputa od Doboja do Bjeljine.

Kada se to završi od Beograda do Banja Luke će se preko Republike Srpske stizati za četiri sata. Ne moram da objašnjavam koji će značaj izgradnja tog autoputa imati za razvoj Republike Srpske i BiH.

Inače, Republika Srbija je u poslednjih nekoliko godina u Republiku Srpsku uložila više od 70 miliona evra.

Iskoristiću ovu priliku da podsetim na neke od završenih projekata i da pomenem neke od projekata koji će biti realizovani narednih godina.

Most Bratoljub. To je most koji povezuje Bratunac i Ljuboviju. Završen je pre dve godine. Izgradnju mosta je finansirala Republika Srbija.

Kad sam već u Podrinju, da pomenem da je Republika Srbija opštini Srebrenica, donirala više od tri miliona evra. To je u svakom slučaju gest pomirenja, ruka pomirenja našem bratskom muslimanskom narodu.

Sledeće – Republika Srbija će sa 25 miliona evra pomoći izgradnju saobraćajnice od Foče do Tjentišta. To je žila kucavica istočne Hercegovine koja istočnu Hercegovinu povezuje sa Podrinjem, sa zapadnim delom Republike Srpske i sa Republikom Srbijom.

Sledeće – u Stanarima, jednoj maloj opštini, ali razvijenoj opštini, Bogu hvala, Republika Srpska i Republika Srbija grade savremeni dom zdravlja u koji će Republika Srbija uložiti milion i 800 hiljada evra.

U Bosanskom Šancu, pred gradsko naselje Crkvine, Republika Srbija je izgradila novu školu.

U istočnom Sarajevu urađen je moderan gradski trg.

U Drvaru je Republika Srbija isfinansirala otvaranje fabrike „Jumko“ koja zapošljava 80 radnika. Izdvojeno je 250.000 evra za rekonstrukciju zgrade opštine, 400.000 evra za rekonstrukciju objekta Hitne pomoći i za opremanje službe Hitne pomoći.

Takođe, Republika Srpska i Republika Srbija su zajednički izgradile Spomen kompleks u znak sećanja na poginule u zadnjem odbrambenom otadžbinskom ratu u kome je iz Drvara poginulo 360 vojnika i civila.

Na kraju, da pomenem da su Tehnička škola i gimnazija u Mrkonjić gradu dobile 300.000 evra iz budžeta Republike Srbije za opremu kabineta.

Republika Srbija i Republika Srpska su pokrenule projekat izgradnje spomen područja „Jasenovac – Donja Gradina“, u znak sećanja na oko 700.000 žrtava ustaškog terora.

Praktično, nema opštine, malo je opština u Republici Srpskoj koje nisu dobile veću ili manju pomoć od Republike Srbije. Jedna od tih opština je moj Kupres, granična opština iz koje je u poslednjem ratu poginulo više od 200 boraca. Ja očekujem da će to biti ispravljeno do kraja ove godine.

Većina građana Srbije pozdravlja bratsku pomoć koju Srbija pruža Republici Srpskoj, a ima i onih koji postavljaju pitanje, zašto Srbija, izdvaja tolika sredstva za Republiku Srpsku.

Zato što smo mi jedan narod, zato što smo braća, zato što u poštenoj domaćinskoj kući bogatiji i stariji brat uvek pomaže mlađem bratu, i zato što se Srbija na zapadu ne brani na Drini, nego se brani na Uni, brani se u Prijedoru, brani se u Kostajnici, brani se u Drvaru, na Kupresu, u Nevesinju, i u Trebinju.

Strateški interes Srbije je da u Vukovaru, u Kostajnici, u Prijedoru, u Bosanskoj Krajini, u istočnoj Hercegovini, u Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, u Severnoj Makedoniji bude što više srpskog stanovništva. Iz tog razloga su ova ulaganja su ne samo moralno, nego i strateški potpuno opravdana i zato treba glasati za usvajanje ovog sporazuma.

Na kraju, moram da iskoristim priliku da još jednom pozovem gospodina Vesića da poseti Veliku Planu, da se uveri u loše stanje putne mreže na području Velike Plane i da počnemo da rešavamo te probleme.

Hvala vam.

Dame i gospodo, poštovani građani Srbije, gospodine predsedniče Skupštine, ovde je u dva navrata rečeno da Vesna Ilić ne može da bude direktor OŠ „Nadežda Petrović“ u Velikoj Plani zato što nije član Srpske napredne stranke i zato što, navodno, nije podlegla pritiscima da se učlani u Srpsku naprednu stranku.

Vesna Ilić, ovo je vrlo važno da građani čuju, je direktor OŠ „Nadežda Petrović“ 20 godina, pet punih mandata, a od toga je dva puta za direktora škole birana u vreme kada je apsolutnu vlast u opštini Velika Plana i apsolutnu vlast u Republici Srbiji imala Srpska napredna stranka.

Da je postojao politički problem, da je postojala namera da se proganjaju politički protivnici, da je postojala namera da se Vesna Ilić natera da se učlani u Srpsku naprednu stranku, pa valjda ne bi sa tim pritiskom čekali 2023. godinu, nego bi to uradili pre osam godina.

Sledeća stvar, u čemu je ovde problem? Problem je u tome što je raspisan konkurs za direktora škole. Konkurs je slobodan, na njega mogu da se prijave svi kandidati koji ispunjavaju uslove, čak i oni kandidati koji ne ispunjavaju uslove.

Grubom nepažnjom, neću reći da je namera ljudi koji su sprovodili konkurs, među njima i direktorke škole, u toku raspisivanja konkursa dva puta su se dogodile grube proceduralne greške. Iz tog razloga je Ministarstvo prosvete postupilo po zakonu i poništilo te konkurse. Znači, konkurs je u toku, Vesna Ilić je konkurisala, konkuriše zajedno sa ostalim, ravnopravno sa ostalim kandidatima, a nadležni školski organ i Ministarstvo će izabrati valjanog kandidata.

Šta je ovde suštinski problem? Suštinski problem jeste što se vrši pritisak da Vesna Ilić bude izabrana za direktora po šesti put, da bude direktor 24 godine, a za četiri godine ćemo verovatno biti suočeni sa pritiskom da bude izabrana još četiri godine, pa možda je najbolje rešenje da joj garantujemo direktorsko mesto do kraja života. Hvala vam.

Poštovani gospodine predsedniče Republike, predsedniče Narodne skupštine, dragi prijatelji sa Kosova i Metohije, poštovani građani Srbije, od 1999. godine i okupacije Kosova i Metohije, u srpskoj javnosti je u opticaju više scenarija, oko toga kako rešiti kosovski problem i kako ga rešiti u korist Srbije.

Nažalost, mi se nalazimo u takvim okolnostima da ne postoji rešenje koje bi zadovoljilo naša očekivanja. Mi smo u situaciji da biramo između loših rešenja.

Vojni scenarij koji zagovaraju „internet-patriote“ i „internet-ratnici“, kojima su tastatura i mobilni telefoni jedino oružje sa kojim bi branili Kosovo i Metohiju, a internet i društvene mreže jedino ratište na koje bi otišli, zagovaraju vojnu opciju. Po toj vojnoj opciji Vojska Srbije bi trebala da uđe na Kosovo i Metohiju, da očas pregazi sitnicu od milion i 500 hiljada Albanaca, da usput počisti ovu boraniju iz NATO pakta i da ih svi zajedno preteramo preko Prokletija.

Praktično, Srbija bi trebala vojnički da porazi koaliciju najvećih zapadnih sila, zapadnih sila koje imaju više vojnika zajedno nego što Srbija ima stanovnika, koji imaju više tenkova i aviona nego što Srbija ima vojnika i čiji je vojni budžet hiljadu puta veći od vojnog budžeta Republike Srbije.

Drugi scenario je scenario zamrznutog konflikta, ali u suštini takođe vojni scenario. Razlika je samo ta što mi po zagovornicima tog scenarija ne bi na Kosovo i Metohiju ušli odmah sada do Đurđevdana, nego bi čekali pet, deset ili petnaest godina, kažu, da se promene međunarodne okolnosti, da oni koji su naši prijatelji, koji su naši saveznici, postanu jači od onih koji su naši protivnici i da onda zajedno uđemo na Kosovo i Metohiju i da rešimo problem.

Međutim, problem ne bi bio rešen. Ne bi bio rešen iz razloga što hiljade i hiljade Albanaca ne bi pristalo na to rešenje zato što bi započele gerilski rat, zato što bi započele terorističke akcije, zato što bi na Kosovu i Metohiji imali Gazu, imali bi Liban, imali bi Siriju. Imali bi stalna ubistva naših vojnika, naših policajaca i naših civila.

To bi mogli izbeći samo na jedan jedini način, da sve Albance proteramo sa Kosova i Metohije, što ne samo što nije moguće, nego nije ni humano. Čak i to da se dogodi, da to učinimo, opet nemamo rešenje. Zašto? Zato što će Albanci čekati revanš. Zato što će oni čekati 10, 20, 30 godina dok opet ne bi imali neki NATO pakt iza sebe, pa će se onda oni vratiti vojnički na Kosovo i Metohiju, pa će onda sa Kosova i Metohije proterivati srpski narod i tako bi se mogli ganjati do sudnjega dana.

Imamo treći diplomatski scenario. To je scenario pregovora, scenario pokušavanja pronalaska kompromisa između srpskog i albanskog naroda. To je jedini scenarij koji Srbiji garantuje kakav, takav uspeh, od kojeg će Srbija imati najmanje štete. Dakle, pregovori da bi kupili vreme, pregovori zato da ne bi zaoštravali odnose sa zapadnim zemljama, jer bi to ugrozilo stabilnost Srbije i posebno bi katastrofalno bilo za privredu Srbije.

Treći razlog zbog kojeg treba pregovarati jeste, ovo što sam napomenuo, potreba da se nađe istorijski dogovor, kompromis između srpskog i albanskog naroda. Srpski i albanski narod su dva najveća naroda na Balkanu. Možemo ratovati još deset puta i posle desetog ratovanja mi moramo sesti i napraviti dogovor za budućnost, dogovor zbog našeg i zbog njihove dece.

Podsećam i na jednu činjenicu, koju mi možemo, ali je ne bi trebali zanemariti, da smo mi jedna od najstarijih nacija u Evropi nažalost, a da su Albanci jedna od najmlađih nacija u Evropi. I ako se nastavi ovakav demografski trend postoji opasnost da čak možda za 50 ili najkasnije 70 godina budemo nacionalna manjina u Republici Srbiji.

Zbog toga još jednom kažem pregovori, a dobar okvir za pregovore jeste projekat Zapadni Balkan koji je ideja predsednika Vučića i koji je do sada dao veoma dobre rezultate. Naravno, preduslov za postizanje bilo kakvih sledećih dogovora jeste sprovođenje onoga što je već dogovoreno, sprovođenje Briselskog sporazuma, i kao što je predsednik Republike rekao, formiranje ZSO, ali ne ZSO koja bi bila „Kolo srpskih sestara“, kao što želi Kurti, nego ZSO kakvu je srpski pregovarački tim dogovorio Briselskim sporazumom.

Na kraju, zbog onih koji će mi možda prebaciti da nisam dovoljno patriota i da nisam dovoljno ratoboran, reći ću sledeće - nikada u životu nisam dobio poziv za mobilizaciju, ali sam četiri godine proveo na ratištu. Tri godine, šest meseci i jedan dan u neposrednim ratnim dejstvima, zbog čega sam od Ministarstva odbrane Republike Srpske proglašen za borca prve kategorije. Ako sutra bude trebalo da idem da ratujem za Srbiju ili za Republiku Srpsku, to mi neće predstavljati problem.

Međutim, smatram da neko ko je stvarno bio na ratištu, da neko ko je jedan dan bio na položaju koji tuku višecevni bacači raketa iz pravca Livna i Duvna, a na koju jurišaju, moram vam reći, vrlo hrabro muslimani iz Bugojna, kao neko ko je video zgarište svoje kuće, kao neko ko je video svoju porodicu u izbegličkoj koloni, kao neko ko je video spaljeno svoje selo, koji je video spaljena sva sela na Kupreškoj visoravni, i srpska i hrvatska i muslimanska, koji je video spaljeni Čipuljić sa spaljenim kućama porodice Vučić, koji je gledao šta se događa u Siriji, koji je doživeo bombardovanje, varvarsko bombardovanje strane od ovih bandita iz NATO pakta i koji sada gleda ova razaranja u Ukrajini, a ko je odgovoran prema svojoj porodici, prema svom narodu, on mora da se zalaže za mir, a mira nema bez pregovora.

Zato, gospodine predsedniče, narod vas je zato i birao, vi morate da pregovarate, naravno uz ona ograničenja koja ste sami istakli, formiranje ZSO, koja srpskom narodu daje suštinsku autonomiju. Nema priznanja Kosova u UN, nema članstva Kosova u UN i nema priznanja Kosova od strane Srbije. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, uvaženi ministre Martinoviću, poštovani građani Srbije, uvažene kolege poslanici, pre nego što smo otišli na pauzu jedna uvažena poslanica iz opozicije je rekla da su građani Srbije 5. oktobra 2000. godine oslobodili Televiziju Srbije.

Evo kako je to oslobađanje izgledalo. Znači, dim i vatra. Podsećam da je pre toga zgrada Televizije Srbije gorela od bombi zločinaca iz NATO pakta. Ali, nije čudo što se oni hvale ovakvim oslobađanjem RTS-a kada se zna da su sat vremena pre toga zapalili zgradu državnog parlamenta. To se takođe može videti na fotografiji. I ono što je zanimljivo gori baš kancelarija u kojoj se nalazio izborni materijal u kojoj su se nalazili džakovi sa glasačkim listićima.

Inače, da podsetim da je to prvi put posle 1933. godine kada je Hitler zapalio Rajhstag, da je neko u Evropi zapalio zgradu svog državnog parlamenta.

Kolege iz opozicije su ovde nabrajale vesti koje bi trebalo da objavljuje, a navodno ne objavljuje državna televizija. Pa evo ja se pridružujem njihovoj inicijativi i kao kontra predlog predlažem da mediji pod kontrolom opozicije, makar sa zakašnjenjem od 20 i kusur godina objave sledeću vest – direktor vladajuće stranke, najveće stranke u DOS-u kum premijera Srbije kupio tri šećerane za tri evra u trenutku kada se samo u jednoj šećerani na zalihama nalazilo sirovina u vrednosti od 47 miliona evra.

Što se tiče predloženog amandmana smatram da ga ne treba prihvatiti iz razloga što bi to ugrozilo poslovanje RTS.

Inače, kada sam kod Televizije Srbije reći ću svoje mišljenje, da su optužbe koje se ovde iznose stvar političkog nadgornjavanja. Uglavnom, RTS kritikuje opozicija, kritikuju neki predstavnici vlasti. Radio-televizija Srbije dođe kao devojka koju svi kude, ali svi se u selu za nju otimaju.

Moje mišljenje je sledeće – ako u Srbiji postoji objektivna i profesionalna televizija to je Televizija Beograd. Ako u Srbiji postoji profesionalni radio to je Radio Beograd. Radio Beograd ima dvadesetak izuzetnih obrazovnih, kulturnih, informativnih emisija koje mogu da im služe na čast. Naravno da ima stvari na Televiziji Srbije koje mogu biti i bolje, koje mogu biti i objektivnije, ali razlika između njih i ostalih televizija je realno nebo i zemlja.

Mi smo i danas ovde čuli više puta optužbe kako u Srbiji vlada diktatura i kako vlast guši slobodu medija. To tvrdi opozicija. Evo šta kažu činjenice – u Srbiji je krajem 2020. godine bilo registrovano 2.508 medija. Ovde nisu uračunati mediji koji nisu registrovani tako, ali se bave proizvodnjom medijskih sadržaja. Novine 937. U Srbiji imate 180 opština. Znači, pet štampanih novina po jednoj opštini. Internet portali 751. Četiri portala po jednoj opštini. Radio stanice 335. Skoro dve radio stanice po jednoj opštini. Televizijske stanice 244. Novinske agencije 28 itd.

Inače, 2019. godine u vreme navodne diktature i gušenja medija u Srbiji je registrovano 188 novih medija, a 2020. godine bilo ih je novih 134 i 2021. godine 140 i to samo u prvih šest meseci 2021. godine.

Po poslednjem popisu stanovništva u Srbiji ima šest miliona i 690 hiljada stanovnika. Kada taj broj podelite sa brojem od 2.648 medija dobijete 2.500. Znači, na svakih 2.500 stanovnika u Srbiji vi imate jedan registrovan medij.

Sada vas pitam, naravno vas iz opozicije – da li postoji i jedna diktatura koja ima i d od diktature koja bi dozvolila da se u jednoj maloj Srbiji registruje 2.600 medija koje niko ne može da kontroliše? Naravno da ne bi.

Ovde se često govori o slobodi medija, sloboda medija ne postoji ni u Srbiji, ne postoji u Evropi, niti igde postoji, niti je ikada postojala. Sloboda medija je jedna velika iluzija koju prodaju upravo oni ljudi koji kontrolišu medije. Mediji funkcionišu kao i sve firme po sistemu – veži konja gde ti gazda kaže.

Da li ima u opoziciji i jedan medij, evo ja pitam, koji sme da objavi kritiku na račun vlasnika medija, na račun njegovih poslovnih partnera ili na račun opozicione stranke čiju politiku podržava? Naravno da nema.

Dakle, u Srbiji postoji sloboda informisanja i nažalost postoji još veća sloboda dezinformisanja. Za to niko ne odgovara, praktično niko ne snosi posledice.

Evo vam jedan primer. Imate novine u Srbiji koje u poslednje tri godine, proveravao sam, nije objavila ni jedan jedini broj u kojem nije najavila ili pozvala na ubistvo predsednika države. Znači, ni jedan jedini broj. Nemate ni jednu sudsku presudu kojom je ta novina oglašena krivom zbog toga što je objavljivala.

Ili, sledeća stvar i poslednji primer koji ću navesti jesu internet portali. Uđite sada na internet portale opozicije i pročitajte komentare ispod bilo kojeg politički angažovanog teksta. Ja vam tvrdim da ćete teško naši tekst ispod kojeg nema sijaset uvredljivih i pretećih komentara u kojima se na najbrutalniji način linčom preti da li predsedniku države, da li članovima Vlade, ministrima, da li državnim funkcionerima, posebno ako su oni iz SNS. Toliko o diktaturi i o cenzuri u Srbiji. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani građani Srbije, dame i gospodo.

Kao što je najlogičnije da stranke koje pobede na izborima, koje dobiju poverenje građana, formiraju Vladu. Tako je najlogičnije i najpoštenije, da Vlada koja je izabrana da vodi državu, pravi planove državnih prihoda i rashoda i da ih s vremena na vreme po svom nahođenju u skladu sa potrebama menja.

Shodno tome treba podržati Predlog rebalansa budžeta o kojem danas raspravljamo i koji je predložila Vlada Srbije. Koliko je taj predlog dobar? Mi unapred ne možemo znati, ni mi iz vlasti, ni kolege iz opozicije. To će pokazati vreme.

Ono što je za mene, koji dolazim iz Velike Plane, koja je poljoprivredni kraj, nesporno jeste da Vlada zaslužuje pohvalu zbog činjenice da je izdvojila dodatnih 16,5 milijardi dinara za poljoprivredu. Ilustracije radi. Kada bi se ta sredstva ravnomerno raspodelila na sve opštine, to bi značilo da do kraja godine poljoprivrednici svake opštine u Srbiji mogu da računaju na sredstva u iznosu od 700 do 800.000 evra.

Takođe želim da pohvalim što ovaj Predlog budžeta predstavlja kontinuitet jedne odgovorne državne politike, ulaganja u Kosovo i Metohiju. U ratu se teritorije i narod najbolje brane i čuvaju oružjem, u miru se teritorija i narod najbolje brani i čuvaju diplomatijom i novcem, ulaganjima u infrastrukturu, ulaganjem u obrazovanje, ulaganjem u otvaranje novih radnih mesta, ulaganjem u zdravstvo.

Što ulaganja Srbije u Gračanicu, u Kosovsku Mitrovicu, u Leposavić, u Zvečan, Orahovac, Veliku Hoču, budu veća, to će biti veći broj Srba koji će ostati da žive u tim mestima. Ako ne bude Srba na Kosovu i Metohiji, neće biti ni Srbije na Kosovu i Metohiji.

Kada sam već kod Kosova i Metohije ja ću iskoristiti ovu priliku da kažem nekoliko rečenica o Briselskom sporazumu koji je najaktuelnije političko pitanje ovih dana, a biće i narednih meseci u Srbiji i regionu. Kada je 1995. godine potpisao Dejtonski sporazum, mi srpski nacionalisti smo Slobodana Miloševića optužili da je izdao srpske nacionalne interese, da je prodao bosansku Krajinu, moj Kupres, Brčko, Srpsko Sarajevo.

Istina, Milošević i državno rukovodstvo su tada napravili teške i bone ustupke, napravili ste neke neoprostive greške, kao što je pristanak da Brčko dobije status distrihta, ali je nesporna činjenica da nije bilo Dejtonskog sporazuma dana verovatno ne bi bilo Republike Srpske. To znači da je Slobodan Milošević u onom trenutku video bolje i dalje od nas. Isto i slično se dogodilo nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999. godine. Državno rukovodstvo je bilo optuženo za izdaju, 10 godina smo mogli da slušamo i čitamo izjave internet patriota kako se nije smeo dozvoliti dolazak NATO pakta na teritoriju KiM, kao da NATO pakt ne bi došao i bez Kumanovskog sporazuma.

Danas vidimo da su taj Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244 koja je proistekla iz Kumanovskog sporazuma najjači adut Republike Srbije u njenoj pravednoj borbi za očuvanje punog suvereniteta na celoj državnoj teritoriji. Od 2014. godine slušamo uglavnom iz istih izvora kako su Aleksandar Vučić i Ivica Dačić potpisivanjem Briselskog sporazuma izdali srpske nacionalne interese kako su izdali KiM i kako je to uvod u priznanje kosovske nezavisnosti.

Od tada je prošlo osam godina, kao što vidimo od priznanja nezavisnosti Kosova nema ništa. U međuvremenu zahvaljujući tajnoj diplomatiji, zahvaljujući diplomatiji koja zaslužuje svako priznanje, Aleksandar Vučić i državno rukovodstvo su uspeli da ubede 20 država da povuku priznanje lažne države Kosovo. Uostalom, da je Briselski sporazum toliko loš po Srbe i Srbiju, Albanci bi požurili da ga primene još pre osam godina. Ne bi čekali osam godina. Ako ne bi Albanci, na to bi prisilili ovi njihovi mentori sa zapada, koji stvaraju tu lažnu kosovsku državu. Sećam se da je nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, jedan ili dva dana, vodeći prištinski intelektualac Fetuns Roj je u jednom autorskom tekstu napisao da je Briselski sporazum pobeda beogradske diplomatije i da Srbi kroz zajednicu srpskih opština dobijaju novu Republiku Srpsku.

U jednom istraživanju koje je rađeno u to vreme među građanima Prištine, njih 76% se izjasnilo za stav da je Briselski sporazum loš po kako oni kažu, kosovski narod i da ugrožava izgradnju nezavisne kosovske države.

Da skratim, jedan od najvažnijih prioritetnih zadataka ove Vlade jeste insistiranje, borba da se realizuje, da se primeni Briselski sporazum, da se formira zajednica srpskih opština. Rezultat te borbe ponajviše zavisi od našeg jedinstva.

Ako mi u ovom parlamentu, i vlast i opozicija, izrazimo nacionalno jedinstvo, ako to jedinstvo bude stvoreno u celoj državi po pitanju Kosova i Metohije, onda imamo šansu da se izborimo da Briselski sporazum bude primenjen ne samo u onim delovima koji odgovaraju Albancima, kao što je to sada slučaj, nego i u onim delovima koji odgovaraju Srbima, pri čemu konkretno mislim na formiranje zajednice srpskih opština. Ako se formira zajednica srpskih opština, to znači bolji život Srba na Kosovu i Metohiji, to znači veće i jače prisustvo države Srbije na tom delu svoje teritorije, to znači bezbedniji život za Srbe na Kosovu i Metohiji.

Na kraju, koristim priliku da gospodina ministra Gorana Vesića pozovem da uskoro poseti Veliku Planu i uveri se u stanje putne mreže, u stanje regionalnih puteva na teritoriji opštine Velika Plana. To stanje je veoma loše. Meni je žao što moram da istaknem sledeće činjenice – kad krenete iz Velike Plane prema Markovcu, nailazite na znak „10 kilometara rupe na putu“. Kad krenete iz Velike Plane prema Lozoviku, nailazite na isti znak. Kad nailazite iz pravca Savanovca i Krnjeva prema Smederevskoj Palanci, dočekuje vas znak „10 kilometara rupe na putu“. Kada krenete iz Velike Plane do Radovanja opet saobraćajni znak „10 kilometara rupe na putu“. Isti takav znak kad krenete iz Velike Plane prema Žabarima, prema Donjoj Livadici.

Na inicijativu predsednika Srbije Aleksandra Vučića, pre tri godine nije izvršena rekonstrukcija puta od Velike Plane do Smederevske Palanke, u šta je Vlada Srbije uložila pet miliona evra i hvala joj na tome. Mi praktično iz grada Velike Plane ne bi imali nijedan izlazni put na kojem ne stoji saobraćajni znak upozorenja „10 kilometara rupe na putu“.

Ubeđen sam kad dođe gospodin ministar Vesić u Veliku Planu da će on uložiti svoju energiju, svoj uticaj da Vlada Srbije u budžetu za sledeću godinu predvidi sredstva za rekonstrukciju ovih puteva. Hvala vam.

Gospodine predsedniče, poštovani građani Republike Srbije, poštovani poslanici, kao što stranka prethodnog govornika neće podržati ovaj predlog zakona, tako mi nećemo podržati njihov amandman.

Evo i zbog čega. Smatram da je osnovno pravo stranaka i politika koje su učestvovale na izborima, koje su pobedile, da odrede tehnički izgled Vlade, da odrede kadrovski sastav Vlade i da odrede program Vlade. Većina amandmana koje je opozicija predložila polazi od stava da ovaj predlog zakona ne treba prihvatiti zato što je Vlada od 25 ministara preglomazna, zato što će biti skupa.

Nije skupa Vlada koja ima mnogo članova. Skupa je ona vlada koja ne radi svoj posao. Može Vlada da ima i 10 ministara, 10 ministarstava, da bude neefikasna, da radi loše, da bude skupa, a može Vlada da ima i 30, pa čak 40 ministarstava, pa da efikasno radi svoj posao. Ja, čak, mislim, to je moje mišljenje da je bolje da ministri i ministarstva dobijaju manji delokrug rada, manji delokrug odgovornosti i mislim da bi na taj način efikasnije obavljali svoj posao. To da li će jedna vlada imati tri ili pet ministara više, da li će imati 50 službenika više ili manje, ni na koji način neće ni ugroziti, ni spasiti državni budžet.

Inače, povećanje broja ministarstava ne mora da znači da će doći do povećanja broja službenika. Uglavnom se vrši preraspodela službenika unutar ministarstava. Tako ćemo imati službenike koji su u Ministarstvu nauke i prosvete bili zaduženi za prosvetu, da budu raspoređeni u Ministarstvo prosvete, a službenici koji su bili zaduženi za nauku, preći će da rade u Ministarstvu nauke.

Većina opozicionih stranaka koje ovde podnose amandmane sa stavom da je Vlada preglomazna, potiču iz nekadašnje koalicije DOS, pa ja mislim da nije loše da građane Srbije podsetimo koliko članova su imale njihove Vlade. U prvoj Vladi koju su formirali, nakon državnog udara 5. oktobra 2000. godine bilo je 36 članova, s tim što se nije znalo da li su svi ministri ili koministri. Imali smo četiri ministarstva, koliko se sećam, koja su imala po tri člana. Sad ne znam šta je gore? Da li su imali po tri člana zato što su ovi bili nesposobni ili zato što se nisu mogli dogovoriti oko podele plena.

Sledeća Vlada pokojnog premijera Zorana Đinđića, čini mi se da je imala u jednom trenutku 29 članova, a Vlada Zorana Živkovića, njegovog naslednika, u jednom trenutku je imala 27 članova. Poslednja Vlada koja je formirana od strane dosovskih stranaka, to je bila Vlada Mirka Cvetkovića, imala je u proseku 27 članova, u jednom trenutku je imala 30 članova. Nisu te vlade bile neuspešne zato što su imale mnogo ili malo članova, te vlade su bile neuspešne zato što su ih vodili ljudi koji se nisu valjano razumeli u svoj posao, zato što većina ministara nije bila kompetentna da radi svoj posao.

Jedna od primedbi koja se ovde čula danas, juče i prekjuče, jeste da je ovaj Predlog zakona rezultat kompromisa i namirivanja partijskih kadrova. Otkad postoji parlamentarni sistem, otkad postoji parlamentarna demokratija svaka Vlada je rezultat kompromisa i svaka Vlada je rezultat partijskih namirivanja. Svaka Vlada koja učestvuje u koaliciji, koja učestvuje u vlasti želi da dobije veći deo kolača i naravno da se unutar vladajućih stranaka javlja apetiti kod ljudi koji žele da zauzme određene funkcije, između ostalog da bi ostvarili stranačke programe, da bi ostvarili predizborna obećanja.

Da završim, Vlada u tehničkom mandatu treba da izgleda ovako kako je predloženo, zato što je predložila stranka, odnosno predložile stranke koje imaju legitimitet, a taj legitimitet su dobile na nedavno održanim izborima gde je politika Aleksandra Vučića i SNS dobila podršku ogromne većine građana Republike Srbije. Hvala vam.

Dame i gospodo, kada kritikuju odluku države da mladima dodeli još jednu pomoć od 100 evra, opozicija kaže – to su naše pare, to su pare svih građana Srbije koje je država uzela od građana, a sada ih deli kao pomoć.

Prvo, sve pare koje ima država Srbija i bilo koja druga država na svetu su pare građana. Sve te pare su direktno ili posredno uzete od građana, bilo kroz direktne poreze, takse ili kroz privredu.

Drugo, valjda su i u vreme kada su oni bili na vlasti pre 15 godina, pare koje su bile u državnom budžetu, bile naše pare, ali oni te pare nisu ni jednom podelili građanima Srbije.

Podsećam da je u to vreme standard građana Srbije bio lošiji nego što je danas. Znači da je postojala veća potreba za intervencijom države, postojala je veća potreba za tim da država pomaže svoje građane.

Opozicija nas, deo opozicije, kritikuje i zbog navodnog širenja govora mržnje. Daleko od toga da smo nevinašcad, ali sada ćete čuti kakvi govorom se služe pojedini predstavnici opozicije.

Pre sedam dana jedan opozicioni portal je objavio tekst pod naslovom „Pucnji Vučićevih medijskih mučenika po GOSPODI“. Ovo „GOSPODI“ je napisano velikim slovima, valjda da bi bilo uverljivije, a „GOSPODA“ su Vladeta Janković i Zdravko Ponoš. Od „GOSPODE“ se očekuje da se ponašaju gospodski i da koriste gospodski rečnik, posebno kada je u pitanju profesor književnosti, čovek koji ima 82 godine, čovek koji je bio diplomata, ambasador Srbije u Vatikanu i u Londonu i posebno kada je u pitanju čovek koji se kandiduje da bude prvi u Beogradu, da bude gradonačelnik Beograda. Taj gospodski rečnik se posebno očekuje od jednog generala, bivšeg načelnika Vojske Jugoslavije, načelnika Štaba Vojske Jugoslavije, koji se kandiduje da bude predsednik države, predsednik Srbije.

Prvi je počeo Vladeta Janković. On je reagujući na kritike koje su upućene na njegov račun zbog njegove izjave da spomenik Stefanu Nemanji treba izmestiti sa Savskog trga na neku drugu lokaciju u Marinkovu baru, on je izjavio sledeće: „Marinkova bara je uzrečica koju je zloupotrebila naprednjačka botovska banda. To su paščad puštena sa lanca“. Znači, on je praktično ljude koji ga kritikuju uporedio sa paščadima.

Samo dan-dva kasnije, kandidat dela DOS-ovske opozicije za predsednika Srbije, Zdravko Ponoš je takođe svoje kritičare uporedio sa psima, s tim što po mišljenju gospodina Ponoša nisu u pitanju paščad, što će reći nisu u pitanju obične džukele, već je u pitanju neka rasa pasa sa pedigreom koju je on nazvao „trenirani psi“.

Naime, govoreći na televiziji N1 o kritikama na svoj račun, on je izjavio sledeće: „Bojim se da je neko pustio trenirane pse da to rade, a kada takvi psi nekog ujedu, onda uvek odgovara vlasnik“. Jasna je aluzija da je vlasnik pasa Aleksandar Vučić, a da su trenirani psi svi funkcioneri vladajućih stranaka, brojni novinari, analitičari, pa i oni građani koji Ponoša kritikuju da je previše naklonjen NATO paktu, koji smatraju da je sramota što za vreme rata u Krajini on nije bio u Kninu, što se nije tamo borio, branio svoju kuću, nego je sedeo u Beogradu i što smatraju, što jeste i činjenica, da je u njegovo vreme Vojska Jugoslavije, sadašnja Vojska Srbije prilično razmontirana.

A da ovi uvredljivi izrazi nisu slučajnost potvrdio je i pomenuti portal, neću da mu navodim ime, portal koji je Jankovića i Ponoša nazvao „GOSPODOM“, taj portal je 9. februara objavio strip pod naslovom „Tabloidni lajavci“. Sadržaj stripa su dva nacrtana psa koja besno skaču na fotografiju Zdravka Ponoša.

Rečnik koji se koji se koristi u političkim obračunima u Srbiji je odavno srozan na jedan kafanski nivo, činjenica da tu nema nekakve velike razlike među strankama, nazivanje političkih protivnika lopovima, izdajnicima, kriminalcima itd. je postalo svakodnevna pojava. To otprilike dođe kao „dobar dan“, ali ja se zaista ne sećam da su u političkoj areni, posebno kada su u pitanju političari najvišeg ranga u Srbiji, korišćeni takvi termini da su svoje političke protivnike nazivali psima.

Posebno je neprimereno kada takav govor u srpski politički život uvodi jedan čovek koji je profesor književnosti, čovek koji je bivši diplomata, čovek koji ima 82 godine, čovek koji se kandiduje da bude gradonačelnik Beograda i kada takav govor, neprimeren govor, uvodi general, penzionisani general, bivši načelnik Vojske Jugoslavije, koji se kandiduje da bude predsednik države, da bude predsednik Srbije, da bude predsednik svih građana, ne samo onih koji budu glasali za njega, nego svih građana Srbije, bez obzira na svoja politička opredeljenja.

Na kraju, ja koristim priliku da zamolim gospodina ministra da iskoristi svoj nesumnjivi autoritet u Vladi da, narodski rečeno, malo urgira da se što ranije krene sa predviđenim radovima na rekonstrukciji puta Savanovac – Krnjevo – Smederevska Palanka, u pitanju je put koji je u vrlo loš stanju, i da Vlada iznađe sredstva da se u što skorije vreme, u nekom razumnom roku rekonstruiše put Markovac – Velika Plana – Lozovik, poznatiji kao Carigradski drum.

Hvala vam.

Dame i gospodo, naši sudovi i tužilaštva su zatrpani nerešenim predmetima. Sudski postupci traju previše dugo i građani previše dugo čekaju pravdu. To je iz razloga što mi kao narod volimo da se tužimo i da prijavljujemo i kada treba i kada ne treba iz razloga što sudovi i tužilaštva otprilike kubure sa kadrovima, nemaju nikada dovoljno sudija i tužilaca koliko je potrebno u skladu sa brojem predmeta i treći razlog je taj što sudovi i tužilaštva ne rade dobro svoj posao.

Zbog toga mene uvek raduje kada je na dnevnom redu izbor novih sudija i tužilaca zato što očekujem da će nakon toga srpsko pravosuđe biti efikasnije, da će građani Srbije kraće čekati pravdu.

Mi danas razmatramo 16 sudija koje prvi put biramo na tu dužnost i izbor 29 tužalaca i zamenika javnih tužilaca. Među njima se nalazi Maja Sikimić, stručni saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Smederevu, koja je predložena za zamenika javnog tužioca u Velikoj Plani.

Kada sam čuo za ovaj predlog ja sam kontaktirao Javnog tužioca u Velikoj Plani, Slavicu Ivanović, interesujući se o kakvom kadrovskom rešenju se radi i evo njenog odgovara, kaže – to je mnogo dobro dete, sarađivala sam sa njom na više predmeta, ne znam da li je bolja kao osoba ili kao stručnjak, mi u tužilaštvu u Velikoj Plani se svi radujemo njenom dolasku.

Iz ove njene izjave se da zaključiti da su ljudi iz Visokog tužilačkog saveta u slučaju Velike Plane dobro odradili svoj posao.

Ono što je važno jeste da će nakon izbora Maje Sikimić Javno tužilaštvo u Velikoj Plani biti kadrovski kompletirano. Po sistematizaciji tamo je predviđeno da radi jedan Javni tužilac i pet zamenika.

Podsećam da smo pre mesec i po dana, 15. decembra, izabrali pet novih sudija koji sude u Osnovnom sudu u Velikoj Plani. Tamo je predviđeno da sudi 18 sudija, sada ih ima 17. Znači, preostalo je još da se izabere jedan sudija u Osnovnom sudu u Velikoj Plani i onda možemo da kažemo da su institucije, pravosudne institucije u Velikoj Plani kadrovski kompletirane.

To znači da su Visoki savet sudstva i tužilaštva, ali i ova Skupština dobro odradili svoj posao. Sada je na sudijama i tužilaštvima da prionu na posao, da rade bolje nego do sada, da se potrude da sudski postupci ne traju četiri, pet, šest, pa i više godina, i da se ne događa da se predmeti kod tužioca zakazuju tek posle četiri, pet meseci za neka teža krivična dela.

Mi danas treba da izaberemo i Republičku izbornu komisiju i na taj način realizujemo još jedan, poslednji u nizu dogovora koji je postignut na međustranačkom dijalogu stranaka vlasti i opozicije. Taj dogovor podrazumeva da stranke opozicije koje nemaju parlamentarni status imaju svoje predstavnike u stalnom sastavu Republičke izborne komisije. U pitanju je šest članova i šest zamenika.

Ponoviću ono što sam rekao pre četiri dana, da je to presedan. Znači, ne biva nigde u Evropi, ne biva nigde ni u ovim zemljama, kako oni kažu, zapadne demokratije da vlast da opoziciji koja nema parlamentarni status da ima svoje predstavnike u državnoj komisiji koja sprovodi izbore.

Činjenica da smo mi iz vladajuće koalicije, pre svega iz SNS i SPS, pristali da opoziciji učinimo i taj ustupak najbolja je potvrda da u Srbiji ima mnogo više demokratije nego što to tvrdi opozicije i da ima mnogo više demokratije nego što se može steći utisak kada se čitaju tekstovi, kada se slušaju prilozi na medijima, na portalima koje kontroliše opozicija.

Hvala vam.

Dame i gospodo, na predloge zakona o kojima danas raspravljamo i o kojima ćemo večeras glasati podneto je 16 amandmana. Najviše amandmana, deset, podneto je na zakone koji najviše interesuju građane Srbije, a to je Zakon o izboru predsednika Republike, Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o izboru odbornika u skupštinama opština i gradova. Od 16 amandmana Vlada Srbije je prihvatila osam. Od osam prihvaćenih amandmana sedam je podnela opozicija. Kud ćete bolju potvrdu da je demokratski kapacitet ove vlasti mnogo veći nego što to tvrdi opozicija i kud ćete veću potvrdu i bolju potvrdu da su tvrdnje koje se mogu čuti u opoziciji, kako u Srbiji vlada diktatura, najobičnija glupost.

Nas 3. aprila očekuju predsednički, parlamentarni i lokalni izbori i beogradski izbori. Izbori će biti održani u nekoliko opština, među njima je opština Smederevska Palanka, pa ću ja iskoristiti ovu priliku da javnost u Srbiji upoznam sa svim stvarima, sa svim promenama koje su se dogodile u Smederevskoj Palanci u poslednjih šest godina od kako je odgovornost za vođenje te opštine preuzela SNS.

Pre šest-sedam godina Smederevska Palanka je i figurativno i bukvalno bila crna rupa na karti Srbije. Zašto kažem i bukvalno? Zato što u tome gradu nije bilo uličnog osvetljenja. Zamislite grad od 25.000 stanovnika, naselje od 25.000 ljudi u 21. veku koji živi u mraku.

Sledeća stvar koja je vrlo bitna, koja govori o tome šta smo nasledili od DS, jeste podatak da je račun opštine Smederevska Palanka sedam godina bio u blokadi. Naravno, u blokadi su bili računi svih javnih preduzeća i ustanova na području opštine i nije bilo čudo što su bili u blokadi, morali su da budu u blokadi kada je prethodna vlast napravila ukupan dug veći od tri milijarde dinara. To je više od 24 miliona evra po tadašnjem kursu.

Ja sam pisao jedan tekst pre pet-šest godina i postavio sam jedno pitanje i to me i danas stvarno zanima, zanima me odgovor, kako je moguće da neko u jednoj opštini koja ima godišnji budžet od osam miliona evra napravi dug od 24 miliona evra?

Osim što nije imalo ulično svetlo, Smederevska Palanka, nije imala ni pijaću vodu. Tamo su godinama trajale restrikcije vode. U pojedinim delovima grada restrikcije su trajale i po 14 sati. Samo za struju lokalna samouprava je dugovala milijardu i 200 miliona, znači više od 10 miliona evra, a Vodovod je bio dužan 700 miliona dinara.

Od kako je odgovornost za vođenje Smederevske Palanke preuzela SNS, grad ima normalnu uličnu rasvetu i grad ima normalno snabdevanje pijaćom vodom. To je moguće iz razloga što pre sedam godina Vodovod je isporučivao građanima 45 kubnih metara vode u sekundi, sada isporučuje više od 200 litara iz razloga što je Vlada Srbije isfinansirala izgradnju novih izvorišta, novih bunara i uložila je pare u renoviranje postojećih bunara.

Opština, između ostalog, je dugovala 240 miliona dinara u ustanovama kulture. Ulice i putevi su bili u očajnom stanju. Put od Smederevske Palanke do Velike Plane, a to je izlaz Smederevske Palanke na auto-put Beograd – Niš, bio je bukvalno u rupama. Neko je jednom izračunao i objavio u jednom tekstu, ja ne znam da li je to tačno, ali je približno, da je na 12.000 metara toga puta izbrojao četiri hiljade rupa. Vlada je u rekonstrukciju tog puta, juče sam govorio o tome, uložila pet miliona evra. Sada je to jedna moderna, kako se ovde često čuje, evropska saobraćajnica.

Potpuno je iz temelja rekonstruisana glavna gradska saobraćajnica, glavna gradska ulica od ulaza iz pravca Velike Plane do izlaza u pravcu Mladenovca do skretanja Zazanju, sve je iz temelja rekonstruisano, kompletan put. Znači, urađena je nova kanalizacija, nova vodovodna mreža, novi drvored posađen, urađeni novi trotoari.

Pa, između ostalog, što se tiče putne mreže, rekonstruisano je sedam kilometara puta prema Topoli, 18 kilometara puta u Kusadku, put između Kusadka i Azanje u dužini od sedam kilometara, skoro pet kilometara puta za Cerovac i Vodice, pri kraju su radovi na rekonstrukciji puteva između Smederevske Palanke i Glibovca, i od Azanje do Selevca u dužini od 20 kilometara. Za svu ovu putnu mrežu, za rekonstrukciju ovih puteva, Vlada Srbije je izdvojila 12 miliona evra.

Pazite, ovi su zadužili opštinu, ostavili opštinu u dugu od 24 miliona evra, a mi smo, naša vlast, vlast SNS, samo za putnu infrastrukturu u tu opštinu poslali 12 miliona evra.

Pre samo dve godine, lokacija Guberaš, tačno na granici između Velike Plane i Smederevske Palanke je bila livada zarasla u korov. Sada u tom mestu radi jedna moderna koreanska fabrika za proizvodnju kablova, električnih kablova za automobile.

U toj fabrici trenutno radi 450 radnika. Ja mislim da je upravo sada u toku javni poziv za prijem novih radnika. Ukupna vrednost projekta je veća od 20 miliona evra, a plan je da do kraja ove godine bude zaposleno 700 radnika.

Još samo nekoliko podataka da bih ilustrovao šta je građanima Velike Plane i Smederevske Palanke uradila vlast DS. Pre četiri dana izdata je građevinska dozvola za izgradnju zdravstvenog centra u Smederevskoj Palanci. Saslušajte ovo. Vrednost projekta je skoro sedam milijardi dinara. Šta taj projekat podrazumeva? Potpunu rekonstrukciju bolnice „Stefan Visoki“, nabavku najsavremenije opreme, izgradnju novog krila bolnice, potpunu izgradnju novog doma zdravlja, pa i između ostalog izgradnja heliodroma pošto je bolnica nadležna za jedan deo auto-puta od Beograda do Niša, da bi se ne daj Bože u slučaju nesreće ranjenici, povređeni mogli transportovati do bolnice helikopterom.

Dana 28. decembra prošle godine, 15 izbegličkih porodica je u Smederevskoj Palanci dobilo stanove. U toku su radovi na rekonstrukciji OŠ „Nikola Tesla“ u Glibovcu, a završeni su svi radovi, znači urađen projekat, dobijene sve saglasnosti za potpunu rekonstrukciju gimnazije u Smederevskoj Palanci, jedne od najboljih gimnazija u Srbiji u kojoj nivo obrazovanja nije popustio, bez obzira na sve ove Bolonje i na sve ove promene. Takođe su izvršeni svi pripremni radovi, administrativni radovi da se rekonstruiše Mašinsko-tehnička škola „Goša“.

Privodi se kraju rekonstrukcija zgrade Narodnog muzeja. Za tu rekonstrukciju Vlada Republike Srbije izdvojila je deset miliona dinara. Ukupno u obnovu objekata kulture na teritoriji opštine Smederevska Palanka, samo u poslednje tri godine, Vlada Srbije je uložila 40 miliona dinara.

Ima još mnogo toga, ali ne bih da oduzimam vreme. Ove činjenice koje sam naveo su odgovor na pitanje zašto će građani, stanovnici Smederevske Palanke, zašto će stanovnici Velike Plane, zašto će građani Srbije 3. aprila glasati da se nastavi ova politika, zašto će glasati da Aleksandar Vučić ostane na mestu predsednika Srbije i zašto će glasati da SNS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, ponovo formira Vladu Srbije. Hvala.

Dame i gospodo, što se tiče ovih finansijskih sporazuma o kojima danas raspravljamo, od njih 11 tri se odnose na uzimanje zajmova radi rešavanja određenih ekoloških problema. To je još jedna potvrda da Vlada Srbije i država imaju jedan odgovoran odnos prema zaštiti životne sredine.

Ja ću ovu priliku iskoristiti da nešto kažem o izbornim zakonima o kojima ćemo glasati sutra uveče. Izmenama Zakona o izboru predsednika Republike, o izboru narodnih poslanika i o izboru odbornika u skupštinama gradova i opština, SNS i predsednik Aleksandar Vučić čine još jedan u nizu ustupaka opoziciji. Ja ću naravno glasati za usvajanje tih zakona zato što smatram da rezultati izbora ne zavise mnogo od izbornih uslova, da pre svega zavise od izborne volje građana, a svakome je jasno da je većina građana Srbije opredeljena da na izborima, 3. aprila, ponovo ukaže poverenje Aleksandru Vučiću i SNS.

Međutim, lično mislim da se u ovim postupcima preteralo. Opozicija se ponaša kao razmaženo derište koje se stalno dernja i nešto izvoljeva, a mi se ponašamo kao roditelji koji gledamo da dete podmitimo, da mu damo sve što ono zatraži, sve se nadajući da će ono prestati da se dernja i uznemirava komšiluk. Kada kažem komšiluk, u ovom slučaju mislim na EU. Naravno dete razmaženo, što mu se više udovoljava, ono je sve glasnije i agresivnije.

Mislim da mora da postoji neka donja granica ispod koje ne sme da se ide, jer ako nema te granice, onda demokratija postaje anarhija. Ako neko misli da će se opozicija upristojiti tako što joj se daju ustupci, da će prestati da diže tenziju u društvu, da će odustati od priče o izbornoj krađi, da će odustati od plana da 3. aprila pozove narod da izađe na ulice, onda je on u teškoj zabludi.

Podsetiću na nekoliko primera od brojnih ustupaka koje su SNS i Aleksandar Vučić opoziciji učinili u nekoliko poslednjih godina. Svi ti primeri, svi ti ustupci nisu naišli na odgovarajući i pristojan prijem. Svaki put naša ispružena ruka ostala je u vazduhu.

Prvi primer, pre godinu i po dana, otprilike je bilo tako, imali smo vandalski upad DOS-ovske opozicije, lidera DOS-ovske opozicije sa svojim pristalicama u zgradu Televizije Srbije. Građani Srbije su mogli da vide u televizijskom prenosu da su ljudi pokušali da uđu u studio iz kojeg se emituje program, da preuzmu vođenje i uređivanje programa.

Posle toga smo imali slučaj isto tako pokušaja upada u zgradu parlamenta. To su bili školski primeri pokušaja državnog udara. Državni udar je jedno od najtežih krivičnih dela protiv ustavnog poretka u svakoj normalnoj zemlji. Radi poređenja, podsećam da je pre godinu i po dana svet gledao pokušaj upada pristalica Donalda Trampa u zgradu američkog kongresa. Tri stotine demonstranata je uhapšeno. Oni su osuđeni na više od 1000 godina zatvora. Da li je neko od organizatora pokušaja državnog udara u Srbiji odgovarao? Nije niko. Niko nije procesuiran, svi su amnestirani.

Sledeći ustupak koji je učinjen opoziciji jeste smanjenje izbornog cenzusa sa 5% na 3% pre prethodnih parlamentarnih izbora. Da je ostao cenzus od 5%, na izborima 3. aprila opozicija ne bi imala šta da traži. Otprilike najviše tri liste ili tri koalicije bi mogle da očekuju da će ući u parlament, da će dobiti svoje predstavnike u ovome Domu i da će dobiti mogućnost da svoje aktivnosti finansiraju iz državnog budžeta.

Međutim, zahvaljujući činjenici da je cenzus smanjen na 3% računa se da će sedam, osam do desetak stranaka imati kakve-takve šanse da se izbori za parlamentarni status jer ima svoje predstavnike u Skupštini Srbije.

Sledeći ustupak koji je učinjen, učinjen je na dan formiranja sadašnje Vlade Srbije. Istog tog dana, predsednik Republike je oročio mandat Vlade na godinu i po dana. Znate, to je predstavljalo veliko ohrabrenje za demoralisanu opoziciju. Znači, poručeno im je – nećete morati čekati četiri godine da dobijete šansu da izborite parlamentarni status, nego ćete tu šansu imati za godinu i po dana.

Sledeći ustupak učinili smo pre nekoliko meseci kada smo pristali da vodimo razgovore sa opozicijom o izmeni izbornih uslova. Neko je juče pomenuo da je vlast prihvatila 16 zahteva opozicije. Znate, govorim o izbornim uslovima koje nije usvojila SNS. Te izborne uslove je donela sadašnja opozicija pre 15 godina kada su bili na vlasti, oni su propisali ove izborne uslove, ti izborni uslovi su u to vreme bili najbolji mogući, bili su dobri dok su oni dobijali izbore. Kada su izgubili poverenje građana Srbije, sada ti izborni uslovi ne valjaju.

Najveći ustupak koji je učinjen u tim pregovorima jeste pristajanje vlasti da predstavnici vanparlamentarne opozicije imaju svoje predstavnike u stalnom sastavu RIK, da praktično u punom kapacitetu, od početka do kraja učestvuju u izbornom procesu. Ja sada pitam, da li neko od vas zna za neki sličan primer u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Španiji, Americi i tim zemljama koje nam prodaju demokratiju, da li zna neko za primer da je u tim zemljama opozicija koja nema predstavnike u parlamentu mogla da učestvuje u izbornom procesu na način da ima svoje predstavnike u stalnom izbornom telu u RIK?

Sad ću nešto reći o ovoj priči koju slušamo svakoga dana o izbornim krađama koje se spremaju. Pretpostavlja se da će na izborima učestvovati bar desetak izbornih lista. Čini mi se da ih je na prošlim izborima bilo oko 20. Svaka izborna lista ima pravo da u biračkom odboru, u odboru koji kontroliše glasanje ima svoja dva predstavnika. Ako imamo deset izbornih lista, to znači da ćemo imati 20 kontrolora, plus pet-šest članova stalnog radnog tela.

Svi oni učestvuju u procesu glasanja. Od početka do kraja mogu da kontrolišu sve i glasanje i prebrojavanje glasačkih listića. Znate li kako je moguća izborna krađa? Izborna krađa je moguća samo ako svi učestvuju, znači svih 20-25 članova biračkog odbora se dogovore i učestvuju u izbornoj krađi, jedino tako. Ako je SNS u stanju da kupi, kako oni kažu, sve članove biračkih odbora, odnosno ako opozicija nije u stanju da nađe dva čoveka koji nisu na prodaju, koji neće pristati na izbornu krađu, onda ta opozicija ne treba da učestvuje na izborima, a kamoli da vodi državu.

Pošto je jedna od današnjih tema kandidati za predsednika Republike i kandidati za gradonačelnika Beograda, ja koristim priliku da opoziciji čestitam na izboru Zdravka Ponoša za kandidata za predsednika Srbije i Vladete Jankovića, kao kandidata za gradonačelnika Beograda.

Da smo ih mi birali, mi iz vlasti, ja mislim da bolje ne bi izabrali.

Zamislite da za predsednika države, koji će biti vrhovni komandant, kandidujete oficira, Krajišnika iz Golubića kod Knina, koji nije učestvovao u ratu, koji jedan jedini dan nije učestvovao u ratu u kojem se branila njegova kuća, njegovo selo, njegov zavičaj, nego je taj rat gledao zavaljen u fotelju, u papučama, iz svog stana u Beogradu.

Što se tiče kandidata za gradonačelnika Beograda, ja podsećam da je čovek pre pet dana izjavio da on nema pojma o poslu za koji ga kandiduju, da je previše star, da je bolestan. S obzirom na te činjenice i činjenicu da ima 82 godine, iz toga se da zaključiti ne samo da je u pitanju stručan kandidat, nego mlad i perspektivan kadar, koji predstavlja budućnost opozicije i budućnost Srbije.

Iskoristiću ovu priliku da kažem nekoliko reči o izgradnji saobraćajnica na području opštine iz koje dolazim, Velike Plane. Vlada Srbije je u poslednje tri godine uložila više od 10 miliona evra u renoviranje puteva na području Velike Plane. Pre dve i po godine izvršena je potpuna rekonstrukcija puta između Velike Plane i Smederevske Palanke. Poslednja rekonstrukcija pre toga je izvršena pre 50 godina. U tu rekonstrukciju je uloženo pet miliona evra.

Pre godinu i po dana izvršena je potpuna rekonstrukcija puta Markovac-Svilajnac. Ta rekonstrukcija je koštala više od dva miliona evra.

Sada su u toku radovi na potpunoj rekonstrukciji puta od Velike Plane do Žabara, ne znam kolika je vrednost radova. Imamo čvrsto obećanje iz Puteva Srbije, iz Vlade Srbije, da će u toku ove godine biti izvedeni radovi na rekonstrukciji regionalnog puta od Savanovca preko Krnjeva do Smederevske Palanke, koji je u zaista lošem stanju.

Da se sad malo ponašam kao ono derište, opozicija, o kojem sam govorio na početku, ja sad od Vlade Srbije očekujem i od gospodina Nedimovića, za kojeg takođe očekujem da će biti ministar i u sledećoj Vladi, da Vlada Srbije u naredne dve godine odvoji sredstva i za rekonstrukciju Carigradskog druma, za rekonstrukciju puta od Lozovika preko Velike Plane do Markovca, zato što je put u lošem stanju i zato što mislim da građani Velike Plane to zaslužuju. Hvala vam.

Dame i gospodo, ako je moja evidencija tačna, ovo je deseti put da država Srbija daje neposrednu novčanu pomoć građanima, ustanovama i privredi, da bi im pomogla da prevaziđu probleme koje svi imamo zbog epidemije korone.

Ono što ovaj paket pomoći, za koji će biti izdvojeno negde oko 130 miliona evra, izdvaja od dosadašnjih jeste što je on namenjen mladim ljudima. Kada govorim o mladim ljudima, podsećam da je država u decembru mesecu donela nekoliko mera kojima će olakšati mladim ljudima, mladim bračnim parovima da reše stambeno pitanje.

Kao i većinu mera, sličnih mera koje je država donosila u protekle dve godine, najavu da će mladi dobiti po sto evra deo opozicije dočekao je na nož, sa sprdnjom, uz komentare da Vučić ne deli svoje pare, nego deli narodne pare i uz obrazloženje da država uzima novac od građana i onda im taj isti novac vraća kao milostinju.

Prvo, u kojoj to državi na svetu predsednik države daje pare građanima, daje svoj novac građanima? To ne postoji. To ne postoji čak ni u bajkama. Što se tiče ove druge tvrdnje, da država uzima novac od građana, pa ga onda vraća građanima, to je ništa drugo do jeftina propaganda, jeftini pokušaj manipulacije.

Ono što državu definiše kao pojam, jedan od osnovnih atributa po kojima se država prepoznaje jeste upravo to da ona uzima novac od građana na razne načine, kroz poreze, takse i razne druge namete, a onda taj novac koristi i troši za opšte dobro, u interesu države, u interesu građana. Onda imamo izbore na kojima građani ocenjuju da li je država, odnosno da li su ljudi koji vode državu taj građanski novac, držani novac trošili onako kako treba.

Dok je na vlasti bila koalicija DOS, to je bilo pre desetak godina, država je takođe uzimala novac od građana, ali kao što reče jedan moj prijatelj, kada smo juče razgovarali na ovu temu, on uzimaše, a nikom ne davaše, a vi uzimate, ali nešto i dajete.

Ja podsećam da je u to vreme negde oko 350.000 ljudi u Srbiji ostalo bez posla. Ljudi su sa svojih radnih mesta izbačeni na ulicu, bukvalno neki od njih su gladovali, nisu imali od čega da žive. Međutim, ta tzv. narodna, brižna, demokratska vlast, nije se nijednom dosetila da im dodeli bilo kakvu finansijsku pomoć, makar od 10, 20, 100 evra.

Nas optužuju da smo diktatorska, ne narodna vlast, da ne vodimo računa o interesu građana, međutim, kao što se vidi iz ovih današnjih diskusija, mi već deseti put dajemo novac građanima Republike Srbije, dajemo novac privredi, dajemo novac ustanovama, a dajemo ga u situaciji nakon što smo u proteklih nekoliko godina zaposlili više stotina hiljada ljudi u Srbiji. Znači, oni su ljude otpuštali s posla, nisu im davali pomoć. Mi zapošljavamo ljude i istovremeno kad je god država u situaciji, te ljude finansijski pomažemo.

Istina je, oni su jednom obećali da će pomoći građane Srbije, ako se sećate, to je bilo pre desetak godina uoči izbora, kada su građanima obećali da će svaki punoletni građanin Srbije dobiti 1.000, ne sećam se više da li je u pitanju bilo 1.000 evra ili dolara, pod uslovom da Boris Tadić i DS na izborima pobede Tomislava Nikolića. Boris Tadić je pobedio na izborima, međutim, građani Srbije od tih obećanih 1.000 dolara nisu videli nijedan dolar.

Znači, u ovoj predloženoj meri u dodeli 100 evra mladim ljudima Srbije starosti od 16 do 29 godina nema ničeg spornog, to je jedna dobra mera. Ta mera pokazuje dve stvari. Prva je stvar da država vodi računa o svojim građanima, da im pomaže kad god je u prilici da to učini, a drugo govori da se privreda Srbije oporavila od sunovrata u kojem se nalazila u vreme kada su Srbiju vodile ove stranke koje se sad predstavljaju kao prava opozicija, koje se predstavljaju kao nekakva narodna nada koja će građane Srbije spasiti od naše strahovlade, kako oni to kažu.

Iskoristiću ovu priliku da mlade u Velikoj Plani obavestim da ovih 100 evra neće biti jedina novčana pomoć, jedina novčana sredstva koja će oni dobiti u toku ove zime. Naime, krajem prošle godine mi u opštinskom rukovodstvu smo se dogovorili da ćemo nagraditi sve učenike osnovnih i srednjih škola u Velikoj Plani koji školsku godinu završe sa odličnim uspehom, počev od prethodne školske godine. Znači, svaki učenik u Velikoj Plani koji je prošlu školsku godinu završio sa odličnim uspehom dobiće 10.000 dinara, bez obzira da li su u pitanju učenici osnovnih ili srednjih škola.

Prošle godine smo u gimnaziji, ekonomsko-ugostiteljskoj školi, srednjoj tehničkoj školi imali više od 200 učenika koji su na kraju godine bili odlični. U osnovnim školama smo imali više od 1.000 učenika, kažem, svi će oni u februaru mesecu dobiti po 10.000 dinara, a mi se nadamo da će u junu posle završetka ove školske godine taj broj biti još veći, jer ćemo u junu, nakon završetka ove školske godine, podeliti još po 10.000 dinara. Sve to ne bi bilo moguće da se privreda Srbije ne razvija, da stanje u privredi Srbije i stanje u privredi Velike Plane nije dobro.

Da je stanje dobro, da se stanje poboljšava na bolje, govore i sledeći podaci. Kada je odgovornost za vođenje opštine u Velikoj Plani preuzela SNS, realizacija budžeta je iznosila 850 miliona dinara. U prošloj godini mi smo ostvarili budžet veći od milijardu i 300 miliona dinara, a na pretposlednjoj sednici Skupštine opštine usvojili smo budžet za ovu godinu u iznosu od milijardu i 400 miliona dinara.

Na kraju želim da našoj braći u Bosni i Hercegovini, u Republici Srpskoj, od Zvornika do Kupresa, od Prijedora do Trebinja čestitam 30 godina od osnivanja Republike Srpske. Želim im da Republika Srpska bude uspešna i da bude dugovečna. Hvala vam.

Dame i gospodo, ako računamo 10 sudija o kojima danas raspravljamo, a koje ćemo sutra svakako izabrati, Skupština Srbije je u decembru izabrala skoro stotinu novih sudija i javnih tužilaca i to je dobra stvar. To će u svakom slučaju doprineti poboljšanju stanja u srpskom pravosuđu.

Meni je posebno drago što se među opštinama koje će u Novu godinu ući sa novim pravosudnim kadrovima nalazi i Velika Plana.

Podsećam, među sudijama koje smo izabrali 15. decembra nalazi se i pet novih sudija iz Velike Plane. Ja ću pročitati njihova imena, jer smatram da to zaslužuju.

Prvi put na sudijsku dužnost izabrani su Bojana Lalić, tužilački pomoćnik u Osnovnom javnom tužilaštvu u Velikoj Plani, Dušan Milošević, korisnik početne obuke na Pravosudnoj akademiji, Svetlana Jovović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Požarevcu, Tamara Radovanović, sudijski pomoćnik u Osnovnom sudu u Velikoj Plani i Jelena Vučković, takođe sudijski pomoćnik u sudu u Velikoj Plani.

Svojevremeno je Visoki savet sudstva doneo odluku da u Osnovnom sudu u Velikoj Plani sudi 14 sudija. Međutim, taj broj nikada nije dostignut iz dva razloga. S jedne strane, zbog odlaska ljudi u penziju i na druga radna mesta. S druge strane, zbog spore procedure izbora novih sudija.

U međuvremenu, u julu mesecu Visoki sudski savet je doneo odluku da se broj sudija u Velikoj Plani poveća na 18. Poređenja radi, prošle godine u Osnovnom sudu u Velikoj Plani je sudilo osam sudija. Znači, od 14 dozvoljenih, Osnovni sud je imao na raspolaganju osam sudija. Sada je stanje znatno bolje.

Četvoro sudija koje su primljeni u međuvremenu sa ovih pet sudija koje smo izabrali 15. decembra sud u Velikoj Plani sada ima 17 sudija. U toku je procedura za izbor još jednog sudije. Znači, prvi put posle dugo vremena sud u Velikoj Plani će raditi u punom kapacitetu.

Ono što je bitno jeste da su uglavnom u pitanju mladi ljudi koji predstavljaju budućnost pravosuđa i Velike Plane i Srbije. Druga stvar, građani s pravom očekuju, s obzirom na postojeći broj sudija, na povećanje broja sudija, da će sudski postupci sada kraće trajati, da se sudski postupci neće otezati, kao što je do sada bio slučaj, po tri, četiri, pa i po pet, šest godina.

Inače, u ovom trenutku u sudu u Velikoj Plani ima 11.000 nerešenih predmeta. Do izbora ovih pet sudija, po sudiji je bilo 900 sudećih predmeta. Kada se ovi predmeti raspodele sada na ukupan broj sudija sa ovim novim sudijama stanje će biti znatno bolje. Znači, 650 predmeta po sudiji.

Na novim sudijama kako u Velikoj Plani, tako i u celoj Srbiji je jedan težak zadatak da svojim radom povrate poverenje građana Srbije u pravosudni sistem. To poverenje već godinama ne postoji.

U narodu je rasprostranjeno mišljenje da sudovi ne sude po pravu, nego da u velikom broju slučajeva sude po vezama, po ličnim poznanstvima, da sude na osnovu primljenog mita, posebno kada su u pitanju ljudi koji imaju mnogo novca i kada su u pitanju politički uticajni pojedinci.

Po istraživanju iz decembra meseca 2014. godine, građani najmanje veruju tužilaštvu i sudovima, njih 68% od svih bitnih državnih institucija.

Po istraživanju javnog mnjenja u septembru 2019. godine, samo 21% građana Srbije ima poverenje u pravosuđe, dok čak 48% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

Po istraživanju iz jula ove godine, procenat građana koji ima poverenje u sudstvo pao je na 15%, dok njih 53% gaji potpuno nepoverenje prema sudijama i tužiocima.

U jednom relevantnom istraživanju iz 2017. godine u kojem je anketirano 1.218 sudija iz 83 osnovna i viša suda, njih 84% je izrazilo nepoverenje u sudski sistem, a njih 78% veruje da u sudskom sistemu nisu dominantna stručnost i znanje, već slične veze i nepotizam.

Istom anketom obuhvaćeno je 385 javnih tužilaca iz 47 tužilaštava. Njih 85% veruje da su u pravosuđu dominantne lične veze i nepotizam. Dakle, sudije i tužioci ukupno skoro 1.600 sudija i tužioca veruju da je u velikoj meri za napredovanje u njihovoj karijeri i za opšte stanje u sudstvu su bitne rođačke, kumovske veze, da je bitan nepotizam.

Ja ističem da ovakvo stanje imamo u situaciji kada sudije i tužioce još uvek bira Narodna skupština.

Ja sada moram da izrazim bojazan šta će se dogoditi ako na referendumu 16. januara budu usvojene predložene ustavne promene po kojima će parlamentu skoro u potpunosti biti oduzeta ingerencija da bira sudije i tužioce.

Po predloženom rešenju, sudije i tužioci će, malo možda preterano rečeno, ali suština je ista, birati sami sebe.

Mi u Srbiji imamo tri grane vlasti. Imamo zakonodavnu vlast, imamo izvršnu vlast i imamo sudsku vlast. zakonodavnu vlast kontrolišu građani. Oni je biraju na izborima. Izvršnu vlast kontrolišu parlament Srbije i lokalni parlamenti, a sudsku i tužilačku vlast neće kontrolisati niko. Ja smatram da to nije dobro. Čak smatram da je to i opasno. Bojim se da sudovi, da pravosuđe ne postane produžena ruka nekog drugog centra moći. Jednostavno, smatram da niko u Srbiji ne treba i ne može da bude iznad države i iznad građana.

Hvala vam.

Dame i gospodo, iz izlaganja ministarke Obradović očigledno da je odlaganje početka primene novog načina obračuna zarada kod zaposlenih u javnom sektoru neminovnost, kao posledica objektivnih okolnosti. Mi danas, odnosno sutra u danu za glasanje treba da izglasamo zakone koje Vlada predlaže.

Ja ću danas govoriti o nekim anomalijama u politici zapošljavanja u javnom sektoru, a osvrnuću se i na ovaj najnoviji pokušaj DOS-ovske opozicije da preko ulice osvoji vlast u Srbiji.

U vreme kada je donesena Odluka o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru je bila opravdana, dala je dobre rezultate. Pre svega, država je njome uštedela značajna sredstva, a drugo zaustavljena je jedna lavina partijskog zapošljavanja koje je počelo u oktobru 2000. godine, nakon državnog udara koje su izvele DS i ostale DOS-ovske stranke. U toj lavini je na državne jasle, na izmišljena radna mesta, zaposleno nekoliko desetina hiljada novih državnih službenika.

Međutim, sama Uredba Vlade Srbije o zabrani zapošljavanja, ograničavanju broja zaposlenih ima neke manjkavosti. Te manjkavosti je trebalo otkloniti. Međutim, to za osam godina nije učinjeno. Praktično, Uredbom Vlade Republike Srbije o, da je tako naslovim, zabrani zapošljavanja nagrađene su one opštine koje su se nedomaćinski ponašale prema narodnom novcu, prema Republici Srbiji, a kažnjene su one opštine koje su poslovale domaćinski, koje su štedele narodne pare i koje nisu imale višak zaposlenih.

Primera ima mnogo i ja ću navesti samo tri primera. U vreme stupanja na snagu zabrane grad Niš je imao 2.500 zaposlenih više nego što je to bilo potrebno. Znači, u gradskoj upravi, opštinskim uprava, u javnim preduzećima i ustanovama. Prvo su zapošljavali socijalisti, posle njih su zapošljavali predstavnici DS, DSS, G17, URS, LDP, Građanskog saveza itd, itd. Drugi primer je grad Leskovac koji je u vreme donošenja ove zabrane imao 400 zaposlenih više nego što je to opravdano.

Da li su u proteklih osam godina grad Niš, Leskovac ili bilo koji drugi grad, bilo koja druga opština koja je imala višak zaposlenih, snosili bilo kakve posledice? Nisu snosili nikakve posledice. Naprotiv, sve ovo vreme imaju korist od svoje neodgovorne politike – imaju višak zaposlenih, jedni radnici, službenici odlaze u penziju, jedni odlaze na bolja radna mesta, ali oni sve ovo vreme ne kubure sa nedostatkom službenika.

Na drugoj strani imamo opštine koje su u vreme donošenja ove zabrane imale manjak zaposlenih. Jedna od tih opština je opština iz koje dolazim, Velika Plana.

U vreme stupanja na snagu te zabrane, mislim da je to bilo 2013. godine, mi smo zahvaljujući domaćinskom ponašanju, zahvaljujući domaćinskom vođenju opštine imali 30 zaposlenih manje nego što nam je to bilo dozvoljeno. I mi sve ove godine, svih ovih osam godina kuburimo sa manjkom zaposlenih. Narodski rečeno, krpimo se.

U ovom trenutku opština ima jednog portira. On nam je i portir i noćni čuvar i kovid redar. Imamo dve čistačice. U odeljenju za društvene delatnosti nedostaje nam najmanje 30 službenika sa visokom stručnom spremom. U opštini koja ima 40.000 stanovnika, imamo jednog komunalnog inspektora, a pre sedam, osam godina imali smo ih šest.

Opštine koje su se odgovorno ponašale prema budžetu su na neki način kažnjene i odredbama koje se odnose na broj radnika, službenika koji se mogu primiti na određeno radno vreme, na određeno.

Član 1. stav 2. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje iz 2013. godine kaže – ukupan broj zaposlenih na određeno vreme ne može da bude veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tog korisnika na neodređeno vreme.

Šta to znači? To znači da je opštinama koje su imale višak zaposlenih dozvoljeno da imaju ista prava kao one opštine koje su imale manjak zaposlenih.

Što u praksi znači? U praksi to znači da je opština koja je imala, recimo 300 zaposlenih, od toga 70 viška, 70 partijskih aktivista Demokratske stranke, G 17, Demokratske stranke Srbije itd, itd, toj opštini je dato pravo da zaposli još 30 službenika na određeno vreme i praktično da ima 100 službenika više nego što je to potrebno a opština, recimo, kao Velika Plana, koja je imala 100 zaposlenih dobila je pravo da primi još 10 radnika, 10 službenika na određeno vreme i da opet imamo 20 službenika manje nego što nam je to potrebno.

Slična stvar je i kad su u pitanju koeficijenti za plate zaposlenih u javnom sektoru. Po Uredbi Vlade Srbije iz 2008. godine, znači, u vreme vladavine DS, imenovana i postavljena lica u opštinama imaju koeficijent devet. Ista ta lica u gradovima imaju koeficijent 13,5, u Beogradu je on čak 18. Viši saradnik u opštinama ima koeficijent 8,20, u gradovima 12,30 u Beogradu 16,40. Znači viši saradnik u gradovima 50% ,ne baš 50% ali približno toliko veću platu nego viši saradnik u opštinama, a radi praktično isti ili sličan posao.

Neko kaže čuo sam to objašnjenje, kažu, u gradovima je veći obim posla. Jeste obim posla veći ali je i broj izvršilaca veći. Posao komunalnog inspektora u Smederevu, koji nema gradske opštine je isti kao komunalnog inspektora u Velikoj Plani, on prima drastično veću platu. Posao čistačice u Velikoj Plani isti je kao posao čistačice u Kragujevcu, Subotici, Leskovcu a ona prima daleko nižu platu. Pravnik u Centru za socijalni rad u Velikoj Plani prima platu oko 60.000 dinara. Njegov kolega koga lično poznaje u Centru za socijalni rad u Starom Gradu u Beogradu prima više od 100.000 dinara.

Razlika u platama u privredi između unutrašnjosti, između gradskih centara i Beograda je takođe drastična. Zahvaljujući tome imamo situaciju da nam se Srbija prazni, da imamo desetine i stotine sela u kojima ima vrlo malo stanovnika. Znači, ako hoćemo da sačuvamo Srbiju, da delovi Srbije ne budu prazni, onda se ova politika plata u javnom sektoru mora promeniti. Mora se uskladiti tako da matičar u Crnoj Travi, Surdulici ili Bajinoj Bašti ima istu platu kao matičar u Subotici, matičar na Vračaru ili matičar u Zemunu.

Po zvaničnim podacima za septembar 2021. godine prosečna plata u Srbiji je 65.000 dinara. Prosečna neto zarada u javnom sektoru je 72.235 dinara i ovo su podaci za svaku pohvalu. Ovo su podaci kojima sadašnje rukovodstvo Srbije može da se pohvali, predsednik Republike i Vlada Srbije.

Međutim, zahvaljujući ovim nakaradnim koeficijentima, u opštini Velika Plana koja ima 100 zaposlenih na neodređeno, samo tri službenika imaju veću platu od republičkog proseka. Prosečna plata, neto zarada 97 plus tri, znači 100 zaposlenih u opštini Velika Plana je 47.635 dinara, 24.600 dinara manje od republičkog proseka, u procentima to je 34%. Minimalna plata u Srbiji u novembru je iznosila 32.371 dinar, čak 27 zaposlenih u opštinskoj upravi u Velikoj Plani ne može da dobaci do te plate pa im se mora doplaćivati da bi primili minimalac. To je 27% zaposlenih.

Mislim da je to nedopustivo i mislim da nijedna Vlada Srbije u poslednjih 50 godina, to je žalosno, nije položila ovaj ispit. Jeste bila teška situacija u vreme kada su ovom zemljom vladale DS i DOS-ovske stranke pa nije bilo para. Jeste da mi neke stvari menjamo na bolje, ali nije domaćinski da država nagrađuje one opštine koje ne štede državni novac, a da kažnjava one opštine koje posluju domaćinski.

Sada da kažem nekoliko reči o postavljanju blokada širom Srbije. Svakom ko razmišlja svojom glavom je jasno da je u pitanju klasični primer nasilja i terora manjine nad većinom. Niko nema pravo da građanima Srbije ograničava slobodu kretanja. Ja sam ubeđen da većina građana Srbije u tim blokadama, u tim protestima učestvuje čiste duše, u uverenju da rade jednu korisnu stvar, da se bore za zdraviju prirodu Srbije, da se bore za zdraviju životnu sredinu i da se bore za neke srpske i državne interese.

Međutim, isto tako sam ubeđen da kolovođe tih protesta, inspiratori tih protesta na umu imaju nešto drugo. Njima je cilj da u Srbiji izazovu sukobe, da stvore kritičnu masu i da pokušaju po ko zna koji put da naprave neku reprizu 5. oktobra. Svako ima pravo da sanja. Ima pravo i opozicija da sanja.

Ja ću sada da podsetim građane Srbije i vas poštovane kolege na neke posledice 5. oktobra. Kada sam razmišljao o ovome, pokušao sam da se setim jedne dobre stvari koju je 5. oktobar doneo Srbiji. Stvarno nisam mogao da se setim nijedne. Zapaljena je Skupština Srbije. Tog dana sam bio pred Skupštinom Srbije kao novinar „Srpskog oslobođenja“. Znate gde je izbio požar? Vrlo zanimljivo? U prostoriji u kojoj se nalazio izborni materijal. Srbija je tako postala prva zemlja posle nacističke Nemačke u kojoj je zapaljen parlament. Parlament su zapalili oni koji su Miloševića rušili optužujući ga da je fašista, da je Hitler i da je diktator. Iste te optužbe sada čujemo na račun Aleksandra Vučića.

Kao što znate, zapaljena je televizija. Osvojena je na silu stanica policija Stari grad. Policajci su razoružani, neki od njih su poskidani u donji veš. Iz stanice policije je opljačkano 400, nepravilno je reći opljačkano, izneseno, znači, organizovano, izneto 400 komada oružja, među njima je bilo čak i puškomitraljeza. To oružje je podeljeno pripadnicima Zemunskog klana i ostalim saradnicima dosovske opozicije u izvođenju tog državnog udara i tim oružjem u sledećih nekoliko godina u Srbiji izvršeno više od 50 ubistava.

Sprovedena je pljačkaška privatizacija u kojoj više od 400.000 ljudi sa svojih radnih mesta, na tim radnim mestima plate nisu bog zna kakve, ali bolje ikakve nego nikakve. Znači, 400.000 ljudi je sa svojih radnih mesta izbačeno na ulicu. Vojska Jugoslavije je skoro uništena. Svi viši oficiri koji su komandovali junačkom odbranom Srbije od agresije terorista iz NATO pakta i šiptarskih terorista su penzionisani. Između ostalog, 400 tenkova i 2000 protivavionskih sistema „strela“ je istopljeno u Železari „Smederevo“ i hiljade i hiljade tona druge vrste naoružanja. Išli su dotle u uništavanju Vojske Jugoslavije da su rasformirali dve najbolje elitne jedinice, 63 padobransku i 72 specijalnu brigadu Vojsku Jugoslavije.

Na kraju svi predsednici, praktično svi predsednici u Srbiji, u Republici Srpskoj, u Republici Srpskoj Krajini su izručeni Haškom tribunalu, a kruna tog ponižavanja Srbije, ponižavanja srpskog naroda bilo je izručenje Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan najveći srpski nacionalni praznik.

Dakle, dame i gospodo ovo što se događa na ulicama Beograda, na ulicama drugih gradova Srbije nije ništa drugo nego klasični pokušaj izvođenja tzv. narandžaste revolucije. Takvih pokušaja smo poslednjih godina imali više puta, više puta smo imali nasrtaje na zgradu predsedništva, više puta smo imali pokušaj upada u zgradu državne televizije, upada u zgradu Skupštine Srbije.

Nesrećni narod svoju vlast bira na ulici, bira je međusobni sukobima, pa i potezanjem oružja. Kako to izgleda videli smo i u Srbiji 5. oktobra. Mogli smo da se uverimo na primerima Ukrajine, na primeru Libana, na primeru Libije, na primeru Alžira, na primeru Jemena i niza drugih arapskih zemalja. Srećni i pametni narodi svoju vlast biraju na izborima, sa olovkom u rukama, probude se ujutru, odu na biračka mesta, glasaju, zaokruže za onoga čiju politiku podržavaju i uveče pozdrave rezultate izbora.

Izbori su u Srbiji zakazani, biće zakazani, najavljeni su za 3. april. Sva opozicija je najavila da će učestvovati na izborima. Do izbora je ostalo 100 dana. Postavlja se pitanje zašto ne mogu da se strpe, zašto ne mogu da sačekaju tih 100 dana, pa da vide sud naroda? Postoji samo jedan logičan i normalan odgovor. Oni ne žele da čekaju izbore u ovakvom stanju zato što znaju da na izborima nemaju šta da traže, zato što znaju da će građani Srbije ponovo ogromnom većinom glasati za SNS i Aleksandra Vučića.

Bez obzira na sve naše mane, a nije ih malo, bez obzira na sve naše greške, a nije ih malo, bez obzira na sve afere čiji smo akteri, a nije ih malo, i neke od njih nam ne služe na čast, činjenica koju ne može niko osporiti jeste da je Srbija pod vođstvom SNS i Aleksandra Vučića doživela jedan snažan ekonomski i nacionalni napredak i oporavak. Hvala vam.

Dame i gospodo, kao što ste i čuli, ovim amandmanom poboljšava se tekst osnovnog zakona. Ispravlja se jedna tehnička greška o Predlogu zakona o izmenama Zakona na dohodak građana u oblasti poreza na autorska prava.

Zahvaljujući dobroj ekonomskoj politici Vlade Srbije, zahvaljujući dobroj državničkoj politici predsednika Republike, o čemu svedoče i rezultati posete Rusiji i razgovori sa Vladimirom Putinom, u Srbiji se otvara sve više radnih mesta, u Srbiji sve više ljudi, sve više građana ima priliku da radi i zarađuje, a samim tim, u državni budžet se sliva sve više sredstava od poreza na zarade.

Nažalost, država je često prinuđena da novac iz budžeta, da novac građana troši na neke aktivnosti koje nisu društveno opravdane, koje nanose štetu društvu i državi i ja ću danas govoriti o jednom takvom slučaju.

Država je pre 15 dana bila prinuđena da angažuje jake policijske snage da bi sprečila veće nerede zbog pokušaja neodgovornih ljudi da uklone jedan mural u centru Beograda. U pitanju je slika mog ratnog komandanta, mog prijatelja, načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koju je neki nepoznati autor naslikao na jednoj fasadi u Beogradu. Inače, taj mural nema neku umetničku vrednost.

Zbog te slike već dve nedelje vodi se jedna kampanja koja je dovela do toga da je taj mural postao jedan od predmeta velikog interesovanja ne samo javnosti u Srbiji, nego i javnosti u regionu. Zbog te slike već dve nedelje sva antisrpska bolumenta, upotrebljavam taj izraz, u kojoj učestvuju aktivisti nevladinih organizacija i pojedinih opozicionih stranaka dosovske orijentacije, vode kampanju koja ima četiri cilja: prvi je cilj, ne najvažniji, da uklone mural, drugi cilj je da izazovu sukobe među građanima Srbije, treći cilj je da naruže ugled Republike Srbije i državnog rukovodstva i četvrti cilj jeste da ponize srpski narod.

Kako god to ko gledao, uklanjanje murala na način na koji se pokušava i uz obrazloženja koja se daju, bilo bi veliko poniženje za srpski narod.

Glavni kreator te akcije i kampanje koja se vodi protiv Republike Srbije i srpskog naroda je izvesna Aida Ćorović iz Novog Pazara, domaćica koja ima članske karte Socijademokratije, Demokratske stranke i Građanskog saveza, a član je i sledećih nevladinih organizacija: Žene u crnom, Centar za antiratnu akciju i Beogradski krug. Praktično, koje god antisrpsko kolo je zaigralo u Beogradu, Aida se u njega uhvatila.

Aida je nedavno, pre izvesnog vremena osnovala i sopstvenu nevladinu organizaciju, ne znam kako se zove. Jednostavno, dosadilo joj je da čitav život bude u senci Sonje Biserko, Nataše Kandić, Staše Zajević, ili kako se već zove, i da deli sa njima slavu i novac, jer je procenila da nema potrebe za tim, pošto ona zna da deluje i radi protiv Srbije jednako dobro kao što rade i one.

Ne sporim da je to što radi gospođa Ćorović legitimno. Zbog čega ovo i govorim, zbog čega ovu diskusiju danas posvećujem tome? To je u Srbiji normalno. U Srbiji je potpuno normalno da protestujete protiv Ratka Mladića i protiv drugih srpskih junaka, protiv srpskih simbola.

Međutim, zamislite sada da predsednik udruženja „Istočna alternativa“ Republike Srpske, Vojin Pavlović, krene u Sarajevo da uništava mural, recimo, Nasera Orića ili da uništava bilo koji grafit koji veliča Nasera Orića ili nekog drugog bošnjačkog, odnosno muslimanskog komandanta i da tu svoju akciju najavljuje u medijima, da tačno zakaže datum i sat kada će tu akciju sprovesti i da tu svoju akciju objašnjava potrebom da Sarajevo spašava, da ga čisti od fašizma.

Možete pretpostaviti kako bi ga dočekali. Dočekalo bi ga stotine bivših pripadnika „patriotske lige“, stotinu bivših pripadnika „zelenih beretki“ i u najboljem slučaju po njega, dobio bi batine.

Zamislite i da li možete da zamislite i da li bi vam bilo normalno, kao što je normalno ovo što se događa u Beogradu, da se u Sarajevu nađe neka opoziciona stranka i da da podršku Vojinu Pavloviću ili da se nađu mediji koji će dati podršku Vojinu Pavloviću? Tek je nezamislivo da se nađe jedan jedini građanin Sarajeva koji bi izašao u zakazano vreme, na zakazano mesto i učestvovao u pokušaju uklanjanja murala ili grafita Naseru Oriću ili nekom drugom Bošnjakom komandantu.

To je u Beogradu normalno. U Beogradu je normalno da deo opozicije dosovske orjentacije, nastao iz bivšeg DOS-a, da podršku izazivanju nereda radi uklanjanja murala Ratku Mladiću. U Beogradu je normalno, u Srbiji je normalno da dosovska opoziciona štampa daje podršku jednoj takvoj aktivnosti, a našlo se i nekoliko desetina budala koje su došle da učestvuju u uklanjanju murala.

Ili, da navedem jedan drugi primer, zamislite da se Milica Đurđević, iz „Zavetnika“, zaputi u Novi Pazar da skida tablu sa imenom Aćif Efendije. Aćif Efendija je za vreme Drugog svetskog rata bio pristalica Adolfa Hitlera i odgovoran je za smrt više stotina srpskih civila, a bogami i muslimanskih civila. Zamislite da ona krene i, recimo, povede sa sobom Simu Spasića, a podršku joj daje Sulejman Ugljanin. To je jednostavno nezamislivo.

Kreatori ove kampanje, zbog koje država mora da troši narodne pare, kažu da je Ratko Mladić zločinac, da je počinio genocid, da je fašista. U presudama Haškog tribunala ne postoji nijedan dokaz i ne postoji izjava nijednog svedoka koja Ratka Mladića direktno povezuje sa naređenjem za izvršenje nekog zločina, a kamoli sa neposrednim izvršenjem zločina. Ratko Mladić je u Haškom tribunalu osuđen samo iz razloga što je komandovao Vojskom Republike Srpske i to što je uspešno komandovao Vojskom Republike Srpske. Da je Vojska Republike Srpske poražena, da Republika Srpska nije stvorena, Ratko Mladić bi bio oslobođen, ne bi ni bilo optužnice protiv njega.

U isto vreme postoje desetine svedoka koji svedoče o tome da je Naser Orić lično predvodio pljačkaške horde koje su uništavale srpska sela u Podrinju, koja su ubijala srpske civile, a imamo i svedoke njegovih saboraca da je lično ubijao pojedine zarobljenike, pa imamo slučaj profesora, mislim da se zove Ilić u Zalaziju, a imamo slučaj, o tome ću govoriti kasnije, jednog njegovog saborca koji u izjavama koje je dao Haškom tribunalu i nadležnim organima objašnjava da je Naser Orić lično svojom rukom ubio dve Srpkinje koje su bile u drugom stanju. Sada, pazite, taj Naser Orić može da hoda po Sarajevu slobodno, on je u Sarajevu nacionalni junak, niko mu ništa ne može, a u Beogradu treba zabraniti da se ističu slike Ratka Mladića.

Naravno, njih ne zanimaju ni Ratko Mladić, ni njegov mural. Ratka Mladića su eliminisali. On se sada nalazi u zatvoru Haškog tribunala, a sa muralom će vreme ili neki neodgovorni ljudi učiniti svoje.

O čemu se ovde radi? Ovde se radi o slanju poruka, vrlo opasnih po Srbiju i po srpski narod, o nastavku kampanje koja se vodi protiv Srbije i srpskog naroda. Jer, ako je Ratko Mladić ratni zločinac, čovek koji je fašista, čovek koji je počinio genocid, onda iz toga proizilazi da je vojska kojom je komandovao bila zločinačka i genocidna. Ako je Vojska Republike Srpske bila genocidna, onda je i Republika Srpska, kako oni kažu, genocidna tvorevina. A, jelte, nije normalno da u 21. veku u Evropi postoji jedna država koja je nastala na genocidu, iz čega se izvlači zaključak da Republiku Srpsku treba ukinuti.

Otud ta kampanja za uklanjanje murala Ratka Mladića. Otud Valentin Incko, sin oficira Gestapoa, donosi jedan propis kojim pokušava da ozakoni laž da je u Srebrenici počinjen genocid i otud provokacije koje mi malo-malo pa imamo u ovoj Skupštini, gde nekoliko poslanika stalno predlaže da ova Skupština usvoji deklaraciju kojom bi se osudio navodni genocid u Srebrenici.

Ne može se osuditi nešto što ne postoji. U Srebrenici nije bilo nikakvog genocida. Po međunarodnom pravu, po Povelji UN, genocid je kad neko po unapred smišljenom planu pokuša da zatre, da uništi jednu etničku grupu i njene pripadnike.

Shodno tome da je Ratko Mladić hteo da počini genocid i pokušao da počini genocid, on bi, pre svega, gledao da eliminiše najvitalniji deo muslimanskog naroda i reproduktivni deo muslimanskog naroda, znači, ubijao bi žene i decu.

Šta mi imamo, šta se dogodilo u Srebrenici? U Srebrenici je Vojska Republike Srpske, pod komandom Ratka Mladića, kojeg nazivaju fašistom, spasila više od 26.000 muslimanskih civila, žena i dece. Svi oni su kamionima i autobusima Vojske Republike Srpske, gorivom Vojske Republike Srpske, u vreme kad mi na Kupresu nismo imali goriva za pola rezervoara za tenkove, znači, svi oni su prebačeni na teritoriju pod muslimanskom kontrolom, pod kontrolom armije BiH, takozvane armije BiH, na području Kladnja i Tuzle.

Sledeća stvar. U julu 1995. godine u Srebrenici nije zabeležen nijedan slučaj silovanja, ni pokušaja silovanja žena muslimanske nacionalnosti. Sad ja vas pitam ovde, pokušajte da nađete jedan slučaj u istoriji ratovanja da se na tako malom prostoru našlo toliko žena i toliko neprijateljskih vojnika a da se nije dogodio nijedan slučaj silovanja, nijedan slučaj ubistva deteta.

Ako je u Srebrenici počinjen genocid, počinjen je nad srpskim stanovništvom. Svi znate za podatak da je u Srebrenici i okolnim selima ubijeno više od 3.300 Srba, od toga njih nekoliko stotina su žene i deca. Naser Orić i njegovi vojnici, pripadnici regularne muslimanske vojske, pod komandom Sarajeva, su upadali u srpska sela, u Zalazje, u Bjelovac, Donju Ježesticu, Gornju Ježesticu, Podravanje itd. i u njima ubili više stotina civila.

Što se silovanja tiče, ja ću vam sada pročitati izjavu Samira Adića iz Glogove kod Bratunca, koji je od 1992. do 1995. godine bio u jedinici Nasera Orića, jedan od njegovih najboljih prijatelja i saradnika. On objašnjava u svojoj izjavi koja ima 105 strana, imam tu izjavu, uzeta službeno od ljudi iz Haškog tribunala. Međutim, oni su mu rekli: „Nemoj to potezati, ćuti o tome, nemoj govoriti takve stvari, nama je cilj da mi osudimo Srbe za događaje u Srebrenici“.

On opisuje događaj kada je njegova jedinica upala u selo Voljevicu i zarobila desetak devojaka starosti do 25 godina, citiram: „Devojke su odvedene u kuću u kojoj je pre rata bila kafana koju je držao čovek po imenu Samir. U istoj su prenoćile i u istoj su ih silovali, vodeći sa njima ljubav protiv njihove volje komandiri koji su učestvovali u napadu na Voljevicu, a to su Naser Orić, Zulfo Tursunović, Smajo Mandžić, Ejub Golić ih Glogove koji je poginuo, Ibro Dudić zvani Duda. Nisam bio neposredni očevidac i učesnik silovanja i ubijanja, ali nakon ubijanja ušao sam u tu kuću gde sam ih video mrtve. Tela pobijenih nalazila su se na spratu te kafane u tri sobe, a o silovanju su pričali sami“.

Podsećam, niko od pomenutih, Nasera Orića i drugih muslimanskih komandanata, nije osuđen za ovaj ili za bilo koji drugi zločin u Podrinju, a od Srbije, od Beograda, od srpskog naroda se očekuje nešto što je potpuno nenormalno, nešto što je suludo, da u Beogradu uklanja slike ratnog komandanta Vojske Republike Srpske, Ratka Mladića. Hvala.